Francuska Gijana

Džungla je posvuda — poput ogromnog zelenog tepiha prostire se od planine Tumukumaki na jugu do Atlantskog okeana na severu. Reke Maroni i Ojapok probijaju se od juga ka severu kroz tu gustu kišnu šumu i ulivaju se u okean. Zemlja između ove dve reke je Francuska Gijana.

Kiše koje padaju više od pola godine stvaraju bujnu životnu sredinu. Ali malo ljudi se probija u unutrašnjost zemlje. Dalje od obale ima samo nekoliko dobrih puteva, a zbog brzaka putovanje rekom je opasan poduhvat. Nazivi tih brzaka otkrivaju opasnosti koje se kriju iza njih — So Fraka (brzaci koji razbijaju), Gro so (veliki brzaci), So tanbur (brzaci koji lupaju), So Lasa Dede (brzaci koji ubijaju), Adje Vat (ovo je kraj).

U šumi se može naći preko hiljadu vrsta drveća, raznobojne orhideje i druge biljke koje bujaju u vlažnoj, tropskoj sredini. Ovo je dom za više od 170 vrsta sisara, 720 vrsta ptica i bezbrojnih vrsta insekata. Ovde se mogu naći ogromne anakonde, kajmani, jaguari i mravojedi, ali se retko vide zato što brzo šmugnu kad osete da je čovek u blizini. Iznad staza i reka bezbrižno lepršaju plavi morfo leptiri, a ptice živopisnih boja lete s drveta na drvo.

Šarenilo biljaka i životinjskog carstva, nadopunjava se raznolikošću ljudi i kultura. Duž morske  obale i reka raštrkana su indijanska sela. Stanovništvo između ostalih sačinjavaju indijanska plemena Galibi, Aravak, Palikur, Vajana, Emrion i Ojampi.

Većina stanovništva ove male južnoameričke zemlje koncentrisana je duž morske obale i u glavnom gradu Kajeni. U zajednicama duž reke na granici sa Surinamom žive buš crnci, potomci odbeglih robova koji su dovedeni iz Afrike da bi radili na plantažama. Oni govore jedan kreolski jezik nazvan sranatongo. Pre oko sto godina, iz Singapura, Vijetnama i Kine stigli su azijski imigranti. Godine 1977. iz Laosa su kao političke izbeglice počeli da pristižu pripadnici plemena Mong. Zajedno sa Azijcima, imigranti s Martinika, Gvadelupa, Haitija, iz Brazila, Surinama, Dominikanske Republike, Svete Lucije, Libana, Perua i Francuske, sačinjavaju više od polovine stanovništva koje broji preko 150 000.

Surov život

Prvi Evropljani su stigli ovde oko 1500. godine, ali njihovi prvi pokušaji da se nastane u ovoj zemlji nisu urodili plodom. Sredina je bila suviše surova. Međutim, u 17. veku teritorija koja danas obuhvata Francusku Gijanu postala je francuska kolonija. Kasnije su iz Francuske osuđenici na dugogodišnje kazne slati na prisilan rad u kaznene logore, u mesta kao što su Kajena, Kuru i Sent Loren. Politički zatvorenici su deportovani na Đavolje ostrvo, gde je samo malo njih preživelo. Ti zatvorenički logori su već odavno zatvoreni. Danas se u Kuruu nalazi jedan evropski centar za lansiranje satelita. Iako je Francuska Gijana udaljena od Evrope 7 100 kilometara, ona je službeno još uvek francuska upravna oblast, to jest Francuski prekomorski departman, i zbog toga je deo Evropske zajednice.

 U drugoj polovini 19. veka, skoro 300 godina nakon što je ser Volter Roli ispričao legendu o zlatnom gradu te zemlje, zlato je konačno otkriveno. Do 1920-ih, terano zlatnom groznicom i uprkos opasnostima, oko 10 000 muškaraca probijalo se duboko u kišnu šumu u nadi da će se obogatiti.

Onda su došli drugi koji su takođe imali hrabrosti da se uhvate u koštac sa surovim uslovima života u Francuskoj Gijani. Međutim, ovi pioniri su došli da bi dali nešto drugima, a ne da bi uzimali.

Seme biblijske istine je posejano

Ovi hrabri pioniri doneli su sa sobom dobru vest iz Božje Reči. Oni su pričali ljudima o Božjoj nameri da okonča bolest i smrt, da pomogne ljudima iz svih nacija da žive zajedno kao braća, i da Zemlju pretvori u raj (Isa. 2:3, 4; 25:8; 33:24; Otkr. 7:9, 10). Učestvovali su u delu koje je Isus Hrist prorekao kada je rekao da će se ova dobra vest o Božjem Kraljevstvu propovedati „po celoj nastanjenoj zemlji za svedočanstvo svim nacijama“ pre nego što dođe kraj (Mat. 24:14). Ovo važno delo jevanđeliziranja stiglo je u Francusku Gijanu 1946. Većina prvih Jehovinih svedoka koji su stigli u Francusku Gijanu bili su iz francuskih prekomorskih departmana kao što su Gvadelup i Martinik, kao i iz Holandske Gijane (danas poznate kao Surinam), koja se nalazi odmah zapadno.

Prvo seme istine posejao je brat Olga Laland, revan propovednik iz Gvadelupa. U decembru 1945, on je pošao da poseti svoju majku i telesnu braću koji su živeli blizu reke Mana u unutrašnjosti Francuske Gijane. Da bi stigao do sela gde je živela njegova majka, morao je nekoliko dana da putuje rečnim kanuom. Duž tog puta je noćevao u malim otvorenim kolibama  pokrivenim palminim lišćem, i te prilike koristio da propoveda i deli biblijsku literaturu. Kada je stigao u selo O Suvner, gde mu stanuje majka, radosno je porodici saopštio dobru vest o Kraljevstvu. Na njegovo iznenađenje i razočaranje, oni su rekli da je on demon. U toj neprijateljskoj atmosferi on je 1946. godine obeležio Memorijal Isusove smrti, a prisutna su bila samo njegova mlađa braća. Uskoro ga je majka, pod uticajem lokalnog sveštenika, oterala od kuće vičući: „Neću demone u svojoj kući!“ Njena negativna reakcija nije smanjila njegovu revnost.

Na povratku je propovedao kada se zaustavljao u rudnicima zlata i degradima, to jest pograničnim trgovačkim kućama. Jedne noći on i drugi putnici spavali su u jednoj kolibi na obali reke.Tropski pljusak je srušio jedno ogromno drvo uz strašan tresak. Olga je u panici skočio u reku, ne znajući da je voda prepuna pirana. Kad je izašao bez ijedne povrede, prisutni muškarci su bili ubeđeni da on ima neke božanske moći, tako da su ga gledali s dubokim poštovanjem. Sada su bili spremniji da slušaju njegovu poruku.

