Svetski izveštaj

Afrika

U Obali Slonovače jedna mlada učenica po imenu Idit saznala je da su njeno krštenje i ispit u školi bili određeni za isti dan. Odvažno je zamolila svog nastavnika da joj dozvoli da odsustvuje s tog ispita i on joj je dozvolio. Njeni školski drugovi su joj se izrugivali nazivajući je Marijom, Isusovom majkom. Jedan dečko je uveseljavao školske drugove govoreći kako ona nije otišla na krštenje već na takmičenje u plivanju. Idit je reagovala tako što je tom dečku ponudila traktat koji govori o verovanjima Jehovinih svedoka.

Kad ga je pročitao, prestao je da je ismejava i rekao je da bi i on želeo da postane Svedok. Proučavao je knjigu Spoznanje koje vodi do večnog života i krstio se uprkos izvesnom protivljenju svoje porodice. Idit je srećna što je svoje predanje Jehovi stavila na prvo mesto u svom životu i što je, kao rezultat toga, pomogla još nekome da učini to isto.

Jedan misionar u zapadnoj Africi izveštava: „Pripadati organizaciji koja ima tako dobru reputaciju čak i u najmanjim selima na zemlji jeste blagoslov od Jehove.  Primetio sam da je to jako uočljivo ovde u Gani gde su Jehovini svedoci dobro poznati i poštovani. Jedan brat i ja smo isporučivali mesečnu pošiljku literature nekim skupštinama na seoskom području. U jednom malom mestu nismo mogli da pronađemo Svedoka koji je obično preuzimao paket s literaturom. Pitao sam brata koji je vozio šta da radimo. Pogledao me je, nasmejao se i rekao: ’To nije problem.‘ Zatim je zaustavio kamion kod jedne pijace pune ljudi, nagnuo se kroz prozor i pozvao jednu od devojaka koje su prodavale ribu pokraj puta. Dao joj je kutiju s literaturom i rekao: ’Molim te daj ovo Jehovinim svedocima.‘ Ona je bez ijedne reči uzela kutiju, okrenula se i nestala u mnoštvu ljudi. Dok smo se vozili do sledećeg grada pitao sam ga da li poznaje tu devojku. On se opet nasmejao i rekao: ’Ne, ali ona poznaje nas.‘ Pitao sam se da li će braća uopšte dobiti literaturu. Ali nije trebalo da brinem. Dobili su je još istog dana.“

U mestu Gbolobu u Liberiji braća su napisala pismo gradonačelniku u kome su ga obavestila o svojoj nameri da u tom mestu održe najvažniji religiozni sastanak u godini. On im je dozvolio da za tu priliku koriste tamošnji fudbalski teren i poslao je obaveštenje svim crkvama u sedam mesta koja su u njegovoj nadležnosti. U tom obaveštenju je pozvao ljude da prisustvuju Memorijalu. Velika grupa Svedoka je došla u to mesto da nasred tog fudbalskog terena izgradi podijum za Memorijal. Radosno su radili zajedno u duhu ljubavi. To je ostavilo utisak na meštane. Iako u Gbolobu ima samo pet objavitelja, na Memorijalu je bilo prisutno 636 osoba!

Jedan desetogodišnji dečak iz severne Ruande odgajao je jednu malu kozu sve dok ona nije odrasla i ojarila tri jareta. Nedavno je podružnici poslao svoju sliku i sliku koze. Uz to je poslao i pismo u kom je napisao sledeće:  „Jehova me je mnogo blagoslovio i zbog toga prilažem ovu kozu za svetsko delo propovedanja o kom se govori u Mateju 24:14.“ Dao je kozu skupštinskim starešinama i zamolio ih da je oni prodaju. Oni su to učinili i poslali su novac podružnici.

Jednom specijalnom pioniru u Nigeriji jedan vozač se ponudio da ga poveze te je brat ušao u auto. Dok se drugi putnik pomerao da bi napravio mesta za njega, vozač je primetio da brat drži Kulu stražaru u rukama. Naredio mu je da izađe iz auta. Nije hteo ništa da objašnjava samo mu je jednostavno rekao da izađe. Kada su ljudi koji su to posmatrali primetili da brat nije otišao s njim rekli su mu da ga je njegov Bog spasao. „To su kola otmičara!“ rekli su. To što se brat „identifikovao“ donelo mu je Jehovinu zaštitu.

Grant je osmogodišnji objavitelj u pokrajini Koperbelt u Zambiji. Još dok je bio veoma mali mogao je ispričati jednostavne pričice na osnovu slika iz knjige Najveći čovek koji je ikada živeo. Roditelji su ga podsticali da uči napamet neke delove iz Biblije još pre nego što je znao da čita. Sada je nekršteni objavitelj. Grant vodi mnogo biblijskih studija, neke pomoću publikacije Moja knjiga biblijskih priča, a ostale s brošurom Šta Bog zahteva od nas? Zbog njegove revne aktivnosti tamošnja deca ga zovu šimapepo mukalamba, što na čibemba jeziku znači „prvosveštenik“.

