Filipini

Kokosove palme, bujna tropska vegetacija, plaže s belim peskom, predivna mora — sve to možeš naći maltene svugde na Filipinima. Ovaj arhipelag se sastoji od oko 7 100 ostrva i naziva se Dragulj orijentalnih mora. Privlačnosti tih ostrva doprinose i vedri ljudi koji su osećajni i koji vole da igraju i pevaju. Ako ikada posetiš ovu ostrvsku zemlju, verovatno nikada nećeš zaboraviti izvanrednu gostoljubivost prijatnih i lepih ljudi koji tamo žive.

Međutim, Filipini mnoge podsećaju na nešto sasvim suprotno — na katastrofe. Možda se sećaš erupcije planine Pinatubo, kada su nanosi lahara zbrisali cele gradove; ili se sećaš najveće pomorske katastrofe u mirnodopsko vreme, kada je na hiljade ljudi poginulo u sudaru trajekta Doña Paz i jednog naftnog tankera. U stvari, belgijski Centar za istraživanje epidemiologije katastrofa naveo je da su Filipini zemlja s najučestalijim katastrofama u svetu. Tajfuni, poplave, zemljotresi i vulkani su veoma česti. Dodaj tome relativno loše ekonomsko stanje mnogih stanovnika, i dobićeš jednu sliku o prelepoj zemlji koja ima i poteškoća.

Jehovini svedoci su po celim Filipinima angažovani u objavljivanju biblijskih istina ljudima kojih  tamo ima 78 000 000. To nije lak zadatak. Pored toga što im prete prirodne katastrofe, teško je doći do ljudi koji žive na mnogim malim ostrvima i u udaljenim mestima u planinama i džunglama. Međutim, delo propovedanja se ipak obavlja. Jehovine sluge pokazuju izvanrednu istrajnost i prilagodljivost, uprkos raznim okolnostima na koje nailaze. Zbog toga Jehova blagosilja njihovo delo stvaranja učenika.

U izvesnim pogledima, Svedoci na Filipinima su poput drevnih Izraelaca koji su želeli da obnove pravo obožavanje u Jerusalimu. Oni su bili ohrabreni Nemijinim rečima: ’Radost Jehovina je vaša sila‘ (Nem. 8:10). Uprkos izazovima s kojima su se suočavali, Izraelci su radosno radili na unapređivanju obožavanja Jehove. Poput Izraelaca u Nemijino vreme, Jehovini svedoci na Filipinima se poučavaju iz Božje Reči. Za njih se isto može reći da je Jehovina radost njihova sila.

Prvi zraci svetlosti istine

Filipini su jedinstveni po tome što su jedina pretežno katolička zemlja u Aziji. U početku su Filipinci imali svoju urođeničku religiju, ali posle skoro 300 godina španske dominacije, narod je morao da prihvati katolicizam. Iako je zemlja pola veka bila pod upravom Sjedinjenih Država, što znači da su ljudi bili izloženi i drugim religijama, i dalje preovladava katolicizam. Oko 80 posto ljudi izjašnjavaju se kao katolici.

Godine 1912, kada je bio na putovanju oko sveta, Čarls T. Rasel, istaknuti Istraživač Biblije, kako su se Jehovini svedoci ranije zvali, zastao je u Manili da održi jedno predavanje. On je 14. januara te godine u Operi u Manili održao predavanje pod  naslovom „Gde su mrtvi?“ Prisutni su dobili i literaturu.

Daljnje seme biblijske istine bilo je posejano početkom 1920-ih, kada je brat Vilijam Tini iz Kanade došao kao sledeći predstavnik Istraživača Biblije. On je organizovao jedan razred za proučavanje Biblije. Zbog slabog zdravlja, morao je da se vrati u Kanadu, ali zainteresovani Filipinci su nastavili da se sastaju u tom razredu. Istina je ostala živa u srcima tih ljudi zahvaljujući literaturi koju su dobijali poštom. Tako je bilo do početka 1930-ih. Godine 1933. poruka istine se na Filipinima mogla čuti na radio-stanici KZRM.

Te iste godine, Džozef dos Santos je krenuo s Havaja na propovedničko putovanje po svetu. Njegova prva stanica bili su Filipini, i nikada nije dalje stigao. Brat Santos je dobio odgovornost da predvodi u propovedanju Kraljevstva i da osnuje podružnicu, koja je počela s radom 1. juna 1934. Zajedno s nekoliko lokalnih stanovnika koji su želeli da služe Jehovi, brat Santos  je marljivo propovedao i delio literaturu. Iako je bilo i protivljenja, 1938. u toj zemlji je bio aktivan 121 objavitelj, od kojih su 47 bili pioniri.

Iako su Amerikanci učili ljude da govore engleski, braća su shvatila da je ljudima najlakše da Bibliju proučavaju na svom maternjem jeziku. To je bio izazov, zato što se na Filipinima govori skoro 90 jezika i dijalekata. Međutim, uloženi su napori da se literatura prevede na neke od glavnih jezika. Godine 1939, podružnica je izvestila: „Trenutno pravimo snimke [biblijskih predavanja] na tagalogu, koje ćemo puštati preko zvučnih mašina i fonografa, na još veću slavu Gospodu.“ Takođe je izvešteno da se knjiga Bogatstvo prevodi na tagalog. Dve godine kasnije, završeno je prevođenje brošurica na daljnja četiri glavna jezika Filipina, čime je većini ljudi u toj zemlji omogućeno da razumeju poruku o Kraljevstvu.

Među onima koji su se u tim godinama odazvali na poruku istine bio je i Florentino Kintos, jedan učitelj. On je prvi put nešto saznao o delovanju Jehovinog naroda kada je razgovarao s jednim čovekom koji je 1912. godine lično bio na predavanju brata Rasela u Manili. Godine 1936, Florentino je od jednog Jehovinog svedoka dobio 16 knjiga u boji koje su obrađivale Bibliju. Međutim, pošto je Florentino dosta vremena radio kao učitelj, neko vreme su te knjige dugo stajale kod njega ali ih on nije čitao. Onda je izbio rat, Japanci su napali Filipine, te su zamrle mnoge uobičajene aktivnosti. Sada je Florentino imao dovoljno vremena za čitanje. Za kratko vreme završio je knjige Bogatstvo, Neprijatelji i Spasenje. Prestao je s čitanjem zato što je morao da beži od Japanaca, ali u njegovo srce je bilo posejano seme istine.

 Brzi porast uprkos svetskom ratu

Drugi svetski rat je doneo nove teškoće Jehovinim slugama na celom arhipelagu. Na početku rata, na Filipinima su bila 373 objavitelja. Međutim, iako ih je bilo malo, bili su izuzetno revni i prilagodljivi u svojim nastojanjima da unapređuju čisto obožavanje.

Neka braća iz Manile preselila su se u manje gradove i tamo nastavila da propovedaju. Zbog rata, braća nisu mogla da uvoze biblijsku literaturu, ali su uručivali literaturu koju su imali kao zalihu u svojim kućama pre rata. Kada su tu literaturu podelili, počeli su da pozajmljuju knjige ljudima.

Salvador Livag, učitelj koji je napustio svoju profesiju da bi služio kao punovremeni objavitelj dobre vesti, nalazio se na ostrvu Mindanao kad je izbio rat. On i neka druga braća su se sklonili u džungle i planine. Tamo su nastavili s teokratskim aktivnostima. Pri tome su morali biti veoma oprezni, kako bi izbegli da ih Japanci regrutuju kao radnu snagu u svojim garnizonima. U isto vreme, anti-japanski gerilci su često sumnjali da su braća japanski špijuni.

Bilo je izvanredno što su se tokom japanske okupacije mogli održavati manji kongresi. U Manili je održan jedan pokrajinski sastanak na kom je bilo dosta prisutnih. Jedan drugi sastanak je održan u Lingajenu. Meštani su se iznenadili kada su videli kako stranci dolaze u kamionima; ali niko se nije umešao tako da je sastanak održan do kraja.

Jehova je blagoslovio sve te aktivnosti i broj Svedoka se povećavao. Od onih 373 objavitelja koliko ih je bilo na početku rata, samo četiri godine kasnije bilo je više od 2 000.

 Seti se da je brat Santos bio određen da predvodi u organizovanju propovedanja Kraljevstva na Filipinima. U januaru 1942, on je bio zatvoren u jednom japanskom logoru u Manili. Međutim, on je i dalje imao duh revnosti. „U logoru sam pričao o dobroj vesti svima kojima sam mogao“, rekao je. Život u logoru je bio težak, i mnogi su umrli od gladi. Kad je bio zatvoren, brat Santos je imao 61 kilogram, a kad su ga pustili, imao je samo 36 kilograma.

Amerikanci su oslobodili zatvorenike 1945. i predložili su bratu Santosu da se vrati u svoju domovinu na Havaje, ali on je to odbio. Zašto? On je radost nalazio u delu za Kraljevstvo; želeo je da uradi sve što može da to delo napreduje i na Filipinima. Osim toga, još mu nije bila stigla zamena. Brat Santos je rekao:  „Dok on ne dođe, ja ću ostati ovde!“ Hilarion Amores je o Džozefu dos Santosu rekao: „Stvarno je bio vredan i zainteresovan za duhovne potrebe braće.“

Stižu misionari

Filipinska braća su radila sve što su mogla pre i tokom rata, iako nisu imala priliku da budu nešto posebno obučena. Međutim, kratko posle rata stigla je pomoć. Diplomci Gileada Erl Stjuart, Viktor Vajt i Lorenco Alpiče, stigli su 14. juna 1947. Brat Santos je konačno dobio zamenu. Godine 1949, on se sa svojom ženom i decom vratio na Havaje.

Brat Stjuart je bio postavljen za slugu podružnice. Većina drugih misionara koji su stigli tih godina bila je poslata na teren. Što se tiče rezultata prisustva misionara školovanih u Gileadu, Viktor Amores, koji je s Filipina bio poslat u Gilead, priča: „To je bila ogromna pomoć za organizovanje dela. Braća su dosta toga naučila od diplomaca Gileada. Usledio je napredak. Godine 1946. bilo nas je samo 2 600, a do 1975. bilo je skoro 77 000 objavitelja.“ Posle ove trojice braće, došlo je još dosta misionara, a među njima su bili i Braunovi i Viletovi, koji su služili u Sebuu, i Andersonovi, koji su služili u Davau. Tu su bili i Stilovi, Smitovi i braća Hačel i Brun. Nil Kalvej je stigao 1951. On se kasnije oženio jednom sestrom s Filipina, Nenitom, i oni su služili u praktično svim delovima Filipina do njegove smrti 1985. Denton Hopkinson i Rejmond Lič stigli su iz Britanije 1954, i njih dvojica i dalje daju veliki doprinos delu na Filipinima i posle više od 48 godina.

Strani diplomci Gileada nisu bili jedini koji su doprineli organizovanju i napretku u delu  propovedanja o Kraljevstvu na Filipinima. U 1950-im i braća s Filipina su pozivana u Gilead, i oni su se skoro svi vratili da služe u svojoj domovini. Prva trojica su bili Salvador Livag, Adolfo Dionisio i Makario Basvel. Ranije pomenuti Viktor Amores je svoju obuku koristio u putujućoj službi i u Betelu. Kasnije je podigao porodicu, ali se zatim vratio u punovremenu službu. On je zajedno sa svojom ženom Lolitom služio u provinciji Laguna kao putujući nadglednik a zatim kao specijalni pionir, i to skoro do svoje 80. godine.

Idemo dalje kroz 1970-e

S brzim napredovanjem dela stalno je rastao i broj objavitelja, tako da ih je do 1975. bilo već preko 77 000. Jehovine sluge su uglavnom radile na svojoj duhovnosti i lojalno su služile Jehovi. Međutim, mnogi su prestali da služe Jehovi kada 1975. nije došao kraj ovom sistemu stvari. Do 1979, broj objavitelja je pao na manje od 59 000. Kornelio Kanjete, koji je sredinom 1970-ih služio kao pokrajinski nadglednik, rekao je: „Neki su se krstili samo zbog 1975. i ostali su u istini tih nekoliko godina. Posle 1975. napustili su istinu.“

Ipak, većini braće je samo bilo potrebno ohrabrenje da bi i dalje imali ispravan stav o hrišćanskoj službi. Zato je podružnica organizovala posebna predavanja.  Tako ne samo što su aktivni objavitelji bili ohrabreni već su i neki neaktivni dobili pomoć da se ponovo aktiviraju kao hvalioci Jehove. Braća su razumela da Bogu treba da služe večno, a ne samo do nekog datuma. Posle tog perioda privremenog opadanja, broj objavitelja Kraljevstva je znatno porastao. Oni koji nisu dopustili da ih razočaranje navede da zaborave svu Jehovinu dobrotu zaista su bili blagoslovljeni!

Otvaranje udaljenih područja — u planinama

Na hiljade ostrva koja sačinjavaju Filipine razbacano je na 1850 kilometara pučine od severa do juga i 1100 kilometara od istoka do zapada. Neka ostrva nisu nastanjena, a mnoga imaju krševite planinske regije. Doći do ljudi na tim udaljenim mestima pravi je izazov.

Jedna takva regija je Kalinga-Apajao. U krševitim planinama Centralnih Kordiljera na severu Luzona, ljudi su podeljeni na plemena i sela i imaju zasebne dijalekte i običaje. Iako je u 20. veku prestao lov na glave, često dolazi do neprijateljstva među selima, što dovodi do svađa i ubistava. Heronimo Lastima je rekao:  „Ranije je bilo teško poslati specijalne pionire u te krajeve. Tamošnji ljudi su jurili braću i hteli da ih ubiju.“

Rešenje je bilo da se pošalju sestre. Heronimo je objasnio: „Žene nisu gonili. Tradicija im je nalagala da ženama ne nanose zlo.“ Te sestre su tamošnje ljude efikasno poučavale istini. Onda su se ti ljudi krstili i postali pioniri. Oni su razumeli kulturu svog naroda i znali su kako da efikasno svedoče. Tako su se tim planinama razišli mnogi „lovci“ — lovci na one koji su želeli istinu. U 1970-im, u celoj provinciji Kalanga-Apajao bilo je samo nekoliko Svedoka; danas tamo postoje dve pokrajine.

Slično tome, u obližnjoj planinskoj provinciji Ifugao, početkom  1950-ih nije bilo ni jednog jedinog Svedoka. Trojica opštih pionira bila su određena da propovedaju ljudima koji su živeli na vekovima starim terasama za uzgoj pirinča. Lokalni stanovnici su postepeno počeli da prihvataju istinu. Danas u tom kraju postoji 18 skupština u kojima služi 315 objavitelja.

U planinama Abra na krajnjem severu, problem je bio kako stići do sela u kojima još nema nijednog Svedoka. Jedan pokrajinski nadglednik koji je imao gorljivu želju da dobra vest stigne i u te daleke krajeve, pozvao je 34 objavitelja da mu se pridruže u propovedanju blizu grada Tinega (Dela 1:8). Pošto nema nikakvog prevoza, ta grupa je pešačila sedam dana preko planina da bi stigla do deset sela u kojima ima oko 250 kuća.

Taj pokrajinski nadglednik priča: „Bio je priličan izazov da pešačimo planinskim grebenima sa svime što smo nosili. Od šest noći, četiri smo spavali pod vedrim nebom u brdima ili pored reke.“ Prošlo je dosta godina otkako se u nekim selima svedočilo. U jednom selu su sreli čoveka koji je rekao: „Pre 27 godina, Jehovini svedoci su propovedali mom ocu. On nam je pričao da Jehovini svedoci imaju istinu.“ Ta grupa je uručila ukupno 60 knjiga, 186 časopisa, 50 brošura i 287 traktata, i mnogima su pokazali kako se vodi biblijski studij.

Propovedanje u drugim udaljenim područjima

Palavan je veliko ostrvo koje pripada Filipinima. Ono je usko i dugačko je 434 kilometra. Daleko od vreve i gužve naseljenijih ostrva, u šumama Palavana žive razna plemena i nalaze se mnoga udaljena naselja, uključujući i naselja raznih migranata. Spreman da prihvati svaki zadatak, misionar Rejmond Lič je poslan tamo kao pokrajinski nadglednik. Na ostrvu je  bilo malo Svedoka i trebalo je dosta da se putuje. On se seća: „Bio sam tamo od 1955. do 1958, i tada je na celom Palavanu bilo samo 14 objavitelja. Bilo mi je potrebno pet sedmica da ih sve posetim.“

Od tada se dosta napredovalo, iako ima još mnogo teškoća. Febi Lota, koja sada ima nešto preko 40 godina, počela je sa specijalnom pionirskom službom na Palavanu 1984. Ona priča šta se desilo kada je služila u Dumaranu: „Došli smo do kuće koja je po našem mišljenju bila poslednja. Nismo ni pomislili da bi moglo biti još kuća, ali ipak je bila još jedna!“ Među palmama iza te kuće živeo je jedan bračni par koji je bio zadužen za održavanje plantaže kokosovih palmi. I sem toga, bili su zainteresovani za Bibliju!

Febi kaže: „Da se nije radilo o služenju Jehovi, nikada se ne bih vratila tamo.“ Da bi stigle tamo, Febi i njena partnerka su ceo dan pešačile kroz plantaže kokosovih palmi, pored peskovite i stenovite plaže. Kad je bila plima, hodale su kroz vodu do kolena. Zbog velike udaljenosti, rešile su da idu tamo jednom mesečno i da ostanu nekoliko dana. To je značilo da su morale da nose hranu, knjige, časopise i dodatnu odeću.„To je bila velika žrtva za nas, jer smo morale da podnosimo vrelinu sunca i insekte koji su nas ujedali. Kad bismo stigle, s nas je kapao znoj.“ Međutim, njihovi napori su bili nagrađeni jer je taj bračni par veoma brzo napredovao u proučavanju Biblije.

Taj par je morao da napusti posao na plantaži kokosovih palmi kad je upravnik tog imanja, jedan baptista, otkrio da oni proučavaju sa Svedocima. Febi je bila prijatno iznenađena kad je kasnije ponovo videla tu ženu, koja je već bila krštena. I ne samo to. Febi kaže:  „Bila je zajedno s nama na sastanku za pionire na oblasnom kongresu.“ Kakva je samo radost videti divne plodove svojih napora!

Na velikom ostrvu Mindanao na jugu Filipina, ima dosta područja do kojih je teško stići. Natan Sebaljos je služio tamo sa svojom ženom kao pokrajinski nadglednik. U sedmicama kada nisu posećivali skupštine, oni su planirali da propovedaju na udaljenim područjima. Pozivali su i drugu braću i sestre da pođu s njima. Jednom je njihova grupa na 19 motocikala posetila mnoga sela. Putevi su loši i blatnjavi, i Svedoci moraju da pređu mnoge reke i potoke, a na većini njih ne postoji nikakav most. Iako ljudi u tim krajevima imaju malo novca, oni su poklanjali mekane, ručno napravljene metle u znak zahvalnosti za literaturu koju su im dala braća. Zamisli kako su izgledala braća kad su se vraćala kući s motociklima i natovarenim metlama! Natan kaže: „Svi smo stigli kući umorni i prljavi, ali puni radosti, znajući da smo uradili ono što Jehova želi.“

Koristiti svaku mogućnost da bi se propovedala dobra vest

Zadnjih godina, Jehovina organizacija ohrabruje objavitelje Kraljevstva da iskoriste svaku priliku da pruže svedočanstvo. To je posebno korisno u naseljenijim krajevima zemlje. Veliki gradovi kao što su Davao, Sebu i Manila, izgledaju baš kao i drugi gradovi širom sveta, s mnogim poslovnim objektima, službenim zgradama i stambenim kompleksima u koje je teško ući. Šta se sve radi kako bi objavitelji stigli do ljudi na takvim mestima?

Marlon Navaro je donedavno služio u delu jedne pokrajine koji se zove Makati. Marlon, mladić koji je  diplomirao u Školi za osposobljavanje slugu, uložio je dosta truda da bi organizovao propovedanje u finansijskom kvartu Makatija, području koje su dobile tri skupštine. Bila su izabrana određena braća i sestre, od kojih su mnogi pioniri, i oni su zatim bili obučeni kako da efikasno obrađuju to područje. U tom delu grada biblijski studiji se vode u tržnim centrima i parkovima; neki od tih studenata Biblije posećuju sastanke.

Kori Santos i njen sin Džefri su pioniri. Oni često svedoče na ulici rano ujutro, ponekad čak u 6.00. U to doba dana oni sreću ljude koji se vraćaju kući iz noćne smene u fabrikama. Svedočeći na ulici započeli su i biblijske studije. Neki koji su na ovaj način imali prvi kontakt sa istinom napredovali su i krstili se.

