Demokratska Republika Kongo

’Mi smo poput zrna kukuruza u vreći. Gde god da nas bace, zrno po zrno, kasnije kada dođu kiše, mi donesemo rod.‘ Ove reči je pre više od 50 godina izgovorio jedan verni Jehovin svedok koji je dosta propatio od vlasti tadašnjeg Belgijskog Konga. Sa narednih stranica saznaćete kako je Jehovin blagoslov, poput osvežavajuće kiše, doveo do zadivljujućeg porasta u broju objavitelja Kraljevstva širom Konga.

Ova zemlja, koja je danas poznata kao Demokratska Republika Kongo, nalazi se u srcu Afrike. a Zahvaljujući ekvatorijalnoj klimi, njen veliki deo prekrivaju guste šume. Šumska prostranstva i savane pružaju dom brojnim životinjskim vrstama. Zbog obilja prirodnih bogatstava, ona je dugo bila u žiži međunarodnog interesovanja, meta osvajača i poprište građanskih ratova.

Nezavisnu Državu Kongo osnovao je 1885. godine belgijski kralj Leopold II kao njen vladar i ona je bila njegovo lično vlasništvo. Međutim, Kongoanci su bili sve samo ne slobodni. Leopoldovi ljudi su ih  koristili kao prinudnu radnu snagu i pribegavali su krajnjoj brutalnosti da bi eksploatisali slonovu kost i kaučuk. To je izazvalo ogorčenost susednih zemalja Belgije, tako da je Leopold na kraju popustio pod pritiskom. Nezavisna Država Kongo ukinuta je 1908. godine i osnovan je Belgijski Kongo, kolonija kojom je upravljao belgijski parlament. Kongo je stekao nezavisnost 1960. godine.

Kongoanci su veoma religiozni ljudi. U zemlji ima dosta crkava, semeništa i bogoslovija. Svuda možete sresti ljude koji znaju da citiraju mnoge biblijske stihove. Međutim, kao i na drugim mestima, uspostavljanje pravog hrišćanstva nije bilo lako. Ali, poseban problem u Kongu bio je taj što su ljudi neko vreme mešali Jehovine svedoke s religioznim pokretom zvanim Kitavala.

Problem identiteta

Naziv „Kitavala“ potiče od svahili izraza koji znači „dominirati, upravljati, to jest vladati“. Prema tome, cilj ovog pokreta bio je zapravo politički — postizanje nezavisnosti od Belgije. Neki su smatrali da se taj cilj najbolje može ostvariti pod okriljem religije. Nažalost, grupe Kitavale su nabavljale, proučavale i delile publikacije Jehovinih svedoka. Njihova mesta okupljanja bila su označena natpisom „Kula stražara“. Mnogo pre nego što su Jehovini svedoci došli u ovu zemlju, ti „pokreti Kula stražara“ postali su vrlo poznati u oblasti Katanga u jugoistočnom Kongu. Ljudi su decenijama mislili da su Jehovini svedoci članovi Kitavale. Naravno, oni to nisu bili.

Kitavala je izvrtala biblijska učenja kako bi podržala svoja politička uverenja, sujeverje i nemoralan  način života. Odbijali su da plaćaju porez i suprotstavljali su se kolonijalnim vlastima. Neke njihove grupe su učestvovale u oružanoj pobuni protiv vlasti. Zato ne čudi što ih je belgijska vlada proglasila za odmetnike.

Oblasni komesar Belgijskog Konga napisao je 1956. godine jedan novinski članak u kojem je objašnjeno poreklo Kitavale. Ovaj članak je govorio o Tomu Njirendi, koji je bio rodom iz Njase (sada Malavi), a živeo je u Severnoj Rodeziji (sada Zambija). Izgleda da je Njirenda primio religioznu pouku od nekoga ko je bio povezan sa Istraživačima Biblije (danas poznatima kao Jehovini svedoci) iz Kejptauna u Južnoafričkoj Republici. U ovom članku se navodi: „[Njirenda] je došao u Katangu [Kongo] 1925. godine... i tvrdio je za sebe da je Mvana Lesa, to jest ’Božji Sin‘. Iskoristio je vekovni strah naroda od čini, obećavajući da će oni koji ga slede biti oslobođeni od njih i da on ima moć da ih oslobodi od svih poreza i zahteva od strane svetovnih ili crkvenih vlasti. Onaj ko ne bi prihvatio njegov zakon bio bi proglašen za vračara, onesvešćen i zatim udavljen prilikom prisilnog ’krštenja‘. (U jednoj reci je pronađeno 55 leševa). Nakon što ga je jedan zamenik seoskog poglavara javno optužio, Tomo je uspeo da pobegne i da se vrati u Rodeziju. Pošto su ga tamošnje vlasti tražile zbog ubistava koja je počinio, on je uhapšen, osuđen i obešen.“

Prema belgijskim vlastima, dolazak takozvanog Mvane Lese u Katangu između 1923. i 1925. godine označio je početak Kitavale u Kongu. Proći će decenije pre nego što Jehovinim svedocima bude dozvoljeno da uđu u ovu zemlju i da tu i ostanu.

 Da bismo razumeli zašto je postojala zabuna oko toga ko su u stvari Jehovini svedoci, važno je da spomenemo da su samostalne crkve u Africi uobičajena pojava. Prema nekim procenama, postoji na hiljade takvih organizacija. Stručnjak za afričke religije, Džon S. Mbiti, napisao je: „Glavni problem s kojim se suočava hrišćanstvo u Africi jeste veliki broj religioznih podela, denominacija, grupa i sekti. Mnoge od njih su inostranog porekla. Još više takvih organizacija osnovali su sami Afrikanci, delimično zbog toga što nisu želeli da zauvek ostanu pod dominacijom stranih misionara, delimično zbog ličnih težnji za moći ili pak zbog želje da hrišćanstvo bude blisko kulturi i problemima afričkog naroda, kao i iz mnogih drugih razloga.“

Dakle, postojalo je mnogo nezavisnih religija od kojih je većina ili pozajmila učenja od zvanične religije ili se jednostavno odvojila od nje. U tom smislu, pokret Kitavala nije se ništa razlikovao. Međutim, postojanje Kitavale pružilo je jedinstvenu priliku hrišćanskoj crkvi da Jehovine svedoke drži podalje od Konga. Iako su crkvene vođe dobro znale za razliku između Kitavale i Svedoka, one su namerno podržavale pogrešno mišljenje da su sledbenici Kitavale i Jehovini svedoci jedno te isto.

Crkve su bile u odličnoj poziciji da šire tu laž. Do početka 20. veka, religije hrišćanstva, a naročito Katolička crkva, imale su moćan i uticajan položaj u Belgijskom Kongu. Nasuprot tome, Jehovini svedoci nisu zvanično postojali u toj zemlji, a hrišćansko sveštenstvo je želelo da tako i ostane. Oni su ljubomorno čuvali svoje obraćenike i nisu dozvoljavali nikakav pristup Jehovinim svedocima.

 Ustanci, pobune i plemenski sukobi među lokalnim stanovništvom bili su prilika da se optuži Kitavala, koja se često nazivala pokret Kula stražara. Naziv Kula stražara postao je ozloglašen među zvaničnicima i vlastima. To je predstavljalo veliki problem za one koji su želeli da služe Jehovi u Kongu.

Tokom decenija koje su prethodile nezavisnosti ove zemlje, Jehovini svedoci iz drugih zemalja neprestano su slali pisma vlastima u Kongu, objašnjavajući da Biblijsko društvo Kula stražara nema nikakve veze s pokretom Kula stražara. Međutim, vlasti su aktivnosti ovog lokalnog pokreta godinama dovodile u vezu s delom Jehovinog naroda. Brojni napori da se Jehovini svedoci pošalju u Kongo bili su uglavnom bezuspešni.

Pošto Jehovinim svedocima nije bilo dozvoljeno da uđu u Kongo, u samoj zemlji se malo toga znalo o pravim Svedocima. Međutim, izveštaji iz susednih podružnica sadrže zanimljiv opis onoga što se dešavalo tokom ranih, burnih godina. Hajde da osmotrimo neke delove tog 30-godišnjeg dnevnika o Kongu, kome smo dodali još neka objašnjenja.

Dnevnik o Kongu — delovi izveštaja iz više zemalja u periodu 1930-60.

1930: Narudžbenice za literaturu iz Belgijskog Konga primljene su preko pošte.

1932: Nadamo se da ćemo kasnije imati mogućnost da propovedamo u Belgijskom Kongu i u drugim delovima centralne Afrike gde još uvek nije dato svedočanstvo.

Od maja 1932. godine podružnica Jehovinih svedoka u Južnoafričkoj Republici više puta je podnosila  molbe belgijskim vlastima da dozvole da u Kongo dođu punovremene sluge. Sve molbe su bile odbijene. Međutim, prilikom migracija stanovnika između Konga i Severne Rodezije, neka braća iz Rodezije uspela su da uđu u Kongo, uglavnom na kraće vreme.

1945: Treba biti hrabar čovek da bi zastupao Boga i njegovo Teokratsko kraljevstvo u [Belgijskom Kongu]. Ne samo što su delo i literatura potpuno zabranjeni već i Kongoance koji sarađuju s nama šalju u jedno područje gde ih drže u nekoj vrsti pritvora, ponekad i po nekoliko godina. Pisma koja nam se šalju iz Konga retko kad stignu do [Severne Rodezije], a pošta koju smo poslali u Kongo izgleda da nije primljena, ali... činimo sve što je moguće da bismo pomogli našim saradnicima u delu Kraljevstva u toj zemlji u kojoj dominira sveštenstvo.

1948: Na tom području sada žive dva objavitelja Kraljevstva i oni šalju neke izveštaje kancelariji u Briselu. Nadamo se da će ovo veliko područje jednog dana biti pristupačno kako bismo mogli da propovedamo jevanđelje o Kraljevstvu.

1949: Delo svedočenja u ovom području gde vlada katoličanstvo godinama se obavljalo pod najtežim uslovima. Ranije su sveštenici ponekad kažnjavali Jehovine svedoke čak tako što bi ih prisilili da pojedu grumen soli bez vode, ali danas njihove metode mnogo više podsećaju na špansku inkviziciju; sveštenstvo koristi vlasti da bi progonilo Svedoke. Zbog dela svedočenja, objavitelji iz Afrike već godinama izdržavaju zatvorske kazne čije trajanje nije određeno, a da stvari budu još gore, šalju ih u jedan specijalan koncentracioni logor u gradu Kasaji, koji se nalazi oko 500 kilometara od Elizabetvila  [danas Lubumbaši]. Tu rade na malim parcelama i žive izolovano sa svojom porodicom ili bez nje... Takva kazna može da potraje čak i do deset godina. Često su godinama izolovani bez i najmanje nade da će biti oslobođeni ili da će pravda biti zadovoljena, osim ako ne kompromituju svoju besprekornost.

Zbog takvih okolnosti, braća su prisiljena da ilegalno obavljaju delo; sastanci se održavaju u tajnosti, a mesta okupljanja se menjaju zbog straha od hapšenja. Svedočenje se uglavnom obavlja tako što se posećuju poznanici i njihovi prijatelji, ali čak i tada često dolazi do nevolja. Objavitelj biva uhapšen i poslat u logor Kasaji.

Otprilike u to vreme, u Belgijski Kongo je došao Levelin Filips iz podružnice u Severnoj Rodeziji da bi intervenisao u korist progonjenih Svedoka. Vrhovni guverner i drugi vladini zvaničnici saslušali su ga dok je objašnjavao karakter dela propovedanja o Kraljevstvu i razliku između verovanja Svedoka i pripadnika Kitavale. U jednom trenutku, vrhovni guverner je zamišljeno pitao: „Ako vam pomognem, šta će se desiti sa mnom?“ On je dobro znao da Rimokatolička crkva ima veliki uticaj u toj zemlji.

1950: Ova godina je bila najteža od svih, a za braću koja žive u Belgijskom Kongu to znači puno teškoća. Na početku službene godine nisu primljene sve knjige i pisma poslate za to područje, a i kontakt sa skupštinama je skoro prekinut. Zatim je 12. januara vrhovni guverner zabranio Društvo i uveo zatvorsku kaznu od dva meseca i globu od 2 000 franaka za sve koji bi se sastajali sa Svedocima, na neki način ih podržavali ili bili članovi  Društva. Katolička štampa je ovu odluku pozdravila sa oduševljenjem. Usledila su brojna hapšenja. Spisak koji su godinu dana ranije uzeli od bivšeg sluge [skupštine] u Elizabetvilu iskoristili su da bi pronašli stotine osoba koje su povezane s Društvom, i oni su zajedno sa svojim ženama bili uhapšeni. Kada su izdržali svoje kazne, Svedoci iz Severne Rodezije bili su proterani iz zemlje, a većina lokalnih Svedoka poslata je u koncentracioni logor Kasaji koji se nalazi [oko 500 kilometara] od Elizabetvila, gde su još uvek neka braća. Neka braća koja su proterana bila su prisiljena da s vrlo malo hrane prepešače zadnjih 30 kilometara od Sakanije do granice sa Severnom Rodezijom.

U poslednje vreme tajne policije ima sve više i dovoljno je da neko poseduje Bibliju da bi bio osumnjičen kao Jehovin svedok.

Upravo je stigla vest da su dve sestre Evropljanke iz oblasti Elizabetvila, zbog toga što su svedočile i posedovale Kulu stražaru, osuđene na 45 dana pritvora, uslovno na tri godine (što naravno znači da ne mogu raditi za Gospoda). Svakog dana očekuju da budu proterane iz zemlje.

1951: U belgijskim novinama i časopisima objavljeni su brojni članci u kojima se Jehovini svedoci i Društvo Kula stražara optužuju da su povezani sa fanatičnim lokalnim pokretom u Belgijskom Kongu zvanim „Kitavala“. U Belgiji postoji zakon po kome je izdavač koji je objavio neki članak dužan da objavi i reakcije čitalaca povodom tog članka. Iskoristili smo to pravo da bismo odbranili delo Kraljevstva od tih kleveta, i naše reakcije na članke bile su objavljene.

 Od [12.] januara 1949. godine, delo Društva Kula stražara zabranjeno je u Belgijskom Kongu i pravi Jehovini svedoci moraju da trpe posledice tih lažnih izveštaja. Uloženi su pismeni protesti ministru kolonija i priloženo je dovoljno dokaza da Jehovini svedoci i Društvo Kula stražara nisu povezani s razornim pokretom „Kitavala“, ali na ove proteste nije odgovoreno.

Lažno predstavljanje, progonstvo, novčane kazne, batinanja, zatvaranje i proterivanje jesu sredstva koja se koriste u Belgijskom Kongu da bi se potpuno prekinulo ’propovedanje Reči‘ u toj zemlji.

 1952: Centralna Afrika takođe ima „gvozdenu zavesu“! Što se tiče Jehovinih svedoka, ona se proteže duž granice Belgijskog Konga. Zabrana dela svedočenja u ovoj pretežno rimokatoličkoj zemlji i dalje traje.

Poneki izveštaj koji se povremeno prokrijumčari iz te zemlje govori o proterivanju, zatvaranju, batinanju i drugim nevoljama koje snalaze tamošnje objavitelje. Izgleda da je u mnogim oblastima neprijateljstvo prema Svedocima sve veće. Meštane proteruju u radne logore ako ih uhvate da svedoče ili ako samo imaju literaturu Zajednice. Čak se i posedovanje Biblije smatra dokazom da je njen vlasnik Jehovin svedok.

Domovi braće se neprestano nadgledaju i često pretresaju. Brat koji je sastavio ovaj izveštaj kaže: „[Policija Belgijskog Konga] ne spava zbog nas, već je stalno u pokretu i traga samo za Jehovinim svedocima. Sada je situacija mnogo ozbiljnija nego ranije.“

U podružnicu je stigao jedan od malobrojnih izveštaja koji je poslalo 30 objavitelja za mesec avgust, a u fusnoti su bile navedene reči iz 1. Solunjanima 5:25: „Braćo, molite se za nas.“

Kao što smo ranije pomenuli, u Kongo su dolazili Svedoci iz Severne Rodezije. Međutim, kada bi ih uhvatili, najpre bi ih zatvorili, a kasnije proterali. Iako je većina dobijala kraće zatvorske kazne, neka braća su poslata u radne logore na nekoliko godina. Jedan brat je proveo skoro pet godina u različitim zatvorima u Kongu. Tamničari su ga često tukli. Takođe su mu rekli da ga neće pustiti dok ne prestane da svedoči.

 To je bio brat koji je 1952. godine izjavio: ’Mi smo poput zrna kukuruza u vreći. Gde god da nas bace, zrno po zrno, kasnije kada dođu kiše, mi donesemo rod.‘ Povodom toga je podružnica Jehovinih svedoka u Severnoj Rodeziji napisala: „Taj ’kukuruz iz vreće‘ zaista se seje po Kongu uprkos progonstvu ili bolje rečeno zbog progonstva braće. Podružnica u Lusaki je jedno vreme primala izveštaje od nekoliko stotina osoba koje sarađuju sa objaviteljima u oblasti grada Kolvezi. Međutim, najnoviji izveštaji govore da je dosta njih prognano u druge delove Konga.“ Zahvaljujući tome, delo stvaranja učenika je napredovalo.

Dok se delo propovedanja širilo u jugoistočnom delu zemlje, istina je stigla do Leopoldvila (sada Kinšasa). Braća iz Brazavila su u duhovnom smislu brzo napredovala i revno propovedala istinu drugima. Neki su trajektom prelazili reku Kongo da bi propovedali u Leopoldvilu. Godine 1952, krstili su se prvi Svedoci u Kinšasi i to su bili Viktor Kubakani i njegova žena. Ubrzo je bila formirana i skupština.

