Moldavija

Na istoku velikog planinskog venca Karpata nalazi se Moldavija, plodna zemlja s puno ravnica, udolina, klisura i šumama prekrivenih padina. Na tom raznolikom području površine 34 000 kvadratnih kilometara žive mnoge životinje, na primer lisice, vukovi, zečevi, jazavci, jeleni, hermelini, tvorovi i divlje svinje.

Zahvaljujući plodnoj zemlji crnici i pretežno umerenoj klimi, voće, žitarice, povrće i drugi poljoprivredni proizvodi obilno rađaju. Za navodnjavanje i odvodnjavanje koristi se 2 200 prirodnih izvora i 3 000 reka i rečica koje teku južno ka Crnom moru. Brzi Dnjestar je žila kucavica, a uz to je i plovan skoro celim svojim tokom kroz Moldaviju. On dobrim delom ili predstavlja granicu sa Ukrajinom — koja se prostire severno, istočno i južno od Moldavije — ili teče uz nju. Reka Prut, pritoka Dunava, prirodna je granica na zapadu sa Rumunijom.

Burna prošlost Moldavije

Zemlja između Dnjestra i Pruta — vekovima poznata kao Besarabija i Moldavija — nalazi se na glavnom kopnenom putu za Evropu. U prvom milenijumu pre n. e., ova oblast je bila deo skitskog carstva. Kasnije je delimično došla pod upravu rimske imperije. Tokom njene burne prošlosti, osvajali su je i drugi narodi, poput Gota, Huna i Avara. U 13. i 14. veku, Moldavija je bila  tatarska vazalna država, a u 16. veku je postala deo Otomanskog carstva. Bukureštanskim sporazumom iz 1812, Turci su Rusiji ustupili Besarabiju i polovinu Moldavije. Inače, tada je naziv Besarabija označavao celu oblast.

Besarabija je 1918. postala deo velike Rumunije. Međutim, samo nakratko 1940, a zatim od 1944, opet je bila u sastavu Rusije. Pod Sovjetskim Savezom, oblast je dobila naziv Moldavska Sovjetska Socijalistička Republika (SSR). Na kraju je, raspadom Sovjetskog Saveza, Moldavska SSR raskinula veze s Moskvom i 27. avgusta 1991. postala nezavisna Republika Moldavija. a Glavni grad je Kišinjev.

Tokom 1960-ih, u Moldaviji je došlo do velikog porasta u broju stanovnika, ali to je trajalo samo do 1970. Sada tamo ima oko 4,3 miliona stanovnika. Mnogi se bave najvećom privrednom granom u zemlji, proizvodnjom vina, koja predstavlja 3 posto ukupne svetske proizvodnje vina. Moldavska vina su posebno tražena u Rusiji i istočnoj Evropi. (Vidi okvir na 71. strani.) Ali Moldavija ima jedan još veći vinograd koji donosi plod najboljeg kvaliteta — ugodnu hvalu Jehovi.

„Vinograde što daješ vino penušavo!“

Jehova je preko proroka Isaije opisao duhovni Izrael kao ’vinograd što daje vino penušavo‘. Kao što je i bilo prorečeno, taj simbolični vinograd je ’svu zemlju napunio plodom‘ u obliku bogate duhovne  hrane (Isa. 27:2-6, NW). Tako su pomazani hrišćani ujedinjeni s milionima ’drugih ovaca‘ (Jov. 10:16).

Jehovin narod u Moldaviji oduševljeno učestvuje u ispunjenju ovog divnog proročanstva. Zahvaljujući duhovnim plodovima koje Jehovina organizacija neprestano pruža, Moldavija sada ima odnos od jednog objavitelja na 231 stanovnika. U jednom selu je čak svaka četvrta osoba Jehovin svedok!

Ali, kao što ćemo videti, do tog porasta nije došlo bez žestokog progonstva. Rumunska monarhija, fašisti i komunisti skoro 70 godina su putem progonstva i zatvaranja nastojali da spreče aktivnost Božjeg naroda. Pa ipak, Jehova je i u Moldaviji ispunio proročanske reči u vezi sa svojim duhovnim ’vinogradom penušavog vina‘. On je preko Isaije rekao: „Ja, Jehova, ja sam čuvar njegov, svaki čas ga ja zalivam, dan i noć ga čuvam da ga niko ne ošteti“ (Isa. 27:2, 3). Dok budeš čitao o istoriji Jehovinih slugu u Moldaviji, neka ti njihov primer hrabrosti i vere pomogne da ostaneš odlučan da i dalje donosiš dragoceni plod hvale Jehovi, bez obzira na to kakve bi prepreke protivnik Satana mogao postaviti na tvoj put.

