Svetski izveštaj

◼ Afrika

Afrika je po veličini drugi kontinent na našoj planeti i zauzima jednu petinu celokupnog kopna. Duž ekvatora se nalaze tropske šume i neizmerna raznolikost divljih životinja, uključujući i slonove, žirafe i lavove. Na severu se nalazi Sahara, najveća pustinja na svetu. Na ovom Crnom kontinentu, kako ga neki nazivaju, svetlo Božje Reči sija sve većim sjajem (Mat. 4:16).

Šestogodišnju Mari iz Gane školski drugovi su izveli pred učiteljicu i optužili da za vreme molitvi u razredu ne zatvara oči niti kaže amin. Učiteljica je zatražila objašnjenje. Mari je smireno objasnila: „Vi se molite Isusu, a ja sam kroz biblijski studij s mojom porodicom naučila da treba da se molimo samo Jehovi preko Isusa. I kako onda mogu da kažem amin kad se vi molite?“ Učiteljica se jako iznenadila i pred odeljenjem rekla: „Ostavite je na miru, ona je Jehovin svedok.“ Kasnije je majka od Mari poslala učiteljici primerak Moje knjige biblijskih priča. Učiteljica je koristi kao priručnik na časovima biblijske pouke.

Alfred koji živi u Gvineji, saznao je nešto o istini 1996. i dobio neku biblijsku literaturu. Nedugo  zatim, vratio se u svoje selo. Iz kratkog kontakta s Jehovinim svedocima shvatio je da je njegova odgovornost da drugima priča ono što zna. Takođe je odlučio da, dok čeka odgovor od Svedoka kojima je pisao, sagradi jednu Dvoranu Kraljevstva. Sagradio je jednu jednostavnu dvoranu 1998. godine, ali su je ljudi iz sela srušili. Sagradio je i drugu, a oni su i nju uništili. Isto se desilo i treći put.

Onda je Alfred izneo stvar pred poglavicu sela. Organizovan je sastanak sa Alfredom i svim njegovim protivnicima. Kad je pažljivo saslušao, poglavica je dopustio Alfredu da sagradi jednu Dvoranu Kraljevstva i takođe mu obezbedio vrlo kvalitetno parče zemljišta na glavnom putu na ulazu u selo. Alfred i Danijel, njegov student Biblije, sagradili su novu Dvoranu Kraljevstva za 14 dana, koristeći bambus i druge materijale iz šume.

Čim je dvorana završena, počeli su da drže sastanke na kojima su razmatrali brošure koje su imali. Seoski poglavica je redovno prisustvovao. Kada je za to saznala kancelarija podružnice, organizovano je da ih redovno posećuju specijalni pioniri i da ih pouče kako da ispravno vode studije i pomažu zainteresovanim ljudima. Kada je pokrajinski nadglednik posetio to selo, njegovom predavanju je prisustvovalo 69 od ukupno 400 stanovnika toga sela.

Jošua i Suzan, koji žive u zapadnoj Keniji, bili su smešteni u bolnicu zbog jedne ozbiljne saobraćajne nesreće. Posetili su ih prijatelji iz crkve i rekli im da je ta nesreća sigurno kazna od Boga. Budući da su čitali Bibliju, zajedno s časopisima koje su dobili od Jehovinih svedoka, oni su znali da Bog ne uzrokuje nesreće poput ove. Rekli su svojim posetiocima da i ne dolaze ukoliko nemaju drugu utehu za njih. Čim su Jošua i Suzan  izašli iz bolnice stupili su u vezu s Jehovinim svedocima. Do novembra su oboje započeli sa službom na terenu i krstili se februara 2000. Jošua je stalni pomoćni pionir, a Suzan je bila pomoćni pionir u aprilu.

Otis se borio u građanskom ratu u Liberiji. Jednog dana su on i njegov „prijatelj“ putovali do jedne susedne zemlje da bi prodali kola koja su ukrali. Međutim, njegov „prijatelj“ ga je namerno pregazio kolima, polomivši mu noge i kičmu, a zatim pobegao kolima. Otis je ostao osakaćen i paralizovan od kukova nadole. Često je razmišljao o samoubistvu, ali su se stvari promenile kada je njegov otac počeo da proučava Bibliju s jednim specijalnim pionirom. Dok je ležao paralizovan na svom krevetu, poruka nade koju je čuo iz očeve sobe ispunila ga je radošću. Zamolio je da se studij održava u njegovoj sobi tako da i on može učestvovati. Podstaknut onim što je učio, Otis se promenio. Prestao je da puši i počeo da radi na svojoj ličnosti. Danas Otis više ne brine zbog svoje invalidnosti. Sada je objavitelj dobre vesti i stalno gleda da onima koji prolaze pored njegove kuće priča o svojoj nadi. Kad je upitan šta ga je uverilo da je pronašao pravu religiju, objasnio je da je to bilo lično zanimanje koje su Svedoci pokazali prema njemu. Rekao je: „Braća su svaki dan navraćala da me vide. To mi je pomoglo da se ponovo osećam kao ljudsko biće.“