1953: Dobili smo izveštaje prema kojima oko 250 braće učestvuje u delu propovedanja u različitim delovima zemlje, ali ih verovatno ima mnogo više. Svedočenje je ograničeno na [naknadne posete] i kućne biblijske studije, i to s veoma malo literature ili bez nje, pošto braća nikad ne znaju kada bi mogao da bude pretres njihovih kuća. Jednog brata je prijavio jedan od njegovih takozvanih prijatelja da poseduje dve brošure i brat je bio osuđen na dva meseca pritvora u Centralnom zatvoru u Elizabetvilu.

1954: Potpuna zabrana Društva i aktivnosti Jehovinih svedoka u Belgijskom Kongu i dalje traje...  Verni svedoci u zatvoru propovedaju drugim zatvorenicima, koji malim olovkama na parčićima papira prave beleške i kasnije ih proveravaju u Biblijama koje su dobili u zatvoru. Nema sumnje da su iz tog razloga u nekim zatvorima Jehovini svedoci odvojeni od drugih zatvorenika.

Aktivnosti Jehovinih svedoka i Kitavale bile su zabranjene. Službenici su oduzimali biblijsku literaturu koja je stizala u zemlju. Ponekad je literatura koja je promakla kontroli dospevala u ruke pripadnika Kitavale koji su je koristili za unapređivanje svojih interesa. I Jehovini svedoci i članovi Kitavale bili su hapšeni, tučeni i slati u koncentracione logore. Međutim, Isus je rekao: „Po plodovima njihovim prepoznaćete ih“ (Matej 7:16). Kolonijalne vlasti su zapazile dobro ponašanje braće i počele su da uočavaju razliku između njih i pripadnika Kitavale.

1955: Zabrana dela u ovoj zemlji nastavlja se bez velikih izgleda da će biti ukinuta u skoroj budućnosti, ali to ne umanjuje revnost onih koji vole Jehovu i služe mu. Iako su tokom protekle godine mnogi uhapšeni i proterani, braća nisu ustuknula.

Trenutno, pod ovakvim uslovima rad od kuće do kuće nije moguć, tako da se vrše [naknadne posete] i vode se kućni biblijski studiji. U izveštaju jedne skupštine kaže se da bi objavitelji voleli da učestvuju i u javnoj objavi dobre vesti, iako ’ne znaju da li je Jehovina volja da u toj zemlji propovedaju dobru vest od kuće do kuće pre nego što dođe rat od Armagedona‘.

1957: Nema sumnje da je ove godine delo privuklo više pažnje nego ikada ranije, naročito pažnju vladinih službenika i štampe. Prošlog novembra,  brat [Milton G.] Henšel se direktno obratio vladi Belgijskog Konga u Leopoldvilu i tada je podneo molbu za ukidanje zabrane Društva i Jehovinih svedoka. Nakon tog prvog kontakta usledila je poseta Leopoldvilu, a zatim i prezentacije u Njujorku i Briselu. Kasnije je jedan belgijski stručnjak za afrička pitanja posetio podružnicu u Severnoj Rodeziji i to je bila prilika da se pruži detaljno objašnjenje o našem delu i poruci.

U međuvremenu, zabrana je i dalje na snazi i braća u Belgijskom Kongu moraju da rade pod veoma teškim okolnostima. Proslavi Memorijala prisustvovalo je 216 osoba, iako su se sastali u malim grupama.

1958: Tokom ove godine, uprkos daljnjoj zabrani propovedanja dobre vesti i zatvaranju braće, poruka o Kraljevstvu nailazi na sve veći odziv.

1959: Lokalne vlasti su prvi put usmeno odobrile braći održavanje skupštinskih sastanaka, uprkos tome što je zabrana dela još uvek bila na snazi. Sve do tada nije bilo moguće održavati skupštinske sastanke, već su se po kućama okupljale samo male grupe za proučavanje Biblije. Sada su braća bila zaposlena oko pripreme prvog organizovanog obeležavanja Memorijala u skupštinama, i u pet [skupština] u Leopoldvilu bilo je prisutno ukupno 1 019 osoba. Posmatrači su bili zadivljeni, ne samo zbog toga što su se ti sastanci uopšte održali već i zbog radosnog duha hrišćanskog bratstva koji je vladao među prisutnima. Zahvaljujući tome, neke osobe su odmah zapazile da se ovi ljudi razlikuju od pripadnika drugih religija, jer ’imaju ljubav među sobom‘.

 Premda još uvek nije bilo moguće poslati misionare u Kongo, 10. juna 1958. godine bila je potpisana jedna odluka o toleranciji, kojom je Jehovinim svedocima dozvoljeno da se „sastaju u javnim prostorijama“. Braća su bila presrećna što su mogla slobodno da se okupljaju. Ponekad su agenti službe bezbednosti prisustvovali tim sastancima i pohvaljivali braću za dobro ponašanje i red.

Došlo je i do drugih pozitivnih promena. Do 1956. godine, školstvo su finansirale religiozne organizacije. A onda je njihov novi kolonijalni ministar koji je bio prilično liberalan osnovao državne škole i podstakao na tolerantniji stav prema manjinama. Otkada su zvaničnici počeli da prave razliku između ove dve grupe, ljudi su sve manje mešali pripadnike Kitavale s Jehovinim svedocima. Osvežavajuća kišica je pala na raštrkano seme. Ljudi su posvuda podržavali Jehovine svedoke.

U to vreme, jedan šef policije je uhapsio nekoliko Svedoka i doveo ih pred oblasnog načelnika da im sudi. On je pitao za šta ih terete. Šef policije nije znao da odgovori. Načelnik ga je izgrdio, pustio braću i naredio da im se obezbedi prevoz do kuće.

1960: Delo u Belgijskom Kongu je ove godine odlično napredovalo. Uprkos nevoljama u toj zemlji i činjenici da se delo praktično i dalje obavlja pod zabranom, braća mogu redovno da održavaju sastanke u Dvoranama Kraljevstva.

U vreme održavanja Memorijala u glavnom gradu Leopoldvilu dogodilo se nešto izuzetno. Šest [skupština] iz tog grada organizovale su zajednički sastanak za javno predavanje u nedelju, a braća su bila jako uzbuđena kada su videla 1 417 prisutnih. Jedan  [nadglednik] je tom prilikom zabeležio: „Bili smo veoma srećni, jer smo prvi put pokušali tako nešto; Jehovini anđeli su bili ulogoreni oko nas.“

Ovaj 30-godišnji dnevnik pruža pregled aktivnosti u Kongu, onako kako su to izvestile susedne podružnice. Hajde sada da vidimo kako su se stvari dalje razvijale.

Bliži se državna nezavisnost

Do kraja 1950-ih, delo propovedanja o Kraljevstvu u Kongu, koje je nadgledala podružnica iz Severne Rodezije, faktički je bilo dozvoljeno iako još uvek nije bilo zakonski odobreno. U međuvremenu su nastajali novi problemi i neizvesnosti. Nacionalizam je bivao sve jači, a tako i otpor prema kolonijalnoj sili. Tokom januara 1959, pobunjenici su opljačkali i zapalili radnje u Leopoldvilu. Takođe su opljačkali crkve i pobacali idole po ulicama. Zbog toga je održana konferencija belgijskih zvaničnika i predstavnika lokalnih političkih partija. Odredili su dan kada će biti proglašena državna nezavisnost: 30. jun 1960. Naravno, nijedan Jehovin svedok nije učestvovao u tim neredima.

Lokalne političke partije počele su da se osnivaju širom države. Veza između njihovih članova često se više zasnivala na plemenskoj osnovi nego na političkim ubeđenjima. Oni su vršili veoma snažan pritisak na braću kako bi nabavili partijsku knjižicu. Pjer Mafva, koji se krstio godinu dana ranije, izjavio je: „Bila je subota, jun 1960. Vraćao sam se kući s posla u podne. Dok sam prolazio pored starog aerodroma u Leopoldvilu, prišao mi je čovek s mačem u ruci. ’Gde ti je partijska knjižica?‘, pitao je. Nisam  odgovorio. Iznenada me je udario mačem i posekao me po nosu. Zatim me je još nekoliko puta udario mačem. Pokušao sam da potrčim, ali sam pao na zemlju. Molio sam Jehovu da me se seti kada bude uskrsenje kako bih opet mogao da vidim ženu i šestoro dece. Nakon ove kratke molitve, začuo sam pucnje. Vojnici su oborili ovog potencijalnog ubicu pucajući mu u kolena. Jedan policajac me je prebacio u bolnicu, gde su se pobrinuli za mene. Neizmerno su me hrabrili biblijski stihovi.“

Dolazak prvih misionara i otvaranje podružnice

Kao što smo videli, višestruki napori da se pošalju predstavnici Jehovinih svedoka u Kongo bili su bezuspešni. Međutim, politička situacija se promenila i otvoren je put za dolazak Ernesta Hojsa, mlađeg.

Brat Hojse je bio visok, krupan Belgijanac s crnom talasastom kosom. Iako je bio neustrašiv, znao je da život u Kongu neće biti lak za njega, njegovu ženu Elen i 11-godišnju ćerku Danijel. Zahvaljujući svom iskustvu, Ernest je bio spreman za ono što je predstojalo. Betelsku službu je započeo 1947. godine u Briselu. Oženio se godinu dana kasnije i potom sa ženom nastavio pionirsku službu. Posle toga, Ernest je dobio zaduženje da kontaktira sa advokatima i službenicima koristeći posebno pripremljenu brošuru koja govori o razlikama između Kitavale i Jehovinih svedoka. Kasnije je služio kao pokrajinski nadglednik.

Ernest je nekoliko puta pokušao da dobije papire za Kongo, uputivši čak ličnu molbu kralju Belgije.  Molba je odbijena. I ne samo to. Njegovo ime je dodato na spisak onih koji su smatrani za „nepoželjne“ u Kongu.

Ernest je bio uporan. Otputovao je u Afriku i pokušao da uđe u Kongo preko susednih zemalja. Svi pokušaji su bili bezuspešni. Na kraju je dobio vizu za posetu Brazavilu, prestonici Republike Kongo. Zatim se trajektom prevezao preko reke do Leopoldvila. Njegov dolazak je pokrenuo veliku raspravu među tadašnjim zvaničnicima. S obzirom da se njegovo ime nalazilo na spisku nepoželjnih, neki su rekli da mu ne treba dati vizu. Konačno je jedan od službenika, Siril Adula, koji je kasnije postao premijer, rekao da mu je poznato koliko je Ernest uložio truda da bi ušao u Kongo. S obzirom da ga bivši kolonisti nisu voleli, zaključio je da je Hojse prijatelj Konga. Ernest je dobio privremenu vizu, a kasnije i boravišnu vizu. Tako su maja 1961. godine Jehovini svedoci dobili predstavnika u Kongu koji će nadgledati delo stvaranja učenika.

Ernest se pobrinuo da Elen i Danijel dođu u Kongo, i Danijel je već u  septembru išla u školu u Leopoldvilu. Prvi Betel je otvoren u prestonici 8. juna 1962. godine. Kancelarija i stambene prostorije nalazile su se u jednom stanu na drugom spratu u ulici Van Etvelde (danas ulica Du Marše). Pošto je prostor bio skučen, literatura se držala u jednom skladištu. Iako ovakva situacija nije bila idealna, to je bilo najbolje rešenje s obzirom da je bilo veoma teško naći stambeni prostor.

Brat Hojse je odmah prionuo na posao. Pozajmio je projektor i jedan film od podružnice u Brazavilu. Zatim je skupštinama u Leopoldvilu i nekim vladinim službenicima prikazao film pod naslovom  Srećno Društvo novog sveta. Kako za braću, tako i za zainteresovane osobe, činjenica da postoji jedno međunarodno bratstvo Svedoka koji zajedno žive u miru i sreći bila je nešto sasvim novo. Čudili su se kada su videli kako jedan brat koji je crnac krštava Evropljane. Gradonačelnik Leopoldvila je toliko uživao u gledanju tog filma da je izjavio: „Ovo delo [Jehovinih svedoka] treba podržati koliko god je moguće.“ Na prve četiri projekcije bilo je 1 294 prisutnih.

Braća su bila jako radosna što konačno imaju nekoga ko će im pomoći nakon toliko godina čekanja. Ranije su znali samo imena neke braće iz Evrope. Neki su se pitali da li oni uopšte postoje, pošto su belgijske vlasti tvrdile da u Belgiji nema Jehovinih svedoka. Braća su bila oduševljena što je brat Hojse s njima.

Živeti po istini — izazov

Trebalo je uložiti ogroman trud da bi se pomoglo braći da primene istinu u svom životu. Na primer, i dalje je postojala plemensko rivalstvo i neki skupštinski nadglednici nisu govorili s drugim nadglednicima. Ako je neko bio isključen iz skupštine u kojoj je dominiralo jedno pleme, njega bi prihvatile starešine iz druge skupštine u kojoj većina braće pripada njegovom plemenu. Odluke koje su se donosile u jednoj skupštini nisu važile u drugim. Plemenski običaji su upravljali svakodnevnim životom i to se odražavalo i na skupštine.

Drugi problemi su bili posledica plemenskih običaja. U nekim plemenima, veza između muža i žene temeljila se na lojalnosti plemenu. U suštini, nije  postojala bliska veza između muža i žene. Na brak se uglavnom gledalo kao na neku vrstu plemenskog sporazuma. Ako članovi plemena nisu odobravali neki brak, mogli su da prisile muža da otera svoju ženu i uzme drugu — koju bi oni izabrali.

U slučaju da muž umre, posledice su mogle da budu katastrofalne. Često bi članovi njegove porodice uzeli sve iz kuće, ostavljajući ženu i decu bez osnovnih sredstava za život. U nekim plemenima se muž smatra odgovornim ako žena umre, i njena porodica bi mogla da mu odredi novčanu kaznu.

Bilo je i drugih problema. Mnogi ljudi u Kongu i danas veruju da niko ne umire prirodnom smrću. Stoga se u vreme sahrane obavljaju ceremonije pomoću kojih se navodno otkriva ko je odgovoran za smrt. Krivac se obrije do glave i sprovedu se mnogi drugi običaji. U nekim plemenima, kada muž umre, žena se navodno čisti tako što ima polne odnose s nekim muškarcem iz muževljevog plemena. Na sahranama se često upućuju poruke mrtvoj osobi, što je odraz verovanja da duša ili duh preživljavaju smrt tela. S obzirom na sve ove duboko ukorenjene običaje, nije teško zamisliti s kakvim su se problemima suočavali oni koji su zastupali čisto obožavanje. Drugi koji su tvrdili da su pravi hrišćani nisu u potpunosti napustili te običaje i čak su pokušali da ih uvedu u hrišćansku skupštinu.

Bili su potrebni hrabri, iskreni nadglednici koji će dovesti stvari na svoje mesto. Oni koji su voleli Jehovu bili su spremni da uče od njih i da naprave neophodne promene. Nije bilo lako iskoreniti snažno usađene ideje kod onih koji su pogrešno verovali da već poznaju istinu. Međutim, najveći problem  je bio taj što su ljudi mešali Jehovine svedoke s Kitavalom.

Kada se širom zemlje pročulo da je otvoren Betel, mnoge grupe braće uputile su molbu da budu priznate kao skupštine. Isto su uradile i grupe Kitavale. U jednom izveštaju stoji: „Neki ljudi su prevalili i do 2 300 kilometara s dugim spiskovima imena onih koji su želeli da budu priznati kao Jehovini svedoci. Ponekad su ti spiskovi bili napisani na papiru širine 70 i dužine 90 centimetara i katkad su sadržali imena meštana dva ili tri sela.“

Da bi pojedinci ili grupe bili priznati kao Jehovini svedoci, bilo je potrebno da se utvrdi ko su pravi hrišćani a ko su pripadnici Kitavale. Brat Hojse je poslao zrelu braću da to saznaju. To je trajalo godinama. Hajde da osmotrimo neka iskustva te verne braće.

Oči u oči s Kitavalom

Pontjen Mukanga, brat nižeg rasta i blage naravi, naimenovan je 1960. godine za prvog pokrajinskog nadglednika u Kongu. Nakon što je završio obuku u Narodnoj Republici Kongo, posetio je skupštine u Leopoldvilu i nekoliko izolovanih grupa u blizini. Međutim, daleko teži zadatak tek je predstojao: suočiti se s Kitavalom.

Jedno od prvih putovanja brata Mukange bilo je putovanje u Kisangani (tada Stenlivil), koji je udaljen više od 1 600 kilometara od glavnog grada. Zašto je otišao baš tamo? Jedan Evropljanin koga je brat Hojse sreo u službi pokazao mu je fotografiju napravljenu u Stenlivilu nepostredno posle proglašenja nezavisnosti. Na fotografiji se video veliki plakat  ispred železničke stanice sa slikom otvorene Biblije i sledećim natpisom: „Biblijsko i traktatno društvo Kula stražara — Udruženje muđunarodnih istraživača Biblije — kongoanska religija Kitavala — živeo Patris E. Lumumba — živeo Antoan Gizenga — živela vlada Kongoanskog narodnog pokreta.“ Bilo je očigledno da je Kitavala u Kisanganiju zloupotrebljavala nazive zakonske korporacije Jehovinih svedoka.

