Nikaragva

Nikaragva se s pravom opisuje kao tropski raj. Svojom istočnom obalom gleda na čistu, tirkiznu vodu Karipskog mora. Zapadnu obalu joj zapljuskuju talasi ogromnog Pacifika. Kada se posmatra odozgo, ta zemlja izgleda kao mozaik šuma, njiva i reka, s mnoštvom jezera koja su poput dragulja smeštena u kraterima nekadašnjih vulkana. Pa ipak, ta jezera izgledaju poput plavih barica u poređenju s dva ogromna jezera — Nikaragvom i Managvom. Samo jezero Nikaragva, čija je površina 8 200 kvadratnih kilometara, zauzima šest procenata ukupne površine te zemlje.

Glavni grad Managva leži na južnoj obali jezera Managva, čija je površina oko 1 000 kvadratnih kilometara. Na jednom od starosedelačkih jezika „Managva“ znači „mesto gde je velika voda“, što je sasvim odgovarajuć naziv. Managva, koja je inače sedište vlade i centar ekonomije, ima oko milion stanovnika; što je 20 posto od ukupno pet miliona stanovnika te zemlje. Ona se nalazi u uzanoj niziji koja izlazi na Tihi okean i u kojoj živi oko 60 posto Nikaragvanaca. U središnjem brdovitom delu živi još 30 posto stanovništva, a ostatak — tek nešto manje od 10 posto — živi istočnije, u dve retko naseljene autonomne oblasti koje čine polovinu celokupne teritorije zemlje.

 Na južnoj granici Nikaragve sužava se srednjoamerički zemljouz, tako da Karipsko more i Tihi okean razdvaja svega 220 kilometara. Međutim, pošto je jezero Nikaragva povezano s Karipskim morem preko reke San Huan koja otiče iz njega, od Tihog okeana ga deli samo zemljouz Rivas koji je širok svega 18 kilometara. Pre nego što je napravljen Panamski kanal, plovni put preko reke San Huan i jezera Nikaragva bio je uobičajena maršruta za putnike, zbog čega je to područje bilo i te kako poželjno. Zaista, istorija otkriva da je to područje dolazilo pod uticaj mnogih naroda među kojima su bili i Maje, Asteci, Tolteci i Čibče, a pored njih i strane sile kao što su Španija, Francuska, Velika Britanija, Holandija, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez.

Uticaj mnogih plemena i naroda očigledan je u nikaragvanskom višejezičkom društvu s mnoštvom različitih kultura. Dok stanovništvo pacifičkog dela zemlje sačinjavaju uglavnom mestici koji govore španski, a koji su potomci Španaca i domorodaca, karipsko područje je zaista višenacionalno. Preovladavaju Miskito Indijanci, Kreolci i mestici, a tu su još i manje afro-karipske grupe naroda Sumo, Rama i Garifuna. Premda su mnogi od ovih naroda zadržali svoj jezik i kulturu, oni su jednostavni, otvoreni i prijateljski raspoloženi. Takođe su veoma religiozni, i mnogi vole Bibliju.

Kao što ćemo videti u ovom izveštaju, na osobine Nikaragvanaca takođe su uticale nevolje, kako prirodne, tako i one koje su ljudi prouzrokovali. Primera radi, Managvu su u prošlom veku razorila dva zemljotresa čiji su epicentri bili na pacifičkoj strani zemljouza. Istočna Nikaragva je pretrpela drugačiju vrstu prirodne katastrofe — opustošujuće uragane koji su dolazili sa Atlantika. Povrh svega toga, građanski rat,  politički prevrati i surove diktature zadali su još jada.

Pa ipak, čiste vode biblijske istine pronašle su put kroz ovu prelepu zemlju jezera i reka i donele utehu i nadu hiljadama iskrenih ljudi (Otkr. 22:17). Da, nabujale vode duhovnih priprema koje danas teku kroz Nikaragvu dokaz su da je Jehova bogato blagoslovio delo propovedanja o Kraljevstvu u ovoj zemlji, naročito ako uzmemo u obzir činjenicu da je pre samo šest decenija propovedanje dobre vesti bilo poput kapanja vode.

U početku samo kapanje

U Managvu su, 28. juna 1945, stigli Fransis i Vilijam Volas, rođena braća i diplomci prvog razreda Biblijske škole Gilead Watchtower-a. Oni su organizovali delo propovedanja dobre vesti u Nikaragvi i pripremili put za misionare koji će još doći. Međutim, oni nisu bili prvi koji su doneli poruku o Kraljevstvu u tu zemlju. Još 1934, jedna sestra koja je bila pionir posetila je Nikaragvu i uručila literaturu u Managvi i u drugim delovima zemlje. Pa ipak, do 1945. je vrlo malo ljudi čulo za Jehovine svedoke.

Kada su braća Volas počela s propovedanjem, koristili su portabl gramofon i puštali snimljeni materijal koji se temeljio na Bibliji — što je u to vreme u Nikaragvi bilo nešto sasvim novo! Tako je za prvih mesec dana 705 osoba čulo poruku o Kraljevstvu.

U oktobru te godine stiglo je još četvoro misionara — bračni parovi Harold i Evelin Dankan i Vilbert i En Gajzelman. Oni su, iz želje da na sve moguće načine objavljuju Kraljevstvo, isplanirali niz sastanaka za javnost. Tako su, novembra 1945, prilazili Nikaragvancima na ulici i uručivali im pozivnice za biblijsko predavanje. Iako je zbog obližnjeg političkog nemira i  uličnih borbi postojala opasnost da program bude prekinut, sastanak je održan u miru i prvo javno predavanje je čulo preko 40 osoba. U međuvremenu su u misionarskom domu počeli svake nedelje da se održavaju Studij Kule stražare i Sastanak službe.

Godina 1946. je bila posebno radosna za misionare i one koji su prvi prihvatili biblijsku poruku. Jedan od njih je bio i 24-godišnji Arnoldo Kastro, koji se s osmehom priseća kako je prvi put saznao za biblijsku istinu. On kaže: „Moji cimeri, Evaristo Sančez i Lorenso Obregon, i ja odlučili smo da zajedno učimo engleski. Jednoga dana je Evaristo došao kući iz kupovine i mašući knjigom rekao: ’Našao sam jednog Amerikanca  koji će nas učiti engleski!‘ Naravno, to nije bio cilj tog ’učitelja‘, ali Evaristo je tako razumeo. U dogovoreno vreme, nas trojica smo radosno iščekivali čas engleskog. ’Učitelj‘, to jest misionar Vilbert Gajzelman, bio je prijatno iznenađen kada je video kako ga nestrpljivi ’studenti Biblije‘ čekaju s knjigom u ruci.

„Bila je to knjiga Istina će vas osloboditi, koju smo proučavali dva puta nedeljno“, objašnjava Arnoldo. „Na kraju i nismo baš mnogo naučili engleski, ali smo zato upoznali biblijsku istinu.“ Arnoldo se krstio u avgustu 1946. na jednom kongresu u Klivlandu u Ohaju (SAD), i posle toga se vratio u Nikaragvu da bi počeo s pionirskom službom. Krajem te godine krstila su se i njegova dva cimera.

Danas se 83-godišnji Evaristo Sančez s radošću priseća tih prvih dana. „U početku nismo imali gde da održavamo sastanke“, kaže on. „Ali pošto nas je bilo jako malo, sastajali smo se u domu u kom su živeli misionari. Kasnije smo iznajmili jednu kuću na sprat gde se redovno sastajalo nas 30⁠-40.“

 Ta tri mladića su bili prvi Nikaragvanci koji su se pridružili misionarima u službi, najpre u Managvi, a zatim i u udaljenim područjima. Managva je u to vreme bila manja nego danas; imala je oko 120 000 ljudi. Jedino asfaltirano područje je bio jedan deo od 12 kvartova u centru grada. „Išli smo pešice“, priseća se Evaristo. „Nije bilo autobusa, ni asfaltiranih puteva, već samo železnička pruga i volovska zaprega. Tako smo, zavisno od toga da li je bila sušna ili kišna sezona, hodali ili po velikoj prašini ili po velikom blatu.“ Ali njihov trud je bio nagrađen kada su u aprilu 1946. na Memorijalu bile prisutne 52 osobe.

Osniva se podružnica

Tog meseca su prvi put posetili Nikaragvu Natan H. Nor i Frederik V. Franc iz centrale u Bruklinu. Tokom četvorodnevne posete, brat Nor je održao javno predavanje „Veselite se nacije“ na kom je prisustvovalo 158 osoba. Brat Franc je prevodio govor na španski. Pre nego što su otputovali, brat Nor je osnovao podružnicu Jehovinih svedoka da nadgleda delo u Nikaragvi. Za slugu podružnice je bio naimenovan Vilijam Judžin Kol, koji je imao 26 godina i koji je kratko pre toga premešten iz Kostarike.

Tokom narednih decenija, podružnica je osnovala misionarske domove u mestima kao što su Hinotepe, Masaja, Leon, Blufilds, Granada i Matagalpa. Takođe je organizovano da pokrajinski nadglednik posećuje novoosnovane skupštine i grupe kako bi jačao i hrabrio braću.

Protivnici imaju kratkotrajan uspeh

Revnost braće je brzo urodila plodom, što je uznemirilo sveštenstvo takozvanog hrišćanstva. Protivljenje je najpre počelo u Blufildsu, gradu na karipskoj  obali gde su bila dodeljena dva misionara. Stvari su dostigle vrhunac 17. oktobra 1952, kada je izdato sudsko rešenje kojim se zabranjuju sve aktivnosti Jehovinih svedoka. To rešenje je potpisao jedan službenik iz Ministarstva za imigraciju, a na to ga je podstaklo katoličko sveštenstvo.

Misionari u Blufildsu, Leonu, Hinotepeu i Managvi bili su obavešteni o toj zabrani. Apeli upućeni odgovarajućim nadležnim organima — uključujući i tadašnjeg predsednika Anastasia Somozu Garsija — bili su bezuspešni. Braća su počela da se sastaju u manjim grupama, prekinut je rad s časopisima na ulici, a literatura iz podružnice je prebačena na bezbedne lokacije. Lažno tvrdeći da su Jehovini svedoci komunisti, religiozni neprijatelji su uspeli da zabrane delo propovedanja. Angažovan je jedan advokat koji je protiv te odluke podneo žalbu vrhovnom sudu.

Premda su neka braća popustila pred strahom od čoveka, većina je ostala čvrsta. Kao duhovno zrele i neustrašive osobe, misionari su bili izvor snage za tamošnju braću koja su iz poslušnosti Božjoj Reči nastavila da propovedaju i da se sastaju (Dela 1:8; 5:29; Jevr. 10:24, 25). Onda je 9. juna 1953, nakon samo osam meseci zabrane, vrhovni sud objavio jednoglasnu odluku u korist Jehovinih svedoka, potvrđujući time zakonsko pravo na slobodu obožavanja i slobodu govora. Zavera je u potpunosti bila neuspešna.

Izazovi za prve misionare

Protivljenje sveštenstva nije bio jedini izazov s kojim su se suočili prvi misionari. Osmotri primer Sidnija i Filis Porter, diplomaca 12. razreda Gileada. Kada su u julu 1949. stigli u Nikaragvu, Sidni je bio naimenovan za pokrajinskog nadglednika svih  skupština u zemlji. On opisuje kako je u to vreme izgledalo služiti u toj vrsti službe. „Putovali smo vozom i autobusom. Često nismo mogli da odsednemo ni kod koga od braće, te smo nosili sa sobom prostirke za spavanje i jedan mali rešo za grejanje vode i kuvanje. Više puta smo i po deset sedmica bili van podružnice. Međutim, područje je bilo tako plodno da je u nekim krajevima bio izazov pratiti sav interes. Primera radi, kada smo kasnije služili u pokrajini Managva, Filis je vodila 16 biblijskih studija! Kako je pronalazila vreme za njih? Koristila je dan kada smo bili slobodni i večeri kada nismo imali skupštinske sastanke.“ Ti prvi misionari su zaista bili revni!

Doris Nihof, koja je stigla 1957, opisala je svoj prvi utisak sledećim rečima: „Bilo je to krajem marta, u vreme sušne sezone, tako da nije bilo puno zelenila. U to  vreme je bilo veoma malo automobila; svi su jahali konje i nosili oružje! Čovek se osećao kao da je stupio na scenu nekog kaubojskog filma. Tada su ljudi bili ili bogati ili siromašni, a uglavnom ovo drugo. Da bi stvari bile još gore, Nikaragva je bila u ratu s Hondurasom zbog neke teritorije, a šest meseci pre nego što sam došla, na predsednika Somozu Garsiju je izvršen atentat i u zemlji je uvedeno vanredno stanje.

„Moja dodela je bila univerzitetski grad Leon“, nastavlja Doris. „Pošto nisam mnogo razumela španski, studenti su uživali u tome da zbijaju šale sa mnom. Na primer, kada bih nekim studentima ponudila da opet dođem da razgovaram s njima, složili bi se ali su se smejali dok su mi davali svoje ’ime‘. Jedan se predstavio imenom atentatora koji je ubio predsednika, a drugi je koristio ime nekog ozloglašenog gerilca! Pravo je čudo što nisam završila u zatvoru kada sam ponovo došla i tražila da vidim studente koji su mi se tako predstavili!“

Razgovor s biskupom u Matagalpi

Oko 130 kilometara severno od Managve nalazi se grad Matagalpa koji je okružen brdima na kojima se uzgaja kafa. Tamo je 1957. godine poslato četvoro misionara. Agustin Sekeira, koji je tada bio profesor matematike na koledžu kojim su upravljale „Hosefinine opatice“, priseća se religiozne atmosfere koja je u to vreme vladala u Matagalpi. On kaže: „Ljudi su pretežno bili katolici i plašili su se sveštenika, a naročito biskupa. Biskup je bio kum na krštenju moga deteta.“

Zbog tog straha, podružnici je bilo teško da pronađe smeštaj za misionare. Na primer, kada su se dogovarali oko iznajmljivanja jedne kuće, braća iz podružnice su rekla vlasniku te kuće, jednom advokatu,  da će misionari tamo održavati hrišćanske sastanke. „Nema problema“, rekao je on.

Opisujući šta se potom desilo, Doris Nihof kaže: „Kada smo stigli sa svim našim stvarima, vlasnik nas je dočekao sa zabrinutim izrazom lica. Rekao je da nam je poslao telegram u kom nas je obavestio da ne dolazimo. Zašto? Zato što mu je biskup pretio da, ukoliko nam iznajmi kuću, njegovom sinu neće biti dozvoljeno da pohađa katoličku školu. Nažalost, mi nismo primili taj telegram, a i kirija za taj mesec je već bila plaćena.

„Pronašli smo drugu kuću tog meseca, premda veoma teško“, kaže Doris. „Kada je biskup pokušao da vrši pritisak na odvažnog poslovnog čoveka koji je bio vlasnik te kuće, on je uzvratio rekavši: ’Ako mi budete platili četiristo kordoba za svaki mesec, onda ću ih isterati.‘ Biskup naravno nije dao novac. Međutim, to ga nije zaustavilo. Otišao je do svih prodavnica i zalepio plakate kojima je upozoravao ljude da ne pričaju s Jehovinim svedocima. Osim toga, rekao je vlasnicima prodavnica da nam ništa ne prodaju.“

Uprkos revnosti misionara, činilo se da niko u Matagalpi nije bio voljan da zauzme stav za biblijsku istinu. Međutim, Agustin, profesor matematike, imao je mnogo pitanja na koja nije znao odgovor. Na primer, pitao se zašto piramide još uvek postoje dok su faraoni koji su ih izgradili već odavno mrtvi! Još uvek se jasno seća kako ga je jedan misionar posetio i odgovorio mu na njegova pitanja koristeći Bibliju. Agustin priča: „Privukli su me stihovi u kojima se govorilo da je čovek bio stvoren da živi večno u raju na zemlji, a ne da umre, kao i da će mrtvi biti uskrsnuti. Odmah sam shvatio da je to istina.“ Kako je Agustin reagovao? „Počeo sam da propovedam svima s kojima sam radio na koledžu, a takođe i upravnici koja je bila opatica“, kaže  Agustin. „Ona me je pozvala da u nedelju dođem kod nje da razgovaramo o ’kraju sveta‘. Kada sam došao, iznenadio sam se videvši da je tamo i biskup Matagalpe.

„ ’Pa, kompadre, rekoše mi da gubiš veru‘, rekao je.

„ ’Koju veru?‘, odgovorio sam. ’Onu koju nikad nisam ni imao? Tek sada razumem šta je prava vera.‘ “

Tako je počela tročasovna diskusija, a opatica ih je slušala. Agustinova revnost za novopronađenu religiju ponekad ga je navodila da bude prilično otvoren. Čak je nehrišćansko verovanje u besmrtnost ljudske duše nazvao šemom za zgrtanje novca kojom se iskorištavaju nedužni ljudi. Da bi to objasnio biskupu rekao je: „Zamislite, na primer, da moja majka umre. Ja bih se, naravno, obratio vama da održite misu za njenu dušu koja je u čistilištu. Vi biste mi naplatili tu službu. Posle osam dana održali biste još jednu misu. Posle godinu dana, još jednu i tako u nedogled. Ali nikada mi ne biste rekli: ’Kompadre, neću više da držim mise jer je sada duša tvoje majke otišla iz čistilišta.‘ “

„Ah!“ rekao je biskup, „jedino Bog zna kad duša izlazi iz čistilišta!“

„Kako onda vi znate kad je otišla u čistilište da biste počeli da mi naplaćujete?“ odgovorio je Agustin.

