Najvažniji događaji iz prošle godine

„DOĐITE k meni... i ja ću vas okrepiti.“ Ove reči Isusa Hrista, zabeležene u Mateju 11:28, bile su uzete za naš godišnji citat za 2002. Tokom protekle službene godine mnogi su zaista došli — 265 469 osoba je prihvatilo Božji poziv, krstilo se i okrepilo među više od šest miliona drugih ljudi koji kao Hristovi učenici služe pod njegovim blagim jarmom.

Na stranicama koje slede možeš pročitati kako Jehova i dalje u velikoj meri blagosilja svoj narod širom planete. Pogledajmo sada neke značajne događaje u  teokratiji koji su se odigrali tokom 2002. službene godine.

Oblasni kongresi podstiču na revnost

Jehovini svedoci se po svom običaju okupljaju na stotinama mesta širom sveta da bi prisustvovali godišnjem oblasnom kongresu. Tema kongresa za 2002/2003. godinu bila je: „Revni objavitelji Kraljevstva“. U ključnom predavanju je istaknuto da Božji narod danas oponaša revnost i hrabrost koju je pokazao Isus Hrist dok je obavljao svoju službu. U drugim govorima je objašnjeno da se revnost razvija proučavanjem Božje Reči i da se ispoljava dobrim delima, a posebno oduševljenim objavljivanjem Božjeg Kraljevstva.

U kostimiranoj drami pod nazivom „Budi čvrst u vreme nevolje“ govorilo se o proroku Jeremiji. On je, kao i Isus, pokazao izvanrednu revnost i istrajnost uprkos teškoćama. Jeremija se uzdao u Jehovu i neustrašivo je objavljivao Božju poruku. To je zaista izvanredan primer za današnje hrišćane!

Na ovom kongresu su objavljene dve knjige. U petak su delegati na kongresu dobili knjigu Obožavaj jedinog istinitog Boga. Ova knjiga od 192 strane koristiće se na biblijskom studiju kao druga knjiga za proučavanje, da bi se istine iz Božje Reči utisnule u srce onih koji proučavaju Bibliju. Uvereni smo da će ova knjiga pomoći novima da duhovno napreduju i da hode uskim putem koji vodi u život u Božjem pravednom novom svetu.

U subotu je objavljena knjiga Približi se Jehovi. Ona je podeljena na delove u kojima se razmatraju Jehovine četiri glavne osobine: moć, pravda, mudrost i ljubav. Koja je svrha ove knjige objašnjeno je u predgovoru gde se kaže: „Neka ti ova knjiga pomogne da se još više približiš Jehovi Bogu, da razviješ s njim vezu koja se  nikada neće prekinuti, tako da možeš večno živeti i hvaliti ga.“ Kongresni program, kao i ove nove knjige, pomoći će iskrenim ljudima u celom svetu da još više vole našeg Stvoritelja.

Boriti se u ’kritičnim vremenima‘

Apostol Pavle je napisao Timoteju da će „poslednje dane“ označiti „kritična vremena s kojima se teško izlazi na kraj“ (2. Tim. 3:1). Katastrofe, i prirodne i druge, donose sa sobom izazove i probleme. Pa ipak, one hrišćanima pružaju prilike da pokažu međusobnu ljubav. Tokom protekle službene godine bilo je mnogih katastrofa. Ovde ćemo se usredsrediti samo na dve.

Rušenje Svetskog trgovinskog centra. U subotu, 8. septembra 2001. godine, u Sjedinjenim Državama je održana graduacija 111. razreda Biblijske škole Gilead Watchtower-a. Tri dana kasnije, 11. septembra, diplomci i njihove porodice su obilazili Njujork. Jutro i vedro nebo su nagoveštavali topao i lep dan. A onda, u 8.46 jedan putnički avion je udario u severnu kulu Svetskog trgovinskog centra u donjem delu Menhetna. Malo kasnije još jedan putnički avion udario je u južnu kulu.

U 9.59 južna kula se srušila, a gust oblak prašine i krhotina širio se nad Menhetnom. Posle toga se srušila i severna kula. Skoro tri hiljade ljudi je poginulo. Obe kule, izgrađene 1973, imale su po 110 spratova. Nošen vetrom, gust oblak prašine koji je nastao posle rušenja obe zgrade, stigao je do bruklinskog Betela koji je udaljen od tog mesta nešto manje od tri kilometra.

Braća u podružnici u Sjedinjenim Državama odmah su pokušala da saznaju ko je od Svedoka pogođen ovom užasnom tragedijom i kakva im je pomoć potrebna. Do utorka uveče, tog 11. septembra, provereno je da li su na broju članovi betelske porodice u sva tri betelska  kompleksa — u Bruklinu, Patersonu i Volkilu. Do četvrtka po podne svi diplomci škole Gilead kontaktirali su sa Odeljenjem koje brine o njima, i potvrdili da su oni i njihove porodice dobro. U međuvremenu je telefonom kontaktirano sa 37 pokrajinskih nadglednika na području Njujorka. Oni su stupili u vezu sa skupštinskim starešinama, a starešine su proverile sve objavitelje. U petak ujutru, 14. septembra, podružnica je saznala da je 14 naše braće i sestara poginulo ili nestalo. Ta brojka se nije promenila u danima koji su usledili.