Da li je u Kisanganiju bilo pravih Jehovinih svedoka? Brat Mukanga je poslat da to utvrdi. Jedina informacija koju je podružnica imala odnosila se na čoveka po imenu Samjuel Čikaka, koji je upoznao istinu u Bumbi i vratio se u Kisangani 1957. godine. Samjuel nije bio povezan ni sa jednom grupom Kitavale i s nestrpljenjem je čekao da pomogne bratu Mukangi, koji je kasnije napisao: „Otišao sam sa Samjuelom da razgovaram s ljudima koji su koristili ime Kule stražare. Posetili smo njihovog sveštenika, koji nam je pričao o njegovoj grupi. Saznali smo da, iako neki od njih koriste Bibliju, svi veruju u besmrtnost duše. Poučavali su se ljubavi tako što su razmenjivali žene.

„Ubrzo posle mog dolaska, policija je pokušala da uhapsi članove Kitavale u tom gradu. Oni su pružili otpor. Policija je pozvala vojsku kao pojačanje. Mnogi pripadnici Kitavale su poginuli. Sledećeg dana su tela ubijenih zajedno s ranjenicima prebačena brodom preko reke. S njima je bio i sveštenikov pomoćnik, koji im je rekao da sam ja posetio njihovog vođu dva dana ranije. Lažno me je optužio da sam ih izdao vlastima i rekao je da sam ja ogovoran za smrt onih koji su poginuli u tom sukobu. Kazao je svojim  prijateljima iz redova Kitavale da ne dozvole da im umaknem, ali sam pobegao, tako da nisu uspeli da me ubiju.“

Belgijske novine su izvestile o tom događaju u jednom članku pod naslovom „Sukob između Jehovinih svedoka i policije“. Međutim, kongoanske vlasti — koje su znale razliku između Kitavale i Jehovinih svedoka — dale su tačan izveštaj. Nijedne novine u Kongu nisu optužile Svedoke da su bili umešani u taj incident!

Šta se desilo sa Samjuelom Čikakom? On je još uvek u istini i služi kao starešina u skupštini Kisangani Čopo-est. Danas u Kisanganiju ima 1 536 objavitelja koji su organizovani u 22 skupštine. Njegov sin Lotomo služi kao pokrajinski nadglednik, baš kao i Pontjen Mukanga pre četrdesetak godina.

Pokrajinski nadglednik koji je ispravno postavio stvari

Fransoa Danda je bio još jedan pokrajinski nadglednik koji je radio na tome da se zapazi razlika između Svedoka i Kitavale. On objašnjava: „To je bilo teško vreme, puno konfuzije. Kitavala bi uvek na mestima sastajanja postavila natpis ’Kula stražara‘ na engleskom. U svim našim publikacijama, bez obzira na kom su jeziku, na stranici izdavača možete da  nađete naslov ’Kula stražara‘. Zamislite sada da je neko pročitao naše publikacije i krenuo da potraži Božji narod. On može da pronađe mesto sastajanja s natpisom ’Dvorana Kraljevstva Jehovinih svedoka‘ na lokalnom jeziku i mesto s natpisom ’Kula stražara‘ na engleskom. Gde bi pre otišao? Vidite kako je to bilo zbunjujuće.

„Mnoga braća nisu imala tačno spoznanje i raspolagala su samo s nekoliko publikacija. Skupštine su često mešale istinu sa učenjima Kitavale, naročito što se tiče svetosti bračne zajednice. U jednom gradu koji sam posetio, vladalo je mišljenje da reči iz 1. Petrove 2:17, gde stoji ’imajte ljubav prema celoj zajednici braće‘, znače da sestre mogu pripadati svakom bratu u skupštini. Ako bi sestra zatrudnela s bratom koji joj nije muž, onda bi njen muž prihvatio to dete kao da je njegovo. Kao i u prvom veku, ’nepoučeni i nepostojani‘ izvrtali su Pismo (2. Petrova 3:16).

„Održao sam veoma direktne biblijske govore o Jehovinim merilima, uključujući i merila koja se odnose na brak. Rekao sam da postoje neke stvari koje moramo ispravljati polako, malo-pomalo, ali da je razmenjivanje žena nešto s čim se odmah mora prekinuti. Srećom, braća su razumela i prihvatila ispravno biblijsko gledište. Čak su i neki pripadnici Kitavale u tom gradu prihvatili istinu.“

Zahvaljujući naporima brata Mukange, Dande i mnogih drugih poput njih, ljudi su shvatili da se Jehovini svedoci razlikuju od Kitavale. Danas niko ne dovodi „Kitavalu“ u vezu sa nazivom „Kula stražara“. Kitavala još uvek postoji, iako nije toliko istaknuta ni moćna kao nekada. U mnogim oblastima je potpuno nepoznata.

 Bolja organizacija dovodi do porasta

Do kraja službene 1962. godine, Jehovi je u Kongu revno služilo više od 2 000 objavitelja. Međutim, samo nekoliko braće je ispunjavalo biblijske zahteve za službu nadglednika. Jedan od problema bila je nepismenost, naročito među starijima. Još jedan problem je bio taj što su se mnogi teško povinovali Božjim pravednim načelima zbog tradicionalnih običaja koji su predstavljali ogromnu prepreku. Osim toga, oni koji su nekada bili povezani s Kitavalom morali su da čekaju nekoliko godina da bi dobili bilo koju prednost.

Ipak, braća su se zahvaljujući istinitim biblijskim učenjima i Jehovinom duhu postepeno osposobljavala za službu nadgledanja u skupštinama. Širom zemlje, hrabri pokrajinski nadglednici i pioniri učinili su mnogo kako bi ojačali i obučili braću. Otprilike u to vreme, pokrajinski nadglednici i specijalni pioniri koji su obučeni u Zambiji uspeli su čak da uđu u Katangu i južni Kasai, pokrajine u kojima je vođen građanski rat.

Posle nezavisnosti — period religiozne tolerancije

Kao što smo ranije spomenuli, vlada je 1958. godine donela odluku o toleranciji, što je braći omogućilo izvesnu meru religiozne slobode. Na početku 1960-ih, braća su i dalje slala molbe za zvanično zakonsko priznanje. Oni nisu tražili dotacije ili finansijsku pomoć od vlade, nego su samo želeli da budu zakonski priznati. Takvo priznanje bi im omogućilo da bez ometanja propovedaju dobru vest. To je bila hitna potreba, jer su lokalne vlasti u mnogim mestima organizovale napade na braću. Mesta sastajanja su palili, a braću su tukli, hapsili i zatvarali. Kada su braća uložila protest  Ministarstvu pravde, odgovor je uvek bio isti: ’Žao nam je, ali pošto niste zakonski priznati, ne možemo ništa učiniti za vas.‘

Osim tog problema, tu je bilo i haotično stanje u unutrašnjosti zemlje. Autoritet centralne vlade nije bio priznat u određenim delovima zemlje. U nekim područjima je bilo dovoljno da podružnica pošalje samo jedno pismo lokalnim vlastima i da braća budu puštena iz zatvora. Međutim, u mestima gde je vladala opozicija, malo toga se moglo učiniti da bi se braća zaštitila od progonstva i zatvaranja.

Braća u Kinšasi nisu doživela veliko protivljenje. Ranije su velika okupljanja u gradu bila samo kada su svadbe i sahrane. Međutim, podružnica je 1964. godine isplanirala da održi dva pokrajinska sastanka u glavnom gradu. Za većinu braće, to je bilo nešto potpuno novo. Na posebnim sastancima, braća su bila obučena kako da iznesu govore i kako da organizuju kongresna odeljenja.

Puna oduševljenja, braća su otvoreno pričala o tom skupu, tako da je za to saznao i guverner tadašnje pokrajine Leopoldvil. Pošto nije voleo Jehovine svedoke, pripremio je jedno pismo koje je trebalo umnožiti i razdeliti lokalnim vlastima. U pismu je stajalo da treba uhapsiti svakog Svedoka koji propoveda ili prisustvuje religioznim skupovima. Međutim, kada je to pismo poslato na umnožavanje, taj posao je dobio jedan brat. Imao je jako malo papira za umnožavanje na zalihi, a znao je i da su radnje u Leopoldvilu prazne. Kada mu je šef zatražio odštampana pisma, brat je pokazao prazne police — bez papira!

U međuvremenu, braća su se usrdno molila Jehovi u vezi s tim problemom. Šta se desilo? Vlada je neočekivano  odlučila da formira neke nove pokrajine, a ona čiji je guverner bio protivnik bila je ukinuta! Tokom godina, mnogi su pokušali da ometaju ili unište Božji narod. Ipak, sve njihove namere su propale (Isaija 54:17).

Dolazak novih misionara

Tokom 1960-ih, organizacija je iskoristila mogućnost da pošalje misionare u Kongo. Otvoren je mali misionarski dom u Kinšasi. U martu 1964. iz Kanade su stigli misionari Džulijan i Madlen Kisel. Nakon četrdeset godina, oni još uvek verno služe kao članovi betelske porodice u Kinšasi.

Neki misionari koji su stigli krajem 1960-ih, sada borave u drugim zemljama. Stenli i Berta Bogus su služili na Haitiju, a 1965. su dobili dodelu u Kongu. Brat Bogus, koji je služio kao putujući nadglednik, vratio se u Sjedinjene Države 1971. zbog zdravstvenih problema. Krajem 1965. godine, Majkl i Barbara Patidž pridružili su se misionarima u Kongu. Trenutno služe u Betelu u Britaniji. Vilijam i En Smit dodeljeni su u Kongo 1966. godine i uglavnom su služili u pokrajini Katanga. Zbog zabrane su 1986. godine prešli u Keniju. Manfred Tonak iz Nemačke, koji je diplomirao u 44. razredu Gileada, služio je kao putujući nadglednik u Kongu. Kada je uvedena zabrana, dodeljen je u Keniju. Sada je koordinator Odbora podružnice u Etiopiji. Derel i Suzan Šarp su 1969. godine došli u Kongo nakon što su diplomirali u 47. razredu Gileada. Kada su  proterani iz Konga, prešli su u Zambiju i od tada su u Betelu u Lusaki. Drugi misionari su dodeljeni u zemlje zapadne Afrike. Među njima su bili Rajnhart i Hajdi Sperlik, koji su poginuli u avionskoj nesreći. Ova tragedija je mnogo pogodila sve one koji su ih poznavali.

Prvi misionarski dom van Kinšase osnovan je 1966. godine u Lubumbašiju, na jugoistoku zemlje. Kasnije su otvoreni i drugi u Kolveziju, severozapadno od Lubumbašija i u Kanangi (tada Luluaburg) u pokrajini Kasai. Prisustvo ovih misionara snažno je uticalo na duhovnu stabilnost, što je braći pomoglo da žive po istini. Na primer, u pokrajini Kasai među braćom je još uvek vladalo plemensko rivalstvo. Pošto misionari  nisu pripadali nijednom plemenu, bili su u povoljnom položaju da posreduju kod rešavanja problema i da budu nepristrani u pravnim slučajevima.

Od 1968. do 1986. godine, u različitim delovima zemlje služilo je preko 60 misionara. Neki od njih su završili Biblijsku školu Gilead Watchtower-a u Sjedinjenim Državama, a neki Proširenu školu Gilead u Nemačkoj. Pored toga, pioniri koji govore francuski došli su direktno u Kongo kao misionari. Mnogi su naučili lokalne jezike, i svi su naporno radili kako bi ljude utešili dobrom vešću o Kraljevstvu.

Dvorane Kraljevstva tokom 1960-ih

Mesta za sastajanje u većim gradovima obično su bile konstrukcije otvorenog tipa. Takvi objekti su bili pogodni zbog vrućine i velike vlažnosti, a većina sastanaka se održavala uveče ili rano ujutru kada je bilo prohladno. To je bilo dobro kada nije padala kiša. Međutim, tokom kišne sezone, sastanci su često morali da se odlože za drugi dan.

Prva Dvorana Kraljevstva posvećena je 1962. godine. Nalazila se u Kimbanseku u Kinšasi, i pripadala je jednoj od šest skupština koje su tada postojale. Posle toga su skupštine u Kongu pokazale veliku spremnost za izgradnju Dvorana Kraljevstva. Međutim, ponekad su postojale zakonske barijere. Ponekad bi neki brat dozvolio da skupština izgradi dvoranu na njegovom zemljištu, ali taj objekat ne bi bio zakonski registrovan. Kada bi taj brat umro, članovi njegove porodice bi došli i prisvojili dvoranu i sve što je u njoj. Malo toga se moglo učiniti da bi se to sprečilo. Kasnije, za vreme zabrane, lokalne vlasti su oduzele mnoge dvorane i iskoristile ih u svoje svrhe. Takvi problemi su umnogome ograničavali gradnju Dvorana Kraljevstva.

 Uprkos tome, Dvorane Kraljevstva su se gradile širom zemlje. Iako je većina bila jednostavne konstrukcije, sve su bile odraz vere onih koji su ih gradili. Zapazimo kako je jedan misionar opisao mesta za sastajanje krajem 1960-ih.

„Da bismo stigli do Dvorane Kraljevstva u Leopoldvilu, moramo da prođemo kroz jedan hodnik između kuća koje su napravljene od grubog betona. Prati nas gomila dece. Ulazimo u jedno dvorište koje je ograđeno betonskim zidom. Dvorana Kraljevstva otvorenog tipa nalazi se iza jedne kuće koja je prepuna braće. Oni vežbaju pesme Kraljevstva. Kakvo je zadovoljstvo čuti ih! Pevaju iz sveg srca. Imamo sreće što drveće baca senku na dvoranu i pravi hlad. U dvorani ima mesta za oko 200 osoba. Podijum je napravljen od betona i ima talasasti limeni krov. Ako je govornik visok, onda mora malo da se sagne. Tu je i oglasna tabla za pisma od podružnice i za skupštinske zadatke. Tu je i jedan sto za literaturu. Pored podijuma braća su zasadila biljke. Za osvetljenje se koriste petrolejske lampe, tako da braća mogu i uveče da održavaju sastanke. Kada smo odlazili, deca su još uvek bila napolju da bi nas ispratila do glavnog puta.

„Sada putujemo dalje u unutrašnjost Konga. Dok ulazimo u jedno selo s kolibama od slame, pažnju nam privlači Dvorana Kraljevstva. To je građevina s devet potpornih stubova i krovom od debelog sloja lišća. Kroz celu dvoranu, od jednog do drugog kraja, iskopani su mali rovovi. Začudo, kada sednemo na zemlju i smestimo noge u te rovove, nije nam neudobno. Iznad brata koji vodi sastanak visi ručno ispisan natpis na lokalnom dijalektu ’Dvorana Kraljevstva‘. Prisutno je oko 30 osoba. Možda su samo polovina njih objavitelji. Znaju  nekoliko pesama Kraljevstva. Nedostatak muzičkog obrazovanja nadoknađuju oduševljenjem, tako da zajedno pevamo od sveg srca.

„Sada putujemo u severni deo zemlje. Zaustavili smo džip i pogledali prema selu. Videli smo skupinu koliba od slame, iza kojih se izdiže građevina sasvim drugačija od ostalih. Taj objekat je napravljen od gusto zbijenog bambusovog pruća. Prozori i vrata su izrezani u zidovima od bambusa. Krov je od slame. Ispred zgrade je uredan travnjak i uska staza, a na travnjaku se nalazi mala tabla s natpisom: ’Jehovini svedoci‘. Staza nas vodi do Dvorane Kraljevstva i braća nas srdačno dočekuju. Kada smo ušli, zapazili smo da su klupe napravljene od bambusovog pruća koje je naslagano preko stubova od bambusa. Sva sreća što Dvorana Kraljevstva ima nepromočiv krov! U suprotnom bi došlo do problema — ako bi voda nakvasila stubove od bambusa, oni bi se natopili i naglo uvećali. Umesto da sedite 30 centimetara iznad zemlje, vaša klupa bi bila mnogo viša. Na oglasnoj tabli su izloženi raspored sastanaka i pisma od podružnice. Braća uzimaju literaturu sa  stola koji je napravljen od rascepljenih bambusa uvezanih trskom.

„Putujemo na jug u Katangu, gde sunce upravo zalazi. Ovde je mnogo hladnije, i moramo da obučemo topliju odeću. Stižemo do jednog sela, i dok se približavamo Dvorani Kraljevstva, čujemo kako braća pevaju. Većina braće u selu nemaju sat, tako da vreme za sastanak procenjuju na osnovu sunca. Prvi koji stigne u dvoranu obično počne da peva, i kada stigne većina sastanak može da počne. Sedimo zbijeni na klupi koja je napravljena od debla koje je presečeno na pola i položeno na dva podupirača. Literatura se drži u jednom starom ormaru, ali se tu ne čuva na duže vreme zbog bubašvaba i termita koji uništavaju papir. Posle sastanka, braća nas pozivaju da pogledamo dvoranu. Zidovi su napravljeni od grančica koje su povezane trskom i zatim obložene glinom. Nepromočivi krov je sačinjen od upletene slame.“

Jehova štiti svoje sluge

Građanski nemiri i nasilje tokom 1960-ih bili su svakodnevna pojava. Mnogi su poginuli, uključujući i neke Jehovine svedoke. Braći je bila potrebna vera i hrabrost da bi se sastajali, pošto su sastanci ponekad pogrešno tumačeni kao politički skupovi. U pokrajini Ekvater, naoružani vojnici su jednom došli do Dvorane Kraljevstva u kojoj su braća održavala sastanak. Vojnici su brzo shvatili da se braća ne bave politikom, već da obožavaju Boga. Zato su otišli, rekavši da nisu ni protiv religije ni protiv Boga.