I van gradova objavitelji traže prilike kada mogu svedočiti drugima. Norma Balmaseda, koja je specijalni pionir već više od 28 godina, razgovarala je s jednom ženom koja je čekala autobus. Norma je pitala tu ženu: „Kuda putujete?“

Žena je odgovorila: „U provinciju Kirino.“

„Jeste li vi odande?“

„Nisam, ali moj muž hoće da se preselimo tamo zato što je teško živeti u Ifugau.“

Tako je Norma imala priliku da joj govori o dobroj vesti o vladavini Kraljevstva, koje će rešiti probleme ljudi. Onda su se njih dve rastale. Godinama kasnije, na jednom pokrajinskom sastanku, Normi je prišla jedna žena i predstavila se kao osoba s kojom je Norma razgovarala. Krstila se, a njene dve kćeri i muž su u to vreme takođe proučavali Bibliju.

U podružnici u gradu Kezonu, braća gledaju da svedoče kad god to mogu. Na primer, Feliks Salango je  poznat po svojoj revnosti u propovedanju drugima. On je često pomoćni pionir iako služi u Betelu. Tokom 2000. godine, dok je bila u toku izgradnja još jedne zgrade za stanovanje, Feliks je zapazio radnike koji su bili unajmljeni da podignu spoljašnje zidove zgrade. On je prišao glavnom poslovođi i pitao ga da li može da razgovara s radnicima. Feliks kaže: „Posle njihovog ručka, otišao sam na gradilište gde je poslovođa okupio više od 100 radnika. Ispričao sam koje delo vrše Jehovini svedoci i objasnio da treba imati određeno spoznanje da bi se preživela velika nevolja. Poneo sam kutiju brošura i kutiju knjiga Spoznanje. Objasnio sam da radnici koji su zainteresovani za proučavanje Božje Reči mogu dobiti jednu od tih publikacija.“ Feliks je takođe objasnio kako se delo Jehovinih svedoka podupire širom sveta i stavio je publikacije i jednu kovertu za prilog ispod jedne kokosove palme. Mnogi radnici su uzeli knjigu ili brošuru i dosta njih je stavilo prilog u kovertu.

Neki su bili zainteresovani za proučavanje, a među njima i glavni poslovođa. Feliks se dogovorio da svakog ponedeljka, srede i petka u toku njihove pauze za ručak proučavaju brošuru Šta Bog zahteva od nas? Taj poslovođa je rekao Feliksu: „Ono što naučim ovde, ja posle objasnim svojoj ženi i prijateljima.“ Još dvojica poslovođa koja su tu radila želela su da proučavaju, kao i jedan čuvar i dve sekretarice. Da, svedočenje u svakoj prilici donosi Jehovin blagoslov.

Stižu misionari

Na Filipine je do sada stiglo 69 stranih misionara da pomognu u delu propovedanja o Kraljevstvu. Oni su u tom delu učestvovali na razne načine. Ranije pomenuti  Denton Hopkinson i Rejmond Lič, najpre su bili poslati na teren, prvo kao misionari, a onda kao putujući nadglednici. Kasnije su bili pozvani da služe u podružnici.

Dosta diplomaca Gileada stiglo je u 1970-im da bi pomogli oko štampanja koje je tada počelo. Među njima su bili Robert Pevi i njegova žena Patriša, koji su ranije služili u Engleskoj i u Irskoj. Robert je pomogao oko osnivanja odeljenja za pisanje u filipinskoj podružnici. Svi su bili tužni kad su oni 1981. bili pozvani da služe u svetskoj centrali u Bruklinu u Njujorku.

Din i Karen Jasek su stigli iz Sjedinjenih Država 1980, i posle kratkog kursa učenja tagaloga u provinciji Laguna, bili su pozvani da služe u podružnici. Posle dodatnog obučavanja 1983, pomagali su braći — lokalno i u obližnjim ostrvskim državama — da nauče kako da koriste kompjuterski sistem koji su razvili Jehovini svedoci i koji je bio neophodan za izdavanje biblijske literature na lokalnim jezicima.

Hubertus (Bert) i Dženin Hefnagels iz Holandije stigli su 1988. U podružnici je trebalo da počne rad na velikom građevinskom projektu. Pošto je taj bračni par već imao iskustva u izgradnji podružnice i pošto je Bert dobro rukovao teškim mašinama, bili su određeni da pomognu oko tog projekta. Bert je rukovao mašinama i obučavao druge. On kaže: „Od samog početka sam učio lokalnu braću kako da voze kamione i upravljaju bagerom, buldožerom, utovarivačem i kranom. Na kraju smo imali grupu od 20 do 25 ljudi koji su rukovali teškim mašinama.“

Kasnije im se pridružilo još četvoro diplomaca Gileada — Peter i Beate Velen iz Nemačke i Gari i  Tereza Džin Melton iz Sjedinjenih Država. Velenovi su takođe imali iskustva u gradnji podružnice, a Meltonovi su pet godina služili u Betelu u Sjedinjenim Državama. Svi su dali svoj doprinos u izgradnji podružnice na Filipinima.

Mnogo pre toga, 1963, bio je zatvoren poslednji misionarski dom, pošto su se sposobni filipinski pioniri dobro brinuli za obrađivanje područja. Međutim, Vodeće telo je 1991. poslalo još šest misionara na teren. Iako su ti misionari imali iskustva u radu u podružnici, takođe su imali iskustva koje je moglo dobro da se iskoristi na terenu. Na primer, Dženin Hefnagels je imala 18 godina kad je počela specijalnu pionirsku službu. Sada je svoje iskustvo i svoj polet mogla da iskoristi da bi ohrabrila braću i nove. Njen muž Bert je komentarisao o tome koje su još koristi bile od toga. On je rekao: „Prisustvo misionara na terenu pomaže ljudima da razumeju međunarodni obim našeg dela.“ U međuvremenu, neki misionari su nastavili da se brinu za administrativne i druge dužnosti u podružnici.

 Filipini ne samo što su primali misionare već su ih i slali.

Misionari odlaze

Premda su misionari i dalje stizali, Filipini su počeli i da šalju domaće pionire u druge zemlje da bi tamo bili misionari. Iako lokalni pioniri nisu bili u organizacionom smislu obučeni kao diplomci Gileada, bilo je na pretek izvrsnih pionira. Posle Drugog svetskog rata, delo stvaranja učenika se mnogo brže širilo na Filipinima nego u obližnjim zemljama. Zato su, počev od 1964, sposobni filipinski pioniri bili pozvani da budu misionari u Aziji i na pacifičkim ostrvima. Poslano je i nekoliko bračnih parova, ali uglavnom su to bili pioniri koji nisu bili u braku i koji su već jednu deceniju ili i više bili u punovremenoj službi. Do sredine 2002, 149 pionira je poslato u 19 zemalja. Od svih njih, 74 i dalje služi na svojim dodelama. Dok čekaju da im se završe potrebna dokumenta, ti budući misionari služe u podružnici, gde se obučavaju i stiču iskustvo koje će im dobro doći na njihovim dodelama. Koji su doprinos tokom godina ti misionari dali delu propovedanja, i koje su izazove i radosti oni doživeli?

Prve su otišle Rouz Kagungao (sada Engler) i Klara dela Kruz (sada Elauria). Njihova dodela je bio Tajland. Oko godinu dana kasnije, tamo im se pridružila Anhelita Gavino. Naravno, kao i drugim misionarima, i njima je učenje jezika bio veliki izazov. Anhelita priča o tome kako su učile tajski jezik: „U prvih nekoliko nedelja bila sam frustrirana jer mi je sve što je pisalo u knjizi ličilo na ’crve‘, a na sastancima skoro uopšte nismo mogle da pričamo zbog jezičke  barijere.“ Ali učile su, i taj jezik koji su naučile sada koriste da bi pomagale drugima.

Posle tih prvih nekoliko pionira, u razne zemlje neprestano su slati spremni pioniri. Porferio i Ivangelin Humuad su 1972. zamoljeni da odu u Koreju. Dobro su savladali tamošnji jezik, i posle dve i po godine u misionarskoj službi, brat Humuad je pozvan da služi kao pokrajinski nadglednik.

Godine 1970, Salvasjon Regala (sada Aje) bila je među devet filipinskih sestara koje su stigle u Hongkong kao misionarke. Prvi izazov s kojim se suočila bilo je učenje kantonskog jezika. Kantonski jezik ima devet tonova. Promenom tona menja se i značenje reči. Salvasjon se seća kako se mučila s tim tonovima, i kako je svom studentu Biblije rekla da su se iselili iz stana „zbog duha“, a u stvari je mislila „zbog visoke kirije“. Na kraju je savladala taj jezik. Salvasjon je pomogla da više od 20 osoba upozna biblijsku istinu. Sada ona sreće mnoge Indonežanke koje rade kao kućne pomoćnice u Hongkongu, tako da se trudi da nauči indonežanski jezik.

Rodolfo Asong, odlučan ali fin brat, naišao je na sasvim drugačije okolnosti kad je 1979. bio određen za Papua-Novu Gvineju. Marljivo je prionuo na učenje jezika i to mu je išlo tako dobro da je ubrzo po dolasku bio poslat na teren kao putujući nadglednik. Međutim, posećivanje skupština na Papua-Novoj Gvineji bilo je sasvim drugačije nego na Filipinima. On kaže: „Naučio sam kako da, poput domorodaca, stojeći veslam u malom drvenom kanuu za jednu osobu.“

Što se tiče kongresa, Rodolfo priča: „Zbog udaljenosti i slabog prevoza, organizovali smo mnoge male skupove. Najmanji kongres na kome sam bio održan je u  selu Larimija. Bilo nas je ukupno desetoro.“ U jednoj drugoj prilici, bio je određen za nadglednika skupa održanog u selu Agi. On kaže: „Takođe sam bio određen da služim kao predsedavajući kongresa, da se brinem za ozvučenje i prehranu, da režiram dramu i da glumim  kralja Davida.“ Stvarno se trudio na svim tim zadacima i kasnije je bio misionar na Solomonovim ostrvima.

Godine 1982, Arturo Viljasin, jedan prilagodljiv brat s Luzona, bio je poslat na Solomonova ostrva. Tamo je služio kao pokrajinski nadglednik i brzo je shvatio da je situacija sasvim drugačija nego na Filipinima. Do mnogih ostrva se najbrže stizalo malim avionom. On priča: „Jednom nam se avion srušio, ali smo svi preživeli. Drugi put zamalo što nismo udarili u jedan planinski obronak zbog slabe vidljivosti.“ Što se tiče posećivanja nekih skupština, on je rekao: „Pešačimo kroz kišnu šumu i penjemo se blatnjavim, strmim brdima da bismo posetili skupštine koje se nalaze među šumskim ljudima koji obožavaju svoje pretke.“ Arturo je iznenada umro 2001. zbog zdravstvenih komplikacija, ali uvek će ostati u sećanju kao veran misionar.

Ima dosta ovakvih iskustava filipinske braće i sestara koji su poslati u misionarsku službu u Aziju i na Pacifik. Uprkos izazovima, te spremne i samopožrtvovane Jehovine sluge su dale znatan doprinos delu propovedanja u tim zemljama.

Radost u pomaganju drugima da Jehovu učine svojom silom

Jehovin blagoslov donosi mnogo radosti (Posl. 10:22). Adeljeda Kaletena, koja je 1974. poslata na Tajvan, kaže: „Zaista sam veoma srećna i zahvalna Jehovi što je blagoslovio naš rad ovde i što mi je pružio priliku da budem deo toga.“

Pol i Marina Tabunigao, koji sada služe na Maršalskim ostrvima, kažu: „Pomogli smo da 72 osobe služe Jehovi. Naše srce je radosno jer mnogi od njih  sada služe kao starešine, sluge pomoćnici, specijalni pioniri, opšti pioniri i aktivni skupštinski objavitelji.“

Lidija Pamplona, koja služi na Papua-Novoj Gvineji od 1980, pomogla je da se 84 osobe predaju Bogu i krste. Nedavno je izvestila da vodi kućne biblijske studije sa 16 osoba, od kojih većina dolazi na sastanke. Ono što ona kaže bez sumnje odražava osećanja mnogih misionara: „Zahvaljujem Jehovi za službu koju mi je poverio. Neka on i dalje blagosilja našu službu, na svoju slavu.“

Podružnice gde su filipinski misionari poslati veoma su zahvalne što su oni na njihovom području. Podružnica na Tajlandu je izvestila: „Misionari s Filipina odlično rade. Sve ove godine koje su proveli na Tajlandu, oni pružaju primer što se tiče vernosti. Ostaju u službi uprkos poodmaklim godinama. Vole Tajland i Tajlanđane; to je njihov dom. Mnogo vam hvala što ste nam poslali ove divne misionare.“

Škola službe za Kraljevstvo doprinosi obučavanju starešina

Negde u isto vreme kad su prvi pioniri bili poslati s Filipina da služe u drugim zemljama, Jehovina organizacija je obezbedila obuku za sve veći broj sposobne braće koja nose odgovornosti u lokalnim skupštinama. Jedan od osnovnih načina da se pruži takva obuka jeste preko Škole službe za Kraljevstvo.

Prvi časovi su održani 1961. u vidu jednomesečnog kursa. Džek Redford, koji je bio instruktor u Gileadu i koji je kasnije služio kao misionar u Vijetnamu, bio je određen da vodi ovaj kurs na Filipinima. Prva škola je održana u podružnici na engleskom jeziku.

 Iako neki nemaju problema s engleskim, uvek se vodi računa o drugim glavnim jezicima i dijalektima na Filipinima. Mnoge starešine bi imale više koristi kad bi se ovaj kurs održavao na njihovom maternjem jeziku. Tako je od sredine 1960-ih kurs održavan na nekoliko jezika. Kornelio Kanjete se seća kad je bio određen da poučava na Visajanskim ostrvima i na ostrvu Mindanao. On se smeška dok priča: „Držao sam kurs na tri jezika: cebuano, hiligaino i samar-lejte.“

Ovaj kurs se tokom godina menjao, uključujući i raspored kursa. Nedavno je održan preko vikenda — jedan i po dan za starešine i jedan dan za sluge pomoćnike. Međutim, još uvek je izazov održati ovu školu na oko osam jezika. Podružnica šalje starešine koje znaju te jezike i oni drže jedan kurs za putujuće nadglednike. Zatim ti putujući nadglednici vode Školu za skupštinske starešine i sluge pomoćnike. U poslednjoj školi koja je održana, iz ovog obučavanja je izvuklo korist 13 000 starešina i 8 000 slugu pomoćnika.

 Pomoć za pionire

Kasnije su i pioniri imali priliku za dodatno obučavanje. Prvi razredi Škole pionirske službe održani su 1978. Školu su pohađali svi koji su tada bili opšti i specijalni pioniri. Od tada se ta škola održavala svake godine, izuzev 1979. i 1981.

Pioniri su imali mnoge koristi od škole, ali morali su i da savladaju određene prepreke da bi bili u školi. Neki su morali da se žrtvuju što se tiče finansija. Drugi su imali problema s prevozom.

Oni koji su bili u školi u gradu Santjagu morali su da se suoče s jednom neočekivanom situacijom. Pokrajinski nadglednik Rodolfo di Vera ispričao je: „Grad Santjago na ostrvu Izabela je 19. oktobra 1989. bez ikakvog upozorenja bio pogođen jednim strašnim tajfunom, pri čemu je vetar duvao i do 205 kilometara na sat. Kad smo tog jutra u Dvorani Kraljevstva počeli čas, samo je malo padala kiša i duvao je slab vetar, tako da smo nastavili sa školom. Međutim, vetar je postajao jači, i kuća je počela da se trese. Zatim je vetar odneo krov. Hteli smo da pobegnemo,  ali smo videli da je napolju opasnije zbog mnogih predmeta koji su leteli okolo.“ Iako je kuća počela da se raspada, niko nije bio povređen. Oni su svoje preživljavanje pripisali ne samo Jehovi već i predlogu iz Probudite se!, gde je bilo rečeno da se u takvim situacijama treba sakriti ispod nekog stola. Brat Vera kaže: „Sklonili smo se ispod stolova. Kad je tajfun prošao, na nama su bile otkinute grane drveća i metalne ploče s krova, ali svi oni koji su ostali u kući ispod stolova prošli su bez povreda.“

Ova škola se svake godine održava na nekoliko jezika. Do 2002. službene godine, održano je 2 787 razreda u kojima je bilo prisutno 46 650 pionira. To je odlična pomoć za pionire da poboljšaju svoje veštine i da se potpuno pouzdaju u Jehovu dok i dalje ’svetle kao svetlioci u svetu‘ (Fil. 2:15).

Počeci štampanja na ofset presi

Sav rad na terenu i po skupštinama bio bi mnogo teži da nema naše izvanredne biblijske literature. Literatura za Filipine se godinama štampala u Bruklinu. Međutim, početkom 1970-ih je sagrađena jedna fabrika na placu podružnice u gradu Kezonu. Postavljena je oprema za tipografsko štampanje kakva je postojala i u Bruklinu. Tako je bilo moguće da se svi časopisi štampaju u samoj podružnici.

Te iste decenije je postalo očigledno da je tipografsko štampanje, prilikom kog se štampa s metalnih ploča, već zastarelo u štamparskoj industriji i da je zamenjeno ofset štampanjem. Svetska centrala je pomenula da ćemo i mi postepeno preći na takav vid štampanja.

 Godine 1980, podružnica je kupila opremu za fotoslog. Podružnica u Južnoj Africi nabavila je takvu istu opremu i podelila je svoje iskustvo s Filipinima. Taj kompjuterizovani sistem za fotoslog radio je zajedno s malom ofset presom za arke, koja je kupljena negde u isto vreme.

Na toj opremi braća su naučila osnovne stvari u vezi sa ofset štampanjem. Dejvid Namoka, koji je već imao dosta iskustva u tipografskom štampanju na linotip mašini, naučio je da koristi opremu za fotoslog. Druga braća su naučila kako da prave ploče za ofset štampanje i kako da štampaju na toj novoj presi. Tako je do kraja 1980. podružnica već koristila ofset metodu za štampanje Naše službe za Kraljevstvo na nekim jezicima i časopisa na jezicima s malim tiražom.

Predstojeći prelaz na ofset štampanje uključivao je i uvođenje kompjutera kako bi se olakšao rad braći koja su radila na prevodu i pripremi za štampu. Malo-pomalo, braća su sticala iskustvo i samopouzdanje. Na kraju su koristeći te metode uspeli da poboljšaju i kvalitet i kvantitet štampanja. U stvari, braća su 1982. bila toliko gorljiva da napreduju da su jednu publikaciju u boji, traktat Vest Kraljevstva br. 31, štampala na ofset presi koja koristi samo jednu boju. Papir su propustili kroz presu čak šest puta — četiri puta za stranu u boji i dva puta za crno-belu stranu. Bio je to velik posao i kvalitet možda nije bio na zavidnom nivou, ali svi su bili oduševljeni kad su videli Vest Kraljevstva u boji štampan na našoj opremi.

Tako se štampalo u početku, ali kako će braća uspeti da u potpunosti pređu na kompjuterizovani fotoslog i  ofset štampanje? Jehovina organizacija je imala određene planove, i podružnica na Filipinima će uskoro imati koristi od tih planova.

Jehovina organizacija obezbeđuje MEPS

Vodeće telo je odobrilo izradu jednog kompjuterizovanog fotoslog sistema kojim bi se izašlo u susret posebnim potrebama objavljivanja dobre vesti na mnoštvu jezika. U Bruklinu je nastao multijezični elektronski fotoslog sistem (MEPS). Iako je podružnica jedno vreme koristila komercijalnu opremu i time u izvesnoj meri počela da koristi kompjutere i ofset štampanje, MEPS bi omogućio filipinskoj podružnici da ode korak dalje u tom pogledu, a to isto bi mogle da urade i druge podružnice širom sveta.

Dva bračna para su bila pozvana s Filipina u Volkil, u Njujorku. Braća su se obučila da održavaju kompjutere koji koriste MEPS program i da pomoću tog programa pripremaju publikacije za štampu. Još jedan bračni par, Florizel Nuiko i njegova žena, bili su u Bruklinu, gde je brat Nuiko naučio kako da rukuje jednom vrstom štamparske ofset prese. Upravo je to bilo potrebno filipinskoj podružnici da bi potpuno prešla na kompjuterizovanu pripremu za štampu i ofset štampanje.