Preživeli su pričali svoja iskustva. Sintija Taker, opšti pionir, radila je u Svetskom finansijskom centru preko puta Svetskog trgovinskog centra. Bila je na 37. spratu kada je videla kako je prvi avion udario u kulu. Izašla je napolje misleći da se radi o užasnoj nesreći, i gledala u zgradu u koju je udario avion. Svuda je bilo krša. Još jedan avion je leteo vrlo nisko. Sestra Taker kaže: „Taj avion je bio ogroman. Shvatila sam da će udariti u zgradu. Htela sam da potrčim, ali sam se sledila — nisam znala šta da radim. Činilo mi se da će avion proći posred zgrade. Buka je bila tako potmula kao da sam je čula pod vodom; naprosto sam osetila zvuk. Vazduh je bio toliko težak kao da je u njemu bilo peska. Teško se disalo. Ljudi su trčali u svim mogućim pravcima. Utrčala sam u jednu zgradu i gledala kako se prva kula ruši. Ljudi su skidali majice i pokrivali lice da bi se zaštitili od prašine. Ljudi s decom i kućnim ljubimcima izlazili su iz zgrada. Svi su bili prestravljeni. Čak se ni životinje nisu ponašale normalno. Ne mogu vam opisati taj strah.“ Sestra Taker je zahvalna za pomoć starešina koji su došli i razmenili s njom neke utešne reči iz Biblije.

 Tokom narednih meseci, braća s područja Njujorka prenosila su biblijsku poruku utehe i nade ljudima u susedstvu. Nekolicini braće je bilo dozvoljeno da svedoče u epicentru zbivanja, to jest na mestu gde su se kule bliznakinje srušile. Jedan od te braće je Roj Klingsporn, pionir. On je rekao: „Jedan narednik u ratnom vazduhoplovstvu koji je pomagao u spasavanju, s cenjenjem je kazao: ’Svi nam donose hranu, vruću kafu i suvu odeću, ali vi ste prvi koji nam čitate nešto iz Biblije. U ovakvoj situaciji nam treba Bog.‘“

Erupcija vulkana u istočnoj Africi. Mnoga naša braća u istočnom Kongu (u Kinšasi) na svojoj koži su osetili građanski rat, bolesti, siromaštvo i nezaposlenost. Neki su bili, ili su još uvek izbeglice. Još jedan problem koji ih je zadesio bila je iznenadna erupcija planine Njiragongo, jednog vulkana koji se nalazi nedaleko od grada Gome. Ujutru 17. januara 2002, planina je počela da izbacuje dim i vatru. Uveče je vulkanska lava potekla prema Gomi. Hiljade preplašenih ljudi je počelo da beži prema obližnjem gradu Gisenjiju u Ruandi. Putevi su bili prepuni ljudi koji su nosili nešto malo stvari koje su uspeli da ponesu. Gisenji je takođe bio ugrožen, ali tamošnja braća su se pobrinula da Dvorana Kraljevstva posluži kao izbeglički kamp za braću iz Konga. Neka braća u Gisenjiju su odmah dobrovoljno otvorila vrata svog doma za one koji su bežali pred vulkanom.

Jedan od tamošnjih starešina je rekao sledeće: „Kada smo videli šta se dešava neka braća i ja smo odmah otišli na glavni put koji povezuje Gomu i Gisenji. U rukama smo imali časopise Kulu stražaru i Probudite se! koje smo podigli visoko. Bilo je mračno, ali smo stali tamo gde bismo bili primećeni. Kada su braća videla časopise, prepoznali su da smo Svedoci, i mi  smo ih uputili u Dvoranu Kraljevstva koja je služila kao izbeglički kamp. Stajali smo na putu sve do jutra. Na ovaj način smo uradili isto ono što su braća u Gomi uradila za nas pre nekoliko godina. Kad je počeo rat u Ruandi stotine hiljada ljudi je pobeglo u Gomu. U to  vreme su Svedoci iz Gome danonoćno stajali duž puteva i držali časopise da bismo prepoznali da su braća. Upućivali su nas u izbegličke kampove koje su organizovali Svedoci.“

Većina onih koji su pobegli od vulkana morala je da provede noć pod vedrim nebom. Bilo je tu i braće koji zbog haosa i mraka nisu uspeli da vide one koji su držali časopise. Jedan starešina je rekao sledeće: „Sutradan rano ujutru braća i sestre su ponovo izašli s časopisima. Išli su po celom Gisenjiju da bi ih svi videli. Tako su uspeli da pronađu svu braću iz Gome koja nisu videla Svedoke tokom prethodne noći. Ubrzo posle toga naša Dvorana Kraljevstva je bila ugrožena jer se lava približavala. Odmah smo se pobrinuli da još pet Dvorana Kraljevstva posluže kao izbeglički kampovi.“ Neka braća iz 24 skupštine u Gomi su pobegla prema unutrašnjosti Konga, ali većina — oko 2000 njih — pobegla je u Ruandu.