Avelino se pretplatio na naše časopise, ali na području Mozambika na kom je živeo nije bilo Svedoka. S vremenom je s njim uspostavljen studij putem pisama. Avelino je počeo novostečeno spoznanje deliti s drugima. Ubrzo je počela da se okuplja jedna grupa koja je čitala članke iz časopisa Kula stražara i knjige Raspravljanje na temelju Pisma. Kad su čula za to, neka braća su  putovala da propovedaju na ovom području. Iznenadili su se kad su pronašli 30 ljudi povezanih sa ovom grupom. Održano je javno predavanje na kom je prisustvovalo 90 osoba. Na sledećem kongresu održanom u Nampuli bilo je prisutno njih desetoro iz ove grupe. Jedan od njih je ostao u tom gradu i za samo nedelju dana pročitao celu knjigu Spoznanje koje vodi do večnog života. Zbog ovako velikog zanimanja, na to područje su se preselila dva opšta pionira. Ta grupa odlično napreduje.

U Ruandi je u junu dostignut novi najveći broj od 7 435 objavitelja. U toku službene godine je svakog meseca u proseku svaki peti objavitelj služio u nekom obliku pionirske službe. Vođeno je preko 12 000 biblijskih studija, a na Memorijalu je prisustvovalo 30 716. Tokom protekle četiri godine, izgrađena je i posvećena 51 Dvorana Kraljevstva, a u planu ih ima još 115. Uprkos zahtevima za izgradnjom, objavitelji u proseku imaju 20 sati mesečno u službi na terenu.

Jedan mladi čovek koji je živeo u Gambiji nadao se da će se preseliti u Kanadu da bi postao pentekostalni sveštenik. U međuvremenu je radio kao sekretar u lokalnoj pentekostalnoj crkvi. On i njegova žena su pristali da proučavaju brošuru Šta Bog zahteva od nas? Tokom studija su im pokazana glavna obeležja Prevoda Novi svet uključujući i „Biblijske teme za razgovor“ na kraju Biblije. Nakon toga, umesto da kao nekada svako jutro pevaju religiozne pesme, oni bi razmatrali jednu od tema i pročitali sve navedene stihove. Kada je od crkve stiglo pismo u kom se poziva na dvogodišnji kurs na jednom Bogoslovskom seminaru u Kanadi, taj mladi čovek je odgovorio: „Šta će mi? Mi sada imamo istinu!“ Posle šest meseci proučavanja Biblije, on i njegova žena su se krstili i sada aktivno prenose drugima divne istine koje su saznali i koje su im tako puno koristile.

 ◼ Amerika

Amerika obuhvata dva kontinenta. Ona se proteže od ledenog Arktika, preko tropskih predela i seže do Antarktika. U Južnoj Americi se može naći više biljnih i životinjskih vrsta nego bilo gde drugde na Zemlji. Dobra vest se revno propoveda na oba kontinenta.

Jedan čovek iz Bolivije je strašno zanemarivao svoju ženu i dvoje dece. Imao je duboko ukorenjene poroke, uključujući i teško opijanje i žvakanje lišća koke. Prihvatio je biblijski studij i polako prevazilazio svoje loše navike. Uznemiren time što je njegova žena nepopustljivo odbijala da bude na njegovom biblijskom studiju, rekao joj je da će možda prekinuti svoje proučavanje i vratiti se starom načinu života. To je njegovu ženu šokiralo, budući da joj se mnogo više dopadao ovakav muž. Upitala ga je zašto se obeshrabrio. Rekao joj je da ne želi da ide u Dvoranu Kraljevstva bez svoje porodice. Tada je njegova žena pristala da proučava Bibliju. Takođe je i prisustvovala oblasnom kongresu na kom se on krstio.

U Brazilu je propovedanje gluvim osobama, kojih ima otprilike 1 700 000, dostiglo puni zamah tokom  službene 2000. godine. Osamnaest specijalnih pionira koji odlično vladaju brazilskim znakovnim jezikom (BZJ) dodeljeni su da služe u urbanim centrima gde postoje prilično velike zajednice gluvih osoba. Pored toga, osnivanjem prevodilačkog tima za BZJ u septembru 1999, prvi put je bilo moguće predstaviti na video-kaseti biblijsku dramu, najvažnija predavanja i pesme Kraljevstva sa Oblasnog kongresa „Izvršioci Božje reči“. Zajednica trenutno priprema nekoliko publikacija na video-kasetama na BZJ, kako bi se pomoglo gluvim ljudima da rastu u razumevanju biblijskih istina. Sada širom Brazila ima 16 skupština i 87 grupa na znakovnom jeziku.

Nakon što je četiri godine studirao sociologiju na jednom univerzitetu, Majkl se upisao na jedan katolički bogoslovski fakultet u Torontu u Kanadi. Nadao se da će postati sveštenik. Majkl se priseća da je rimokatolički monsinjor koji je služio kao profesor, rekao razredu da se Bogu može pristupiti u molitvi na nekoliko načina, ne samo preko Hrista Isusa. Majkl je prigovorio monsinjoru, citirajući Isusove reči u Jovanu 14:6: „Niko ne dolazi k Ocu osim preko mene.“ Monsinjor je oštro uzvratio da Bibliju njegovi studenti treba da prepuste njemu, a da se oni koncentrišu na druga polja izučavanja.