 U jednom trenutku tokom diskusije, kada je Agustin počeo da citira još jedan biblijski stih, opatica je rekla biskupu: „Monsinjor, vidite! On ne koristi pravu Bibliju; to je luteranska Biblija!“

„Ne, tu Bibliju sam mu ja dao“, odgovorio je biskup.

Dok je razgovor dalje tekao, Agustin se iznenadio kada je čuo biskupa kako kaže da čovek ne treba da veruje u sve što stoji u Bibliji. „Posle tog razgovora“, kaže Agustin, „bio sam uveren da sveštenstvo takozvanog hrišćanstva, poput religioznih vođa Isusovog vremena, više voli crkvenu tradiciju nego Božju Reč.“

Agustin Sekeira je u februaru 1962. postao prvi kršteni objavitelj u Matagalpi. Nastavio je duhovno da napreduje i kasnije je služio kao pionir i starešina, a od 1991. služi kao član Odbora podružnice u Nikaragvi. Što se tiče Matagalpe, u njoj su tokom službene 2002. godine postojale dve napredne skupštine sa ukupno 153 objavitelja Kraljevstva.

 Neumorni specijalni pioniri

Mnogi koji su prihvatili dobru vest o Božjem Kraljevstvu bili su motivisani da prošire svoju službu učestvovanjem u pionirskoj službi. Među njima su bili i Hilberto Solis, njegova žena Marija Sesilija i njegova mlađa sestra Marija Elsa. Sve troje su kršteni 1961, a četiri godine kasnije su postali veoma uspešan tim specijalnih pionira. Ovaj trio je osnovao ili ojačao devet skupština u raznim delovima zemlje. Jedna od njihovih dodela je bila i ostrvo Ometepe na jezeru Nikaragva.

Površina ostrva Ometepe je 276 kvadratnih kilometara, i na njemu se nalaze dva vulkana od kojih je jedan visok 1 600 metara. Kada se posmatra odozgo, vulkani daju ostrvu oblik osmice. To troje pionira su, počinjući od rane zore, obrađivali to ostrvo tako što su onoliko koliko se moglo išli autobusom, a zatim su nastavljali pešice — i to često bosi — po peskovitoj obali mnogih ostrvskih sela. Za oko 18 meseci su širom Ometepe osnovali mnogo zasebnih grupa studenata Biblije, od kojih je najveća bila u Los Atiljosu.

Nekada je mnogim novim objaviteljima u Los Atiljosu uzgajanje duvana bilo glavni izvor prihoda, ali sada im biblijski školovana savest nije dozvoljavala da rade taj posao. Zato se većina njih počela baviti ribolovom, iako je to donosilo manje prihoda. Kako je samo radosna bila porodica Solis kada je videla takvu veru, kao i mnoge druge dokaze da je Jehova blagoslovio njihovu službu! U stvari, broj objavitelja u tom području se ubrzo povećao na 32, zbog čega je bila potrebna Dvorana Kraljevstva. Alfonso Aleman, jedan od novih objavitelja koji je uzgajao lubenice, ljubazno se ponudio da pokloni jednu parcelu za dvoranu. Ali kako će objavitelji u Los Atiljosu pribaviti novac za izgradnju?

 Hilberto Solis je organizovao da dobrovoljci na jednom delu te parcele zasade lubenice, a brat Aleman je dao seme. Hilberto je, time što je i sam marljivo radio, podstakao ostale da se brinu oko tih „Jehovinih lubenica“. Marija Elsa, sitna ali energična žena, opisuje kako je ta grupica objavitelja brinula o lubenicama. Ona kaže: „Ustajali bismo rano ujutro, dok je još bio mrak, da zalijemo njivu. Tri puta smo imali dobar rod. Brat Aleman je svojim čamcem vozio lubenice preko jezera Nikaragva do Granade, gde ih je prodavao i kupovao građevinski materijal. Eto kako je sagrađena Dvorana Kraljevstva u Los Atiljosu, i zato moj brat kaže za tu malu dvoranu da je napravljena od lubenica.“ Premda su ti počeci bili skromni, na ostrvu Ometepe sada postoje tri napredne skupštine.

Poniznost, pozitivnost i potpuno pouzdanje u Jehovu koje su pokazali Hilberto, njegova žena i sestra uticalo je na mnoge osobe. Hilberto bi često rekao: „Uvek treba da gledamo na nove kao na neku mladunčad. Tako su ljupki, ali još uvek slabi. Nemojmo se nikad uzrujavati zbog njihovih slabosti, već im pomozimo da ojačaju.“ Nesumnjivo je takav stav pun ljubavi doprineo da ovo troje primernih pionira pomognu da se preda i krsti 265 osoba! Hilbertova žena je ostala verna do smrti, a Hilbertu, koji sada ima 83 godine, zdravlje se znatno pogoršava. I pored toga, njegova želja da služi Jehovi jaka je kao i uvek. A kada su Mariju Elsu nedavno pitali kako se oseća posle 36 godina specijalne pionirske službe, ona je rekla: „Isto kao prvog dana! Radosna sam i uvek zahvaljujem Jehovi što nas je doveo u svoju svetu organizaciju i dao nam da imamo mali udeo u ovom čudesnom duhovnom raju.“ Zahvaljujući obilnom blagoslovu od Jehove, mnogi marljivi pioniri poput porodice Solis požnjeli su tokom godina mnoge plodove Kraljevstva.

 Zemljotres u Managvi 1972.

Odmah posle ponoći 23. decembra 1972, Managvu je pogodio snažan zemljotres jačine 6,25 stepeni Rihterove skale, što je jednako jačini oko 50 atomskih bombi. Podružnica se nalazila u istočnom delu Managve, svega 18 kvartova od epicentra. „Svi misionari su spavali“, kaže Levi Elvud Viderspun koji je u to vreme bio nadglednik podružnice. „Kada je prestalo da se trese, istrčali smo na ulicu. Zatim su bila još dva udara, jedan za drugim. Svuda oko nas su se rušile kuće. Gust oblak prašine prekrio je grad, a crveni blesci iz centra grada ukazivali su na velike požare.“

Epicentar zemljotresa je bio tačno ispod poslovnog područja, i za samo 30 sekundi Managva je postala nepodesna za stanovanje. Preživeli su krčili sebi put kroz prašinu i ruševine, boreći se da dođu do vazduha. Mnogi nisu uspeli u tome. Premda je prema nekim procenama nastradalo preko 12 000 ljudi, tačan broj nije poznat. U Managvi je bilo razoreno oko 75 posto domova, zbog čega je skoro 250 000 ljudi ostalo bez krova nad glavom. U naredna tri dana posle zemljotresa, iz grada je dnevno bežalo oko 100 000 ljudi.

Hrišćanska ljubav podstiče na pružanje pomoći

Tog dana kad je izbio zemljotres, podružnica je do popodneva primila kompletan izveštaj od skupštinskih nadglednika u Managvi. Delujući brzo i složno, ta verna braća su posetila svakog iz skupštine da bi videla šta mu treba. Na svu sreću, od više od 1 000 Svedoka u gradu niko nije izgubio život, ali preko 80 posto njih je izgubilo svoje domove.

Hrišćanska ljubav je pokrenula Jehovin narod u susednim zemljama da brzo priskoče u pomoć svojoj braći,  tako da su za manje od 22 sata nakon zemljotresa u podružnicu stigli kamioni s hranom, vodom, lekovima i odećom. Zapravo, podružnica je bila jedan od prvih centara za pružanje humanitarne pomoći. Osim toga, veliki broj dobrovoljaca se sjatio iz mnogih skupština u Nikaragvi i ubrzo su svi bili zaokupljeni razvrstavanjem odeće, pakovanjem hrane i otpremanjem tih stvari. Počela je da stiže pomoć čak i od Svedoka iz veoma udaljenih delova sveta.

Da bi se organizovalo pružanje daljnje pomoći, sutradan nakon zemljotresa nadglednik podružnice se sastao s predstavnicima koji su došli iz podružnica u Kostariki, Salvadoru i Hondurasu. Svedoci iz Nikaragve koji su živeli izvan Managve, pokazali su ljubav i primili u svoje domove braću koja su morala da napuste glavni grad. Svedoci koji su ostali u gradu organizovali su se u grupe da bi imali hrišćanske sastanke i išli u službu. Pokrajinski nadglednik je posetio te grupe da bi ih ohrabrio i podelio humanitarnu pomoć.

Cela zemlja je osetila ekonomske posledice zemljotresa. Pa ipak, iako je život postao teži, napredovala je ponovna izgradnja Dvorana Kraljevstva i domova braće. Štaviše, mnoge novozainteresovane osobe napunile su skupštine. Očigledno je Jehova bio zadovoljan sa svojim narodom koji je i dalje stavljao interese Kraljevstva na prvo mesto u životu (Mat. 6:33).

U Godišnjaku od 1975. stajalo je: „Od četrnaest skupština na području Managve, većina njih se još uvek sastaje u objektima s napuknutim zidovima ili u nekom dvorištu pod krovom od lima. Zanimljivo je da je broj prisutnih na sastancima duplo veći nego prošle godine. Tokom prošle godine, braća su imala 20-postotni porast u proseku broja objavitelja. Sada ima 2 689 onih koji prenose istinu drugima, a 417 njih se krstilo.“

 Zbog ovog neprestanog porasta, stara podružnica više nije bila adekvatna. Zamisli samo kako su se objavitelji radovali kada su u decembru 1974, samo dve godine posle zemljotresa, završeni nova podružnica i misionarski dom! Nova podružnica je smeštena u jednoj tihoj ulici koja se zove El Rison, 16 kilometara južno od centra Managve.

Misionari pružaju primer u pogledu ljubavi i jedinstva

Još od 1945. kada su stigla braća Volas, misionari u Nikaragvi pružaju primer u pogledu vere, istrajnosti  i ljubavi prema ljudima. Te izvrsne osobine privlače misionare jedne drugima i lokalnoj braći. Misionar Kenet Brajan kaže: „Nakon zemljotresa u Managvi, pomagali smo u podružnici, izvlačili braću iz njihovih porušenih domova i pomagali im da sahrane svoje poginule rođake. Kad zajedno radiš pod takvim okolnostima, to te veoma zbližava s drugima.“ U vezi s misionarkom koja je bila njen partner, Margarit Mur (bivša Foster) rekla je: „Premda smo bile druge nacionalnosti i porekla i različitih karaktera, atmosfera ujedinjene porodice nam je pomogla da budemo srećne na našoj dodeli uprkos našim nedostacima.“

Misionari poput Kenet i Šaran Brajan smatraju posebnom prednošću to što su mogli da uče od iskusnih misionara kao što su Fransis i Andželin Volas, Sidni i Filis Porter i Emili Hardin. „Svi su se zaista marljivo trudili“, priseća se Šaran, „i bilo je očigledno da s ljubavlju obavljaju svoje zadatke.“

Tokom godina, mnogi bračni parovi misionari služili su i u pokrajinskoj službi. Zaista, to što su revni misionari postavili čvrst temelj doprinelo je izvrsnom duhovnom porastu u Nikaragvi tokom prve tri decenije dela propovedanja. Međutim, ta duhovna građevina će ubrzo biti ispitana, i to ne opet zemljotresom, već nečim što će mnogo duže trajati i što će biti duhovno opasnije — nacionalizmom i revolucijom (1. Kor. 3:12, 13).

Ispitani vatrom političke revolucije

Nikaragvom je, krajem 1970-ih, počela da besni politička revolucija pod vođstvom Sandinističkog fronta nacionalnog oslobođenja (FSLN na španskom). Na kraju je to dovelo do svrgavanja s vlasti 42-godišnje vojno-političke vladalačke dinastije. Rubi Blok, koja je  bila 15 godina misionar u Nikaragvi, kaže o tom periodu: „U tim godinama su zbog velike političke propagande svi bili na ivici živaca. Često su izbijali nasilni sukobi između vojske i sandinista. Da bismo išli u službu, morali smo potpuno da se oslanjamo na Jehovu.“

Premda su Jehovini svedoci neutralni što se tiče političkih stvari, pristalice sandinista su ih često optuživale da su agenti Samosinog režima ili Cije. Takođe je porasla netrpeljivost prema strancima. Na primer, dok je misionarka Elfrida Urban bila u službi jedan čovek ju je optužio da je špijun. „Kako bih mogla da budem špijun?“ rekla je. „Nemam ni kameru ni magnetofon kod sebe. Osim toga, koga ili šta da špijuniram ovde u komšiluku?“

„Vi ste tako dobro obučeni da vam oči služe kao kamera, a uši i mozak kao magnetofon“, odgovorio je on.

Tih dana se na ulicama Managve uzvikivala popularna parola: „Između hrišćanstva i revolucije nema kontradikcije!“ Takvo razmišljanje, koje je postalo popularno tokom 1970-ih u Latinskoj Americi, bilo je odraz liberalne teologije, gledišta koje je promovisao jedan marksistički pokret u rimokatoličkoj crkvi. Kako kaže Encyclopædia Britannica, cilj liberalne teologije je bio da se pomogne „siromašnima i potlačenima putem uplitanja [religije] u politička i društvena zbivanja“.

Rubi Blok se priseća: „U to vreme su nas ljudi često pitali: ’Šta vi mislite o revoluciji?‘ Objasnili bismo da je jedino rešenje za ljudske probleme Božje Kraljevstvo.“ Bilo je teško ostati lojalan Jehovi u toj politički nestabilnoj klimi. Rubi još kaže: „Uvek sam molio Jehovu da mi da snagu da ostanem neutralan, ne samo u govoru već i u mislima i srcu.“

 Posle mnogih meseci nasilnih pobuna, sandinisti su u maju 1979. izveli sveopšti napad s ciljem da sruše vladu. Predsednik Somoza Debajle je bio primoran da pobegne iz zemlje, a njegova nacionalna garda je bila raspuštena. U julu te godine, vlast je preuzela nova hunta, Vlada nacionalne obnove. Procenjuje se da je 50 000 Nikaragvanaca poginulo za vreme te revolucije.

Kako su prošla naša braća? U Našoj službi za Kraljevstvo od oktobra 1979. (engl.) pojavilo se sledeće obaveštenje: „Braća su u dobrom raspoloženju i nastavljaju s održavanjem sastanaka i delom propovedanja i poučavanja. U vreme nasilnih borbi... trojica naše braće su izgubila život. Mnogi su ostali bez domova, ali pošto su većina njih podstanari, najveći gubitak je bio u imovini koja im je opljačkana ili uništena. Što se tiče prevoza, ima ga jako malo. Većina autobusa je uništena, putevi se tek sada popravljaju, a gorivo se teško nalazi.“ Međutim, još teže kušnje su tek predstojale za Jehovin narod.

 Hapšenja i deportovanja

Ubrzo je postalo očigledno da nova vlast ne odobrava neutralan stav Jehovinih svedoka. Na primer, carina je otežavala uvoz literature. Osim toga, zakon koji je donet 1981. tražio je od svih društvenih i religioznih organizacija da se ponovo registruju kako bi bile zakonski priznate. Dok braća nisu bila priznata, njihov nekadašnji zakonski status je bio ukinut. Nažalost, na molbu da budu registrovani nikako nije stizao odgovor.

U septembru 1981, uhapšeni su Endru i Mirijam Rid dok su bili u pokrajinskoj službi u centralnim planinskim predelima. Držani su deset dana u pritvoru u različitim zatvorima i u veoma neprijatnim uslovima. Na kraju su odvedeni u sedište službe bezbednosti gde su ih većinu vremena držali u zasebnim ćelijama. Često su ih satima ispitivali, pokušavajući da izvuku od njih imena odgovorne braće. Svakom od njih je rečeno da je njegov bračni drug priznao da je agent Cije, iako Ridovi čak nisu ni državljani SAD! Na kraju su im rekli da je bila u pitanju greška. Iako nikada nije bio pokrenut zvaničan sudski postupak protiv njih, oni su deportovani u Kostariku. Međutim, pre odlaska im je rečeno da je to što Jehovini svedoci neće da nose oružje neprihvatljivo, jer svaki Nikaragvanac mora da bude spreman da se bori za svoju zemlju.

Odbor podružnice je mudro postupio tako što je intenzivnije poučavao lokalnu braću da nadgledaju delo u slučaju da podružnica bude zatvorena. U međuvremenu su održani tečaj za pokrajinske nadglednike i njihove zamenike, Škole službe za Kraljevstvo za starešine i veliki broj slugu pomoćnika i Škole pionirske službe. Međutim, organizovanje većih skupova je bilo već nešto drugo.