Jednom drugom prilikom u Kisanganiju, Bernara Majungu i neke objavitelje opkolili su pobunjenici koji su tražili lokalne predstavnike vlasti da bi ih ubili. Kada je upitan kojem plemenu pripada, Bernar je odgovorio:  „Ja sam Jehovin svedok.“ Iznenađen tim odgovorom, vođa pobunjenika je tražio objašnjenje. Bernar mu je svedočio na temelju Pisma, nakon čega je vođa pobunjenika rekao: „Kada bi svi ljudi bili kao vi, ne bi bilo ratova.“ Pustili su Bernara, kao i druge Svedoke koje su zarobili.

Najzad zvanično priznanje!

Sve do 1965. godine, kongoanski Betel se nalazio u jednom stanu u centru Kinšase. Taj prostor je bio mali i skučen. Broj objavitelja Kraljevstva iznosio je skoro 4 000 i bile su potrebne veće prostorije. Posle marljive potrage, braća su kupila kuću koja je bila stara svega šest godina i koja se nalazila u ulici Dez Elefan broj 764 u kvartu Limete u Kinšasi. Zgrada je bila jednospratna i imala je četiri spavaće sobe. Braća su prionula na posao i preuredila dnevni boravak i trpezariju na prizemlju u jednu kancelariju. Garažu su koristili za umnožavanje i skladištenje literature. Još jedna prostorija dograđena je 1972. godine.

Novembra 1965, Žozef-Dezire Mobutu došao je na vlast putem državnog udara. Betel je još jednom podneo molbu za zakonsko priznanje i 9. juna 1966. predsednik Mobutu je potpisao uredbu kojom je to bilo odobreno. Sada su Jehovini svedoci imali ista prava i prednosti  kao i sve druge zakonski priznate religije u Kongu. Konačno je ostvareno ono na čemu su braća radila i za šta su se molila još od 1932. godine. Dobili su dozvolu da javno propovedaju, da održavaju velike skupove i da poseduju imovinu. Međutim, ta sloboda će trajati samo šest godina.

Kongresi pružaju veliko svedočanstvo

Braća su bila veoma radosna što su mogla da organizuju pokrajinske kongrese pod zaštitom zakona! Najpre je održano 11 kongresa na kojima je bilo ukupno 11 214 osoba, a njih 465 se krstilo.

Ti skupovi su izazvali burnu reakciju lokalnih crkava. Sveštenstvo se žestoko borilo kako bi sprečilo da Jehovini svedoci budu zakonski priznati u tom plodnom području, koje su sveštenici smatrali svojim vlasništvom. U Gandadžiki u pokrajini Kasai, religiozne vođe su protestovale kod gradonačelnika. Pošto se gradonačelnik nije uplašio njihovih pretnji, oni su poslali neke omladince na mesto kongresa kako bi omeli skup. Međutim, na skupu je prikazivan film na temelju Biblije, tako da je mnoštvo ljudi došlo da ga gleda. Ubrzo su se i izazivači nereda smirili da bi odgledali taj film.  Bili su zadivljeni onim što su videli. Kako su se role filma smenjivale, tako je mnoštvo koje je brojalo nekoliko hiljada, uzvikivalo: „Živeli Jehovini svedoci!“

Jehovini svedoci su sada imali ovlašćenje da održavaju velike kongrese, ali pre toga su bile potrebne detaljne pripreme. Trebalo je pripremiti biblijske drame, a za drame su potrebni kostimi. Braća su morala da postave opremu za ozvučenje i da nauče da rukuju njom. Pošto su žarko želela i da dobrovoljno služe i da uče, braća su uspela u svemu tome.

Putovanja na pokrajinske sastanke

Godine 1964, u Kongu je bilo dovoljno pokrajina da bi se formirale dve oblasti. Treća oblast je osnovana 1969. u pokrajini Kasai, a do 1970. bilo ih je četiri. Zbog loših puteva, oblasni nadglednici su često s teškoćom putovali na skupove i kongrese. Da bismo to bolje shvatili, hajde da se pridružimo oblasnom nadgledniku Vilijamu Smitu na jednom njegovom putovanju na pokrajinski sastanak.

„Kiša je poplavila celo područje, pa su i reke nadošle. Mi smo se uputili u Kaminu, gde je trebalo da se  održi pokrajinski sastanak. Da bismo stigli do tog mesta, morali smo da putujemo preko 300 kilometara. Velike kiše su neke puteve pretvorile u reke mulja, a na nekim mestima potpuno su ih poplavile. Jedna dolina je postala jezero. Ljudi su svuda okolo parkirali automobile, kamione i državna vozila, čekajući da se voda povuče. Mnogi od njih su smatrali da će to trajati i do dve sedmice.

„Znao sam da su braća s nestrpljenjem očekivala kongresni program. Neki su danima pešačili da bi bili prisutni. Pitao sam da li postoji bilo kakav način da zaobiđemo tu dolinu. Na moje iznenađenje, ljudi su mi rekli da su Jehovini svedoci izgradili jedan sporedni put, ali pošto je zemljište bilo jako mekano, nikome nisu dozvolili da ga koristi dok oblasni nadglednik ne prođe na svom putu do Kamine.

„Braća iz dva sela su radila ceo dan, celu noć i sledećeg dana da bi napravila sporedni put, kojim bi zaobišli neprohodni deo puta. Ubrzo sam pronašao tu braću i bio spreman da džipom prođem putem koji su napravili. Prilično veliki broj ljudi se okupio da vidi da li će džip moći da prođe. Kako smo se razočarali kada smo videli da džip tone u meko zemljište posle samo nekoliko pređenih metara!

„Iako su braća gurala vozilo, ono se nije ni pomaklo. Braća su se toliko trudila, ali na njihovim licima se moglo videti razočaranje. Ipak, nisu odustali od namere da prebace oblasnog nadglednika do kongresa. Misleći da je novi put više od štete nego od koristi, posmatrači su se vratili do svojih vozila. Braća su odlučila da ponovo pokušaju. Ovog puta su izneli sve iz džipa — tešku literaturu, opremu za ozvučenje, generator i druge stvari. Kopali su i gurali džip, i  točkovi koji su proklizavali polako su počeli da se pokreću.

„Sat vremena kasnije, uz radosne povike i pevanje pesama Kraljevstva proslavili smo naš uspešan prolazak kroz mulj. Braća su uspela ono što su posmatrači koji su sedeli u svojim vozilima smatrali nemogućim. Zahvaljujući velikom trudu te braće, kongres je uspešno održan. Jehova je bio sa svojim narodom i pomogao mu je da izvrši njegovu volju.“

Novi politički režim uvodi promene

Nije bilo lako da se dođe do ljudi koji su bili rasejani na području od više hiljada kvadratnih kilometara ekvatorijalnih kišnih šuma i savana. Dok su misionari propovedali u većim gradovima, lokalna braća i sestre služili su kao specijalni pioniri u seoskom području. Međutim, mnogi ljudi sa sela bili su nepismeni, što je otežavalo formiranje jakih skupština. Osim toga, promene u državnoj politici odraziće se na živote braće.

Godine 1970, uveden je jednopartijski politički sistem. Partija je bila poznata pod nazivom Narodni revolucionarni pokret (na francuskom, Mouvement  Populaire de la Révolution), ili MPR. Njihova politika je zagovarala povratak tradicionalnim vrednostima, a to je uključivalo promenu naziva manjih mesta i gradova. Stenlivil je već postao Kisangani, a Elizabetvil Lubumbaši. Sledeće godine, vlada je promenila naziv države i glavne reke Kongo u Zair. Novčana jedinica franak promenjena je u zair. Vlada je zahtevala da i ljudi promene svoje ime, što je značilo da se hrišćanska imena moraju zameniti izvornim afričkim imenima. Nošenje kravata bilo je zabranjeno, pošto se takav način odevanja smatrao evropskim. U svim ovim stvarima, braća su s poštovanjem pokazala poslušnost (Matej 22:21).

Prema političkoj ideologiji, svako ko bi se rodio u Kongu bio bi automatski i član MPR-a. Da bi zadržao posao, pohađao školu ili prodavao na pijaci, svaki pojedinac je morao da poseduje partijsku knjižicu. Pored toga, od ljudi se očekivalo da nose partijske značke na odeći, naročito kada odlaze u vladine kancelarije. To je bilo teško vreme za Jehovin narod. Braća su izgubila posao, a njihova deca su izbačena iz škole.

Međutim, neki vladini službenici su pokazali razumevanje prema položaju Jehovinih svedoka. Ministar unutrašnjih poslova je pitao jednog brata koji je radio za njega zašto ne nosi partijsku značku. Brat mu je objasnio biblijske razloge. Ministar je odgovorio: „Mi te poznajemo i nećemo ti stvarati probleme, ali novi pokret hoće.“

Saopšteno je da se na jednom sastanku predsednik Mobutu, nakon što je primio mnoge žalbe protiv Jehovinih svedoka, lično obratio članovima partije rečima: ’Ako ikada budem imao problema, oni neće doći od Jehovinih svedoka. Setite se ko je izdao Isusa. To je bio  Juda, jedan od njegovih učenika. Ako me ikada neko bude izdao, to će biti onaj koji jede sa mnom.‘

Proširenje Betela zbog većih potreba

Natan Nor iz centrale u Bruklinu posetio je Kongo januara 1971. godine. Prilikom njegove posete bilo je reči i o proširenju betelskog doma i kancelarija. Do 1970. godine bilo je skoro 14 000 objavitelja u 194 skupštine i preko 200 izolovanih grupa. Zbog sve veće potrebe za literaturom u Kongu, skladište u Betelu je postalo suviše malo. Braća su bila oduševljena kada je brat Nor objavio da će se postojeći objekat proširiti! Jedan arhitekta je napravio projekat nove, savremene, jednospratne zgrade, koja bi bila dvaput veća od postojeće. Zgrada bi imala jednu veliku kancelariju, veliko skladište i nekoliko soba.

Projekat je odobren juna 1971. godine i radovi su počeli. Gradnju je nadgledao Don Vord koji je poslat iz Dahomeja (sada Benin). Veliki broj dobrovoljaca iz 39 skupština u Kinšasi došli su da pomognu i oni su zajedničkim radom izgradili objekat. Napredak na terenu i proširenje Betela još više je razdražilo crkve hrišćanskog sveta, kao što ćemo dalje videti.

Sedamdesete — vreme hrabrosti i opreza

U decembru 1971, vlada je donela jedan zakon da bi regulisala mnogobrojne nove religije i molitvene grupe koje su se pojavile širom zemlje. Prema tom novom zakonu, samo su tri religije bile zakonski priznate: Rimokatolička crkva, Protestantska crkva i lokalna Kimbanguistička crkva. Još tri religije su priznate 1972. godine: islam, Grčka pravoslavna crkva i judaizam. Mnoge manje religije su se ujedinile i svrstale pod protestantsku religiju.

 Stoga je od 1971. do 1980. godine nastupio period zakonskog nepriznavanja, to jest delimične zabrane, što je na neke načine ograničilo aktivnosti Božjeg naroda. Iako Jehovini svedoci nisu bili zvanično priznati, nije izdata nijedna naredba da se proteraju misionari i rad Betela nije ometan. Misionarski dom u Kanangi je zatvoren, što nije bio slučaj s domovima u Bukaviju, Kisanganiju, Kolveziju i Lubumbašiju. Braća više nisu mogla da organizuju velike oblasne kongrese. Međutim, u mnogim mestima sastajali su se u Dvoranama Kraljevstva. Održavali su manje pokrajinske sastanke u većim dvoranama. Dosta toga je zavisilo od stava lokalnih vlasti. U mestima gde je protivljenje bilo jako, braća su mogla da očekuju progonstvo i hapšenje. Stotine njih je bilo uhapšeno. Tamo gde su lokalne vlasti bile naklonjene Svedocima, braća su mogla slobodno da obavljaju svoje religiozne aktivnosti.

Uprkos takvim ograničenjima, Svedoci su i dalje odvažno propovedali. Tri brata i jedna sestra otišli su na pijacu da bi svedočili. Dva čoveka su prišla i uhapsila jednog od braće dok je uručivao knjigu jednoj zainteresovanoj osobi. Odveli su ga u sedište političke partije i ostavili ga u čekaonici dok ne stigne šef partije. Kada je stigao, zatekao je brata kako jednom drugom čoveku u čekaonici nudi knjigu Život — kako je nastao? Evolucijom ili stvaranjem?

„Ovde širiš svoju propagandu?“, pitao je šef.

Brat je uzvratio: „Ako bi vas neko pitao da li je život nastao evolucijom ili stvaranjem, šta biste mu odgovorili?“

Šef partije je ostao bez reči. Obraćajući se ljudima koji su uhapsili brata, rekao je: „Pustite ga. Ne radi ništa protivzakonito.“

 Zatim se taj brat vratio na pijacu i nastavio da svedoči. Kasnije je onaj isti šef partije prolazio tuda i video ga. Pokazujući na brata, rekao je svojim pratiocima: „Ovaj čovek je hrabar, zar ne?“

Nadglednik Betela Ernest Hojse morao je po preporuci lekara da se vrati u Belgiju 1974. godine. Ernest je već neko vreme bolovao od emfizema, a česti napadi malarije još više su pogoršali njegovo zdravstveno stanje. Braća su zavolela Hojsovu porodicu; oni su dali značajan doprinos delu. Nastavili su da revno služe Jehovi u Belgiji. Ernest je umro 1986, a njegova žena Elena umrla je osam godina kasnije. Nadgledanje podružnice u Kinšasi povereno je Timotiju Holmsu, koji je od 1966. služio kao misionar.

 Ponovno zakonsko priznanje 1980. godine

Predsednik republike je 30. aprila 1980. godine potpisao jednu odluku kojom se zakonski priznaje Društvo Jehovinih svedoka. Interesovanje za istinu bilo je veće nego ikada. Na Memorijalu je bilo 90 226 prisutnih i vođeno je oko 35 000 biblijskih studija u domovima zainteresovanih osoba. Zabeležen je novi najveći broj objavitelja i pionira. Bili su potrebni veći objekti kako bi se udovoljilo potrebama na terenu. Zato su se braća radovala kada je Vodeće telo odobrilo kupovinu dva i po puta većeg placa od onog koji je Betel u Kongu već imao. Međutim, kao što ćemo videti, ponovo su nastale nevolje.

Braća godinama nisu mogla da organizuju velike oblasne kongrese. Sada su imala slobodu da to učine. Pet oblasnih kongresa „Božja ljubav“ održano je širom zemlje 1980. godine. Neki delegati su došli izdaleka. Da bi prisustvovale kongresu, mnoge porodice su pešačile više od 400 kilometara. Dvojici specijalnih  pionira iz jednog veoma udaljenog područja bilo je potrebno dve nedelje kako bi na biciklima prevalili 700 kilometara kroz dubok pesak i kišne šume. Došlo je i nekoliko delegata iz Narodne Republike Kongo, Burundija i Ruande.

Narednih godina je trebalo organizovati oblasne kongrese i u mnogim drugim mestima. Tačno je da su braća imala religioznu slobodu, ali su se povećali ekonomski pritisci. Mnogi su se borili tek da prežive. Cene su porasle, ali ne i zarade. Za većinu braće troškovi prevoza su bili previsoki da bi putovali do udaljenijih mesta. Stoga je Betel s puno ljubavi organizovao više kongresa na lokacijama koje su bile bliže mestima gde je živela većina braće.

Putevi u Kongu mogu biti poput staze s preprekama: oborena stabla, oštećeni mostovi, dubok pesak i blatnjave rupe bile su uobičajene prepreke. Braća iz Betela i njihove žene uvek su pokazivali samopožrtvovan duh kada su služili na većim skupovima i kongresima. Pa ipak, njihova žrtva je bila neznatna u poređenju sa žrtvama verne braće i sestara koji su često morali da pešače danima i da spavaju na otvorenom. Neka braća još uvek pešače od 50 do 150 kilometara da bi prisustvovala oblasnim kongresima.

Otvaraju se novi misionarski domovi

Zakonsko priznanje iz 1980. godine otvorilo je put za dolazak novih misionara u zemlju. Osnovan je novi misionarski dom 1981. godine u Gomi, u pokrajini Kivu. Tokom naredne dve godine, otvoreno je još nekoliko domova u Likasi (u Katangi), Mbudži Majiu (u Kasaiju), Kikvitu (u Bandunduu) i u primorskom gradu Matadiju (u donjem Kongu). Misionarski domovi koji su bili zatvoreni ponovo su bili u upotrebi. Na  kraju je 1986. godine otvoren i misionarski dom u Isiru (u pokrajini Orijental), tako da je ukupno bilo 11 misionarskih domova u zemlji. Ovi domovi takođe su služili kao skladišta za literaturu. Misionari su bili spona između Betela i terena. Lokalna braća i sestre su cenili ohrabrenje i pouku koju su dobijali od njih. Na kraju službene 1981. godine, novi najveći broj objavitelja bio je 25 753. Mogućnosti za porast bile su velike.

Bez straha od Kimbilikitija

Kimbilikiti je ime jednog plemenskog duha. Njega obožavaju pripadnici plemena Rega, koji žive u gustim šumama istočnog dela centralnog Konga. Životom ovih ljudi — koji su uglavnom lovci, zemljoradnici i ribari — upravljaju verovanja povezana s Kimbilikitijem. Ovaj kult je obavijen misterijom, a njegovi sveštenici imaju veliki uticaj na one koji žive u strahu od tog duha.