Majkl je telefonirao podružnici Zajednice u Kanadi i zatražio duhovnu pomoć. Želeo je da proučava dvaput nedeljno, katkad prelazeći i dva poglavlja knjige Spoznanje koje vodi do večnog života pri svakom susretu. A onda je Majkl napustio tu religioznu ustanovu i pronašao zaposlenje u jednom birou. Devetog oktobra 1999, obišao je objekte podružnice u Kanadi. To iskustvo je pozitivno uticalo na njega jer je posle toga rešio da ide na sve skupštinske sastanke, da hvata beleške  i smisaono komentariše. Krstio se 19. februara 2000. i od septembra služi kao opšti pionir.

Jedna sestra iz Kostarike je postala obeshrabrena zbog mnogih problema i pritisaka s kojima se suočavala. Zbog jedne nesreće je ostala vezana za invalidska kolica. Od majčine smrti sama brine o svom ocu, koji je slep i mentalno oštećen, kao i o svojoj odrasloj sestri i bratu koji su takođe mentalno zaostali. Ona kuva, čisti kuću, pere veš i brine o svojoj porodici — sve iz svojih kolica. Budući da je želela da učestvuje u službi koliko god može, starešine iz skupštine su joj s puno ljubavi pomogle da analizira mogućnosti koje su izvodljive za nju. Jedan predlog je bio da u invalidskim kolicima provede 20 do 30 minuta dnevno na trotoaru. Mnogi ljudi prolaze pored njene kuće na putu do obližnje autobuske stanice ili u povratku. Dobila je ohrabrenje da razgovara s njima i ponudi im traktate ili časopise, čak i da izvrši naknadne posete kod onih koji često prolaze. Upravo je to i učinila. Ozbiljno je razmislila o izjavi apostola Pavla u Rimljanima 1:14, 15: „Dužnik sam i Grcima i varvarima, i mudrima i bezumnima; zato, što se mene tiče, gorljivo želim da objavim dobru vest i vama u Rimu.“ Ova sestra je shvatila da i ona ima dug prema svojim komšijama. A iz toga kako sada priča o svojoj svetoj službi, očigledno je da stvarno ima puno radosti i zadovoljstva u njoj.

Jedan par misionara u Ekvadoru je nastojao da dođe do što više ljudi u centru Gvajakila. Međutim, zbog striktnih bezbednosnih mera, nije im bilo dozvoljeno da uđu u jedan veliki soliter. Iako su mogli da svedoče otprilike dvadesetorici radnika i čuvara, uglavnom preko interfona, nisu razgovarali ni s jednim stanarem. Zato su rešili da popričaju s glavnim upravnikom tog objekta. Nakon što su objasnili da je svrha  njihove posete jačanje moralnih i duhovnih vrednosti u porodici, taj upravnik je rekao: „Mislim da bi to trebalo svako da čuje!“ Zatim je svojoj sekretarici izdiktirao sledeću poruku i zamolio je da je stavi na oglasnu tablu: „Gospođa Gabi Marc će kao deo jednog obrazovnog dela, čija je svrha poboljšanje moralnih vrednosti, posetiti stanove u ovoj stambenoj zgradi u nedelju po podne. Ukoliko je nekome nezgodno da je primi, molimo da se obratite meni. Glavni upravnik.“

Misionari su krenuli od mansarde gde su započeli biblijski studij s jednim školskim upravnikom. Sprat niže su započeli tri studija. Jedna porodica je prisustvovala Memorijalu i kasnije posetila kancelariju podružnice. Sve u svemu, misionari su započeli 16 biblijskih studija na ovom području s velikim obezbeđenjem, koje ranije niko nije mogao da poseti.

Petnaestogodišnja Džesika iz Perua je opšti pionir i jedini Svedok u porodici. Cipele koje je nosila u službi bile su jako iznošene, stoga je zamolila oca za novi par. Otac joj je odbrusio: „Nek ti Jehova nabavi cipele!“ Ta sestra je otišla u službu u tim iznošenim cipelama, a u povratku je prošla pored kuće jednog brata koji je obućar. Brat ju je zovnuo i rekao: „Uđi, molim te. Danas sam nešto napravio za tebe!“ Zatim joj je dao nove cipele. Njen otac, iznenađen što vidi na njoj nove cipele, upitao ju je gde ih je nabavila. Džesika je odgovorila: „Jehova mi ih je nabavio!“

U Sjedinjenim Državama je sve veće područje na stranim jezicima. Na tom području služi preko 16 000 objavitelja koji koriste 31 jezik, ne računajući engleski i španski. Tokom službene 2000. godine, osnovano je 11 novih skupština na stranim jezicima, uključujući i prve skupštine u Sjedinjenim Državama na kambodžanskom i jeziku hmong.