 Godine 1983, na Filipine je stigla ofset presa. Postavljena je uz saradnju brata Lajonela Dingla iz podružnice u Australiji. Brat Nuiko je počeo da obučava lokalnu braću veštinama koje je stekao u Bruklinu. Do kraja 1983, na toj presi su štampani prvi časopisi. Međutim, taj sistem još neko vreme nije bio kompletiran, tako da su se časopisi još neko vreme štampali kombinacijom metode s metalnim pločama i ofset štampanja.

Ipak, uskoro je sistem bio kompletiran. Prvi kompjuter sa MEPS-om stigao je krajem 1983, a dva brata koja su bila na obuci u Volkilu počela su da poučavaju druge kako da koriste i održavaju MEPS opremu. Uskoro je počela i proizvodnja časopisa. Mnogi beteliti su bili temeljno obučeni kako da koriste taj sistem za prevođenje, unošenje teksta, pripremu za štampanje i za sâmo štampanje, kao i da popravljaju kompjutere. Na Filipinima je taj proces obučavanja otežan zbog mnogih jezika. Kula stražara se priprema na sedam jezika, ne računajući engleski. MEPS je odličan program za tako nešto.

Kvalitet štampanih publikacija se mnogo popravio. Što se tiče braće koja štampaju literaturu, Sezar Kasteljano, koji radi u fabrici, kaže: „Većina betelita su ranije bili zemljoradnici. Neki nisu ništa znali o tehnici. Fantastično je kada vidiš kako Jehova preko svog duha osposobljava braću da urade mnogo toga, uključujući i štampanje.“ Braća su učila, a objavitelji na terenu su imali publikacije koje su bile sve lepše. Ali postojala je jedna još važnija korist koja je postignuta ovim tehnološkim napretkom u metodi štampanja — korist duhovne prirode.

 Duhovna hrana u isto vreme

Kada su se časopisi za Filipine štampali u Bruklinu, bilo je potrebno šest meseci ili još više da bi ono što je izašlo u engleskim časopisima bilo objavljeno na filipinskim jezicima. Iako su se časopisi prevodili na Filipinima, slanje rukopisa i teksta za proveru u Bruklin i nazad i konačna isporuka štampanih časopisa oduzimali su prilično vremena. Kad je štampanje časopisa u 1970-im prebačeno na Filipine, uštedelo se vreme, ali je sadržaj časopisa još uvek bio šest meseci iza engleskih izdanja. Mnoga filipinska braća su razmišljala: ’Zar ne bi bilo divno kad bismo imali časopise na našem jeziku u isto vreme kad i na engleskom?‘ Godinama je to bio samo san.

Međutim, dolaskom MEPS-a i novih procedura u proizvodnji literature, ono što je ranije bio samo san sada je postalo stvarnost. Vodeće telo je uvidelo da bi proučavanje istog materijala u isto vreme snažno delovalo u pravcu ujedinjavanja celog Jehovinog naroda. Radilo se na tom cilju i od januara 1986. Kula stražara je izlazila u isto vreme kad i englesko izdanje, i to na četiri lokalna jezika: iloko, tagalog, hiligaino i cebuano. Uskoro su usledili drugi jezici. Onda je usledilo jedno veliko iznenađenje — na kongresima 1988, knjiga Otkrivenje — blizu je veličanstveni vrhunac! izašla je na tri lokalna jezika u isto vreme kad i englesko izdanje! Braća su bila presrećna — ne samo što su imali kvalitetniju literaturu koju su mogli nuditi zainteresovanim osobama nego su i sami izvlačili korist iz istog programa za duhovno prehranjivanje u isto vreme kad i većina njihove braće širom sveta.

Ova poboljšanja što se tiče naših štampanih publikacija desila su se u vreme kada je u nekim delovima  zemlje stanje bilo veoma kritično. Naše publikacije su naglašavale da svi stalno treba da se trude da Jehova bude njihova sila.

Sukobi vojske i pobunjenika

U mnogim delovima zemlje tokom 1980-ih grupe pobunjenika su pojačavale svoje aktivnosti. Neke grupe su bile povezane s komunističkim pokretom. Sukobi između vojske i subverzivnih snaga postali su sve učestaliji. Ti sukobi su za braću često predstavljali ispit pouzdanja u Jehovu.

U jednom kraju u kome je postojala skupština sa 62 objavitelja, jednog jutra braća su ustanovila da se pobunjenici i vojska pripremaju za borbu. Domovi braće  su bili između te dve grupe. Jedan starešina je otišao do pobunjenika a drugi je otišao do državne vojske. Zamolili su ih da se ne bore tu zato što bi nastradalo i dosta civila. Ovi su ignorisali njihovu molbu. Braća nisu mogla da pobegnu pa su se okupila u Dvorani Kraljevstva. Jedan starešina je počeo da se moli u ime svih i molio se prilično dugo i glasno, tako da je državna vojska mogla da ga čuje. Kad su braća otvorila oči, videla su da su dve grupe otišle na drugo mesto; nije bilo borbe. Ova braća su bila sigurna da ih je Jehova zaštitio.

Dionisio Karpentero je u pratnji svoje supruge više od 16 godina bio putujući nadglednik. On se još uvek seća šta se desilo u prvoj godini njegove pokrajinske službe, u provinciji Negros Orijental u južnom delu centralnih Filipina. On priča: „Bili smo u poseti skupštini Linantujan. Radovalo nas je što je u sredu bilo 40 objavitelja koji su zajedno s nama išli u službu na terenu. Međutim, nismo znali da pobunjenici prate svaki naš korak. Njihovo skrovište je bilo blizu Dvorane Kraljevstva. Četvorica njih su došla u 4 sata posle podne da se raspitaju o nama. Jedan starešina je objasnio da sam ja pokrajinski nadglednik koji svakih šest meseci posećuje njihovu skupštinu.“

Ti ljudi očigledno nisu verovali u to. Umesto toga, sumnjali su da je Dionisio vojno lice i tražili su od tog starešine da ga izvede kako bi ga ubili. Starešina je odgovorio da će morati prvo njega da ubiju. Oni su otišli.

Dionisio dalje kaže: „Svu tu noć su psi lajali, tako da smo znali da su pobunjenici blizu. Molili smo se četiri puta u toj noći, tražeći vođstvo od Jehove.  Onda je počela velika kiša, iako u to doba godine ne pada kiša. Ljudi koji su hteli da nas ubiju otišli su.“

Posle sastanka u nedelju, Dionisio je obavestio starešine da on i njegova žena idu u sledeću skupštinu. Međutim, da bi stigli do nje, morali su da prođu pored skrovišta pobunjenika. „Jedan od pobunjenika je gledao kroz prozor“, kaže Dionisio. „Čak smo mu i rekli da odlazimo. Međutim, pobunjenici su u 8 sati uveče došli u Dvoranu Kraljevstva da nas traže. Starešina mu je rekao da smo već otišli i da smo čak prošli pored njihovog skrovišta. Za divno čudo, nisu nas videli. Iz ovog iskustva smo naučili da se uzdamo u Jehovu i da budemo hrabri kad se suočavamo s teškoćama.“ Dionisio i njegova žena i dalje radosno vrše svoju službu.

 Zbog takvih sukoba ponekad je teško da se svedoči. Onaj ko se u pogrešno vreme našao na nekom takvom mestu lako je mogao biti uhvaćen u unakrsnoj vatri. Međutim, u nekim slučajevima jedna ili druga grupa bi obavestila braću o predstojećem sukobu. U takvim situacijama braća su birala neko mirnije mesto gde su svedočila dok borba ne prođe. Uprkos svemu, delo svedočenja o Kraljevstvu se nastavlja, a braća su naučila da se uzdaju u Jehovu.

Ispiti neutralnosti

Isus je za svoje sledbenike rekao: „Nisu deo sveta, kao što ni ja nisam deo sveta“ (Jov. 17:14). Kao i u drugim zemljama, i na Filipinima se Jehovini svedoci ne mešaju u politiku i vojne sukobe. Oni se ne ’hvataju za mač‘; umesto toga, položili su svoje oružje i teže za mirom kao oni koji su poučeni od Jehove (Mat. 26:52; Isa. 2:4). Taj neutralan stav je dobro poznat na celim Filipinima, i svi ljudi su svesni da Jehovini svedoci ne predstavljaju opasnost za njih. Međutim, bilo je situacija kada su Jehovine sluge morale jasno da pokažu kakav je njihov stav u tim stvarima. To je za njih služilo kao zaštita.

Kao putujući nadglednik, Vilfredo Areljano ima dosta iskustva u službi i na mirnim i na nemirnim područjima. On je 1988. posetio jednu skupštinu u južnom delu centralnih Filipina. Tu su subverzivno nastrojeni ljudi terali braću da im se pridruže u pobuni protiv vlade. Braća su to odlučno odbila.

Vilfredo priča šta se desilo: „Tokom moje posete, vladine snage su bile aktivne na području te skupštine. Želeli su da organizuju meštane u narodnu vojsku koja bi se suprotstavila pobunjenicima. Na jednom sastanku s predstavnicima vlade, braća su dobila  priliku da objasne zbog čega ne žele da se priključe ni pobunjenicima ni državanoj narodnoj vojsci. Premda su neki meštani bili protiv našeg stava, državni predstavnici su nas poštovali.“

Vilfredo priča šta se zatim desilo: „Dok se vraćao na svoju farmu sa tog sastanka, jedan brat je naišao na grupu teško naoružanih ljudi koji su vodili grupu zarobljenika kojima su zavezali oči. Pitali su brata da li je on bio na sastanku s vladinim službenicima, a on je rekao istinu — da je bio. Naoružani ljudi su hteli da znaju da li se on priključio narodnoj vojsci, na šta je brat rekao da nije i zatim je objasnio svoj neutralan stav. Tako su ga pustili da nastavi svojim putem. Nekoliko minuta kasnije, on je čuo dva pucnja i shvatio je da su one zarobljenike streljali.“

Tokom 1970-ih i početkom 1980-ih, prema filipinskom zakonu, svi građani su bili obavezni da glasaju. Prekršioci su bili uhapšeni. Tako je Jehovin narod dobio priliku da pokaže svoju lojalnost Bogu. Poput njihove hrišćanske braće širom sveta, Jehovine sluge na Filipinima su zadržale neutralan stav u politici, jer „nisu deo sveta“ (Jov. 17:16).

Posle promene vlasti 1986, državni ustav je revidiran i ukinut je zakon o obaveznom glasanju. Tako je braći sada bilo lakše. Međutim, mnogi su se suočavali i s drugim izazovima, posebno mladi školskog uzrasta.

’Oni se više ne uče boju‘

Iren Garsija je odrasla u provinciji Pampanga, u centralnom delu Luzona. Ona se suočila s jednim problemom koji još uvek predstavlja ispit za mnoge mlade.  U srednjoj školi učenici moraju da pohađaju vojnu obuku. Međutim, učenici koji su Jehovini svedoci doneli su ličnu odluku da ne učestvuju u nastavnom programu u kom se uče ratu. Iren se najpre molila Jehovi da joj pomogne. Onda je, imajući u mislima trojicu vernih mladih Jevreja iz vremena proroka Danila, lično otišla kod vojnog zapovednika koji je držao časove i zatražila da bude izuzeta s časova (Dan. 3. pogl.). Iako nije baš sasvim razumeo njen stav, rekao je da ceni njeno objašnjenje. Međutim, upozorio ju je da će dobiti lošu ocenu ako ne bude na časovima. Iren je odgovorila: „Nema problema. Daću sve od sebe u ostalom gradivu.“ Dobila je druge zadatke umesto vojne obuke. Ona je rekla: „Na osnovu toga druga deca Svedoka nisu imala problema kad su tražila da budu izuzeta s časova, a ja sam ipak po završetku razreda bila među deset najboljih učenika.“

Nisu svi koji su držali časove vojne obuke dozvolili izuzeće. Neki su pravili probleme učenicima da završe razred. Pa ipak, na hiljade mladih je iz takvog povinovanja Jehovinim merilima izvuklo jednu važnu pouku: Zauzimanje čvrstog stava na strani Jehovinog Kraljevstva i održavanje neutralnog stava u stvarima ovog sveta dovodi do Jehovine zaštite i njegovog blagoslova (Posl. 29:25).

Raste broj kongresa

Obratimo sada pažnju duhovnim okupljanjima Jehovinog naroda. To su uvek bile radosne prilike. Pošto je pre Drugog svetskog rata u zemlji bilo malo Svedoka, veliki skupovi su počeli da se održavaju tek posle rata. Međutim, ulagani su napori da se braća ohrabre i na taj način. U stvari, u Godišnjaku za 1941. izveštava se o jednom kongresu u Manili u martu 1940.

 Sigurno se sećaš da su Japanci bili zatvorili Džozefa dos Santosa. Na kraju su ga američke snage oslobodile početkom 1945. On je bio veoma zainteresovan za duhovnu dobrobit braće, od kojih su mnogi bili novi u organizaciji. Organizovano je da se braći pruži pomoć da nauče kako da pomoću kućnih biblijskih studija efikasno poučavaju druge biblijskim istinama. Kongres na nivou cele zemlje koji je pri kraju 1945. održan u Lingajenu, u provinciji Pangasinan, bio je jedna takva pomoć. Bilo je prisutno oko 4 000 osoba, što je bio pokazatelj da je u to vreme postojalo veliko interesovanje za istinu. To je bio veoma radostan događaj, pošto je rat bio okončan!

Od tada je broj prisutnih na kongresima stalno rastao kako je rastao i broj objavitelja. Oko 17 godina kasnije, od onih 4 000 sada ih je bilo 39 652. Tada su kongresi održavani na sedam lokacija, a ne samo na jednoj. Petnaest godina kasnije (1977), broj prisutnih na oblasnim kongresima premašio je cifru od 100 000. Tada je održavano 20 kongresa širom zemlje. Osam godina kasnije, broj prisutnih je bio preko 200 000, a 1997. je bilo preko 300 000 onih koji su prisustvovali oblasnim kongresima. Za 2002. su planirana 63 kongresa, što je do sada najveći broj kongresa. Putovanje po ostrvima može biti teško i ponekad prilično skupo. Pošto se kongresi sada održavaju na mnogim lokacijama, braći je mnogo bliže i lakše da prisustvuju. Tako više njih ima koristi od tih duhovnih gozbi.

 Jehova blagosilja napore braće da prisustvuju

Nije bilo lako prisustvovati većim skupovima i kongresima. Braća iz severnog dela zemlje su 1947. išla na dva splava niz reku Abru da bi prisustvovali pokrajinskom sastanku u Viganu, na obali. Na ušću reke su rastavili splavove i prodali građu da bi mogli da kupe karte za autobus da bi se posle sastanka vratili kući u planinama. Sa sobom su poneli velike vreće pirinča, gomile drva, prostirke za spavanje, poveli su mnogo dece i doneli su srdačne osmehe koji su bivali sve veći kako je sastanak odmicao. Oni su zbrinuli sve svoje materijalne potrebe, jer su imali pirinač, drva, jednu staru peć i prostirke za spavanje.

Jedna grupa iz skupštine Kaburan iz provincije Davao del Sur na jugu Filipina je 1984. pešačila tri dana preko planinskog terena da bi stigla na terminal odakle je polazio jedan motorni čamac. Onda su se ceo dan vozili motornim čamcem da bi stigli do kongresnog grada. Osećali su da je radosno druženje na Oblasnom kongresu „Jedinstvo Kraljevstva“ bilo vredno truda i izdataka.

Godine 1989, jedna porodica s dvoje dece, od dve i četiri godine, pešačila je oko 70 kilometara do grada El Nida na Palavanu da bi prisustvovala pokrajinskom sastanku. Trebalo im je dva dana da prođu kroz džunglu u kojoj je bilo malo obeleženih staza. Dok su išli, morali su da skidaju pijavice sa sebe. Da zlo bude još veće, kiša je neprestano lila ta dva dana. Bilo je dosta potoka i reka koje su morali da pređu, a na njima nije bilo mostova. Uprkos tim teškoćama, ta porodica je stigla živa i zdrava. Bili su presrećni što su mogli biti s braćom na tom sastanku!

 U drugim krajevima, mnogim porodicama je teško da dolaze na kongrese zato što nemaju dovoljno novca. Ramon Rodrigez je imao takav problem 1984. On sa svojom porodicom živi na ostrvu Polijo, istočno od Luzona. Ramon je ribar. Bila je još samo jedna nedelja do kongresa, a njegova sedmočlana porodica je imala toliko novca da samo jedno od njih bude na kongresu. Molili su se Jehovi, a onda su Ramon i njegov 12-godišnji sin otišli da love ribu. Odveslali su na pučinu a onda su bacili svoje mreže, ali nisu ništa ulovili. Posle nekog vremena, sin je insistirao da odu bliže kući da tamo probaju. Tu su probali još jednom. Ramon kaže: „Nismo to očekivali, ali kad smo izvukli mreže pune riba, bilo ih je toliko da je čamac bio pun.“ Ulovili su preko 500 kilograma ribe! Kad su prodali tu ribu, imali su više nego dovoljno novca da cela njihova porodica prisustvuje kongresu.

Sledeće noći su i druga braća koja su želela da idu na kongres bacila mreže na onom istom mestu i ulovila još 100 kilograma ribe. Ramon još kaže: „Ribari koji nisu Svedoci otišli su tamo i bacili svoje mreže u isto vreme kad smo i mi, ali su se iznenadili kad nisu uhvatili ni jednu jedinu ribu. Rekli su: ’Njihov Bog ih je blagoslovio, jer oni idu na kongres.‘“ Porodice filipinskih Svedoka su se često uverile da stavljanje duhovnih stvari na prvo mesto u životu i postupanje u skladu s molitvama donosi radost i Jehovin blagoslov.

Istaknuti kongresi

Jehovin narod širom sveta rado se seća ranijih kongresa. Braća na Filipinima nisu izuzetak. Iako veoma cene program na svim kongresima, neki kongresi su posebni i dublje se urezuju u srce i misli. Ponekad su  to međunarodni skupovi ili možda kongresi na kojima misionari koji se vrate u svoju domovinu pričaju okupljenima svoja iskustva.

Kao što smo ranije spomenuli, ima dosta filipinske braće i sestara koji služe kao misionari u drugim azijskim zemljama i na ostrvima. U nekoliko prilika, Svedoci širom sveta prilagali su sredstva da bi se misionarima pomoglo da se vrate u svoju domovinu i tamo prisustvuju kongresima. I filipinski misionari su imali koristi od takvih priprema. Godine 1983, 1988, 1993. i 1998, mnogima se pomoglo da ponovo dođu na Filipine kako bi bili na kongresima sa svojim porodicama i prijateljima. Izveštaji iz 1988. pokazuju da se 54 misionara koji su služili u 12 zemalja vratilo na Filipine radi kongresa. Tada su oni imali prosek od 24 godine u punovremenoj službi. Svi su stvarno uživali dok su slušali kako misionari pričaju svoja iskustva.

Drugi pamte kongrese zbog propratnih događaja i odlučnosti braće da održe kongres uprkos neprilikama.  Na primer, neposredno pre Oblasnog kongresa „Božanski mir“ 1986. u gradu Surigau, na ostrvu Mindanao, taj grad je bio pogođen tajfunom, pri čemu je vetar duvao 150 kilometara na sat. Krov stadiona je bio veoma oštećen. U celom gradu je nestalo električne energije, koja je došla tek posle kongresa. Vodu su morali dovoziti sa udaljenosti od 6 kilometara. To nije sprečilo Svedoke da održe svoj kongres. Braća su prikupila ono što je ostalo od podijuma i postavila ga u jednoj sportskoj dvorani odmah do stadiona. Iznajmili su jedan generator kako bi osposobili nekoliko sijalica, ozvučenje i frižider za kafeteriju. Iako su očekivali da bude prisutno oko 5 000, na kraju je u kongresu uživalo 9 932! To svakako nisu bili hrišćani ’samo u dobru‘.