Brat Laland je na kraju stigao u Manu, selo sa 800 stanovnika na obali Atlantskog okeana. Za šest meseci koliko je ostao u tom selu, organizovao je sastanke i deset osoba je redovno poučavao biblijskim istinama koje donose istinsku slobodu (Jov. 8:32). Ljudi su ga nazvali Per Palto (Otac sako) zato što je obično nosio sako, za razliku od lokalnog sveštenika koga su  već zvali Otac mantija. Iako je ostao bez literature, brat Laland je držao javna predavanja i revno propovedao svima koji su želeli da ga slušaju. Stekao je glas energičnog govornika, i nije se ustezao od živih razgovora s lokalnim sveštenicima.

Skoro dve godine nakon što je posetio svoju majku, brat Laland se vratio u Gvadelup. Niko se nije krstio na osnovu njegovog propovedanja, ali je ipak posejao dosta semena. Rezultati će uslediti kasnije.

Radnici iz raznih zemalja

Godine 1956. Watch Tower Society je zamolio Vima van Sejla, iz podružnice u Surinamu, da poseti Francusku Gijanu. On priča: „Malim avionom smo iz Sent Lorena otišli u Kajenu i ostali oko tri nedelje u jednom malom hotelu. Veliki deo Kajene obradili smo pomoću knjige La Vi Eternel [Večni život], i uručili smo nekoliko stotina knjiga. Interesovanja je svakako bilo, ali pošto nismo dobro znali francuski bilo nam je teško da počnemo studije. Naš uvod od kuće do kuće glasio je: ’Juče smo avionom stigli u Kajenu da bismo propovedali dobru vest.‘ Posle dve nedelje još uvek smo počinjali rečima ’juče smo stigli u Kajenu‘, jer je to bio jedini uvod koji smo znali na francuskom! U jednom starom pozorištu koje se više nije koristilo, prikazali smo film Društvo novog sveta u akciji. Jedan čovek ga je prevodio na mesno narečje, a zatim je jedna žena prevodila na francuski.“ Bilo je dosta interesovanja, ali kako ga negovati?

U pomoć su stigli i drugi Svedoci iz Surinama. Među njima su bili Pol Narendorp i Sesil i Nel Pinas. Dosta njih koji su došli znalo je francuski.

Pomoć je stigla i iz jednog neočekivanog izvora. Jedna porodica iz Dankerka, u Francuskoj, proučavala  je Bibliju. Ali samo je 16-godišnji sin Kristijan Bonkas pokazivao nesmanjeno interesovanje. Kad se ova porodica preselila u Kajenu, Kristijan je svojim drugovima u školi pričao o onome što je saznao iz Biblije. Jedan od njih se zainteresovao, a takođe i njegove tri sestre. Kristijan je pisao Zajednici i zamolio za pomoć.

Negde u to vreme, Havijar i Sara Nol vratili su se na Martinik nakon diplomiranja u Školi Gilead 1958. Zajednica je zamolila brata Nola da ode u Francusku Gijanu kako bi pomogao tamošnjoj maloj grupi. Putovanje brodićem trajalo je deset dana, tokom kojih je Havijar morao da spava na palubi.

Kad je brat Nol stigao u Kajenu, zainteresovani su ga srdačno dočekali. Pozvali su ga da dok tu boravi bude kod njih na obrocima, i uredili su da ima udobnu sobu u jednom hotelu kojim je upravljao jedan bivši robijaš. Brat Nol je svakog dana imao biblijske studije i duhovne razgovore s Kristijanom i njegovom porodicom koja je bila veoma gostoljubiva. Tako su stekli dublje spoznanje Biblije. Kristijan je nakon nekoliko nedelja izrazio želju da se krsti; isto tako i njegov prijatelj i dve njegove sestre. Iako brat Nol zbog pljuska nije mogao da održi govor za krštenje na plaži, kako je planirao, održao je govor toj grupi u njihovom malom automobilu. Zatim ih je krstio, i to je bilo prvo krštenje koje su Jehovini svedoci obavili u Francuskoj Gijani.

 Tokom svog boravka u toj zemlji, brat Nol je dosta vremena provodio u službi na terenu. Za nedelju dana uručio je skoro svu literaturu koju je imao. Sačuvao je samo jedan časopis da bi pokazivao ljudima i uspostavljao pretplate. Za tri sedmice prikupio je 70 pretplata, uključujući i mnogo pretplata na kineskom. Kako je objašnjavao stvari na kineskom? Pokazao bi sliku svog razreda iz Gileada i kineske polaznike u razredu, a zatim bi dosta gestikulisao. „Dobro je išlo“, kaže on. Među onima kojima je svedočio bio je i Mišel Valar, čiji je brat bio sveštenik ali je i sam tražio zlato u unutrašnjosti zemlje. Kad je brat Nol otišao, Kristijan Bonkas je preuzeo vođstvo u aktivnostima te male grupe u Kajeni.

Ubrzo nakon toga, godine 1960, podružnica u Gvadelupu je određena da nadgleda propovedanje dobre vesti u Francuskoj Gijani. Bilo je tako korisno što im neko redovnije pomaže! Temelj je bio položen i sada se moglo dalje nadograđivati. U tu svrhu, 1960. godine je iz Martinika poslat Oktav Teliz da služi kao specijalni pionir. On je krenuo da poseti one koji su bili pretplaćeni na naše časopise i one koji su dobili druge publikacije Watch Towera. Te iste godine, Teofani Viktor, takođe s Martinika, preselila se da bi služila u Francuskoj Gijani, i uskoro je i ona postala specijalni pionir.

Nešto ranije, 1954. godine, Holanđanin G. Van Pardo i njegova žena rodom s Martinika preselili su se u Paramaribo, u Surinamu, gde je ona došla u kontakt sa Svedocima. Naredne godine su se preselili u Sent Loren, s druge strane reke Maroni koja deli Surinam i Francusku Gijanu. Dva Svedoka iz Surinama, braća Pinas i Libreto, pet godina su kanuom prelazili  Maroni na svaka tri meseca kako bi pomagali tom paru da napreduje u spoznanju o Jehovi i njegovim zahtevima. U decembru 1960, na jednom kongresu u Paramaribu u Surinamu, za vreme posete Miltona Henšela iz svetske centrale Watch Tower Societyja, bračni par Van Pardo se krstio, zajedno s još dvoje iz Francuske Gijane.