Brat Rasel pregledava teren

Grane koje na doslovnoj lozi rađaju plod najpre su mali izdanci. Tako je u početku bilo i s duhovnim napretkom u Moldaviji. Hajde da vidimo kako je Jehova učinio da se taj nežni izdanak razvije u snažnu plodnu lozu koja danas postoji u Moldaviji (1. Kor. 3:6). Vratimo se na kraj 19. veka kada je Istraživač Biblije Čarls Tejz Rasel posetio ovu zemlju tokom proputovanja po Evropi.

Rasel je u Sionskoj Kuli stražari i glasniku Hristove prisutnosti od septembra 1891. napisao da je posetio  dom jednog jevrejskog advokata i hrišćanina po imenu Josif Rabinovič. „Jedno od najzanimljivijih iskustava dosad“, rekao je Rasel, „bila je poseta domu brata Josifa Rabinoviča u Kišinjevu, u Rusiji [sada u Moldaviji]. Srdačno su nas dočekali on i cela njegova porodica koji svi veruju u Gospoda Isusa... Videli smo da je veoma dobro upućen u učenja Zore [serije knjiga Milenijumska zora] i da se s njima slaže.“ Tokom tih biblijskih razgovora, brat Rasel i brat Rabinovič složili su se u vezi s mnogim biblijskim pitanjima, što se vidi iz toga što je Rasel oslovljavao svog prijatelja Moldavca sa „brat Rabinovič“.

Rabinovič i njegova porodica su puno pomagali Jevrejima, kojih je u Kišinjevu bilo preko 50 000, da prihvate Hrista i mesijansku nadu. Pokraj njegovog doma i kancelarije, nalazila se i „nova i veoma pristojna kuća za obožavanje, sa oko 125 mesta“, objasnio je Rasel. Rabinovič je takođe imao i novu ručnu štamparsku presu na kojoj je štampao jedan traktat posebno oblikovan za Jevreje. Nekih šest godina kasnije, 1897, Rabinovič je Raselu napisao sledeće: „Dragi moj i voljeni brate Rasele: Sa istekom ove godine želim puno da ti zahvalim što mi pružaš duhovno zadovoljstvo putem tvog cenjenog časopisa, SIONSKE KULE STRAŽARE, koji redovno primam. Za mene je ovaj časopis poput trgovačkog broda koji nosi duhovnu hranu izdaleka.“ Ipak, uprkos ljubavi i revnosti koju je ovaj Jevrejin osećao prema biblijskoj istini, proći će još 30 godina dok seme o Kraljevstvu ne uhvati korena u Moldaviji i ne počne da daje plod (Mat. 13:1-8, 18-23).

Prvi svetski rat mnogima ruši iluzije

Zapanjujuće političke promene do kojih je došlo u Evropi tokom Prvog svetskog rata, stvorile su plodno  tlo za seme Kraljevstva u Moldaviji. Po završetku Velikog rata — kako je tada nazivan — Moldavija se oslobodila ruske dominacije, tokom koje su vladali komunisti, i ujedinila se s Rumunijom. Mnogi moldavski vojnici koji su videli užase rata, vratili su se kući raspršenih iluzija. Većina njih je bila vaspitana u strogoj odanosti pravoslavnoj crkvi, ali sada su počeli da preispituju ispravnost njenih učenja.

 Jedan od njih je bio Jon Andronik, koji se 1919. vratio u svoje rodno mesto Koržeuce. On je počeo da se zanima za Bibliju nakon nekoliko razgovora koje je vodio sa adventistima i baptistima dok je bio ratni zarobljenik. Iz logora je doneo kući Bibliju i razgovarao o njoj sa svojom porodicom i komšijama, koji su se takođe zainteresovali.

Jedan od tih komšija je bio Ilije Groza. On je tokom rata bio u Sjedinjenim Državama odakle se vratio s primerkom „Novog zaveta“, koji je istraživao za vreme svojih putovanja. Porodice Andronik i Groza su bile bliske komšije i počele su zajedno da razmatraju Božju Reč. Takođe su nabavili i literaturu koju su objavili Istraživači Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali.