 ◼ Azija

Ovaj kontinent je najveći na zemaljskoj kugli i obuhvata velike razlike u klimi i vegetaciji, počev od polarnog do tropskog pojasa. U Aziji se nalazi Tibetska visoravan s najvišim planinama na svetu. U Aziji mnoštva ljudi nisu čula dobru vest, ali se ipak dosta radi na tome da se dostigne što je moguće više ljudi. Ovde uključujemo i iskustva sa ostrva Japan i Tajvan, pošto su tesno povezana sa azijskim kopnom.

U Bangladešu je 140 osoba prisustvovalo oblasnom kongresu „Božja proročanska reč“ u glavnom gradu Daki. Braća su naporno radila da očiste salu, a zatim su podijum divno dekorisali cvećem. Jedan radnik iz te zgrade prokomentarisao je: „Tokom 14 godina rada u ovom centru, nikada nisam video tako organizovane i čiste ljude poput vas. Vi ste objekat očistili i učinili ga svetim.“

Odazivajući se na ljubaznu pripremu međunarodnog bratstva oko pomaganja u izgradnji Dvorana Kraljevstva, napravljeni su planovi da se u Indiji izgradi ili renovira 250 Dvorana Kraljevstva. Ovo je podstaklo  lokalnu braću da pruže podršku kako god mogu. Jedan stariji brat je poklonio skoro 420 kvadratnih metara zemljišta za izgradnju Dvorane Kraljevstva. Međutim, braća koja su pregledala teren ocenila su da on nije baš pogodan, jer bi za vreme monsuna bio poplavljen. Kada su to rekli ovom starom bratu, on je braći pokazao svu svoju zemlju i zamolio ih da izaberu bilo koje mesto koje bi bilo najbolje za Dvoranu Kraljevstva. Rekao je: „Pre nego što umrem želeo bih da na ovoj lokaciji vidim jednu lepu Dvoranu Kraljevstva, i za to sam spreman da dam sve što imam.“

Kim Hjosuk koja živi u Seulu, u Koreji, kao pionir nije imala mnogo radosti i uspeha, pa joj je zato pokrajinski nadglednik predložio da ima svoje vlastito područje. Ona je rekla: „Poslušala sam ovaj savet i uskoro sam se dobro upoznala i sprijateljila sa stanarima na mom području. Prilagođavala sam vreme poseta onako kako je njima odgovaralo. Zbog toga je broj mojih poseta porastao sa 35 na 80 mesečno, a imam i sedam kućnih biblijskih studija. Sada pronalazim pravu radost.“

Sem, koji živi u Izraelu, jedini je Svedok u svojoj školi. On je takođe bio i jedini đak u svom razredu koji je odbio da uzme kopiju ukradenog pismenog ispita koji je predstojao. Nakon ispita direktor škole je saznao da su svi u razredu osim Sema varali. Sem je bio nagrađen najvećom ocenom. Ovaj događaj je doveo do toga da je mešovitom razredu, koji se sastoji od katoličkih i muslimanskih đaka, i njihovim profesorima dato fino svedočanstvo.

Jedna 83-godišnja sestra iz Japana planirala je da u posetu svom sinu otputuje brzim vozom. Dok je za njega skupljala zadnja izdanja časopisa, setila se da ima dosta časopisa koje nije razdelila, te je i njih stavila u torbu.  Primetila je da se putnici dosađuju na dugim putovanjima, pa je razmišljala da bi mogla u vozu podeliti neke časopise. Tokom putovanja, čovek koji je sedeo kraj nje upitao ju je šta čita tako pažljivo. Bio je srećan što može da dobije časopise i počeo je sa interesovanjem da ih čita. Videvši to, nekoliko drugih putnika zatražilo je i za sebe časopise. Kada je stigla na svoj cilj i videla da sin još nije stigao po nju, počela je da svedoči ljudima koji su čekali vozove. Do dolaska sina ona je dala 40 časopisa, tako da nijedan nije ostao za njega!

Iako je budizam u Mongoliji već dugo tradicionalna religija, mnogi ljudi su ateisti. Za tu zemlju je bio pripremljen traktat od četiri strane Koliko ti je dragocen život? Ovaj traktat govori o opasnostima od uživanja duvana, što je tema za koju je šira javnost dosta zainteresovana. U novembru i decembru 1999. sprovedena je jedna posebna akcija i u njoj je učestvovalo svih 22 objavitelja. Skoro niko nije odbio primerak ovog traktata. U prvih deset dana je distribuisano skoro 10 000 traktata u glavnom gradu Ulan Bataru. Mnogi vladini službenici su pohvalno komentarisali o ovoj akciji. Ovoj posebnoj aktivnosti su TV i radio, kao i troje novine, nekoliko puta dali publicitet. Započeti su mnogi biblijski studiji.

Istina doseže do najzabačenijih mesta. U Kazahstanu postoji kažnjenička kolonija s više od 1 000 zatvorenika. Godine 1997. dva Jehovina svedoka su posetila upravnika kolonije i zatražila dozvolu da razgovaraju o biblijskoj istini s nekim zatvorenicima koji su pisali lokalnoj kancelariji Svedoka. Nakon kraćeg vremena Jehovini svedoci su započeli studij sa 20 zatvorenika. Godine 1998. četvorica su postali nekršteni  objavitelji i bilo im je dozvoljeno da održavaju skupštinske sastanke. Uvidevši pozitivan uticaj učenja Jehovinih svedoka na zatvorenike, uprava je dozvolila objaviteljima da javna predavanja emituju preko zatvorskog radio-sistema. Sada svi zatvorenici imaju mogućnost da slušaju ova emitovanja.