Podružnica u Kigaliju (Ruanda) brzo je kupila hranu, lekove, ćebad i plastične kante za vodu. Sve to je odmah poslato u izbegličke kampove. Braća iz Gome su stvarno bila srećna kada je samo jedan dan posle katastrofe stigao kamion sa svim tim stvarima! Čuli su se mnogi pohvalni komentari od ljudi koji nisu Svedoci. Jedan brat je u prolazu čuo kako ljudi kažu: „Ovo je dobra religija. Oni se stvarno međusobno vole.“

Otprilike jedna trećina Gome bila je uništena. Mnoga braća i sestre su izgubili sve što su imali. Međutim, oni Svedoci čije su kuće ostale čitave dobrovoljno su kod sebe smestili porodice braće što su ostali bez doma (Rimlj. 12:12, 13). Kasnije su braća iz Ruande organizovala da se sve izbeglice bezbedno vrate u Gomu. Svedoci iz Evrope takođe su pomogli tako što su iz Belgije poslali dva aviona puna neophodnih stvari.

 Erupcija planine Njiragongo zaista je bila katastrofalna. Mnoge je koštala života i nanela je veliku materijalnu štetu, ali po ljubavi koju su pokazali jedni prema drugima videlo se ko su pravi hrišćani (Jov. 13:35).

U Školi službe za Kraljevstvo naglašava se duhovnost

Škola službe za Kraljevstvo osnovana je 1959. godine kao jednomesečni kurs. Održavana je u Saut Lansingu, u državi Njujork, SAD. U drugim zemljama je održavana na mestima koja su određivale podružnice. U početku su školu pohađale skupštinske starešine (koje su se tada zvale skupštinske sluge) i specijalni pioniri. Međutim, 1966. godine kurs je revidiran; trajao je samo dve nedelje i pohađale su ga samo starešine. Tokom 1977. godine organizovano je da sve starešine pohađaju jedan petnaestočasovni kurs. Od tada se slični kursevi različite dužine održavaju na svakih nekoliko godina. Od 1984. godine sluge pomoćnici takođe pohađaju Školu službe za Kraljevstvo.

Ove godine škola je održana u tri dela. Prvi deo, koji se održavao od utorka do četvrtka, bio je za putujuće nadglednike; drugi deo, koji se održavao u petak i subotu, bio je za skupštinske starešine; i treći deo, koji se održavao u nedelju, bio je za sluge pomoćnike. U ovoj školi naglasak je bio stavljen na održavanje duhovnosti. Još davno Mojsije se molio Jehovi: „Pokaži mi put svoj. Učini da te poznam i nađem opet milost pred očima tvojim“ (Izl. 33:13). Ovu molitvu je Mojsije izrekao nakon što je svojim očima video deset nevolja, doživeo razdvajanje Crvenog mora, razgovarao s Jehovom 40 dana na Sinajskoj gori i dobio Deset zapovesti. Sa 80 godina i posle toliko situacija u kojima je Jehova na  moćan način delovao preko njega, Mojsije je i dalje bio svestan svojih duhovnih potreba. U skladu sa ovim primerom, starešine i sluge pomoćnici su bili podstaknuti da nastave da napreduju kao duhovni ljudi, bez obzira koliko već dugo služe Jehovi.

Materijal koji se koristio na tom kursu preveden je i korišćen u podružnicama širom sveta. Zahvalna pisma su pristigla iz mnogih zemalja. Jedan starešina iz Gvineje je napisao: „Nije mi žao što sam se žrtvovao i prešao 1 000 kilometara da bih prisustvovao školi.“ Jedan drugi starešina je napisao: „Nemam reči kojima bih izrazio cenjenje za ovaj kurs. Mnogo vam hvala!“

Jedan brat iz Koreje je napisao: „Ova škola mi je pomogla da ozbiljno razmislim o tome da li sam stvarno duhovna osoba.“

Iz podružnice u Salvadoru stiže sledeće pismo: „Posebno su istaknute nove pripreme za Skupštinski studij knjige. Mislimo da će nam to pomoći da posvetimo još više pažnje svakome u grupi.“

Jedno starešinstvo iz Nemačke je napisalo sledeće: „Predlozi i uputstva su realni i mogu se primeniti na korist onih koji su nam povereni.“

Podružnica iz Švajcarske kaže sledeće: „Ova škola nas je ohrabrila da se borimo protiv duhovne apatije.“

Razvoj događaja na pravnom polju

JERMENIJA. Slučaj Leva Margarjana privukao je pažnju javnosti u mnogim zemljama. Protiv brata Margarjana je podneta krivična prijava zato što je aktivan kao Jehovin svedok. Jedna od optužbi bila je „propovedanje religije koja nije registrovana“. Osamnaestog septembra 2001. prvostepeni sud je brata Margarjana oslobodio svih optužbi. Na tu presudu je uložena žalba i  apelacioni sud je potvrdio odluku prvostepenog suda, navodeći da religiozna učenja kojih se on drži kao Jehovin svedok ne predstavljaju krivično delo i da mu Ustav Jermenije garantuje slobodu veroispovesti. Tužioci su zatim uložili žalbu najvišem sudu u zemlji, kasacionom sudu. Devetnaestog aprila 2002. šestočlana komisija tog suda potvrdila je prethodne presude da nije kriv. Iako se radujemo ovoj pobedi, u Jermeniji i dalje hapse i zatvaraju mladu braću jer zbog religioznih uverenja odbijaju da služe vojsku.