Joana, ćerka Ilija Groze, priseća se: „Imala sam možda samo šest godina kada je naša porodica prvi put dobila literaturu koju su objavili Istraživači Biblije. Ne znam kako je ta literatura dospela do nas, ali se sećam da su roditelji i moje starije sestre ushićeno razmatrali te publikacije u kojima su se nalazila jasna objašnjenja biblijskih stihova.“

Jon Andronik je kasnije odlučio da ne preda svoj život Jehovi. Ali to nije bio slučaj sa ostalim članovima njegove porodice, kao ni sa skoro svima iz porodice Groza. „U početku su na sastancima koje smo održavali prisustvovale naše dve porodice“, priseća se Joana. „Moji roditelji su imali četiri ćerke, a porodica Andronik  nekoliko sinova i ćerki. Tako se uskoro rodila ljubav koja je vodila do braka Vasilea Andronika i moje sestre Feodoline.

„Uskoro su se našoj grupici priključili naši dalji rođaci, bračni par Tudor i Darija Groza. Tudor je počeo gorljivo da proučava Bibliju. Čak je otišao u rumunsku podružnicu u Klužu kako bi nabavio literaturu i pronašao odgovore na brojna biblijska pitanja koja je imao. Narednih godina bio je velika duhovna podrška našoj maloj skupštini.

„Porodica Jakuboj, koja je takođe živela blizu nas, priključila se biblijskim razgovorima u našoj kući. Petru Jakuboj, poglavar porodice, ranije je ukazao gostoprimstvo jednom čoveku koji je delio Biblije. Taj posetilac je podstakao Petruovo zanimanje za Pismo. Kratko pre toga, Petru je ispitao učenja baptista i zaključio da se istina nalazi negde drugde. Upravo se u tom periodu pridružio našoj sve većoj grupi Istraživača Biblije.

„Podstaknuti onim u šta smo verovali, revno smo prenosili dobru vest o Kraljevstvu svim prijateljima i rođacima, od kojih su mnogi živeli u našem ili nekom obližnjem selu.“

U izveštaju koji se nalazi u Kuli stražari od 15. decembra 1921. istaknuto je kako se poruka o Kraljevstvu brzo širila u Moldaviji. Tamo stoji: „Jedan brat iz Besarabije [kako se Moldavija tada zvala], koji je donedavno bio adventistički propovednik, izveštava: ’Ne  računajući mnoga obližnja mesta, u Koržeucima je oko 200 osoba prihvatilo istinu.‘“

Početkom 1920-ih, u selu Širauci, jedan veliki pravoslavac po imenu Ilarjon Bugaijan, došao je u kontakt s biblijskom istinom. Verno je služio Jehovi do kraja života. Istraživač Biblije Mojse Kjobanu vratio se iz Nemačke u Beljce. On je saznao za istinu dok je tokom Prvog svetskog rata bio u zatvoru. Nedugo zatim, oformljena je grupa od koje je kasnije nastala prva skupština u Beljcima.

Svedoci iz Rumunije priskaču u pomoć

Da bi se pomoglo oko obrađivanja područja i da bi se ojačali novi koji su se pridružili Božjem narodu, rumunska podružnica je tokom 1920-ih slala sposobnu braću u Moldaviju. Među tim prvim jevanđelizatorima bio je i Vasile Kjukaš iz Transilvanije. On je znao rumunski i mađarski. Kad god bi došao u posetu tek osnovanoj skupštini u Koržeucima, odseo bi kod Ilijea Groze i njegove porodice. Joana se rado priseća tih poseta. „Tada sam imala oko osam godina“, priča ona, „ali se još uvek sećam poseta brata Kjukaša. Bio je izuzetno ljubazan brat i uvek je pričao tako zanimljive priče da niko nije hteo da ide na spavanje! Jedna moja starija sestra i ja uvek smo se otimale koja će sesti bliže njemu.“

Svedoci iz Rumunije, zajedno s revnim lokalnim objaviteljima, nastavili su da šire dobru vest po okolnim selima. U selu Tabani, koje je 11 kilometara udaljeno od Koržeuca, Kazimir Kislinskij je govorio drugima o divnim stvarima koje je naučio iz Biblije. Kazimir je čuo poruku o Kraljevstvu dok je služio vojsku u Rumuniji. Jedan od prvih koji se u Tabanima odazvao na Kazimirovo propovedanje bio je Dumitru Gorobec,  jedan revan student Biblije. Zahvaljujući revnosti Dumitrua i drugih poput njega, u Tabaniju su od 3 270 stanovnika sada 475 njih Svedoci.