U maju 1961. godine, Nikolas Brizar, nadglednik podružnice u Gvadelupu, posetio je grupu od 16 objavitelja u Kajeni, kako bi učestvovao na prvom pokrajinskom sastanku. Pored toga, publici od 250 osoba prikazao je film Srećno društvo novog sveta. Izvrsna reakcija ga je pokrenula da prikaže još jedan film — Društvo novog sveta u akciji. Odlična reakcija je bila i u Sent Lorenu gde je prikazao te iste filmove. Zamenik gradonačelnika Sent Lorena bio je toliko impresioniran da je rekao: „Prvi put u životu vidim ovako nešto.“ Dok se rukovao s braćom, pitao je: „Da li ste pitali gradonačelnika za dozvolu da koristite gradsku većnicu za prikazivanje vašeg filma? Sutra ću popričati s njim o tome?“ Tako su braća dobila dozvolu ne samo da prikažu filmove već i da svake večeri održe jedno javno biblijsko predavanje. U toku te značajne posete, ukupno je preko 500 osoba odgledalo filmove Zajednice i čulo govore na temelju Biblije. Zamenik gradonačelnika je rekao: „Nama trebaju ljudi kao što ste vi, baš vi, Jehovini svedoci.“ Oko dve godine kasnije, u martu 1963, u Kajeni je osnovana prva skupština Jehovinih svedoka. Sastanci su se održavali u jednoj kućici na periferiji grada nazvanoj Pti Monako.

Kako su upoznali istinu

U toj prvoj skupštini bili su i brat i sestra Silvestre, oboje poreklom s Martinika. Kako su oni postali  Jehovini svedoci? Jednog dana godine 1952, gđa Silvestre je otišla u prodavnicu mešovite robe gde ju je video jedan bivši robijaš s Đavoljeg ostrva i zamolio je da svom mužu ponese neke knjige. Ona nije znala odakle mu te knjige, ali to su bile publikacije Watch Towera. Znala je da njen muž voli da ih čita pa ih je uzela. Ona se priseća: „Kad sam stavila knjige na sto, za oko mi je zapeo naslov ’Neka Bog bude istinit‘. Odmah me zainteresovala ta knjiga koja je govorila o Bogu. Kad je moj muž došao kući, ispričala sam mu šta sam pročitala o Božjem imenu, obožavanju idola i šta je u stvari bilo zabranjeno voće. Nikada ranije nisam čula takve stvari. Odmah sam bila sigurna da je to istina. Smesta sam prestala da idem na religiozne sastanke na koje sam pre išla. Iako nikada nisam srela Svedoke, počela sam da pričam prijateljima o onome što sam naučila pomoću te knjige, a i sve oko sebe sam ohrabrivala da je pročitaju. Posle devet godina jedna gospođa, Teofani Viktor, došla je na moja vrata i ponudila mi dva časopisa Probudite se! Kad je odlazila, pitala sam je kojoj religiji pripada. ’Zajednici Jehovinih svedoka‘, odgovorila je. Uzviknula sam: ’Pa ja vas čekam već devet godina! Možemo li se dogovoriti da opet navratite?‘“ S vremenom su ona i njen muž zauzeli čvrst stav za obožavanje Jehove.

Mišel Valar, koji je ranije na svom radnom mestu došao u kontakt s Havijarom Nolom, takođe je bio među onima koji su prihvatili istinu kad je u ovoj zemlji bilo malo Svedoka. Kad je počeo da odlazi na sastanke koje su održavali Svedoci, postepeno je shvatio da tu nalazi zadovoljavajuće odgovore na svoja pitanja. Sestra Viktor je predložila da proučava Bibliju s njim, i on je to odmah prihvatio, ali se njegova žena Žana veoma uznemirila zbog toga. Zato je morao da proučava  van kuće. Ipak, bio je uveren da je ono što uči istina i želeo je da to podeli sa Žanom. Zato je birao članke iz časopisa za koje je znao da će probuditi njenu znatiželju i stavljao ih tamo gde ih je jednostavno morala primetiti. Na kraju je i ona pristala na biblijski studij, tako da se njih dvoje krstilo 1963. Njihova deca su takođe prihvatila istinu i jedno od njih, Žan-Danijel Mišot (Žanin sin koga je rodila pre udaje za Mišela Valara), služi kao član Odbora podružnice.

Pol Čong Ving, mladi učitelj iz Francuske Gijane, došao je u kontakt sa Svedocima dok je studirao u Francuskoj. Bio je razočaran situacijom u svetu i stavovima ljudi. Angažovao se u redovima masona, ali nije dobio odgovore na pitanja koja su ga mučila. Govorio je sebi da negde sigurno postoji istina, i rešio je da je traži. Na temelju razgovora koje je imao s Jehovinim svedocima uverio se da je pronašao istinu. Kad se vratio u Francusku Gijanu, upoznao je Mišela Valara, i na svoju veliku radost saznao da se Dvorana Kraljevstva nalazi veoma blizu njegove kuće. Krstio se 1964. a njegova žena naredne godine. Brzo je napredovao. Potreba za sposobnim i požrtvovanim muškarcima u skupštini bila je toliko velika da je samo godinu dana kasnije naimenovan za slugu skupštine. Pomogao je da se osnuje dosta skupština. Sada služi kao član Odbora podružnice.

 Pomoć izolovanim objaviteljima

Skupština u Kajeni je rasla, ali tamošnji objavitelji se nisu trudili samo na lokalnom području. Braća iz Kajene su periodično preko vikenda putovala kako bi pomagala malim grupama izolovanih objavitelja u Sent Lorenu, Mani i Irakubu. Raspored na tim putovanjima bio je prepun. Najpre su se uz obalu vozili od Kajene do Sent Lorena, na granici sa Surinamom. U subotu u 18.00 održavan je sastanak s javnim predavanjem i Studijem Kule stražare. Posle noćenja, vozili su se na sever do Mane, da bi počeli sa sastankom u 8.00. Nakon što bi u povratku do Kajene zastali na putu da ručaju, svratili bi u Irakubu da bi isti program održali u 15.00. Zatim bi krenuli kući u Kajenu.

To su bili maratonski vikendi, ali oni koji su učestvovali u njima imaju nezaboravne uspomene. Putovanje je obuhvatalo 250 kilometara u oba pravca. Putevi su bili od crvene zemlje i puni rupa. Posle tropske kiše, drum je bio pod vodom koja je ponekad bila duboka i do metar. Braća su morala da čekaju nekoliko sati dok se voda ne povuče i tek onda su mogli da krenu dalje. Bilo je potrebno da zajedno putuje karavan od pet ili šest vozila, jer su rupe na putu bile toliko duboke da su se kola često zaglavljivala. Kad bi se to desilo, braća su morala da poseku malo drveće iz šume i stave debla preko rupa. Zatim bi svi zajedno gurali kola. Prva kola koja pređu preko neke velike rupe koristila su se da prevuku druga kola. Bilo je i zastoja dok su čekali na trajekt kod Kurua i Mane. Dok su čekali, napadali su ih komarci, ali braća su to vreme koristila da bi prolaznicima nudila časopise.