GRUZIJA. Niz nekažnjenih brutalnih napada na Jehovine svedoke u Gruziji i dalje se nastavlja. Od oktobra 1999. godine zabeleženo je više od 80 napada na više od 1 000 žrtava — na muškarce, žene, decu, stare i nemoćne. Nekim Svedocima su kuće opljačkane, ispreturane i do temelja spaljene. Podneto je preko 700 tužbi, ali nijedan krivac nije kažnjen za te napade. U septembru 2001. podignute su optužbe protiv Petra Ivanidzea i bivšeg pravoslavnog sveštenika Vasilija Mkalavišvilija zato što su bili umešani u te napade. Međutim, mnogobrojni pokušaji da se počne sa suđenjem bili su neuspešni zbog situacije u sudnici. Sledbenicima okrivljenih bilo je dozvoljeno da uđu u sudnicu noseći sa sobom velike krstove, koje su ranije koristili kao oružje, i transparente na kojima su bile ispisane parole pune mržnje prema Jehovinim svedocima. Od 30. maja 2002. suđenje je sedam puta bilo odloženo. Jehovini svedoci su podneli dve molbe Evropskom sudu za ljudska prava (ECHR); u jednoj su protestovali što vlada nije reagovala na neobuzdano nasilje, a u drugoj su osporili presudu Vrhovnog suda Gruzije kojom je poništena registracija dva zakonska tela koja su koristili Jehovini svedoci. U oktobru 2001. ECHR je utvrdio da obe molbe imaju prioritet u rešavanju.

 Dvadeset trećeg jula 2002, Jehovini svedoci su podneli još jednu molbu Evropskom sudu za ljudska prava. U toj molbi je detaljno izneto 30 slučajeva u kojima su religiozni ekstremisti, pravoslavno sveštenstvo i policajci napadali Svedoke u Gruziji. U vezi s jednim od tih slučajeva postoji jedan važan dokument. U tom dokumentu je izložen plan po kome je skoro 100 policajaca trebalo da prekinu jedan miran kongres Jehovinih svedoka u septembru 2000. godine. Taj dokument su odobrili i potpisali zvaničnici Ministarstva unutrašnjih poslova grada Zugdidija u zapadnom delu zemlje.

RUSIJA. Suđenje u cilju zabrane Jehovinih svedoka u Moskvi nastavljeno je 12. februara 2002. Ovo je sedmi put kako Jehovini svedoci moraju da se brane protiv istih neosnovanih optužbi. Četvrtog aprila 2002, posle dvomesečnog ponovnog razmatranja žalbe tužioca, Sud je odredio da stručnjaci prouče i religioznu literaturu Jehovinih svedoka i njihovu unutrašnju korespondenciju. Sud je doneo ovu odluku iako tužilac nije izneo specifične dokaze u prilog tome da Jehovini svedoci podstiču religioznu neslogu, razdvajaju porodice ili da krše prava i slobode građana. Suđenje je odloženo dok ne budu izneti rezultati te stručne studije.

JUŽNA KOREJA. Do kraja decembra 2001. u Južnoj Koreji je u zatvoru bilo 1 640 Jehovinih svedoka jer zbog prigovora savesti ne žele da služe vojsku. Taj broj iz godine u godinu raste. Vojni zakon određuje da oni koji odbijaju da nose oružje mogu biti osuđeni na kaznu zatvora i do tri godine. Južna Koreja ne priznaje izuzeće od vojne službe za religiozne sluge ili za one kojima savest ne dozvoljava da služe vojsku. Od 1950-ih više od 7 000 Svedoka u Južnoj Koreji bilo je u zatvoru zato  što nisu hteli da nose oružje. Dvadeset devetog januara 2002, u slučaju bez presedana, Si-van Park, viši sudija Okružnog suda u Seulu je slučaj Kjung-su Lija prosledio Ustavnom sudu. Sudija Park je tražio mišljenje o tvrdnjama brata Lija da to što nema pravo na prigovor savesti narušava njegovo pravo na slobodu veroispovesti i savesti. Kada je podneo zahtev Sudu, sudija Park je odložio suđenje i uz kauciju oslobodio brata Lija. Suđenje će se nastaviti tek kada Ustavni sud donese odluku o ustavnosti osporene klauzule.