Uprava kažnjeničke kolonije se sve više uverava da religija Jehovinih svedoka nije samo neka maska koju neko stavlja onda kada mu to odgovara. Jedno iskustvo im je pomoglo da to uvide. Zatvorenicima nije dozvoljeno da imaju novac, pošto može doslovno sve da se kupi, čak i droga. Međutim, jedan zatvorenik je redovno dobijao novac u paketima koji su mu slati. Kako je duhovno napredovao, njegova biblijski školovana savest je počela da ga uznemirava. Jednom je ponudio novac starešini koji je posetio koloniju. Trebalo je da to bude dobrovoljni prilog za delo Kraljevstva, ali je starešina odbio jer je znao da je protiv zatvorskih pravila da se iznosi novac. Starešina je jednostavno rekao mladiću: „Uradi s novcem onako kako ti savest nalaže.“ Zatvorenik je otišao do glavnog čuvara, stavio novac na sto i rekao: „Moja biblijski školovana savest mi ne dozvoljava da držim ovaj novac ovde. Radite s njim šta hoćete.“ Čuvar je bio tako iznenađen da je rekao: „Za mojih 20 godina koliko radim u ovoj kažnjeničkoj koloniji, nikada nisam video nekog ko svojevoljno predaje svoj novac!“

Jedna sestra je predavala u školi u Maleziji. Jednog dana je s koleginicom razgovarala o Jehovi i njegovim obećanjima. Koleginica je rekla da je mnogo razočarana, jer joj bogovi koje obožava nisu pomogli da reši probleme. Molila se Budi, raznim kineskim bogovima, pa čak i Isusu Hristu. Izgleda da ništa nije pomoglo.

 Ženu su danonoćno uznemiravali demoni. Noću je malo spavala. Tokom dana duhovi su je uznemiravali na poslu i zato nije mogla kvalitetno da obavlja posao. Njen život je bio tako jadan da se savetovala sa spiritističkim medijima, ali je to samo pogoršalo stvari.

Sestra je rekla koleginici da je prema Poslovicama 18:10 „tvrda kula ime... Jehovino“. On štiti one koji njegovo ime prizivaju u veri. Sestra ju je ohrabrila da se moli Jehovi Bogu kada je demoni budu ponovo uznemiravali.

Već sledećeg dana koleginica je rekla sestri da je zvala Jehovu u pomoć i da su je demoni ostavili. Započet je biblijski studij i koleginica je brzo napredovala. Izbacila je sve stvari vezane za krivo obožavanje i demoni su prestali da je uznemiruju. Krstila se na skorašnjem pokrajinskom sastanku.

Već skoro 50 godina mladi Svedoci na Tajvanu provode duge periode u zatvoru zbog svoje odlučnosti da sačuvaju hrišćansku neutralnost. Nedavnih godina su se dogodili značajni napreci. Pošto je regrutovano više ljudi nego što vojska može efikasno da obuči, odlučeno je da zakoni o vojnoj obavezi budu podešeni tako da neki iz regrutovanog ljudstva budu preusmereni na civilnu službu. Službenici su koristili informacije o tome šta se učinilo u drugim zemljama da se izađe u susret onima kojima se savest protivi vojnoj službi. Oni koji imaju prigovor savesti, koji bi radije civilnu službu pod nadzorom vlade umesto zatvora, moraju to naznačiti popunjavanjem molbe. Pod ovom novom pripremom, oni koji budu provodili 33 meseca u ovoj vrsti alternativne službe imaće slobodne vikende i po svemu sudeći mnoge slobodne večeri, što će im omogućiti da učestvuju u duhovnim aktivnostima.

 ◼ Evropa

Iako se Evropa već odavno svrstava među kontinente, u stvarnosti ona štrči prema zapadu kao ogromno poluostrvo Evroazije. Apostol Pavle je u južnu Evropu doneo dobru vest pre skoro 2 000 godina. Kao što ćete videti dinamična poruka istine i dalje cveta u ovom delu sveta.

Jedna sestra je sedela u parku u Zagrebu, u Hrvatskoj. Zapazila je jednog mladića kako se krije iza grmlja. Bio je bled i sav je drhtao, pa je pomislila da mu nije dobro. Prišla mu je i rekla: „Gospodine, rado ću vas odvesti kod lekara ako se ne osećate dobro.“ Rekao je da mu je dobro, iako se i dalje tresao. Zatim ga je pitala: „Da li ste gladni? Hoćete da vam kupim nešto da pojedete?“ Odgovorio je: „Ne. Molim vas ne približavajte mi se. Policija me traži i može posumnjati da smo zajedno.“ Sestra je upitala: „Šta ste uradili?“ Tada je priznao da je opljačkao jednu radnju dodajući: „Sve je tu u mom džepu. Toliko se plašim policije i zatvora.“ Sestra se sažalila i htela je da mu pomogne. Pozvala ga je da sedne pored nje da bi mogli da porazgovaraju. Rekla mu je  da će mu Jehova Bog dati mudrosti da bi znao šta da kaže kada se vrati u radnju koju je opljačkao. On je pažljivo slušao, ali se i dalje tresao od straha. Ona ga je posavetovala: „Tražite šefa, i priznajte mu da ste ukrali novac i da sada želite da ga vratite.“ Dok su razgovarali, prošla je jedna komšinica i oslovila ju je po imenu. Tako je on saznao njeno ime.

