Kurasao

Ostrva Aruba, Boner i Kurasao leže nasuprot obali Venecuele i imaju sebi svojstvenu lepotu. Njihova lepota nije poput očaravajuće lepote drugih Karipskih ostrva već lepota pustinje, misterioznih senki preko noći i jakih kontrasta boja preko dana.

Zbog malo padavina, džinovski kaktusi — od kojih se najviše ističe kaduši — rastu na sve strane i dominiraju pejzažem. Takođe ima dosta stabala drveta divi-divi koje se ističe po svojim čudnovato nakrivljenim krošnjama. Poput nemih stražara, kuće na plantažama stoje kao siluete sa azurnim nebom u pozadini, kao podsetnici na kolonijalnu prošlost. Koze tumaraju krajolikom i pretrčavaju puteve.

Ono čime se Aruba i Boner ponose jeste turizam, dok Kurasao zavisi od prihoda koji se ostvaruju vađenjem nafte iz mora i njenom preradom na kopnu. Svako ostrvo ima fabriku za desalinizaciju koja destiliše morsku vodu, čime se dobija i voda za piće i para za proizvodnju struje.

Ostrva koja sada imaju samo oko 250 000 stanovnika otkrili su Španci u 15. veku. Kasnije su kontrolu nad njima preuzeli Holanđani i premda su nakratko bila u rukama Francuza i Engleza, 1815. ponovo su pripala Holanđanima. Od 1954. federacija Holandskih Antila,  koja se prvobitno sastojala od ova tri ostrva i tri Zavetrena ostrva, sama upravlja unutrašnjim poslovima. Međutim, Arubi je 1986. dat status aparte, to jest status samostalnosti.

Kultura i jezik

Pod holandskom upravom na ostrvima vlada religiozna tolerancija. Stanovnici su uglavnom rimokatolici, mada ima i velikih grupa protestanata. Na Kurasaou postoji i poveća jevrejska zajednica. Ljudi iz 40 do 50 nacija sveta žive zajedno u mirnom i rasno integrisanom društvu. Iako ovi ljudi imaju zajednički jezik, svako ostrvo je zadržalo sopstveni, karakteristični identitet. U ovom raznolikom društvu biblijska istina je uhvatila korena i nastavlja da napreduje.

Ljudi govore više jezika i skloni su da zaborave kojim jezikom pričaju pošto je prebacivanje s jezika na jezik tako normalno. Iako je zvanični jezik holandski, a u poslovanju se naširoko koriste engleski i španski,  maternji jezik je papijamento. Jedna teorija kaže da se papijamento razvio na Zelenortskim ostrvima na zapadu Afrike pre 17. veka. Portugalci su ova ostrva koristili kao bazu za napade na Afriku, i da bi se Afrikancima i Portugalcima omogućilo da komuniciraju, nastao je novi kreolski jezik — mešavina afričkih jezika i portugalskog. Takav jezik koji omogućuje komunikaciju između različitih jezičkih grupa naziva se lingva franka. Kasnije su robovi koji su govorili kreolski dovedeni na ova ostrva i s njima je došao i njihov jezik. Tokom godina, ovaj jezik je bio pod uticajem holandskog, španskog, engleskog i francuskog. Kao rezultat, nastao je papijamento, mešavina svih njih.

Lingva franka koji su razvili robovi i doneli ga na ova ostrva u suštini je bio način da se premosti komunikacijski jaz i da se ujedine. Međutim, usvojen je još jedan lingva franka. To je jezik o kome se govori u Sofoniji 3:9: „Tada ću ja narodima čista usta [„čist jezik, NW] dati da svi ime Jehovino prizivlju, i da mu svi složno služe.“ Taj „čist jezik“ ne samo da je ujedinio neke od ostrvljana — omogućujući im da prevaziđu socijalne, rasne i ponekad nacionalne razlike — već ih je i ujedinio sa širom sveta raširenom zajednicom Jehovinih svedoka. Stoga, iako su skupštine tamo podeljene na papijamento, engleske, španske i holandske skupštine, lingva franka biblijske istine drži braću u čvrstoj vezi ljubavi.

Osvit istine

Ne zna se tačno kako je prvo seme istine posejano na ovim ostrvima. Gotovo neprimetno, svetlo istine je svanulo, rasterujući tamu koja je obavijala ova ostrva kao dugogodišnja uporišta rimokatoličanstva. Krajem 1920-ih i tokom 1930-ih, ovde je propovedalo nekoliko ljudi. Pored toga, jedan trgovac koji je prodavao  religiozne knjige nesvesno je posejao seme istine jer je među njegovim knjigama bilo publikacija koje je proizvela Božja organizacija. Dve ćerke tog trgovca, Perl i Rubi, radile su s njim i godinama kasnije postale Jehovini svedoci. Obe su i dan-danas verne.

Godine 1940, brat Braun s Trinidada, koji je bio zaposlen u rafineriji nafte, izvršio je prvo krštenje na Kurasaou — krstio je pet ljudi s kojima je proučavao. Među njima su bili Martin i Vilhelmina Narendorp i Eduard van Marl, i svi su poreklom bili iz Surinama.

Anita Libreto, ćerka Narendorpovih, priseća se: „Godine 1940. imala sam šest godina. Sećam se da su moji roditelji proučavali s bratom koji je govorio engleski. Oni su govorili samo holandski i jedva su razumeli engleski, ali trudili su se i uspeli da se krste u roku od šest meseci. Sastanci su se održavali u našoj kući, ali nisu bili tako dobro organizovani kao sada. To su bile večeri za proučavanje koje su trajale do iza ponoći jer su se moji roditelji mučili da razumeju knjige napisane na engleskom.“ Propovedanje je obavljano uglavnom na engleskom jer mala grupa nije vladala papijamentom, a ni literatura nije postojala na tom jeziku.

U globalu, lokalno stanovništvo nije imalo naviku da čita Bibliju zato što je katolička crkva to branila. Nije bilo neobično da sveštenici zaplene svaku  Bibliju koju pronađu. U početku je jedan od njih pratio braću, udarao nogama o zemlju i vikao: „Ostavite moje ovce na miru!“

Sejanje semena na Arubi i Boneru

Godine 1943, Džon Hipolit, koji je nekada bio adventista, i Martin Narendorp posetili su Arubu i tamo proveli svoj odmor objavljujući dobru vest. Po svemu sudeći, oni su bili prvi koji su tamo propovedali dobru vest. Po povratku na Kurasao, brat Hipolit je pisao centrali u Bruklinu tražeći pomoć u službi na terenu. Tri godine kasnije bili su poslati misionari ali, nažalost, on je umro pre nego što su stigli. Međutim, hrabra braća s Kurasaoa, kao što je bio Džon Hipolit, sledila su savet iz Propovednika 11:6 i obilno su sejala seme koje je kasnije uhvatilo koren i izniklo.

Godine 1944, na Arubu su stigli Edmund Kamings s Grenade i Vudvort Mils s Trinidada. Oni su se  zaposlili u rafineriji nafte u San Nikolasu. San Nikolas je grad koji se nalazi na istočnom delu ostrva i vrvi od doseljenika koji su iz svih krajeva Zapadnoindijskih ostrva došli da rade u rafineriji nafte. Brat Mils, govornik koji je znao da izuzetno motiviše slušaoce, dao je ogroman podstrek propovedanju dobre vesti. Dana 8. marta 1946, braća Mils i Kamings osnovala su prvu englesku skupštinu u San Nikolasu. Skupština je imala 11 objavitelja, a brat Mils je bio sluga grupe (skupštine).

Prvo krštenje tamo je obavljeno 9. juna 1946. Među četvoro krštenih bili su i Timoti Dž. Kampbel i Vilfred Rodžers, a do kraja 1946. broj objavitelja se udvostručio. Kasnije su se skupštini pridružili Svedoci koji su bili doseljenici — porodice Buitenman,  De Frejtas, Kampbel, Skot, Poter, Majer, Titre, Fostin i drugi.

Brat Mils je imao dosta uspeha u neformalnom svedočenju i jedna od njegovih koleginica, stenografkinja po imenu Oris, povoljno je reagovala. Krstila se u januaru 1947. Brat Mils ne samo što je dobio sestru već je pronašao i nevestu, jer su se on i Oris kasnije venčali. Godine 1956. bili su pozvani da pohađaju 27. razred Gileada i zatim su bili dodeljeni u Nigeriju.

Do 1950. veći deo propovedanja na Arubi obavljan je u San Nikolasu, jer su ljudi tamo uglavnom govorili engleski, a braća su slabo znala papijamento. Do tog vremena, nijedan Arubljanin nije prihvatio istinu. Zbog nemilosrdnog protivljenja katoličke crkve, inače prijateljski nastrojeni Arubljani bili su nahuškani protiv Svedoka, što je usporilo napredak. Tih ranih dana je za Svedoke bilo sasvim uobičajeno da ih razjareni stanar juri vitlajući mačetom. Braća su ponekad doživljavala da budu polivena vrućom vodom ili da ih napadnu nahuškani psi. U drugim prilikama braća bi bila pozvana da uđu u kuću, ali bi stanar otišao ostavljajući ih da sami sede. Na ovim ostrvima je uvreda ne ugostiti posetioce.