 Primera radi, iako su zvaničnici u Masaji garantovali da će gradski stadion biti na raspolaganju za jedan od dva Oblasna kongresa „Lojalnost Kraljevstvu“, koji su bili planirani za decembar 1981, samo 36 sati pre kongresa povukli su reč. Tu odluku nije doneo gradonačelnik, već vlada u toj zemlji. Međutim, braća su bila unapred obaveštena. Tako su se dan ranije dogovorili s jednom velikodušnom sestrom da koriste njenu farmu pilića. Ona se nalazila oko 8 kilometara izvan Managve. Da bi se to mesto pripremilo, dobrovoljci su radili celu noć. Preko 6 800 braće je odmah usmenim putem obavešteno o novom mestu održavanja kongresa.

Zatvaranje podružnice

U subotu 20. marta 1982. u 6.40, Jan Hanter je pripremao doručak za ostale misionare. Ispred kuće se zaustavio autobus pun službenika iz Ministarstva za imigraciju  i vojnika naoružanih automatima. Vojnici su opkolili podružnicu i misionarski dom. „Službenici su nam rekli da svako spakuje samo po jedan kofer i malu torbu“, kaže Jan. „Nisu nam ništa objasnili, samo su nam rekli da nas vode u jednu kuću gde ćemo ostati neko vreme dok bude trajalo neko ispitivanje. Rajner Tompson, koordinator podružnice, neprimetno se ušunjao u kancelariju i telefonom javio drugim misionarskim domovima šta se dešava.“

„Tog dana sam“, priseća se Rubi Blok, „shvatio pravo značenje Pavlovih reči: ’Ne brinite se ni za šta, nego u svemu molitvom i usrdnim moljenjem... obznanite svoje molbe Bogu; i Božji mir koji prevazilazi svaku misao čuvaće vaša srca i vaše misaone snage‘ (Fil. 4:6, 7). Dok je jedan naoružani vojnik posmatrao iz kuhinje, Rajner Tompson se pomolio za nas nakon čega smo iz sveg srca svi rekli ’amin‘. Posle toga smo se osećali sasvim smireno, iako nismo znali kako će se taj dan završiti. Bili smo uvereni da će nam, ma šta da se dogodi, Jehova dati snage da izdržimo. Uvek ću pamtiti i ceniti to što sam naučio iz tog iskustva.“

Brat Hanter priča šta se dalje desilo: „Strpali su nas u autobus i odvezli na jednu staru plantažu kafe izvan grada. Podsetio sam službenike da kao stranci imamo pravo da kontaktiramo s našim ambasadama. Oni su rekli da je objava vanrednog stanja početkom te nedelje poništila sva takva prava i da ćemo kada izađemo iz zemlje moći da pričamo s kim god hoćemo. Bio je to prvi nagoveštaj da ćemo biti proterani iz Nikaragve.“ Tog dana je devet misionara koji su živeli u podružnici odvezeno u posebnim grupama do granice s Kostarikom.

U međuvremenu su misionari iz druga dva misionarska doma brzo reagovali na telefonski poziv brata  Tompsona. Uz pomoć tamošnje braće uklonili su dosta opreme, uključujući i ofset presu i mnoge lične stvari. Kada su stigli službenici iz Ministarstva za imigraciju, iznenadili su se kad su videli da su misionarski domovi skoro prazni i da misionari pakuju svoje kofere. Te večeri je deset misionara iz ta dva doma odvezeno na aerodrom. „Rekli su nam da smo kontrarevolucionari“, priča Filis Porter, „a ipak nam niko nije proverio prtljag. Iako nismo imali avionske karte, nalepnice na prtljagu su nam govorile da ćemo biti deportovani za Panamu.“ Samo je jedan bračni par misionara iz Britanije, koji su bili u pokrajinskoj službi, deportovan nekoliko meseci kasnije.

Misionari su se za nekoliko dana sastali u podružnici u Kostariki. Da bi nastavili sa svojom službom, Vodeće telo im je dalo nove dodele u obližnjim zemljama — Belizeu, Ekvadoru, Salvadoru i Hondurasu. Međutim, Rajner i Džin Tompson i Jan Hanter su neko vreme ostali u Kostariki kako bi bili u kontaktu s braćom koja su od tada nadgledala delo u Nikaragvi.

Kako su se braća u Nikaragvi snašla? „Premda su plakali kad su saznali da smo deportovani, naša draga braća su nastavila dalje s delom“, izvestio je u to vreme brat Hanter. „Oni koji su novonaimenovani u odboru zemlje odlično predvode i uvereni smo da će dobro obavljati stvari.“ Feliks Pedro Pais, dugogodišnji pokrajinski nadglednik u Nikaragvi, priseća se kako su se braća osećala kada su misionari deportovani: „Bili smo jako tužni. Oni su zaista davali sve od sebe u službi propovedanja i ostali su lojalni. Njihov primer je ojačao braću i postavio čvrst temelj za delo u ovoj zemlji.“

 Ograničeno, ali ne i zabranjeno delo

Vlade ponekad pogrešno razumeju neutralan stav Jehovinih svedoka što se tiče politike, rata i sukoba u društvu. To često dovodi do protivrečnih mišljenja o Božjem narodu. Na primer, tokom 1950-ih i 1960-ih pod režimom Somoze, protivnici su nas optuživali da smo komunisti. Ali sada sandinisti optužuju braću da su agenti Cije. Mediji su im se pridružili nazivajući ih „kontrarevolucionarima“.

I pored toga, Jehovini svedoci nisu bili zabranjeni, premda je u periodu između 1982. i 1990. njihova sloboda obožavanja očigledno bila ograničena. Na primer, nisu mogli da unose literaturu u zemlju. Osim toga, osmišljen je jedan sistem pomoću kog su se mogle pomno kontrolisati njihove aktivnosti — i ne samo njihove već svih ljudi.

 Špijuni iz komšiluka

Jedan priručnik biblioteke Kongresa navodi: „Odmah nakon revolucije, FSLN je osnovao i ogromne organizacije koje su zastupale najrasprostranjenije interesne grupe u Nikaragvi. Te grupe su sačinjavali radnici, udruženje žena, stočari, zemljoradnici i seljaci. Prema tom priručniku, „sandinističke organizacije su do 1980. okupile oko 250 000 Nikaragvanaca“. Među najjačim organizacijama bili su Sandinistički komiteti odbrane, to jest CDS, koji su bili komunističkog tipa. Sačinjeni od odbora komšija, ti komiteti su vršili popis ljudi u gradskim blokovima i tako „znali gde je ko“, kaže taj priručnik. Oni su bili efikasno sredstvo za prikupljanje informacija i njihovo prosleđivanje vlastima.

Ubrzo su aktivnosti Jehovinih svedoka bile pomno praćene, čak i više od toga, jer je protiv njih bila pokrenuta snažna propagandna kampanja. Neke ljude koji su delovali sumnjivo njihove komšije su redovno prijavljivale sandinističkim vlastima optužujući ih za kontrarevolucionarne aktivnosti i „ideologiju diverzionizma“. Često su ih hapsili agenti Glavne direkcije državne bezbednosti, to jest tajne policije.

Jedna dužnost CDS-a bila je da organizuje noćno stražarenje. Obični ljudi, i muškarci i žene, bili su pozvani da, za vreme svog dežurstva, vode računa o bilo kakvom kriminalu ili kontrarevolucionarnoj aktivnosti u svom komšiluku. Svedoci nisu obavljali tu službu, niti su dozvolili da se njihovi domovi koriste za nedeljne sastanke CDS-a. Međutim, prihvatali su druge dobrovoljne radove, kao što je čišćenje ulica. I pored toga, smatralo se da su Svedoci fanatici i da predstavljaju opasnost po državu. Jedan brat kaže: „Tokom te decenije,  na fasadi moje kuće bilo je napisano: ’Posmatramo vas.‘“

Oprezni, a ipak neustrašivi

Dok su išla na hrišćanske sastanke i dok su učestvovala u službi, braća su bila oprezna kako ne bi preterano skretala pažnju na sebe. Sastanci su se održavali van očiju javnosti, po grupama veličine prosečne porodice. Održavani su u privatnim kućama ili u Dvoranama Kraljevstva koje nisu bile označene. Zavisno od komšiluka u kom su živeli, braća obično nisu pevala pesme Kraljevstva. S vremenom, objavitelji su počeli da umesto svojih imena upotrebljavaju brojeve u raznim formularima i izveštajima koji su se koristili u skupštini. Osim toga, braća nisu pozivala zainteresovane osobe na sastanke sve dok najmanje šest meseci nisu proučavali s njima i dok te osobe nisu pružile dokaze duhovnog napretka.

Kongresi su bili manjeg obima, a program kraći. Predlošci za govore i drugi materijal slati su svakoj skupštini, tako da su starešine zajedno sa sposobnim slugama pomoćnicima organizovale i iznosile kongresni program na nivou skupštine. Članovi odbora zemlje i putujući nadglednici su koliko god je to bilo moguće posećivali te kongrese.

Braća su usmenim putem obaveštavana o lokaciji, i nikada nijedan kongres nije bio otkazan. Međutim, nekad se kratko pre kongresa moralo promeniti mesto održavanja. Primera radi, dvorište iza kuće jednog brata koji je živeo na selu uređivalo se 1987. godine za skup od oko 300 ljudi. Iznenada se pojavio jedan vojni zvaničnik sa svojim ljudima. „Šta se ovde događa?“, pitao je.

„Pripremamo se za zabavu“, odgovorio je brat, primetivši po čizmama tog čoveka da je on iz Državne  bezbednosti. Posle toga je taj čovek otišao. Pošto su bili sigurni da su ti ljudi nešto posumnjali, braća i sestre su radili celu tu noć da bi razmontirali sve što su postavili. Do pet ujutro, stolice, podijum i sva kuhinjska oprema ne samo što su bili sklonjeni već su i postavljeni na drugoj lokaciji, oko kilometar i po dalje. Mladi, čili kuriri su brzo obavestili braću o novom mestu održavanja kongresa. Nešto kasnije tog jutra, na prvobitnu lokaciju je stigao pun kamion naoružanih vojnika koji su došli da prekinu održavanje kongresa, da pokupe mlade za vojsku i uhapse odgovornu braću. Ali pronašli su samo vlasnika kuće.

„Gde su svi oni ljudi?“, pitao je oficir.

„Pa, sinoć smo imali zabavu, sad je završena“, odgovorio je brat.

„Zar nemate kongres?“, pitao je oficir.

„Pogledajte sami“, rekao je brat. „Ovde nema ništa.“

Pošto mu to nije zvučalo uverljivo, oficir je nastavio: „A gde su šatori koji su juče bili ovde?“

„Zabava je završena“, ponovio je brat. „Sve su sklonili i otišli.“

Vojnici su posle toga otišli. U međuvremenu, braća su na drugom mestu uživala u duhovno izgrađujućem programu.

„Evo“, rekao je Isus, „ja vas šaljem kao ovce među vukove; zato budite oprezni kao zmije, a ipak bezazleni kao golubovi“ (Mat. 10:16). Objavitelji su uzeli k srcu ove reči ne samo kada se radilo o sastancima i kongresima već kada je u pitanju i služba na terenu. Izbegavali su da idu u velikim grupama. Radili su oprezno u parovima i na područjima koja su im bila dodeljivana pred odlazak u službu. Pokrajinski nadglednik Feliks Pedro Pais kaže: „Morali smo da budemo jako oprezni.  U službu smo nosili samo Bibliju. Svaki dan je neki drugi brat bio određen da ide sa mnom na teren. Kada sam bio u poseti nekoj skupštini, utorkom uveče bih bio u jednoj grupi studija knjige, četvrtkom u drugoj, a nedeljom pak u nekoj trećoj. Nisu u svim delovima zemlje primenjivane ovako stroge mere predostrožnosti.“

Konfiskovanja i hapšenja

Jedne noći u julu 1982, rulje od 100 pa do preko 500 ljudi zajedno s agentima Državne bezbednosti, napale su nekoliko Dvorana Kraljevstva u različitim delovima zemlje i zaposeli ih „u ime naroda“. Takođe je 9. avgusta između sedam i devet sati uveče zaposednuto još pet Dvorana Kraljevstva, jedna Kongresna dvorana i nekadašnji objekti podružnice u ulici El Rejzon. Nakon što su u martu deportovani misionari, šestoro braće iz Nikaragve i jedan bračni par misionara koji je ostao, nastavili su da žive u podružnici kako bi čuvali imovinu. Međutim, na kraju su nadležni organi zajedno s ruljom koja se izrugivala prisilili ovu braću da napuste podružnicu, ne dopuštajući im da uzmu čak ni svoje lične stvari.

 Vlada je ovlastila CDS da prisvoji Dvorane Kraljevstva, koje su od tada smatrane „vlasništvom naroda“. Navodno, trebalo je da te dvorane budu adaptirane da bi se koristile kao objekti za javnost. Na kraju je 35 od ukupno 50 objekata Zajednice bilo nezakonito oduzeto, iako nikada nisu zvanično konfiskovani.

Usred tog nacionalističkog besa, odgovornu braću ne samo što su pomno pratili već su im često i pretili. Na primer, ponegde su rulje pripadnika CDS-a satima uznemiravale braću iznoseći optužbe i uzvikujući političke slogane ispred njihovih kuća. Službenici Državne bezbednosti su pretresali domove i neke od njih čak pljačkali. Mnoge starešine, uključujući i članove odbora zemlje, bile su uhapšene i maltretirane.

Jedan od prvih starešina koji su iskusili tako nešto bio je Hoel Obregon, koji je u to vreme bio pokrajinski nadglednik. Agenti Državne bezbednosti su 23. jula 1982. opkolili kuću u kojoj su bili smešteni on i njegova žena Nila i uhapsili ga. Nila je uporno pokušavala da vidi svog supruga, što joj je bilo dozvoljeno tek nakon pet nedelja, mada samo na tri minute i to uz prisustvo naoružanog agenta. Hoela su očigledno maltretirali, pošto je Nila zapazila da je smršao i da je teško pričao. „Hoel neće da sarađuje s nama“, rekao joj je jedan agent.

Konačno je oslobođen posle 90 dana zatvora, a za to vreme je izgubio 20 kilograma. Starešine iz drugih delova zemlje takođe su bili uhapšeni, ispitivani i zatim pušteni. Njihov primer lojalnosti je puno ojačao veru braće! (Vidi okvir „Mučan susret s tajnom policijom“, na stranama 99-102.)

Vojna obaveza — ispit za mlade hrišćane

Na mladu braću je naročito uticao zakon iz 1983. godine o opštoj vojnoj obavezi poznatoj kao patriotska  vojna služba. Muškarci između 17 i 26 godina bili su zakonski obavezni da provedu dve godine u redovnoj vojnoj službi, a zatim još dve godine u rezervnom sastavu. Posle regrutacije su odvođeni pravo u vojne kampove na obuku. Nije postojala nikakva alternativa za osobe koje su zbog prigovora savesti odbijale da služe vojsku. Odbijanje je značilo pritvor i čekanje na suđenje, a zatim bi sledila dvogodišnja zatvorska kazna. Braća su se hrabro suočila s tim ispitom, rešena da ostanu lojalna Jehovi.

Na primer, Giljermo Ponse, 20-godišnji opšti pionir iz Managve, krenuo je 7. februara 1985. da održi neke biblijske studije kada ga je policija privela. Pošto nije imao vojnu knjižicu, poslali su ga u jedan vojni kamp na obuku. Ali umesto da uzme oružje, Giljermo je svedočio mladim regrutima. Kada je to video, jedan od komandira je dreknuo: „Ovo nije crkva, ovo je vojni kamp. Ovde ima nas da slušaš!“ Giljermo je odgovorio citirajući reči iz Dela apostolskih 5:29: „Boga kao vladara moramo slušati pre nego ljude.“ Razbesneli komandir, jedan kubanski vojnik koji je bio zadužen za obuku, zgrabio je Bibliju od njega i pripretio mu rekavši: „Porazgovaraćemo noćas“ — što je značilo da će Giljermo biti podvrgnut nekoj vrsti psihičke torture s ciljem da se potkopa njegova odlučnost.

Na svu sreću, komandir nije uradio to što je rekao. Međutim, Giljermo je tri dana kasnije premešten u jedan zatvor gde su ga narednih devet meseci držali u primitivnim uslovima. I pored toga, on je nastavio s pionirskom službom, vodio je biblijske studije i čak je održavao sastanke sa zatvorenicima. Kasnije tokom tog teškog perioda, Giljermo je bio dragocena podrška odboru zemlje.

 Neka braća nisu bila odvedena u zatvor, već su prisiljena da se u planinama pridruže vojnim jedinicama zvanim Paravojni bataljoni. Svaki bataljon se sastojao od pet ili šest četa od po 80 do 90 ljudi koji su se obučavali za borbe u planinskim džunglama, gde su se vodile najžešće bitke između suprotnih strana (gerilaca i sandinista). Iako braća nisu htela da obuku vojne uniforme  niti da nose oružje, ipak su ih, pored kažnjavanja i verbalnog zlostavljanja, silom odvodili u prve borbene linije.

Osamnaestogodišnji Hiovani Gaitan je podneo takvo maltretiranje. Jednom prilikom, Hiovani je odveden u vojsku baš pred oblasni kongres u decembru 1984, na kom je trebalo da se krsti. Poslat je u jedan vojni kamp na obuku gde su vojnici 45 dana pokušavali da ga prisile da nauči kako se koristi puška i kako se ratuje u džungli. Ali u skladu sa svojom biblijski školovanom savešću, Hiovani nije hteo da se ’uči boju‘ (Isa. 2:4). Nije obukao vojnu uniformu niti je uzeo oružje. Ipak je bio prisiljen da narednih 27 meseci bude zajedno s vojnicima.