Posebno se pamte međunarodni kongresi. Vodeće telo je organizovalo da se međunarodni kongresi održe u Manili 1991. i 1993. Delegati su ostavili dubok utisak na ceo grad. To je bila predivna prilika za razmenu ohrabrenja kod filipinske braće i sestara, od kojih većina nema sredstava da putuje i poseti druge zemlje! (Rimlj. 1:12). Strani delegati su bili oduševljeni iskrenim i prijateljskim gostoprimstvom svoje filipinske braće. Jedan bračni par iz Sjedinjenih Država je napisao: „Mnogo vam hvala na srdačnom dočeku. Primili ste sve nas u svoj veliki prijateljski zagrljaj.“

Godine 1993, kongresi su održani na stadionima na tri lokacije u Manili, a kad god je neki član Vodećeg tela držao govor, ta tri mesta su bila povezana telefonskim linijama. Delegati su bili oduševljeni kad je objavljeno izlaženje Hrišćanskih grčkih spisa prevoda Novi svet na tagalogu! Jedna mlada sestra je rekla: „Bila sam presrećna. Nadala sam se da ćemo nekad u  budućnosti imati Prevod Novi svet na tagalogu. Stvarno smo bili iznenađeni kad smo ga dobili!“

Godine 1998, situacija je bila drugačija. Filipini su prvi put posle 1958. bili pozvani da pošalju delegate u druge zemlje. Tako je njih 107 otišlo na kongrese koji su se održavali na zapadnoj obali Sjedinjenih Država. U septembru te godine, 35 drugih delegata imalo je prednost da prisustvuje međunarodnom kongresu u Koreji. Takvi kongresi su zaista igrali značajnu ulogu u obrazovanju i ujedinjavanju Jehovinog naroda i svima su pomogli da Jehovu učine svojom silom.

Poklonimo sada pažnju službi na terenu. Kako se ona obavlja u zemlji u kojoj se govori toliko jezika?

Prenošenje dobre vesti na mnogim jezicima

Kao što je već pomenuto, ljudima je obično lakše da uče istinu na svom maternjem jeziku. To je izazov na Filipinima zato što se govori mnogo jezika. Međutim, Jehovini svedoci nastoje da udovolje potrebama ljudi tako što im svedoče na njihovom jeziku i pripremaju biblijsku literaturu na raznim jezicima.

 Obično oni koji već govore neki jezik mogu da svedoče ljudima te jezičke grupe. U nekim slučajevima kada malo Svedoka zna neki jezik, drugi revni objavitelji i pioniri trude se da ga nauče. Na taj način, oni oponašaju apostola Pavla, koji je ’ljudima svih vrsta postao sve‘ (1. Kor. 9:22).

Iako su Filipini četvrta zemlja na svetu po broju stanovnika u kojoj je službeni jezik engleski, za većinu ljudi on nije maternji jezik. Ne čitaju svi dobro engleski, tako da postoji potreba za publikacijama na mnogim filipinskim jezicima. Jehovini svedoci su kroz godine preveli biblijske publikacije na 17 takvih jezika. Na nekim jezicima postoje samo jedna ili dve brošure — kao što je tausug, kojim govori islamsko stanovništvo na jugu, ili ibanag, kojim govori jedna mala etnička grupa na krajnjem severu zemlje. Većina ljudi razume i dobro govori neki od sedam glavnih jezika. Na tih sedam jezika prevodi se i štampa Kula stražara. Tako se duhovni program u Dvoranama Kraljevstva, na većim skupovima i kongresima uglavnom iznosi na tim jezicima.

Zadnjih godina, vlada podstiče ljude da koriste pilipino, koji je u osnovi isti kao tagalog. Nakon jedne generacije, mogu se uočiti učinci toga. U govoru i štampi se sve više koristi pilipino, dok drugi jezici nisu doživeli nikakvu promenu ili se čak još manje koriste. To se odražava i na tiraž Kule stražare. Godine 1980, ukupan tiraž na tagalogu bio je 29 667 za svako izdanje. Godine 2000, ta cifra je bila četvorostruko veća, i iznosila je 125 100 primeraka svakog izdanja. U tom istom periodu, tiraž na engleskom se veoma malo promenio, a na drugim filipinskim jezicima je samo malo porastao.

 Betelska porodica podupire službu na terenu

Oko 380 punovremenih slugu radi u podružnici Jehovinih svedoka u gradu Kezonu, koji se nalazi u širem području Manile. Njih 69 radi na prevođenju i korekturi publikacija na lokalnim jezicima. Deo tog tima je nedavno završio prevod Hebrejskih spisa Prevoda Novi svet na tri jezika: iloko, tagalog i cebuano. Otkako su 1993. objavljeni Grčki spisi te Biblije, braća su jedva čekala da imaju kompletan Prevod Novi svet. Kako su samo bili oduševljeni kad su dobili izdanje na tagalogu na oblasnom kongresu pri kraju 2000! Zatim su usledila izdanja na iloku i cebuanu. Sada stotine hiljada ljudi na terenu mogu imati koristi od ovog jasnog, tačnog i doslednog prevoda Svetog pisma.

Članovi filipinske betelske porodice imaju različito poreklo i govore 28 jezika i dijalekata. Zato su mnogi od njih kvalifikovani da prevode biblijske publikacije. Međutim, prevođenje je samo deo onoga što se obavlja u Betelu.

 Betelski dobrovoljci obavljaju razne zadatke kojima se podupire najvažniji posao — propovedanje dobre vesti na terenu. Neka braća štampaju časopise i drugu literaturu. Dobrovoljci takođe razvoze literaturu u razna mesta na Luzonu. Mnogi u samom betelskom domu obavljaju razne pomoćne poslove, kao što je održavanje opreme, kuvanje i čišćenje. Drugi su određeni da rade u službenom odeljenju, gde primaju i šalju poštu na mnogim jezicima i time pomažu skupštinama, putujućim nadglednicima i punovremenim slugama na terenu. Možeš li da zamisliš koliko se pošte šalje i prima od oko 3 500 skupština s celog arhipelaga!

Od vremena kad je podružnica bila osnovana 1934. pa do sredine 1970-ih, aktivnosti u podružnici je nadgledao sluga ili nadglednik podružnice. Kad se Džozef dos Santos vratio na Havaje, tu odgovornost je oko 13 godina imao Erl Stjuart, misionar iz Kanade. Posle njega, u tom svojstvu su kratko vreme služila još dva brata. Onda je 1966. za nadglednika  podružnice bio postavljen Denton Hopkinson, koji je stigao 1954. On je marljivo služio kao nadglednik oko deset godina, kada je Jehovina organizacija ustanovila da je korisno da se uvede jedna nova metoda nadgledanja podružnica širom sveta.

U skladu sa uputstvima koja su dobile sve podružnice po svetu, od februara 1976. podružnicu više nije nadgledao samo jedan čovek već odbor podružnice. Ta grupa sposobnih muškaraca koji rade pod vođstvom Vodećeg tela bila je nadležna za odluke koje utiču na rad na terenu i u samoj podružnici. U početku su u Odboru podružnice na Filipinima bila petorica braće. Pošto su oni uglavnom bili strani misionari, kasnije se smatralo da je mudro uključiti još neku filipinsku braću. Tako je odbor neko vreme imao sedam članova.

Uskoro su bile očigledne prednosti postojanja takvog odbora podružnice. Denton Hopkinson, koji sada služi kao koordinator odbora podružnice, primećuje: „Kad se osvrnemo na prošlost, možemo videti da je to bio mudar i pravovremen korak. Pošto je organizacija rasla i bilo je sve više posla, jedna osoba ne bi mogla da kontroliše sve to. Sada je breme odgovornosti ravnomernije raspoređeno.“

U Poslovicama 15:22 piše: ’Namere uspevaju kad ima dobrih [„mnogo“, NW ] savetnika.‘ Međusobnim savetovanjem moguće je doći do mnogih mudrih odluka. Filipinski odbor podružnice primenjuje to načelo. Od vremena kada je brat Hopkinson bio postavljen za nadglednika podružnice, broj betelskih radnika se udesetostručio, a isto tako i obim posla. Trenutno se odbor podružnice sastoji od petorice dugogodišnjih Jehovinih slugu. Oni u proseku imaju već više  od 50 godina punovremene službe. Njihovo zajedničko iskustvo svakako je veoma korisno, pošto pod Jehovinim vođstvom delo propovedanja na ostrvima brzo napreduje. Za odbor podružnice i sve članove betelske porodice veličanstvena je prednost što mogu podupirati to delo.

Donošenje istine ’svim vrstama ljudi‘

Izvršavanje dela propovedanja zaista je u skladu s Božjom voljom „da se sve vrste ljudi spasu i dođu do tačnog spoznanja istine“ (1. Tim. 2:4). Kojim sve ’vrstama‘ ljudi pomažu revni propovednici po celim Filipinima?

Marlon je bio osoba koja je stalno upadala u nevolje. U svom selu je bio poznat kao čovek s mnogim porocima: pušio je, opijao se, drogirao se i izlazio je u loše društvo. Kad su Svedoci došli kod njih, Marlonova majka se zainteresovala za poruku o Kraljevstvu. Pioniri su pešačili prašnjavim i blatnjavim drumovima da bi s njom vodili studij. Marlon u početku nije  pokazivao zanimanje da se priključi studiju, već bi povremeno samo prošao pored njih. Međutim, braća koja su vodila studij s njegovom majkom pokazala su zanimanje i za njega. S vremenom ne samo što je počeo studij već je ošišao kosu koja mu je padala do pojasa da bi prisustvovao svom prvom sastanku u Dvorani Kraljevstva. Brzo je napredovao, a ljudi su bili iznenađeni velikim promenama koje je on napravio u svom načinu života. Marlon sada služi kao punovremeni propovednik pionir, donoseći istinu drugima. Šta ga je motivisalo da prihvati istinu? On je rekao da ga je istrajnost s kojom su pioniri dolazili na studij s njegovom majkom uverila da oni poseduju istinu.

Neki možda ne izgledaju kao osobe koje bi prihvatile istinu. Međutim, objavitelji dobre vesti nemaju predrasude prema ljudima već im pružaju priliku da čuju dobru vest. Na malom ostrvu Marinduke, jedna specijalna pionirka je svedočila na jednim vratima. Kad je završila, pitala je da li još neko živi tu. Stanar je rekao da još neko živi na gornjem spratu, ali je dodao: „Nemojte se mučiti da idete gore; on je nasilan i lako plane.“ Međutim, pionirka je smatrala da i tom čoveku treba pružiti priliku da čuje poruku o Kraljevstvu. Kad je otišla na ta vrata, sve je ispalo kao da je čovek koji je tu živeo čekao baš nju. Ona mu je uz osmeh ponudila besplatan kućni biblijski studij. Bila je iznenađena kad je taj čovek, koji se zvao Karlos, radosno prihvatio ponudu. Započet je biblijski studij s njim i njegovom ženom.

Na sledećoj poseti, Karlos je toj pionirki otkrio da su on i njegova žena imali ozbiljnih problema i da su čak pokušali samoubistvo. Kad je pionirka prvi put bila na vratima u prizemlju, Karlos je stavio uvo  na pod i čuo kako onaj stanar odvraća pionirku da ne ide na sprat. Kad je to čuo, pomolio se da pionirka ne posluša taj savet i da ipak dođe kod njega, jer je to možda bio odgovor na njegovu molbu za duševni mir. Njih dvoje su putem proučavanja Biblije stekli takav duševni mir. Zajedno su se krstili i Karlosova žena je sada opšti pionir.

Jedan drugi čovek, po imenu Viktor, bio je poučen i budističkim i katoličkim učenjima. Pitao se zašto u svetu ima toliko religija. Sam je počeo da traga za istinom. Istražio je islam, hinduizam, šintoizam, konfucijanizam, teoriju evolucije i druge filozofije, ali ničim od svega toga nije bio zadovoljan. U svojoj potrazi je ustanovio da samo Biblija ima tačna proročanstva. Zato se u svojoj potrazi koncentrisao na Bibliju. Istražujući Pismo, on i njegova devojka Maribel su sami zaključili da su Trojstvo, paklena vatra i čistilište lažne doktrine. Ipak, izgledalo im je da nešto nedostaje.

Neko vreme nakon što su se on i Maribel venčali, Viktor je razgovarao s jednim Svedokom i saznao je da treba da koristi Božje ime. Kad je to proverio u svojoj Bibliji, Viktor je odmah počeo da koristi Jehovino ime u svojim molitvama. Uskoro je bio na sastancima u Dvorani Kraljevstva i brzo je duhovno napredovao. I on i Maribel su se krstili u maju 1989, a Viktor sada služi kao putujući nadglednik i izgrađuje skupštine.

Pioniri pomažu ljudima u svim situacijama. Primitiva Lakasandili, koja služi kao specijalni pionir u južnom delu Luzona, počela je u jednom selu biblijski studij s jednim bračnim parom. Oni su imali dvoje dece i bili su siromašni. Jednom kad je  Primitiva došla na biblijski studij, bila je šokirana kad je videla kako starije dete visi u jednoj vreći u kući i plače. Primitiva kaže: „Majka je držala nož i samo što nije ubila dete. Zaustavila sam je i pitala zašto to radi. Ona je objasnila da je to zbog njihovog siromaštva.“ Primitiva im je pružila biblijski savet kako da reše taj problem i tako je spasla život tom detetu. Oni su nastavili da proučavaju Bibliju i počeli su da dolaze na sastanke, iako su morali da pešače 8 kilometara do Dvorane. Taj par je napredovao u istini i krstio se, a muž je sada starešina u skupštini. Primitiva kaže: „Ono dete koje zamalo da je bilo ubijeno sada je opšti pionir. Zaista, preko dela koje je Jehova poverio svojim slugama on spasava živote sada i spasiće u budućnosti.“

Služiti tamo gde je veća potreba

Ima još mnogo krajeva u kojima ima malo objavitelja Kraljevstva. Pioniri i objavitelji su se dobrovoljno javili da idu u te krajeve. Paskval i Marija Tatoi služili su kao opšti pioniri. Javili su se da pođu s Angelitom Balboom, specijalnim pionirom, da pomognu u obrađivanju područja na Koronskim ostrvima, u zapadnom delu Filipina. Da bi se izdržavali, Paskval je išao u ribarenje s još jednim bratom a Marija je pravila i prodavala jela od riže.

Kad ih je posetio pokrajinski nadglednik, rekao im je da postoji potreba na još jednom ostrvu, Kuljonu. Na tom ostrvu postoji kolonija gubavaca, a tada su tamo bila samo četiri objavitelja. Pokrajinski nadglednik je pozvao bračni par Tatoi da odu tamo. Paskval i Marija su pristali i Jehova je blagoslovio njihove napore. Od ona četiri objavitelja sada na Kuljonu postoje dve skupštine.

 Sredinom 1970-ih veliki broj izbeglica je u brodovima pobegao iz Vijetnama. Mnogi od njih su došli na Filipine, gde su oko 20 godina nakon toga postojali izbeglički logori. Jedan veliki logor bio je na ostrvu Palavan. Neka filipinska braća su se dobrovoljno javila da svedoče o istini tim ljudima. Jedan brat koji govori vijetnamski došao je iz Sjedinjenih Država da bi im pomogao. Neki su u logorima prihvatili istinu. Drugi su upoznali Jehovino ime i njegove Svedoke pre nego što su se preselili u druge krajeve.

Specijalni pioniri služe u mnogim udaljenim krajevima Filipina. Kada obrađuju daleka mesta, oni često vode sa sobom druge objavitelje i  pionire. Norma Balmaseda priča o službi u planinskoj provinciji Ifugao. Ona kaže: „Obično idemo u ponedeljak i ponesemo pune torbe literature, odeću i hranu — dovoljno da imamo do subote ujutro. U subotu posle podne se vraćamo na sastanak u našoj skupštini.“

Neke skupštine organizuju propovedničke ekspedicije, posebno kad je lepo vreme. Oni provedu nekoliko dana ili celu sedmicu obrađujući područja u unutrašnjosti. Nikanor Evanhelista, koji sada služi u Betelu, seća se takve službe. On kaže: „U filipinskim selima je običaj da ljudi, kada su zainteresovani, kažu: ’Možete prespavati kod nas. Možete nešto i skuvati.‘ Ponekad bi pioniri proučavali Bibliju sa zainteresovanim ljudima do kasno u noć zato što su spavali kod njih.“

Etiji upoznaju istinu

U svojim nastojanjima da svedoče svim vrstama ljudi, Jehovine sluge razgovaraju i s Etijima, to jest Negritosima, kako se još zovu. Smatra se da su Etiji prvi stanovnici Filipina. Ima ih malo i nije uvek lako doći do njih. To je zato što mnogi od njih žive kao nomadi u planinskim šumama, love divljač ili traže divlje voće i povrće. U nekim pogledima su slični Pigmejima u Africi, pošto su visoki najviše 150 centimetara, tamnoputi su i imaju kovrdžavu kosu. Neki su se prilagodili životu u gradovima, dok su se drugi trajno nastanili bliže naseljenim krajevima. Mnogi su živeli u planinama oko Pinatuba, ali su se posle ogromne erupcije te planine raselili.

Još jedna grupa Etija živi na ostrvu Panaj, u centralnom delu Filipina. Lodibiko Ino i njegova porodica su Etiji koji žive u tom kraju. Primenjujući  biblijska načela, Lodibiko je napravio mnoge promene u svom životu. On priča: „Ranije sam imao mnogo poroka: žvakao sam betelove orahe, pušio sam, pio, kockao se. Takođe sam bio veoma prgav. U porodici nismo bili srećni. Da nisam prestao s tim porocima, možda bih već bio mrtav. Sada sam očistio svoje telo. Moji ranije žuti zubi sada su beli. Starešina sam u skupštini. Sve te blagoslove sam dobio od Jehove Boga.“ Poput ove porodice Etija, čak su i ljudi iz malih plemena osetili slobodu koju donosi življenje po Jehovinoj volji (Jov. 8:32).

Donošenje slobode zatvorenicima

Još jedna vrsta ljudi kojima se pruža pomoć jesu zatvorenici. Jehovini svedoci su od 1950-ih uložili poseban napor da posete one koji su iza rešetaka. Mnogi od tih ljudi su prihvatili istinu.

Kao mladić, Sofronio Hainkado je bio upleten u pobunu protiv vlade. Bio je uhapšen i osuđen na šest godina zatvora. Dok je bio u zatvoru Nju Bilibid na Luzonu, zapazio je jednog zatvorenika koji nije prisustvovao religioznim službama koje su bile dozvoljene u zatvoru. Saznao je da je taj čovek postao Jehovin svedok. Tako su njih dvojica skoro svakog dana razgovarala o Bibliji. Sofronio kaže: „Uverio sam se da ono za šta sam se ranije borio nikako nije moglo da promeni društvo i učini ga boljim.“ Saznao je da samo Božje Kraljevstvo može ostvariti željene promene. Uz pomoć braće iz obližnje skupštine, Sofronio je duhovno napredovao i krstio se u zatvorskom bunaru koji se koristio za zalivanje.

Nakon što je odslužio kaznu, postao je opšti, a kasnije i specijalni pionir. Za vreme svoje punovremene službe, Sofronio je pomogao da oko 15 ljudi  prihvate put istine. Kasnije se oženio i dobio je šestoro dece. Tri sina su u punovremenoj službi, a jedan od njih je pokrajinski nadglednik. Dva sina su 1995. prisustvovala Školi za osposobljavanje slugu. Istina je donela istinsku slobodu Sofroniju, njegovoj porodici i drugima kojima je pomogao.

Specijalni pioniri su propovedali zatvorenicima u kažnjeničkoj koloniji u Ivahigu na Palavanu, i čak su dobili dozvolu da izgrade malu Dvoranu Kraljevstva u samoj koloniji. Jedan zatvorenik koji je bio osuđen zbog podmetanja vatre, krađe i ubistva nekoliko ljudi, počeo je da proučava. Kad su mu braća pomogla da primeni ono što je naučio iz knjige Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji, on je napravio ogromne promene u svom životu!

Posle više od 23 godine zatvora, obavestili su ga da će uskoro biti pušten. On je rekao da bi voleo da se nađe sa svojom porodicom posle toliko vremena. Međutim, njegova porodica se toliko stidela i plašila njega da su mu javili: „Molimo te da ne dolaziš.“ Nisu znali da je on uz pomoć Božje Reči napravio ogromne promene u svom životu. Kako su se samo iznenadili kad se taj tihi i miroljubivi hrišćanin vratio u svoj rodni grad!

Najveći zatvor za žene na Filipinima nalazi se u Mandalujongu u Manili. Jehovini svedoci su godinama imali samo ograničen pristup tim objektima. Međutim, to se promenilo kad je u taj zatvor prebačena jedna žena koja je već proučavala Bibliju. Uprava je rekla da i ona treba da se priključi nekoj religioznoj grupi u zatvoru, ali je ona uporno govorila da to ne može da uradi, objasnivši da želi da obožava Boga isključivo s Jehovinim svedocima. Uprava se složila  s njom i dozvolila Svedocima da jednom sedmično dolaze u zatvor. Od tada je u tom zatvoru kršteno nekoliko žena, a obližnja skupština redovno vodi Studij Kule stražare i neke druge sastanke sa zainteresovanim zatvorenicama.