 Edvina Strup, jedna pionirka sa Arube, priseća se: „Sveštenici bi zastrašivali narod govoreći da će baciti kletvu na njih ako napuste crkvu.“ Pa ipak, to nije umanjilo revnost braće, koju je ljubav prema Jehovi i bližnjem terala da istraju.

Seme nekih pustinjskih biljaka decenijama leži mrtvo, sve dok dovoljna količina padavina ne učini da isklija i na kraju donese prelepe cvetove. Slično se dogodilo s Jakobom Rejnom, jednim carinikom s Bonera. On je 1928. dobio primerak knjige Stvorenje. Iako je rođen u rimokatoličkoj porodici, ispitivao je protestantske religije ali nikada nije bio zadovoljan. Kada je pročitao knjigu Stvorenje, prepoznao je zvuk istine. U knjizi se nalazio spisak naslova drugih knjiga koje su objavljivale Jehovine sluge, ali Jakobo nije mogao da dođe do njih. Tako je bilo sledećih 19 godina, sve dok 1947. nije došao na Kurasao u posetu svojoj sestri i sreo jednu misionarku koja je vodila studij s njegovom sestrom. Pitao je misionarku da li ima knjige sa spiska koji je sve te godine čuvao u novčaniku. Uzeo je svu literaturu iz njene tašne, najmanje 7 uvezanih knjiga i 13 brošurica, i pretplatio se na Kulu stražaru i Probudite se! Njegov duhovni apetit koji je bio podstaknut mnogo ranije, konačno je bio zadovoljen. Da, seme istine koje je toliko godina ležalo mrtvo sada je dobilo vodu neophodnu za rast.

 Prvi misionari stižu na Kurasao

Dana 16. maja 1946, Tomas Rasel Jejts i njegova žena Hejzel, diplomci šestog razreda Gileada, stigli su na Kurasao, područje koje jedva da je bilo taknuto. Brat Jejts je imao ogroman uticaj na delo na ovim ostrvima i ostao je na svojoj dodeli više od 50 godina, sve do svoje smrti 1999. Izuzev jednog kratkog prekida, podružnicu je nadgledao od 1950. do 1994. Kao čovek koji je uvek imao dobar smisao za humor, beskrajan optimizam i nepokolebljivu veru, imao je prednost da vidi kako se delo Kraljevstva mnogo proširilo.

Hejzel, lojalna podrška svom mužu, ostala je verna svojoj dodeli sve do danas i svima je izvor ohrabrenja. Ona se priseća dolaska na aerodrom kada su ih srdačno pozdravila braća Narednorp i Van Marl, zajedno s Klementom Flemingom, jednim zainteresovanim čovekom.

Klement je slučajno dobio knjigu Deca, pročitao je i bio je uveren da je pronašao istinu. Kada je bio mlad napustio je Rimokatoličku crkvu zato što se nije slagao  s mnogim njenim učenjima. Kasnije je počeo da se druži sa Svedocima tako da je bio tu da dočeka prve misionare. Jula 1946. krstio ga je novi misionar, Rasel Jejts. Brat Fleming je još uvek objavitelj Kraljevstva i kaže: „Imam 93 godine, ali nisam izgubio nadu da ću biti među onima koji će proći kroz Armagedon u novi sistem stvari, i da nikada neću umreti.“ Kakav divan primer vere i istrajnosti!

Sestra Jejts kaže: „Sa aerodroma su nas odveli u jedan dvosoban stan koji se nalazio iznad prodavnice u kojoj su se prodavali svinjski repovi i usoljena riba. U stanu nije bilo nameštaja niti kupatila tako da smo se sledećih šest meseci tuširali u prizemlju, sve dok nismo našli bolji smeštaj.“ Iako je Hejzel više puta zaredom imala napade dizenterije, ona i Rasel se nisu obeshrabrili. Brat Jejts je mnogo godina kasnije napisao: „Ono što život čini interesantnim, posebno za Jehovine sluge, nisu okolnosti, ni predeli, čak ni jezik, već ljudi. A njih imate na svakoj dodeli.“

 Dok su učili lokalni jezik, papijamento, ovi hrabri misionari su ljude na Kurasaou učili čistom jeziku, to jest lingva franci, istine. Jedan od njih je bio i Kamiljo Girigorja, prvi meštanin koji se krstio, i to 1950. On je radio u rafineriji nafte, a u kontakt sa istinom je došao tako što je razgovarao s mnogom braćom, uključujući i Henrikusa Hasela, jednog gorljivog propovednika dobre vesti. Kamiljo sada ima 78 godina, starešina je i pomogao je da 24 osobe dođu do tačke predanja. Misionari su prvu skupštinu na engleskom na Kurasaou osnovali 1946, ali prva skupština na papijamentu nije bila osnovana sve do 1954.

Aruba i dalje izložena svetlu istine

U julu 1949, Henri i Alis Tvid, Kanađani iz 12. razreda Gileada, otišli su na Arubu, gde su odigrali značajnu ulogu u poučavanju čistom jeziku. Henri je bio visok i mršav, i bio je poznat po svojoj ljubaznoj i blagoj naravi, dok se Alis pamti po svojoj dosetljivosti i neiscrpnoj energiji u službi. Oni su jedini misionari koji su živeli i radili na sva tri ostrva i kroz  decenije koje su prošle ostali su upamćeni po svom samopožrtvovanom duhu i revnosti.

Godine 1950, Vilijam Jejts (Raselov rođak) i njegova žena Meri, diplomirali su u 14. razredu Gileada i bili su dodeljeni na Kurasao. Godine 1953. otišli su na Arubu. Gotovo 50 godina kasnije, oni su još uvek na svojoj dodeli — pravi primeri vere i istrajnosti. Meri je s vremenom postala dobro poznata po svojoj izvanrednoj revnosti u službi. Ona je uvek prednjačila u delu svedočenja, dok se Bil koncentrisao na prevođenje biblijskih publikacija. Dok Bil i Meri nisu stigli, dve skupštine na engleskom nisu imale neki naročit napredak među meštanima. Strpljivo i sistematski, Bil i Meri su počeli da seju seme istine među Arubljanima koji govore papijamento. Njihov trud je malo-pomalo bivao nagrađen. Bil se priseća: „Počeli smo da održavamo Studij Kule stražare pod jednim velikim drvetom kvihi u dvorištu misionarskog doma. Ponekad je bilo prisutno i po 100 ljudi. Sedeli smo na klupama koje je rashodovala jedna katolička crkva.“ Zatim je 1954. održan Memorijal Hristove smrti i nakon toga je organizovan Skupštinski studij knjige na papijamentu.

 Prvi Arubljanin prihvata istinu

Kao mladić, Gabrijel Henrikez je preko vikenda toliko mnogo pio da ponedeljkom ujutru nije mogao da ode na posao u rafineriju nafte. Njegov šef je hteo da se on popravi i premda je i sam bio ateista, Gabrijelu je poklonio pretplatu na Probudite se!, uveren da će mu to pomoći. Gabrijel je kasnije stupio u kontakt s Tvidovima koji su proučavali Bibliju s njegovim tastom. Pošto je knjiga koju su proučavali bila na španskom, Gabrijel mu je prevodio. Uskoro se i sam Gabrijel zainteresovao, i 1953. Bil i Meri Jejts su počeli da proučavaju s njim. Gabrijel kaže: „Napokon sam dobio odgovore na sva moja pitanja.“ Godine 1954. predao je svoj život Jehovi i postao je prvi Arubljanin koji se krstio.

Prva skupština na papijamentu, koja se sastojala od 16 objavitelja, organizovana je 1956, a na kraju službene 1957. godine, službu je izveštavalo 26 objavitelja. Čim bi se Arubljanima otvorile oči da vide lažna učenja ’Vavilona Velikog‘ i da izgube strah od ljudi, oni bi zavoleli istinu i postajali bi revni objavitelji dobre vesti (Otkr. 17:5). Jedna takva osoba bio je Danijel Veb. On i njegova žena Ninita, koja se u početku protivila, prihvatili su istinu i oboje su postali gorljivi objavitelji Kraljevstva. Da li će drugi slediti njihov primer?

Poput Danijela, mnogi su upoznali istinu i dozvolili da ona oblikuje njihov život i život njihovih  porodica. Jedna takva osoba koja je počela da proučava bio je Pedro Ramejn. Kada je jednog dana došao kući, Pedro je otkrio da je njegova majka Marija, inače predana katolikinja, uništila njegove knjige za proučavanje. Pošto još nije obukao novu ličnost, on je uzvratio tako što je izlomio njene likove. Uznemirena onim što je Pedro učinio, Marija se požalila svešteniku koji je rekao da je Pedro u pravu što misli da su likove bezvredni! Sva besna, oterala je sveštenika i odlučila da istraži Bibliju. Kao rezultat toga, Marija i njen muž Henaro su svoj život predali Jehovi. Sada Jehovi služe oni i 11 njihove dece, 26 unučadi i jedan praunuk — što je ukupno 40 osoba!