Nedugo nakon toga, sestra se iznenadila kada je u lokalnim novinama ugledala pismo upućeno njoj. U pismu je stajalo: „Gospođo Barica, mnogo sam vam zahvalan za vaš dobar savet. Hvala vam, hvala vam, hvala vam — spasli ste me zatvora. Ne mogu lično da vam zahvalim pošto ne znam vašu adresu. Ali vam pišem tako da mnogi koji se budu našli u sličnoj situaciji mogu ovo pročitati i okrenuti se pravom Bogu koji pomaže, Jehovi! Vratio sam novac. Šef je rekao da je ukradeno 1 500 kuna. Ali ja sam izvadio iz mog džepa 1 700 kuna. Rekao je da mogu da zadržim 200 kuna jer je gotovina koja je nedostajala iznosila samo 1 500 kuna. Odgovorio sam: ’Ne, gospodine, u džepu nisam imao ni jednu kunu, čak ni za hleb.‘ Onda je šef počeo da mi daje neke stvari. Rekao je: ’Ovih 200 kuna su vaše.‘ I pored njih dao mi je 500 kuna, dva hleba, dva mleka, pet malih jogurta, pola kilograma salame i hranu za bebe. Rekao je: ’Ovo radim jer ste pošten čovek i priznali ste grešku.‘ Jedino mogu da zahvalim Bogu i vama što nisam završio u zatvoru. Još jednom, mnogo, mnogo vam hvala!“

Kopenhagen, u Danskoj, ima jednu od važnijih luka u Evropi. Osim trajekata, više od 2 000 brodova pristane tu svake godine. Kada su braća došla na jedan brod i pitala neke od posade da li znaju za Jehovine svedoke, oni su rekli da znaju. Zatim su dodali da čak imaju jednog Jehovinog svedoka na brodu. Braća su htela da  upoznaju svog suvernika. Kada su se upoznali, saznali su da se on još nije krstio. On je bio s jednog malog ostrva u Tihom okeanu koje je imalo samo 2 000 stanovnika. Na ostrvu nije bilo Svedoka, ali je za istinu saznao preko literature koju je primio u nekoliko luka širom sveta. Pored toga što je sam čitao literaturu nosio je i ženi kući da čita. Oboje su se složili da su pronašli istinu. On je gorljivo propovedao ostalim članovima posade o stvarima koje je saznao. Dobio je pretplatu na naše časopise, i braća su obećala da će se postarati da najbliža skupština bude informisana o njemu i njegovoj ženi.

Objavitelji iz Bremerhafena, u Nemačkoj, redovno odlaze u luku da ponude literaturu onima koji rade na brodovima i vozačima koji istovaruju ili utovaruju svoje kamione. Jedan brat izveštava da sreće kamiondžije iz 48 zemalja. „Da bi udovoljili potrebama svih ovih ljudi“, objašnjava on, „u kolima imamo literaturu na 39 jezika.“ Nekoliko ruskih kamiondžija posećuje sastanke kada su u luci. Jedne nedelje po podne, Fred i Kristijan su u suvom doku ugledali jedan od najvećih putničkih brodova na svetu. Među posadom broda, od 950 ljudi, bilo je zastupljeno 50 nacionalnosti! Kada su se popeli na brod, braći je prišao jedan mornar koji potiče s nekog pacifičkog ostrva i upitao ih je: „Da li imate onu žutu knjigu sa šarenim slikama?“ On je mislio na knjigu Moja knjiga biblijskih priča. Braća je nisu imala i mornar je bio vidno razočaran. Zato se Fred, nakon što su uručili svu literaturu, odvezao do Betela u Seltersu — što je put od barem deset sati — da uzme još literature. Sledećeg dana su posadi podelili 900 časopisa, 300 brošura i 850 knjiga! Fred je našao onog prijateljski naklonjenog mornara i dao mu žutu knjigu koju je želeo. „Kada je saznao da smo vozili  više od 1 000 kilometara da donesemo knjigu“, kaže Fred, „oči su mu zasuzile.“