Zaista, poruka istine donela je jedinstvenu slobodu nekima koji su iza zatvorskih rešetaka. I oni su dragoceni Jehovi, a njegov narod je radostan kada može da pomogne takvima.

Dugogodišnje sluge i dalje verno služe

Jedna biblijska poslovica kaže: „Seda kosa jeste venac časti, i on se na putu pravednika stiče“ (Posl. 16:31). Da, divno je videti neke kojima je radost Jehovina već decenijama njihova sila!

Pre Drugog svetskog rata, teokratska organizacija na Filipinima je bila mala. Veoma je malo onih koji su još tada služili Bogu. Zato je stvarno ohrabrujuće upoznati Leodegarija Barlana. On je u punovremenoj službi od 1938. Tokom rata, njega i njegove drugove maltretirali su Japanci, ali oni su nastavili da  propovedaju. Posle rata je sa svojom ženom Natividadom nastavio s punovremenom službom, i na kraju su bili pozvani u pokrajinsku i oblasnu službu. Kasnije su služili kao onemoćali specijalni pioniri u provinciji Pangasinan. Natividad je umrla 2000, a Leodegario i dalje služi na toj dodeli. Svi su ohrabreni njegovom odlučnošću da radi ono što je uvek radio — da propoveda.

Posle Drugog svetskog rata, svedočenje je brzo napredovalo. Mnogi koji su tada upoznali istinu i dan-danas verno služe. Na primer, Pasifiko Pantas je u toku rata čitao biblijske publikacije koje su pripadale njegovim komšijama Svedocima. On kaže: „Počeo sam da dolazim na sastanke. Zatim sam se prijavio za opšteg pionira, ali još nisam bio kršten. Zamolili su me da se krstim, pa sam pristao.“ To je bilo 1946. Pionirska služba je Pasifika odvela u razne delove zemlje. Imao je i druge prednosti. On kaže: „Bio sam pozvan u 16. razred Gileada, a 1950. sam bio i na međunarodnom kongresu u Njujorku. Posle diplomiranja u Gileadu, služio sam kao pokrajinski nadglednik u državama Minesota i Severna Dakota, u Sjedinjenim Državama, a onda sam se vratio na Filipine i služio kao oblasni nadglednik za deo zemlje južno od reke Pasig, od Manile pa sve do ostrva Mindanao.“

U narednim godinama, brat Pantas je imao razne zadatke u Betelu i kao putujući nadglednik. Onda se Pasifiko oženio 1963. On i njegova žena su dobili decu, tako da su morali da nađu dom kako bi podizali porodicu. Dok su podizali decu, nastavili su da služe Jehovi, i sva tri sina i kao odrasle osobe hvale Jehovu. Njih trojica trenutno služe kao starešine, a jedan od njih je završio Školu za osposobljavanje  slugu. Drugi služi u Betelu. Čak i u poodmaklim godinama, brat Pantas i dalje pozitivno utiče na skupštinu.

Lepe dvorane za obožavanje Jehove

Jehovin narod tek odnedavno na Filipinima ima svoje Dvorane Kraljevstva kao mesta za obožavanje Boga. Većina se godinama sastajala u domovima braće. Naravno, čak i u prvom veku, hrišćani su koristili kuće za sastanke (Rimlj. 16:5). Međutim, pošto su skupštine u savremeno doba rasle, bilo je poželjno da postoje mesta gde bi se moglo udobno smestiti više ljudi.

Dejvid Ledbeter priča: „Mnogima je bilo teško zato što nisu imali dovoljno sredstava. Čak smo i u jednom velikom gradu kao što je Manila imali samo jednu Dvoranu Kraljevstva, koja je bila podignuta na zemljištu koje je pripadalo skupštini. Na svim drugim mestima gde su postojale Dvorane Kraljevstva, skupština je imala objekat ali nije bila vlasnik zemljišta.“ Plate braće bile su tako male da skupštine nisu mogle da kupe zemljište.

Zato su braća koristila za Dvoranu bilo šta što su mogli. Objekte koje su imali spremno su stavljali na raspolaganje. Na primer, Denton Hopkinson se seća jednog brata iz Manile, Santosa Kapistrana, koji je dao da se gornji sprat njegove kuće oko 40 godina koristi kao Dvorana Kraljevstva. Brat Hopkinson kaže: „Kad je bratu Kapistranu umrla žena, njegova deca su živela u prizemlju. Dvorana Kraljevstva je bila na gornjem spratu, tako da je on imao samo jednu malu sobu u kojoj je bila i kuhinja. Dvorana Kraljevstva je zauzimala najveći deo prvog sprata. Možda mislite da mu je bilo neudobno, ali on je bio srećan što je tako. Takav su duh imala braća.“

 Na kraju su braća uspela da izgrade neke Dvorane Kraljevstva na zemljištu koje je pripadalo skupštinama. Vrednost pezosa je porasla i plate su u 1980-im malo porasle, tako da je bilo moguće pozajmiti novac. Na taj način je nekoliko skupština uspelo da dobije zajam.

Onda je Vodeće telo pokrenulo jedan koristan program koji je značio veliku promenu. U Sjedinjenim Državama i Kanadi, braća su obaveštena o uvođenju Fonda za Dvorane Kraljevstva, i nedugo posle toga su i Filipini mogli da iskoriste novac koji su braća prilagala isključivo za gradnju Dvorana Kraljevstva. Ovaj program se bazira na načelu ’izjednačavanja‘, tako da skupštine mogu dobiti zajmove (2. Kor. 8:14, 15). Program je postepeno uvođen, ali kad su braća čula kako on funkcioniše u drugim zemljama, sve više njih se ohrabrilo da gledaju šta mogu da urade da bi i oni imali svoju Dvoranu Kraljevstva.

Ovaj program je stvarno doveo do velike promene! Što se tiče zajmova za Dvorane Kraljevstva, podružnica izveštava: „Sve u svemu, u toku je više od 1 200 projekata Dvorana Kraljevstva. Program funkcioniše u celoj zemlji.“ Iako je u početku veliki deo sredstava dolazio iz drugih zemalja, na kraju su filipinska braća mogla sama da podupiru ovaj program u svojoj zemlji. U vezi s tim, podružnica kaže: „Već nekoliko godina, svi projekti gradnje Dvorana Kraljevstva finansiraju se tako što se otplaćuju zajmovi i od priloga braće na Filipinima. To pokazuje da čak i u ekonomski zaostalim krajevima dosta toga može da se uradi udruživanjem sredstava.“

Sada veliki broj skupština ima svoju Dvoranu Kraljevstva. U zemlji ima oko 3 500 skupština, ali još  uvek ima skupština kojima je potrebno vlastito mesto za sastajanje. Međutim, oko 500 takvih skupština ima manje od 15 objavitelja i ne mogu da podignu zajam za Dvoranu Kraljevstva. Zato se braća odnedavno ohrabruju da spajaju skupštine kako bi lakše došli do Dvorane Kraljevstva.

Izmene u stavovima prema rasporedu za sastanke

Neke skupštine, bilo da imaju svoju Dvoranu Kraljevstva ili nemaju, nalaze se u udaljenim krajevima. Braća moraju da pešače dva, četiri ili čak i više sati preko teškog terena da bi stigli na mesto sastanka. Zbog toga ima krajeva gde je nepraktično sastajati se više puta sedmično na jednom mestu. Zato su mnoge skupštine sve sastanke imale istog dana, osim Skupštinskog studija knjige. Braća su se pripremala da učestvuju na četiri sastanka. Donosili su hranu za ručak. Na taj način su samo jednom sedmično prelazili velike udaljenosti do mesta sastanka, tako da su drugim danima u svom kraju mogli da obavljaju druge aktivnosti, kao što je služba na terenu.

Tokom 1980-ih, ova praksa je počela da se širi i na skupštine koje nisu toliko udaljene, pa čak i na skupštine po gradovima. Možda su neki zbog ekonomskih teškoća razmišljali kako da uštede novac. Manje dana u kojima se imaju sastanci znači manje putovanja i izdataka. Drugi su više gledali kako njima odgovara, možda koristeći druge dane za lične stvari, kao što su školovanje ili svetovni posao.

Sve više i više skupština je počelo da održava četiri sastanka u jednom danu, a neke skupštine čak svih pet sastanaka! Međutim, to je značilo da se skupštine na Filipinima sve više udaljavaju od načina sastajanja većine Jehovinih slugu širom sveta, koji  imaju sastanke tri puta sedmično. U tom pogledu, braća su malo izgubila ravnotežu. Tokom svoje posete 1991, zonski nadglednik je braći skrenuo pažnju na tu stvar. Onda su pitali Vodeće telo, koje je odgovorilo: „Mislimo da to nije dobra praksa, osim ako ne postoje izuzetno olakšavajuće okolnosti.“ Te informacije su prenesene braći, najpre u gradovima, a onda i po selima.

Ukazano je da bi skupštine, osim što bi se uskladile s utvrđenim načinom održavanja sastanaka širom sveta, imale više koristi u duhovnom pogledu kada bi sastanke održavale odvojeno umesto da pokušavaju da sav materijal strpaju u tri i po do četiri sata. Takav raspored je bio naporan za decu i novozainteresovane osobe. Starešine bi mogle da pripreme kvalitetnije govore kad bi se pripremale samo za jedan ili dva sastanka umesto za više njih.

 Kako su skupštine reagovale na ovaj savet? Većina skupština je reagovala pozitivno, i brzo su organizovale sastanke u toku sedmice. Osim veoma udaljenih skupština, sada većina skupština ima uravnotežen sedmični duhovni program.

Kongresne dvorane

Pokrajine su za održavanje većih skupova godinama koristile školske dvorane, sportske dvorane, trkališta ili druge javne objekte. Uprkos teškoćama, braća su cenila te prilike za radosno druženje.

Kao i s Dvoranama Kraljevstva, nije bilo lako doći do Kongresnih dvorana. I u ovom slučaju je trebalo uzeti u obzir ekonomska ograničenja. Međutim, mnoge pokrajine su jedva čekale da imaju svoje mesto za sastanke. Tako je napravljeno mnogo malih Kongresnih dvorana. U njima se obično sastaje jedna ili dve pokrajine, a ne grupa pokrajina kao u mnogim drugim zemljama. U mnogim slučajevima, zemlja je bila poklonjena ili kupljena po pristupačnoj ceni, i to posebno na  selu. Braća su onda udružila svoje priloge i izgradila jednostavnu građevinu — obično je to dvorana s otvorenim stranama koja ima samo krov koji pruža senku, betonski pod, uzdignuti podijum i sedišta.

U širem području Manile čak ni to nije bilo moguće, prvenstveno zbog previsoke cene zemljišta i troškova izgradnje odgovarajućeg objekta u gradu. Skupštine  u Manili su prilagale novac u tu svrhu, ali prikupljena sredstva nisu bila dovoljna ni za kupovinu zemljišta. U 1970-im, 1980-im i najvećem delu 1990-ih, veći skupovi u Manili i dalje su se održavali u školama, dvoranama i sličnim mestima.

U međuvremenu, broj skupština i pokrajina u Manili je rastao, tako da je Kongresna dvorana postala preko potrebna. Počeli su da traže odgovarajući plac. Skupštine su dobile pisma u kojima su obaveštene da imaju posebnu prednost da finansijski podupiru taj projekat. Godine 1992. pronađen je plac od oko 6 hektara u opštini Lagro, u severnom delu Manile.

Skupštine iz Manile su podupirale taj projekat tako što su slale priloge i dobrovoljne radnike. U pomoć su došle i međunarodne sluge iz nekoliko zemalja. Jedan od njih, Ros Prat, s Novog Zelanda, priča: „U martu 1997. dobili smo odobrenje od Bruklina da počnemo s gradnjom. Trebalo je obaviti ogromne radove — ukloniti 29 000 kubnih metara zemlje da bi se pripremilo gradilište. Bilo je od 50 do 60 stalnih radnika. Kongresna dvorana je završena u novembru 1998.“ Zatim je bila posvećena. Pošto je ta dvorana projektovana tako da primi 12 000 ljudi, tamo se održavaju i oblasni kongresi. Ova Kongresna dvorana ima otvorene strane, tako da tropski povetarac osvežava publiku dok sluša program. Sada u duhovnim programima u toj dvorani redovno uživa šesnaest pokrajina iz Manile i okoline.

Dodatni prostor za podružnicu

S porastom broja skupština i pokrajina, povećao se i obim posla u podružnici. Godine 1980, bilo je oko 60 000 objavitelja. Pred kraj te decenije, Filipini su  se pridružili zemljama koje imaju preko 100 000 objavitelja. U tom istom periodu, betelska porodica je porasla sa 102 na 150 članova. Međutim, prostora u podružnici je bilo sve manje još početkom 1980-ih. Bilo je potrebno još prostora.

Vodeće telo je dalo uputstva da se potraži još zemljišta. Feliks Fahardo priča šta se desilo: „Išli smo od kuće do kuće da bismo videli da li ima nešto na prodaju blizu Betela. Filipinski i kineski vlasnici su govorili da neće prodati svoju imovinu. Jedan vlasnik je otresito rekao: ’Kinezi ne prodaju. Mi kupujemo. Mi nikada ne prodajemo.‘“ U to vreme je izgledalo da nema ništa blizu same podružnice.

Počela je potraga za zemljištem u drugim mestima. Ako bi bilo neophodno, podružnica bi se preselila van grada. U obližnjim provincijama je pronađeno nekoliko placeva. Vodeće telo je bilo posebno zainteresovano za jedan veliki plac blizu San Pedra, u provinciji Laguna, koji je jedan brat ponudio po pristupačnoj ceni. Stiglo je odobrenje da se kupi taj plac. Počelo se s planiranjem izgradnje službenih prostorija, betelskog doma i fabrike na tom placu. Međutim, kako je vreme prolazilo, izgledalo je da prelazak na tu lokaciju nije bio po Jehovinoj volji. Tamo nije bilo telefonske linije, put je bio slab a i nije bilo bezbedno u tom kraju. Postalo je očigledno da to mesto nije najbolja lokacija za podružnicu. Zato je tu podignuta farma da bi se podmirile potrebe betelske porodice. Ipak, time se nije rešio problem nedostatka potrebnog prostora za podružnicu.

Onda je situacija počela neočekivano da se menja, što je izgledalo kao pokazatelj Jehovinog vođstva. Feliks  dalje kaže: „Iznenada je naš prvi komšija rekao: ’Prodajemo svoje imanje — 1 000 kvadratnih metara. Želeli bismo to vama da prodamo.‘ Vodeće telo nam je reklo da kupimo. Mislili smo da je to dovoljno, ali kad smo svetskoj centrali podneli građevinske planove, oni su rekli: ’Bilo bi dobro da potražite još prostora. Treba vam još malo.‘“

„Odmah posle toga, jedan lekar i jedan advokat su došli i rekli: ’Želimo da vam prodamo svoje imanje.‘ To je bilo takođe 1 000 kvadratnih metara. Onda je jedna žena koja je imala 1 hektar zemljišta do nas želela to da proda. Prodala nam je po veoma pristupačnoj ceni. Mislili smo da sada imamo sasvim dovoljno zemljišta. Ali centrala je rekla: ’Pronađite još malo.‘“

Onda je stigla neočekivana pomoć. Onaj lekar i advokat koji su nam prodali svoje imanje otišli su do drugih komšija i ubedili ih da prodaju svoju zemlju. Tako su oni jedan po jedan ponudili svoja imanja na prodaju podružnici. Kad su skoro svi obližnji placevi bili kupljeni, centrali je poslat još jedan predlog. Ponovo je stigao odgovor: „Treba vam još.“ Braća su razmišljala: ’Gde sada da idemo? Probali smo kod svih u blizini.‘

Negde u to vreme, stigao je telefonski poziv u vezi s imanjem onog poslovnog čoveka koji je ranije rekao: „Kinezi ne prodaju.“ To imanje je sada bilo na prodaju! Feliks objašnjava: „Brat Lič i ja smo ustanovili da niko drugi nije bio zainteresovan. Zato smo to kupili po vrlo niskoj ceni. Izgleda da se Jehova umešao u tu stvar.“ Tako je dodat još jedan hektar zemljišta, i na kraju je centrala rekla: „Imate dovoljno da možete planirati gradnju.“

 S promenom situacije i s vremenom, postalo je očigledno da farma u San Pedru više nije potrebna. Većina hrane za betelsku porodicu mogla je da se kupi na veliko po ceni koja je niža od cene proizvodnje hrane na farmi. Zato je doneta odluka da se farma proda. Godine 1991, farma je dobila novog vlasnika. Novac od prodaje je upotrebljen za podmirivanje troškova izgradnje novih objekata u podružnici.

Izgradnja novih objekata podružnice

Sada je podružnica imala više nego tri puta veće zemljište u odnosu na prvobitni jedan hektar koji je  kupljen 1947. Uz pomoć Regionalne kancelarije za projektovanje u podružnici Jehovinih svedoka u Japanu, pripremljeni su planovi i sredinom 1988. počeli su radovi na pripremi gradilišta. Trebalo je srušiti neke stare drvene kuće. Nove zgrade bi uključivale desetospratnicu za stanovanje i veliku fabriku na jedan sprat. Na toj istoj lokaciji je trebalo napraviti i jednu Dvoranu Kraljevstva.

Pored diplomaca Gileada koji su bili određeni da pomažu, na projektu je pomagalo i skoro 300 braće i sestara iz pet zemalja koji su došli kao međunarodne sluge s dugoročnim zadacima i privremeni međunarodni dobrovoljci. Komšije su bile zapanjene kad su videle kako iz drugih zemalja dolaze ljudi da bi pomogli. Još su se više iznenadili kad su saznali da je većina njih došla o svom trošku! Lokalna braća i sestre doprineli su atmosferi međunarodnog jedinstva.

Kao i prilikom kupovine zemljišta, i prilikom gradnje se videlo Jehovino vođstvo. Na primer, samo jedna firma na Filipinima je proizvodila krovne ploče kakve su bile potrebne za naše objekte. Zbog toga je narudžba podružnice bila na 301. mestu na listi narudžbi kod te firme! Braća su zakazala razgovor direktno s potpredsednikom firme, kome su objasnili da je naš rad potpuno dobrovoljan. Uprava firme je održala sastanak na kome je odobrena naša molba i naša narudžba je stavljena na prvo mesto proizvodnog spiska. Kratko vreme nakon što je materijal isporučen, radnici te firme su stupili u štrajk.

Mnoga braća koja su radila na izgradnji podružnice pokazivala su odličan duh. Iz obližnjih skupština je svakog vikenda dolazilo oko 600 dobrovoljaca da  pomažu. U stvari, ti dobrovoljci su uradili oko trećinu posla.

Braća su se držala visokih građevinskih merila. Pošto se filipinska ostrva nalaze u zoni aktivnih zemljotresa, braća koja su projektovala zgradu od 10 spratova pobrinula su se da ona može izdržati snažne potrese. Kako su se te kvalitetne zgrade razlikovale od ranijih objekata, od kojih je jedan bio izgrađen još 1920-ih! Najstarije zgrade su bile srušene da bi se napravilo mesta za nove.

Na kraju je 13. aprila 1991. održan program za posvećenje podružnice. Džon Bar iz Vodećeg tela održao je govor za posvećenje pred 1 718 prisutnih. Na taj program su bila pozvana braća i sestre koji su služili Jehovi već više od 40 godina, kao i gosti iz deset zemalja. Sledećeg dana je 78 501 osoba uživala u duhovno izgrađujućem programu koji je telefonskim vezama prenošen na šest lokacija po celom arhipelagu.

Filipinci odlaze kao međunarodne sluge

Tokom izgradnje podružnice, međunarodne sluge iz drugih zemalja prenele su svoje znanje nekih veština na filipinsku braću. Hubertus Hefnagels, koji je obučavao druge, komentariše: „Mnoga lokalna braća su bila veoma revna i primenjivala su ono što su učila.“ Kad je filipinski projekat bio gotov, neka od te obučene braće mogla su da pođu kao međunarodne sluge da pomažu u izgradnji podružnica u drugim zemljama, posebno u jugoistočnoj Aziji.

Jedan od njih je bio Joel Moral, iz provincije Kezon. On je došao na izgradnju podružnice u Manili s ciljem da radi kao dobrovoljac nedelju dana. Međutim, bila je potrebna njegova pomoć tako da je bio zamoljen  da još ostane. Iako nije imao neko iskustvo u gradnji, rad na izgradnji podružnice omogućio mu je da brzo stekne veštine tako što je učio od stranih međunarodnih slugu.