Danijel van der Linde, Marijin zet, krstio se uprkos tome što su ga se njegovi roditelji odrekli. Uprkos tome što su ga izbacili iz kuće i što ga je katolički sveštenik tukao, Danijel je istrajao, uveren da je pronašao istinu. Uprkos tom protivljenju, Danijel smatra da je blagoslovljen, jer ga je Jehova upotrebio  da mnogima pomogne da upoznaju biblijsku istinu. Njegova ćerka Priskila i njen muž Manuel služe kao spoljni saradnici u prevodilačkom odeljenju podružnice na Kurasaou. Još jedan zet, Toni, takođe je morao da pokaže jaku veru u Jehovu i njegova obećanja da će nas podržati, jer se razboleo i morao je da ide na pet operacija. Toni kaže: „Lekari su digli ruke od mene, ali ja se i dalje molim Jehovi za snagu. Moja telesna braća, koja su me se manje ili više odrekla, mogu videti da imam na hiljade duhovne braće širom sveta“ (Mar. 10:29, 30).

Napredak na ostrvima

Godine 1965, Albert Sur, diplomac 20. razreda Gileada, morao je da napusti Kurasao zbog slabog zdravlja, ali je za sobom ostavio odlična „pisma preporuke“ (2. Kor. 3:1, 2). Jedno od njih, Oliva Rodžers, postala je opšti pionir septembra 1951. Oliva je 17 godina nevenčano živela s jednim muškarcem. Međutim, kada je saznala za Jehovina visoka moralna merila, ostavila je tog čoveka koji joj je sa zakašnjenjem ponudio da se oženi njom. Ona je to odbila, krstila se i pridružila se redovima pionira, u kojima je ostala skoro 40 godina sve dok se nije razbolela. Sestra Rodžers se svugde mogla videti kako veselo pročešljava područje. Danas ljudi lepo pričaju o ovoj sestri. Njen nepopustljiv duh i upornost omogućili su joj da pomogne mnogim ljudima, uključujući i velike porodice, da svoj život predaju Jehovi.

 Danas na Antilima i Arubi ima mnogo vrednih porodica koje služe Jehovi. Velike porodice kao što su Marta, Krus, Dijkhof, Ramejn, Liket, Fostin, Ostiana, Rumer, čine temelj skupština i mnogo doprinose njihovoj stabilnosti.

Prijateljski nastrojen Judžin Ričardson počeo je da uči o Jehovi kada je imao 15 godina. Iako nije imao formalan studij, stalno je napredovao tako što je posećivao sve sastanke i krstio se kada je imao 17 godina. Godine 1956. bio je naimenovan za opšteg pionira i suočio se sa onim što je on smatrao da mu je najveći problem — nedostatkom prevoza. On kaže: „Područje koje mi je bilo dodeljeno nalazilo se 20 kilometara od moje kuće, tako da sam, da bih rešio problem prevoza, menjao svoj klavir za bicikl. Moja porodica je bila užasnuta zbog toga i 40 godina kasnije još uvek priča o tome. Međutim, to se za mene pokazalo kao vrlo praktično. Posebno zbog toga što sam četiri meseca posle toga bio naimenovan da služim kao specijalni pionir na netaknutom području u Banda Abauu.“

Otvaranje novog područja

Provincija Banda Abau, lokalno poznata kao kunuku, nalazi se na zapadnoj strani Kurasaoa i pokriva gotovo polovinu ostrva. Sastoji se od brežuljkaste zemlje i ima nešto bujniju vegetaciju u odnosu na ostatak ostrva. Kuće su dosta raštrkane i zato je za obrađivanje ovog područja potrebno puno vremena. Klinton Vilijams,  još jedan mladi revni pionir, pridružio se Judžinu i oni su zajedno načeli ovo novo područje. Judžin se priseća: „U poređenju sa ostatkom ostrva, to nije bilo lako područje. Ljudi su bili vrlo prijateljski nastrojeni i bilo je stvarno prijatno razgovarati s njima, ali obično je to bilo sve. Međutim, tamo smo radili dve godine i imali smo divnih iskustava. Prvog meseca, sreo sam čoveka koji je rekao da će postati Svedok ako možemo da dokažemo da je Božje Kraljevstvo bilo uspostavljeno 1914. I postao je Svedok zajedno sa svojom ženom i decom. Kasnije sam razgovarao s jednom ženom koja je rekla da je njen sestrić vrlo zainteresovan za Bibliju. Te iste večeri sam ponovo navratio i svedočio mu. On se zvao Siro Hajd.“

Siro, jedna vrlo otvorena osoba, priča priču iz svog ugla: „Bio sam vrlo predani katolik, a katehizam sam znao tako dobro da sam ga mogao predavati u školi. Ali nešto me je uvek zbunjivalo. Nisam mogao da shvatim zašto je smrtni greh ako ne dođeš u crkvu, i zašto bi išao u pakao ako brzo ne bi priznao da on postoji. Jednog dana je jedan mladić došao i s mojom tetkom razgovarao o Bibliji. Znajući da se zanimam za  religiju, pozvala ga je da ponovo navrati kada budem kod kuće. Jedva sam čekao da ga vidim, jer sam mislio da o religiji znam više nego on. Te iste večeri je došao Judžin. Bio sam zabezeknut kad mi je pokazao da Apostolski simvol vere koji sam recitovao svaki dan, kaže da je Isus otišao u pakao. Zbog toga što sam ga brzo izgovarao, a da nisam ni razmišljao o njemu, nisam razumeo njegovo značenje. Ono što me je najviše zapanjilo bilo je to da je Judžin za svako objašnjenje koristio Bibliju, dok ja nisam mogao da pronađem ni jedan jedini stih. Od tog momenta moj život se potpuno promenio, jer sam odmah počeo da proučavam.“ Siro se kasnije krstio uprkos tome što se njegova žena protivila. Na kraju je zbog njegovog dobrog primera i ona predala svoj život Jehovi. Oni lojalno služe Jehovi već 30 godina, a Siro je već 25 godina starešina.

Judžin je 1958. prisustvovao školi Gilead i ponovo je bio dodeljen u Banda Abau, gde je još uvek postojao problem s prevozom. On priča: „Ponekad bi se desilo da grupa od 13 braće učestvuje u službi na terenu, a imali bismo samo jedna kola — moja. To je podrazumevalo  da svaki put napravimo dve ture od po 30 kilometara u jednom pravcu. Prvu grupu bih ostavio na području i onda bih žurio natrag po drugu. Kasno po  podne bih radio isto kao i ujutru, da bih braću vratio kući. Ali u službi bismo provodili ceo dan. Bilo je zamorno, ali kako smo samo bili radosni!“ Judžin je takođe imao prednost da nekoliko godina služi u putujućem delu.

Promene u Kunukuu

Godine 1959, Klinton Vilijams, koji je do tada takođe diplomirao u školi Gilead, nastavio je da radi u kunukuu. Kasnije se oženio s Juženi, jednom revnom pionirkom koja je mnogima bila draga zbog svoje blage naravi. Godine 1970. u selu Zorhflit bej Jan Kok formirana je skupština od 17 objavitelja i sastanci su se održavali u domu porodice Piters Kvirs. Specijalni pioniri Huana Piters Kvirs i njena ćerka Ester, zajedno s porodicama Mingel i Kviman, dosta su se trudili da bi izgradili skupštinu. Do 1985. skupština je narasla na 76 objavitelja sa 125 prisutnih na sastancima. Te iste godine, ljubav je pokrenula braću iz Sjedinjenih Država da se dobrovoljno prijave za izgradnju Dvorane Kraljevstva u Panekuku, a stara Dvorana je pretvorena u misionarski dom. Za dve godine broj objavitelja je porastao na 142, tako da je 1987. osnovana skupština Tera Kora.

Pronalaženje smeštaja za pionire je uvek bio problem i Judžin se seća da su morali da renoviraju jednu napuštenu kuću koju su zaposele koze. Proveo je nedelje i nedelje pokušavajući da se otarasi njihovog „parfema“. Kozje meso se smatra lokalnim delikatesom. Godinama je, kada se na kongresima pripremala hrana, meso od koze bila uobičajena hrana i braća su provodila vreme ručka uživajući u ukusno začinjenim jelima od kozjeg mesa. Međutim, jednom prilikom meso nije bilo dobro zbog čega su mnogi morali mnogo puta da idu u toalet.

 Rasel Jejts je voleo da priča priču o jednoj kozi po imenu Mimi. Jednom je pojela tri Biblije, nekoliko pesmarica i drugih knjiga, i dosta časopisa. Njena vlasnica, Rita Metjuz, rekla je: „Pojela je toliko literature da smo je zvali sveta koza.“ Kasnije su Mimi prodali.

Kongresi podstiču duh ljubavi i jedinstva

Godinama je bio problem pronaći prikladno mesto za sastajanje — posebno za kongrese. Maks Gari, iz petog razreda Gileada, organizovao je u Buena Visti na Kurasaou izgradnju prve Dvorane Kraljevstva koja će pripadati braći. Braća su se celim srcem dala na gradnju te  dvorane i bili su oduševljeni kada je dovršena. Godine 1961. na Kurasaou je osnovana druga skupština na papijamentu i ona se sastajala u lepoj novoj dvorani. Viktor Manuel je služio kao sluga skupštine, i sada je već skoro 50 godina objavitelj dobre vesti. Natan H. Nor iz Betela u Bruklinu posvetio je ovu dvoranu 28. marta 1962.