Hiovani kaže: „Jačao sam se tako što sam se stalno molio, razmišljao o onome što sam ranije naučio i tako što sam propovedao svim vojnicima koji su bili zainteresovani. Često sam se prisećao psalmistinih reči: ’Oči svoje ka gorama dižem. Otkud će mi pomoć doći? Pomoć je meni od Jehove koji je nebo i zemlju stvorio. Nek ti da on da ne klizne noga tvoja, da čuvar tvoj ne zadrema!‘“ (Ps. 121:1-3; 1. Sol. 5:17).

Iako se oko 40 puta pod prisilom našao usred borbe, ostao je potpuno neozleđen. Kada je oslobođen, krstio se 27. marta 1987. i ubrzo nakon toga je počeo s pionirskom službom. Mnoga druga mlada braća su imala slično iskustvo. (Vidi okvir „Prisilno doveden u zonu borbenih dejstava“, na stranama 105-6.)

Oni su branili svoju neutralnost

Štampa koja je bila pod kontrolom vlade kao i CDS lažno su optuživali Jehovine svedoke da koriste službu od kuće do kuće kao kampanju protiv patriotske vojne službe. Tvrdili su da Svedoci potkopavaju nacionalnu bezbednost time što nagovaraju mlade  Nikaragvance da ne idu u vojsku. Iako te optužbe nisu imale osnova, toliko često su se ponavljale da su navele tužioce i sudije da budu pristrani. Da bi stvari bile još gore, vođe istaknutih evanđelističkih crkava su se izjasnile kao pristalice revolucije. Takođe su optužili one koji iz religioznih razloga ostaju neutralni, nazivajući ih „narodnim neprijateljima“.

Jedan Svedok koji je bio advokat uložio je žalbe u vezi sa slučajevima 25 mlade braće koja su osuđena na dve godine zatvora zbog odbijanja da služe vojsku. Pošto pojam ’prigovor savesti‘ nije postojao u zakonu, cilj te žalbe je bio da se smanje kazne na osnovu izveštaja o dobrom ponašanju optuženih i činjenice da se nisu opirali prilikom hapšenja. Kao rezultat toga, neke kazne su, mada ne sve, smanjene za 6 do 18 meseci.

„Zanimljivo je zapaziti da osim Jehovinih svedoka, niko od mladih nije odbio da služi vojsku iz religioznih razloga“, kaže Hulio Bendanja, brat koji je prisustvovao tim suđenjima. „Bio sam ponosan kada sam video kako naši 17-godišnjaci s čvrstim uverenjem brane svoju neutralnost pred sudijom i vojnim tužiocem uz prisustvo posmatrača koji su protivnici“ (2. Kor. 10:4).

Ilegalno štampanje

Tokom tog perioda, Vodeće telo je nastavilo da braći u Nikaragvi pruža pomoć i uputstva preko podružnice u Kostariki i preko odbora zemlje u Nikaragvi. Ali pošto je uvoz literature bio zabranjen, kako je bila pružana ’hrana u pravo vreme‘? (Mat. 24:45). Jehova je i ovaj put pronašao način.

Tokom 1985. godine, braća su dobijala studijske članke Kule stražare i drugi na Bibliji temeljen materijal koji je štampala jedna državna štamparija. Međutim, to  je bilo rizično zato što se naše delo time izlagalo opasnosti od protivnika. Zato je odlučeno da se koristi ofset presa koja je pre zatvaranja podružnice služila za štampanje programâ za kongrese i pozivnica za Memorijal. Ta mašina se nalazila u kući jedne sestre koja je živela van Managve.

Nažalost, u novembru te godine, vlada je zaplenila tu presu. Ne dozvoljavajući da ih ta prepreka zaustavi u delu, braća su brzo popravila jedan stari mimeograf i nazvali ga Petao. Ranije se on koristio za štampanje letaka, pisama i programa. Kada je postalo teško naći rezervne delove, braća su nabavila drugi polovan mimeograf i dali mu ime Pile. Kasnije im je podružnica iz Salvadora dala još jednu mašinu. Nastavljajući sa svojim običajem da mašinama daju imena po domaćim životinjama, nazvali su je Kokoška.

Metode štampanja nisu bile visoko razvijene, ali to ne znači da su bile manje uspešne. Između ostalih, korišćene su mimeografske ploče koje su braća zvala las  tablitas, to jest pločice. Taj uređaj koji je napravio Pedro Rodrigez, stolar koji se krstio 1954, sastojao se od dva rama pravougaonog oblika spojena šarkama. Na gornjem se nalazilo malo sito, a na donjem, to jest na osnovi, ploča od stakla ili drveta. Mašina je bila jednostavna, kao i proces štampanja. Kucani list papira koji je služio kao matrica, stavio bi se na gornju ploču uz sito, a list čistog papira na donju ploču. Pomoću valjka se nanosilo mastilo na sito, a nakon svakog otiska ubacivao bi se novi list papira.

Ovom metodom štampanja, premda je monotona, proizvedeno je nekoliko publikacija, uključujući i pesmaricu Pevajmo hvalospeve Jehovi, sa svih 225 pesama Kraljevstva. „Kada su braća jednom postala vešta u korišćenju tih malih tabli, štampala su i po 20 stranica u minutu“, priseća se Edmundo Sančez koji je isto radio na štampanju. „Odštampali smo oko 5 000 primeraka samo pesmarice.“

Edmundova žena Elda je bila među prvim sestrama koje su pomagale oko pripremanja matrica za mimeograf. Koristeći svoju ručnu pisaću mašinu, Elda, koja je takođe i majka, često je od ranog jutra pa do kasno u noć kucala studijske članke Kule stražare za matrice za mimeograf. Ona se priseća: „Edmundo bi mi dao primerak časopisa koji je dobio iz Kostarike. Nikada nisam znala koliko postoji grupa za štampanje niti gde se nalaze; znala sam samo za posao koji je meni bio dodeljen.  Takođe sam bila svesna toga da ukoliko bi nas otkrili onda bi naša kuća, naš nameštaj i sve ostalo bilo konfiskovano, a mi bismo bili uhapšeni i možda bismo čak završili kao ’nestale osobe‘. Pa ipak, naša ljubav prema Jehovi i strah od njega odagnali su bilo kakav strah od čoveka koji smo možda imali.“

Štamparske radionice

Giljermo Ponse se seća kako su izgledale te štamparske radionice. On je bio korektor i služio je kao veza između braće koja su pripremala matrice i onih koji su učestvovali u štampanju i distribuciji. Brat Ponse priča: „Radionice su se nalazile u domovima pouzdanih porodica Svedoka. Svaka radionica je zapravo bila jedna soba u sobi i zbog toga je to bio mali prostor za rad. Da se zvuk mimeografa ne bi čuo, stavili bismo kasetofon ili radio ispred radionice i pojačali ga.“

Braća su, sva mokra od znoja, radila i po devet-deset sati dnevno u tim malenim prostorijama štampajući Kulu stražaru ili druge publikacije. Često, kada bi komšije postale znatiželjne ili kada bi neko obavestio nadležne organe, sve se odmah moralo premestiti u drugu kuću.

Taj posao se smatrao betelskom službom, i tu su službu obavljala mlada, neoženjena braća. Felipe Torunjo je imao 19 godina i bio je tek kršten kada je pozvan da služi u jednoj od tih štamparskih radionica. „Prvo što sam zapazio kada sam ušao bila je mala prostorija u kojoj nisi imao gde da se okreneš, a u njoj se osećao jak miris tečnosti za korigovanje onoga što je bilo na matrici. Bilo je nepodnošljivo vruće, a prostoriju je osvetljavala mala neonska lampa.“

Bilo je i drugih izazova. Primera radi, kada je bilo potrebno popraviti neku mašinu — što se  često dešavalo — ona nije mogla jednostavno da se odnese u neki servis. Ljudi bi pitali: ’Čiji je to mimeograf? Šta se štampa na njemu? Da li je to odobreno od vlade?‘ Zbog toga su braća morala sama da vrše popravke i čak ponekad da prave neke delove. Još jedan problem su bili česti nestanci struje. „Pošto su timovi za štampanje hteli da sve uvek bude na vreme odštampano“, priseća se brat Ponse, „ponekad sam ih zaticao kako rade do kasno u noć pod svetlošću petrolejke od koje su im nosevi bili čađavi. Cenjenje, radostan i samopožrtvovan duh koji su ispoljavali ti izuzetni mladići motivisalo me je da nastavim dalje.“

Neke vredne uspomene

Felipe Torunjo se rado priseća nekih uspomena iz vremena kada je četiri godine radio ilegalno kao štampar. „Uvek sam imao na umu to da braća jedva čekaju tu preko potrebnu duhovnu hranu“, kaže Felipe. „Zato smo, uprkos mnogim ograničenjima koja su nam bila nametnuta, radosno služili.“ Omar Vidi, koji je u ovom delu učestvovao od juna 1988. pa sve do njegovog završetka u maju 1990, seća se: „Ono što me je naviše oduševilo bila je bratska naklonost. Novi su bili spremni i željni da uče, i strpljivo su se poučavali različitim poslovima. Uslovi rada nisu bili idealni, ali su dobrovoljci, premda mlade osobe, bili duhovno zreli muškarci koji su duboko cenili žrtve koje je iziskivala ta vrsta službe.“

Hiovani Gaitan je takođe služio u štamparskim radionicama. On kaže: „Podržavala nas je zahvalnost prema Jehovi i njegovoj organizaciji. Niko od nas u to vreme nije primao novčanu nadoknadu, ali nismo bili zabrinuti zbog toga; imali smo sve što nam je bilo potrebno. Što se mene tiče, već sam doživeo puno situacija  u kojima sam se morao u potpunosti osloniti na Jehovu. Zato nisam bio previše zabrinut za svoje materijalne potrebe. Braća kao što su Giljermo Ponse, Nelson Alvarado i Felipe Torunjo, iako mladi, bili su izuzetni primeri za mene. Jačala su me i starija braća koja su predvodila. Da, kada se osvrnem unazad, moram priznati da je to iskustvo stvarno obogatilo moj život.“

Svi koji su učestvovali u tim ilegalnim aktivnostima na mnoge načine su osetili Jehovinu podršku, čak i što se tiče samog štampanja. Brat Gaitan kaže: „Jedna matrica se obično koristila za 300 do 500 otisaka. Mi smo pomoću nje štampali 6 000 otisaka!“ Zašto je bilo neophodno da se odštampa više literature sa istim matricama i drugim materijalom za štampanje? Osim što je u zemlji bilo teško nabaviti neke stvari, postojale su samo prodavnice koje je kontrolisala država. Kada bi se u njima kupovale neuobičajeno velike količine materijala, to bi bilo primećeno i time bi kupac došao u opasnost da bude uhapšen. Jehova je očigledno blagoslovio trud braće tako da, osim prvobitne ofset prese, vlasti nisu pronašle, niti zatvorile nijednu štamparsku radionicu.

Braća koja su radila svetovne poslove kako bi zbrinula svoje porodice takođe su pomagala u delu, često uz veliki rizik. Primera radi, mnogi od njih su svojim vozilom prevozili štampani materijal po celoj zemlji. Ponekad su po ceo dan putovali prolazeći mnoge vojne kontrolne punktove. Znali su da će im, ukoliko budu uhvaćeni, biti oduzeta vozila, da će biti uhapšeni i čak strpani u zatvor. Ipak su bili neustrašivi. Naravno, ovoj braći je bila potrebna puna podrška njihovih supruga. Neke od njih su, kao što ćemo sada videti, takođe odigrale važnu ulogu tokom tog teškog perioda.

 Hrabre duhovno zrele žene

Mnoge hrišćanke su bile izuzetno hrabre i verne tokom tih godina kada je delo u Nikaragvi bilo ograničeno. Sarađujući sa svojim muževima, često su mesecima dopuštale da se njihovi domovi koriste kao mesto za ilegalno štampanje. Takođe su, koristeći svoja sredstva, pripremale obroke za radnike. „Razvile su se bliske hrišćanske veze između nas mlade braće i tih sestara“, seća se Nelson Alvarado, koji je pomagao oko nadgledanja štampanja. „One su nam bile kao majke. A mi smo im, poput sinova, zadavali puno posla. Ponekad smo radili i do četiri ujutru kako bismo ostvarili kvotu i završili u roku, naročito kada je bilo dodatnog posla, kao što je štampanje brošure Svakodnevno razmatranje Pisma. Ponekad su dvojica od nas neprekidno radili skoro 24 sata. Ipak, te sestre su nam uvek spremale obroke, čak i u ranim jutarnjim satima.“

Porodice koje su u svojoj kući imale štampariju, takođe su brinule i o bezbednosti. Obično su se domaćice starale oko toga, pošto je većina muževa tokom dana bila na svetovnom poslu. Jedna sestra se seća: „Da se ne bi čula buka od mašina, pojačali bismo radio do kraja. Kada bi neko došao na vrata, brzo bismo obavestili braću tako što smo preko prekidača upalili jednu posebnu sijalicu.“

Često su u posetu dolazili drugi Svedoci ili rođaci. Sestre su nastojale da se čak i njih što brže i taktičnije reše. Kao što i pretpostavljaš, to nije bilo uvek lako, jer su te sestre obično bile veoma gostoljubive. Pogledajmo primer Huane Montijel, koja je imala indijski orah u svom dvorištu. Pošto su drugi Svedoci često dolazili da uzmu orahe, Huanino dvorište bi postalo neko nezvanično mesto sastajanja. „Kada smo dobili  prednost da se u našoj kući štampa“, priseća se Huana, „muž i ja smo morali da posečemo to drvo. Nismo mogli da objasnimo braći zašto smo odjednom postali manje druželjubivi, ali znali smo da štampanje mora biti bezbedno.“

Takođe se za štampanje koristio i dom pokojne Konsuele Betete, koja se krstila 1956. Međutim, ukoliko bi se braća parkirala ispred njene kuće da uzmu literaturu postali bi sumnjivi. Zato su se parkirali na neko bezbednije mesto — kod kuće jednog brata koji je živeo nekoliko ulica dalje. U jednom razgovoru pre nego što je umrla, sestra Beteta je pričala o tim danima. Sa sjajem u očima je ispričala: „Časopisi bi se uvijali i stavljali u vreće koje su bile namenjene različitim skupštinama. Svaka vreća je bila teška oko 15 kilograma. Da bismo ih odnele do braće, moja snaha i ja smo ih nosile na glavi i prelazile preko jednog jarka iza moje kuće. Komšije nikada nisu ništa posumnjale jer te vreće nisu bile nimalo drugačije od onih koje je većina žena nosila na glavi.“

 Braća su zaista cenila te verne, hrabre sestre! „Bila je stvarno velika prednost raditi s njima“, kaže Giljermo Ponse u ime mnoge braće koja su u to davno vreme služila s njim. Razumljivo je što su te hrišćanke i njihovi muževi pružili odličan primer svom potomstvu. Osmotrimo sada neke izazove s kojima su se suočavala deca u tim burnim godinama.