Izolovane grupe objavitelja su bile veoma izgrađene ovakvim posetama, a zahvalnost koju su braća  izražavala daleko je premašivala sve probleme na putovanju. Koristi su bile obostrane. Braća iz Kajene su takođe bila veoma ohrabrena gostoljubivošću i revnošću brata i sestre van Pardo, sestre Fantan, sestre Bartebin i sestre Defretas. Kasnije je organizovano da brat i sestra Flero iz Gvadelupa služe kao specijalni pioniri u tom kraju, i oni su veoma lepo negovali pokazano interesovanje. Izvršavajući zadatak koji je dao Isus, naime da ’stvaraju učenike od ljudi iz svih nacija‘, Jehovini svedoci nisu zanemarili ljude iz Francuske Gijane (Mat. 28:19).

Spor ali siguran napredak

Do 1970. godine u skupštini Kajena bilo je 129 objavitelja, a izdvojene grupe bile su aktivne u Sent Lorenu i Kuruu. Jehovinih svedoka nije bilo mnogo, ali su u zemlji bivali sve poznatiji. Ipak, napredak je bio spor. Prošlo je daljnjih deset godina dok se broj objavitelja Kraljevstva u toj zemlji udvostručio.

Duhovni napredak je bio usporen zato što je nekima bilo teško da prihvate biblijske savete o isključenju i pokajanju. Među objaviteljima je dolazilo do podela. Jedni su podupirali odluke starešinstva, a drugi nisu. Putujući nadglednici iz Gvadelupa su dolazili da bi s braćom analizirali uputstva Vodećeg tela o toj stvari. Oni koji su prihvatali smernice koje su dolazile preko Jehovinog kanala napredovali su.

Još jedan faktor koji je uticao na duh objavitelja bio je stav ljudi prema našem propovedanju u Kajeni. Katolička crkva je bila veoma uticajna. Sveštenici su prezirali Svedoke i podbadali svoje stado protiv njih. To nije zastrašilo braću. U stvari, njihova revnost je izazvala dosta polemika u javnosti. Kad ljudi ne bi otvorili vrata, Svedoci bi išli iza kuće kako bi  potražili ljude koji se možda kriju u dvorištu. Neka braća su se upuštala u žučne rasprave s adventistima o Sabatu i paklenom ognju, i s evangelistima o besmrtnosti duše. Takve diskusije su trajale od jutra do mraka!

Dejvid Moro, koji je došao s Martinika da bi služio kao pokrajinski nadglednik, seća se jedne takve rasprave. „Pričali smo s jednim mladićem kad je prišao pastor crkve adventista sedmog dana i priključio se razgovoru. Insistirao je da pričamo o Sabatu. Naš brat Virgo je rekao da je došao da govori o Božjem Kraljevstvu, ali se razgovor ionako okrenuo na Sabat. Pastor je izjavio: ’Sabat je od Boga. I u Raju koji dolazi držaćemo Sabat!‘ Citirao je Isaiju 66:23: ’Od mladine do mladine, i od subote do subote dolaziće svako telo da se pokloni preda mnom, veli Gospod.‘ Sada je brat Virgo pitao pastora: ’Prema ovom stihu, šta je bilo prošle srede?‘ Pastor je počeo da se preznojava i pokušao nešto da odgovori, ali nije mogao da poveže prošlu sredu i ovaj stih. ’Bila je mladina, čoveče! Eto, vidite! Držite Sabat, a zaboravili ste mladinu! Vi iz Biblije ne izbacujete samo jotu.‘“ Virgo je kasnije rekao Dejvidu: „Kad god idem u službu, uvek pogledam kalendar da vidim kad je mladina, u slučaju da sretnem nekog adventistu.“

 Iako su braća postala vešta u odbrani svojih verovanja, neki su se više koncentrisali na to da pobede u raspravama nego da traže ovcama slične osobe. Bilo je potrebno da se braća obuče kako da efikasno svedoče ljudima, a Jehova se pobrinuo za potrebnu pomoć.

Misionari krče put u unutrašnjosti

Krajem 1970-ih, u Francusku Gijanu počeli su da pristižu misionari iz Škole Gilead, kao i pioniri iz Francuske koji su poslati direktno u misionarsku  službu. Počelo je važno delo školovanja i jačanja skupština. Braća su se poučavala kako da svedoče na taktičniji i efikasniji način. Misionari su takođe preuzimali vođstvo u propovedanju raznim jezičkim grupama u zemlji. Uskoro su lokalna braća sledila njihov primer i počela da uče engleski, portugalski, sranatongo i galibi, jedan indijanski jezik. Podružnica u Francuskoj Gijani trenutno obezbeđuje literaturu na 18 jezika.

U aprilu 1991, Žonodab Laland i njegova žena, diplomci Škole Gilead koji su služili u Novoj Kaledoniji, određeni su da služe u području Kurua kako bi ojačali tamošnju skupštinu. Žonadabov otac Olga bio je među prvima koji su u Francuskoj Gijani sejali seme biblijske istine. Sada u Kuruu preko 280 objavitelja hvali Jehovu.

Misionari su takođe predvodili u otvaranju novih područja, posebno u teško pristupačnoj unutrašnjosti zemlje. Nije ih odvratila ni činjenica da će zbog toga biti izloženi tropskim bolestima kao što je malarija, da će se susretati sa zmijama, da će podnositi rojeve insekata, ploviti snažnim rekama i opasnim brzacima kako bi stigli do udaljenih sela, i prkositi provalama oblaka i blatu.

Eli i Liset Režalad dosta su svedočili u Kajeni i Sent Lorenu. Takođe su radili na dotad neobrađenom području duž gornjeg toka reke Maroni na zapadnoj granici zemlje. Jednom su zajedno s jednom malom grupom braće krenuli u tronedeljnu propovedničku ekspediciju u sva rečna sela od Sent Lorena do Maripasule. To putovanje su morali da prekinu kako bi se jedan član ekspedicije izlečio u Sent Lorenu od teškog slučaja malarije. Ali propovedničke akcije u unutrašnjosti  su se nastavile, tako da bi ljudi i u tim krajevima mogli da čuju dobru vest.