Tokom 1970-ih, zemljište koje se nalazilo do dvorane u Buena Visti je izravnato, izliven je betonski pod i podignuta je bina. To je godinama korišćeno za kongrese i veće skupove, i pošto na Kurasaou pada vrlo malo kiše, skupovi su se bez problema držali pod vedrim  nebom. Međutim, ponekad se dešavalo da braća budu iznenađena neočekivanim pljuskom zbog kojeg bi pokisli i oni i knjige, ali oni nikada nisu bili obeshrabreni. Jednostavno bi raširili kišobrane i nastavili da obraćaju veliku pažnju programu. Nekada su se takvi skupovi održavali na dva jezika, neki govori su bili iznošeni na engleskom i prevođeni, dok su se drugi ukratko iznosili na papijamentu. Oblasni kongresi su se naizmenično održavali na Arubi i Kurasaou, a neki delegati su na ostrvo na kojem se održavao kongres dolazili čarter letovima, dok su drugi išli brodom. Jednom prilikom je velika grupa delegata koja je putovala brodom Nijagara dobila morsku bolest. Uprkos toj neugodnosti, njihovo oduševljenje za predstojeću duhovnu gozbu ostalo je nepomućeno.

Ingrid Selasa, koja je u to vreme imala 16 godina, priseća se da je njena baka prodala svinju kako bi imala novac za put. Delegati su odseli u domovima braće i čak su spavali na podu. Sklopljena su trajna prijateljstva i preovladavao je radostan duh ljubavi. Godine 1959. u kući na plantaži Santa Kruz, u Banda Abauu, održan je prvi kongres na papijamentu. Ingrid se priseća: „Autobuse smo natrpali hranom, poljskim krevetima i stvarima, i krenuli na kongres. Program je bio duhovna gozba, a uveče smo pod noćnim nebom igrali biblijske igre i pevali pesme Kraljevstva. Nikada neću zaboraviti ta tri dana koja smo tamo proveli, jer smo osetili da smo stvarno deo bratstva.“ Međunarodna okupljanja koja jačaju veru poput međunarodnog kongresa „Mir na Zemlji“ održanog 1969, takođe su služila da bi se unapredio duh ljubavi i jedinstva među braćom.

Nove Kongresne dvorane

S godinama je mesto za sastajanje u Buena Visti postalo premalo, ali pomoću velikodušnih priloga iz  skupština, braća su mogla da kupe jednu zgradu od rafinerije nafte. Ta zgrada se nalazila u oblasti Šelpvijk; renovirana je i tamo su godinama održavani pokrajinski sastanci i oblasni kongresi. Nedavno je podružnica dobila dozvolu da tu zgradu sruši i da izgradi duplu Dvoranu Kraljevstva koja može da služi i kao Kongresna dvorana sa 720 sedišta — što je priprema kojoj se braća raduju.

Pre 1968, veći skupovi na Arubi su se održavali u iznajmljenim dvoranama, ali kako je došlo do porasta, javila se potreba za jednom Kongresnom dvoranom. Zbog toga je odlučeno da se izgradi jedna Dvorana Kraljevstva koja će biti dovoljno velika da se koristi i za veće skupove. Lokalna braća su 1968. uz naporan rad i samoodricanje izgradila lepu dvoranu u kojoj će hvaliti Jehovu. Dok se dvorana gradila, jedan pojas visokih kaktusa je zaklanjao mesto gradnje od prolaznika. Nedelju dana pre prvog većeg skupa, vlasti su naredile da se ti kaktusi poseku. I gle čuda, dvorana je iznikla preko noći — ili je barem tako izgledalo! Lokalni meštani su to smatrali čudom i mnogi su verovali da je dvorana stvarno izgrađena preko noći. Ali taj fenomen će doći tek kasnije u vidu brzo izgrađenih dvorana.

Delo napreduje na Boneru

Godine 1949, Džošua Stilman, specijalni predstavnik centrale iz Bruklina, posetio je Boner gde su do tada aktivno propovedali Jakobo Rejna i jedan zemljoradnik, Matajs Bernabela. Nijedan od njih nije bio kršten. Izvršene su pripreme da se na Boneru održi prvi javni govor. Došlo je oko 100 ljudi, ali samo 30 ih je ušlo u dvoranu. Ostalih 70 je poslao lokalni katolički sveštenik da ometaju sastanak. Rasel Jejts se jednom  prisetio: „Kamenice su počele da pljušte po metalnom krovu kao grȁd u Egiptu. Pucale su petarde, a ljudi su udarali u kante.“ To je bilo bezuspešno, jer je seme istine bilo posejano i uhvatilo je korena. Sledeće godine, na Kurasaou su bili kršteni Jakobo i Matajs, prvi Svedoci s Bonera.

Godine 1951, Rasel i Bil Jejts su organizovali sastanke u kući brata Bernabele, a 1952. Klinton Vilijams je bio dodeljen na Boner kako bi u jednoj iznajmljenoj dvorani u Kralendajku osnovao novu skupštinu. Zbog toga je na sebe navukao gnev jednog katoličkog sveštenika koji je pokušao da ga deportuje. Taj sveštenik je pokušao da ubedi jednu ženu koja je proučavala Bibliju s bratom Vilijamsom da ga optuži da joj upućuje nepristojne ponude, ali ona je to odbila. Pošto nije uspeo, on je brata Vilijamsa nazvao vara-varom, što je jedna ptica grabljivica s tih ostrva, optužujući ga da mu otima ovce. Ali brat Vilijams je uz Jehovin duh nastavio da jača novoformiranu skupštinu sve dok nije dobio dodelu na ostrvu Kurasao. Prvi pokrajinski sastanak je održan 1954. i otada veći skupovi i kongresi igraju važnu ulogu u duhovnom životu braće na Boneru. Mnogi ljudi su se okupljali da bi gledali filmove koje su napravili Jehovini svedoci, što je svakako podstaklo  interes, ali nije bilo puno napretka sve dok 1969. nisu bile poslate dve specijalne pionirke, Petra Selasa i njena ćerka Ingrid.

Kada su Petra i Ingrid stigle, nisu imale auto, ali ipak su pešice obradile gotovo čitavo ostrvo. Kasnije su se krstili mnogi njihovi studenti. Ove dve sestre su sedeći i pokrivenih glava vodile sve sastanke. Jednom mesečno jedan brat bi doleteo s Kurasaoa da bi propovedao s njima i održao javno predavanje. Kasnije, kada je Petra morala da ode, druga specijalna pionirka, Klaudet Tesoida, pridružila se Ingrid, i one su nastavile da pomažu ljudima da upoznaju biblijsku istinu.

Žena jednog političara pronalazi savršenu vladavinu

Među onima koji su naučili čist jezik bila je i žena jednog poznatog političara. Karidad Avraham, koju su svi od milja zvali Da, bila je žena jednog ministra u vladi Bonera. Njena dva sina i zet takođe su bili aktivni u politici. Ona je energično agitovala za svog muža i bila je svuda poznata i poštovana. Jedan protestantski sveštenik koji je krstio jedno od njene dece,  rekao joj je da Jehovini svedoci ne veruju u Isusa Hrista. Pošto je taj čovek i njen kućni prijatelj i sveštenik, poverovala je u tu lažnu tvrdnju.

Posle smrti svoga muža, Da se preselila u Holandiju i tamo je bila šokirana kada je na televiziji videla kako dva protestantska sveštenika otvoreno priznaju da su homoseksualci. Razočarana religijom, prestala je da ide u crkvu. Kasnije je prihvatila biblijski studij, postala Svedok i vratila se na Boner. Da je rekla: „Istina je toliko divna da sam morala da se vratim i  podelim je s mojim narodom.“ Sada, umesto da propagira neku ljudsku vladavinu kao rešenje za probleme na Boneru, počela je da propoveda o stvarnom i trajnom rešenju — Božjem Kraljevstvu u rukama Isusa Hrista. Verujući da je došla da skuplja glasove za svog sina, ljudi su joj otvarali svoja vrata i bili su zaprepašćeni njenom porukom. Ipak, zbog toga što je Da bila tako dobro poznata, mnogi koji nisu slušali druge Svedoke, počeli su da poklanjaju pažnju poruci o Kraljevstvu.

Literatura postaje dostupna na lokalnom jeziku

Istina brže dođe do srca ako ljudi mogu da čitaju biblijske publikacije na maternjem jeziku. Ali kada su došli prvi misionari, na papijamentu nije postojala nikakva biblijska literatura. Sastanci su se održavali na mešavini engleskog i papijamenta, uz korišćenje publikacija na engleskom, španskom i holandskom, tako da su braća morala da se naprežu kako bi razumeli istinu. Zbog toga je postojala prava potreba za prevedenim publikacijama. Međutim, fond reči na papijamentu je bio ograničen, nije bilo rečnika, i niko nije mogao da se složi oko toga kako bi papijamento trebalo pisati. Godinama kasnije, Bil Jejts, iskusni prevodilac, napisao je: „Kada objavljujemo poruku o Kraljevstvu, moramo da kažemo i napišemo stvari koje na papijamentu nikada ranije nisu bile izgovorene niti napisane. Bio je izazov postaviti standarde koji bi bili prihvaćeni i korišćeni.“ Nema sumnje, nimalo lak zadatak! Braća su 1948. prevela prvu brošuricu,  Radost svih naroda. Godine 1959, završen je prevod knjige „Neka Bog bude istinit“. Zatim je usledio prevod drugih uvezanih knjiga kao i redovno prevođenje časopisa Toren di Vihilansja, kako se Kula stražara zove na papijamentu i Spjerta, to jest Probudite se! Postepeno je gvozdeni stisak crkve nad lokalnim stanovništvom počeo da popušta, jer su ljudi počeli da čitaju na sopstvenom jeziku i da razumeju istinu iz Božje Reči.