Verna i pouzdana deca

Poput svojih roditelja, deca onih koji su bili uključeni u tajno štampanje i distribuisanje literature takođe su pokazala izuzetnu vernost. Klaudija Bendanja, čije je dvoje dece u to vreme još živelo s njom u kući, seća se: „U jednoj našoj sobi do dvorišta pet meseci se nalazila štamparska presa. Deca su, čim bi došla iz škole htela da pomognu braći. Ali šta bi mogla da rade? Umesto da ih odvrate, braća su im dozvolila da spajaju odštampane listove Kule stražare. Kako su samo deca volela da budu s tim mladićima koji su ih podsticali da pamte biblijske stihove i pesme Kraljevstva!“

„Da bismo sačuvali poverljivost“, kaže sestra Bendanja, „suprug i ja smo objasnili našoj deci da živimo u teškom vremenu, da to radimo za Jehovu i da je jako važno  da ostanemo verni. Nisu smeli da pričaju nikom o tome — ni rođacima, pa čak ni našoj hrišćanskoj braći i sestrama. Na svu sreću, deca su bila verna i poslušna.“

Dom Aure Lile Martinez bio je jedan od prvih koji su se koristili kao mesto za štampanje. Njena unučad su učestvovala u slaganju strana, spajanju i pakovanju. I oni su se jako zbližili s braćom koja su radila u njihovoj kući i nikada nisu pričali s drugima o tome šta rade. Eunise se priseća: „Išli smo u školu i igrali se skoro svaki dan s decom od Bendanja i Eugariosa, a ipak smo tek godinama kasnije saznali da se kod svih nas štampala literatura. ’Stvarno? I u tvojoj kući?‘, u čudu smo pitali jedni druge. Eto, odrasli smo kao najbolji drugovi, a ipak je svako od nas tu stvar držao u tajnosti. Očigledno je to bio Jehovin način da se zaštiti delo.“

Ta iskustva iz detinjstva i dalje pozitivno utiču na te mlade. Emerson Martinez, koji je sada sluga pomoćnik i služi u specijalnoj pionirskoj službi, kaže: „Braća koja su radila u tim radionicama bila su moji uzori. Oni su imali samo 18-19 godina, ali su me naučili da cenim duhovne odgovornosti, bez obzira koliko male bile, i naučio sam koliko je vredno dobro obaviti posao. Ako bih prilikom slaganja strana propustio samo jednu, neko bi ostao bez tih informacija. Tako sam shvatio koliko je važno da radim najbolje što mogu za Jehovu i našu braću.“

Elda Marija, ćerka Edmunda i Elde Sančez, pomagala je oko dostavljanja matrica Kule stražare i drugih publikacija koje je kucala njena majka. Nosila ih je biciklom, nekoliko ulica dalje, do kuće brata Ponsa. Pre nego što bi dala matrice svojoj ćerki, sestra Sančez bi  ih pažljivo uvila i stavila u neku malu korpu. „Još dok sam bila jako mala“, kaže Elda Marija, „roditelji su me poučili da im budem poslušna. Pošto sam već bila navikla da budem poslušna, to mi nije teško palo ni kad je delo bilo ograničeno.“

Da li je ona razumela s kakvim su se opasnostima suočavala braća, pa i njen otac, zbog toga što su učestvovali u nadgledanju štampanja? Elda Marija kaže: „Otac mi je često govorio pre nego što bi otišao iz kuće da, ukoliko bude uhapšen, ne smem da se uplašim niti da budem tužna. Ipak, kada nije dolazio kući u očekivano vreme, sećam se da smo se majka i ja puno puta molile za njega. Često smo videli ljude iz Državne bezbednosti kako su se parkirali ispred naše kuće i kako nas posmatraju. Kad je majka morala da ode da otvori vrata, ja bih pokupila sav njen materijal i sakrila ga. Jako sam zahvalna roditeljima što su mi pružili primer i pouku u pokazivanju lojalnosti prema Jehovi i našoj braći.“

Mnogi, koji su tada u svojoj mladosti dobili čvrst temelj, sada su u punovremenoj službi i mnogi služe na odgovornim mestima u skupštini. Njihov napredak je dokaz da je Jehova obilno blagoslovio svoj narod time što niko nije ostao bez duhovne hrane tokom tog teškog perioda. U stvari, i dalje se nastavilo s propovedanjem dobre vesti o Kraljevstvu. Čak je seme istine palo na ’dobru zemlju‘ i među hiljadama onih koji su u vreme sandinista bili u zatvorima (Mar. 4:8, 20). Kako je došlo do toga?

Seme Kraljevstva posejano u zatvoru

Posle sandinističke revolucije, hiljade poraženih pripadnika Nacionalne garde kao i političkih disidenata bili su u zatvoru pre nego što su izvedeni pred  posebne sudove koji su zasedali od kraja 1979. pa do 1981. Mnogi pripadnici Nacionalne garde bili su osuđeni čak i na 30 godina zatvora u Karsel Modelu, velikom zatvoru u Tipitapi, koji je oko 11 kilometara severoistočno od Managve. Kao što ćemo sada videti, mnogi iskreni ljudi su u tim surovim, prenatrpanim zatvorima postali duhovno slobodni.

Jedan starešina iz Managve je krajem 1979. dobio pismo od jednog Svedoka. Taj Svedok je bio u zatvoru (ali ne u Karsel Modelu) zato što je pre nego što je upoznao istinu bio u vojsci za vreme Somozine vladavine. Taj brat je u tom pismu tražio literaturu da bi je podelio drugim zatvorenicima. Dvojica starešina su donela literaturu, ali im nije bilo dozvoljeno da vide tog brata. Međutim, on se nije zbog toga obeshrabrio, već je nastavio da svedoči zatvorenicima i čak da s nekima od njih vodi biblijske studije.

Jedan od tih studenata, Anastasio Ramon Mendoza, brzo je napredovao. „Toliko mi se dopalo to što sam učio“, priseća se on, „da sam išao s bratom dok je propovedao drugim zatvorenicima. Neki su nas odbili; drugi su slušali. Ubrzo je oko 12 nas zajedno proučavalo za vreme pauze na jednom otvorenom dvorištu.“ Oko godinu dana kasnije, jedna osoba iz te grupe se krstila.

Ova mala grupa studenata Biblije je početkom 1981. premeštena s drugim zatvorenicima u Karsel Modelo, gde su nastavili da prenose dobru vest drugima. U to vreme je biblijska literatura neprimetno kružila među zatvorenicima, i čak je nailazila na „dobru zemlju“.

Osmotri primer Hosea de la Kruza Lopeza i članova njegove porodice koji nisu bili Svedoci. Šest meseci nakon što je Hose zatvoren, njegova supruga je od jedne sestre koju je srela na ulici dobila Moju knjigu  biblijskih priča. Želela je da tu knjigu da svom suprugu. „Kada sam počeo da čitam Biblijske priče“, seća se Hose, „mislio sam da je to neka evanđelistička publikacija. Nisam nikad čuo za Jehovine svedoke. Toliko sam se oduševio tom knjigom da sam je pročitao nekoliko puta i pričao sam o tome sa 16 osoba koje su bile zajedno sa mnom u ćeliji, i svima se dopalo. Knjiga je bila poput osvežavajuće vode. I zatvorenici iz drugih ćelija su tražili da je pozajme, tako je ona kružila po celom paviljonu, i na kraju se od upotrebe pohabala kao špil starih karata.“

Nekoliko zatvorenika koji su bili s Hoseom bili su članovi evanđelističke crkve; neki od njih čak i pastori. Hose je počeo da čita Bibliju zajedno s njima. Međutim, razočarao se kada ih je pitao da mu objasne značenje Postanja 3:15 i kada su mu oni rekli da je to tajna. Jednog dana mu je jedan zatvorenik koji je takođe proučavao Bibliju rekao: „Odgovor se nalazi u toj knjizi koju su objavili Jehovini svedoci. Možemo zajedno da je proučavamo ako hoćeš.“ Hose je prihvatio ponudu, i pomoću Biblijskih priča saznao je značenje Postanja 3:15. Posle toga je počeo da se druži sa zatvorenicima koji su se izjašnjavali kao Svedoci.

Nešto što je Hosea privuklo ovoj neobičnoj grupi u Karselu Modelu bilo je njihovo fino ponašanje. „Video sam ljude, za koje sam znao da su vodili loš način života, kako se lepo ponašaju zbog toga što proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima“, kaže Hose. U međuvremenu, njegova žena je i dalje dobijala literaturu od Svedoka i nosila je svom suprugu koji je pak duhovno napredovao. Zapravo, njegova grupa za proučavanje mu je čak dodelila deo paviljona gde je mogao da propoveda od ćelije do ćelije. Tako je pozajmljivao svoje primerke  literature zainteresovanim osobama i takođe ih pozivao na sastanke koji su se održavali tokom pauze u paviljonu.

Zbrinjavanje duhovnih potreba zatvorenika

Skupština Managva-Istok preuzela je brigu za duhovne potrebe sve većeg broja zatvorenika u Karselu Modelu koji su čitali literaturu i duhovno napredovali. Skupština je u tu svrhu organizovala da određena braća i sestre tajno nose literaturu zatvorenicima. Posete su bile dozvoljene svaki ili svaki drugi mesec, ali zatvorenika je mogla da poseti samo osoba za koju je on prethodno podneo molbu. Zato Svedoci iz tog mesta nisu mogli da posete sve zainteresovane osobe. Ipak, to još uvek nije bio najveći problem, jer su se zatvorenici mogli brzo sastati i podeliti jedni s drugima ono što su dobili.

Starešine iz skupštine Managva-Istok su pomogle da se organizuju i nadgledaju aktivnosti sve veće grupe u Karselu Modelu. Naročito su redovno održavali kontakte sa zatvorenicima koji su duhovno predvodili. Objašnjavali su im kako da vode sedmične sastanke, kako da na organizovan način obavljaju delo propovedanja i da o svemu tome sastavljaju izveštaj. Ti zatvorenici su pak prenosili te informacije drugima. Pošto je do tog vremena u zatvoru osnovana velika grupa studenata Biblije, bio je naravno neophodan dobar teokratski red.

Karsel Modelo se prvobitno sastojao od četiri paviljona, a u svakom od njih se nalazilo i do 2 000 zatvorenika. „Svaki paviljon je bio odvojen od drugih“, priča Hulio Nunjez, jedan od starešina koji su posećivali zatvorenike, „tako da su se sedmični sastanci održavali zasebno u svakom paviljonu na mestu za rekreaciju, a ukupan broj prisutnih je bio oko 80.“

 Krštenje u buretu

Nekoliko novih, kako su napredovali, izrazili su želju da se krste. Starešine koje su posećivale zatvor potvrđivale su da su kandidati spremni za krštenje i pomagale su zatvorenicima koji su duhovno predvodili da organizuju krštenje istoga dana kada se održavao kongres van zatvora. Obično se govor za krštenje održavao prethodno veče u nekoj ćeliji, a sutradan kada su zatvorenici išli na kupanje kandidati bi se krstili.

Među onima koji su se krstili u zatvoru bio je i Hose de la Kruz Lopez, koji se krstio u novembru 1982. „Kršten sam u buretu koje se koristilo za smeće“, priseća se on. „Dobro smo ga oprali deterdžentom. Zatim smo ga obložili čaršavom i napunili vodom. Međutim, baš kad smo se okupili radi krštenja naišli su naoružani stražari. ’Ko vam je dozvolio ovo krštenje?‘, pitali su. Brat koji je predvodio objasnio je da čoveku nije potrebna dozvola za ono što Bog kaže da treba raditi. Stražari  su se prećutno složili s tim ali su hteli da gledaju kako se krstimo. Dok su posmatrali, odgovorio sam na dva pitanja koja su bila postavljena kandidatima za krštenje i zatim sam uronjen u bure.“ Na takav način se na kraju krstilo najmanje 34 zatvorenika.

Neki zatvorenici su brzo napredovali. Među njima je bio i Omar Antonio Espinoza koji je osuđen na 30 godina zatvora, a od toga je odslužio 10 godina u zatvoru u Karsel Modelu. Pošto su zatvorenici povremeno premeštani, sa Omarom je tokom njegove druge godine zatvora zajedno u ćeliji bio i jedan Svedok. Omar je primetio da drugi zatvorenici redovno dolaze kod tog čoveka i da ih on poučava Bibliji. Oduševljen onim što je video i čuo, Omar je zamolio da se i s njim proučava Biblija.

Počeo je da proučava pomoću knjige Istina koja vodi do večnog života, i prelazio je po jedno poglavlje dnevno. Posle 11 dana hteo je da bude nekršteni objavitelj. Kada je završio 22. poglavlje knjige, želeo je da se krsti. Međutim, braća su ga zamolila da još malo razmisli. Takođe su mu savetovala da proučava još jednu publikaciju, naime, knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji, koja je baš tada doneta u zatvor. Za malo više od mesec dana, Omar je završio i tu knjigu. Štaviše, prestao je da puši i učinio je još neke promene. Biblijska istina je očigledno uticala na njegov život. Pošto su braća videla te promene, to ih je uverilo da on iskreno želi da se krsti, tako da se Omar krstio u buretu 2. januara 1983.

Zatvorski znakovni jezik

Da bi prosledili informacije koje su dobijali od starešina koji su posećivali zatvor ili da bi prikupili podatke, kao što je izveštaj službe, objavitelji u zatvoru koji su bili u različitim paviljonima morali su nekako da komuniciraju. Brat Mendoza, koji se 1982. krstio u zatvoru, priča kako su to radili.

 „Neko od nas bi“, kaže on, „naučio jednu vrstu znakovnog jezika koji se koristio među zatvorenicima. Kada bi došlo vreme da se održi Memorijal, procenili bismo kada zalazi sunce i zatim bismo znakovnim jezikom javili jedni drugima tako da smo svi mogli u isto vreme da uputimo molitvu. Tako smo radili svake godine. Znakovni jezik nam je koristio i prilikom proučavanja Kule stražare. Kada braća iz nekog paviljona nisu imala studijski članak za tu sedmicu, znakovnim jezikom smo im prenosili ceo članak. Na drugom kraju bi brat prevodio naglas znakove bratu pored sebe koji bi zapisao članak.“ Ali, najpre da kažemo kako je duhovna hrana stizala u zatvor.

Duhovna hrana za zatvorenike

Starešine, njihove porodice i drugi objavitelji iz skupštine Managva-Istok redovno su dolazili u Karsel Modelo da posete zatvorenike. Oni su skoro deset godina donosili fizičku i duhovnu hranu za svoju braću, uključujući i Kulu stražaru i Našu službu za Kraljevstvo. Duhovna hrana se, naravno, morala krišom donositi.

Jedan starešina je skrivao časopise u šupljini svojih velikih drvenih štaka. „Mladi su takođe pomagali u tome, pošto su njih retko kad pretresali“, kaže Hulio Nunjez. Posetioci su uspevali da unesu u zatvor čak i simbole za Memorijal.

Svaki paviljon je imao poseban dan za posete, a osobe kojima je bilo dozvoljeno da vide zatvorenike obično su provodile ceo dan sa zatvorenikom u jednom velikom dvorištu. Tako je moglo mnogo zatvorenika koji su bili Svedoci da se sastane sa svojom braćom i sestrama u Managvi i da dobije duhovnu hranu. Zatim bi ti zatvorenici, kada bi se vratili u svoje paviljone, podelili s drugima ono što su dobili.

 Nisu bile previđene čak ni teokratske pesme. „U našem paviljonu je samo jedna osoba imala kontakt s braćom koja su dolazila u posetu“, kaže brat Lopez. „Taj zatvorenik je morao svaki put da nauči melodiju nekoliko pesama i da zatim uči nas ostale. Pošto smo imali samo jednu pesmaricu, morali smo svi da uvežbavamo pesme pre sastanaka.“ Brat Mendoza je bio jedan od nekoliko zatvorenika kojima su Svedoci mogli da dolaze u posetu. „Mene su posećivali Karlos Ajala i njegova porodica“, kaže brat Mendoza. „Njegove dve ćerke su me naučile najmanje devet pesama Kraljevstva, a ja sam učio druge s kojima sam bio.“ Brat Lopez je bio među onima koji su učili pesme od zatvorenika koji su imali posete. On se seća: „Kasnije, kada sam počeo da posećujem sastanke van zatvora bio sam presrećan, ali moram priznati i malo iznenađen pošto sam video da smo stvarno pevali iste melodije.“

Održavanje duhovnosti u zatvoru

Pod kakvim okolnostima su braća i zainteresovane osobe u zatvoru morali da istraju, i kako su ostali duhovno jaki? Brat Mendoza priča: „Hrana u zatvoru se delila u malim porcijama. Svi zatvorenici su po nekoliko puta dobijali batine, a stražari su ponekad pucali oko nas, dok bismo mi svi polegali na pod. To su radili jer su hteli da budemo napeti. Kad bi došlo do svađa između nekih zatvorenika i stražara, sve su nas kažnjavali tako što su nas gole odveli u dvorište i ostavili da se pečemo na suncu. Mi Svedoci smo koristili te prilike da ojačamo i utešimo jedni druge. Prisećali bismo se biblijskih stihova i pričali o onome što smo naučili putem ličnog studija. Takvi događaji su nam pomagali da ostanemo ujedinjeni i čvrsti.“

Mnogi Svedoci i zainteresovane osobe koristili su svoje slobodno vreme koje su imali u izobilju tako što  su i po četiri-pet puta čitali Bibliju. Nije bilo ništa neuobičajeno i da po nekoliko puta pažljivo prouče sve biblijske publikacije do kojih su mogli doći. Brat Mendoza se s posebnim cenjenjem seća Godišnjakâ. „Sve smo proučavali, i iskustva iz različitih zemalja i geografske karte“, priseća se on. „Svake godine smo poredili porast u broju skupština, broju novokrštenih i prisutnih na Memorijalu u svakoj zemlji. To nas je baš radovalo.“

Pod takvim okolnostima novi objavitelji su brzo sticali dobro spoznanje o Božjoj Reči i o teokratskoj organizaciji. Takođe su postali revni objavitelji i učitelji. Primera radi, u februaru 1986. u Karselu Modelu je bilo 43 objavitelja, a vođeno je 80 biblijskih studija. Na sastancima je u proseku bilo 83 prisutnih.

Svi ti duhovno oslobođeni zatvorenici ubrzo su iskusili dodatnu slobodu, jer je vlada odlučila da dâ pomilovanje svim političkim zatvorenicima. Tako je 17. marta 1989, oslobođeno najmanje 30 objavitelja iz Karsel Modela. Skupština Managva-Istok brzo je organizovala da oslobođeni objavitelji stupe u kontakt sa starešinama na područjima gde su otišli. Te starešine su pak izrazile dobrodošlicu svojoj novoj braći, od kojih su mnogi kasnije postali starešine, sluge pomoćnici i pioniri.