Da bi se stiglo do Sent Elija, jednog sela koje su u 19. veku osnovali tragači zlata, potrebno je sedam sati putovati kanuom od ušća reke Sinamari kroz centralni deo zemlje. Posle toga treba dva dana pešačiti 30 kilometara kroz džunglu s teškim teretom na leđima. Ko god krene u to selo da svedoči mora poneti dovoljno hrane za tri dana i dosta literature. Noću treba zapaliti vatru kako bi se oterale životinje i obično je potrebna viseća ležaljka za spavanje. Dvojica misionara iz Francuske, Erik Kuzine i Mišel Buke, imali su to zadovoljstvo da krenu na ovaj put i da temeljno svedoče stanovnicima tog sela kojih je bilo 150. Na predavanju sa slajdovima koje je održano u toku njihovog boravka bilo je 20 prisutnih.

Među njima braća su pronašla Faneli, koja je tražila da utoli svoju duhovnu glad. Ona je ranije bila katolikinja. Zatim se priključila adventistima. Niko iz njene religije nikada nije došao kod nje u Sent Eli. Ona je bila uključena u dopisnu biblijsku školu ali nikada nije dobila odgovor. Kad je srela Svedoke shvatila je da samo oni ulažu napore da posete ljude u tako udaljenim mestima kao što je Sent Eli. Faneli je nedelju dana proučavala s tom braćom svaki dan. Ubrzo zatim preselila se u jedan veći grad, gde je ostala šest meseci. U tom periodu proučavala je tri puta sedmično. Kad se vratila u selo bila je nekršteni objavitelj. Faneli se starala o svom mužu koji nije bio Svedok i o svoje petoro male dece, ali revnost za istinu pokretala ju je da svakog meseca provede više od 40 sati u svedočenju drugima. Takođe je organizovala sastanke za zainteresovane osobe. Kad je organizovala Memorijal,  bilo je 40 prisutnih. Kasnije se Faneli preselila na primorje, i još uvek je aktivna u službi. Radosna je što joj se jedna kćerka krstila i što joj sada i muž proučava.

Misionari su prvi stigli i u mesta Ko Vanari i Favar, u istočnom delu zemlje. Brat Kuzine se dobro seća kad je zajedno s nekim lokalnim Svedocima 1987. godine prvi put išao u ta mesta da propoveda. Uzeli su trajekt, a zatim su se vozili 40 kilometara blatnjavim putem kako bi stigli do jedne močvare. Kad su zaustavili kola čuli su neku strašnu riku. Pomislio je da su to sigurno jaguari spremni da ih napadnu. Ali braća koja su putovala s bratom Kuzineom uverila su ga da je to samo grupa majmuna drekavaca koje je uznemirio njihov dolazak. Upoznali su jedan bračni par koji je tragao za istinom. Taj par se preselio u Kajenu, napredovao do krštenja i sada služe u delu Francuske Gijane gde se govori portugalski.

Braća su postepeno posetila i mnoga druga udaljena područja. Među tim mestima su i Gran Santi, Papaišton i Saul, čiji su stanovnici imali koristi od prvih poseta misionara. Objavitelji Kraljevstva sada redovno posećuju većinu tih ranije neobrađivanih područja.

Propovedanje u Maripasuli

Poruka o Kraljevstvu je još 1963. prvi put stigla u Maripasulu, veoma važno selo na gornjem toku reke Maroni. Adrijan Žan-Mari, koji je tada proučavao  Bibliju, iz poslovnih razloga je morao tri puta godišnje putovati u to selo. On je bio prepun oduševljenja za istinu i zato je koristio te prilike da bi temeljno svedočio i uvek bi ostavio mnogo biblijskih publikacija.

Iako su i drugi svedočili u Maripasuli, bilo je teško komunicirati s meštanima koji su govorili sranatongo jezik. Taj jezik, koji je lokalno poznat kao taki-taki, zasniva se na engleskom i ima elemente holandskog, francuskog, portugalskog i raznih jezika Afrike i Indije. Podružnica iz Surinama je u Maripasulu slala specijalne pionire koji su govorili sranatongo, i koji su tamo provodili od tri do šest meseci, ali ljudi su reagovali negativno. Na kraju su tu braću isterali iz sela pod izgovorom da su oni stranci iz Surinama. U stvari, glavni razlog je bio taj što su Jehovini svedoci.

Korneli i Elen Linge su 1992. godine poslati u to selo kao specijalni pioniri. Znali su sranatongo i zbog toga im je bilo puno lakše da propovedaju, a ljudi su ih bolje prihvatali zato što su po nacionalnosti bili Francuzi. Oni su tri dana svake sedmice propovedali u Maripasuli, a naredna tri dana su svedočili u Papaištonu, selu udaljenom od Maripasule sat vremena vožnje kanuom. U početku su sastanke održavali u svojoj kući u Maripasuli. Posle dve godine propovedanja osam osoba je došlo na Memorijal. Ovaj par je bio istrajan u ovom udaljenom području. Ljubav prema ljudima pomogla im je da istraju uprkos brojnim problemima. Na kraju je njihova strpljivost bila nagrađena i nastale su dve skupštine.

Jedan čovek koji se odazvao na biblijsku poruku bio je Antoan Tafani, koga su smatrali važnom osobom u  selu zato što je bio u bliskom srodstvu s Gran Manom, glavnim autoritetom u toj animističkoj sredini. Tafani je imao dve konkubine, što je česta pojava duž reke. Kad je zauzeo stav za istinu, morao je da preduzme promene u svom životu — ili da se oženi jednom od te dve žene ili da ostane samac. Te dve žene, koje su živele svaka u svojoj kući i znale da će on izabrati jednu od njih, žestoko su se potukle. Danas je Antoan Tifani srećan kršteni Svedok koji služi Jehovi zajedno s jednom ženom. A šta je bilo s drugom ženom? Kasnije je i ona počela da proučava Bibliju i sada je kršteni Jehovin sluga.

U tom kraju je poraslo cenjenje prema Jehovinim svedocima. Jedno lokalno udruženje se pobrinulo za to da Svedoci tri godine besplatno koriste jedno mesto za sastanke. Kada je došlo vreme da izgrade Dvoranu Kraljevstva, ti simpatizeri su poklonili polovinu ploča od pocinkovanog lima. Jedno drugo lokalno udruženje koje vodi televizijsku stanicu prikazalo je pet video-kaseta Zajednice koje su tada bile na raspolaganju. Seljani su posebno cenili video-kasetu Jehovini svedoci — organizacija iza imena.