Prevođenje je uticalo i na pevanje na sastancima. Kada Antilci pevaju, oni to rade tako srčano i glasno. Međutim, taj entuzijazam je u početku bio donekle ograničen činjenicom da su pesmarice bile na španskom. Ali kada su braća 1986. dobila pesmarice na papijamentu, dvorane su odjekivale glasovima koji su odzvanjali glasno i jasno. Konačno su u pesmi mogli da daju potpuni odušak svojim osećanjima prema svom velikom Bogu Jehovi. Marija Briten je rekla: „Kada sam prvi put došla u Dvoranu Kraljevstva najviše me je impresioniralo pevanje. Bilo je toliko lepo da sam zaplakala“ (Isa. 42:10).

Kako je delo napredovalo, tako je bilo potrebno i više prevodilaca, pa su počela da prevode dva mlada, revna pionira — Rejmond Piters i Džanin Konsepsion. Danas se prevodilačko odeljenje sastoji od devet članova. Godine 1989, stigli su kompjuteri s MEPS programom, vrednim  sredstvom koje pomaže prevodiocima, čime se na kraju omogućilo da se Kula stražara na papijamentu objavljuje simultano s drugim jezicima — što je divan blagoslov za propovedničku delatnost.

Više misionarske pomoći

Godine 1962, Džon Fraj iz 37. razreda Gileada, bio je naimenovan za nadglednika podružnice umesto Rasela Jejtsa, koji je trebalo da pohađa obnovljeni kurs u školi Gilead. Nakon 18 meseci kada je sestra Fraj zatrudnela, Frajevi su se vratili u Englesku, a brat Jejts se ponovo vratio radu u podružnici. Dana 31. decembra 1964, Ahe van Dalfsen je iz Holandije došao na ova ostrva nakon što je završio 39. razred Gileada. Kada je kročio na Kurasao, dočekao ga je veličanstveni prizor vatrometa i zaglušujući zvuk petardi koji je odjekivao večernjim vazduhom. Ne, ostrvljani nisu njega pozdravljali.  Umesto toga, to je godišnja tradicija lokalnog stanovništva, njihov način da oteraju zle duhove i nesrećnu staru godinu, i najave novu godinu. Mlad i energičan, brat Van Dalfsen se prihvatio pokrajinskog, a zatim i  oblasnog dela. Poput većine misionara i on je zavoleo svoj novi dom i kaže: „Ljudi su srdačni, gostoljubivi i pošteni. Zadovoljstvo je i prednost biti dodeljen ovde.“

Godine 1974, Ahe se oženio s Džuli, jednom sestrom s Trinidada, i ona mu se pridružila u putujućoj službi. Džuli se priseća: „Bila sam impresionirana dobrotom i tolerancijom ljudi. Nisam govorila papijamento, ali propovedanje je bilo prijatno zbog njihove pomoći. Bilo je lako upitati ’Kon ta baj?‘ (Kako ste?) i raspitati se za svakog člana porodice, što je ovde običaj. Uručiti literaturu je isto bilo lako. Samo nije bilo lako nositi tešku torbu s literaturom na četiri jezika i boriti se protiv prašine i vetra! Ali za mene je to bilo pravo zadovoljstvo.“ Ahe i Džuli su 1980. otišli u Holandiju da bi brinuli o Aheovom ostarelom ocu koji je bolovao od Alchajmerove bolesti, ali su se 1992. vratili na Kurasao.

Robertus Berkers i njegova žena Gejl iz 67. razreda Gileada nastavili su oblasno delo kada su Van Dalfsenovi otišli i mnogo su podstakli oduševljenje za punovremenu službu. Godine 1986, Oto Klusterman i njegova žena Ivon došli su na Kurasao iz Gileada, i brat Klusterman je 1994. naimenovan za koordinatora podružnice. Vratili su se u Holandiju 2000. U martu 2000, brat Van Dalfsen je bio naimenovan da služi u Odboru podružnice, te su on i njegova žena bili pozvani u Betel gde sada služe. Godine 1997, Gregori Duhon iz grafičkog odeljenja u Bruklinu i njegova žena Šeron, dodeljeni su na Kurasao kao beteliti na stranoj dodeli. Šeron, medicinska sestra s višom školom i drugi bili su od neprocenjive pomoći oko staranja za brata Rasela Jejtsa koji je imao zadnji stadijum raka. Brat Duhon je u martu 2000. bio naimenovan  za koordinatora podružnice i svi su cenili njegovu ljubaznost i pristupačnost. U Odboru podružnice trenutno služe Gregori Duhon, Klinton Vilijams i Ahe van Dalfsen.

Pionirenje donosi bogate nagrade

Margaret Piters je bila zadovoljna svojom religijom kada je počela da proučava Bibliju. Ona se priseća: „U početku nisam imala nameru da menjam religiju. Bila sam aktivan član katoličke crkve, Marijine legije i crkvenog hora. Ali posle proučavanja Biblije shvatila sam da je ono čemu sam bila poučavana pogrešno. Nisam čekala da me pozovu da idem u službu, sama sam pitala da idem. Želela sam da i drugi izađu iz krive religije i zauzmu stav za istinu.“ Krstila se 1974. i zadnjih 25 godina služi kao opšti pionir.

Jehova je blagoslovio Margaret, što je očigledno iz jednog od mnogih iskustava koje je imala. Obratila joj se mlada devojka po imenu Melva Kums i Margaret joj je predložila da pita oca za dozvolu da proučava. Gospodin Kumbs, impresioniran poštovanjem koje je Margaret imala prema njemu, rekao je da ne samo da će proučavati njegova ćerka već čitava porodica — svih sedmoro! Margaret je imala tu radost da vidi kako se  svi oni krštavaju i kako je kasnije jedan od sinova postao starešina.

Još jedna pionirka koja je okusila Jehovinu dobrotu jeste Blanč van Hejdorn. Ona se krstila 1961, a njen muž Hans 1965. Ona pioniri zadnjih 35 godina. Tokom tog vremena, Blanč je podigla šestoro dece od kojih su dve ćerke opšti pioniri. To ne bi bilo moguće bez Hansove fizičke i emocionalne podrške. Zajedno su pomogli da 65 ljudi preda svoj život Jehovi.

Jedno od mnogih Blančinih iskustava uključuje i njenu komšinicu Serafinu. Blanč je počela da proučava sa Serafinom, ali se njen muž Teo jako protivio. Spalio je Serafinine knjige i zabranio je Blanči da dolazi u njihovu kuću, govoreći svakome da oštri svoju mačetu za nju. Hans je saznao zašto se Teo toliko protivio. Izgleda da je imao prijatelja čija je žena počela da proučava sa sveštenikom jedne od lokalnih religija. Kasnije je pobegla s tim sveštenikom. Teo se plašio da bi njegova žena mogla da uradi isto. Koristeći Jevrejima 13:4, Hans mu je objasnio kakvo je naše gledište o braku. S velikim olakšanjem, Teo je dozvolio da ona nastavi studij. Serafina se krstila, a posle nekog vremena i Teo. Sada oboje verno služe Jehovi.

Blanč priča o tome kako je u 11.00 pre podne vodila jedan biblijski studij, vratila se kući da ruča i posle dva sata rodila sina Lušena! Ona i dalje ceni prednost pionirenja. Blanč kaže: „Pionirenje te tera da se stalno pripremaš i proučavaš i daje ti zadovoljstvo koje se nigde drugde ne može naći.“

Snaga koja nadilazi uobičajenu

Marion Klefstra je takođe pronašla veliko zadovoljstvo u punovremenom služenju Jehovi. Kao  tinejdžerka se zainteresovala za istinu tako što je čitala časopise svojoj slepoj baki. Godine 1955. je predala svoj život Jehovi, a 1970. je postala opšti pionir. Njen sin Albert je sledio njene stope i pioniri poslednjih 18 godina.

 Marion je proučavala s Johanom Martin, koja je imala devetoro dece. Johanin muž Antonio se mnogo protivio i Marion nije mogla da proučava s njom kada je on bio prisutan. Kada je on bio kod kuće, Johana bi za kapiju privezala parče tkanine i kada bi to Marion videla, navratila bi kasnije. Zahvaljujući Marioninom strpljenju i Johaninoj istrajnosti, i Johana i Antonio su prihvatili istinu i krstili se u isto vreme. Pomogli su da osmoro od njihovo devetoro dece preda svoj život Jehovi.