Jedan čovek koji je počeo da proučava Bibliju u Senegalu pročitao je u časopisu Probudite se! od  22. septembra 1999. članak o jednoj Svedokinji i njenoj ćerkici iz Kanade koje su vratile 1 000 dolara nađenih u polovnoj tašnici koju su kupile na buvljaku. Kratko nakon što je pročitao ovaj članak čovek je na ulici pronašao muški novčanik u kom se nalazilo nekoliko ličnih dokumenata i novac čija je protivvrednost preko 500 američkih dolara. Mnogo je razmišljao o članku koji je pročitao i nije mogao dobro da spava tu noć.

Sutradan oko osam ujutru pozvao je telefonom vlasnika novčanika i dogovorio se da se odmah nađe s njim da bi mu vratio novčanik i sav novac koji je bio u njemu. Vlasnik novčanika je bio toliko zadivljen poštenjem ovog studenta Biblije da mu je dao polovinu novca iz novčanika — 250 dolara! „Zbog tog jednog časopisa Probudite se!“, rekao je taj student Biblije, „postupio sam na način zbog kog ću se ponositi celog života!“ Otada veoma ozbiljno shvata svoj biblijski studij.

U istočnoafričkoj zemlji Ugandi, 12-godišnji Kandole je mirno sedeo i pažljivo slušao dok je njegova majka proučavala Bibliju s Jehovinim svedocima. S vremenom je majka izgubila interes za studij, ali dečaku je nedostajalo da sluša o stvarima iz Božje Reči i pitao je gde Svedoci održavaju svoje sastanke. Sledeće nedelje je pešačio 11 kilometara do Dvorane Kraljevstva i otada redovno dolazi. Jedan brat koji je pionir počeo je da proučava Bibliju s Kandoleom koji je fino napredovao i krstio se kada je imao 14 godina. Sada ima 17 godina i nedavno je postao opšti pionir. Cilj mu je da bude specijalni pionir. Njegova majka je na kraju nastavila sa studijem i sada je krštena. Kandole više ne mora da pešači na sastanke. Sada ima bicikl na kom i svoju vozi majku do Dvorane Kraljevstva.

 Amerike

Marsio je bio pozvan da služi u Betelu u Brazilu. On potiče iz jednog siromašnog dela zemlje i niko iz njegove porodice nije Svedok. Da bi sakupio novac za putovanje autobusom do Betela on je prodao svoju ličnu imovinu, što mu je zajedno s novcem koji su mu dali tamošnji Svedoci omogućilo da otputuje. Nakon tri dana putovanja, naoružani razbojnici su nasilno skrenuli s puta autobus u kom je on bio. Pretražili su po stvarima svih putnika i uzeli su šta god su hteli. Kada su otvorili Marsiovu torbu, videli su Bibliju i zatvorili torbu ne uzevši ništa. Kada je autobus stigao do sledećeg grada, putnici su bili gladni, ali većini nije ostalo nimalo novca za hranu. Pošto Marsiju nisu uzeli novčanik, on je kupio hranu za ostale putnike, i to je bilo jedno veliko svedočanstvo.

Osvaldo, koji je proučavao s Jehovinim svedocima u Čileu, obavešten je na poslu da treba da počne da radi i nedeljom. Rekao je svom rukovodiocu da je s njim ugovoreno da radi od ponedeljka do petka. Zatim je  dodao: „Nedavno sam se oženio i treba da provodim vreme i sa svojom ženom. Osim toga, nedelju sam odvojio kao dan kada nešto činim i za Boga.“ Rukovodilac mu je rekao da će biti otpušten na kraju meseca. Osvaldo je bio jedini od oko 3 000 zaposlenih koji nije išao da radi nedeljom. Umesto toga, on je nastavio da ide na sastanke uzdajući se u Jehovu.

Ubrzo je to preduzeće posetio jedan direktor iz Francuske, koji je na višem položaju. Zaustavio se kod Osvaldovog stola i čestitao mu na dobrom radu. Taj direktor je rekao: „Vi ste jedini koji nema igrice na svom kompjuteru i koji uredno obavlja svoj posao.“ Osvaldo mu je zahvalio na toj pohvali i rekao da će uskoro napustiti to preduzeće. Direktor ga je upitao: „Da li ste dobili bolju ponudu?“ Osvaldo je odgovorio da nije i objasnio je situaciju.

Nekoliko dana kasnije pozvan je na sastanak s rukovodiocem i tim direktorom. Atmosfera je bila napeta. Direktor je rekao: „Osvaldo, nećete raditi nedeljom već ćete umesto toga samo ponekad raditi subotom. Takođe će vam biti poverene dodatne odgovornosti u preduzeću.“ Tog istog vikenda Osvaldo se krstio. Sada sa svojom ženom služi kao pomoćni pionir.