Svedoci su sada odomaćeni u tom nekada neprijateljskom kraju. Do 1993. godine i Maripasula i Papaišton dobili su Dvorane Kraljevstva, a ljudi koji žive u tom delu duž reke Maroni redovno imaju priliku da čuju poruku o Kraljevstvu.

Duž reke Ojapak

Šta se postiglo duž istočne granice zemlje, gde reka Ojapak teče između Francuske Gijane i Brazila? Godine 1973, Adrijen Žan-Mari je dosta svedočio u gradu Sent Žoržu. Njegova prva poseta trajala je tri dana. Te iste godine još dva puta je bio u tom gradu i uspeo  je da organizuje sastanak za javnost na kome je bilo 20 prisutnih. Nekoliko biblijskih studija je započeto putem pisama, ali to nije baš funkcionisalo zato što studenti Biblije nisu imali naviku da pišu pisma. U selu Tampak na toj istoj reci, u kome žive buš crnci, brat Žan-Mari je takođe pronašao one koji su se interesovali za biblijsku poruku.

Deset godina kasnije, 1983, Etjeniz Mande i Žaklin Lafito bile su poslate da bi nadalje svedočile u tom udaljenom kraju i pomogle zainteresovanim osobama. Kad god je bilo moguće, braća iz Kajene su za vikend putovala avionom do Sent Žorža kako bi pomogli tim sestrama u službi na terenu i držali javna predavanja. Međutim, bilo je potrebno dosta strpljenja dok nisu došli konkretni rezultati. Sestra Mande se seća: „Počela sam nekoliko biblijskih studija. Ali lokalni sveštenik je uskoro počeo da se protivi našem radu. Neki su govorili: ’Sveštenik nam je rekao da ne slušamo Svedoke niti da vas primamo u kuću, jer ste vi Đavolovi zastupnici.‘ Nekoliko mojih studenata je prestalo da proučava.“ Ipak, sa istrajnošću su došli i rezultati.

Mišel Buke i specijalni pionir Ričard Rouz, takođe su učestvovali u razvijanju interesovanja za istinu u ovom kraju. U Sent Žoržu su dosta svedočili, ali 1989. godine dobili su zadatak da se koncentrišu na područje van tog grada. Nedavno su brat Rouz i njegova žena imali prednost da budu prvi pioniri iz Francuske Gijane koji su pohađali Školu Gilead. Trenutno služe na Haitiju.

Kad je položen temelj za propovedanje na gijanskoj obali reke Ojapok, organizovano je da se svedoči na malom području s druge strane reke, u Brazilu. Grad Ojapoka ima 10 000 stanovnika i nalazi se na oko 20 minuta  vožnje kanuom od Sent Žorža. Braća su uskoro uvidela da u Ojapoki ima više interesovanja nego u Sent Žoržu, tako da su se koncentrisala na to područje. Brat Moro se seća: „Obično smo noćevali u stražnjoj prostoriji jedne prodavnice. Nije bilo lako, iako nam je jedna fina žena koja je sebe zvala ’sestra‘, ponudila mesto gde možemo prespavati i bure vode da se operemo. Mladi lokalni pioniri su se nasmejali kad se moja žena Marilan požalila da voda zaudara. Svi su se oprali u mraku u dvorištu i zatim otišli u krevet. Međutim, sledećeg jutra smo s užasom otkrili da se u buretu udavio veliki pacov i da je plutao na površini.“ Ali to nije zasenilo divna iskustva koja su imali u službi.

U gradu Ojapoki je brat Buke preuzeo inicijativu da kupi komad zemlje. On i brat Rouz su zajedno s drugim pionirima i braćom iz Kajene izgradili Dvoranu Kraljevstva sa 80 sedišta i jednim stanom.

U 1990-im u Ojapoku je stigao par specijalnih pionira Da Kosta, da bi pomagao u svedočenju. Oni su odlučili da posete sve škole i da upravnicima ponude knjigu Mladi pitaju — praktični odgovori na njihova pitanja. Takođe su zatražili dozvolu da i svim učenicima ponude tu knjigu. Dobili su dozvolu. Kad su čuli o čemu knjiga govori, svi učenici i nastavnici hteli su da je dobiju. Uručili su 250 knjiga.

Brat da Kosta priča: „Imali smo jedan divan razgovor s komandantom lokalnog vojnog logora, i ponudili smo mu knjigu Spoznanje koje vodi do večnog života. Uzeo ju je i zamolio nas da mu pomognemo oko problema s pijanstvom i nemoralom među ljudima u logoru. Predložili smo da im održimo jedno predavanje. Ta ideja mu se dopala i obećao je da će nas sledeće sedmice  čekati jedna mala grupa. Kad smo došli da održimo predavanje, čekalo nas je 140 vojnika. Svi su dobro pazili na ono što smo govorili. Uručili smo 70 časopisa; nismo poneli više jer nismo očekivali da će na sastanak doći toliko ljudi. To je trajalo nekoliko sedmica. Pošto ti vojnici ne ostaju dugo na jednom mestu, izgubili smo kontakt s većinom od njih.“ Ipak, mnogi su povoljno reagovali na pruženu pomoć.

Jedna mlada žena po imenu Roza proučavala je Bibliju sa Svedocima u Brazilu, ali nije u potpunosti prihvatila dobru vest. Kad je čula da postoji prilika da zgrne gomilu novca radeći u jednom rudniku zlata u Francuskoj Gijani, ostavila je svoj stan i biblijski studij i stigla u Ojapoku s ciljem da ilegalno uđe u Francusku Gijanu. Naravno, nije baš bezbedno da jedna žena živi među muškarcima usred šume u rudniku zlata. Pre nego što je Roza krenula u rudnik, jedna zabrinuta sestra iz Ojapoke pomogla joj je da još jednom razmisli o svojoj situaciji. Rozu je duboko dirnuo biblijski savet iz Mateja 6:25-34, tako da se predomislila. Predala je svoj život Jehovi i vratila se kući. Posle nekoliko godina odvojenog života, ponovo je bila sa svojim mužem.

U Ojapoki trenutno postoji skupština od 25 objavitelja. Naprezanja petoro objavitelja u Sent Žoržu takođe donose rezultate. Prvi stanovnik Sent Žorža koji je zauzeo stav za istinu bio je Žan Rene Maturin. On danas služi kao sluga pomoćnik, a njegova žena je opšti pionir.