Nažalost, Antonio je kasnije poginuo u jednoj saobraćajnoj nesreći. Nekoliko godina kasnije, dvoje Johanine dece je poginulo na isti način, a treće je umrlo usled drugih tragičnih okolnosti. Ali Johana je i pored svega toga ostala čvrsta, uzdajući se u Jehovu da će joj on dati ’snagu koja nadilazi uobičajenu‘ (2. Kor. 4:7). Snažna vera ju je podržala ne samo da izdrži trenutke skoro nepodnošljive tuge već i da ostane u pionirskoj službi poslednjih 25 godina. Johana sada ima 81 godinu i kaže: „Jehova je velik i on je taj koji me podržava. Neprestano ga preklinjem i on me nikada ne izneveri.“

To su samo neki primeri lojalnih, vrednih pionira koji čine temelj većine skupština i obogaćuju ih. Kada je 1998. bio promenjen zahtev u satima za pionire, otvorena je mogućnost da mnogi drugi stupe u ovu granu službe. Pioniri izražavaju duboko cenjenje za Školu pionirske službe, koja je od ogromne koristi jer ih obučava da budu bolje sluge. Osim njih, i revni objavitelji pridodaju svoje usklike hvale Jehovi i neki od njih su vrlo uspešni u neformalnom svedočenju, kao što se može videti iz sledećeg iskustva.

Početkom 1950-ih, mladi lekar iz Gvajane, Albert Hit, predavao je na univerzitetu u Džakarti, u Indoneziji. Tamo je počeo da uči o jednoj drugoj vrsti  lečenja. Pošto je bio oftalmolog, razumeo je ukazivanje na ’očnu mast‘ o kojoj je Isus govorio ljudima iz Laodikije, što je zabeleženo u Otkrivenju 3:18. Albert je zaključio da je to ’očna mast‘ koju je želeo da prepiše. Godine 1964. on i njegova porodica su se preselili na Kurasao i nastavio je da uči o programu duhovnog lečenja koji je Isus poverio svojoj klasi roba na Zemlji (Mat. 24:45). Albert i njegov sin su se 1969. krstili na istom kongresu. Na svojoj klinici je puno svedočio pacijentima kao i zaposlenima. Albert je ka vodama istine uputio mnogo njih, od kojih su neki sada starešine.

Neočekivani poremećaj

Život na Kurasaou je uvek tekao lagano. Godinama se nije desilo ništa što bi prekinulo gotovo idiličan mir. Ali razvili su se događaji koji će to promeniti iz korena. Početkom maja 1969, zonski nadglednik Robert Trejsi, upozorio je na opasnost od samozadovoljstva i od toga da se bude uljuljkan u pogrešan osećaj sigurnosti zbog prividnog spokojstva na ostrvu. To spokojstvo će biti narušeno. Za nekoliko nedelja, 30. maja, jedna radnička debata se pretvorila u nasilje. Pljačke i požari koji su izbili, pretvorili su nekad mirno društvo u vrtlog političkih nemira. Klinton Vilijams se priseća: „Jedan čovek bez košulje uputio se prema mojim kolima i video mu se bes u očima. Iznenada mi je jedan bivši student Biblije priskočio u pomoć, vičući: ’Ne njega! On je dobar čovek.‘ Čovek je prišao, bacio na sedište mog auta neke konzerve koje je upravo ukrao iz radnje i otišao. Odahnuo sam i zahvalio Jehovi što me je zaštitio.“

Usred konfuzije i nesigurnosti u tim teškim vremenima, Jehovin narod je ostao smiren, siguran u spoznanju da će Božje Kraljevstvo u bliskoj budućnosti svakome pružiti savršenu vladavinu. Tada će Jehova  zadovoljiti želje ’svega što život ima‘ (Ps. 145:16). Ljudi danas na 30. maj 1969. gledaju kao na prekretnicu u istoriji ostrva.

Novi objekti podružnice

Natan H. Nor koji je sve do svoje smrti 1977. služio kao član Vodećeg tela Jehovinih svedoka, uvek je pokazivao duboko zanimanje za misionare i često je putovao u strane zemlje kako bi ojačao braću. Pored toga, zonski nadglednici su 1956. počeli da posećuju braću širom planete i ti „darovi u obliku ljudi“ su bili „pomoć koja jača“, dajući snažan podstrek delu na ovim  ostrvima (Ef. 4:8; Kol. 4:11). Brat Nor je ova ostrva prvi put posetio 1950. i tokom boravka na Kurasaou osnovao je novu podružnicu s Raselom Jejtsom kao slugom podružnice. U pogledu govora brata Nora „Sloboda za zarobljene“, brat Jejts je napisao: „To je bilo kao da je govorio svakom ponaosob i kao da mu daje lični savet.“ Brat Nor je ponovo došao 1955. i održao je govor u nezavršenoj Dvorani Kraljevstva u Oranjestadu, na Arubi. Zatim je u pratnji grupe braće otišao na Kurasao na kongres. Prilikom svoje poslednje službene posete 1962. posvetio je Dvoranu Kraljevstva u Buena Visti, na Kurasaou, i svojim pravovremenim govorom veoma ohrabrio braću. Takođe je odobrio da se izgradi nova podružnica, misionarski dom i Dvorana Kraljevstva, i to sve na jednoj lokaciji, u Osterejbakstratu, neposredno izvan Vilemstada.

Otac arhitekte koji je bio unajmljen da projektuje zgradu bio je Jevrejin koji je u nacističkom koncentracionom logoru bio s Jehovinim svedocima. On je Hejzelu Jejtsu rekao: „Postoji samo jedna prava religija — Jehovini svedoci.“ Ova podružnica je posvećena 1964. i proširena 1978. po preporuci Alberta D. Šrodera, zonskog nadglednika. Do 1990, postalo je očigledno da su potrebni veći objekti, i uložen je trud da se pronađe novo mesto na kome će se graditi, ali bez uspeha.

Tokom novembra 1998. odlučeno je da se kupi već postojeća zgrada i da se pretvori u objekte podružnice. Braća su se odlučila za jedan stambeni kompleks koji je pogodno smešten u ulici koja nosi ime Sejru Loraveh, odmah izvan Vilemstada. Kupovina je obavljena 4. decembra. Brzina i lakoća s kojom se sve odigralo uverilo je braću da je Jehova blagosiljao trud u skladu s Psalmom 127:1. Renovirane zgrade su lepe i udobne i služe da se donese slava i čast Jehovinom imenu.

 Posvećenje nove podružnice održano je 20. novembra 1999. u dvorištu podružnice i bilo je 273 prisutnih. Gerit Loš iz Vodećeg tela citirao je proroka Isaiju da bi pokazao kako će novi objekti poslužiti Jehovinoj veličanstvenoj nameri. Sledećeg dana je na sportskom stadionu 2 588 osoba prisustvovalo posebnom programu, koji je za mnoge bio vrhunac službene 2000. godine.

Radio izveštava o pitanju krvi

Jehovini svedoci cene život i smatraju ga darom od Boga. U skladu s Delima apostolskim 15:29, oni se uzdržavaju od krvi. Dobronamerni lekari i vlasti su pogrešno shvatili njihovo na Bibliji temeljeno odbijanje da prihvate transfuziju krvi. Jedan sudija na Kurasaou je 1983. odbio da prizna od Boga dati roditeljski autoritet Ezmonda i Vivijan Gibs i naložio je da se njihovoj bebi da transfuzija krvi. Mediji su mnogo izveštavali o tom slučaju što je izazvalo prilično negativan publicitet. Jedna radio-stanica je emitovala jednu emisiju kako bi se stvari razjasnile i sedmočlana grupa — uključujući i Hjuberta Margaritu i njegovu ženu Linu, zajedno s Robertusom Berkersom, pokrajinskim nadglednikom — tri sata je razgovarala o toj temi. Braća su vešto objasnila biblijski zakon o krvi i emisija je uspela da umanji postojeću tenziju i da pomogne ljudima da razumeju Jehovine zahteve.

Osim toga, tu su i lekari koji poštuju pravo pacijenta da odbije transfuziju krvi. Na primer, Herda Verbist, učiteljica, imala je ozbiljnu saobraćajnu nesreću i morala je odmah da bude operisana. Toliko je krvarila da joj je hemoglobin pao na dva. Hirurg je odlučio da operiše u dve faze kako Herda ne bi izgubila još krvi. Operacija je uspela. Jehovini svedoci su zahvalni  takvim veštim i predanim lekarima koji ponekad moraju da se bore sa sopstvenom savešću, a ipak su hrabri i čestiti i poštuju pravo pacijenta da izabere da ne primi krv.

Giljermo Rama, predsedavajući Odbora za odnose s bolnicama na Kurasaou, kaže: „Redovno se dešava da budemo zamoljeni za pomoć u kritičnim situacijama. Da nema Odbora, bilo bi mnogo više problema.“ Alfredo Miler, predsedavajući Odbora sa Arube, slaže se s tim. On zapaža da premda je na Arubi u početku bilo izvesnog protivljenja, većina lekara sada sarađuje s Jehovinim svedocima.