U Ekvadoru je jedan mladić, koji se krstio baš ove godine, dobio da održi svoj prvi učenički govor u glavnoj dvorani. Smatrao je da je držanje govora tako velika prednost da je počeo da skuplja novac da bi kupio novo odelo. Kada je skupio 30 dolara, saznao je da jedna sestra u skupštini nema novca za lekove. Dao je toj sestri svih 30 dolara koje je uštedeo, rekavši: „Jehova će me jednako voleti ako održim govor u starom odelu kao što bi me voleo i da ga održim u novom!“

 Jedna sestra iz Gvatemale je učestvovala u uličnom svedočenju. Videla je čoveka koji je sedeo na pragu kuće, ali je mislila da ne bi trebalo da mu svedoči jer je ta kuća na području druge skupštine. Prošla je pored ali je ipak nešto nateralo da razgovara s njim. Zato se vratila i porazgovarala s njim o Jehovinom Kraljevstvu. Čovek ju je pažljivo saslušao. Zatim je rekao: „Hvala vam gospođo što ste došli da razgovarate sa mnom jer sam ovde da bih ubio jednog čoveka koji dolazi u petnaest do osam ujutru. On je bio na putu do groba, a ja na putu do zatvora! Znam da niste došli ovde sami od sebe; Bog vas je poslao k meni da saznam za njegovu ljubav. Odmah ću se vratiti u kuću da ne počinim takav zločin. Neka vas Bog blagoslovi!“

Tokom decembra 2000. i januara 2001, podružnica u Kolumbiji je organizovala jednu akciju propovedanja u udaljenim područjima. Svedoci u toj zemlji su bili ohrabreni da se presele na ta područja na nedelju dana ili najviše na dva meseca, zavisno od svojih okolnosti, da bi propovedali i razvijali interes.

U želji da učestvuje u tome, jedna mlada sestra iz Bogote je otišla u grad Guaska. Toliko je bila srećna ta dva meseca koja je provela tamo da je molila Jehovu da joj pomogne da tamo nađe posao kako bi mogla da ostane. Kupovala je kokosove orahe, pravila kolače od kokosa i prodavala ih na ulici i u radnjama. Pored toga, našla je posao na kom je prala i peglala odeću i čak je naučila kako se muzu krave. Tako je mogla da se izdržava i da nastavi da služi kao opšti pionir u Guaski. Sada vodi 25 biblijskih studija.

Jednoj sestri s Jamajke je jedna stanarka rekla da je niko nikada ne može ubediti da postane Svedok. Sestra je objasnila da je razlog njene posete da prenese  biblijsku poruku koja uključuje i nadu u večni život. Dok su razgovarale, sestra je primetila da žena ima duboko poštovanje prema Bibliji. Takođe je zapazila da se njeni snažni prigovori u vezi sa izvesnim temama mogu savladati čitanjem odgovarajućih stihova iz Biblije. To je podstaklo sestru da u velikoj meri koristi Bibliju dok je posećivala ovu osobu, a i kasnije kada je uspostavila biblijski studij. Potom je ta studentkinja počela da posećuje sastanke i postala je ono što je u početku izričito rekla da nikad neće biti — predani i kršteni Jehovin svedok.

Jedna sestra iz Bolivije po imenu Karol proučavala je s jednim čovekom i njegovom ženom. Oni su živeli u kući njegove majke, revne katolikinje koja nikada nije propuštala misu niti religiozne ceremonije. Njena kuća je bila ukrašena ikonama i ispred svake je gorela sveća. Jednoga dana za vreme studija, majka je uletela u sobu s katoličkom Biblijom u ruci i pitala Karol: „Gde se kaže da je Marija imala još dece?“ Karol joj je pokazala stihove iz Mateja 12:46-50 i 13:55. Ona je pokunjena otišla iz sobe. Nekoliko minuta kasnije se vratila i ponosno nosila drugu Bibliju, jednu veliku pozlaćenu Bibliju sa slikama. Kada joj je sestra pokazala iste stihove, ona je ponovo otišla. Ubrzo je ušla noseći još jednu Bibliju, ali stihovi su bili isti. Više nije imala šta da kaže.

Tokom sledećih nedelja ih je još više prekidala. Postavljala je mnoga pitanja, ali postepeno je postajala prijatnija. Bila je oduševljena odgovorima. Ubrzo je prihvatila da ima svoj biblijski studij. Njena nekadašnja revnost za katolicizam prerasla je u revnost za pravo obožavanje. Počela je da dovodi svoje prijatelje u Dvoranu Kraljevstva i s vremenom se krstila.

 Azija i Bliski istok

Gari koji živi na Šri Lanki, ponudio je brošuru I ti možeš biti Božji prijatelj! jednom katoliku i njegovoj ženi budistkinji. Žena je uporno tvrdila da samo njenog muža interesuje da sazna nešto više o Bibliji. Međutim, kada je Gari došao sledeći put, rekla je da je i ona zainteresovana da sazna kako može da postane Božji prijatelj. Sledeće nedelje je pomoću te brošure započet studij i taj bračni par je naručio Bibliju. Žena je rekla: „Mislim da nam je potrebna Biblija ukoliko želimo da postanemo Božji prijatelji.“

Kada su proučavali treću lekciju u brošuri Božji prijatelj, žena je bila oduševljena studijem. Te večeri je prisustvovala još jedna osoba — mladić koji je stanovao kod njih u kući. Nekoliko dana pre njihovog četvrtog studija, Gari im je doneo Bibliju. Odmah su je stavili na vidno mesto zajedno s brošurama koje su bile poređane na stolu. Te večeri na njihovom četvrtom studiju ponosno su uzimali Bibliju u kojoj je bilo puno plavih trakica. Muž je rekao: „Mi smo spremili celu lekciju.“ Pronašli su sve stihove koji se spominju u toj lekciji i stavili plave trakice da bi označili stranu na kojoj se nalazi svaki stih.