Ograničenja nisu zaustavila delo propovedanja

Uprkos poteškoćama i opasnostima u vreme kada je delo bilo ograničeno, broj objavitelja u Nikaragvi nastavio je da brzo raste. U stvari, skupštine u nekim područjima su se sastojale skoro samo od novih objavitelja, kao na primer skupština u La Reformi. Specijalni pioniri Antonio Aleman i njegova žena Adela, svaki dan su putovali u službu u seoska područja između Masaje i Granade. Jedno od tih sela bilo je i La Reforma. Početkom 1979, Aleman je u tom selu počeo da proučava  s Rosaliom Lopezom, mladim čovekom čija je žena baš tada umrla. Rosalio je ubrzo ono što je saznao ispričao rođacima svoje žene kod kojih je živeo. Najpre je pričao svojoj tašti, a zatim šuracima i svastikama. Ubrzo su 22 člana porodice išla s njim peške 6 kilometara na sastanke u Masaju.

Jednoga dana su rekli Rosaliju: „Čuli smo na sastanku da Jehovini svedoci idu da propovedaju od vrata do vrata, a mi to ne radimo.“

„Dobro, onda ćemo sad u subotu ići da propovedamo“, rekao je Rosalio. I stvarno su išli! Dok je Rosalio pričao, svih 22 su stajali zajedno s njim na istim vratima! Kada je Antonio sledeći put došao na studij, Rosalio mu je s širokim osmehom rekao: „Svi smo ove nedelje išli da propovedamo!“ Premda je Antoniju bilo drago što su njegovi studenti tako revni, podstakao je te mlade bračne parove da najpre izvrše neke promene u svom životu.

Od svih njih najpre su se, u decembru 1979, krstili Rosalio i jedan od mlađe braće njegove pokojne žene, Uber Lopez, a ubrzo su se za njima i ostali krštavali. Samo tri godine kasnije, osnovana je skupština La Reforma. Na početku je imala 30 objavitelja, i svi su bili iz iste porodice! S vremenom su Uber, njegov brat Ramon i Rosalio naimenovani za starešine. Godine 1986, u toj skupštini je bilo 54 pionira. (Vidi okvir na stranama 99-102.)

Kao rezultat toga što su članovi skupštine La Reforma bili tako revni u propovedanju, u okolnim mestima je osnovano još šest skupština. Imaj na umu da su braća u to vreme još uvek bila pod budnim okom vlasti, koja nije baš bila oduševljena njihovom revnošću. „Vojska nas je stalno uznemiravala“, seća se Uber Lopez, „ali to nas nikada nije sprečilo da propovedamo.“ U stvari, delo propovedanja je tokom tog teškog perioda  bilo u punom jeku. Kako to? Pa zato što su mnoga braća izgubila posao, pa su počela sa opštom ili pomoćnom pionirskom službom.

Jehova je blagoslovio njihov trud. U Nikaragvi je 1982. bilo 4 477 objavitelja dobre vesti, ali do 1990. godine — posle osam godina ograničenja i progonstva — broj objavitelja je narastao na 7 894. To je bio porast od 76 posto!

Ukidanje ograničenja

U februaru 1990, na izborima kojima su prisustvovali strani posmatrači, smenjena je vlada u Nikaragvi. Ubrzo nakon toga ukinuto je ograničenje dela Jehovinih svedoka, više nije bila na snazi opšta vojna obaveza i rasformirani su komiteti odbrane. Braća se više nisu plašila preterane radoznalosti svojih komšija, premda su i dalje bila obazriva. U septembru te godine, Jan Hanter koji je služio u Odboru podružnice u Gvatemali postao je novi koordinator odbora zemlje u Nikaragvi.

Prethodnih osam godina, odbor zemlje je nadgledao delo u Nikaragvi, a da nije imao ni kancelariju ni kancelarijsku opremu. Brat Hanter je zato bio sav srećan što je poneo sa sobom pisaću mašinu koju je koristio u podružnici u Gvatemali! Hulio Bendanja, brat iz Nikaragve, velikodušno je dao mnogo svoje kancelarijske opreme braći koja su imala puno toga da urade.

Kupljena je jedna kuća u predgrađu Managve koja se koristila kao podružnica. Međutim, mnoga braća nisu bila upoznata sa uobičajenom betelskom rutinom, pošto su uglavnom radili tajno na različitim lokacijama i bez određenog radnog vremena. Ali lepo su prihvatili obuku i učinili su neophodne promene. Mnogi od tih mladića su nastavili i dalje verno da služe Jehovi, a neki i u različitim vidovima punovremene službe.

 Takođe su poslata braća i iz drugih zemalja da bi pomogla oko posla u podružnici. Krajem 1990, misionari Kenet i Šaron Brajan su iz Hondurasa ponovo dodeljeni u Nikaragvu. U januaru 1991, iz Kostarike su došli Huan i Rebeka Rejes, diplomci prvog razreda Proširene škole Gilead u Meksiku, zajedno sa Arnaldom Čavezom, takođe diplomcem prvog razreda, i njegovom ženom Marijom. Dve godine kasnije su Lotar i Karmen Mihank došli iz Paname, gde je Lotar služio u Odboru podružnice. Većina njih je dodeljena da služi u novoj podružnici, gde su pomogli da se delo ponovo organizuje u skladu sa organizacijskim procedurama. Danas, betelsku porodicu u Nikaragvi sačinjava 37 članova različitih nacionalnosti.

U februaru 1991, umesto odbora zemlje osnovan je Odbor podružnice, a 1. maja te godine ponovo je zvanično otvorena Nikaragvanska podružnica. Postavljen je temelj za budući porast, a taj porast je zaista bio zadivljujuć! Od 1990. do 1995, kršteno je 4 026 novih učenika, što je porast od 51 posto. Zbog tog porasta su bila hitno  potrebna prikladna mesta za sastajanje. Međutim, možda se sećaš da su još 1982, rulje zaposele ukupno 35 objekata.

Vraćanje imovine

Kada su Dvorane Kraljevstva prvi put nezakonito oduzete, braća nisu prećutno prešla preko toga već su se odmah obratila vlastima pozivajući se na ustav Nikaragve. Međutim, iako su braća udovoljavala svim zakonskim zahtevima, nije odgovoreno na njihove molbe. Čak su 1985. pisala tadašnjem predsedniku Nikaragve tražeći zakonsko priznanje i vraćanje imovine. Osim toga, puno puta su tražili da razgovaraju s ministrom unutrašnjih poslova. Ali sav taj trud je bio uzaludan.

Kada je u aprilu 1990. nova vlada preuzela vlast, braća su odmah podnela još jednu molbu, ovoga puta novom ministru unutrašnjih poslova, tražeći da Jehovini svedoci budu zakonski priznati. Koliko li su bili radosni  i zahvalni Jehovi kada je, samo četiri meseca kasnije, odobrena njihova molba! Tada je nikaragvanska vlada dala Watch Tower Bible and Tract Society-ju status međunarodne organizacije, tako da je mogao slobodno da deluje i da kao neprofitna organizacija bude izuzet od plaćanja poreza. Međutim, vraćanje Dvorana Kraljevstva nije bilo lako, jer su neke od njih „date“ pristalicama bivšeg režima.

Braća su se obratila novoosnovanom Nacionalnom komitetu za reviziju konfiskovane imovine tražeći da im se vrati sva oduzeta imovina. Bio je to složen, zamoran i dug proces, delimično zbog toga što je mnogo drugih organizacija i pojedinaca podnelo slične molbe. Posle godinu dana upornog truda, jedan objekat je vraćen u januaru 1991. Braća su takođe posetila osobe koje su zaposele Dvorane Kraljevstva da bi postigli s njima neki sporazum. Ali većina od tih ljudi je smatrala da je zakonito „dobila“ svoju imovinu putem revolucije.

Kasnije iste te godine, vraćena je imovina podružnice, ali je porodici koja je bila zaposela objekat podružnice morala da se kupi druga kuća za stanovanje. Tokom narednih godina, braći je postepeno vraćeno 30 od ukupno 35 objekata, a za one koji nisu bili vraćeni dobili su odštetu u vidu obveznica.

Izlaženje na kraj s prirodnim katastrofama

Osim zemljotresa koji su ranije spomenuti u ovom izveštaju, vulkani i uragani su takođe uzeli svoj danak. Najaktivniji vulkan u Nikaragvi, Sero Negro, od 1914. godine je imao 12 erupcija, prilikom kojih je prekrio pepelom ogromna polja useva. Elfrida Urban, koja je služila u Leonu za vreme erupcija koje su bile 1968. i 1971, opisuje kako su one izgledale: „Gar i pepeo su dve nedelje padali na grad. Morali smo lopatama da ih skidamo s krova da se krov ne bi srušio. Ljudi su s pravom bili  zabrinuti jer je pre nekoliko vekova nekadašnji Leon bio tako zatrpan. Vetar je posvuda nosio sitan pesak. Bilo ga je u cipelama, odeći, krevetima, hrani i čak među stranicama knjiga! Ipak, braća su za sve to vreme posećivala sastanke i učestvovala u službi na terenu.“

U oktobru 1998, uragan Mič, za kog neki stručnjaci kažu da je „najsmrtonosniji uragan koji je u poslednja dva veka pogodio zapadnu hemisferu“, preplavio je celu Srednju Ameriku. „Mič je usmrtio između 3 000 i 4 000 ljudi u Nikaragvi i prouzrokovao ogromnu štetu“, kaže Encarta Encyclopedia. „Jaki pljuskovi su u krateru vulkana Kasitas formirali jedno jezero prouzrokujući time odrone koji su prekrili 80 kvadratnih kilometara i uništili nekoliko sela.“ Prema nedavnim procenama, broj mrtvih je preko 2 000.

Jehovini svedoci u Nikaragvi, kao i u drugim zemljama koje su bile pogođene, organizovali su veliku humanitarnu pomoć. Svedoci dobrovoljci su u nekim gradovima osnovali grupe koje su biciklima išle u neka područja do kojih nisu mogla doći vozila. Oni su tražili braću i delili im hranu i druge neophodne potrepštine. Često su oni bili među prvima koji su došli s humanitarnom pomoći, što je donelo veliku radost njihovoj braći koja su ostala bez krova nad glavom. Svedoci iz Kostarike i Paname su odmah poslali 72 tone hrane i odeće. Nakon što su bile zbrinute najneophodnije potrebe, dobrovoljci su još nekoliko meseci popravljali Dvorane Kraljevstva i gradili nove domove za braću.

Neka „sasvim druga“ Nikaragva

Vlada je 1987. godine u istočnom delu Nikaragve osnovala dve autonomne oblasti. Nekada je taj deo bio poznat kao Zelaja, a sada se sastoji od Severnoatlantske autonomne oblasti i Južnoatlantske autonomne oblasti. Premda ove oblasti zauzimaju 45 posto površine cele  Nikaragve, u njima živi samo 10 posto celokupnog stanovništva.

Te oblasti su prepune rudnika zlata i srebra, i protežu se od obronaka krševitih centralnih planina pa do laguna i močvara Moskito obale. U središnjem delu se nalazi šaroliki pejzaž tropskih kišnih šuma, ravnica s borovima i palmama, kao i mnogobrojne reke i potoci koji vijugaju do Karipskog mora. Tokom godina, tamošnja sela, gradiće i gradove naselili su mestici, kao i Miskito Indijanci i drugi domoroci.

Većini Miskito, Sumo i Rama Indijanaca kao i Kreolcima koji žive u ovoj oblasti, glavni grad Managva izgleda kao neki drugi svet. U toj oblasti još uvek ne postoji nijedan asfaltiran put koji povezuje istočni deo sa zapadnim. Iako se u atlantskoj oblasti govori španski, mnogi ljudi govore miskito, kreolski ili neki drugi domorodački jezik. Mnogi su protestantske veroispovesti, uglavnom pripadnici Moravske crkve, za razliku od onih koji žive u pacifičkoj oblasti koji su pretežno katoličke veroispovesti. Dakle, istok i zapad su potpuno suprotni u skoro svakom pogledu — u geografskom, jezičkom, istorijskom, kulturnom i religioznom. Kako će onda ljudi reagovati na dobru vestu u toj „sasvim drugoj“ Nikaragvi?

Poruka o Kraljevstvu se širi u najudaljenija područja

Misionari su još 1946. godine otišli da izvide tu istočnu oblast i ostavili su tamo literaturu. Pokrajinski nadglednik Sidni Porter i njegova žena Filis posetili su 1950. male priobalne gradove Blufilds i Puerto Kabezas, ostrva Korn i rudarske gradove Rosita, Bonanza i Siuna. „Na jednom putovanju u te rudarske gradove svako od nas je uručio preko 1 000 časopisa i 100 knjiga“, seća se Sidni. „Svi su voleli da čitaju.“ U  mnogima od tih gradova osnovane su izolovane grupe i od 1970-ih one su postepeno postajale skupštine.

Međutim, godinama je bilo teško doći u druga područja severne i južne autonomne oblasti. Udaljenost, nedostatak puteva i tropski pljuskovi koji padaju tokom osam meseci u godini bile su glavne prepreke za delo propovedanja. Ipak nisu bile nesavladive, što su dokazali mnogi revni i neustrašivi pioniri. Zahvaljujući u velikoj meri njihovoj odlučnosti i marljivosti, sada u te dve oblasti ima sedam skupština i devet grupa u kojima ukupno ima 400 objavitelja.

Da bismo razumeli izazove s kojima se suočavaju Svedoci u ovim oblastima, osmotrimo primer jednog 22-godišnjeg brata. On tri puta nedeljno ide oko osam sati kroz planinsko područje da bi bio na sastancima u rudarskom gradu Rositi, gde se nalazi najbliža skupština. U toj skupštini služi kao sluga pomoćnik i opšti pionir. Pošto je jedini kršteni Svedok u porodici, on obično sam propoveda u tom planinskom području gde su kuće često udaljene jedna od druge i po dva sata hoda. Ako ga uhvati noć dok je u nekoj kući, on prespava tamo i sutradan nastavi da svedoči, pošto nije praktično da se vraća kući samo da bi prespavao. Nedavno mu je otac umro tako da je morao, kao najstariji sin, da preuzme odgovornost za svoju porodicu. Ipak je još uvek u mogućnosti da bude pionir. U stvari, sada je jedan od njegove telesne braće nekršteni objavitelj i ide zajedno s njim u službu.

Od 1994, podružnica svake godine organizuje akcije propovedanja u toj ogromnoj oblasti. Oko četiri meseca tokom letnjeg perioda, privremeni specijalni pioniri, izabrani iz redova revnih opštih pionira propovedaju u udaljenim gradovima i selima u severnoj i južnoj autonomnoj oblasti. Ti odvažni pioniri se suočavaju s velikim vrućinama, krševitim terenom, zmijama, divljim  životinjama, zagađenom vodom i s rizikom da dobiju neku zaraznu bolest. Cilj im je da daju temeljno svedočanstvo, da vode biblijske studije sa zainteresovanim osobama i da održavaju hrišćanske sastanke, uključujući i Memorijal. Rezultati koje oni postižu pomažu podružnici da odredi gde treba da budu dodeljeni specijalni pioniri. Zahvaljujući njihovom radu tokom godina su osnovane skupštine i grupe u gradovima Vaspam i San Karlos, duž reke Koko na dalekom severoistoku.

Premda je u ovim oblastima bio veliki priliv mestika koji govore španski, domorodački Miskito Indijanci su i dalje najveća grupa. Neka biblijska literatura je dostupna na miskito jeziku, a i mnogi pioniri su naučili taj jezik. Kao rezultat toga, mnogi od tih gostoljubivih ljudi koji vole Bibliju povoljno reaguju na poruku o Kraljevstvu.

Na primer, u severnoj pokrajini pored reke Likus nalazi se miskitsko selo Kvivitingni koje ima 46 kuća, a za vreme boravka pionira u tom selu 2001. godine 6 kuća je bilo prazno. Te godine su ti privremeni specijalni pioniri vodili 40 biblijskih studija u tom selu — u svakoj kući po jedan! Posle samo mesec dana proučavanja,  tri studenta su izrazila želju da se krste, a jedan od njih je bio pomoćnik pastora lokalne moravske crkve. Dva para su htela da budu objavitelji, ali nisu bili zakonski venčani. Zato su im pioniri ljubazno objasnili kakva su biblijska merila u vezi s brakom i krštenjem. Zamisli samo kako su pioniri bili radosni kada su im, baš pre nego što će otići kući, došla ova dva para noseći u ruci venčane listove!

Pošto je ta kampanja bila uspešna, objavitelji iz Vaspama redovno putuju 19 kilometara do Kvivitingnija da bi pomogli novozainteresovanim osobama da duhovno napreduju i da bi ih obučili za službu.

Privremeni specijalni pioniri koji su propovedali u nekoliko miskitskih sela duž reke Koko sreli su jednu veliku grupu Amerikanaca koji su obavljali neki humanitarni posao. Pioniri su im dali mnogo časopisa na engleskom. U selu Fransija Sirpi, blizu reke Vava, članovi baptističke crkve su gradili jednu malu školu. Vođa građevinske grupe je rekao jednom pioniru: „Divim se aktivnosti Jehovinih svedoka. Došli ste ovde da biste poučavali ljude Bibliji. Voleo bih da i moja religija to radi.“

Potreba za iskusnom braćom

Oko 60 posto Svedoka u Nikaragvi je u vreme kada je delo bilo ograničeno posećivalo sastanke u grupama koje su bile veličine kao mala porodica. Imali su samo neke publikacije za službu. Kongresi su se održavali na nivou skupštine, a program je bio skraćen. Mnoga zrela braća koja su bila i poglavari porodica zamenjivala su putujuće nadglednike, ali nisu mogla u potpunosti da obavljaju to delo. Osim toga, mnoge porodice dugogodišnjih Svedoka su u tom burnom vremenu emigrirale. Zato su, kada je delo ponovo zakonski priznato, bile hitno potrebne iskusne starešine i pioniri.