Početkom 1920-ih, poruka o Kraljevstvu takođe je stigla i u selo Karakušeni, udaljeno tri do četiri kilometra od Koržeuca. Među prvim seljanima u Karakušenima koji su prihvatili istinu bio je Vladimir Lungu, koji se krstio 1927. Vladimir je zbog hrišćanskih uverenja doživeo mnoga progonstva. Ostao je veran Jehovi do smrti 2002. godine. Za života je video mnoge ljude kako prihvataju istinu, čak toliko da je u Karakušenima, u kojima ima 4 200 stanovnika, sada svaka četvrta osoba Svedok!

Aleksandru Mikitkov, još jedan verni brat, prvi put je čuo za istinu 1929. kada je bio u gradu Jaši u Rumuniji. Njegov sin Ivan kaže: „Kada se otac vratio u rodno selo Caul, odmah je počeo da propoveda dobru vest i uskoro smo imali hrišćanske sastanke u našoj kući.“

Ivan nastavlja: „Otac je održavao kontakt s podružnicom u Rumuniji i s vremena na vreme bi nas posetio neki zreli brat iz Rumunije. Nažalost, 1931, tokom jedne od tih poseta, moja tek rođena sestra je umrla. S obzirom da su nas svi poznavali, mnogi meštani su došli na sahranu. Pogrebni govor je održao naš gost iz Rumunije, brat Vanika. Dao je izvanredno svedočanstvo, razotkrivajući glasine koje su potekle od sveštenstva, da Istraživači Biblije ne održavaju dostojanstvene pogrebe. Osim toga, brat Vanika je tim govorom, kojim je jasno izneo nadu u uskrsenje, posejao seme istine u srce nekih osoba koje su prisustvovale. Nedugo zatim, i te osobe su zauzele čvrst stav za biblijsku istinu.

„Duhovno ohrabrenje koje je pružio brat Vanika dosta je uticalo i na moju porodicu. Na primer, moj  stariji brat Dumitru odlučio je da postane kolporter (punovremeni sluga). Željan da pomogne što je moguće većem broju ljudi, ubrzo je otišao od kuće kako bi propovedao u onim područjima Moldavije u kojima se još nikada nije propovedalo. Porodica ga je svesrdno podržala u toj odluci. Ali, moram da priznam da mi je moj stariji brat mnogo nedostajao. Pa ipak, bili smo veoma radosni kada nas je posećivao i pričao nam razna uzbudljiva iskustva iz službe na terenu!“

Raste protivljenje sveštenstva

Od samog početka, pravoslavni sveštenici su se protivili propovedanju dobre vesti. Međutim, razbesneli su se kada su nekadašnji članovi njihove crkve, nakon što su saznali istinu iz Biblije, odbili da se prekrste i da krste svoju novorođenu decu.

Kada je Joana Groza imala oko deset godina, lokalni pravoslavni sveštenik je vršio veliki pritisak na nju da kompromituje svoja verovanja. Ona se priseća: „Moj otac je nama deci objasnio da je nebiblijski prekrstiti se. Ali u školi je sveštenik zahtevao da to radimo. Plašila sam se tog čoveka, ali sam se bojala i da ne razočaram oca. Zato bih se, umesto da odem u školu, sakrila u ambar. Međutim, nekoliko dana kasnije, otac je saznao da izostajem iz škole. Nije me izgrdio, već me je blago zamolio da mu objasnim zašto to radim. Kada sam mu rekla koliko se plašim tog sveštenika, otac me je uzeo za ruku i otišli smo pravo sveštenikovoj kući.

 „Odlučnim glasom, otac je rekao svešteniku: ’Kad biste vi mojoj ćerki davali hranu, odeću i krov nad glavom, onda biste mogli da joj govorite šta da radi u pogledu religije. S obzirom da to nije slučaj, nemojte se više mešati u ono čemu poučavam svoje dete.‘ Drago mi je što mogu da kažem da mi do kraja školovanja taj sveštenik više nije pravio probleme.“

Uglavnom je sveštenstvo bilo najuticajnije u društvu. Poput religioznih vođa u Isusovo vreme, i oni su koristili svoj uticaj da okaljaju dobar glas Jehovinih slugu kako bi parohijani ili s prezirom odbili braću ili se plašili da razgovaraju s njima. Jedna od omiljenih taktika sveštenika bila je da iskoriste političku neslogu koja je vladala između Sovjeta i Moldavaca. Primera radi, ljudi su tada živeli u strahu i vladalo je veliko nepoverenje prema boljševičkoj „napasti“ koja se nalazila preko granice u Sovjetskom Savezu. Pravoslavni sveštenici su koristili taj strah tako što su govorili da Istraživači Biblije odbijaju da se prekrste iz političkih razloga, zato što su komunisti.