 Služba pokrajinskih nadglednika puna ljubavi

Iako se rast na ova tri ostrva u početku odvijao vrlo sporo, uvek je bilo stalnog porasta i bilo je lako uručiti literaturu. Godine 1964. tamo su bile četiri skupštine s 379 objavitelja, a 1980. broj skupština je porastao na 16, s 1 077 objavitelja. Između 1981. i 2000. broj objavitelja je narastao na 2 154, a sa po dve dodatne holandske i španske skupštine, broj skupština je porastao na 29, uz 6 176 prisutnih na Memorijalu.

Da bi služili različitim jezičkim grupama, bili su potrebni pokrajinski nadglednici koji znaju da govore barem tri jezika, a naći takvu braću nije uvek lako. Međutim, ova ostrva su bila blagoslovljena putujućim nadglednicima koji su, poput Pavla, bili spremni da daju svoje duše (1. Sol. 2:8). U ovom delu su učestvovali Hamfri i Ludmila Hermanus, sada misionari u Surinamu, i Edsel i Klod Margarita, lokalni pioniri. Pioniri sa Arube, Frenki i Marija Herms takođe su služili u pokrajinskom delu dok nisu bili pozvani u Betel, gde sada služe u prevodilačkom timu.

Godine 1997, Mark i Edit Milen, koji su nekada bili u putujućem delu u Belgiji, otišli su daleko od kuće kako bi ojačali braću. Poput svih novih misionara, Milenovi su morali da nauče jezik, što je izazov koji ponekad dovodi do vrlo smešnih situacija. Brat Milen se priseća da je pokušavao da kaže da hrišćanin ne sme biti poput vojnika koji se krije u rovu (buraku), a umesto toga rekao je da ne sme biti poput vojnika koji se krije u magarcu (buriku)! Uprkos izazovima, Mark i Edit su istrajali. Pošto su dobro savladali jezik, sada radosno služe holandskim i papijamento skupštinama. Pol i Marša Džonson su 2000. bili prvi par koji je učestvovao u novoj pripremi da pokrajinski nadglednik s Portorika služi lokalnim engleskim i španskim skupštinama.

 Brzo izgrađene Dvorane Kraljevstva

Godine 1985. došlo je 294 braće iz Sjedinjenih Država, i to čak sa Aljaske, da bi izgradili Dvoranu Kraljevstva u Panekuku, na Kurasaou. Nova dvorana koja je završena za osam dana izazvala je ogroman publicitet i poslužila je kao odlično svedočanstvo i dokaz ljubavi i jedinstva na delu. Ljudi su bili zapanjeni slikom muškaraca, žena i dece koji gorljivo pomažu dobrovoljcima iz Sjedinjenih Država. Ramiro Miler kaže: „Kao i obično, bilo je tehničkih problema, ali oni su prevaziđeni i Jehovin duh je moćno delovao u izgradnji dvorane. U nedelju uveče braća su  obožavala Jehovu u novoj novcatoj dvorani, na veliko zaprepašćenje skeptika koji su govorili da se to nikad neće uraditi.“

Čini se da je ovaj podvig zapanjio i lokalno sveštenstvo, jer su se jednog jutra, nakon izveštaja na televiziji, jedna kola zaustavila ispred dvorane. Ko je izašao iz tih kola? Niko drugi do biskup na Kurasaou u pratnji trojice sveštenika, čije su se velike bele mantije talasale na povetarcu, dok su vrteli glavama u očiglednom čudu i neverici.

Ponestaće nam vremena ako nastavimo da pričamo o svim nesebičnim postupcima braće: prvih misionara  poput Van Ajhsovih, Hornveltovih, Felpsovih i Kor Teunisena koji su napustili svoje domove da bi služili ovdašnjoj braći; Pedra Girigorija koji nije znao ni da čita ni da piše, ali je mnoge usmerio ka istini; Teodora Ričardsona „Visokog momčeta“ koji je krupnim koracima obilazio ulice Šer Asila da bi izvršio nebrojene naknadne posete; revnih pionira Marije Selase, Edne Arvasjo, Isenje Manuel „Čejne“ i Veronike Vol; vesele Seferite Dolorite koja iako je slepa i obolela od multiple skleroze i dalje istrajava u propovedanju i nikada ne propušta da ohrabri one koji dođu da ohrabre nju. Likovi ovih i drugih vernih osoba koje su se bezrezervno davale, duboko su urezani u misli i srca braće sa ovih ostrva.

Procvat pustinje

Tokom 1980-ih na Arubi je došlo do naglog ekonomskog prosperiteta. Sada se duž belih plaža nalaze najsavremeniji hoteli, a snažno osvetljena kazina privlače  pripadnike svetskog džet-seta. To je neizbežno uticalo na mentalitet stanovništva, jer je materijalizam podigao svoju ukrašenu glavu i uticao na mnoge — čak i na neke u skupštinama. Međutim, ima i mnogo duhovnog uspeha, posebno na španskom polju i postoji hitna potreba za sposobnom braćom koja bi predvodila.

S druge strane, Kurasao prolazi kroz ozbiljnu ekonomsku depresiju i mnogi ljudi se sele u Holandiju. Taj egzodus braće je uticao na skupštine, pa je i na Kurasaou i na Boneru u proteklih nekoliko godina bilo vrlo malo porasta.

Međutim, kako se krećemo kroz 21. vek, postoji dobar razlog da podignemo glave i radujemo se. Božje slavno Kraljevstvo je blizu i Božji narod nastavlja da poučava sve one koji imaju „ispravan stav“ (Dela 13:48). Ova nekad sasušena duhovna pustinja natopljena je vodama istine.

 [Okvir/Slike na 72. strani]

Flamingosi i magarci

Na tihom, netaknutom Boneru vađenje soli iz mora je važna industrijska grana koja donosi prihod ostrvljanima. Flamingosi jedu hranu koja sadrži veliki procenat soli. Takva hrana se lako može naći u slanim bazenima ovog ostrva, što Boner čini jednim od nekolicine mesta na svetu koja su idealna za ishranu ovih ptica jarke boje. Poludivlji magarci, koji su prvobitno bili uvezeni za rad na slanim bazenima, bili su prepušteni sami sebi kada su ih zamenile mašine. Oni sada tumaraju zemljom. Da bi se sačuvali, na ostrvu je napravljen rezervat za magarce i organizovan je program „Usvojimo magarca“.

[Okvir/Slika na 87. strani]

Zabati i pontonski mostovi na Kurasaou

Vilemstad, glavni grad Kurasaoa, jeste stari, živopisan grad. Zgrade sa zabatima podsećaju na Amsterdam, samo što su okrečene jarkim bojama. Zaliv Svete Ane preseca centar grada. Pontonski most Kraljica Ema povezuje dva dela grada i za nekoliko minuta se može otvoriti kako bi veliki brodovi mogli da uđu u duboku luku. U početku je trebalo platiti mostarinu da bi se prešlo preko mosta, osim ako osoba nije bila bosa, što je bio znak siromaštva. Siromašni su zbog toga pozajmljivali obuću kako se ne bi smatrali siromašnima, a bogati bi skrivali svoju obuću da ne bi platili mostarinu!

[Okvir na 93. strani]

Prvo treba pozdraviti sveštenika?

„Dostojanstvo sveštenika je toliko uzvišeno i veličanstveno da bi, ako na putu sretnemo sveštenika i anđela, prvo trebalo da pozdravimo sveštenika.“ (Prevedeno iz katoličkog nedeljnika La Union, izdanje od 10. avgusta 1951, objavljenog na Kurasaou.)

[Okvir/Slika na 95. strani]

Vrednost dobre reputacije

U septembru 1986. Rasel Jejts je podigao jednu pošiljku poslatu s Jamajke koja je bila adresirana na Watch Tower Bible and Tract Society. Bio je zaprepašćen kada ga je u prisustvu poštanskih inspektora otvorio i ispod časopisa pronašao paket s četiri kilograma marihuane! Policija ga je odmah uhapsila. Međutim, on je dobio dobre preporuke od ministra poštanskog saobraćaja s Kurasaoa koji je rekao da je nemoguće da brat Jejts ima neke veze s drogom. Da ovaj zvaničnik nije garantovao tako nedvosmisleno, brat Jejts bi bio strpan u zatvor. Ovako je bio brzo oslobođen. Ovom događaju je poklonjeno dosta pažnje u lokalnim novinama, od kojih su jedne brata Jejtsa nazvale „vrlo časnim i poštenim čovekom“ koji je „veoma zainteresovan da svima propoveda dobru vest“. Ovo iskustvo ističe koliko je vredna dobra reputacija.

 [Okvir/Slika na 96. strani]

Neuobičajeno sredstvo za delo Kraljevstva

Svake godine uruči se veliki broj primeraka brošurice Svakodnevno razmatranje Pisma. Tokom nekih godina pioniri su uručili na stotine tih brošurica. Žizel Hajd je bila u bolnici tako da je iskoristila priliku da neformalno svedoči drugim pacijentima. Jedna od njih, Ninoska, povoljno je reagovala, pitajući Žizel da li ima „onu knjižicu“. U prvi mah Žizel nije znala o kojoj knjizi govori, ali je na kraju shvatila da je u pitanju Svakodnevno razmatranje Pisma. Otada su svakog jutra razmatrale dnevni citat. Dogovorile su se da proučavaju Bibliju kada obe budu izašle iz bolnice. Ninoska se krstila za manje od godinu dana. Sada njen muž i deca proučavaju Bibliju sa Svedocima.