 Rovina, samohrana majka koja ima tek nešto više od 20 godina i koja živi na Filipinima, zainteresovala se za istinu. S njom je započet studij i ubrzo je počela da dolazi na sastanke. Međutim, zbog finansijskih problema je bila primorana da napusti svoje rodno mesto i potraži posao u jednom dalekom gradu. Tamo se zaposlila kao kućna pomoćnica kod jedne revne katoličke porodice. Pitala je da joj objasne gde je najbliža Dvorana Kraljevstva u gradu, ali oni nisu hteli da joj pomognu da stupi u kontakt sa Svedocima.

Meseci su prolazili i Rovina se usrdno molila Jehovi da joj pomogne da pronađe Svedoke i nastavi svoj biblijski studij. Jedno jutro je zazvonio telefon i ona se javila. Osoba koja je zvala je rekla: „Halo, da li je to Dvorana Kraljevstva?“

Rovina je odmah odgovorila: „I ja tražim Dvoranu Kraljevstva. Možete li mi pomoći da je nađem?“ Učinjene su pripreme i Rovina je nastavila svoj biblijski studij i sada je krštena.

Jedna 12-godišnjakinja je poslala pismo podružnici u Rusiji. Ona je napisala: „Ja sam jedna obična devojčica. Živim u sibirskoj oblasti Tjumenj. Nedavno smo prvi put u našem malom mestu usred nedođije dobili časopis Kulu stražaru. Videla sam ga u našoj školskoj biblioteci. Odlučila sam da ga ponesem kući i pročitam. Iz njega sam saznala mnoge nove i interesantne stvari. Mnogo sam uživala samo posmatrajući slike. Volela bih da dobijem više informacija. Volela bih da proučavam knjigu Otkrivenje i Bibliju, i da saznam više o vašoj organizaciji.“ Učinjene su pripreme da joj se pomogne.

Dok su propovedale, dve sestre u Libanu su došle do jedne kuće. Nakon što su pokucale, primetile su nalepnicu na kojoj je stajalo da Jehovini svedoci nisu poželjni. Jedan čovek je otvorio vrata. Sestre su započele s njim  razgovor i on ih je pozvao da uđu. Kada je saznao da su Svedoci, pitao ih je da li su pročitale nalepnicu na vratima. „Jesmo“, odgovorile su, „ali tek nakon što smo pokucale.“ On je zatim objasnio da je to kuća njegovih roditelja koji ne vole Jehovine svedoke. Međutim, on je želeo da sazna više i bio je naročito znatiželjan baš zbog takvih nalepnica na vratima koje su bile uobičajene na tom području.

Sestre su se dogovorile da posete tog čoveka kod njegove kuće. S njim i njegovom ženom je započet biblijski studij i ubrzo su počeli da posećuju sastanke i primenjuju biblijska načela. On je rekao da nikada ranije nije otvorio Bibliju, ali Svedoci su mu pomogli i da je čita i da je razume.

Jedna sestra koja radi u jednom salonu lepote u Koreji drži na vidnom mestu Bibliju i druge publikacije koje izdaju Jehovini svedoci. Takođe često pušta audio-kasete sa snimcima knjige Najveći čovek koji je ikada živeo. Kada je čula snimak na kaseti, jedna žena je zamolila sestru da joj da primerak i s njom je započet biblijski studij. Pastorova žena se raspitivala o tim kasetama rekavši da nikada u svojoj crkvi nije čula tako nešto što navodi na razmišljanje. I ona je zatražila kasete i počela je da proučava sa Svedocima. Zahvaljujući literaturi koja je bila tako vidno izložena, jedna budistkinja se takođe zainteresovala i počela da proučava Bibliju. Da bi udovoljila duhovnim potrebama onih s kojima je dolazila u kontakt putem neformalnog svedočenja, ova sestra je postala opšti pionir.

Jedan bračni par specijalnih pionira u Maleziji svedočio je jednom čoveku dok su išli putem. On je imao mnogo pitanja pa ih je pozvao da pođu kod njega kući. Oni su pošli s njim i vodili su jedan interesantan razgovor. Kad su nakon toga krenuli na Skupštinski studij knjige,  pozvali su ga da pođe s njima i on je pristao. Dopalo mu se na sastanku. Nakon sastanka su mu dali brošuru Zahtevi i dogovorili se da ga posete sutradan. Kada su stigli, rekao im je da je prethodno veče posle sastanka došao kući, i da je čitao i molio se do četiri ujutru.