Jehovini svedoci u tom području ne strahuju od Kimbilikitija, jer znaju da je Jehova jedini istiniti Bog. Oni su jedini koji se ne povinuju zahtevima sveštenika Kimbilikitija, kao što su žrtvovanje koza i pilića koje će jesti sveštenici.

Još od 1978. godine, članovi ovog kulta počeli su otvoreno da proganjaju Jehovine svedoke. Spalili su  nekoliko Dvorana Kraljevstva, isterali neku braću iz kuća i prisvojili njihovu imovinu. Ovaj kult je takođe koristio vradžbine kako bi braći naneo zlo, ali bez uspeha. Zatim su u avgustu 1983. pristalice ovog kulta izvršile jednu morbidnu zamisao — zverski su ubili osmoro braće nedaleko od sela Pangi.

Ovaj stravičan događaj šokirao je skupštinu, a posebno one koji su tom prilikom izgubili muža ili oca. Betel i lokalna braća brzo su se organizovali kako bi pružili duhovnu i materijalnu pomoć ožalošćenim porodicama.

 U međuvremenu, ubice su se nalazile na sigurnom u ovom izolovanom šumskom području. Ipak, krivci su na kraju bili uhapšeni. Suđenje je održano u oblasnom sudu u gradu Kindu. Optuženi su tvrdili da ih je duh Kimbilikiti naterao da ih ubiju. Međutim, javni tužilac je razotkrio pravi razlog. On je izjavio: „Izvesni [članovi plemena Rega] koji su nekada učestvovali u obredima Kimbilikitija i znaju njihove tajne, sada su se pridružili Jehovinim svedocima. Oni su otkrili te tajne, posebno one koje se odnose na lažne tvrdnje da postoji duh zvani Kimbilikiti. Shodno tome, oni su razotkrili i beskorisnost žrtava koje je zahtevao spomenuti duh, što je prema Jehovinim svedocima velika prevara starih vračeva koji su predvodili u obredima.“

Zato su optuženi proglašeni krivima, a ne duh Kimbilikiti. Kada je uložena žalba na ovu odluku, viši sud u Bukaviju potvrdio je smrtnu kaznu za ubice. Javni tužilac je upozorio sledbenike Kimbilikitija na posledice bilo kakvog budućeg napada na Jehovine svedoke.

Posle toga se desilo još nekoliko incidenata, ali su članovi ovog kulta sada shvatili da takvi događaji ne mogu ostati neprimećeni čak ni u šumi i da ne mogu računati da će ih lažni duh Kimbilikiti zaštititi. S druge strane, Jehovini svedoci su i dalje verno pomagali drugima da se oslobode uticaja tog kulta. Jehova je s puno ljubavi blagoslovio njihove napore. U tom području sada ima preko 300 revnih objavitelja koji su povezani sa skupštinama. Oni vole Jehovu i ne plaše se Kimbilikitija.

 Zabrana dela

Do 1985. godine, delo Kraljevstva u Kongu je napredovalo. Započeta je gradnja novog Betela na zemljištu koje je kupljeno 1980. godine. Oko 60 dobrovoljaca iz inostranstva došlo je da pomogne. Na kraju te službene godine u zemlji je bilo skoro 35 000 objavitelja i dostignut je novi najveći broj pionira. U zemlji je revno propovedalo šezdeset misionara. Putujući nadglednici su obučavali skupštinske starešine i pionire. Izgledalo je da je sve spremno za ogroman napredak.

Međutim, nisu svi gledali s naklonošću na napredak Jehovinog naroda u duhovnom i u materijalnom smislu. Vršeći uticaj preko političara, sveštenstvo je ometalo aktivnosti braće. Predsednik Mobutu je 12. marta 1986. potpisao odluku kojom se zabranjuje delo Jehovinih svedoka. Sledećeg dana, ta zabrana je objavljena preko državnog radija. Jedan spiker je rekao: „Od sada više  nikada nećemo čuti Jehovine svedoke u [Kongu].“ Kako se samo prevario!

Četiri misionara koji su služili kao oblasni nadglednici pozvani su u Betel, a lokalnoj braći je povereno oblasno delo. Pošto misionari nisu mogli više javno da propovedaju, izgledalo je kao da su u kućnom pritvoru. Lokalna braća su propovedala uz veliki oprez (Matej 10:16). Nažalost, mnoge zainteresovane osobe su se uplašile i prestale da proučavaju. Neke Dvorane Kraljevstva su zatvorene, a neke čak uništene. Neke je oduzela vladajuća partija. Braća su morala da se sastaju u malim grupama. Noću bi bili uhapšeni u sopstvenoj kući, a imovina bi im bila pokradena.

U pokrajini Ekvater, mnoga braća su pretučena i strpana u zatvor. Jedan specijalni pionir je nekoliko puta dobio batine i proveo je u zatvoru tri meseca. Sve se to desilo zbog onog obaveštenja preko radija. Do tog trenutka, zvanično nije bio donet nijedan zakon kojim bi se sprovela ta zabrana. Nedugo nakon što je zabrana objavljena, braća su uputila žalbu, ali nisu dobila nikakav odgovor. Zatim je u junu 1986. predsednik države održao jedan javni govor u kojem je osudio Svedoke da nisu patriote i da ne poštuju vlast.

Kako se situacija brzo promenila! Ljudi koji su do juče bili poštovani, odjednom su postali prezreni. Izgradnja novog Betela je obustavljena, i umesto veselih glasova na gradilištu je zavladala tišina. Svi strani  dobrovoljci su morali da napuste zemlju, a oprema za gradnju je prodata. Oko 20 lokalne braće ostalo je da čuva gradilište.

A onda je, kao grom iz vedrog neba, od šefa bezbednosti stiglo pismo s datumom od 26. juna 1986, u kome je stajalo da svi misionari moraju napustiti zemlju. Ova zabrana je bila drugačija od zabrane 1972, kada su misionari mogli da ostanu. Kako je bilo tužno videti gomilu ličnih stvari u odeljenju za otpremu koje su misionari spakovali za odlazak! Tokom jula, 23 misionara su otišla u druge zemlje. Oni koji su se zatekli na godišnjem odmoru van zemlje nikada se nisu vratili. Započeo je novi period prečišćavanja Konga.

Reorganizacija za ilegalni rad

Ako su protivnici mislili da će obeshrabriti ili uništiti Jehovin narod, grdno su se prevarili. Oni  nisu znali koliko je Jehovin sveti duh moćan i koliko je Božji narod odlučan. Grupa najiskusnijih misionara uspela je da ostane u zemlji. Beteliti su nastavili svoje poslove oko nadgledanja dela propovedanja o Kraljevstvu u nekoliko kuća. Braća su vodila Školu pionirske službe po kućama širom zemlje.

Duhovna hrana nije nedostajala. Braća su i dalje štampala i distribuisala publikacije na temelju Biblije. Betel je skupštinama poslao predloške za oblasni kongres i pokrajinski sastanak, te je taj materijal iznet u vidu govora. Pokrajinski nadglednici su tokom poseta skupštinama puštali snimke kongresnih drama na lokalnim jezicima. Tako se radilo svake godine od 1986. pa sve dok zabrana nije ukinuta. Iako je sve to iziskivalo dosta rada, braća su imala veliku korist.

U međuvremenu, starešine su se obratile vlastima kako bi objasnile zašto su Svedoci politički neutralni i kako bi pokušale da razjasne da neutralnost nije isto što i subverzija. Na taj način, Jehovino ime i namera postali su poznati svima, čak i najvišim predstavnicima vlasti u toj zemlji. Jehovine sluge su istupile kao jedinstven narod — strogo neutralan, a miroljubiv i nesubverzivan.

Pad i zatim porast broja objavitelja Kraljevstva

Izveštaj službe za 1987. godinu pokazao je 6-procentni pad u broju objavitelja. Neki su bili u strahu i nisu želeli da se identifikuju kao članovi zabranjene organizacije. U nekoliko pokrajina nastupilo je žestoko progonstvo.

Međutim, ponekad bi progonstvo imalo suprotan efekat. Na primer, poglavar jednog sela je održao poseban sastanak na kome je govorio protiv Jehovinih  svedoka. U ruci je držao knjigu Moja knjiga biblijskih priča i prisutnima je rekao da treba uhapsiti svakoga ko im bude ponudio tu knjigu. Ljudi su odgovorili da žele da pogledaju knjigu kako bi je kasnije prepoznali. On se složio, a njima se svidelo ono što su videli. Neki su zatim zatražili po primerak te knjige od jednog specijalnog pionira koji je živeo u drugom selu. Taj specijalni pionir se priseća: „Započeo sam deset biblijskih studija. Nikada nisam svedočio u selu tog poglavara. Da nije govorio protiv nas, ti ljudi verovatno ne bi imali priliku da saznaju istinu!“

Braća su se prilagodila novim okolnostima. Uprkos mnogim ograničenjima, oni nisu bili ’toliko pritešnjeni da ne mogu da se pomaknu‘ (2. Korinćanima 4:8). Na kraju službene 1988. godine zabeležen je porast broja objavitelja od 7 procenata. Vođeno je oko 60 000 biblijskih studija. Braća iz službenog odeljenja u Betelu posetila su veće gradove da bi ohrabrila braću i sastala se s lokalnim starešinama i putujućim nadglednicima. U međuvremenu, Betel je i dalje nadgledao rad u susednoj Narodnoj Republici Kongo, gde je delo takođe bilo zabranjeno, a i u Burundiju.

Jedan brat koji je radio kao direktor škole u Kolveziju odbio je da položi političku zakletvu. Zbog toga je teško pretučen i prebačen u Lubumbaši, gde je po mišljenju njegovih progonitelja trebalo da bude ubijen. Tamo je brat smireno objasnio razlog svoje neutralnosti. Oslobođen je optužbe i vraćen u Kolvezi. Od onih koji su ga pretukli zahtevano je da se izvine! Ponovo mu je dozvoljeno da se bavi prosvetnim radom i postavljen je za školskog inspektora!

Tokom oktobra 1988. godine, lokalni poglavari su opkolili mesto gde se gradio Betel u Kinšasi i zaplenili su na tone biblijske literature. Vojnici su redovno  krali knjige i Biblije, a zatim su ih prodavali na pijacama. Ljudi su kupovali, tako da je braći bio pripremljen teren da mogu da započnu biblijske studije.

Uprkos zabrani, broj objavitelja Kraljevstva je do 1989. godine iznosio 40 707. Religiozni neprijatelji Jehovinih svedoka bili su besni. Tadašnji ministar pravde, veliki prijatelj katoličke crkve, poslao je svim javnim tužiocima jedno pismo u kome izražava zaprepašćenje zbog toga što su Jehovini svedoci i dalje aktivni. Podstakao ih je na progonstvo Jehovinih svedoka i zatvaranje Dvorana Kraljevstva. Nešto kasnije, u jednom govoru upućenom religioznim vođama, opisao je Jehovin narod kao „prave demone“. To je izazvalo neka progonstva u pokrajini Bandundu, gde je taj ministar živeo.

Deca poslata u zatvor

Tokom tog perioda, neka deca Jehovinih svedoka bila su uhapšena u školi jer su odbila da učestvuju u određenim političkim ceremonijama. Otac dva dečaka takođe je uhapšen i zatvoren zajedno sa svojim sinovima. Zatvorskim stražarima je naređeno da im se ne daje hrana. Jedan stražar je zbunjeno pitao: „U ovom zatvoru imamo ubice i lopove, i njima dajemo hranu. Zašto bi to bilo uskraćeno ovom čoveku i njegovim sinovima?“ Pošto nije dobio logičan odgovor, ovaj stražar im je lično donosio hranu. Dečaci su proveli 11 dana u zatvoru, a njihov otac, specijalni pionir, 7 dana. Ovaj ispit ih ni u kom slučaju nije obeshrabrio.

 Jedan čovek iz Kikvita koji nije Jehovin svedok uhapšen je nakon što su njegova žena i dve ćerke zatvorene. Kada su službenici ustanovili da taj čovek nije iste vere kao i njegova žena, naredili su mu da ode iz zatvora. On je to odbio, rekavši da neće ostaviti ženu i decu u zatvoru. Kada su na kraju svi pušteni kući, počeo je da proučava Bibliju i krstio se. Sada služi kao skupštinski starešina.

Nemiri u zemlji

U septembru 1991, u Kinšasi je izbila vojna pobuna, posle koje je usledila opšta pljačka. Zbog toga je došlo do ozbiljne nestašice hrane i goriva, kao i do masovne nezaposlenosti i nekontrolisane inflacije. Podružnice Jehovinih svedoka iz Južnoafričke Republike i Francuske poslale su humanitarnu pomoć.

Dok se Betel u Kongu borio da izađe na kraj sa svojim problemima, takođe je brinuo i o izbeglicama iz susedne Angole i Sudana. U severoistočnom Kongu, tadašnji putujući nadglednik Zekarija Belemo posetio je grupu izbegle braće iz Sudana. Obratio se prisutnima na svom oskudnom engleskom jeziku, koji je prevođen na arapski. Zekarija se pitao koliko su braća razumela od tog govora. Oko pet godina kasnije, dva mladića koja su došla da posete Betel prišla su mu i pitala ga: „Da li nas se sećaš? Mi smo bili među onima koji su slušali tvoj govor u izbegličkom logoru. Dobro smo zapamtili sve što si rekao i počeli smo da proučavamo Bibliju.“ Kasnije su se ova dva mladića predala Jehovi.

Etnički sukobi su bili još jedan stalni problem u zemlji. Mnogi stanovnici pokrajine Kasai preselili su se na jug u Katangu. Tokom 1992. i 1993. godine, ljudi iz Katange su ih proterali iz te pokrajine. Većina ljudi iz pokrajine Kasai morala je da napusti posao, ostavi  imovinu i dom. Da bi sačuvali život, pobegli su u logore ili na druga mesta gde su mogli da budu na okupu, zbog sigurnosti. Više od 100 000 ljudi vratilo se kući u pokrajinu Kasai. Među njima je bilo i oko 4 000 Jehovinih svedoka. Iako su braća koja su živela u blizini bila siromašna i nisu imala puno hrane, dala su sve od sebe kako bi im pomogla. Jedna skupština na glavnom putu koji je vodio na sever iz Katange poslala je braću da presretnu svaki kamion ne bi li pronašli Svedoke u njima. Kada bi ih pronašli, braća bi se pobrinula za njihove potrebe.

Podružnica iz Južnoafričke Republike poslala je nekoliko kamiona hrane i lekova za raseljenu braću koja su čekala u izbegličkim logorima. Zahvaljujući tome, bili su sačuvani mnogi životi. Vodeće telo je takođe uputilo braću iz Kinšase da kupe hranu, lekove, motike i lopate za pridošlice kako bi mogle da se nasele u pokrajini Kasai i da obrađuju svoja polja.

 Promene na pomolu

Predsednički govor i konferencija za štampu koji su održani 24. aprila 1990, doneli su značajnu promenu u zvaničnom stavu prema Jehovinim svedocima. Na toj konferenciji za štampu, na kojoj su prisustvovali i domaći i strani novinari, predsednik je izrazio uverenje da će vlada podržati sva ljudska prava, uključujući i pravo na slobodu štampe i slobodu veroispovesti. To je braći omogućilo da propovedaju i da se nesmetano okupljaju. Oni koji su bili u zatvorima, pušteni su.

Da li se sećaš kako je radio-spiker 1986. godine samouvereno izjavio da se Jehovini svedoci više nikada neće čuti u Kongu? Njegova predviđanja se nisu obistinila. Kada je 1986. uvedena zabrana, u Kongu je bilo 34 207 objavitelja. Na kraju službene 1990. godine, izveštaj je pokazao da je u Kongu bilo 50 677 objavitelja i 156 590 prisutnih na Memorijalu. Zrna kukuruza umnožila su se uprkos protivljenju, klevetama, progonstvu i besu religioznih i političkih vođa. Kada je 1997. godine pao režim predsednika Mobutua, zemlju je napustio onaj radio-spiker, a ne Jehovini svedoci.

Ponovo sloboda

Predsedničkom odlukom iz 1986, sve aktivnosti Jehovinih svedoka bile su zabranjene, a rad njihove zakonske korporacije stopiran je. Međutim, 8. januara 1993, Vrhovni sud pravde u Zairu (Kongu) objavio je jednu odluku povodom slučaja Jehovini svedoci protiv Republike Zair. Sud je odlučio da je predsednička odluka bila neosnovana i zato je bila poništena. Kakva je to bila radost za braću!

Ta odluka Vrhovnog suda izazvala je dosta diskusija, jer je sud primenio novi prelazni ustav, koji je za predsednika i njegove pristalice bio neprihvatljiv. Drugi  su na ovu odluku gledali kao na pravni presedan. Jehovini svedoci su se našli usred te diskusije, ali se ta situacija pokazala kao izvanredno svedočanstvo na slavu Jehovinog imena! Brojni novinski članci su komentarisali o tom istorijskom slučaju. Zatim je Ministarstvo pravde obavestilo guvernere različitih pokrajina da su Jehovini svedoci ponovo dobili zakonsko odobrenje da nastave sa svojim religioznim aktivnostima. Kakva pobeda za Jehovin narod i pravo obožavanje!

Komplikacije s prevozom literature unutar Konga

Kongo je velika zemlja. Međutim, dok samo mali deo izlazi na more u Bas-Kongu, ostali deo zemlje je kopno. Većina pošiljki stiže u luku Matadi. Između Matadija i glavnog grada, što je razdaljina od oko 300  kilometara, postoji samo jedna železnička pruga i jedan asfaltni put.