Još pre nego što je projekat na Filipinima bio gotov, pojavila se potreba da se pomogne novoj podružnici na Tajlandu. Joel kaže: „Nisam to očekivao, ali bio sam pozvan da idem na Tajland. Iskustvo koje sam stekao u gradnji na Filipinima mnogo mi je pomoglo da se pripremim za rad u drugim zemljama.“ Na Tajlandu je ostao više od godinu dana, pomažući u izgradnji.

Džošua i Sara Espiritu upoznali su se na gradnji filipinske podružnice. Venčali su se kratko posle posvećenja podružnice i postavili su sebi cilj da služe zajedno kao međunarodne sluge. Posle nekoliko meseci, bili su pozvani da učestvuju u gradnji u drugim zemljama. Od tada su služili u pet zemalja: tri u Aziji i dve u Africi. Džošua priča kako je bilo dok je radio na Filipinima: „Dok smo radili s braćom iz drugih zemalja, učili smo od njih. Sada imamo znanje koje možemo preneti drugima.“ Kad su slati u druge zemlje, govorili su lokalnoj braći: „Mi nećemo uvek biti ovde. Vi ćete kasnije nastaviti ovaj posao.“ Što se tiče njegovog cilja kad ide u druge zemlje, on kaže: „Ne idemo tamo samo da radimo, već se stvarno trudimo i da učimo tamošnju braću.“

Naravno, osoba mora biti fleksibilna da bi radila u raznim zemljama. Džeri Ajura je bio poslat u nekoliko zemljama, uključujući i Tajland, Zapadnu Samou i Zimbabve. On objašnjava: „Naučio sam da Jehova koristi ljude svih profila. Mi ih volimo zato što ih Jehova voli.“ Filipinska braća su mnogo radosna što  mogu na međunarodnom nivou imati udela u delu koje se obavlja za Jehovu!

Nemiri ne zaustavljaju delo

Onaj kome je radost Jehovina njegova sila lojalan je Jehovi uvek, čak i u teškim vremenima. Jehovine sluge na Filipinima imale su mnogo prilika da to pokažu.

Iako je ratno stanje ukinuto 17. januara 1981, nemiri su se nastavili kroz celu tu deceniju. U februaru 1983. došlo je do smene vlasti. Međutim, promena vlasti je bila relativno mirna tako da su čak i skupštine koje su se nalazile tamo gde je došlo do „narodne revolucije“ nastavile da održavaju svoje sastanke i da propovedaju bez ometanja. Dok su prolazili pored „revolucionara“, objavitelji su zapazili sveštenike i časne sestre kako se mešaju s narodom i podstiču ih na pobunu.

Nova vlada je brzo uvela neke promene. Međutim, nemiri nisu prestali. U prve tri godine od uvođenja nove vlasti, bilo je dosta pokušaja državnog udara, a u nekim od njih je bilo i krvoprolića. Jednom prilikom tokom izgradnje podružnice, i strani i lokalni radnici su bili iznenađeni kad su pogledali na drugu stranu grada i videli kako odmetnuti vojnici bombarduju vlastiti vojni logor. Takvi sukobi su bili relativno kratki, ali zbog njih je bilo potrebno ohrabriti neke skupštine da se sastaju u Dvoranama Kraljevstva i na sigurnijim mestima.

 U nekim krajevima ostrva Mindanao, nemiri između vladinih i opozicionih snaga su godinama trajali. Dok su obavljala svoju službu, braća su morala da budu oprezna i da se uzdaju u Jehovu. Renato Dungog, diplomac Škole za osposobljavanje slugu koji je tada bio pokrajinski nadglednik, služio je u kraju u kome je bilo dosta borbi. Jednom prilikom dok je Renato čekao čamac, jedan vojnik ga je upitao: „Gde si krenuo?“

Renato je objasnio: „Ja sam Jehovin svedok i dva puta godišnje obilazim svoju braću da ih ohrabrim i propovedam zajedno s njima.“

Vojnik je odgovorio: „Bog je sigurno s tobom, inače bi već bio mrtav.“ Uprkos nemirima, braća i dalje propovedaju i uzdaju se u Jehovu, zbog čega ih ljudi poštuju.

Ponovo na sudovima zbog pozdravljanja zastave

I mladi su morali da polože ispit lojalnosti Bogu. Ukazom predsednika Ramona Magsajsaja od 11. juna 1955, u Republički zakon je uvedena odredba br. 1265, prema kojoj se od sve dece u javnim i privatnim školama traži da pozdrave filipinsku zastavu. Deca Jehovinih svedoka su reagovala na temelju svoje savesti, kao što to rade mladi Svedoci širom sveta (Izl. 20:4, 5). Iako poštuju državne simbole, oni zbog svoje savesti ne mogu učestvovati u onome što je za njih religiozni čin obožavanja nekog predmeta. Kad su deca iz porodice Heronovih u gradu Masbatu bila izbačena iz škole zato što nisu pozdravila zastavu, to je dovelo do sudskog slučaja koji je 1959. završio na filipinskom Vrhovnom sudu. Međutim, taj sud nije poštovao religiozni stav Jehovinih svedoka. On je tvrdio da zastava „nije neki lik“ i da „zastava nema baš nikakvo religiozno značenje“. Tako je sud preuzeo  na sebe da ozakoni šta ima religioznu prirodu, a šta nema.

Naravno, verska ubeđenja Svedoka se nisu zbog toga promenila. Braća su čvrsto zastupala biblijska načela. Ta sudska odluka je dovela do izvesnih teškoća, iako one nisu bile toliko ozbiljne kao što se očekivalo.

Pozdravljanje zastave više nije bilo sporno pitanje sve dok ona sudska odluka nije bila uključena u Upravni akt iz 1987. Posle toga je 1990. nekoliko dece Jehovinih svedoka u gradu Sebuu bilo izbačeno iz škole. Školski nastojnik je bio čvrsto rešen da primeni pravilo. Došlo je do daljnjih izbacivanja iz škole.

O tome je pisalo i u štampi. Onda je jedan odbor za ljudska prava počeo da se zanima za tu decu kojoj je bilo uskraćeno školovanje. Izgledalo je da se klima promenila u odnosu na 1959. Da li je sada bilo Jehovino vreme da se ta stvar opet otvoreno osmotri? Ernesto Morales, koji je tada bio starešina u Sebuu, primetio je: „Urednici novina, novinari, prosvetni radnici i drugi, svi su nas podsticali da ovaj slučaj predamo na sud.“ Braća su se konsultovala s pravnim odeljenjem u podružnici i u svetskoj centrali. Doneta je odluka da se pokrene parnica.

Međutim, regionalni prvostepeni sud, a zatim i apelacioni sud, doneli su nepovoljne presude. Nisu bili spremni da se suprotstave odluci Vrhovnog suda iz 1959. u slučaju Heronovih. Jedini način da se reši ta stvar bio bi da se to pitanje opet iznese pred Vrhovni sud. Hoće li oni biti spremni da osmotre taj slučaj? Vrhovni sud je odgovorio potvrdno. Felino Ganal, Svedok koji je advokat, preuzeo je vođstvo u pokretanju  parnice pred najvišim sudom. Za nekoliko dana, Vrhovni sud je izdao nalog kojim se traži da izbačena deca ponovo budu primljena u škole, dok se čeka na odluku u tom slučaju.

Obe strane su podnele svoje argumente. Posle pažljivog osmatranja, Vrhovni sud je poništio odluku iz 1959. i podržao pravo dece Jehovinih svedoka da se uzdrže od pozdravljanja zastave, da ne ponavljaju zakletvu na vernost i da ne pevaju državnu himnu. Sud je tu veoma važnu odluku objasnio na sledeći način: „Predstava da neko može biti nateran da pozdravi zastavu... pod pretnjom... da će biti izbačen iz škole, protivi se savesti sadašnje generacije Filipinaca koji su stekli iskustvo iz Povelje prava, koja im garantuje pravo na slobodu govora i slobodu izražavanja religije i obožavanja.“ Sud je takođe doneo odluku da bi se izbacivanjem Jehovinih svedoka iz škole „prekršilo njihovo pravo na školovanje... prema Ustavu iz 1987“. Novine Manila Chronicle su objavile: „Vrhovni sud ispravlja 35 godina dugu nepravdu pričinjenu Jehovinim svedocima.“

Suprotna strana je podnela predlog za ponovno razmatranje, ali je Vrhovni sud 29. decembra 1995. odbio taj predlog. Tako je odluka tog suda ostala na snazi. Kakva pobeda za Jehovin narod!

 Delo se nastavlja uprkos prirodnim katastrofama

Kao što je rečeno na početku ovog izveštaja, Filipine često pogađaju prirodne katastrofe. Pogledajmo neke katastrofe koje su pogodile i braću.

Zemljotresi. Pošto se ova ostrva nalaze na spoju dve velike tektonske ploče, zemlju često pogađaju zemljotresi. Jedan izvor navodi da svakog dana dođe do najmanje pet zemljotresa, uz mnoga podrhtavanja tla koja ljudi i ne osete. Većina zemljotresa ne utiče na svakodnevni život, ali povremeno veliki zemljotresi ostave pustoš.

Tako je 16. jula 1990. u 16.26 jedan takav veliki zemljotres, posle koga je usledilo još nekoliko snažnih potresa, bio blizu grada Kabanatuana, u centralnom delu Luzona. Ozbiljno je bila pogođena i provincija Benget. Srušile su se mnoge škole i hoteli a bilo je i mnogo žrtava.

Hulio Tabjos, koji je služio u tom području kao oblasni nadglednik, baš u to vreme je putovao sa svojom ženom na jedan pokrajinski sastanak u planinskom području Bengeta. Jedan brat koji je vozio povrće da bi ga prodavao u Bagiu, povezao ih je svojim kamionom. Posle vožnje krivudavim planinskim putevima, došli su do jednog uskog dela puta gde su morali da propuste vozilo iz suprotnog pravca. Baš tada su s brda počele da padaju stene. Shvatili su da se radi o jakom zemljotresu. Hulio kaže: „Brat je uspeo da vrati kamion na širi deo puta, a onda je jedna velika stena tresnula baš tamo odakle smo se pomerili. Bili smo mu zahvalni jer smo bili na sigurnom. Nekoliko sekundi kasnije počeo je drugi zemljotres, tako da smo pored sebe videli jednu ogromnu stenu kako se trese kao da pleše.“ Čitavi obronci planina su se odronili.

 Odroni su blokirali put. Jedini način da stignu do mesta gde je trebalo da se održi pokrajinski sastanak ili bilo gde drugde, bio je da idu pešice preko planina. Kad je pala noć, prenoćili su u kući jednog dobrog čoveka. Sledećeg dana su morali da pređu jednu visoku planinu da bi stigli do svog odredišta. Usput su sreli mnogu braću koja su pomagala jedni drugima u otklanjanju posledica zemljotresa. Posle pešačenja opasnim planinskim stazama, konačno su stigli u Nagi, gde je trebalo da se održi sastanak. Hulio priča: „Braća su plakala od radosti, pošto se više nisu nadala da ćemo uopšte doći! Iako smo bili veoma umorni, bilo nam je bolje kad smo videli tu radosnu braću i sestre koji su nas dočekali.“ Uprkos tom zemljotresu, mnogi su se potrudili da budu tamo, čime su pokazali da veoma cene duhovne stvari.

Možda se sećaš da su se tada gradile nove zgrade u podružnici. Iako stambena zgrada još nije bila završena, zemljotres iz 1990. bio je za nju prvi građevinski test. Neki beteliti se nisu osećali prijatno kad je zgrada počela da se njiše, ali ona je izdržala zemljotres baš kao što je i bila projektovana i preživela je to snažno podrhtavanje neoštećena.

Poplave. Zemlja ima vlažnu tropsku klimu s velikom količinom padavina u većem delu zemlje. Neki krajevi su posebno podložni poplavama. Leonardo Gameng, koji je u punovremenoj službi već preko 46 godina, kaže o tom vremenu: „Morali smo da pešačimo tri kilometra po blatu do kolena.“ Julijana Angelo je služila kao specijalni pionir u krajevima provincije Pampanga koji su često plavljeni. „Da bismo posetili one koji su zainteresovani za poruku o Kraljevstvu“, kaže ona, „vozimo se malim čamcima s kratkim veslom. Brat koji vesla mora imati dobar vid kako bi izbegao drveće s kojeg  vrebaju zmije, koje lako mogu pasti u čamac“. Korason Galjardo, koja je specijalni pionir od 1960, mnoge godine je bila u provinciji Pampangi. Ponekad nisu imali čamac i ona se seća da je morala da hoda kroz vodu skoro do ramena. Uprkos takvim teškoćama, ona uvek ima odličan stav. Naučila je da se prilagođava i oslanja na Jehovu, znajući da on nikada neće ostaviti one koji su mu lojalni.

Otkako su lahari s planine Pinatubo napunili mnoge doline, poplave u Pampangi su postale još gore zato što sada voda otiče i u druge krajeve. Heneroso Kanlas, tamošnji pokrajinski nadglednik, kaže da u službi na terenu zbog vode često moraju da nose čizme ili čak da idu bosi. Međutim, braća i dalje verno služe uprkos tim neprilikama.

Kada je poplava posebno velika i ugrožena su cela naselja, Jehovini svedoci pomažu jedni drugima i takođe onima koji nisu Svedoci. Kad se to desilo u gradu Davao del Norte, u južnom delu Filipina, gradski zvaničnici su toliko cenili ukazanu pomoć da su to potvrdili i jednom rezolucijom.

Vulkani. Na Filipinima ima mnogo vulkana, ali pažnju celog sveta privukla je planina Pinatubo. U junu 1991. je došlo do erupcije tog vulkana uz spektakularan oblak u obliku pečurke. Dan je praktično postao noć. Neki su mislili da je počeo Armagedon. Pepeo je padao čak i u Kambodži. Za kratko vreme, planina Pinatubo je izbacila 6,65 milijardi kubnih metara vulkanskog materijala. Krovovi kuća i čak cele zgrade srušili su se pod teretom pepela. Najveći deo izbačenog materijala pretvorio se u lahare, ogromne tokove žitkog mulja koji je neke kuće odneo, a neke zatrpao. I pepeo i lahari su ozbiljno oštetili ili uništili mnoge Dvorane  Kraljevstva i domove braće. Julijus Agilar, koji je tada bio opšti pionir u Tarlaku, kaže: „Naša kuća je bila skroz pod pepelom.“ Ta porodica je bila prisiljena da ode u drugo mesto.

Pedro Vandasan je tada u tom kraju služio kao pokrajinski nadglednik. On priča: „Braća nisu zapostavila svoje obožavanje i službu za Jehovu. Na sastancima je uvek bilo preko 100 posto prisutnih. Nadalje, lahari nisu umanjili ljubav braće prema delu propovedanja. Nastavili smo da propovedamo onima koji su bili evakuisani, pa čak i ljudima u pogođenim područjima.“

Takve katastrofe pružaju prilike hrišćanima da na delu pokažu svoju ljubav. Tokom i posle erupcije planine Pinatubo, braća su pomagala jedni drugima prilikom evakuacije. Podružnica je brzo poslala pun kamion pirinča. Kamion se posle istovara upotrebio da se evakuišu braća iz pogođenih gradova. Kad su braća u Manili saznala da je potrebno pružiti pomoć, odmah su reagovala i poslala novac i odeću. U gradu Betisu, u provinciji Pampanga, mlada braća su organizovala jednu brigadu za pomaganje postradalima. Među onima kojima su pomogli bila je i jedna zainteresovana žena čiji se muž protivio. Kad su ta mlada braća pomogla da im se popravi kuća, muž je bio toliko impresioniran da je postao Svedok!

Tajfuni. Od svih vremenskih neprilika u zemlji, tajfuni, to jest tropski cikloni, prave najviše štete. Svake godine ovaj arhipelag pogodi u proseku oko dvadeset tajfuna. Te oluje su različite jačine, ali obično su praćene snažnim vetrovima i velikim kišama. Oluje su često toliko jake da mogu uništiti i zgrade. Pored toga, tajfuni uništavaju useve, što utiče na standard zemljoradnika.

 Domovi i usevi Svedoka veoma često bivaju oštećeni. Za divno čudo, braća se obično brzo oporave i idu dalje. U nekim delovima zemlje, tajfuni su toliko česti da su gotovo uobičajena pojava. Pohvalno je što su braća naučila kako da se bore s tim, tako da životne probleme rešavaju onako kako se pojavljuju (Mat. 6:34). Naravno, kad braća u okolnim krajevima saznaju da je drugima potrebna pomoć, oni dobrovoljno šalju hranu ili novac. Ponekad nakon izuzetno jakih oluja, putujući nadglednici javljaju to podružnici, koja rado organizuje humanitarnu pomoć.

Isporuka biblijske literature

Pošto su Filipini zemlja koja se sastoji od mnogih ostrva, oduvek je bio izazov da se skupštinama literatura isporuči na vreme i u dobrom stanju. Mnogo godina za to se koristila poštanska služba. Međutim, Kula stražara i Naša služba za Kraljevstvo često ne bi stigli na vreme za proučavanje na sastancima.

Jehu Amolo, koji u podružnici radi u odeljenju za otpremu, seća se šta je dovelo do jedne promene. On objašnjava: „Osim što je bilo problema sa zakasnelim isporukama, poštanske usluge su 1997. veoma poskupele.“ S obzirom da se svake dve sedmice slalo oko 360 000 časopisa, trebalo je dosta novca.

Vodećem telu je predloženo da braća iz podružnice isporučuju našu literaturu. Posle temeljne analize činjenica, to je bilo odobreno. Na Luzonu kamioni idu direktno iz podružnice. Međutim, pošto do drugih krajeva treba preći preko vode, podružnica koristi jednu pouzdanu službu za slanje paketa da bi se časopisi i literatura brodom prevezli do određenih mesta po celom arhipelagu. Iz tih skladišta braća kamionima voze literaturu do lokacija gde je podižu braća iz  skupština. Kada se vozači nalaze daleko od svog rodnog mesta, braća ih rado primaju u svoje domove da se dobro odmore pre nego što nastave put.

Pored uštede u novcu, braća su srećna što im na vreme stižu publikacije koje su im potrebne i koje su u odličnom stanju. Još jedna korist je što se, uz redovne kontakte s braćom iz podružnice, osećaju još bliže organizaciji. Mnogi su ohrabreni samo kad vide kako prolazi kamion na kome piše Kula stražara.

Na ovaj način se pruža i dodatno svedočanstvo. Na primer, jednom prilikom je u Bikolu, na jugu Luzona, došlo do poplave baš kad je stigao kamion s literaturom. Vozila su morala da stanu na autoputu zbog vode. Desilo se da je kamion s literaturom stao baš pored kuće jednog brata. Kad je ta porodica videla kamion, rekli su vozačima: „Dođite. Pojedite nešto i budite kod nas dok se voda ne povuče.“

Vozači koji nisu Svedoci nisu znali gde bi mogli da nešto pojedu ili da odspavaju. Kad su videli šta se dešava, pitali su betelske vozače: „Šta su vam ti ljudi?“

Braća su odgovorila: „Oni su naša duhovna braća.“

Drugi vozači su odgovorili: „Eto, to su Svedoci! Samo što ste se videli, i verujete jedni drugima.“

Izvan granica

Pogledajmo sada malo kako izgleda van Filipina i obratimo pažnju mnogim Filipincima koji žive u inostranstvu. Na vrhuncu Britanskog carstva, ljudi su govorili da u njemu „sunce nikad ne zalazi“. Sada neki kažu: „Za Filipince sunce nikad ne zalazi.“ Iako su Filipini mala zemlja, Filipinci su rasejani po celom svetu. Zbog posla ili iz nekog drugog razloga, na stotine hiljada Filipinaca se preselilo u druge zemlje. Kako  su neki od njih upoznali biblijsku istinu? Kako su oni koji su otišli kao Svedoci pomagali drugima?

Rikardo Maliksi je radio kao vatrogasni konsultant na aerodromu. Pošto je zbog posla morao da se seli iz zemlje u zemlju, on i njegova žena su koristili te okolnosti da bi širili dobru vest u zemljama gde je bilo veoma malo objavitelja. U stvari, u nekim od tih zemalja delo propovedanja je bilo zakonom ograničeno. Dok su bili u Bangladešu, Iranu, Tanzaniji i Ugandi, imali su tu radost da pomognu da nekoliko osoba upozna Jehovu. U nekim slučajevima su čak pomogli da se osnuju skupštine. Među zemljama u kojima su radili i propovedali nalaze se Laos, Mjanmar i Somalija. Tako su radili 28 godina, dok Rikardo nije otišao u penziju. Oni su veoma srećni što su na ovaj način dali odličan doprinos širenju dobre vesti na udaljenim područjima.