Radosni kongresi

U biblijska vremena obožavaoci Jehove su dobili uputstva da se redovno okupljaju radi obožavanja (P. zak. 16:1-17). Slično tome, pokrajinski sastanci i  kongresi su značajni događaji za današnje obožavaoce Jehove u Francuskoj Gijani. Čak i kad je bilo malo objavitelja, braća nisu bežala od odgovornosti da organizuju kongrese. Jedan brat priča: „U 1960-im, naši oblasni kongresi trajali su po osam dana. Bile su četiri biblijske drame. Glumci su morali napamet da nauče svoje uloge i ta šačica objavitelja je morala stvarno mnogo da radi. Na svu sreću, obično je puno braće dolazilo s Martinika i iz Gvadelupa da bi nam pomoglo na tim kongresima.“ Braći je bilo veoma drago što su ta braća s njima. Mnogi još uvek imaju lepe uspomene na dane kad je većina lokalne braće išla na aerodrom da dočeka delegate s Martinika i iz Gvadelupa.

Ti skupovi su zaista bili radosni događaji. Svaki kongres je bio duhovna gozba, a braća su se osećala baš kao Izraelci kojima je Jehova rekao: „Veselićete se pred Jehovom, Bogom svojim“ (Lev. 23:40).

Iskusnija braća su imala jako puno posla. Brinuli su se za organizaciju kongresa, držali govore i često glumili u nekoliko drama. Nije bilo neobično da neki brat učestvuje u tri drame i održi pet ili šest govora.

Dodatan posao je bio da se pripreme i posluže hranljivi ručkovi. U jelovnik je ponekad bila uključena svinjetina, gmizavci, aguti, kornjače i oklopnici. Ponekad su braća koja su bila na kongresu morala da love životinje ili ribe za hranu koja se posluživala.

Uvek je bilo teško pronaći mesta za održavanje kongresa. U početku se koristila kuća Valarovih. Braća su u dvorištu napravila jednu nastrešnicu i svake godine su je proširivala da bi moglo da stane sve više i više posetilaca. Međutim, kad je broj prisutnih premašio 200, braća su morala da potraže veće mesto. U početku su mogli da iznajme samo rukometna ili košarkaška  igrališta. Braća bi napravila binu, a zatim zamolila posetioce da donesu svoje stolice. Nije bilo lako, ali braća su veoma pozitivno gledala na tu situaciju. Mladi nikada nisu oklevali da ustupe svoje sedište starijima, čak i ako su morali da stoje ceo dan.

Braća su godinama za kongrese iznajmljivala plesne dvorane. Kad bi se završio program u subotu morali bi brzo da isprazne dvoranu jer su dolazili muzičari da se pripreme za igranku koja je trajala do zore. Braća bi ponovo došla rano ujutro da počiste dvoranu i pripreme sve što je potrebno za nedeljni program. Naravno, ljudi su uglavnom smatrali da nije prikladno da se religiozni sastanak održava na jednom takvom mestu. Kad su se braća sastajala u Gujana Palasu, O Solej Levanu i O Kanariju, ljudi iz tog kraja su se podsmevali. Međutim, kako je vreme prolazilo, ni ova mesta više nisu bila dovoljno velika da prime sve više ljudi koji su dolazili na kongrese.

Na kraju su braća odlučila da izgrade vlastitu Kongresnu dvoranu, po uzoru na Kongresne dvorane na Martiniku i Gvadelupu. Bio je to jedan metalni okvir čiji je krov bio od ploča od pocinkovanog lima. Bila je dovoljno velika da primi oko hiljadu ljudi, ali je takođe bilo lako i da se razmontira. Sledeći korak je bio da se pronađe parcela gde bi se ta Kongresna dvorana mogla postaviti. Žan-Danijel Mišo je ustupio parče svog imanja. Tako se radilo nekoliko godina.

Izvanredan građevinski poduhvat

S porastom interesovanja za istinu, bila je potrebna veća Kongresna dvorana. Braća su počela da traže dovoljno veliko imanje na kome bi mogli izgraditi Kongresnu dvoranu sa 2 000 sedišta. Posle nekoliko godina traganja, pronašli su povoljnu lokaciju od  3 hektara po pristupačnoj ceni. Pošto lokalna braća nisu imala potrebnog iskustva u projektovanju i izgradnji, zamolili su podružnicu u Francuskoj da im pomogne. Projekat koji je bio smišljen zaista je bio izvanredan. Završen je u potpunosti 1993. godine. U okviru ovog projekta izgrađena je jedna Kongresna dvorana od 2 000 kvadratnih metara, pet Dvorana Kraljevstva, tri stana za specijalne pionire i tri misionarska doma, a sve je to podignuto za samo osam nedelja!

Većina materijala je stigla brodom iz Francuske u 32 velika kontejnera. U tom tovaru bili su traktori, kamioni, autobusi, blokovi, pocinkovani lim i drugi građevinski materijal, kao i velike količine hrane. Regionalni odbori za gradnju u Francuskoj koji su bili uključeni u ovaj projekat radili su veoma mnogo.

U toku projekta, oko 800 braće i sestara došlo je iz Francuske uz vlastiti trošak da bi radili sa 500 lokalne braće i sestara na četiri gradilišta. Najzapadnije gradilište je bilo 250 kilometara udaljeno od najistočnijeg, tako da je bila potrebna dobra komunikacija. Braća iz Francuske su dolazila u smenama u periodu od dva meseca, ali u jednom času bilo je 500 radnika iz Francuske koji rade zajedno s 422 domaća Svedoka. Nije bilo lako smestiti sve te radnike. Mnoge porodice primile su po dva ili tri radnika iz Francuske; niko nije morao da ide u hotel. Takođe je bio potreban prevoz za radnike. Jedan brat priča: „Na putu do mog posla napravio bih krug i odbacio neke radnike na gradilište a zatim ih pokupio na kraju radnog dana. Činili smo sve što smo mogli da bi se radnici osećali ugodno.“

Dok je glavna grupa bila u Maturiju na gradilištu Kongresne dvorane (koja je bila konstruisana tako da  ima i jednu Dvoranu Kraljevstva), drugi su bili u Sinamariju gde se gradila Dvorana Kraljevstva i mali misionarski dom. U Mani se takođe gradila Dvorana Kraljevstva i misionarski dom. U delu Mane gde se govori sranatongo, gradila se Dvorana Kraljevstva i stan za specijalne pionire. U Sent-Lorenu se gradila Dvorana Kraljevstva sa 330 sedišta i misionarski dom za šest osoba. Tu se sastaju dve skupštine. Ta velika Dvorana Kraljevstva se koristi za kongrese na sranatongo jeziku, na kojima često bude i do 600 prisutnih.

Posle ovog ogromnog građevinskog zadatka, neka braća iz Francuske rešila su da ostanu u Francuskoj Gijani. Pored toga što pomažu kao vešti građevinari, oni su blagoslov za skupštine jer služe kao starešine, sluge pomoćnici i članovi građevinskih odbora. Kasnije su neki od njih učestvovali i u gradnji nove podružnice.