Podružnice iz Evrope poslale su Betelu u Kongu nekoliko kamiona s pogonom na sva četiri točka, koji su odlično poslužili za prevoz literature i na gradnji. Od 1999, u Matadiju postoji jedno betelsko skladište. To je od velike pomoći, jer se literatura može istovariti s brodova i smestiti u skladište dok ne dođe kamion iz Betela kojim se ona prebacuje do Kinšase.

Tokom 1980-ih, još uvek se moglo ići putevima od Kinšase do Lubumbašija i usput se zaustavljati kod skladišta u misionarskim domovima u Kanangi i Mbudži Majiu. Iako se od Kinšase do Lubumbašija moglo stići avionom za otprilike dva sata, ista razdaljina se natovarenim kamionom prelazila za dve nedelje! Međutim, kako je vreme prolazilo, ti putevi su sve više propadali tako da su na kraju postali neprohodni. Iako postoje reke koje su plovne hiljadama kilometara, brodići koji saobraćaju od Kinšase prema unutrašnjem delu zemlje nisu pouzdani. Osim tih poteškoća, u nekim oblastima i dalje traju politički nemiri, što još  više sužava područje oko Kinšase do kojeg vozila iz Betela mogu doći. Najbolji način da se isporuči literatura od Betela do udaljenih mesta jeste avionom.

U dostavljanju literature braći pomažu i druge podružnice. Podružnica iz Kameruna prevozi publikacije kamionom kroz Centralnoafričku Republiku do severnog dela Konga. Podružnice iz Ruande i Kenije snabdevaju skupštine u istočnom delu zemlje. Skupštine u nekim područjima na jugu zemlje dobijaju literaturu iz Južnoafričke Republike i Zambije.

Škola za osposobljavanje slugu — blagoslov za službu na terenu

Prvi razred Škole za osposobljavanje slugu osnovan je 1995. godine u Kinšasi. Do aprila 2003, više od 400 braće završilo je tu školu u 16 razreda. Petorica su postala oblasni nadglednici, a preko šezdeset njih služe u pokrajinskom delu. Pedesetorica braće služe kao specijalni pioniri. Pokazalo se da su oni pravo ohrabrenje za druge u delu propovedanja.

Nekima nije bilo lako da pohađaju tu školu. Žorž Mutombo je primio poziv za školu, ali je živeo u jednom delu zemlje koji su kontrolisale opozicione snage. Prvo je morao da putuje biciklom 400 kilometara do Kamine, a zatim avionom do Kinšase gde se održavala škola. Na putu ga je uhvatila kiša koja je padala tri dana i morao je da prođe 16 vojnih punktova. Takođe je putovao kroz jednu oblast gde je kriminal bio uobičajena pojava. Na jednom delu puta pojurila ga je grupa razbojnika na biciklima. Potera se završila kada je pukla guma na biciklu vođe te bande. Izgleda da su banditi na osnovu Žoržovog izgleda zaključili da je Svedok. Doviknuli su da ga više neće goniti, pošto su videli da je njegov Bog Jehova s njim.

 Proširenje objekata zbog teokratskog porasta

Od 1965, Betel se nalazio u ulici Dez Elefan broj 764 u kvartu Limete u Kinšasi. Jedan plac je kupljen 1991. godine u industrijskoj zoni grada. Tri velika objekta na tom zemljištu prethodno su pripadala jednoj tekstilnoj kompaniji, a kasnije su služili kao radionice. Braća su renovirala te objekte i osposobila ih za betelske potrebe. Iako je politička nesigurnost i nestabilnost uticala na odlaganje projekta, radovi na novim objektima podružnice počeli su 1993. s dolaskom međunarodnih  slugu. U aprilu 1996, beteliti su se preselili iz ulice Dez Elefan u nove objekte. Posle preseljenja, jedan betelski starešina je rekao: „Kada smo opet videli celu betelsku porodicu na okupu, to nas je podsetilo na vreme od pre deset godina, uoči zabrane našeg dela. Najiskrenije zahvaljujemo Jehovi Bogu i njegovoj vidljivoj organizaciji za ove prelepe objekte.“ U oktobru 1996. godine, dostignut je novi najveći broj objavitelja od 100 000. Braća su sa ushićenjem očekivala daljnji porast.

Misionari dolaze u pomoć

Tokom 1990-ih, misionari su ponovo mogli da dođu u Kongo kako bi se pridružili sedmorici misionara koji su uspeli da ostanu u zemlji tokom svih godina zabrane. U julu 1995, Sebastijan Džonson i njegova žena Gizela došli su iz Senegala u Kongo. Uskoro su stigli i drugi misionari. Neki su došli iz Sjedinjenih Država nakon što su diplomirali u Gileadu, dok su drugi stigli iz Belgije, Britanije i Francuske. U martu 1998, Kristijan i Žulijet Beloti došli su iz Francuske Gijane. U januaru 1999, Peter Vilhelm i njegova žena Ana-Lize stigli su iz Senegala. Kasnije su prispeli i drugi misionari iz Kameruna, Malija i Senegala.

U decembru 1999, otvoren je novi misionarski dom u stambenom delu Kinšase. U tom domu stanuje dvanaest misionara. Misionarski dom u Lubumbašiju  koristio se bez prekida od 1965. Drugi dom u tom gradu otvoren je 2003. godine. Sada u tom domu stanuju četiri bračna para. Još jedan misionarski dom otvoren je maja 2002. u Gomi u istočnom delu zemlje, i tamo su dodeljena dva bračna para misionara. Misionari su kao i uvek bili blagoslov na tom ogromnom i plodnom području.

Hrišćanska neutralnost tokom rata

Većina tih misionara stigla je u vreme burnih promena unutar zemlje. U oktobru 1996. izbio je rat u istočnom delu zemlje i brzo se proširio na ostala područja. Taj rat je započet s ciljem da se svrgne predsednik Mobutu. Snage Loran-Dezirea Kabile ušle su u Kinšasu 17. maja 1997. i on je postao predsednik.

Dok su TV-gledaoci širom sveta mogli videti užasne scene siromašnih izbeglica izmučenih glađu i bolestima, Jehovin narod je bez prestanka objavljivao biblijsku poruku nade i utehe. Nažalost, u tom ratu su poginule nebrojene hiljade ljudi, uključujući i oko 50 Svedoka. Kao posledica rata, mnogi su umrli od kolere i drugih bolesti.

Mnogi zbog rata nemaju ličnu kartu. To predstavlja problem za braću koja putuju da bi propovedala. Na putevima ima mnogo vojnih kontrolnih punktova. Objavitelji iz jedne skupštine nisu imali lične karte, pa je jedan starešina predložio da umesto toga braća pokažu svoje medicinske isprave, i oni su tako učinili. Na jednom punktu, vojnici su im rekli: „To nije ono što mi tražimo. Želimo da vidimo ličnu kartu svakog građanina!“

Braća su odgovorila: „Ovo je karta koja nas identifikuje kao Jehovine svedoke.“ Vojnici su im dozvolili da prođu.

 Strani plaćenici koji su se borili za vladajuću partiju zarobili su u Kisanganiju četiri mlada brata. Oni su lažno optuženi za davanje informacija neprijatelju. Plaćenici su svakog jutra izdvajali deset zarobljenika, odvodili ih u šumu i tamo ih ubijali. Jednog jutra su odvojili dvojicu od one braće zajedno s još osmoro drugih zatvorenika. Krenuli su do šume. Na putu do tamo, kamion se zaustavio zbog leša na koji su naišli. Plaćenici su naredili dvojici braće da ga zakopaju. Kada su završila posao, braća su čekala povratak kamiona koji je produžio bez njih. Iako su imali šansu da pobegnu, oni to nisu učinili jer nisu hteli da dovedu u opasnost život druga dva brata koja su ostala u zatvoru. Kamion se vratio bez onih osam zatvorenika, koji su bili ubijeni. Kada su stigli u zatvor, svi su se začudili kada su videli da su se ova dva brata vratila živa. Ubrzo nakon toga, opozicione snage su zauzele grad, a zatvorska kapija je bila razneta eksplozivom. Plaćenici su pobegli, a braća su bila slobodna.

 Podružnice iz Evrope pomažu tokom teških vremena

Od 1996. godine skoro svaki deo Konga bio je zahvaćen ratom i veliki broj stanovnika se raselio. Nekoliko hiljada braće iz Konga pobeglo je u izbegličke logore u Tanzaniji i Zambiji. Kako su pobunjeničke snage preuzimale sve veću kontrolu nad Kongom, tako je braći iz Betela bilo sve teže da ostanu u kontaktu s braćom u okupiranim područjima i da brinu o njima. U većim gradovima su osnovani odbori za humanitarnu pomoć koji su se brinuli za potrebe braće. Betelska porodica je pokazala spreman i samopožrtvovan duh radeći do kasno u noć kako bi pomogla da se isporuči humanitarna pomoć. Jehovini svedoci iz Belgije, Francuske i Švajcarske poslali su u Kongo na tone hrane, odeće i lekova zajedno sa 18 500 pari obuće i 1 000 ćebadi.  Humanitarna pomoć se i dalje šalje. Ona zaista puno znači. Ta pomoć koristi ne samo Jehovinim svedocima već i drugima.

U oktobru 1998. u jednim novinama u Kinšasi objavljen je članak u kom je stajalo: „Hrišćanske skupštine Jehovinih svedoka iz više evropskih zemalja udružile  su snage i sakupile preko 400 tona humanitarne pomoći za Demokratsku Republiku Kongo i Narodnu Republiku Kongo. Uz saradnju dobrovoljaca iz Engleske, Francuske i Švajcarske, avionska pošiljka od 37 tona pirinča, mleka u prahu, pasulja i vitaminskog keksa krenula je iz Ostenda u Belgiji i treba da stigne u sedište Jehovinih svedoka u Kinšasi. Drugi avion... stići će... sa 38 tona hrane.

„Važno je da spomenemo da Jehovini svedoci pritiču u pomoć izbeglicama iz istočne Afrike još od vremena genocida u Ruandi... Predstavnik Jehovinih svedoka  je izjavio da su te dobrovoljne donacije, koje su se sastojale od hrane i lekova i čija je ukupna količina iznosila preko 200 tona, pomogle da se spreči epidemija kolere. Jehovini svedoci iz Francuske i Belgije su u to vreme osnovali nekoliko timova za pomoć izbeglicama u logorima. On je takođe pomenuo pomoć koju su Jehovini svedoci prikupili za siromašne u Istočnoj Evropi i Bosni.“

Duhovni napredak uprkos ratu

U septembru 1998, pobunjenici su napali Ndžili, predgrađe Kinšase. Usred tih nemira, jedna grupa braće potražila je zaklon u kući u kojoj je stanovao pokrajinski nadglednik. Pokrajinski nadglednik se pomolio za tu grupu i zatim im je pročitao Isaiju 28:16. U tom  stihu piše: ’Ko veruje neće se plašiti‘ (DK). Ohrabrio je sve da ostanu smireni i da se uzdaju u Jehovino vođstvo.

Neki su predlagali da pređu most kako bi napustili to predgrađe, dok su drugi bili za to da se povuku  preko pruge. Na kraju su braća odlučila da ostanu tamo gde jesu. Posle tri dana, vladine trupe su ponovo imale kontrolu nad tim područjem. Braća su saznala da bi se našla usred bitke da su krenula bilo kojim od ona dva puta.

Jedan brat iz skupštine Museka Kipuzi u Katangi prodavao je ribu nekim vojnicima. Nakon kratkog razgovora, jedan vojnik ga je optužio da je špijun protivničke partije. Svezali su ga, teško ga pretukli i zatim odveli do vojne komande za tu oblast. Bila je noć kada su tamo stigli. Ti vojnici su tražili da brat igra za njih. On je odgovorio: „Kako ćete uživati u mojoj igri kada je mrak?“

„Onda možeš da pevaš“, rekli su. Iz sveg srca, brat je zapevao pesmu „Stavi svoje breme na Jehovu!“. Pošto su ih reči pesme dirnule, vojnici su tražili da brat ponovo otpeva tu pesmu. Otpevao ju je po drugi put. Jedan od vojnika je tražio da brat otpeva još neku pesmu. Ovog puta je pevao „O hvala, Jehova!“ na svom maternjem kiluba jeziku. Kada je završio, vojnici su ga odvezali. Sledećeg jutra, vratili su ga u grad i raspitali se u njegovom komšiluku kako bi se uverili da li je špijun. Pre nego što su otišli, vojnici su mu rekli: „Nameravali smo da te ubijemo, ali ćeš ostati živ. Tvoja religija ti je spasla život! Oduševile su nas reči te dve pesme koje si otpevao. Nastavi da služiš svom Bogu!“

 Izgradnja Dvorana Kraljevstva donosi slavu Jehovi

Poslednjih nekoliko godina, Vodeće telo Jehovinih svedoka ulaže posebne napore da pomogne u gradnji Dvorana Kraljevstva u zemljama sa ograničenim novčanim sredstvima. Braća u Kongu su se veoma obradovala toj mogućnosti, budući da je ta zemlja bila u velikoj potrebi za dvoranama. Na primer, u Kinšasi je postojalo 298 skupština, a manje od 20 odgovarajućih dvorana. Širom zemlje bile su potrebne stotine dvorana. U aprilu 1999, započet je program gradnje Dvorana Kraljevstva u Kinšasi. Kasnije je proširen i na druge pokrajine u Kongu. Do početka 2003, u oba Konga je izgrađeno oko 175 Dvorana Kraljevstva.

Jedan čovek koji je upoznat sa istinom još od 1950-ih bio je veoma oduševljen kada je posmatrao gradnju jedne Dvorane Kraljevstva preko puta njegove kuće. On je zapazio: „Nikada nisam bio ozbiljno zainteresovan za delo Svedoka. Sada sam mogao da vidim rezultate njihovog rada. Izgradili su Dvoranu Kraljevstva odmah pored kuće mog brata, a sada još jednu preko puta mog dvorišta. Izgleda kao da me Svedoci svuda prate!“ Taj čovek je prihvatio poziv da prisustvuje Memorijalu Hristove smrti i posvećenju te nove Dvorane Kraljevstva. Sada redovno dolazi na sastanke.

Tri skupštine u Mateteu održavale su svoje sastanke u jednoj oronuloj kući koju su kupili 1994. godine. Pošto braća nisu imala novac za renoviranje, kuća je ostala u tom stanju šest godina. Preko puta tog imanja nalazila se velika crkva. Kada je crkva izgrađena, sveštenik je rekao da će Jehovini svedoci uskoro otići odatle. Komšije su ismevale Svedoke zato što nisu imali lepo mesto za sastajanje. Čak i kada su braća iz tih skupština počela da pripremaju materijal za gradnju  nove Dvorane Kraljevstva, neke komšije su se i dalje rugale. Kako su se samo iznenadili kada su videli rezultate! Sada kažu da Jehovini svedoci imaju najlepšu zgradu u tom kraju. Jedna komšinica koja nikada nije htela da razgovara sa Svedocima bila je oduševljena onim što su braća uradila. Došla je na gradilište i obećala da će ih saslušati kada je sledeći put budu posetili.

Na jednom gradilištu, neka žena je prišla našoj sestri koja je kuvala za radnike. Ta žena je pitala: „Da li gradite crkvu?“

„Gradimo našu Dvoranu Kraljevstva“, odgovorila je sestra.

Žena je rekla: „Ta zgrada će izgledati baš kao što ste svi vi. Uvek ste uredni i čisti. Vaša crkva će biti kao i vi!“

 Izmene u Odboru podružnice

Da bi se se udovoljilo potrebama na terenu, bilo je potrebno reorganizovati Odbor podružnice zemlje. U maju 1996, Vodeće telo je napravilo neke izmene. Sebastijan Džonson je 20. maja 1996. godine naimenovan za koordinatora Odbora podružnice. On i Peter Ludvig, koji je dva meseca ranije postao član Odbora, sačinjavali su novi, manji Odbor podružnice koji je nadgledao delo. Tokom narednih godina, naimenovani su i drugi: Dejvid Navej, Kristijan Beloti, Benjamin Bandivila, Peter Vilhelm, Robert Elongo, Delfen Kavusa i Uno Nilson. Peter Ludvig i njegova žena Petra morali su iz zdravstvenih razloga da se vrate u Nemačku, gde sada služe u Betelu.

Braća iz Odbora podružnice ulažu veliki trud kako bi pružili teokratska uputstva braći na terenu. Pored njih, u Kongo su došle i Jehovine sluge iz Severne Amerike, Evrope i Japana, koje su dodeljene da služe kao međunarodne sluge, beteliti na stranoj dodeli i misionari.  Tokom službene 2003. godine, betelska porodica u Kinšasi imala je preko 250 članova. Prosečna starost iznosila je 34 godine.

Ostalo je još puno posla

Jedan drevni prorok je napisao: „Blažen čovek koji se u Jehovu uzda, kome je Jehova uzdanica“ (Jeremija 17:7). Uprkos ratu koji još uvek traje u nekim delovima Konga, braća ne prestaju da drugima objavljuju dobru vest o Kraljevstvu. Iako građanski rat ometa napore Betela da obezbedi duhovnu pomoć braći u celoj zemlji, ohrabrujuće je videti da je dostignut najveći broj svih vremena od 122 857 objavitelja.

U ovom izveštaju smo ispričali neka iskustva vernih slugu iz Konga. Nije moguće pomenuti imena mnoge braće i sestara koji su dali svoj doprinos u odbrani i zakonskom utvrđivanju dobre vesti u Kongu. Ipak, svi oni mogu biti sigurni da Jehova ceni njihov trud. Apostol Pavle je napisao suhrišćanima: „Bog nije nepravedan da zaboravi vaše delo i ljubav koju ste pokazali prema njegovom imenu, time što ste služili svetima i što i dalje služite“ (Jevrejima 6:10).