 I same starešine su jedva čekale da budu obučene organizacionim procedurama, dok su objaviteljima bila potrebna uputstva, kao na primer kako da nude literaturu u službi. Da bi se udovoljilo tim potrebama, Vodeće telo je u Nikaragvu poslalo diplomce Škola za osposobljavanje slugu koje su se održale u Salvadoru, Meksiku i Portoriku. Jedan od te braće, Pedro Enrikez, diplomac prvog razreda Škole za osposobljavanje slugu koja se održala u Salvadoru, postao je 1993. godine pokrajinski nadglednik u Nikaragvi. Takođe je jedanaest iskusnih pokrajinskih nadglednika iz Meksika ’došlo‘ u tu savremenu Makedoniju da pomogne (Dela 16:9).

U zadnjih devet godina, došlo je 58 diplomaca Gileada, koji su smešteni u šest misionarskih domova širom zemlje. Svojom duhovnom zrelošću oni su doprineli zdravoj duhovnoj atmosferi u skupštinama, i pomogli su mnogim mladima da gledaju na punovremenu službu kao na jedan poželjan cilj.

Oni koji su tokom 1960-ih i 1970-ih došli u Nikaragvu da bi služili gde je bila veća potreba nazvali su je rajem za propovedanje. To bi se i danas moglo reći. Jedan brat iz službenog odeljenja te podružnice kaže: „Nikaragva je još uvek zemlja gde objavitelji i pioniri  moraju da odluče koliko će studija voditi jer postoji mnogo zainteresovanih osoba.“ Razumljivo je što se mnogi koji hoće da pomognu tamo gde je veća potreba i koji su proračunali trošak raspituju o služenju u Nikaragvi. U stvari, do aprila 2002. godine, 289 pionira iz 19 zemalja su se preselili tamo da bi pomogli. Tamošnji Svedoci su i te kako zahvalni svim ti žeteocima! (Mat. 9:37, 38).

Uzbudljiv skup

Poslednji kongres koji je održan pre nego što je delo ograničeno bio je 1978. godine. Zamisli samo kako su onda braća bila uzbuđena kada su pozvana na oblasni kongres koji je trebalo da se održi u Managvi u decembru 1999! Porodice su bile ohrabrene da počnu da štede novac za putovanje i ostale troškove tako da bi svi mogli da budu na kongresu. Neki Svedoci su bili prilično dovitljivi u skupljanju novca. Primera radi, pošto je svinjsko meso omiljeno u Nikaragvi, mnogi su nabavili žive „kasice-prasice“, tako što su kupovali, odgajali i kasnije prodavali prasiće. Pošto su mudro planirali i bili odlučni u svojoj nameri, 28 356 Svedoka i zainteresovanih osoba iz svih krajeva zemlje došlo je na nacionalni bejzbolski stadion u Managvi na Oblasni kongres „Božja proročanska reč“, koji je počeo 24. decembra.

Kako su samo bili uzbuđeni delegati koji su u subotu na tom kongresu videli kako se 784 osobe podranjaju pod vodu — što je najveći broj ikada krštenih u Nikaragvi! Misionari koji su ranije služili tamo izneli su publici ohrabrujuća iskustva. Osim toga, kongres je snažno uticao na sve motivišući ih da, bez obzira na jezik ili plemensku pripadnost, budu odlučniji nego ikada da napreduju u učenju ’čistog jezika‘ duhovne istine ’da bi rame uz rame služili [Jehovi]‘ (Sof. 3:9, NW).

 Odbrana naših prava na beskrvno lečenje

Nikaragva ima tri Odbora za odnose s bolnicama (OOB), koji rade pod vođstvom Službe za bolničke informacije koja se nalazi u podružnici. Osim što pomažu pacijentima koji su Svedoci kada iskrsnu pitanja u vezi s transfuzijom krvi, ovi odbori nastoje da informišu doktore i studente medicine o mnogim zamenama za transfuziju krvi koje Jehovini svedoci prihvataju.

U tu svrhu, članovi OOB-a drže predavanja i audio-vizuelne prezentacije doktorima i studentima medicine, od kojih su se neki veoma pozitivno izrazili o tome. Zapravo, sve veći broj hirurga i anesteziologa su spremni da sarađuju s Jehovinim svedocima tako što poštuju  njihov na Bibliji temeljen stav u vezi s transfuzijom krvi.

Rešeni da napreduju

Teokratska istorija Nikaragve pruža obimno svedočanstvo o tome da ni prirodne katastrofe ni nevolje koje su ljudi prouzrokovali ne mogu sprečiti širenje dobre vesti. Da, Jehova je zaista učinio da od „najmanjega“ postane „hiljada“ (Isa. 60:22). Prvi izveštaj službe na terenu za ovu zemlju predat je1943. godine, i tada je bilo samo tri objavitelja; 40 godina kasnije bilo je ukupno 4 477 objavitelja. Do 1990, kada je misionarima dozvoljeno da se vrate u zemlju, broj objavitelja je narastao na 7 894! Jehova je nastavio da blagosilja delo i tokom ’90-ih godina, tako da se broj objavitelja Kraljevstva skoro udvostručio.

Naravno, zbog tog brzog porasta bilo je hitno potrebno još Dvorana Kraljevstva. Zato, pod vođstvom podružnice odvija se jedan ogroman građevinski program koji  obuhvata izgradnju oko 120 Dvorana Kraljevstva i nove objekte podružnice u Tikvantepeu, 11 kilometara južno od Managve. Trebalo bi da se ti objekti završe do aprila 2003.

Poslednjih godina je ekonomska situacija bolja u Nikaragvi, posebno u Managvi, gde ima sve više mogućnosti za zaposlenje, obrazovanje i razonodu. Izgleda da su građevinski projekti trenutno obeležje grada, koji se sad može pohvaliti modernim restoranima, benzinskim pumpama i tržnim centrima koji su prepuni potrošačke robe i drugih odlika zapadnog sveta.

Takva sredina sa svojim mnogim iskušenjima predstavlja nove izazove za hrišćane. Jedan dugogodišnji starešina je zapazio: „Promene se brzo odigravaju. To je kao kad staviš pun tanjir slatkiša pred dete koje nikada nije jelo ništa drugo osim pirinča i pasulja i kažeš mu: ’Polako jedi!‘ Mi znamo kako je služiti Jehovi pod teškim okolnostima, ali neprijatelj je sada podmukao. Sada je situacija mnogo teža.“

Pa ipak, lojalnost, revnost i odvažnost koju su Jehovini svedoci pokazivali tokom godina kada je delo bilo ograničeno i dalje donosi dobre rezultate. Mnogi koji su u to vreme bili deca sada su starešine, pioniri i beteliti. Nikaragva sada ima 17 pokrajina u kojima se nalazi ukupno 295 skupština i 31 izolovana grupa. U izveštaju od avgusta 2002. godine novi najveći broj objavitelja bio je 16 676, a na Memorijalu te godine broj prisutnih je bio 66 751!

I pored toga, mi se molimo da još mnogi ljudi u toj raznolikoj zemlji upoznaju Jehovu pre nego što se završi njegova ’godina milosti‘ (Isa. 61:2). Da, neka naš nebeski Otac i dalje proširuje granice našeg duhovnog raja sve dok cela zemlja ne bude „puna poznanja Jehove kao što je morsko korito puno vode koja ga pokriva“ (Isa. 11:9).

 [Okvir na 72. strani]

Nikaragva

Zemlja: Nikaragva je najveća zemlja u Srednjoj Americi. Planine koje se nalaze u njenom središnjem delu razdvajaju je na dva dela. Na zapadnom delu se nalazi područje s jezerima. Istočni deo, koji je manje plodan, sačinjavaju uglavnom tropske kišne šume i ravnice. U Nikaragvi ima oko 40 vulkana, od kojih su neki aktivni.

Narod: Uglavnom ga sačinjavaju mestici koji govore španski. Oni su nastali mešavinom američkih Indijanaca i predaka Evropljana. Na zapadnoj obali živi mali broj Monimbo i Subtjaba Indijanaca, dok u istočnom delu žive Miskito, Sumo i Rama Indijanci, kao i Kreolci i Afro-Karibljani. Glavna religija je katoličanstvo.

Jezik: Službeni jezik je španski. Takođe se govore i domorodački jezici.

Privreda: Poljoprivreda je glavni oslonac za ekonomiju.

Ishrana: Glavne poljoprivredne kulture koje se koriste u domaćinstvima su pirinač, kukuruz, pasulj, šećerna trska, brašnaste banane, kasava i razno voće. Izvoze se kafa, šećer, banane, morski plodovi i govedina.

Klima: Nikaragva je tropska zemlja. Količina padavina varira od 190 pa do 380 centimetara, zavisno od područja. Temperatura u priobalnim delovima je oko 26 stepeni Celzijusa, dok je u planinskim oblastima malo hladnije.

 [Okvir/Slika na stranama 99-102]

Mučan susret s tajnom policijom

Uber i Telma Lopez

Neki podaci: Roditelji su troje odrasle dece. Uber služi kao starešina u skupštini.

Pod revolucionarnom vladom, Služba državne bezbednosti je često hapsila sluge pomoćnike i starešine i zadržavala ih od jednog dana do nekoliko nedelja radi ispitivanja. Zbog svoje neutralnosti zasnovane na Bibliji, Jehovini svedoci su bili optuživani, ali nikada nisu bili zvanično osuđeni za podstrekavanje ljudi na pobunu protiv vlade. Islednici su takođe hteli da saznaju imena naših „učitelja“ i „vođa“.

Jedan od mnoge braće koja su imala takvo iskustvo bio je Uber Lopez, koji je danas starešina i otac troje odrasle dece. Brat Lopez je bio uhapšen u decembru 1985. u svojoj kući u La Reformi, jednom selu udaljenom oko 40 kilometara jugoistočno od Managve. Njegova žena, Telma, priča kako je bilo tog teškog dana:

„U četiri sata po podne, dva džipa su se zaustavila ispred naše kuće. U jednom su bili agenti Državne bezbednosti, a u drugom vojnici koji  su opkolili kuću. Kada sam rekla agentima da suprug nije kod kuće, naredili su meni i deci da izađemo da bi oni pretresli kuću. Međutim, naš najstariji sin Elmer, koji je imao deset godina, ostao je u kući. Gledao je dok su oni iz ormara vadili svetovnu i teokratsku literaturu. Moj suprug je među tim knjigama sakrio neke skupštinske podatke. Kada su počeli da nose knjige u džipove, Elmer je kroz plač rekao: ’Gospodine, hoćete li da odnesete i moje knjige za školu?‘ Jedan vojnik je oštro uzvratio: ’Dobro, uzmi ih.‘ Tako je naš sin spasao i svoje knjige i skupštinske podatke.

„Uveče, dok smo večerali, vojnici su ponovo došli. S puškama uperenim u nas, odveli su supruga, dok su deca gledala i plakala. Nisu nam rekli ni zašto ga vode, ni gde ga vode.“

Opisujući šta se posle događalo, brat Lopez kaže: „Odveli su me u zatvor u Masaji i strpali u jednu ćeliju zajedno sa svakakvim zločincima. Odmah sam rekao da sam Jehovin svedok i nekoliko sati sam im svedočio. Oko ponoći mi je neko sa uperenim oružjem naredio da napustim ćeliju i odem u džip koji je stajao napolju u mraku. Rečeno mi je da sagnem glavu, ali dok sam ulazio u džip prepoznao sam četvoricu ljudi koji su pognutih glava sedeli unutra. Bili su to sluge pomoćnici i starešine iz Masaje koji su uhapšeni te večeri.

„Dva puta te noći su pretili da će nas ubiti, prvo na jednoj plantaži kafe, a zatim u jednom  naseljenom području gde su nas poređali uza zid. Oba puta su izgleda očekivali da im nešto kažemo, ali niko od nas nije ništa rekao. Na kraju su nas odveli u zatvor u Hinotepeu i tri dana su nas držali u zasebnim ćelijama.

„Nije nam bilo dozvoljeno da spavamo više od nekoliko sati. U ćelijama je bilo mračno, tako da nismo znali da li je dan ili noć. Više puta su nas pozivali u prostoriju za ispitivanje gde su nam postavljali pitanja u vezi s našim delom propovedanja, sastancima i imenima naših ’vođa‘. Jedan od islednika koji su me ispitivali pretio je da će uhapsiti moje roditelje i prisiliti ih da mu daju informacije. U stvari, dok sam bio u ćeliji čak sam čuo glasove mojih roditelja, žene i drugih članova porodice. Međutim, to je bio snimak pomoću kojeg su mislili da će me navesti da poverujem da su članovi moje porodice dovedeni u zatvor radi ispitivanja.

„Četvrtog dana, u četvrtak, rekli su mi da će me osloboditi. Ali, prvo je trebalo da potpišem jednu izjavu kojom bih se zakleo da ću prestati da propovedam o svojoj religiji. Takođe su mi rekli da su Svedoci koji su isto u zatvoru već potpisali tu izjavu — što, naravno, nije bilo tačno. ’Ako ne potpišeš‘, rekli su islednici, ’vratićemo te u ćeliju i istrulićeš u njoj‘.

„’Onda me, molim vas, nemojte osloboditi; ostavite me ovde‘, rekao sam.

„’Zašto to kažeš?‘

„’Zato što sam Jehovin svedok, a to znači da ja propovedam.‘

„Na moje iznenađenje, nas petorica smo bili oslobođeni tog istog dana. Da, Jehova je uslišio naše molitve i ojačao nas da ostanemo smireni i da ne izdamo našu braću. Međutim, posle toga smo bili pod stalnom prismotrom.“

 [Okvir/Slika na stranama 105, 106]

Prisilno doveden u zonu borbenih dejstava

Hiovani Gaitan

Kršten: 1987.

Neki podaci: Uhapšen samo nekoliko nedelja pre nego što je trebalo da se krsti i prisiljen da 28 meseci provede s paravojnim bataljonima. Više od osam godina služio kao pionir.

Neka mlada braća su bila prisiljena da se pridruže paravojnim bataljonima koji su se borili u gustim planinskim džunglama.

Jedan od tih mladića je bio i Hiovani Gaitan. Još kao nekršteni objavitelj, proveo je 28 meseci s paravojnim bataljonima. Bio je uhapšen samo nekoliko nedelja pre krštenja. Hiovani se priseća: „Moje kušnje su počele već nakon prve bitke. Jedan oficir mi je naredio da operem krvavu uniformu koja je skinuta s nekog mrtvog vojnika. Nisam hteo to da uradim, shvatajući da bi to moglo da bude prva karika u lancu događaja koji bi vodili do kompromitovanja moje hrišćanske neutralnosti. Oficir se razbesneo i jako me udario po licu. Uzeo je pištolj, prislonio mi ga uz glavu i povukao okidač, ali pištolj nije opalio. Onda me je udario pištoljem po licu i zapretio mi da će me, ako ga još jednom ne budem poslušao, ubiti.

„Narednih 18 meseci, taj čovek mi je jako zagorčavao život. Puno puta mi je vezao ruke ostavivši me tako po ceo dan bez hrane. Često me je prisiljavao da u takvom stanju idem kroz džunglu ispred ostalih, dok su mi puška i bombe bile prikačene za leđa. Tako sam bio laka meta za neprijatelja! Tukao me je i pretio da će me ubiti, naročito tokom najžešćeg dela borbe kada su drugi oko mene ginuli, a ja nisam hteo da uzmem njihove puške. Pa ipak, nisam ga mrzeo niti sam pokazao da ga se bojim, jer mi je Jehova dao hrabrosti.

„Jednoga jutra, u martu 1985, neku braću i mene su odveli u jedno područje ispod planina, blizu Mulukukua, oko 300 kilometara severoistočno od Managve, gde je našim porodicama bilo dozvoljeno da nas vide. Dok sam jeo i razgovarao s mojom porodicom, primetio sam tog oficira kako sedi sam. Odneo sam mu hranu u jednom tanjiru. Kada je završio s jelom, pozvao me je da dođem kod njega. Očekujući najgore, iznenadio sam se kada mi se izvinio zbog načina na koji je postupao sa mnom. Čak me je pitao nešto u vezi s mojim verovanjima. Tada sam ga poslednji put video; poginuo je kratko nakon toga u jednoj nesreći s vojnim kamionom.“

 [Okvir/Slike na stranama 116-118]

Sećanja dvojice članova odbora zemlje

Podružnica iz Kostarike je nadgledala delo u Nikaragvi u vreme kada je ono bilo ograničeno. U Nikaragvi je bio naimenovan jedan odbor zemlje koji je nadgledao aktivnost tamošnje braće. Dva brata koja su služila u tom odboru, Alfonso Hoja i Agustin Sekeira, prisećaju se tog vremena kušnji.