Potreba za podružnicom

Podružnica u Francuskoj Gijani počela je da radi 1990, u jednoj iznajmljenoj kući u gradu Monžoli, blizu glavnog grada. David Moro je imenovan da služi kao koordinator Odbora podružnice. Dok je služio na Martiniku posle diplomiranja u Školi Gilead 1981, on je često služio i u Francuskoj Gijani. S njim su u Odboru podružnice bili Žan-Danijel Mišo, Pol Čong Ving i Erik Kuzine. Kasnije je Kristijan Beloti određen da služi zajedno s njima. Skupštine su bile veoma zahvalne što ih na lokalnom nivou vode zrela braća koja su veoma dobro poznavala njihove potrebe.

Kad je formirana podružnica, na svakog objavitelja Kraljevstva u zemlji dolazile su 173 osobe. Ukupno je bilo 660 objavitelja, među njima i 14 misionara  koji su bili određeni za razne delove ove zemlje. Zbog stalnog porasta broja objavitelja — koji je u nekim godinama bio čak 18 posto — bilo je potrebno da se potraže povoljniji objekti za podružnicu. Godine 1992, podružnica je premeštena u Maturi blizu Kajene. Onda je Vodeće telo 1995. godine dalo odobrenje da se izgradi objekat koji bi više odgovarao našim potrebama. Bile su potrebne dve godine da bi novi kompleks postao stvarnost. Braća su se mnogo radovala zbog svega toga i dato je izvrsno svedočanstvo!

Izazovi u službi

Za propovedanje dobre vesti u ovoj zemlji potrebno je dosta truda, samopožrtvovanosti i ljubavi. Iskreni studenti Biblije to primećuju. Jedna studentkinja je rekla Svedokinji koja je proučavala s njom: „Stvarno vidim koliko me volite i koliko činite za mene. Mesecima, čak i kad je padala kiša, redovno ste dolazili da mi prenosite spoznanje o dobroj vesti. Zato ću ja svake nedelje biti na vašim sastancima.“ Tako je i bilo, i čak je dovela neke poznanike.

Da bi došli do mesta gde se održava studij, objavitelji ponekad moraju da pređu preko debla postavljenog preko jarka. To je još teže kada deblo pluta. David Moro je balansirajući ispruženim rukama išao ispred jedne pionirke, kad je iza sebe čuo ’buć‘. Sestra se hrabro popela nazad na deblo, oprala se kad je stigla i vodila biblijski studij kao da se ništa nije desilo.

Na jednom drugom mestu, brat Buke je kanuom stigao u jedno selo kad je na moru bila oseka, a rečna obala  puna gustog blata. Dok je išao ka selu, upao je u blato do kolena. Trebalo je da ide 25 metara kroz blato da bi stigao do suvog tla. Ljubazni seljani su mu dali vode da opere noge; onda je počeo svoju službu.

Do Indijanaca je teško doći ne samo zbog toga što su njihova sela jako udaljena i što govore drugim jezicima. U nastojanju da ove teritorije zaštite od napada civilizacije, vlada ograničava pristup javnosti. U njihovim selima nije dozvoljeno sistematsko propovedanje. Međutim, kad Indijanci krenu u susedna sela da kupe namirnice, Jehovini svedoci se trude da im prenesu divnu nadu u jedan svet u kome neće biti nikakvih bolesti, pa ni malarije koja ovde predstavlja pravu pošast.

 Neki moraju mnogo da promene način razmišljanja da bi se držali dogovora i dolazili na sastanke u određeno vreme. Pre trideset godina domoroci nisu nosili ručne satove i niko nije nigde žurio. Za njih je bilo nešto novo da dolaze na vreme na sastanke. Jedna sestra je bila srećna kad je stigla u toku molitve, a onda je ustanovila da je to zaključna molitva! U jednoj drugoj prilici, jedan misionar koji je propovedao u Sent Žoržu pitao je jednog čoveka koliko ima do sela Režine. Čovek je odgovorio: „Nije tako daleko.“ „Pa koliko?“, pitao je misionar. „Samo osam dana pešačenja.“ Iz ovog stava prema vremenu takođe može da se vidi zašto neki, iako im se sviđa istina, odugovlače da donesu odluku da služe Bogu.

Neki su morali da izaberu između plemenskih zakona i biblijskih načela u vezi s porodičnim životom. Ponekad su zbog svoje odluke da hode Jehovinim putevima bili izloženi izlivu gneva seoskog poglavice. U jednom selu, poglavica je osudio na smrt specijalnog pionira i njegovu ženu koji su služili u tom kraju. Da bi izbegli pogubljenje, pobegli su iz tog sela i zatim bili dodeljeni u jedno drugo mesto udaljeno 300 kilometara.

Uprkos ovim izazovima, ljudi raznog porekla svih društvenih slojeva odazivaju se na poziv: „Ko hoće neka uzme vode života za badava“ (Otkr. 22:17). Prošle godine je u propovedanju dobre vesti u Francuskoj Gijani učestvovalo ukupno 1 500 objavitelja. Oni su u proseku vodili 2 288 biblijskih studija sa zainteresovanim osobama. Memorijalu Hristove smrti 19. aprila prisustvovale su 5 293 osobe. Iskreno se molimo da još mnogi usvoje istinu i tako postanu pravi učenici Isusa Hrista.

 [Slika na celoj 224. strani]

[Slika na 228. strani]

Olga Laland

[Slika na 230. strani]

Sleva na desno: Kristijan Bonkas i Havijar Nol

[Slike na 234. strani]

Mišel i Žana Valar

[Slika na 237. strani]

Konstans i Edmožen Flero

[Slike na 238. strani]

(1) Drvena staza kroz kišnu šumu, (2) Erik Kuzine i Mišel Buke s namirnicama, (3) Indijansko selo

[Slika na 241. strani]

Eli i Liset Režalad

 [Slike na 251. strani]

Osmonedeljni međunarodni građevinski projekat: (1) Kongresna dvorana u Maturiju; Dvorane Kraljevstva i stanovi u (2, 3) Mani, (4) Sent Lorenu i (5) Sinamariju. (6) U gradnji su učestvovali Svedoci iz Francuske Gijane, zajedno sa stotinama drugih iz Francuske,

[Slike na stranama 252, 253]

Podružnica i betelski dom u Francuskoj Gijani, i Odbor podružnice (s leva na desno): Pol Čong Ving, David Moro, Žan-Danijel Mišo, Erik Kuzine