Drugi nisu bili Svedoci kad su otišli s Filipina radi posla, nego su istinu pronašli u drugim zemljama. Katolikinja Rovena je najpre radila na Srednjem istoku. Dok je bila tamo, počela je da čita Bibliju. Kasnije je dobila posao u Hongkongu, gde na hiljade Filipinki rade kao kućne pomoćnice. Ona kaže: „Svake noći sam se molila Bogu da mi pošalje prave ljude koji će me voditi ka Božjem Kraljevstvu.“ Ta molitva je bila uslišena kad su dvoje misionara, Džon i Karlina Porter, razgovarali s Rovenom i pomogli joj da proučava Bibliju. Rovena je pisala filipinskoj podružnici da bi ispričala svoje iskustvo i takođe da bi zamolila da neko poseti njenog supruga, koji je i dalje živeo na Filipinima, kako bi mu objasnio biblijsku poruku.

Filipinci koji su emigrirali sada sačinjavaju velike zajednice u dosta zemalja. Početkom 1900-ih, na Havajima su bili potrebni radnici na plantažama. Mnogi  Filipinci su otišli da rade tamo. Neke od prvih osoba koje su na Havajima došle u istinu bili su filipinski imigranti. Danas na Havajima postoji deset iloko skupština i jedna tagalog skupština.

Na hiljade Filipinaca živi u Sjedinjenim Državama. Među njima ima i mnogo Svedoka. Prva filipinska skupština formirana je 1976. u Stoktonu, u Kaliforniji. Podružnica u Sjedinjenim Državama izveštava: „Služba među Filipincima je jako dobro napredovala, tako da je 3. septembra 1996. formirana prva filipinska pokrajina.“ U službenoj 2002. godini, bile su 32 filipinske skupštine sa oko 2 500 objavitelja koji služe pod nadgledanjem podružnice u Sjedinjenim Državama. Tagalog skupštine ili grupe postoje i na Aljasci, u Australiji, Austriji, na Guamu, u Italiji, Kanadi, Nemačkoj i na Sajpanu.

Iako ti Filipinci žive u drugim zemljama, da bi dobili duhovnu hranu još uvek je potrebna saradnja braće na Filipinima, pošto se sve publikacije na filipinskim jezicima prevode u podružnici u Manili. Pored toga, neke zemlje kao što su Guam, Sjedinjene Države i Havaji imaju kongrese na iloku ili tagalogu. Sav prevedeni materijal za ove kongrese, uključujući i kasete s dramama, dolazi s Filipina.

Propovedanje drugim jezičkim grupama

Na ostrvima Filipina, ljudi koji govore lokalnim jezicima uglavnom su dobili dobro svedočanstvo. Međutim, zadnjih godina se ulažu napori da se dođe do onih koji još nisu dobili temeljno svedočanstvo (Rimlj. 15:20, 21).

Na Filipinima je godinama bilo veoma malo engleskih skupština. Iako većina Filipinaca zna pomalo engleski, oni ne govore tečno taj jezik. Ipak, u nekim  mestima je postojala potreba da se sastanci održavaju na engleskom. Krajem 1960-ih, braća su primetila da takav problem postoji blizu vazdušne baze Klark u provinciji Pampangi. Sestre koje su bile udate za američke vojnike koji su se nalazili u toj bazi nisu govorile nijedan lokalni jezik. Braća su pomogla da se organizuju sastanci na engleskom, i oni su mnogo godina bili od velike koristi onima koji žive u tom kraju.

Sličan problem se pojavio i u Manili. Jedna sestra Amerikanka živela je u Manili krajem 1970-ih i početkom 1980-ih. Pasifiko Pantas, starešina u tagalog skupštini s kojom je ona bila povezana, kaže: „Bilo mi je žao te sestre, zato što je redovno dolazila ali nije imala puno koristi od sastanaka.“ Uskoro su i drugi Amerikanci došli u tu skupštinu. Predloženo je da se na engleskom održava javno predavanje i Studij Kule stražare. To je organizovano, a brat Pantas je vodio te sastanke. Kasnije su počeli da se održavaju i drugi sastanci, tako da su i drugi bili pozvani da pomognu. Dejvid i Džosi Ledbeter, koji su služili u podružnici, prihvatili su taj poziv. Služba je lepo napredovala, i od te jedne male grupe nastale su dve engleske skupštine.

Mnogima je koristilo što postoje engleske skupštine. Među njima je i Monika, koja je iz Kalifornije. Ona je tamo počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima. Njeni roditelji — revni katolici — žestoko su se protivili. Rešili su da pošalju Moniku u katoličku sredinu na Filipine. Moniku je njena majka pratila do Filipina i ostavila je kod njene bake katolikinje, i to bez pasoša. Čak i kada bi pronašla skupštinu, Monika ne bi mogla da nastavi studij pošto nije znala tagalog, jer je odrasla u Sjedinjenim Državama. Međutim, sestra koja je proučavala s njom u Kaliforniji  nazvala je Džosi Ledbeter i rekla joj da se pobrine da neko poseti Moniku. Džosi je rekla Moniki da sada postoji skupština na engleskom. Moniki je baš to bilo potrebno! Džosi priča: „Za šest meseci koliko je provela u ’izgnanstvu‘ na Filipinima, Monika se krstila. Dve nedelje posle Monikinog krštenja, njena majka joj je rekla: ’Evo ti pasoš. Dođi kući.‘ Ali Monika je već bila Svedok.“ Kako je ona bila zahvalna što postoji engleska skupština!

Postoji još jedna korist. Braća su obradila neka područja koja nikada ranije nisu bila obrađivana. U Manili postoje kvartovi u kojima žive bogati ljudi, a mnogi od njih govore engleski. Tako su se i ta područja otvorila uz pomoć engleskog jezika.

Uloženi su napori da se otvori i kinesko područje. Sredinom 1970-ih je formirana grupa za studij knjige na kineskom. Ti sastanci su održavani u prodavnici obuće koju je vodila Kristina Go. Međutim, ta grupa je bila veoma mala i bila im je potrebna pomoć.

Elizbet Lič, koja je došla na Filipine kad se udala za misionara Rejmonda Liča, služila je u Hongkongu 16 godina. Ona je iskoristila svoje poznavanje kantonskog jezika i iskustvo u pomaganju Kinezima da upoznaju istinu. Negde u to vreme, Ester Atanasio (sada Ester So) bila je jedna od dvoje specijalnih pionira dodeljenih tom području. Ester se seća: „Kad smo počeli da radimo u tom kraju, ljudi nisu znali ko su Jehovini svedoci.“ Međutim, kinesko stanovništvo u Manili postepeno je upoznavalo Jehovino ime i njegov narod.

Iako su ti pioniri znali kantonski, morali su da nauče još jedan dijalekt, pošto se u Manili uglavnom koristi kineski dijalekt fudžijan. Čing Čung Čua, mladić koji je bio nov u istini, povezao se s tom grupom.  Pošto je znao dijalekt fudžijan, služio je kao prevodilac na prvim sastancima.

Ta grupa je postepeno napredovala. U avgustu 1984. formirana je mala skupština. Ima još dosta izazova, ali za one koji pomažu radost je što mogu propovedati na tom području koje nikada ranije nije dobilo temeljno svedočanstvo.

Čak i gluvi „čuju“

Kako je vreme prolazilo, izgledalo je da je Jehovina volja da se pokloni pažnja još jednom jeziku i području — gluvim ljudima. Počele su i 1990-e, a na Filipinima se praktično ništa nije radilo kako bi gluve osobe saznale o Jehovi. Premda je sa skupštinama bilo povezano veoma malo gluvih osoba, bilo je nekih neobičnih izuzetaka. Na primer, Manuel Runjo, čija je majka bila Svedok, biblijsku istinu je učio uz pomoć jedne sestre koja je proučavala s njim tako što je marljivo sve pisala na papir. On se krstio 1976. Na ostrvu Sebu, gluve bliznakinje Lorna i Luz poučavane su biblijskoj istini od svog slepog ujaka. Kako je jedan slepi pionir mogao da poučava gluve? Uz pomoć još jedne osobe, jedne svoje rođake, on je koristio ilustracije. Isto tako, njegova rođaka je ono što je on govorio tumačila pomoću znakova koje su bliznakinje mogle da razumeju, pošto one nikada nisu učile znakovni jezik. Obe su se krstile 1985. Međutim, takvih slučajeva je bilo veoma malo.

Nekoliko događaja je vodilo do otvaranja tog područja. Kad su misionari Din i Karen Jasek sredinom 1993. bili na školovanju u bruklinskom Betelu, braća koja su radila u Prevodilačkim službama pitala su šta se radi da bi se pomoglo gluvima na Filipinima. Jedna mlada sestra na Filipinima upisala se na kurs znakovnog jezika, s namerom da nauči da komunicira s gluvom  prijateljicom iz jedne porodice Svedoka. Isto tako, Lisa Presniljo i njeni partneri pioniri koji su služili u Navotasu, delu Manile, naišli su na gluve ljude na svom području ali nisu mogli da komuniciraju s njima. Ti pioniri su razmišljali o tome da nauče znakovni jezik kako bi mogli gluvima da prenesu poruku o Kraljevstvu.

Podružnica je saznala da Ana Lisa Asebedo, opšti pionir iz Manile, radi u školi za gluve i da je među retkim Svedocima na Filipinima koji dobro znaju znakovni jezik. Braća su je pitala: „Da li bi želela da neke betelite učiš znakovnom jeziku?“

Ona je odgovorila da bi želela. Često se pitala kako će svi gluvi ljudi dobiti svedočanstvo. Osnovan je jedan razred koji se sastojao od betelita i lokalnih opštih pionira. Sestre iz Navatosa već su se bile upisale na kurs znakovnog jezika, koji su redovno pohađale.

Onda je sve krenulo mnogo brže. Za šest meseci se u tri skupštine u Manili koristio znakovni jezik. Tokom 1994, prvi put je organizovano tumačenje na većim skupovima i kongresima. Jedan od prvih ciljeva bio je da se pomogne gluvoj deci čiji su roditelji Svedoci. Nekoliko takve dece bilo je među prvim gluvim osobama koje su se krstile. Manuel Runjo, koji je godinama savesno posećivao sastanke iako nije bilo tumačenja na znakovnom jeziku, bio je srećan što ima koristi od ovih novih priprema.

Uskoro su i braća iz drugih mesta tražila pomoć. Lisa Presniljo je zajedno s još jednom pionirkom poslata u Olongapo da služi kao privremeni specijalni pionir za gluve ljude. One su pomogle mnogima. Do sredine 2002, u 20 gradova izvan Manile formirane su grupe na znakovnom jeziku. Značajan napredak bilo je  formiranje skupštine na znakovnom jeziku u Manili u aprilu 1999, prve takve skupštine u zemlji. Joel Asebes, jedan od betelita iz prvog razreda za znakovni jezik i sada starešina u toj skupštini, kaže: „Radosni smo što nas Jehova koristi u ovom tako važnom delu.“ Da, čak i gluvi „čuju“ poruku o Kraljevstvu. Napredak koji se vidi na tom ranije neobrađivanom području zaista je povod za radovanje.

Potreba za većim objektima

Pošto su se u 1990-im obrađivala nova područja a stara su se obrađivala češće, stalno je rastao broj objavitelja i novih koji su se priključivali skupštinama. Bilo je potrebno više časopisa, a knjige i brošure su se prevodile na filipinske jezike više nego ikada pre. To je dovelo do znatnog porasta broja članova osoblja podružnice — braće koja su štampala, prevodila i korigovala i obavljala druge potrebne službe za braću i skupštine. Nije prošlo puno otkako je 1991. završena nova zgrada za stanovanje, a već je bila puna. Bila je projektovana za 250 ljudi. Do 1999. godine, betelska porodica je imala 350 članova.

Podružnica je imala još zemljišta za gradnju, tako da je Vodeće telo odobrilo da se izgradi još jedna stambena zgrada, veoma slična zgradi koja je završena 1991. S poslom je započeto 1999, a završeno krajem 2001. Uz ovu zgradu, sada ima duplo više stambenog prostora. Napravljene su i nove kancelarije, koje su bile veoma potrebne da bi se udovoljilo potrebama dela propovedanja koje se brzo širi. Pored toga, izgrađena je veća vešernica, učionica za Školu za osposobljavanje slugu i još veća biblioteka. Vešti lokalni radnici i međunarodne sluge privremeno su pomagali betelskoj porodici da se taj posao završi. Nakon što je završena nova zgrada,  ti dobrovoljci su ostali da bi pomagali u renoviranju one zgrade koja je bila završena 1991. Ti građevinski projekti podrazumevaju dosta posla, ali sve s jednim ciljem — da se obezbede objekti odakle će se podupirati propovedanje biblijskih istina koje donose život.

Doprinos Škole za osposobljavanje slugu

Kad je 1987. u Sjedinjenim Državama uvedena Škola za osposobljavanje slugu, mnoga braća na Filipinima su razmišljala: ’Hoćemo li i mi ikada moći da pohađamo takvu školu?‘ Odgovor je stigao 1993. Tada je objavljeno da će naredne godine i na Filipinima početi da se održava ta škola. U njoj će se pružiti dodatna obuka sposobnoj braći koja imaju iskustva oko organizacije, kao što su starešine i sluge pomoćnici. Prijavilo se na stotine braće.

Dvojica putujućih nadglednika i jedan misionar bili su obučeni za instruktore. Prvi razred je osnovan u januaru 1994. Oni koji su se obučili u toj školi sada su bili bolje opremljeni da služe svojoj braći u  skupštinama. Jedna skupština je ovako pisala o jednom diplomcu te škole koji služi kod njih: „U poređenju s onim kako je vodio tačke na sastancima pre škole, sada postoji velika razlika.“

Mnogi učenici su se žrtvovali u materijalnom pogledu da bi izvukli korist iz tog duhovnog obučavanja. Ronald Molenjo se školovao za hemijskog inženjera. Dobio je poziv da dođe u školu, ali negde u isto vreme jedna firma mu je ponudila posao koji bi mu doneo veliku platu, stan, osiguranje i druge pogodnosti. Ronald je razmišljao o te dve mogućnosti i odlučio se za duhovne ciljeve. Diplomirao je u 18. razredu i nastavio da nalazi radost u svojoj službi kao pionir. Ronald je nedavno pozvan da bude misionar na Papua-Novoj Gvineji.

Vilson Tapait je nakon što je prisustvovao prvom razredu morao da donese jednu odluku. Imao je dobar svetovni posao kao učitelj, ali sada je bio pozvan da bude specijalni pionir tamo gde je postojala veća potreba. On kaže: „Voleo sam da poučavam decu, ali sam takođe znao da interesi Kraljevstva moraju biti na prvom mestu u mom životu.“ Prihvatio je prednost da bude specijalni pionir i video je kako Jehova blagosilja njegovu službu. Vilson sada služi kao oblasni nadglednik u južnom delu Filipina.

Većina učenika u ovoj školi su s Filipina. Međutim, Vodeće telo je organizovalo da dođu i učenici iz drugih azijskih zemalja. Sledeće zemlje su između ostalih poslale učenike: Indonezija, Kambodža, Malezija, Nepal, Tajland, Hongkong i Šri Lanka. Neki učenici su došli iz zemalja u kojima je delo Jehovinih svedoka zakonom ograničeno. Zajedničko školovanje predstavlja veoma izgrađujuće iskustvo za učenike. Instruktor Anibal Samora kaže: „Učenici koji dolaze iz zemalja u  kojima postoje ograničenja pričaju kako se oni u svim situacijama uzdaju u Jehovu. To jača učenike s Filipina.“ S druge strane, učenici iz drugih zemalja saznaju kako filipinska jednostavna braća služe Jehovi u nepovoljnim okolnostima.

Nidhu Dejvid, učenik sa Šri Lanke, rekao je: „Stvarno mi je bilo lepo u školi. To su bila dva meseca poučavanja od Jehove Boga. Bilo je fantastično!“

Prostorije ove škole nalaze se u samoj podružnici. Učenici ne samo što imaju koristi od pripremljenog nastavnog plana već takođe uče iz prve ruke dok posmatraju kako se u podružnici organizuje posao. Kontakt s duhovnom braćom i sestrama u Betelu pruža im mogućnost da vide odlične primere vere koje mogu da oponašaju. Isto tako, braća koja dolaze iz zemalja u kojima ima manje objavitelja ili gde postoje ograničenja, mogu da vide našu organizaciju u velikom.

Do danas su diplomirala 922 učenika u 35 razreda. Od filipinskih diplomaca, 75 sada služe kao putujući nadglednici, a mnogi su zamenici pokrajinskih nadglednika u 193 pokrajine na ovim ostrvima. Šestorica rade u Betelu, a desetorica služe kao misionari na Papua-Novoj Gvineji i u Mikroneziji. Stotine njih služe kao opšti pioniri kod svojih kuća ili tamo gde postoji veća potreba. U samo osam godina od otvaranja ove škole, u zemlji je kršteno preko 65 000 objavitelja. Vlada odličan pionirski duh, i uopšte gledano, može se zapaziti porast u skupštinama. Sasvim je očigledno da ta braća primenjuju ono što su naučila u školi, čime doprinose odličnom daljnjem napretku.

Daljnji napredak

Na ovim ostrvima se postižu divne stvari. Revna braća povezana sa skoro 3 500 skupština objavljuju  dobru vest o najboljoj mogućoj vladi — Božjem Kraljevstvu.

Zadnji izveštaji su veoma ohrabrujući. U zadnjih sedam meseci 2002. godine, svakog meseca je bio novi najveći broj objavitelja. U avgustu je 142 124 objavitelja nosilo poruku o Kraljevstvu drugima. Na mnogim ostrvima ljudi upoznaju Jehovino ime i njegove namere. Jehovine sluge rade nešto slično onome što je prorečeno u Isaiji 24:15: ’Slavite Jehovino ime na ostrvima morskim.‘

Među tim revnim propovednicima ima na hiljade opštih pionira. Godine 1950. bilo je samo 307 pionira, dok ih je u aprilu 2002. bilo 21 793. Dodaj tome 386 specijalnih pionira i 15 458 pomoćna pionira u tom mesecu i dobićeš ukupno 37 637 pionira, ili 27 posto svih objavitelja. Mnogi drugi su izrazili želju da se pridruže redovima Božjih punovremenih slugu. Tokom službene 2002. godine, odobreno je 5 638 molbi za opštu pionirsku službu.

Sve to donosi odličan plod. Na hiljade ljudi pozitivno reaguje. Broj prisutnih na Memorijalu u martu 2002. iznosio je 430 010. Svakog meseca se vodi skoro 100 000 biblijskih studija. Tokom službene 2002. godine, krštena su 6 892 nova učenika. Godine 1948, u zemlji je bio samo jedan Svedok na 5 359 ljudi. Danas je taj odnos 1 prema 549. Dok Jehova još uvek ostavlja otvorenu mogućnost, postoje svetli izgledi da će se još hiljade ljudi pridružiti hvaliocima Jehove na ovim ostrvima.

Odlučni da i dalje služe

Kad je Č. T. Rasel posetio Filipine 1912, bilo je posejano nešto semena istine. Polako ali sigurno, to seme je niklo i raslo. Ono je na kraju donelo dobar rod dok su neki zauzimali stav za istinu ’u povoljno vreme i u teško vreme‘ (2. Tim. 4:2). Posebno od Drugog svetskog  rata, rast se ubrzavao sve do danas, kada ima na desetine hiljada aktivnih hvalioca Jehove. Kao takvi, oni radosno služe iskazujući čast Božjem imenu zajedno s približno šest miliona članova svetske skupštine Jehovinog naroda.

Kao što je pokazao ovaj izveštaj, u službi nije uvek bilo lako. Uprkos tome što je ova zemlja lepa, objavitelji Kraljevstva moraju da budu izdržljivi i hrabri da bi stigli do stanovnika mnogih ostrva. Neki prkose olujnim morima da bi stigli do udaljenih ostrvaca. Mnogi se probijaju kroz bujnu vegetaciju planinskih visina da bi pronašli ovcama slične ljude. Iako filipinska ostrva pogađaju mnoge nepogode — zemljotresi, poplave, tajfuni i vulkani — to nije zaustavilo delo Jehovinih lojalnih svedoka.