Taj čovek je bio sveštenik u jednoj crkvi takozvanog hrišćanstva. Iako je proveo mnoge godine u teološkim školama, nikada nije mogao shvatiti Trojstvo. Brošura Zahtevi ga je uputila na biblijske stihove koji otkrivaju istinu o ovoj nebiblijskoj doktrini. Srećan što sada zna ko je stvarno Bog, rekao je tom paru: „Više ne verujem u Trojstvo.“ Otada više ne propoveda u svojoj crkvi. Umesto toga, posećuje sastanke Jehovinih svedoka.

Ovaj čovek je proučio biblijsku literaturu koju je dobio od Svedoka i uporedio je ono što je saznao sa svojim teološkim beleškama. Posle dve nedelje je odlučio da u potpunosti promeni pravac svog života. Došao je iz Indije da nastavi teološke studije na fakultetu Trojstvo u Singapuru. Međutim, on je rekao: „Kako da idem na taj fakultet? Čak se i zove Trojstvo!“ Vratio se u svoju domovinu jedva čekajući da kontaktira s tamošnjim Svedocima. Zahvalno od srca je rekao: „Pronašao sam istinu!“

Jedna sestra rodom iz Kazahstana strašno se plašila da propoveda drugim Kazahstancima. Kada je počela da pioniri, obrađivala je područje na kom žive ljudi drugih etničkih grupa. Međutim, jednog dana dok je bila na području naišla je na jednu Kazahstanku. Ponudila joj je časopis Probudite se! i ona ga je prihvatila. Sestri je trebalo dve nedelje da skupi hrabrosti da bi izvršila naknadnu posetu. Na njeno iznenađenje, ustanovila je da je žena bila uznemirena što ona nije došla ranije. Doslovno je uvukla sestru u stan, pokazala joj knjigu Spoznanje i rekla: „Hajde da proučavamo Bibliju!“ Posle izvesnog vremena ta žena i njen stariji sin su se krstili na jednom pokrajinskom sastanku.  Sada je i njen mlađi sin nekršteni objavitelj, a ćerka, sestra od tetke i bratanac proučavaju Bibliju.

Jedan specijalni pionir iz jedne bliskoistočne zemlje stupio je u kontakt sa izvesnim g. Džonom koji je želeo da obnovi pretplatu na Kulu stražaru i Probudite se! G. Džon je objasnio da je njegov deda koji živi u Indiji Svedok već mnogo godina. G. Džon je posećivao hrišćanske sastanke u Indiji, ali već 19 godina ne živi tamo. Nije znao kako da ponovo stupi u kontakt sa Svedocima.

Kada ga je taj pionir pozvao da poseti jedan sastanak, g. Džon je rekao da on u to isto vreme održava sastanak u svojoj kući, dodajući da se taj sastanak sastoji od „proučavanja Biblije i molitve“. Koristeći primerke Kule stražare i knjigu Spoznanje, g. Džon proučava Bibliju s 25 Indijaca. Oni već nekoliko godina održavaju sedmične sastanke. U isto vreme, engleska grupa koja tamo postoji ima samo 12 objavitelja. Braća su posetila ovu indijsku grupu i preduzeti su koraci da se duhovno zbrinu oni koji su zainteresovani.

Jedna devojčica iz Nepala živi u sirotištu kojim upravljaju volonteri iz Koreje. Dok je pohađala školu u sirotištu, jedna od njenih nastavnica je tvrdila da je pronašla „prave hrišćane“. Ova devojčica, koja je bez oca, uvek je za sebe verovala da je prava hrišćanka. Pošto su ljudi koji su upravljali tim sirotištem takođe tvrdili da su hrišćani, bila joj je čudna ta izjava. Da bi zadovoljila svoju znatiželju, htela je da upozna te „prave hrišćane“. Ispostavilo se da njena nastavnica proučava s Jehovinim svedocima i redovno posećuje sastanke. Devojčica se dogovorila sa svojom nastavnicom i zajedno s njom otišla na jedan sastanak. Bila je toliko oduševljena onim što je videla da je odmah prihvatila biblijski studij. Brzo je napredovala i za četiri meseca se krstila. Nakon krštenja je postala pomoćni pionir.

 Evropa

U Londonu u Engleskoj svake godine se organizuje izložba na kojoj se pružaju neke informacije za osobe koje su gluve. Jehovini svedoci postavljaju jedan štand s Biblijama i literaturom, uključujući i video-kasetu na kojoj se brošura Šta Bog zahteva od nas? iznosi na britanskom znakovnom jeziku. Radosna što vidi štand, jedna gluva žena je rekla da je svugde tražila Svedoke koji su gluvi. Ona kaže da je jedan gluvi Svedok često razgovarao s njom dok je živela u Mongoliji. Međutim, sve do očeve smrti ona nije cenila nadu u uskrsenje i nije počela da proučava Bibliju. Posle šest meseci se preselila u Englesku i premda je pronašla Dvoranu Kraljevstva, nije razumela ništa na sastancima niti je rekla da je gluva. Molila se Jehovi da joj pomogne da pronađe Jehovine svedoke koji su gluvi i pronašla ih je. Sada ona i njena ćerka proučavaju Bibliju i posećuju sastanke na znakovnom jeziku.