Ostalo je još dosta toga da se uradi. Tu su nova područja do kojih treba doći. Treba izgraditi još Dvorana Kraljevstva. Objekte podružnice treba proširiti. Uprkos svemu, kada se osvrnemo na više od 50 godina teokratske aktivnosti u Kongu, slažemo se s rečima koje je 1952. izgovorio jedan brat: ’Mi smo poput zrna kukuruza u vreći. Gde god da nas bace, zrno po zrno, kasnije kada dođu kiše, mi donesemo rod.‘ Jedva čekamo da vidimo u kom će obimu naš nebeski Otac, Jehova Bog, dozvoliti da izraste seme Kraljevstva (1. Korinćanima 3:6).

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 229. strani]

„Od sada više nikada nećemo čuti Jehovine svedoke [u Kongu]“

[Istaknuti tekst na 249. strani]

„Nameravali smo da te ubijemo, ali ćeš ostati živ. Tvoja religija ti je spasla život!“

 [Okvir na 168. strani]

Demokratska Republika Kongo

Zemlja: Demokratska Republika Kongo, koju preseca ekvator, veća je od susedne Narodne Republike Kongo preko šest puta. Veći deo severnog Konga prekriven je tropskim kišnim šumama, koje su toliko guste da sunčeva svetlost jedva probija krošnje. U istočnom delu zemlje nalaze se planine i aktivni vulkani. Sa zapadne strane, u dužini od 37 kilometara Kongo izlazi na obalu Atlantskog okeana.

Narod: Stanovništvo Konga broji 55 miliona ljudi i sačinjeno je od preko 200 afričkih etničkih grupa. Pedeset posto stanovnika izjašnjavaju se kao katolici; 20 posto kao protestanti; 10 posto kao sledbenici Kimbangua i 10 posto kao muslimani.

Jezik: U Kongu se govore mnogi jezici. Iako je službeni jezik francuski, glavni afrički jezici su lingala, kingvana, svahili, kongo i čiluba.

Privreda: Kongo poseduje ogromna prirodna bogatstva — naftu, dijamante, zlato, srebro, uranijum — ali je zbog skorašnjih sukoba u zemlji drastično smanjen izvoz i povećan inostrani dug. Porodice u seoskim područjima uglavnom same uzgajaju kulture za ishranu, kao što su manioka, kukuruz i pirinač.

Životinjski svet: Ima puno divljih životinja. Šume vrve od pavijana, gorila i majmuna. Na otvorenom borave antilope, leopardi, lavovi, nosorozi i zebre. Reke su staništa krokodila i nilskih konja.

 [Okvir/Slika na stranama 173, 174]

Tražio je i našao istinu

Anri Kanama je bio član evangelističke crkve u Lueni, ali je s vremenom shvatio da ta religija nema istinu. Često je odlazio u planine da bi se molio i meditirao. Tamo je sreo jednu grupu koja je tvrdila da komunicira s duhovima. Članovi ove grupe su mu rekli da oni smatraju da je Bog daleko, iako nisu znali gde.

Anri je počeo da traži istinitog Boga. Kasnije je sreo jednog čoveka koji mu je dao časopis Probudite se! na francuskom. Anriju nije trebalo mnogo vremena da prepozna zvuk biblijske istine. To je bilo ono što je tražio! Pisao je Jehovinim svedocima na adresu koju je pronašao u časopisu i uskoro je studirao Bibliju putem pisama. Na kraju je zajedno sa svojom ženom Elizabet i još nekim poznanicima poslao pismo raspitujući se kako mogu da se krste. U odgovoru im je bilo rečeno da se obrate podružnicama u susednim zemljama. Većina podružnica je bila dosta udaljena.

Mala grupa — Anri i Elizabet, Ipolit Banza i njegova žena Žulijen — odlučila je da se preseli u Severnu Rodeziju. Svi su znali da to znači da će morati da nauče kibemba jezik kako bi produbili spoznanje istine. Izračunali su trošak i preselili se. Krstili su se 1956. godine, nakon što su tamo proveli šest meseci.

Te iste godine, vratili su se u Kongo gde su revno prenosili dobru vest drugima. Anri i neki njegovi drugovi su 1961. uhapšeni i poslati u zatvor. Optuženi su da su iz redova Kitavale, čiji su članovi ubili jednog lokalnog vođu koji je skovao zaveru za ubistvo drugog vođe. Naravno, ta optužba nije dokazana i oni su kasnije oslobođeni.

Anri i Elizabet su zatim započeli pionirsku službu. Kasnije su postali specijalni pioniri, a potom su služili u pokrajinskom delu. Anri je umro 1991. godine, a Elizabet je i dalje opšti pionir. Jedan od njihovih sinova, Ilunga, služi kao pokrajinski nadglednik.

 [Okvir/Slike na 178. strani]

Alber Lujinu — verni Svedok

Alber je prvi put čuo za istinu 1951. godine od kolege s posla, Simona Mampuje iz Narodne Republike Kongo. Alber je bio prvi Kongoanac koji je postao zubar, i zbog višeg društvenog statusa nije mu bilo lako da zauzme stav za istinu. On i njegova žena krstili su se nakon Memorijala 1954. godine. Krštenje je obavljeno noću jer je delo u to vreme bilo zabranjeno.

Od 1958. do 1996. godine, Alber je služio kao pravni zastupnik Društva Jehovinih svedoka, tamošnje zakonski registrovane korporacije Svedoka. Ispričao nam je svoje iskustvo kada je prevodio govor za venčanje koji je izneo brat Hojse pred 1 800 prisutnih. U govoru su najpre bile istaknute obaveze hrišćanske supruge. Alber se priseća kako se osećao važnim i ponosnim dok je posmatrao svoju ženu i druge prisutne sestre. Međutim, kada je čuo koje su obaveze hrišćanskih muževa, više nije bio tako važan. Do kraja govora bio je manji od makovog zrna!

[Slika]

Alber i Emili Lujinu

 [Okvir/Slika na stranama 191-193]

Intervju s Pontjenom Mukangom

Rođen: 1929.

Kršten: 1955.

Neki podaci: Služio je kao prvi pokrajinski nadglednik u Kongu.

Godine 1955, otišao sam kod lekara zbog zubobolje. Zubar, Alber Lujinu, izlečio mi je zub a zatim pokazao Otkrivenje 21:3, 4, gde se opisuje vreme kada više neće biti boli. Dao sam mu svoju adresu i Alber me je posetio iste večeri. Brzo sam duhovno napredovao i krstio sam se iste godine.

Naimenovan sam za pokrajinskog nadglednika Konga 1960. godine. Pokrajinska služba nije bila laka. Putovao sam danima, čak i sedmicama u prikolicama krcatih kamiona po užasnim putevima i po jakom suncu. Noću su me mučili komarci. Često bi se kamion pokvario, pa sam morao da čekam dok ga ne poprave. Putevi kojima sam pešačio nisu bili označeni, i ponekad bih zalutao.

Jednom prilikom, posetio sam jedan grad u severnom delu Konga. Sa mnom je bio Leon Anzapa. Zajedno smo putovali biciklima do drugog grada koji je bio udaljen preko 120 kilometara. Zalutali smo, pa smo morali da prespavamo u jednom  kokošinjcu. Pošto su nas ujedale kokošje vaši, vlasnik tog mesta je založio malu vatru nasred te prostorije, bez obzira što nije bilo nijednog prozora.

Te noći je izbila tuča između vlasnikovog sina i drugih seljana. Ubrzo se umešao i domaćin. Znali smo da ćemo biti u nevolji ako oni izgube. Zbog vaši, dima i tuče, te noći nismo oka sklopili.

Pred zoru smo se išunjali na biciklima, ali smo posle nekoliko kilometara opet zalutali. Ceo dan smo išli nekim napuštenim putem. Pred kraj dana, izgladneo i iscrpljen, Leon se srušio s bicikla. Udario je licem o kamen i duboko zasekao gornju usnu. Dosta je krvario, ali smo nastavili dalje sve dok nismo stigli do jednog sela. Kada su videli Leona, seljani su hteli da znaju ko ga je povredio. Objasnili smo da je pao s bicikla. Nisu poverovali i mene su optužili da sam ga povredio. Te noći takođe nismo spavali; Leon je trpeo bol, a meštani su dogovarali da me kazne tako što će me ozlediti. Sledećeg jutra krenuli smo dalje sve dok konačno nismo stigli do jednog sela gde smo dobili lekove. Sipali su neki antiseptik na Leonovu usnu i zašili ranu sa šest kopči. Zatim smo putovali još 80 kilometara do Gemene, gde sam ostavio Leona na lečenju u jednoj maloj bolnici. Ja sam produžio dalje da bih se našao sa svojom ženom, i zatim smo nas dvoje nastavili da propovedamo duž reke do Kinšase.

Mari je često pratila Pontjena na ovakvim putovanjima. Umrla je 1963. godine. On se ponovo oženio 1966. godine i služio je u pokrajinskom delu do 1969. godine. Još uvek je u punovremenoj službi kao opšti pionir.

 [Okvir/Slika na stranama 195, 196]

Intervju sa Fransoa Dandom

Rođen: 1935.

Kršten: 1959.

Neki podaci: Od 1963. do 1986. godine bio je putujući nadglednik. U Betelu u Kongu služio je od 1986. do 1996. godine. Sada je starešina i specijalni pionir.

Kada sam bio u poseti jednoj skupštini u gradu Kenge u pokrajini Bandundu 1974. godine, vojnici vladajuće partije uhapsili su mene i još šestoricu braće. Optuženi smo pre svega zbog toga što smo odbili da učestvujemo u političkim svečanostima održavanim u čast predsednika države. Zatvorili su nas u ćeliju koja nije imala prozor i koja je bila veličine dva metra sa dva. Niko od nas nije mogao da sedne niti da legne; mogli smo samo da se naslonimo jedan na drugoga. U ćeliji smo proveli 45 dana i bilo nam je dozvoljeno da samo dvaput dnevno izlazimo napolje. Kada je moja žena Anrijet čula šta se dogodilo, putovala je 290 kilometara iz Kinšase da bi me videla. Međutim, dozvolili su joj da me viđa samo jednom nedeljno.

Jednog dana je državni tužilac posetio zatvor. Održana je politička svečanost u njegovu čast. Svi, osim nas, pevali su političke pesme i ponavljali partijske slogane. Javni tužilac se  razbesneo i naredio mi da zapovedim šestorici druge braće da pevaju. Rekao sam da nemam vlast nad njima i da oni sami treba da odluče da li će pevati ili ne. Zbog toga sam pretučen.

Kasnije smo ukrcani u prikolicu nekog vozila. Dva vojnika su nas čuvala, i onaj isti javni tužilac sedeo je u kabini pored vozača. Išli smo u grad Bandundu, prestonicu istoimene pokrajine. Vozilo se kretalo veoma brzo. Rekao sam braći da se čvrsto drže i onda sam se pomolio. Tek što sam završio molitvu, vozilo je u velikoj brzini uletelo u krivinu i prevrnulo se. Bilo je pravo čudo što niko nije poginuo niti je bio povređen. Imali smo osećaj da nas je Jehova zaštitio. Kada smo vratili vozilo na točkove, javni tužilac je naredio da se u pratnji dvojice vojnika peške vratimo u zatvor. Ostali su produžili za Bandundu.

Čim smo stigli u zatvor, vojnici su ispričali pretpostavljenima šta se desilo i založili se za to da nas puste. Upravnik zatvora je bio veoma impresioniran, jer je verovao kao i mi da nas je Bog zaštitio. Narednih nekoliko dana proveli smo u regularnoj ćeliji i bilo nam je dopušteno da se šetamo po dvorištu s drugim zatvorenicima. Potom su nas pustili.

Posle 24 godine provedene u pokrajinskoj službi, Fransoa i Anrijet su pozvani u Betel. Deset godina kasnije postali su specijalni pioniri. Anrijet je preminula 16. avgusta 1998. godine.

 [Okvir/Slika na stranama 200-202]

Intervju s Majklom Patidžem

Rođen: 1939.

Kršten: 1956.

Neki podaci: Majkl i njegova žena Barbara služili su 29 godina u Kongu. Sada su u britanskom Betelu, a Majkl je starešina u skupštini na lingala jeziku u Londonu.

Naš najveći izazov bio je učenje jezikâ. Prvo smo morali da naučimo da tečno govorimo francuski, službeni jezik u Kongu. To je bio samo početak. U Katangi smo naučili svahili; u Kanangi smo morali da savladamo čiluba jezik; a kada smo dobili dodelu u Kinšasi, tamo smo naučili lingala jezik.

Sve to se pokazalo veoma korisnim. Kao prvo, braći je bilo lakše da se sprijatelje s nama zato što smo se trudili da s njima razgovaramo. Naš trud da naučimo njihove jezike pružao im je dokaz da ih iskreno volimo i da smo zainteresovani za njih. Kao drugo, služba je postala mnogo produktivnija. Kada bi stanar čuo da govorimo njegov jezik, prvo bi se začudio, a zatim bi se obradovao i pokazao poštovanje, kao i želju da čuje šta imamo da kažemo.

Dok smo putovali u oblasnoj službi, poznavanje lokalnih jezika čuvalo nas je od mogućih opasnosti.  Vojska i milicija su u vreme kriza često postavljale barikade na puteve i koristili ih kao pogodna mesta za iznuđivanje novca. Stranci su im bili posebno laka i unosna meta. Kada bi nas zaustavili na punktu, pozdravili bismo vojnike na lokalnom jeziku. To bi ih jako iznenadilo. Onda bi nas pitali ko smo. Kada bi videli da znamo da kažemo nešto više od samog pozdrava i da objasnimo na njihovom jeziku šta tačno radimo, oni bi uglavnom povoljno reagovali, tražili naše publikacije i poželeli nam prijatno putovanje uz Božji blagoslov.

Često smo bili duboko dirnuti iskrenom samopožrtvovanom ljubavlju koju su pokazivala naša braća Afrikanci. Kongo je godinama bio jednopartijska država koja se aktivno i ponekad uz primenu sile suprotstavljala onima koji su bili neutralni, kao što su to Jehovini svedoci. Bez obzira na takvu političku situaciju, uspevali smo da džipom obiđemo celu oblast i da služimo braći na kongresima.

Dobro se sećam jednog kongresa. Tokom večernjeg dela zadnjeg kongresnog dana, lokalni vođa vladajuće partije došao je iza bine. Bio je pijan i vulgaran i zahtevao je da stane za pult i svima kaže da moraju kupiti partijsku knjižicu. Kada smo ga odbili, on se razbesneo i uvredljivo vikao, rekavši da su Jehovini svedoci protiv države i da ih treba uhapsiti. Neka braća su uspela da ga ubede da ode. Otišao je, govoreći da ide da nas prijavi vlastima i da će se vratiti da nam zapali džip i kolibu od slame u kojoj smo odseli. Znali smo da to nisu bile prazne reči.

Braća su bila divna. Umesto da se razbeže u strahu, oni su se okupili oko nas, ohrabrujući nas da se uzdamo u Jehovu i stvari prepustimo u njegove ruke. Zatim su cele noći na smenu stražarili kod naše kolibe i džipa. To je bilo najdirljivije iskustvo. Ta braća su bila spremna ne samo da daju život da bi nas zaštitila već i da se suoče sa svakom vrstom nasilja koje bi usledilo ako bi nas proterali zato što smo odbili da podržimo vladajuću partiju. Nikada nećemo zaboraviti ovaj izraz samopožrtvovane hrišćanske ljubavi, kao i mnoge druge dirljive izraze ljubavi koje smo doživeli tokom godina provedenih u Kongu.

 [Okvir/Slika na stranama 211-213]

Intervju s Terensom Lejtamom

Rođen: 1945.

Kršten: 1964.

Neki podaci: Kao misionar služio 12 godina. Govori francuski, lingala i svahili. Trenutno služi u Španiji sa svojom ženom i dvoje dece.

Godine 1969, Rejmond Nouls i ja otputovali smo za Kisangani. Taj grad je tada imao oko 230 000 stanovnika i bio je prestonica severoistočnog dela Konga.

Nekolko objavitelja i mnoge zainteresovane osobe iz tog područja srdačno su nas dočekali! Obasuli su nas poklonima — papajama, ananasima i bananama, kao i drugim tropskim voćem koje do tada nismo videli. Neki su doneli žive kokoške i kornjače. Samjuel Čikaka nas je ljubazno smestio u svoju kuću. Međutim, uskoro smo iznajmili jedan bungalov. Potom su nam se pridružili Nikolas i Meri Fone i Pol i Merilin Evans. Kako smo bili srećni! Zajedno smo renovirali i obojili prvi misionarski dom u Kisanganiju. Svuda oko kuće je narasla puzavica i visoka trava, a tokom čišćenja izbacili smo dve cibetke s potkrovlja. Kasnije su nam se pridružili Piter i En Barns, zajedno sa En Harknes koja je postala moja žena.

 Tokom prve četiri godine propovedanja u Kisanganiju, naučili smo lingala i svahili jezik i zbližili se sa ovim gostoljubivim i prijateljski naklonjenim ljudima. Vodili smo toliko studija da smo morali da radimo od ranog jutra do kasno uveče kako bismo se pobrinuli za sve njih. Tokom godina koje smo proveli u Kisanganiju, gledali smo kako od manje od desetak objavitelja nastaje osam skupština.