SJEDINJENE DRŽAVE. Sedamnaestog juna 2002, Vrhovni sud Sjedinjenih Država doneo je značajnu odluku u slučaju Watchtower Bible and Tract Society of New York, Inc. protiv sela Stratona. Ovaj slučaj je nastao kada se u tom selu tražilo da Jehovini svedoci pre nego što počnu da propovedaju od vrata do vrata dobiju odobrenje od predsednika opštine. Sud je naveo: „[Jehovini svedoci] su na sudu objasnili da nisu zatražili dozvolu zato što njihovo opunomoćenje da propovedaju proizlazi iz Biblije. [Svedoci su rekli:] ’Kada bismo od opštine tražili dozvolu da propovedamo to bi za nas bilo kao da smo uvredili Boga.‘“ Prilikom poništavanja odluke da se traži takva dozvola, Sud je izneo da donošenje takvog naloga „vređa — ne samo vrednosti zaštićene Prvim amandmanom, već i sam pojam slobodnog društva — jer bi onda prilikom svakodnevnog razgovora građanin morao najpre da obavesti vlasti da želi da razgovara s komšijama da bi dobio dozvolu da to i uradi“. Sud je dalje rekao: „Čak i da je dužnost predsednika opštine da izdaje takve dozvole, i da to radi brzo i bez naplate troškova podnosiocu molbe, zakon kojim se zahteva dozvola za vođenje takvog razgovora predstavlja drastično odstupanje od našeg nacionalnog nasleđa i ustavne tradicije.“

 Sud je takođe pohvalno komentarisao ogroman uticaj koji su Jehovini svedoci imali kod utvrđivanja ustavnog zakona Sjedinjenih Država. Sud je rekao: „Već više od 50 godina ovaj Sud je ukidao ograničenja na rasturanje pamfleta i vođenje razgovora od vrata do vrata radi sticanja podrške. Nije puka slučajnost što su većinu ovih slučajeva koji su se odnosili na Prvi amandman, pokrenuli Jehovini svedoci jer njihova religija nalaže da se od vrata do vrata vode razgovori u cilju sticanja podrške.“ Kao što je Sud rekao, ti „slučajevi pokazuju da se Jehovini svedoci nisu borili samo za svoja prava kada su pružali otpor ograničenjima što se tiče slobode govora“.

Osim toga, 1. jula 2002. Vrhovni sud Južne Karoline podržao je pravo jednog Jehovinog svedoka da odbije transfuziju krvi (Dela 15:28, 29). Čarls Harvi je tužio svog doktora tražeći naknadu za štetu koja je nastala zato što je doktor namerno ignorisao činjenicu da on ne želi da primi krv. Brat Harvi je svom doktoru pre operacije jasno izložio svoj stav temeljen na Bibliji. Međutim, kada su posle operacije nastale komplikacije dok je brat Harvi bio u nesvesnom stanju, doktor je dobio pristanak od majke brata Harvija, koja nije Svedok, da mu da krv. Odbacujući pristanak njegove majke, Vrhovni sud Južne Karoline je naveo da „doktor mora ispoštovati pacijentove želje čak i ako pacijent ne želi da se primeni neka vrsta lečenja ili intervencije, kada je sve to dotičnom doktoru stavljeno do znanja pre operacije“. Dakle, sud je doneo odluku da brat Harvi ima pravo na porotu koja će odlučiti da li je doktor prekršio svoj pristanak da beskrvno leči brata Harvija i da li je doktor pogrešno lečio brata Harvija tako što mu je dao krv bez njegovog pristanka.

 Sećanje na njihovu nepokolebljivost

Više od 30 godina u Memorijalnom centru Buhenvald, na mestu nekadašnjeg nacističkog koncentracionog logora, nije bilo pomena o Jehovinim svedocima. Svedoci se jednostavno nisu uklapali u koncept koji su vlasti u Istočnoj Nemačkoj imale o žrtvama i protivnicima nacističkog režima. Čak i danas je mnogim ljudima u Nemačkoj teško da priznaju jedinstvenu nepokolebljivost koju su Svedoci pokazali. Zato je 9. maj 2002. bio posebno značajan dan. Gospođa R. Lutgenau, zamenik direktora Memorijalne fondacije Buhenvald i Mitelbau-Dora, otkrila je spomen-ploču Svedocima koji su stradali u Buhenvaldu.

Bio je topao i lep dan. Nekadašnji logor, smešten na šumovitom brdašcu s koga se pruža pogled na živopisan predeo, bio je ukrašen svežinom prolećnog zelenila. Pa ipak, ovo mesto se nekada zvalo „zeleni pakao Buhenvalda“. Većina današnjih posetilaca teško može da zamisli očaj logoraša koji su na prozivci gledali preko svojih baraka taj isti predivni pejzaž, ali bez nade da će ikada na slobodi ponovo uživati u njemu.