[Slika]

„Svakodnevno razmatranje Pisma“ na holandskom, engleskom i papijamentu

[Okvir na 104. strani]

„Revnost za Boga; ali ne u skladu s tačnim spoznanjem“

Dok su Hjubert Margarita i Morena van Hejdorn bili u službi, naišli su na Morelu, jednu učenicu. Način na koji se Morela izražavala pokazao je da ima „revnost za Boga; ali ne u skladu s tačnim spoznanjem“ (Rimlj. 10:2). Objasnila je da svaki dan uči o rimokatoličanstvu i da je uverena da je to način da se obožava Bog. Hjubert i Morena su se dogovorili da s njom proučavaju Bibliju. Dogovor je bio ovakav: ona će ići kod svog učitelja, sveštenika, da proveri ono što uči. Ako se on ne složi sa učenjem, ona će ga zamoliti da joj da biblijske dokaze zbog kojih se ne slaže. Ako ikada pomisli da je ono čemu je Svedoci poučavaju u suprotnosti s Biblijom, prestaće da proučava. Morela je uskoro otkrila da učenja katoličke crkve nisu biblijska. Kada je shvatila da svešteniku postaje sve neugodnije zbog njenih pitanja, sasvim je prestala da prisustvuje njegovim časovima. Morela je nastavila da proučava istinu, krstila se i sada verno služi Jehovi.

[Okvir/Slika na 107. strani]

Pesak i stene Arube

Gigantske stenovite formacije Kasibari i Ajo fascinantno su obeležje pejzaža na Arubi. Izvanredne su i pećine u kojima se nalaze crteži za koje se veruje da su ih izradili Dabadžuro Indijanci. Stalno sunčano vreme i duge, bele, peskovite plaže kao magnet privlače na hiljade turista koji se iz godine u godinu vraćaju na ovo ostrvo.

 [Okvir na 110. strani]

„Iz usta male dece“

Isus je rekao: „Iz usta male dece i odojčadi pribavio si sebi hvalu“ (Mat. 21:16). Tako je i s decom s ovih ostrva. Moris, koji ima 15 godina, živi na Arubi. Kada je imao sedam godina, njegova majka nije mogla da ga pronađe na oblasnom kongresu. Zabrinuto ga je tražila i na kraju ga je pronašla u zadnjem delu prostorije u kojoj se održavao sastanak s kandidatima za Betel. Moris je želeo da se prijavi za Betel. Brat koji je vodio ovaj sastanak nije želeo da ga obeshrabri pa mu je dozvolio da ostane. Morisova žarka želja da služi Jehovi u Betelu nije splasla. Krstio se kada je imao 13 godina i veoma se trudi u skupštini, dobro se pripremajući za sve govore. Odlučniji je nego ikada da služi u Betelu.

Na Boneru je šestogodišnji Renzo bio pozvan u Dvoranu Kraljevstva i tamo mu se mnogo svidelo. S njim je započet biblijski studij i otada ne želi da ide u katoličku crkvu. Upitao je svoje roditelje zašto se u crkvi ne poučavaju o raju i to je podstaklo njihovu znatiželju. Oni su počeli da proučavaju s Jehovinim svedocima. Kasnije su se Renzov otac i majka krstili, zajedno s jednim od Renzovih studenata Biblije. Renzo, koji sada ima osam godina, krstio se na pokrajinskom sastanku na Boneru.

[Okvir/Slika na 115. strani]

Da li neko želi paprikaš od iguane?

Iguana, kao što je ova na slici, često može da se vidi na ovim ostrvima. Ovi gmizavci su veoma cenjeni, ali ne kao kućni ljubimci. Iguana je jedan od osnovnih sastojaka raznih supa i jela. „Ima ukus baš kao piletina“, kaže jedan ovdašnji kuvar. „Meso je veoma ukusno i mekano.“

 [Mape na 71. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

HAITI

KARIPSKO MORE

VENECUELA

ARUBA

ORANJESTAD

San Nikolas

KURASAO

VILEMSTAD

Santa Kruz

Buena Vista

BONER

Kralendajk

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slika na 68. strani]

Ljudi mnogih nacionalnosti sarađuju u miru u skupštini Hojberh, na Arubi

[Slika na 70. strani]

Perl Marlin je sa svojim ocem prodavala religioznu literaturu. Kasnije je postala Svedok

[Slika na 73. strani]

Prva engleska skupština u San Nikolasu, na Arubi

[Slike na 74. strani]

Neki koji su se doselili na Arubu: (1) Marta Fostin danas, (2) njen muž Hamilton, koji je kasnije umro i (3) Robert i Fostin Titre

[Slika na 75. strani]

Vudvort i Oris Mils na dan venčanja

[Slika na 76. strani]

Edvina Strup, pionirka sa Arube

[Slika na 77. strani]

Jakobo Rejna je 1928. dobio primerak knjige „Stvorenje“ i prepoznao zvuk istine

[Slika na 78. strani]

S leva na desno: Rasel i Hejzel Jejts, diplomci 6. razreda Gileada i Meri i Vilijam Jejts iz 14. razreda

[Slika na 79. strani]

Henrikus Hasel, levo, bio je gorljiv objavitelj dobre vesti

[Slika na 79. strani]

Kamiljo Girigorja je bio prvi meštanin koji se krstio, 1950.

[Slika na 80. strani]

Alis i Henri Tvid su ostali u lepom sećanju zbog svog samopožrtvovanog duha i revnosti

[Slika na 81. strani]

Gabrijelu Henrikezu je bila poklonjena pretplata na „Probudite se!“ On je bio prvi Arubljanin koji se krstio

[Slike na 82. strani]

Ninita Veb se u početku protivila istini. Ona i njen muž Danijel su postali revni objavitelji Kraljevstva

[Slike na 82. strani]

Marija Ramejn je bila predana katolikinja dok joj sveštenik nije rekao da su likovi bezvredni

[Slika na 83. strani]

Albert Sur je za sobom ostavio odlična „pisma preporuke“

[Slika na 84. strani]

Oliva Rodžers je mnogima pomogla da se predaju Jehovi

[Slika na 85. strani]

Gore: Judžin Ričardson, koji se krstio sa 17 godina, služio je kao revan pionir

[Slika na 85. strani]

Dole: mladi Klinton Vilijams mu se pridružio u otvaranju „kunukua“

[Slika na 86. strani]

Misionarski dom na Arubi, oko 1956.

[Slika na 89. strani]

Iznad: godine 1962. Natan H. Nor iz Betela u Bruklinu posvetio je ovu Dvoranu Kraljevstva, prvu Dvoranu na Kurasaou koja je bila u vlasništvu braće

[Slika na 89. strani]

Desno: Viktor Manuel koji je objavitelj dobre vesti skoro 50 godina, služio je u drugoj skupštini u kojoj se govori papijamento

[Slika na 90. strani]

Iznad: Međunarodni kongres „Mir na Zemlji“ iz 1969. u Atlanti (Džordžija, SAD)

[Slika na 90. strani]

Desno: kongresno mesto na Kurasaou sa istim programom

[Slika na 94. strani]

Petra Selasa (desno) i njena ćerka Ingrid, specijalne pionirke koje su 1969. bile poslate na Boner da bi pomogle

[Slika na 97. strani]

„Kula stražara“ na papijamentu

[Slika na 98. strani]

Gore: Polina i Džon Fraj

[Slika na 98. strani]

Dole: Ahe van Dalfsen je stigao 1964. nakon što je diplomirao u 39. razredu Gileada

[Slike na 99. strani]

Iznad: Džanin Konsepsion i Rejmond Piters su deo devetočlanog prevodilačkog tima

[Slike na 99. strani]

Desno: Estrelita Liket radi na kompjuteru koji ima MEPS program, a to su vredne alatke koje pomažu prevodiocima

[Slika na 100. strani]

Robertus i Gejl Berkers (levo) koji služe u pokrajinskom delu, dosta su stimulisali oduševljenje za punovremenu službu

[Slika na 100. strani]

Džuli i Ahe van Dalfsen (ispod) vratili su se na Kurasao 1992, a 2000. su pozvani u Betel

[Slika na 100. strani]

Ahe van Dalfsen, Klinton Vilijams i Gregori Duhon služe u Odboru podružnice

[Slika na 102. strani]

Blanč i Hans van Hejdorn su pomogli da 65 osoba dođe do tačke predanja Jehovi

 [Slika na 108. strani]

(1) Podružnica posvećena 1964.

[Slika na 108. strani]

(2, 3) Sadašnja podružnica, posvećena 20. novembra 1999.

[Slike na 112. strani]

Ova ostrva su blagoslovljena parovima koji su u putujućoj službi, kao što su (iznad) Ludmila i Hamfri Hermanus i (s leva na desno) Pol i Marša Džonson i Edit i Mark Milen

[Slike na 114. strani]

Prvi misionari: (1) Van Ajhsovi, (2) Hornveltovi i (3) Kor Teunisen ostavili su svoje domove da bi služili ovdašnjoj braći