Početkom 1998. jedna mala privatna radio-stanica u Luksemburgu anketirala je putem telefona svoje slušaoce u vezi s njihovim životnim ciljevima i očekivanjima. Brojevi su birani nasumice. Dok je okretao jedan broj spiker je pomešao pozivne brojeve i onda je shvatio da razgovara sa ženom udaljenom 400 kilometara, blizu Nirnberga, u Nemačkoj. Bio je impresioniran njenim opštim znanjem i pozitivnim stavom prema životu i upitao ju je kako je razvila tako dobro gledište. Ona se predstavila kao Jehovin svedok shvatajući da je ovo neočekivana mogućnost da poseje seme Kraljevstva. Razgovor je pobudio radoznalost anketara i sestra se složila da ga nazove kasnije. Tako je činila tokom sledeća dva meseca. Objašnjavala je više o Bogu, životu, Jehovinim svedocima, i bila je u prilici da odgovori na mnoga pitanja. Kako je voditeljevo interesovanje bilo sve veće, želeo je da sazna više. Telefonirao je jednoj skupštini u Luksemburgu i zamolio za kućni biblijski studij i informacije o sastancima. Topla atmosfera i prijateljsko ophođenje s kojim je dočekan u Dvorani Kraljevstva ostavili su na njega utisak. To je njegovom kućnom biblijskom studiju dalo dobar početak.

Trinaest meseci kasnije, nakon onog prvog telefonskog poziva sestri u Nemačkoj, on se krstio. U oktobru 1999. postao je opšti pionir. Kako je dobro bilo što se sestra iz Nemačke predstavila kao Svedok i zatim iskoristila priliku da poseje seme Kraljevstva.

U Portugalu je Antoniov interes za biblijsku poruku bio pobuđen razgovorima koje je vodio u prilikama kada ga je posećivao njegov rođeni brat, koji je Jehovin svedok. Antonio je silno želeo da sazna više o  Bibliji. Žarko se molio za pomoć. Ubrzo su ga kod kuće posetila dva Svedoka i počela biblijski studij s njim. Pošto je napredovao u spoznanju, Antonio je počeo da menja svoj život da bi ga uskladio s Božjom voljom. Prvo ga je njegova savest pokrenula da prestane s lovom, sportom koji je strastveno voleo. Kasnije, kada je razumeo pitanje hrišćanske neutralnosti, odlučio je da podnese ostavku na vrlo uglednom mestu predsednika opštine, mestu na kom je bio 15 godina. Iako je bio pod pritiskom da ponovo razmisli o svojoj ostavci, savet iz Jakova 4:4 ojačao ga je da odbije. On i njegova žena su brzo napredovali, pošto su produbili svoj odnos s Jehovom i počeli da posećuju skupštinske sastanke. Nakon kratkog vremena su počeli sa službom i krstili se.

Iz Španije dolazi iskustvo jednog brata koga je pre mnogo godina zbog njegove vere uznemiravao kolega s posla. Taj kolega je bratovljevu religiju mesecima ismejavao i kritikovao. Brat je došao do tačke kada to više nije mogao da podnese, zato se molio Jehovi da mu u ovoj teškoj situaciji pomogne da istraje na hrišćanski način, da ne uzvrati zlo za zlo. Na bratovljevo iznenađenje, stav ovog kolege se promenio. Čak se izvinio i obećao da više nikada pred njim neće govoriti loše o Bogu. Kratko nakon toga, kolega je napustio kompaniju.

Prošlo je dvadeset četiri godine dok brat nije ponovo sreo svog bivšeg kolegu. Ovog puta je to bilo u Dvorani Kraljevstva gde je trebalo da brat održi govor. Taj kolega mu je rekao da je proučavao Bibliju i da je postao kršteni Svedok. Zatim je objasnio da iako je mnogo godina prošlo, on nikada nije zaboravio „tog Svedoka koji je s toliko strpljenja podnosio konstantno ismejavanje i njega i njegovog Boga“.

 ◼ Ostrvske zemlje

Ostrvske zemlje su veoma različitih veličina i drugačije su od kontinenata koji su daleko veći. Iako smo ovde uključili i ostrvski kontinent Australiju, najveće ostrvo je Grenland koje pokriva površinu od 2 200 000 kvadratnih kilometara. Najmanja ostrva pokrivaju područje manje od jednog gradskog bloka. Ali postoje i na hiljade drugih ostrva. Razmotrimo nekoliko iskustava s nekih od njih.

Jedna sestra iz Australije je u službi od kuće do kuće upoznala ženu koja kao da nije pokazivala mnogo interesa za Božju Reč. Iako je ta žena prihvatila traktat, sestra je mislila da neće nešto više postići naknadnom posetom. Pa ipak, sestra je uporno pokušavala da nađe tu ženu kod kuće, iako u početku bezuspešno. Kada je konačno ponovo stupila u kontakt s njom, žena je objasnila da je posle sestrine prve posete kupila jednu skupocenu Bibliju. Sestra je počela da proučava s njom. Žena sada čini velike promene u svom životu da bi udovoljila hrišćanskim načelima. Posećuje i sve sastanke.

 Dok je propovedao od kuće do kuće, jedan brat iz Dominikanske Republike je naišao na jednu ženu koja je imala oko 60 godina. Na kraju razgovora, brat je pružio ruku da se pozdravi. Kada domaćica nije pružila ruku, brat je shvatio da je slepa. Obećao je da će je ponovo posetiti.