Oni podsećaju na Izraelce koji su se nalazili u obnovljenoj zemlji da bi oživeli pravo obožavanje. Imali su dosta teškoća, ali radost Jehovina je bila njihova sila. I danas Jehovini svedoci jasno pokazuju odlučnost i pouzdanje u Boga. Oni znaju da je Jehova s njima, i veruju u ono što stoji u Psalmu 121:7: „Čuvaće te Jehova, od svakoga zla, sačuvaće Jehova dušu tvoju.“ Uz Jehovinu podršku, oni jedva čekaju da pomognu što je moguće većem broju ljudi pre kraja ovog sistema stvari. Takođe se nadaju da će posle toga poučavati na milione uskrsnulih po celom svetu, uključujući i ovih 7 100 ostrva. Tada će ova ostrva blistati u svoj svojoj rajskoj lepoti, na hvalu svom Stvoritelju.

U međuvremenu, Jehovini svedoci su odlučni da idu napred s potpunim pouzdanjem u to da će Jehova blagosloviti njihov rad. Oni nastoje da usklade život s rečima Božjeg proroka: „Nek se da Jehovi slava i hvala njegova neka se po ostrvima javlja“ (Isa. 42:12).

[Istaknuti tekst na 232. strani]

„Bog je sigurno s tobom, inače bi već bio mrtav“

 [Okvir na 153. strani]

Sejanje prvog semena istine

Čarls T. Rasel i njegova grupa posetili su Filipine 1912. Iako su oni bili prvi zvanični predstavnici iz centrale u Bruklinu koji su tamo došli, izveštaji pokazuju da su se dva Istraživača Biblije već nalazila na Filipinima i da su pomagala drugima da čuju za biblijsku istinu. Luiza Bel, iz Sjedinjenih Država, napisala je:

„Moj muž i ja smo stigli na Filipine 1908. i tamo smo radili kao učitelji. Bili smo jedini Amerikanci u gradu Sibalomu. Iz Bruklina smo naručili stotine kilograma biblijskih traktata. Oni su poslati iz Njujorka za San Francisko, onda preko Pacifika do Manile, a odatle su brodovima koji su plovili između ostrva stigli do Sibaloma.

„Delili smo te traktate i razgovarali s meštanima kad god smo imali vremena i prilike. Nismo vodili evidenciju o satima i uručenoj literaturi. Iako su ljudi bili katolici, mnogi su nas rado slušali. Bili smo učitelji i znali smo nešto iz medicine, ali smo prvenstveno bili glasnici dobre vesti.

„Putevi su bili loši, a mi smo putovali pešice i na konjima. Ponekad smo spavali na podovima pletenim od bambusa i jeli ribu i pirinač iz zajedničke činije.

„Kad je pastor Rasel posetio Manilu 1912, poslali smo mu telegram.“

Sestra Bel je bila na predavanju „Gde su mrtvi?“, koje je brat Rasel održao u Operi u Manili.

 [Okvir na 156. strani]

Filipini

Zemlja: Oko 7 100 ostrva prostire se na površini od oko 300 000 kvadratnih kilometara. Ta ostrva se protežu 1 850 kilometara od severa ka jugu i 1 125 kilometara od istoka ka zapadu. Ona se razlikuju po veličini — najveće ostrvo je malo veće od Portugala dok je najmanje toliko malo da plima može da ga prekrije.

Narod: Uglavnom malajskog porekla, iako su neki po poreklu Kinezi, Španci ili Amerikanci.

Jezik: Među mnogim jezicima na Filipinima, najviše se koriste bikol, iloko, pangasinan, samar-lejte, tagalog, hiligaino i cebuano. Službeni jezici su engleski i pilipino. Pilipino se uglavnom zasniva na tagalogu.

Privreda: U gradovima se ljudi bave raznim zanimanjima, dok su na selu uglavnom poljoprivrednici i ribari. Uglavnom se uzgajaju kulture kao što su pirinač, šećerna trska, banane, kokos i ananas.

Ishrana: Obično se za svaki obrok služi pirinač. Često se koristi riba i druga morska hrana, zajedno s tropskim povrćem i voćem.

Klima: Zemlja ima tropsku klimu, s prilično ujednačenom temperaturom na ostrvima. Uglavnom ima dosta padavina.

 [Okvir/Slika na stranama 161, 162]

Intervju sa Hilarionom Amores

Rođen: 1920.

Kršten: 1943.

Neki podaci: Upoznao je istinu tokom japanske okupacije u Drugom svetskom ratu. Tada je u zemlji bilo malo Svedoka.

Krstio sam se tokom rata kada su braća još uvek mogla da propovedaju od kuće do kuće. Međutim, morali smo da budemo oprezni, jer su ljudi bili sumnjičavi prema onome što smo radili. Na kraju smo morali da se sklonimo na selo, ali smo se 1945. vratili u Manilu.

Tada sam imao prednost da prevodim Kulu stražaru na tagalog. To je iziskivalo da radim i do dva sata ujutro. Prevedeni materijal se umnožavao na šapirografu i zatim slao grupama Svedoka. Morali smo da se žrtvujemo, ali smo bili veoma srećni jer su braća bila duhovno zbrinuta.

Kroz sve ove godine u istini, video sam koliko je Jehova milosrdan. On zaista brine za svoj narod, i duhovno i materijalno. Sećam se kada je posle rata na Filipine bila poslata humanitarna pomoć. Stvarno su mnogi dobili pantalone, cipele i drugu odeću. Mnogi pioniri koji su to dobili bili su toliko zahvalni da su se još više naprezali u punovremenoj službi. Jehova zaista brine za svoj narod i obezbeđuje sve što je potrebno.

 [Okvir/Slika na stranama 173, 174]

Omiljeni misionar

Nil Kalvej

Rođen: 1926.

Kršten: 1941.

Neki podaci: Rodio se u porodici Svedoka. Punovremenu službu je počeo nakon što je završio srednju školu. Pozvan je u 12. razred Gileada; dodeljen na Filipine, gde je služio kao putujući nadglednik.

Nil Kalvej je bio revan misionar kog su braća mnogo volela. Bio je savestan što se tiče propovedanja o Kraljevstvu ali u isto vreme i veseo. Služio je u svim delovima zemlje. O svojoj putujućoj službi je ispričao sledeće.

„Ponekad bismo po dva sata pešačili preko brdâ da bismo stigli na područje, a usput smo pevali pesme Kraljevstva. U grupi nas je bilo od 15 do 20, i svi smo išli u koloni i pevali. Bio sam mnogo radostan što sam pristao da služim u drugoj zemlji.

„Dok sam po selima propovedao Božju Reč, video sam kako ti ponizni ljudi u malim kućama sede na podu i slušaju svaku reč koja se izgovori i kako kasnije na mojoj sledećoj poseti sede u Dvorani Kraljevstva. Zato sam želeo da se još više naprežem kako bih drugima govorio o Božjem Kraljevstvu.“

Nil se oženio Nenitom, sestrom sa ostrva Mindoro, i oni su verno služili do njegove smrti 1985. filipinska braća ga se još uvek rado sećaju. Jedan brat je rekao: „Brat Kalvej je bio dobar čovek koji se uvek lepo slagao s braćom. Znao je kako da se prilagodi svakoj situaciji.“ a

[Fusnota]

 [Okvir/Slika na 177. strani]

Intervju sa Ineldom Salvador

Rođena: 1931.

Krštena: 1949.

Neki podaci: Poslata kao misionarka na Tajland u martu 1967.

Malo sam se čudno osećala kad sam čula da ću biti misionarka na Tajlandu. Bila sam radosna, malo zabrinuta, ali imala sam i dosta pitanja.

Tamo sam stigla 30. marta 1967. Njihov jezik mi je bio čudan. To je tonalni jezik s niskim, visokim, dubokim, uzlaznim i silaznim tonovima. Bilo mi je teško da učim taj jezik, ali lokalna i strana braća su mi mnogo pomogla.

Od 1967. do 1987. bila sam u gradu Sukumvitu. Onda su me braća zamolila da pređem u drugu skupštinu. To mi je teško palo jer sam morala da ostavim braću i sestre s kojima sam sarađivala 20 godina. Tako sam se osećala kad sam se preselila u grad Ton Buri. U stvari, sve zavisi od stava. Posle 12 godina provedenih u Ton Buriu, 1999. sam se vratila u Sukumvit. Drugi misionari su rekli da je bilo kao da sam se vratila kući. Ali što se mene tiče, svaka skupština kojoj sam dodeljena može biti moj dom.

[Okvir/Slika na 178. strani]

Uspomene na učenje jezika

Benito i Elizabet Gundajao

Neki podaci: Benito je zajedno sa svojom ženom Elizabet služio kao pokrajinski nadglednik na Filipinima. Godine 1980. poslati su kao misionari u Hongkong. Tamo su pomogli da 53 osobe upoznaju istinu.

Učenje kantonskog jezika bio je težak zadatak za nas koji nimalo nismo poznavali kineski jezik. Stvarno moraš mnogo da se trudiš i da budeš istrajan a takođe i ponizan.

Jednom prilikom sam pokušao da kažem: „Idem na pijacu.“ Na kantonskom je to ispalo: „Idem na kokošje đubre.“ Moja žena je jednom u službi uzbuđeno rekla: „Ah, znam je“, misleći na jednu našu sestru koju je stanarka poznavala. Ali ona je u stvari rekla: „Ah, pojela sam je.“ Kakav je to bio šok za stanarku! Zaista mnogo cenimo iskustva koja smo imali na području gde se govori kineski.

 [Okvir/Slika na stranama 181, 182]

Intervju sa Lidijom Pamplonom

Rođena: 1944.

Krštena: 1954.

Neki podaci: Nakon što je stekla iskustvo kao specijalni pionir na Filipinima, 1980. je pozvana da služi na Papua-Novoj Gvineji. Pomogla je da više od 84 osobe upoznaju istinu.

Bila sam oduševljena kada su mi rekli gde ću ići jer sam već dugo imala želju da služim tamo gde je veća potreba. Međutim, ujedno sam se i brinula, jer je to bilo prvi put da moram da ostavim svoju porodicu. Nisam mnogo znala o Papua-Novoj Gvineji, a ono malo što sam znala iz priča još me je više zabrinulo. Majka je ohrabrujuće govorila: „Jehova Bog će se brinuti za nas ma gde da vršimo njegovu volju.“ Odgovorila sam braći da prihvatam dodelu.

Kad sam stigla, braća su bila veoma ljubazna a ljudi prijateljski nastrojeni. Svakog meseca sam davala dosta knjiga i časopisa, više nego što sam ikada dala na Filipinima. Ali jezik i običaji su se mnogo razlikovali od jezika i običaja kod kuće. Mislila sam: „Služiću ovde par godina a onda idem kući i tamo ću opet biti pionir s mamom.“

Međutim, kad sam naučila dva glavna jezika i prihvatila neke lokalne običaje, bolje sam upoznala taj narod. Ovde sam već više od 20 godina, i imala sam čast da mnoge ljude poučavam istini. Neke sam naučila da čitaju i pišu kako bi mogli ispravno da proučavaju i da prihvate istinu. Zbog svega toga i drugih blagoslova, za mene je Papua-Nova Gvineja novi dom. Ako bude Jehovina volja, i dalje ću rado služiti ovde dok on ne kaže da je delo gotovo ili do kraja mog života.

 [Okvir/Slika na stranama 191, 192]

Intervju sa Filemonom Damasom

Rođen: 1932.

Kršten: 1951.

Neki podaci: Punovremenu službu počeo je 1953. Kasnije se oženio i počeo da služi kao pokrajinski nadglednik. Nakon što je podigao decu, nastavio je sa svojom ženom punovremenu službu kao specijalni pionir. Do sada je služio na raznim dodelama na Visajanskim ostrvima i ostrvu Mindanao.

Tokom 1960-ih, punovremena služba je bila teška zbog mnogih problema. Nije bilo dovoljno hrane zato što su pacovi opustošili useve kukuruza i pirinča. Više nismo mogli da propovedamo u gradovima jer nam je odeća i obuća bila poderana.

Zato smo išli u polja, planine i daleka sela — i to obično bosi. Gotovo da nisam mogao da održim jednu tačku na pokrajinskom sastanku pošto nisam imao odgovarajuću odeću. Međutim, naš oblasni nadglednik, brat Bernardino, rado mi je pozajmio svoju košulju, tako da sam mogao da održim svoj govor. Naravno, mnogi ljudi su bili još siromašniji od nas. Jehova nas je blagoslovio jer smo bili odlučni da istrajemo.

Godine 1982. su nastupili ispiti neutralnosti. Na Mindanau se rasplamsala pobuna protiv vlade. Pošto sam vodio biblijske studije s takozvanim pobunjeničkim funkcionerima, vojska me je ožigosala kao levičarskog „predavača“. Međutim, jedan državni službenik je objasnio da mi poučavamo ljude isključivo pomoću Biblije i da je naše poučavanje politički neutralno.

U to isto vreme, pobunjenici su me gledali negativno zato što sam jednom u službi najpre svedočio seoskom komandantu i zapovedniku vojnog odreda. Međutim, nisu nas dirali zato što je jedan pobunjenički funkcioner s kojim sam proučavao stao na našu stranu.

Jehova nam je decenijama pomagao da prebrodimo razne teškoće i ispite. Zahvalni smo Jehovi na njegovom milosrđu i njegovoj zaštiti! (Posl. 18:10; 29:25).

 [Okvir/Slika na stranama 217, 218]

Intervju sa Pasifikom Pantasom

Rođen: 1926.

Kršten: 1946.

Neki podaci: Diplomirao u 16. razredu Gileada 1951. Trenutno služi kao starešina u gradu Kezonu.

Tokom Drugog svetskog rata, u provinciji Laguna komšije su nam bili Jehovini svedoci. Pozvali su me da uzmem bilo koju knjigu koju želim iz njihove biblioteke. Knjige su bile dobre: Stvaranje, Opravdanje, Pomirenje, Religija, Neprijatelji, Deca i još mnogo drugih knjiga. Kad su Japanci spalili naš grad, izgubili smo kontakt sa Svedocima, ali sam ih ponovo našao u Manili posle godinu dana. Počeo sam da dolazim na sastanke i kad sam se krstio, priključio sam se grupi pionira. Naša dodela je bila cela provincija Tajabas, kasnije nazvana Kezon. Radili smo od grada do grada, a spavali smo u praznim autobusima, domovima zainteresovanih ljudi i drugde.

Kad smo stigli u grad Mauban, grupa gerilaca iznenada je napala grad. Mi smo spavali  na prvom spratu gradske većnice. Probudio nas je metež. Izgledalo je da su policajci koji su bili ispod nas uhvaćeni. Čuli smo kako bacaju oružje na pod.

Gerilci su pojurili gore. Jedan od njih je uperio lampu u nas i rekao: „Ko ste vi?“ Mi smo se pretvarali da spavamo. On je ponovo pitao i dodao: „Da vi niste špijuni filipinske policije?“

„Nismo, gospodine“, odgovorili smo.

On je rekao: „Ali nosite odeću iste boje.“

Objasnili smo da nam je odeća poklonjena a da su nam obuću poslala braća iz Amerike kao humanitarnu pomoć.

Komandir je rekao: „U redu, uzeću cipele.“ Ja sam izuo cipele. Hteo je i moje pantalone. Uskoro smo svi bili u gaćama. Bilo je dobro što smo u blizini imali još odeće. U stvari, bilo nam je drago što su to uzeli. Inače bi ceo grad mislio da smo špijuni za gerilce!

Kupili smo neke drvene cipele, vratili se u Manilu i onda otišli na Visajanska ostrva da dalje propovedamo.

Brat Pantas je učestvovao u punovremenoj službi i služio je kao sluga braći (danas je on pokrajinski nadglednik) pre nego što je pohađao Gilead. Kad se vratio na Filipine, služio je kao oblasni nadglednik i u podružnici pre nego što je podigao porodicu.

 [Tabela/Slike na stranama 168, 169]

FILIPINI — ZNAČAJNI DOGAĐAJI

1908: Dvoje Istraživača Biblije iz Sjedinjenih Država počinju da svedoče u gradu Sibalomu.

1910.

1912: Čarls T. Rasel drži govor u Operi u Manili.

1934: Osnovana podružnica. Na tagalogu objavljena brošurica Bežite u Kraljevstvo.

1940.

1947: Stižu prvi diplomci Gileada.

 1961: Počinje da se održava Škola službe za Kraljevstvo.

1964: Prvi filipinski pioniri pozvani da budu misionari u obližnjim zemljama.

1970.

1978: Počinje da se održava Škola pionirske službe.

1991: Završeni i posvećeni novi objekti podružnice. Erupcija planine Minatubo.

1993: Na tagalogu Hrišćanski grčki spisi prevoda Novi svet.

2000.

2000: Na tagalogu objavljeno kompletno Sveto pismo prevoda Novi svet.

2002: Na Filipinima aktivna 142 124 objavitelja.

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

150,000

100,000

50,000

1940 1970 2000

 [Tabela na 199. strani]

(Vidi publikaciju)

Tabela porasta u broju prisutnih na kongresima (1948-99)

350 000

300 000

250 000

200 000

150 000

100 000

50 000

0

1948. 1954. 1960. 1966. 1972. 1978. 1984. 1990. 1996. 1999.

 [Mape na 157. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

FILIPINI

LUZON

Vigan

Bagio

Lingajen

Kabanatuan

Pl. Pinatubo

Olongapo

Kezon

MANILA

MINDORO

VISAJANSKA OSTRVA

Masbate

SEBU

MINDANAO

Surigao

Davao

PALAVAN

El Nido

 [Slika na celoj 150. strani]

[Slika na 154. strani]

Čarls T. Rasel i Vilijam Hol tokom njihove posete Filipinima 1912.

[Slika na 159. strani]

Džozef dos Santos, na slici iz 1948. sa svojom ženom Rosario, ostao je revan objavitelj Kraljevstva uprkos tri godine strogog zatvora tokom Drugog svetskog rata

[Slika na 163. strani]

Prva braća koja su s Filipina poslata u Gilead: Adolfo Dionisio, Salvador Livag i Makario Basvel

[Slika na 164. strani]

Odlazak u službu preko planina

[Slika na 183. strani]

Na hiljade pionira je imalo koristi od Škole pionirske službe

[Slika na 186. strani]

Kompjuterizovani fotoslog je uveden 1980.

[Slika na 189. strani]

Dobra vest je dostupna na mnogim filipinskim jezicima

[Slika na 199. strani]

Međunarodni kongres „Božanska pouka“, 1993.

[Slika na 199. strani]

Krštenje na Oblasnom kongresu „Radosni hvalioci“, 1995.

[Slika na 200. strani]

Filipinski misionari koji su došli kući u vreme kongresa

[Slika na 202. strani]

„Hrišćanski grčki spisi prevoda Novi svet“ na tagalogu izašli su na kongresima 1993.

[Slika na 204. strani]

Prevođenje Biblije pomoću kompjutera

[Slika na 205. strani]

Radostan pionir dobija kompletan „Prevod Novi svet“ na svom jeziku

[Slika na 207. strani]

Odbor podružnice, sleva nadesno: (sede) Denton Hopkinson, Feliks Salango; (stoje) Feliks Fahardo, Dejvid Ledbeter, Rejmond Lič

[Slika na 211. strani]

Mnoge izbeglice iz Vijetnama upoznale su istinu dok su bile na Filipinima

[Slika na 215. strani]

Natividad i Leodegario Barlan bili su u punovremenoj službi više od 60 godina

[Slike na stranama 222, 223]

Dvorane Kraljevstva izgrađene u zadnjim godinama

[Slike na 224. strani]

Kongresna dvorana u Manili (gore) i još jedna Kongresna dvorana blizu Manile

[Slika na 228. strani]

Levo: Džon Bar drži govor na posvećenju podružnice 1991.

[Slika na 228. strani]

Dole: zgrade podružnice 1991.

[Slika na 235. strani]

O pobedi Jehovinih svedoka pisala je i štampa

 [Slike na 236. strani]

Zemljotresi, vulkani i poplave stvaraju probleme, ali revni objavitelji i dalje propovedaju

 [Slika na 246. strani]

Revni pioniri su naučili znakovni jezik kako bi pomogli gluvima da izvuku korist iz duhovnog programa

[Slika na 246. strani]

Učenici i instruktori u prvom razredu Škole pionirske službe na znakovnom jeziku u zemlji, početkom 2002.

[Slika na 251. strani]

27. razred Škole za osposobljavanje slugu na Filipinima