 Međutim, Jehovini svedoci su imali nadu koja se zasniva na Bibliji, i potpuno su se uzdali u Jehovu. To im je omogućilo da sačuvaju besprekornost i da hrabro slede primer apostola koji su rekli: „Boga kao vladara moramo slušati pre nego ljude“ (Dela 5:29). Zbog svojih uverenja najmanje 38 Svedoka je umrlo u tom logoru ili izvan njega, na jednom od mesta na kojima su logoraši radili. Na spomen-ploči je citiran ovaj stih iz Dela apostolskih, nakon čega stoji natpis: „U znak sećanja na Jehovine svedoke koji su patili i umrli ovde, progonjeni zbog svojih religioznih verovanja.“

Oko 800 zatvorenika koji su identifikovani kao Bibelforšeri (Istraživači Biblije) tako što su na odeći  imali ljubičasti trougao bili su samo nekolicina od preko 250 000 zatvorenika u ovom logoru tokom godina nacističke vladavine. Neki od Svedoka su bili tamo još 1937. i bili su prisiljeni da pomažu u izgradnji logora. Kada su 1945. godine preživeli zatvorenici oslobođeni, Svedoci koji su bili pušteni hvalili su Jehovu za to. Tokom većeg dela postojanja logora u Buhenvaldu među logorašima je uvek bilo između 300 i 450 Svedoka.

Zatvorenicima koji su nosili ljubičasti trougao ovom spomen-pločom je dato mesto koje im pripada među žrtvama nacističkog režima. Ona takođe podseća posetioce na nepokolebljivost Svedoka. „Ova spomen-ploča“, rekla je gospođa Lutgenau, „pokazuje da je u današnjem društvu sudbina Jehovinih svedoka sagledana i priznata.“

U četvrtak, 7. marta 2002, zvaničnici grada Kormenda na zapadu Mađarske otkrili su spomen-ploču trojici Jehovinih svedoka koji su umrli mučeničkom smrću. To su bili Bertalan Sabo, Antal Heniš i Janoš Žondor. Sva trojica su odbila vojnu službu tokom Drugog svetskog rata, i bili su javno pogubljeni. Na spomen-ploči piše: „U spomen hrišćanima koji su pogubljeni u martu 1945. jer su zbog savesti odbili vojnu službu.“ Podružnica izveštava da je ovom prilikom kada je otkrivena spomen-ploča više od 500 ljudi došlo do zgrade gde su braća bila pogubljena.

U Sjedinjenim Državama osnovan Odbor podružnice

U petak, 9. februara 2001. godine, Vodeće telo je obavestilo betelsku porodicu u Sjedinjenim Državama da će od 1. aprila 2001. u Sjedinjenim Državama početi da funkcioniše Odbor podružnice. Tokom  2002. službene godine Odbor podružnice je nastavio da progresivno preuzima odgovornosti. Podružnica u Sjedinjenim Državama nadgleda delo propovedanja u kontinentalnom delu države kao i na Bermudskim ostrvima i Terks i Kaikos ostrvima. U Sjedinjenim Državama ima više od milion objavitelja, od kojih je 215 000 povezano sa skupštinama na španskom jeziku. Od preko 11 700 skupština oko 2 600 su na španskom jeziku. Tokom protekle službene godine osnovano je 210 novih skupština. Od tog broja, 123 su na španskom jeziku, 63 na engleskom, a 24 na drugim jezicima.

U Sjedinjenim Državama osim na engleskom i španskom jeziku postoje skupštine ili grupe na još 37 jezika. U mnogim skupštinama na španskom i drugim jezicima, broj prisutnih na Sastanku za javnost često je više nego duplo veći od broja objavitelja. Neke skupštine izveštavaju više biblijskih studija nego što imaju objavitelja. Braća i sestre sa engleskog govornog područja uče druge jezike da bi pomogli na ovom polju koje brzo raste.

Podružnica u Sjedinjenim Državama je jedinstvena po tome što se betelski objekti nalaze na tri lokacije — u Bruklinu, Volkilu i Patersonu. Voće za betelsku porodicu se gaji na farmama koje se nalaze blizu Saut Lansinga (Njujork) i Imokalija (Florida). Sve u svemu, betelska porodica u Sjedinjenim Državama ima 5 465 članova.

Širom sveta trenutno ima 109 podružnica. Ta priprema da Odbori podružnica brinu za duhovne potrebe braće u mnogim zemljama funkcioniše od 1976. Ti odbori slede biblijska uputstva i vođstvo koje pruža Vodeće telo. Odbori podružnica nadgledaju propovedanje dobre vesti na području koje je dodeljeno toj podružnici. Odbor nadgleda hrišćanske skupštine,  misionare i pionire. Takođe organizuje skupštine u pokrajine i oblasti i daje preporuke Vodećem telu za naimenovanje pokrajinskih i oblasnih nadglednika, članova betelske porodice i studente škole Gilead. Osim što u globalu nadgleda službu na terenu, Odbor podružnice se brine i za organizovanje rada u Betelu. Nema sumnje da Jehova sve to bogato blagosilja.

Prevođenje koje ispunjava mnoge potrebe

Zadnjih godina se na sve većem broju jezika objavljuju mnoge publikacije. Iza toga stoje stotine vrednih prevodilaca koji se trude da publikacije prevedu na takav način da one budu tačne, razumljive i da ih je zadovoljstvo čitati.