Andrea, osmogodišnja Svedokinja iz Portugala, zapazila je kako je jedna školska drugarica jako tužna zbog toga što su joj se roditelji razdvojili. Nekoliko  dana kasnije, Andrea je dobila Probudite se! od 8. januara 2001. u kome je bila istaknuta serija uvodnih članaka pod naslovom „Možemo li spasti svoj brak?“ Sva uzbuđena objasnila je majci da bi ti članci bili dobri za roditelje njene školske drugarice. Andrea se zatim potrudila da jedan primerak časopisa bude uručen ocu, a drugi majci te školske drugarice.

Ubrzo posle toga, njena drugarica joj je rekla: „Moji roditelji ponovo žive zajedno i tata mi je rekao da ti kažem da smo sada zajedno zahvaljujući časopisu koji si nam dala!“ Zatim je Andrea toj porodici dala knjigu Tajna porodične sreće. Njena majka sada vodi biblijski studij s majkom te školske drugarice.

U službi na terenu, dva Svedoka iz Italije su naišla na jednog starijeg čoveka i ponudila mu Kulu stražaru i Probudite se! Taj čovek je rekao da ne zna da čita. Objasnio je da je sa sedam godina postao pastir. Posle toga je 15 godina živeo u planinama i jedino društvo su mu bile ovce. Nikada nije išao u školu. Dok je čuvao ovce, usrdno se molio Bogu da mu pomogne da ga bolje upozna. Zatim je rekao ovoj dvojici braće: „Kada bih samo mogao da čitam vaše časopise, moj san bi se ostvario.“

Jedan od braće je rekao: „Još nije prekasno da naučite da čitate.“ Sledećeg dana, taj pastir je došao u Dvoranu Kraljevstva. Uz pomoć Svedokâ, naučio je da  čita i piše. Danas, taj stariji čovek redovno čita Bibliju i neumorno objavljuje dobru vest.

Grenland, koji ćemo razmotriti u ovom izveštaju iz Evrope, najveće je ostrvo na svetu iako ga nastanjuje samo oko 56 000 stanovnika. Na tom ostrvu ima sedam skupština, od kojih su neke veoma male.

Harald je 15-godišnji nekršteni objavitelj koji pripada jednoj od tih skupština. Kada je njegovo odeljenje išlo na ekskurziju on nije hteo da ide. Umesto toga, posećivao je časove u drugom odeljenju, gde su učenici dobili zadatak da pričaju o svojoj religiji. Iako im je bilo dato oko dva meseca da se pripreme, malo njih je imalo šta da kaže, a oni koji su imali pričali su samo nekoliko minuta. Pošto je ostalo još pola sata do kraja časa, nastavnica je pitala: „Kako da iskoristimo ostatak časa?“ Harald — koji je bio samo gost — podigao je ruku i rekao da bi im on rado ispričao nešto o svojoj religiji.

Nastavnica je rekla: „Jesi li siguran? Nisi imao vremena da se pripremiš.“ Harald je rekao da je spreman, te je tako dao lepo svedočanstvo tom odeljenju. Kada je nastavnica u Haraldovom odeljenju saznala za to što je uradio, zamolila ga je da to isto učini i u svom odeljenju. Ovog puta mu je dato nedelju dana da se pripremi. Poneo je sa sobom neke biblijske publikacije da ih pokaže svojim školskim drugovima i nastavnici.

Pija, koja živi u Danskoj, želela je da svoju novorođenu bebu krsti u crkvi. Njen suprug nije priznavao krštenje male dece i zbog toga su se raspravljali. Na kraju su odlučili da o toj stvari razgovaraju sa svojim sveštenikom. On im je rekao da se krštenje male dece ne temelji na Pismu. Pija je bila ljuta na crkvu i na  sveštenike jer su je 32 godine poučavali da veruje u nešto što je pogrešno. Odustala je od namere da krsti bebu i odlučila je da sama čita Bibliju i vidi šta je ispravno, a šta pogrešno.

U maju 2000, jedna Svedokinja je posetila Piju i ona je prihvatila biblijski studij. Nakon što je posetila oblasni kongres, rekla je: „Još uvek ne razumem sve, ali sada sigurno znam da moja religija ne poseduje istinu.“ Ona je sada nekršteni objavitelj i brzo napreduje ka krštenju.

Dok se šetao u parku sa svojim sinom, jedan brat iz Slovenije je zapazio da se jedna učenica odvojila od ostale grupe đaka. Započeo je razgovor s njom o duhovnim temama. Kasnije su on i njegova žena započeli biblijski studij s tom učenicom, čije je ime Silvija. Ona je povela svog dečka na biblijski studij i sada i on proučava Bibliju. Silvija je pričala o istini sa svojom majkom koja je takođe počela da proučava. Sada sve troje redovno posećuju sastanke u Dvorani Kraljevstva. Silvija je nekršteni objavitelj. Zanimljivo je da se ona seća kako se tog dana kada je srela našeg brata u parku molila Bogu da joj pomogne da razume zašto je ovaj svet tako bezosećajan.