Jednom prilikom dok smo se vozili putem uz reku Ituri, primetili smo jedno pigmejsko selo. Želeli smo da propovedamo i tim ljudima. Neki izučavaoci kažu da Pigmeji šumu smatraju svojom majkom, odnosno ocem jer je ona izvor njihove hrane, odeće i zaklona. Zbog toga je šuma za njih poput svetinje i oni veruju da mogu komunicirati s njom putem ceremonije zvane molimo. Ova ceremonija uključuje pevanje i plesanje oko vatre. Uz ples se svira na molimo trubi, dugačkoj drvenoj cevi u koju duvaju muškarci da bi proizveli muziku i životinjske glasove.

Jako nas je impresionirala izvanredna naseobina ovog nomadskog naroda, koji se na jednom mestu obično zadržavaju samo oko mesec dana. Njihov logor se sastojao od koliba za spavanje u obliku košnica koje su napravljene od granja i lišća. Te kolibe su imale samo jedan otvor i mogle su da se sagrade za manje od dva sata. Svaka je bila dovoljno velika da u njoj može da prespava nekoliko osoba ako bi se sklupčale. Neka deca su nam prilazila da bi nam dodirnula kožu i kosu, jer nikada ranije nisu videla belce. Bilo je pravo zadovoljstvo upoznati te druželjubive šumske ljude i propovedati im! Rekli su nam da su ih ranije posećivali Svedoci koji su živeli u selima blizu njihovih logora.

 [Okvir/Slika na stranama 215, 216]

Intervju s Dejvidom Navejom

Rođen: 1955.

Kršten: 1974.

Neki podaci: Od svih betelita iz Konga, najduže služi u Betelu. Takođe je član Odbora podružnice.

Bio sam iznenađen kada sam 1976. godine dobio poziv da dođem u Betel. U tom pismu su bile podvučene reči „hitno“ i „bez odlaganja“. Živeo sam u Kolveziju, oko 2 450 kilometara od Kinšase. Nije bilo lako otići od kuće, ali želeo sam da se odazovem poput Isaije: „Evo mene, mene pošalji“ (Isa. 6:8).

Kada sam stigao u Betel, braća su mi pokazala pisaću mašinu i pitala me da li umem da kucam. Rekao sam im da sam krojač i da znam da koristim šivaću mašinu, ali ne i pisaću. Ipak, prionuo sam na posao i naučio da kucam. U to vreme sam radio u prevodilačkom i službenom odeljenju.

Kasnije sam prešao u odeljenje za korespondenciju. Između ostalog, moj posao je uključivao i rad s kuponima koje su zainteresovane osobe isecale iz časopisa i slale u Betel. Obično su tražili druge publikacije. Često sam bio iznenađen kako su ljudi reagovali na literaturu koju su primali. Dobro se sećam jednog slučaja. Dva mladića  su brzo napredovala. Kasnije su služili kao opšti, a zatim kao specijalni pioniri. Kada su pozvani u Betel, jedan od njih je bio moj cimer.

Ponekad su neki pisali Betelu da bi tražili novac. U takvim slučajevima slali smo jedno pismo u kome se na taktičan način objašnjava volonterski karakter našeg dela i osoba podstiče da proučava Bibliju. Pre izvesnog vremena, jedan brat mi je rekao da je došao u istinu zahvaljujući takvom pismu. Pokazao mi ga je. Pre nekoliko godina, pisao je Betelu i tražio novac. Povoljno je reagovao na ohrabrujuće pismo koje je dobio i sada je u istini.

Kasnije sam bio zadužen za pravna pitanja. Jednom sam pomogao nekoj lokalnoj braći koja su bila optužena zbog toga što nisu nosila partijsku značku. Skupio sam hrabrost i rekao vlastima: „Šta dokazuje ta značka? Upravo se završio građanski rat i svi oni protiv kojih ste se borili nosili su značke. Ta značka ne znači ništa; ona nije dokaz onoga što osoba stvarno misli. Važno je kakav je neko iznutra. Jehovini svedoci su građani koji nikada neće započeti građanski rat. Takva poslušnost zakonu vredi mnogo više nego značka.“ Braća su puštena. Jehova nam je uvek pomagao u takvim situacijama.

U Betelu služim već više od 27 godina. Iako imam neka zdravstvena ograničenja i skromno svetovno obrazovanje, dajem sve od sebe kako bih bio koristan Jehovi. U Betelu još uvek ima poslova koje treba obaviti hitno i bez odlaganja!

 [Okvir/Slika na stranama 219, 220]

Intervju s Godfrijem Bintom

Rođen: 1945.

Kršten: 1956.

Neki podaci: Diplomirao u 47. razredu Gileada. U Kongu služio 17 godina. Trenutno služi u Odboru podružnice u Ruandi. Govori engleski, francuski, lingala, svahili i čiluba.

Godine 1973, bio sam u službi na terenu s jednim bratom iz Kanange. Predstavnici vlasti su došli u kuću u kojoj smo vodili jedan biblijski studij i uhapsili nas. Naredne dve nedelje proveli smo u zatvoru. Moj partner u misionarskoj službi Majk Gejts, sve vreme nam je donosio hranu, pošto je zatvor nije obezbeđivao za zatvorenike. Na kraju smo pušteni. Posle tri meseca, na dan kada smo Majk i ja imali rezervisane avionske karte da bismo išli na međunarodni kongres u Englesku, čuli smo da su uhapšena sva braća iz obližnje skupštine. Želeli smo da ih vidimo i da im odnesemo nešto hrane. Kada smo tražili dozvolu da posetimo braću, sudija je naredio da i nas uhapse. To uopšte nismo očekivali. Dok smo čekali zatvorski autobus kojim će nas prevesti do zatvora, čuli smo kako naš avion poleće. Možete zamisliti kako nas je to rastužilo!

Kada smo stigli u zatvor, sreo sam mnoge zatvorenike koje sam tu upoznao još pre tri meseca. Pošto je uhapšen i moj partner koji mi je ranije donosio hranu, ti zatvorenici su pitali: „Ko će vam sada donositi hranu?“

Rekli smo da će nam braća doneti hranu, na šta su zatvorenici odmahnuli glavom ne verujući u to. Znali su da u tom području nema nijednog Svedoka iz Evrope. Bili su veoma iznenađeni kada su sledećeg dana naša braća Kongoanci doneli toliko hrane da smo mogli da je podelimo i s tim zatvorenicima! To je bilo divno svedočanstvo o našem međunarodnom bratstvu i ljubavi koja nas ujedinjuje. Ta draga braća koja su nam donela hranu rizikovala su da zbog toga budu uhapšena. Pušteni smo nakon pet dana. Zatim smo otputovali za Englesku i stigli baš na vreme za kongres.

 [Okvir/Slika na stranama 224-226]

Intervju s Nzeji Katasi Pandi

Rođena: 1945.

Krštena: 1971.

Neki podaci: Neustrašivo služila na teškim područjima kao neudata sestra, a kasnije se pridružila svom mužu u putujućem delu od 1988. do 1996. godine. Sada služi kao specijalni pionir u Kinšasi.

Godine 1970, čitala sam Bibliju kada je neko pokucao na vrata moje kuće u Kinšasi. Bio je to jedan čovek sa svojim malim sinom. Dečak je počeo da priča o Bibliji i zamolio me da otvorim Mateja 24:14 u svojoj Bibliji. Oduvek sam smatrala da sam prilično religiozna osoba, ali taj stih nisam mogla da pronađem. Dečak mi je pomogao, a zatim smo imali prijatan razgovor.

Dečakov otac je primetio da sam zainteresovana i pozvao me je na sastanak sledeće nedelje. Sastanak se održavao iza kuće jednog brata, pošto je delo Svedoka bilo zabranjeno. Govor mi se svideo, pa sam ostala i na studiju Kule stražare. Te iste večeri, braća su me posetila kod kuće i započela studij sa mnom.

Kasnije sam se krstila i počela s punovremenom službom. U Našoj službi za Kraljevstvo pročitala sam da postoji velika potreba u drugim  delovima zemlje. Pitala sam da li mogu da idem u Kenge u pokrajini Bandundu. Braća su se složila, ali su me upozorila da su neki tamo bili uhapšeni. Pomislila sam: „Ne mogu uhapsiti sve.“ Zato sam odlučila da idem.

Stigla sam uveče i bila sam srećna kada sam saznala da je pokrajinski nadglednik Fransoa Danda u poseti toj skupštini. Kada sam sledećeg jutra otišla na sastanak za službu na terenu, iznenadila sam se kada sam čula da su Fransoa i nekoliko braće uhapšeni. Šef obezbeđenja je hteo da razgovara sa mnom. Rekao je: „Znamo da si i ti Jehovin svedok. Možeš ostati u Kengeu ako želiš, ali ako te budemo videli da šetaš s tašnom unaokolo, uhapsićemo te.“

Šef obezbeđenja i njegovi agenti jako su uznemiravali građanstvo. Građani su znali da Jehovini svedoci ne bi nikoga povredili. Ljudi su govorili da bi agenti obezbeđenja trebalo da se bore protiv kriminala — s obzirom da je u tom području bilo dosta kriminalaca — a ne da gube vreme na Jehovine svedoke. Braća su na kraju puštena.

Godine 1975, počela sam da služim kao specijalni pionir i posetila sam mnoge gradove i sela, zadržavajući se u svakom mestu dve do tri sedmice. Uskoro je osnovano šest grupa zainteresovanih osoba. Pisala sam podružnici i tražila da pošalju braću koja će pružiti daljnju duhovnu pomoć tim grupama.

Upoznala sam Žan-Batista Pandija, koji je takođe bio specijalni pionir. Ranije sam razgovarala s misionarima o braku i punovremenoj službi. Rekli su mi da ako želim da nastavim s punovremenom službom na duže vreme, biće mi lakše ako nemam decu. Žan-Batist se složio s tim i mi smo se venčali. Ljudi veruju da deca pružaju sigurnost roditeljima kada ostare. Međutim, vremena su se promenila i znam puno roditelja koji su se jako razočarali. Žan-Batist i ja se uopšte nismo razočarali.

Tokom godina, videli smo kako su mnoge osobe prihvatile istinu. Posebno sam srećna zbog svoje porodice. Pomogla sam ne samo roditeljima već i sestri i četvorici braće da prihvate istinu.

U Psalmu 68:11 (NW) stoji: „Žene koje objavljuju dobru vest velika su vojska.“ To znači da mi sestre imamo veliku odgovornost i da moramo učiniti sve što možemo. Jako sam zahvalna Jehovi što mi dozvoljava da imam udeo u tom delu.

[Okvir na 240. strani]

Rad na prevođenju duhovne hrane

Službeni jezik u Kongu je francuski, a lingala je glavni jezik koji se govori u Kinšasi i u oblasti duž reke Kongo. Iako lingala jezik nema veliki fond reči, ipak ima neke izraze s veoma bogatim značenjem. Na primer, izraz „pokajati se“ na ovom jeziku glasi kobongola motema, što doslovno znači „obrnuti srce“. Još jedan izraz u vezi sa srcem i osećanjima glasi kokitisa motema, što doslovno znači „stišati srce“ ili „smiriti se“.

Časopis Kula stražara se već decenijama prevodi na lingala jezik. Publikacije su trenutno dostupne na sledećim jezicima koji se govore u Kongu: kiluba, kinande, kipende, kisonge, kituba, lingala, lingombe, lomongo, maši, monokutuba, ngbaka, otetela, svahili, urund i čiluba.

[Okvir na 247. strani]

Revan uprkos fizičkim nedostacima

Dvadesetogodišnji Rišar je paralizovan i vezan za krevet već 15 godina. Može da pomera samo glavu. Međutim, u januaru 1997, postao je nekršteni objavitelj. Rišar uvek propoveda onima koji mu dolaze u posetu. Kada govori, glas mu je pun uverenja. U proseku svedoči deset sati mesečno. U aprilu 1998, odneli su ga na nosilima do jedne rečice nedaleko od njegove kuće, gde se krstio. Trenutno može redovno da prisustvuje sastancima. Takođe poučava istini jednog svog rođaka koji dolazi na hrišćanske sastanke i dobro napreduje. Iako je fizički slab, ovaj brat je snažan zahvaljujući Božjem duhu.

[Okvir na 248. strani]

„Nisu deo sveta“

Jednog dana u školi, na iznenađenje 12-godišnje Ester, nastavnik je tražio da svaki učenik ustane i da pred razredom otpeva državnu himnu. Kada je došao red na Ester, ona je učtivo rekla nastavniku da ne može to da otpeva. Ester priča šta se dalje desilo:

„Nastavnik je bio ljut. Onda sam ga zamolila da otpevam nešto drugo. Složio se. Otpevala sam pesmu ’Nisu deo sveta‘. Nastavnik je zatim rekao da zaslužujem aplauz i ceo razred je aplaudirao.

„Posle časa, nastavnik me je pozvao na stranu i rekao da mu se ta pesma zaista svidela, naročito njene reči. Dodao je: ’Vidim da se vi Jehovini svedoci stvarno razlikujete od sveta. To potvrđuje i tvoje ponašanje u razredu.‘

„Jedna drugarica iz razreda takođe je bila veoma zadivljena. Postavljala je pitanja, a ja sam joj odgovarala. Krajem te godine morale smo da se rastanemo, ali sam je ohrabrila da potraži Jehovine svedoke u kraju u koji je trebalo da se preseli. Ona je to uradila i sada je naša sestra.“

[Okvir na 251. strani]

Poštenje donosi čast Bogu

Jedan brat je bio zaposlen u fabrici. Jednog dana, zbog greške u smeni u kojoj je radio, deo opreme je bio uništen. Direktor je odlučio da otpusti sve radnike iz te smene. Isplatio ih je i poslao kući. Kada je brat stigao kući, primetio je da je primio 500 franaka (otprilike 1 evro) više, te je ponovo otišao u fabriku da vrati višak novca. Iskoristio je tu priliku da pruži svedočanstvo, a direktor je bio toliko oduševljen njegovim poštenjem da ga je zamolio da se vrati na posao.

 [Tabela/Grafikon na strani 176, 177]

DR KONGO — ZNAČAJNI DOGAĐAJI

1932: Ulažu se napori da se Jehovini svedoci pošalju u Kongo.

1940.

1949: Sudska odluka potvrđuje nezvaničnu zabranu Jehovinih svedoka.

1960.

1960: Kongo stiče nezavisnost i počinje period religiozne tolerancije.

1962: Otvoren Betel u Leopoldvilu (sada Kinšasa). Stižu prvi misionari.

1966: Jehovini svedoci postaju zakonski priznati.

1971: Zakonsko priznanje se poništava.

1980.

1980: Ponovo se dobija zakonsko priznanje.

1986: Jehovini svedoci zabranjeni.

1990: Nezvanično priznata religiozna sloboda.

1993: Vrhovni sud poništava zabranu iz 1986. 2000.

godine. Otvara se nova podružnica.

2003: U Demokratskoj Republici Kongo aktivno je 122 857 objavitelja.

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

 120 000

80 000

40 000

1940 1960 1980 2000

 [Mape na 169. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

SUDAN

CENTRALNOAFRIČKA REPUBLIKA

NARODNA REPUBLIKA KONGO

BRAZAVIL

DEMOKRATSKA REPUBLIKA KONGO

Isiro

Bumba

Kongo

Kisangani

Goma

Bukavu

Bandundu

KINŠASA

KASAI

Kenge

Kikvit

Matadi

Kananga

Mbudži Maji

KATANGA

Kamina

Luena

Kolvezi

Likasi

Lubumbaši

ANGOLA

ZAMBIJA

 [Slika na celoj 162. strani]

[Slika na 185. strani]

Elen, Ernest i Danijel Hojse u Kinšasi 1960-ih

[Slike na 186. strani]

Krštenja na međunarodnim kongresima prikazana u filmu „Srećno Društvo novog sveta“ zadivila su mnoge Kongoance

[Slika na 228. strani]

U decembru 1985, samo tri meseca pre nego što je uvedena potpuna zabrana, u Kinšasi je održan kongres „Čuvari besprekornosti“

[Slika na 230. strani]

Tokom zabrane, naša braća su izdržala zatvor i okrutno batinanje

[Slika na 235. strani]

Zekarija Belemo koji služi kao putujući nadglednik posećuje grupu izbegle braće iz Sudana

[Slike na 237. strani]

Za prevoz literature teško prohodnim putevima koriste se snažna vozila

[Slika na 238. strani]

Prvi razred Škole za osposobljavanje slugu u Demokratskoj Republici Kongo 1995. godine

[Slika na 241. strani]

Gizela i Sebastijan Džonson

[Slika na 243. strani]

U ovom misionarskom domu u Kinšasi živi dvanaest misionara

[Slike na stranama 244, 245]

Humanitarna pomoć koja je 1998. stigla iz Evrope podeljena je onima koji su bili u potrebi

[Slike na 246. strani]

Putujući nadglednici kao što je Ilunga Kanama (dole levo) i Mazela Mitelezi (levo na umetnutoj slici) suočavaju se s mnogim iskušenjima u ratom razorenim područjima

 [Slike na stranama 252, 253]

 (1) Zgrade Betela u Kinšasi

(2-4) Nedavno izgrađene Dvorane Kraljevstva

(5) Jedan brat koji pomaže u gradnji Dvorane Kraljevstva

[Slika na 254. strani]

Odbor podružnice, sleva nadesno: Peter Vilhelm, Benjamin Bandivila, Kristijan Beloti, Dejvid Navej, Delfen Kavusa, Robert Elongo, Sebastijan Džonson i Uno Nilson.