Božjem narodu prvenstveno treba tačan prevod Biblije. Zato je Prevod Novi svet do sada objavljen na 44 jezika. Od toga 29 izdanja sadrže i Hebrejske i Grčke spise. Tokom protekle službene godine Hrišćanski grčki spisi su završeni na tri afrička jezika — bemba, igbo i lingala — a kompletna Biblija je objavljena na afrikansu.

Nedavno objavljena izdanja Biblije primljena su s velikom zahvalnošću. U jednom izveštaju iz Evrope piše sledeće: „Braća koja rade na kineskom području izrazila su posebnu zahvalnost za Bibliju na svom jeziku, i rekli su da je to ’super prevod‘.“ U Kanadi su neki interesenti poreklom Kinezi rekli: „Ovu Bibliju su sigurno prevodili Kinezi! Lako je možemo razumeti!“ U Južnoj Africi je jedna žena koja govori kosa jezikom rekla: „Odakle vam ova Biblija koju je tako lako razumeti?“ Jedan brat iz Albanije je jednostavno rekao: „Način izražavanja u Prevodu Novi svet čini da Jehovine misli dopru do srca.“ Jedan objavitelj iz Hrvatske je  napisao: „Mnogo lakše mogu sebi da dočaram ono što čitam, i čini mi se kao da bih i ja upotrebio te reči. Ovaj novi prevod zvuči tako jednostavno, tako prirodno, a ipak odiše mudrošću. Sada mnogo potpunije razumem koliko je divna Jehovina poruka i koliko su za nas divne njegove pouke.“

Osnovne publikacije su još uvek potrebne da bi se dobra vest o Kraljevstvu propovedala ’svim nacijama i plemenima i narodima i jezicima‘ (Otkr. 7:9). Zadnjih godina su brošure na lahu jeziku kojim govore ljudi u plemenima u brdovitom delu na severu Tajlanda i u okolnim zemljama donele dobre rezultate. Jedan misionar je napisao sledeće: „Brošura Zahtevi definitivno je najvažnija brošura na lahu jeziku. Razdelili smo je na celom ovom području.“ S kakvim rezultatima? „Imamo pozive iz mnogih sela, ali zbog udaljenosti i loših puteva ne možemo da stignemo do svih. Ovde se zaista mogu primeniti reči iz Mateja 9:37. Na primer, saznali smo da u jednom selu udaljenom oko 160 kilometara od Čeng Maja, jedna zainteresovana žena redovno poučava jednu grupu siročića na temelju brošure Zahtevi.“

U Sjedinjenim Državama mnogi starosedeoci tog kontinenta dobijaju svedočanstvo na svom jeziku. Na navaho jeziku sada ima nekoliko publikacija, uključujući i brošuru Šta Bog zahteva od nas? na audio-kasetama. Jedna naša sestra je napisala: „U Navaho planinama, u najudaljenijem delu našeg područja živi jedan bivši ovčar koji ima preko osamdeset godina i više ne vidi  dobro. Unuka ga je pitala da li bi želeo da čuje jednu kasetu o Bibliji na navaho jeziku. Rekao je da bi. Ustao je sa svoje bolesničke postelje i otišao do kauča da bi slušao kasetu. Da ste samo mogli da mu vidite izraz lica kada je čuo stihove iz Biblije na svom maternjem jeziku. Suze mi krenu kad to pričam. Zatim je rekao: ’Nizhoni‘, što znači ’predivno‘.“

U Mozambiku se publikacije objavljuju na pet jezika kojima se govori u toj zemlji. Da bi se čitaocima pomoglo da izvuku koristi iz njih, na tom jeziku je objavljena i brošura Nauči da čitaš i pišeš, i u toku je velika akcija opismenjavanja. Predsednik Mozambika Čisano je toliko oduševljen tom akcijom da je izrazio svesrdnu podršku našem biblijskom obrazovnom delu i akciji opismenjavanja.

Kula stražara sada izlazi na 146 jezika, a Probudite se! na 87 — što znači da ih stvarno ima po celom svetu. Veoma su cenjeni širom sveta zbog vrednosti i u duhovnom i u obrazovnom smislu. Na primer, oko 80 000 stanovnika Kiribata, grupe ostrva u Tihom okeanu, govori gilbertskim jezikom. Tamošnji Svedoci, kojih ima nešto manje od 100, tokom proteklih godina bili su vredni i svakog meseca su u proseku uručivali po 20 časopisa. U Bugarskoj je u aprilu 2002. godine 1 200 objavitelja uručilo više od 100 000 časopisa.

Nema sumnje da Jehova oprema svoj narod za delo koje mu je dodelio. Širom sveta to delo se izvršava na mnogim jezicima (Fil. 4:20).