Nedavnih godina, u Španiju su masovno dolazili imigranti iz Južne i Srednje Amerike. Dok je propovedala od kuće do kuće, jedna pionirka je svedočila jednoj gospođi iz Kolumbije. Ona ju je pažljivo saslušala i prihvatila je biblijski studij. Na sledećoj poseti sestra je ponudila biblijski studij drugima koji su živeli u istom stanu. Nekoliko njih je prihvatilo ponudu. Pošto su se podstanari u tom stanu stalno smenjivali, sestra je svedočila svakome koga je srela. Uskoro je započela 20 biblijskih studija. Neke od osoba su se  odselile i ne zna se da li su nastavile da proučavaju. Međutim, sada se redovno vodi deset studija, a neki studenti već dolaze na sastanke.

Iako poznaje istinu zadnjih 40 godina, jedna 82-godišnja žena sa Krita je tek nedavno postala nekršteni objavitelj. Lična zainteresovanost koju je prema njoj pokazala jedna sestra koja je specijalni pionir podstakla ju je da napreduje i da se krsti.

Ubrzo su drugi članovi njene porodice krenuli njenim stopama. Njen 86-godišnji muž, koji je 60 godina pušio, počeo je da proučava Bibliju, prekinuo je s pušenjem i postao nekršteni objavitelj. Njihova 55-godišnja ćerka je takođe odlično napredovala u svom studiju. Sada posećuje sastanke i prestala je da puši. Na kraju je i jedan praunuk počeo da proučava Bibliju i izrazio je svoju želju da se upiše u Teokratsku školu službe.

Dok je svedočila u jednoj zgradi pored svoje, jedna sestra koja je misionar u Estoniji srela je jednu ženu koja ju je pitala da li ima dobrog muža. Sestra je odgovorila da ima. Žena ju je zatim pitala gde živi. Sestra je odgovorila da živi u susednoj zgradi. Žena je tada oduševljeno rekla: „O, pa to ste onda vi... sigurno ste to vi. Vi često jedete na terasi, zar ne?“

Sestra je odgovorila: „Da, s mojim suprugom.“

Žena je rekla: „Pa, ja vas posmatram. Vaš suprug često nosi kecelju i servira jelo. O, vidim da imate tako dobar brak! Ja ne mogu da vas vidim iz mog stana, ali uvek idem na terasu kod moje prijateljice i posmatram vas. Zapazili smo da se uvek molite pre nego što počnete da jedete. To je tako lepo videti. Molim vas, hoćete da uđete?“ Otada sestra redovno posećuje ovu osobu.

 Okeanija

Ovaj deo planete obuhvata ostrva u južnom, zapadnom i centralnom delu Tihog okeana, uključujući i Melaneziju, Mikroneziju i Polineziju. Mi ćemo uključiti i Australiju, Novi Zeland, Malajski arhipelag i Havajska ostrva.

Jednoga dana su dve sestre s Novog Zelanda videle jednu ženu kako radi u bašti. Zaustavile su se da joj pomognu da iščupa neki bambus. Zadivljena njihovom ljubaznošću pozvala ih je na kafu, a one su joj dale svedočanstvo. Ona je pisala lokalnim novinama o tome šta se desilo. Uredništvo tih novina je stupilo u kontakt s braćom iz te skupštine i reklo im da su osvojili predivan buket cveća zbog svoje ljubaznosti.

U tom novinskom članku je pisalo: „Kada su Jehovine svedokinje iščupale udovici taj problematičan bambus, one su samo učinile ono što je njima sasvim uobičajeno — pomogle su nekome kome je to bilo potrebno. Svojom ljubaznošću one su joj ispunile dan. Ta osoba je bila toliko zahvalna da nam je sve to ispričala. Ova priča je izabrana kao najbolja za dodeljivanje buketa u  mesecu avgustu. Nadamo se da će im taj buket doneti zadovoljstvo kakvo je njihova ljubaznost donela drugima.“

Na jednom od ostrva Vanuatu, dve pionirke su svedočile devojci koja radi u jednoj prodavnici. Ona je prihvatila i brošuru Zahtevi i biblijski studij. Njen otac se žestoko protivio i nije želeo da mu ćerka proučava sa Svedocima. Uništio joj je biblijsku literaturu, istukao je i na kraju joj je rekao da napusti kuću. U međuvremenu, devojka je napredovala u spoznanju, posećivala je sastanke i razvijala plodove duha (Gal. 5:22, 23). Njen stav pun poštovanja na kraju je ostavio dubok utisak na njenog oca koji se smirio i pozvao je da se vrati kući. Ona se upisala u Teokratsku školu službe i prvi put je prisustvovala pokrajinskom sastanku na obližnjem ostrvu Santo. Kada su je pitali kako je pribavila novac za put, sa osmehom je odgovorila: „Otac mi je platio kartu.“

Klarens sa Havaja je ljubazan čovek koji je uvek uzimao časopise kad god su objavitelji dolazili kod njega. Jedan pionir koji ga je jednog dana posetio primetio je da on ima knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na zemlji i ponudio mu je biblijski studij. Klarens je rado prihvatio, rekavši da je oduvek želeo da sazna nešto o Bibliji. On se dobro pripremao za svoj biblijski studij i ubrzo je počeo da posećuje skupštinske sastanke.