Kada je opet došao, žena je rekla da je pričala svojoj ćerki kako je bila iznenađena što je neko pokazao zanimanje za nju iako je slepa. Zatim je objasnila da joj je rečeno da nema nade da joj se povrati vid. Brat joj je pričao o Bogu koji pruža nadu i čitao joj neke biblijske izveštaje o tome kako je Isus vratio vid slepima (Mat. 9:27-30). Ženu je to duboko dirnulo.

Brat se zatim raspitao kod Saveza slepih da li može nešto da se učini za tu ženu. Nakon konsultovanja, žena je pozvana i rečeno joj je da bi se jednom operacijom njen vid verovatno povratio. Operacija je bila uspešna. Za sve to vreme, žena je nastavila da stiče biblijsko spoznanje. Posle operacije je počela da čita Moju knjigu biblijskih priča i pročitala je za nekoliko sedmica. Zatim je proučavala brošuru Šta Bog zahteva od nas? i knjigu Spoznanje koje vodi do večnog života. Posećivala je redovno sastanke i pre operacije, a od kad joj se povratio vid nikad ih ne propušta. Počela je da priča drugima o onome što uči i o tome kako joj je pomognuto da ponovo progleda. Krstila se na oblasnom kongresu 1999.

Jedna sestra je, dok je svedočila na ostrvu Reinion, ponudila naše časopise jednoj ženi. Žena je odgovorila: „Ne vredi, ne znam da čitam.“ Sestra se ponudila da je nauči da čita i žena je sa oduševljenjem prihvatila. Kada je ponovo došla, sestra je donela  brošure Nauči da čitaš i pišeš i Raduj se zauvek životu na Zemlji! Časovi čitanja su trajali pola sata i biblijski studij još pola sata. Žena je brzo napredovala i u čitanju i u razumevanju istine.

Premda su njena deca pokušavala da je odvrate od proučavanja, ona im je rekla da će nastaviti s lekcijama. Ubrzo je prešla na knjigu Spoznanje i počela redovno da posećuje sastanke. Nedavno se krstila. Sada je pismena i može da čita Bibliju i biblijske publikacije.

Jedna sestra sa Severnog ostrva na Novom Zelandu započela je biblijski studij s jednom devojkom po imenu Hina. Nakon dva studija s brošurom Zahtevi, Hina je rekla sestri da želi da postane Jehovin svedok i da će ostaviti svog mladića, koji je bio istaknut član jedne lokalne bande. Odvažno se suočila s njim i rekla mu za svoje planove. Na njeno iznenađenje, njegov odgovor je bio: „Samo napred.“

Kasnije se predomislio i isplanirao da se osveti, ne samo Hini nego i Jehovinim svedocima. Odlučio je da izrešeta Dvoranu Kraljevstva. Međutim, jedan bivši član bande mu je savetovao da pre nego što preduzme nešto tako ozbiljno poseti jedan sastanak i proveri ko su Svedoci. Mladić se složio s tim i te večeri je posetio Teokratsku školu službe. Bio je toliko oduševljen da je sazvao sastanak bande i saopštio članovima bande da želi da postane Jehovin svedok! Kasnije je na jednom zvaničnom okupljanju bande na nekom groblju zakopao svoju značku (identifikaciju da je član bande), što je značilo da sahranjuje svoj prošli način života, koji je uključivao korišćenje droge i ilegalnu trgovinu alkoholom. On i Hina redovno prisustvuju sastancima.  Sada su zakonski venčani, a Hina se nedavno krstila. Njen suprug je takođe odlučio da ispuni uslove za krštenje.

Podružnica na Trinidadu pokrenula je jednu specijalnu kampanju sa izdanjima Probudite se! od 8. i 22. februara 2000. Prvo izdanje je istaklo uvodnu seriju članaka o porodicama bez očeva, a drugo je govorilo o samoubistvu. Cilj ove kampanje je bio da se kontaktira sa organizacijama za socijalnu pomoć, policijom, školama, vladinim službenicima, članovima parlamenta, nevladinim organizacijama i drugima koji bi bili naročito zainteresovani za teme koje su razmotrene.

Jedan nepotpuni izveštaj pokazuje da je ostavljeno 14 941 časopis, 1 374 knjige i 90 brošura. Rezultat ove kampanje je 860 naknadnih poseta i 29 kućnih biblijskih studija, uglavnom sa osobama s kojima se verovatno ne bi došlo u kontakt uobičajenim metodama svedočenja. Nekoliko vladinih službenika i ministara poslali su pisma izražavajući cenjenje za delo Jehovinih svedoka. Jedna karakteristična reakcija stigla je i od Ministarstva vrhovnog tužilaštva i zakonodavstva. U pismu je stajalo: „Hvala vam na poklonjenim primercima... časopisa Probudite se!... Pokazali su se kao veoma informativni. Stoga bismo vam bili zahvalni ako biste nam mogli isporučiti još po šest primeraka da ih podelimo različitim odeljenjima u Ministarstvu. Takođe, ako budete imali neki materijal koji bi nam mogao pomoći u našem daljnjem radu na području porodičnog života, bićemo vam zahvalni ako nam pošaljete te informacije.“ Pismo je potpisao lično vrhovni tužilac.