 Posvećenja podružnica

Tokom 2002. službene godine posvećena je podružnica na predivnom karipskom ostrvu Trinidadu. Objekti podružnice na Trinidadu bili su posvećeni Jehovi 1985, ali od tada je broj objavitelja porastao za 94 posto. Zato su objekti podružnice morali da se dosta prošire i da se izgrade dodatni objekti kako bi se udvostručila površina raspoloživog prostora. Podružnica sada ima nove stambene objekte, kancelarije,  novu biblioteku, recepciju, trpezariju i kuhinju. Dvorana Kraljevstva koja se nalazi u sklopu podružnice takođe je renovirana i proširena. Ceo posao su uradili dobrovoljci s tog područja.

Dvadeset devetog septembra 2001, oko 220 delegata iz 14 zemalja, kao i 695 tamošnje braće i sestara prisustvovalo je programu posvećenja. Slušali su ohrabrujući izveštaj o teokratskoj istoriji dela, kao i o ulozi koju su u tome imali Ivander Dž. Kovard i Vilijam  R. Braun. Nekoliko misionara koji su došli iz drugih zemalja, kao i jedna 88-godišnja sestra koja je još uvek opšti pionir, pričali su neka dirljiva iskustva koja su doživeli na svojoj dodeli u Trinidadu pre više od 50 godina.

Stiven Let iz Vodećeg tela održao je govor za posvećenje. Govoreći na temu „Ceniti Jehovin nekadašnji i današnji dom obožavanja“ istakao je da ljudi, a ne zgrade, obožavaju Jehovu. Zatim je brat Let s puno ljubavi ohrabrio braću da svojom poslušnošću i svojim ponašanjem pokažu da su zahvalni obožavaoci.

Sledećeg dana je održan jedan poseban sastanak u Port of Spejnu za one koji zbog ograničenog broja mesta nisu mogli da prisustvuju samom programu posvećenja. Bilo je prisutno više od 13 000 ljudi. Na susednom ostrvu Tobagu više od 300 braće je slušalo program putem telefonskih veza. Brat Let je održao govor „Čuvaj svoj odnos s Jehovom tako što ćeš razvijati poniznost“. Svi u publici su bili ’veseli‘ zbog posvećenja novih objekata podružnice (P. zak. 16:15).

Nedavno je proširena i podružnica u Češkoj. Samuel F. Herd iz Vodećeg tela je otputovao tamo da bi održao posvećenje Betela, dodatnih objekata i dve Kongresne dvorane. Program posvećenja održan je u subotu 4. maja 2002, a govor brata Herda slušalo je 2 125 osoba. Sledećeg dana održan je poseban sastanak i 5 286 osoba je slušalo izgrađujući govor brata Herda pod naslovom „Povratiti snagu — ne umarati se“. Braća u Češkoj su bila veoma ohrabrena ovim programom.

Širom sveta u podružnicama ima ukupno 19 823 zaređenih slugu. Svi su članovi Reda specijalnih punovremenih slugu Jehovinih svedoka.

 [Tabela/Slike na stranama 12, 13]

NEKI DOGAĐAJI TOKOM SLUŽBENE 2002. GODINE

1. septembar 2001.

11. septembar: Rušenje Svetskog trgovinskog centra.

29. septembar: Posvećenje podružnice na Trinidadu.

20. novembar: Počinje Škola službe za Kraljevstvo.

1. januar 2002.

17. januar: Erupcija vulkana u Kongu.

 4. april: Odloženo suđenje u Moskvi čiji je cilj bio da se zabrani delo Jehovinih svedoka.

1. maj 2002.

4. maj: Posvećenje podružnice u Češkoj.

9. maj: Otkrivena spomen-ploča u znak sećanja na Svedoke koji su stradali u nekadašnjem nacističkom koncentracionom logoru.

17. jun: Vrhovni sud SAD podržava pravo da se propoveda od vrata do vrata, a da se prethodno ne traži dozvola za to.

31. avgust 2002.

31. avgust: 6 304 645 objavitelja u 234 zemlje.

[Slike na 11. strani]

Gore: Dok se suočavaju s katastrofama poput ove naša braća i sestre pokazuju ljubav kakvu je Hrist pokazivao

[Slika na 11. strani]

Dole: Ova Dvorana Kraljevstva u Ruandi je služila kao izbeglički kamp

[Slika na 22. strani]

Novoosnovani Odbor podružnice u Sjedinjenim Državama sleva nadesno: (sede) Džon Kikot, Maks Larson, Džordž Kouč, Maksvel Lojd; (stoje) Baltasar Perla, Harold Korkern, Leon Viver, Vilijam Van de Vol, Džon Larson i Ralf Vols

[Slika na 26. strani]

Prevod „Novi svet“ na afrikansu

[Slika na 27. strani]

„Šta Bog zahteva od nas?“ na navaho jeziku

[Slike na stranama 28, 29]

Delegati iz 14 zemalja s tamošnjom braćom i sestrama na posvećenju podružnice na Trinidadu

[Slike na 29. strani]

Braća u Češkoj su se radovala zbog posvećenja nove zgrade Betela, dodatnih objekata i dve Kongresne dvorane