Ali morao je da izvrši neke promene. Kao veteran iz Drugog svetskog rata, ponosno je marširao s drugim veteranima na prazničnim paradama. Zatim je tokom božićnih praznika dobrovoljno zvonio u zvono na kutiji za priloge za Armiju spasa. Trebalo mu je vreme da shvati šta znači ne biti deo Sataninog sveta. Ipak je na kraju ispunio uslove da učestvuje u službi.

Klarens se krstio kada je imao 85 godina i još uvek aktivno učestvuje u službi. Drži učeničke govore u  Teokratskoj školi službe. Nedavno je naučio da koristi kompjuter tako da sada može da istražuje koristeći Biblioteku Watchtowera na CD-ROM-u. S čvrstim uverenjem Klarens je rekao: „Ništa me ne može odvratiti od služenja Jehovi sada kada sam pronašao istinu.“

Dok je svedočila telefonom, jedna sestra iz Australije je pitala jednog čoveka da li bi izdvojio 15 minuta nedeljno da razgovara o Bibliji. On je rekao da ne bi mogao. Sestra je pitala: „A pet minuta?“ Složio se, mada ne baš rado. Sledeće nedelje su počeli s petominutnim studijima. Ubrzo je počeo postavljati smisaona pitanja. Pošto se sestra držala toga da studij traje samo pet minuta, ona bi rekla: „To je dobro pitanje, ali naše vreme je isteklo pa će to onda biti tema za našu sledeću lekciju. Prijatno.“

Kada je čovek pitao kako može znati koja je prava religija, dogovorili su se da im ta tema posluži kao sledeća lekcija. Nakon te lekcije on je rekao: „Jehovini svedoci sigurno imaju pravu religiju, ali ja ne mogu tek tako da verujem i da se preobratim. Mislim da mi treba još spoznanja.“ Kako je njegov interes rastao, dužina studija se postepeno povećavala s 5 na 30 minuta.

Kada su završili brošuru Zahtevi, sestra je pitala tog čoveka da li bi ona i njen suprug mogli da ga posete i razgovaraju o onome što je do sada saznao. On je pristao. Posetili su ga i rekli da im je bilo drago što su imali prednost da mu pomažu tokom proteklih šest meseci i ohrabrili su ga da nastavi dalje. Sada suprug te sestre svake nedelje posećuje tog studenta i vodi studij s njim.

U Papua-Novoj Gvineji još uvek ima mnogo područja gde nije propovedana dobra vest jer je teško doći do sela. Uglavnom je jedini način da se stupi u kontakt s ljudima iz tih sela onda kada oni dođu u grad da kupe  namirnice. Tako je jedan čovek iz jednog dalekog sela dobio Kulu stražaru. Nakon što ju je pročitao, pisao je podružnici tražeći još informacija. Jedan misionar je zamoljen da stupi u kontakt s njim. Jedini način za to je bio preko pošte, i zbog toga su se mnogi studiji sa zainteresovanim osobama vodili putem pisama.

Neki misionari su odlučili da posete to područje te su krenuli tamo jednim vozilom s pogonom na sva četiri točka. To putovanje je trajalo šest sati, uglavnom po opasnom putu obraslom žbunjem koji je vijugao kroz uzane planinske prolaze i preko reka. U jednom delu taj „put“ je bilo rečno korito. Kada su stigli na svoje odredište, otkrili su prelepu dolinu površine deset do dvanaest kvadratnih kilometara okruženu planinama čiji vrhovi, s bujnom, prašumskom vegetacijom, dosežu do oblaka. Bilo je to kao da su kročili u neko prošlo vreme. Kuće su sagrađene od bambusa, kao što su se gradile vekovima ranije. Kada su ljudi čuli da su stigli misionari, uzbuđeno su se okupili. Iako mnogi nikada pre toga nisu sreli Jehovine svedoke, oni su već dva puta nedeljno proučavali Kulu stražaru i skoro svi su napustili luteransku crkvu.

Misionari su im pokazali kako se vode sastanci i takođe su ih obavestili da će sledećeg dana u osam prepodne biti javno predavanje. Sutradan, neki su ustali u pola pet ujutro i otišli u susedna sela da bi pozvali ljude na predavanje. Preostali meštani su napravili jednu dvoranu za taj sastanak. Velika debla su služila kao klupe, a olistale grane su pružale hlad. Podijum za govornika je napravljen od bambusa. Svi su bili uzbuđeni. Na tom sastanku su bile 44 osobe, a 11 njih je dalo svoja imena da bi putem pisama imali studij. Misionari su se vratili kući iscrpljeni, ali veoma zadovoljni onim što su uradili.

[Slika na 45. strani]

Osmogodišnji Grant iz Zambije vodi mnogo biblijskih studija

[Slika na 57. strani]

Štand na izložbi za gluve u Engleskoj