Alfonso Hoja: „Bio sam starešina u Managvi kada sam 1985. godine pozvan da služim u odboru zemlje. Na mom svetovnom poslu rukovodio sam najvećom filijalom jedne dobro poznate banke. To što sam poznavao bankarski posao omogućilo mi je da pomognem da se na najbolji način iskoriste finansijska sredstva Jehovine organizacije u vreme kada je nikaragvanska valuta brzo devalvirala, što je osakatilo privredu. Tada su se čak i obične cipele, koje su ranije koštale oko 250 kordoba, prodavale za dva miliona kordoba!

„Za vreme tog teškog ekonomskog perioda, u zemlji je vladala i nestašica goriva, što je braći otežavalo isporuku literature u udaljene skupštine. Jehova nam je pomogao omogućivši mi da nabavim gorivo koje je bilo potrebno braći.

„Čak ni moja porodica nije znala da sam član odbora zemlje. Tada sam imao 35 godina i bio sam vojno sposoban za rezervni sastav. Vojska je u četiri navrata pokušala da me regrutuje. Jednom  prilikom su čak došli i kod mene kući. Dobro se sećam tog događaja. Moja žena i tri ćerke stajale su uz mene dok sam zurio u uperenu puščanu cev. Zanimljivo je da nikada nisam izgubio posao u banci.“

Agustin Sekeira: „Služio sam kao specijalni pionir u jednom gradiću u Boaku 1982. godine kada su misionari deportovani. Kasnije sam imao tu prednost da budem naimenovan da služim u odboru zemlje. Braća u mojoj skupštini nisu znala za to naimenovanje. Ustajao bih u četiri ujutru, obavio svoj kancelarijski posao i zatim učestvovao u službi na terenu sa skupštinom.

„Svi koji smo bili u odboru zemlje koristili smo pseudonime dok smo obavljali svoja zaduženja, i dogovorili smo se da jedan drugome ne govorimo detalje o svom poslu. To bi nam u slučaju hapšenja služilo kao zaštita. Nismo imali nijednu kancelariju, već smo radili u kućama. Pošto bi aktentašna mogla privući pažnju, ponekad sam službene papire nosio u jednoj torbi iz koje su virili strukovi crnog luka. Nekoliko puta sam jedva umakao, ali nikada nisam bio uhapšen.

„U više navrata su nas posetili članovi Odbora podružnice iz Kostarike da bi nas ohrabrili i dali uputstva. Za mene je posvećenje podružnice u Kostariki 1987. godine bilo jedan od nezaboravnih i jako ohrabrujućih događaja, jer smo tada još jedan član odbora zemlje i ja imali radosnu priliku da se sastanemo s dva člana Vodećeg tela.“

Neposredno pre nego što je ovaj izveštaj poslat na štampanje, brat Sekeira je preminuo. Imao je 86 godina, a u punovremenoj službi je proveo više od 22 godine. Služio je kao član Odbora podružnice u Nikaragvi.

 [Okvir/Slike na stranama 122, 123]

Pronašli smo pravu slobodu u zatvoru

Karsel Modelo je između 1979. i 1989. bio zajedno s vojnim i političkim zatvorenicima koji su bili povezani s bivšom vlašću. Poruka o Kraljevstvu je prodrla i kroz te zidove, ispunjavajući srca i misli iskrenih ljudi i razvijajući u njima ličnost sličnu Hristovoj (Kol. 3:5-10). Evo nekoliko komentara nekih od tih bivših zatvorenika.

Hose de la Kruz Lopez: „Kada sam odveden u zatvor, bio sam ogorčen i nisam imao nade, ni budućnosti. Onda sam upoznao neke zatvorenike koji su postali Jehovini svedoci. Oduševio sam se time kako su objašnjavali Bibliju i njihovim dobrim ponašanjem. Konačno su moje duhovne potrebe bile zadovoljene i stekao sam nadu. Razmišljao sam, ako sam bio spreman da dam svoj život za neku ljudsku vladavinu koja mi nije mogla pružiti pravu nadu, koliko tek više treba da budem lojalan Onome ko je dao svog Sina za mene! Kada sam pušten na slobodu, moja žena, ćerke i tri druga člana porodice takođe su upoznali istinu. Zaista, nikada se ne mogu odužiti Jehovi za sve što je učinio za mene.“

Brat Lopez služi kao starešina u Managvi.

Omar Antonio Espinoza: „Kada sam imao 18 godina osuđen sam na 30 godina zatvora, od kojih sam odslužio 10 pre nego što sam bio pomilovan.  Premda mi je bilo žao što sam lišen slobode, upravo sam u zatvoru upoznao Jehovu i stekao pravu slobodu. Ranije sam razuzdano živeo, ali sada sam se potpuno promenio. Zahvalan sam Jehovi što je u duhovnom smislu moja čaša puna. Odlučan sam poput Isusa Navina da ’ja i dom moj služimo Jehovi‘ (Is. Nav. 24:15).“

Brat Espinoza služi kao starešina u gradu Rivasu.

Anastasio Ramon Mendoza: „Posle nekoliko meseci zatvora, počeo sam da čitam Bibliju. Zatim sam prihvatio biblijski studij s jednim zatvorenikom koji je bio Jehovin svedok. Ubrzo sam se uverio da sam pronašao istinu. Međutim, odlagao sam krštenje zato što sam kipteo od mržnje prema onima koji su me uhapsili — što je osećanje za koje sam znao da ga Jehova ne odobrava.

„Jako sam se molio i za oproštaj i za pomoć da savladam svoj štetan stav. Jehova je uslišio moje usrdne molbe i strpljivo me je poučio da ne mrzim pojedince, već njihove neispravne stavove i postupke. Krstio sam se 1982. Oslobođen sam 1989. i od tada sam proučavao Bibliju s mnogim nekadašnjim vojnicima i drugima koji su bili u sličnoj situaciji kao i ja. Neki od njih su sada moja duhovna braća.“

Brat Mendoza služi kao sluga pomoćnik u Managvi.

 [Okvir/Slika na stranama 141-145]

Pastorove molitve uslišene

Teodosio Gurdijan

Kršten: 1986.

Neki podaci: Brat Gurdijan trenutno služi kao starešina u skupštini Vamblan.

Godine 1986, u jeku rata između sandinista i kontrarevolucionara, dva objavitelja iz male skupštine u mestu San Huan del Rio Koko putovala su 100 kilometara na sever do Vamblana, grada koji se nalazi u središnjem planinskom delu blizu granice s Hondurasom gde su skoro samo gola brda. Dve godine ranije, mala grupa Svedoka koji su živeli u Vamblanu otišla je odatle zbog rata. Ta dva brata su tražila čoveka po imenu Teodosio Gurdijan. Teodosio objašnjava zašto su ga tražili:

„Bio sam pastor u evanđelističkoj crkvi u Vamblanu. Našom crkvom je upravljalo Nacionalno udruženje nikaragvanskih pastora (ANPEN na španskom), organizacija sačinjena od pastora iz svih protestantskih religija u Managvi. Kratko nakon što su sandinisti preuzeli vlast, ANPEN je potpisao jedan dokument kojim je odobrio učestvovanje pastora i parohijana u Sandinističkim komitetima odbrane i drugim organizacijama, uključujući i vojsku. To me je zbunjivalo, jer sam se pitao: ’Kako bi neko ko je Božji sluga mogao da nosi oružje?‘

 „Onda sam od jedne porodice Svedoka koji su u to vreme živeli u Vamblanu dobio knjigu Pravi mir i sigurnost — iz kog izvora? Te noći sam pročitao veći deo knjige. Takođe sam počeo redovno da čitam Kulu stražaru i Probudite se! To je, napokon, bila prava duhovna hrana. Te informacije sam koristio čak i prilikom svojih propovedi. Kada su za to saznali crkveni zvaničnici, pozvali su me u predstavništvo u Managvi.

„Pošto su pomislili da su Svedoci uspeli da me zavedu zato što mi je kao pastoru nedostajalo spoznanja, ponudili su mi osmomesečnu stipendiju za studije u Managvi. Međutim, ono što sam naučio iz publikacija Svedoka bilo je dobro utemeljeno na Bibliji. Tako sam crkvenim zvaničnicima postavio dosta pitanja, kao što su: ’Zašto mi ne idemo da propovedamo od vrata do vrata kao što su to radili prvi hrišćani? Zašto tražimo desetak kada ga apostoli nisu tražili?‘ Nisam dobio zadovoljavajuće odgovore na svoja pitanja. Ubrzo su me ti ljudi prozvali Svedokom.

„Posle tog događaja, prekinuo sam veze s crkvom i krenuo u potragu za Jehovinim svedocima u Managvi. Međutim, to je bilo 1984. kada su se Svedoci tajno sastajali. Tako sam se, posle dve nedelje bezuspešnog traganja, vratio u Vamblan gde sam izdržavao porodicu tako što sam na jednoj parceli uzgajao kukuruz i pasulj.

„Svedoci koji su živeli u Vamblanu podelili su mnogo literature pre nego što su napustili to područje. Kad god bih video neku od tih publikacija  u domovima ljudi kod kojih sam odlazio, upitao bih: ’Da li čitate ovu knjigu? Hoćete li da mi je prodate?‘ Većina bi mi dala i tako sam s vremenom imao jednu malu teokratsku biblioteku.

„Iako se nisam javno izjašnjavao kao Svedok, i ljudi u Vamblanu su počeli tako da me zovu. Zato, nije mnogo prošlo i agenti Državne bezbednosti su me ispitali o mojim aktivnostima. Rekli su mi da bih mogao da propovedam čak i u obližnjim selima pod uslovom da im dajem neke informacije kao što su imena onih koji podržavaju kontrarevolucionare. ’Ako bih radio to što tražite od mene‘, odgovorio sam, ’odrekao bih se Boga, a to ne mogu. Jehova traži isključivu odanost.‘

„Jednom drugom prilikom je jedan vojni oficir tražio od mene da potpišem dokument kojim bih pokazao da podržavam sandiniste. Odbio sam da to uradim. On je izvukao pištolj i zapretio mi: ’Zar ne znaš da možemo da ubijemo „parazite“ koji ne podržavaju revoluciju?‘ Međutim, nije me ubio nego mi je dao vremena da još jednom razmislim. Te noći sam se oprostio od supruge. Rekao sam joj: ’Čak i ako potpišem taj papir, opet ću umreti. Ali ukoliko ga ne potpišem i izgubim život, Jehova će me se setiti o uskrsenju. Čuvaj decu i uzdaj se u Jehovu. On će nam pomoći.‘ Sutradan ujutru sam rekao tom oficiru: ’Evo me, radite sa mnom šta hoćete, ali ja neću potpisati.‘ Klimnuo je glavom i rekao: ’Čestitam. Znao sam da ćeš to reći. Znam ko su Jehovini svedoci.‘ Zatim me je pustio.

„Posle toga sam još odvažnije propovedao. Putovao sam u mnoga daleka sela i pozivao  zainteresovane osobe da se zajedno sastajemo. Jedan stariji bračni par je bio među prvima koji su se odazvali, a zatim su se pridružile i druge porodice. Ubrzo se nas 30 redovno sastajalo. Pošto smo imali samo jedan primerak časopisa, koristio sam starija izdanja Kule stražare i iznosio materijal u vidu govora. Proučavao sam Bibliju čak i s nekim vojnicima od kojih je jedan kasnije postao Svedok.

„Godine 1985, jedan vojnik koji je privremeno boravio u Vamblanu rekao mi je da u Hinotegi, 110 kilometara južnije od nas, postoji skupština Jehovinih svedoka. Zamolio sam jednog studenta Biblije iz Vamblana da ide sa mnom do tamo. Nakon što smo se na pijaci u Hinotegi raspitali, uspeli smo da pronađemo kuću jedne porodice Svedoka. Vrata je otvorila jedna žena. Kada smo se predstavili kao Jehovini svedoci, ona je pitala da li smo došli zbog Memorijala. ’Šta je Memorijal?‘, raspitivali smo se. Ona je onda pozvala supruga. Kada su se uverili da smo iskreni, pozvali su nas unutra. Nažalost, Memorijal se već održao prethodne večeri, ali smo ostali kod njih tri dana i prvi put smo prisustvovali Skupštinskom studiju knjige.

„Kada smo se vratili u Vamblan, nastavio sam da propovedam i da sam vodim sastanke. Zatim su 1986, dan pred Memorijal, došla dva brata koja sam spomenuo na početku. Naša mala grupa studenata Biblije brzo je obavestila zainteresovane osobe u okolnim selima, i 85 osoba je prisustvovalo našem prvom Memorijalu.

„U oktobru te godine sam se krstio zajedno s mojim prvim studentima Biblije — starijim bračnim parom koji sam ranije spomenuo, koji su tada imali preko 80 godina. Danas skupština u Vamblanu ima 74 objavitelja i 3 opšta pionira. Ja imam prednost da služim kao jedan od starešina. Memorijal 2001. godine smo, osim u Vamblanu, održali u još tri sela i ukupan broj prisutnih je bio 452.“

 [Tabela/Slike na stranama 80, 81]

NIKARAGVA — ZNAČAJNI DOGAĐAJI

1925.

1934: Jedna sestra, pionir, posećuje

Nikaragvu i uručuje literaturu.

1937: Počinje Somozin režim.

1945: Stižu prvi diplomci Gileada.

1946: N. H. Nor

i F. V. Franc posećuju Managvu. Osniva se

podružnica.

1950.

1952: Pod uticajem katoličkog sveštenstva nametnuta je zabrana.

1953: Vrhovni sud ukida

zabranu.

 1972: Zemljotres

pogađa Managvu.

1974: Završena nova podružnica i misionarski dom.

1975.

1979: Sandinisti odnose pobedu nad Somozinim režimom. U toj revoluciji gine skoro 50 000 ljudi.

1981: Ukida se zakonski priznat status Jehovinih svedoka.

1990: Jehovini svedoci ponovo postaju zakonski priznati.

1994: Naimenovano stotinu privremenih specijalnih pionira. Posle toga slede slične akcije.

1998: Uragan Mič pogađa Srednju Ameriku, i u

Nikaragvi gine 4 000 ljudi.

2000.

2002: 16 676 aktivnih objavitelja u Nikaragvi.

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

20,000

15,000

10,000

5,000

1950 1975 2000

 [Mape na 73. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

HONDURAS

NIKARAGVA

Matagalpa

Leon

MANAGVA

Masaja

Hinotepe

Granada

jezero Nikaragva

ostrvo Ometepe

zemljouz Rivas

reka San Huan

Blufilds

KOSTARIKA

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slika na 70. strani]

Gore: Fransis (levo) i Vilijam Volas i njihova sestra Džejn

[Slika na 70. strani]

Dole (braća sleva nadesno): Vilbert Gajzelman, Judžin Kol, Harold Dankan i Fransis Volas; (sestre sleva nadesno): Blanš Kejsi, En Gajzelman, Džejn Volas i Evelin Dankan

[Slike na 71. strani]

Gore: Adelina i Arnoldo Kastro.

Desno: Dora i Evaristo Sančez

[Slika na 76. strani]

Doris Nihof

[Slika na 76. strani]

Sidni i Filis Porter

[Slika na 79. strani]

Agustin Sekeira je bio prvi objavitelj u Matagalpi

[Slika na 82. strani]

Marija Elsa

[Slika na 82. strani]

Hilberto Solis sa svojom suprugom Marijom Sesilijom

[Slike na 87. strani]

Zemljotres je 1972. godine razorio Managvu

[Slika na 90. strani]

Endru i Mirijam Rid

[Slika na 90. strani]

Rubi i Kevin Blok

[Slika na 92. strani]

Oblasni kongres „Lojalnost Kraljevstvu“ održao se na jednoj farmi

[Slike na 95. strani]

Misionari koji su 1982. deportovani za Nikaragvu

[Slika na 109. strani]

Braća koja su pod zabranom štampala literaturu, i mimeografi Petao, Kokoška i Pile

[Slika na 110. strani]

Elda Sančez je neustrašivo pripremala matrice

[Slika na 115. strani]

Sestre koje su pripremale hranu i stražarile dok su braća štampala

[Slika na 126. strani]

Prvi red: Neka od braće koja su u zatvoru upoznala istinu (sleva nadesno): H. Lopez, A. Mendoza i O. Espinoza; drugi red: Karlos Ajala i Hulio Nunjez, starešine koje su posećivale braću u zatvoru i pomagale im duhovno

[Slika na 133. strani]

Kada delo Jehovinih svedoka više nije bilo ograničeno, ova kuća je služila kao podružnica

[Slike na 134. strani]

Posle uragana Mič, neki dobrovoljci su biciklima delili hranu i ostale potrepštine. Drugi su radili na ponovnoj izgradnji Dvorana Kraljevstva i kuća

[Slika na 139. strani]

Banakruz, selo u Severnoatlantskoj autonomnoj pokrajini gde se uprkos izazovima i dalje propoveda

[Slika na 147. strani]

Na oblasnom kongresu za 1999. godinu, „Božja proročanska reč“, prvom kongresu održanom posle 1978, bilo je prisutno 28 356 osoba

[Slika na 147. strani]

Delegati su posmatrali kako se podranjaju 784 osobe — što je najveći broj krštenih u istoriji Nikaragve

[Slika na 148. strani]

Odbor podružnice početkom 2002. (sleva nadesno): Jan Hanter, Agustin Sekeira, Luis Antonio Gonzalez i Lotar Mihank