Ali to nije bilo sve što su ovi spletkaroši radili. Oni su zloupotrebljavali svoj položaj i na taj način što su, baš poput pismoznalaca i fariseja u Isusovo vreme, nagovarali vladine službenike da se suprotstave Božjem narodu (Jov. 18:28-30; 19:4-6, 12-16).

U periodu od 1918. do 1940, Moldavija je bila pod upravom Rumunije, koja je tada bila kraljevina, to jest monarhija. Rumunska vlada je postavila ministra vera, koji je bio nadležan za verska pitanja. Pokoran pravoslavlju, ovaj čovek se suprotstavio delu Istraživača Biblije i zalagao se da se oni i njihove biblijske publikacije zabrane. Kao što se i moglo pretpostaviti, braća su optužena da su u dosluhu s boljševicima.

 Ovaj zvanični prezir Jehovinog naroda doveo je do toga da je 25. aprila 1925. glavni inspektor Moldavije izdao jedno naređenje izvesnom šefu policije. To naređenje je glasilo ovako: „Na osnovu uredbe br. 17274/925, imamo čast da vas obavestimo da je Ministarstvo unutrašnjih poslova donelo odluku da zabrani i zaustavi propagandu međunarodnih ’Istraživača Biblije‘, te bismo stoga želeli da preduzmete neophodne mere kako bi se ova odluka sprovela u delo.“

Posledice ovog zvaničnog protivljenja koje su braća osetila očigledne su iz izveštaja rumunske podružnice, koji je 17. oktobra 1927. poslat svetskoj centrali. U zaključku izveštaja stoji da su skupštinski sastanci svuda prekinuti i zabranjeni i da je ’stotine braće izvedeno pred vojne i civilne sudove‘. Takođe se izveštava sledeće: ’Tokom leta je održano svega nekoliko sastanaka, s obzirom da su skupštine bile, i još uvek su pod prismotrom tajne službe i policije, posebno u selima gde se inače i nalazi većina skupština. Većina sastanaka je održana u šumama, na dobro skrivenim mestima.‘

U izveštaju se nastavlja: ’U martu je ograničena i služba pokrajinskih nadglednika. Istog meseca, ministar unutrašnjih poslova je izdao strogo poverljiva naređenja da se pronađu kolporteri i uhapse svi ti „propagatori“. U veoma kratkom roku, skoro svi kolporteri su bili zatvoreni. Uprkos tome što ni mi ni braća nismo zastrašeni i što doživljavamo protivljenje od samog početka dela u ovoj zemlji, procedura dezorganizovanja našeg dela ovog puta je tako temeljna da nam je veoma teško da propovedamo.‘

Krajem 1920-ih, još mnogi odvažni pojedinci i porodice istupili su iz Pravoslavne crkve i zauzeli čvrst stav za biblijsku istinu. To se vidi iz jednog pisma iz 1928. godine, koje je jedan sveštenik napisao  svom pretpostavljenom. U pismu se nalazio i spisak od 43 imena odraslih i dece iz sveštenikove parohije u Širaucima. Tamo je stajalo: „Imamo čast da priložimo spisak imena članova sekte ’Istraživači Biblije‘. Uprkos njihovom zalaganju, oni nemaju nikakvog uspeha, niti imaju ijedan molitveni dom. Umesto toga, sastaju se po kućama.“

Sveštenik je ovim spiskom imena zapravo opovrgao sebe kada je rekao da Istraživači Biblije „nemaju nikakvog uspeha“, s obzirom da su skoro svi od tih 43 nekada bili članovi Pravoslavne crkve. Jedno od te dece je bila i Agripina Barbuca, koja sada ima preko 80 godina i još uvek aktivno služi Jehovi.

Kada više nije moglo da se javno propoveda, braća su se usredsredila na neformalno svedočenje, posebno rođacima. Tada je rodbina puno vremena provodila zajedno. Braća su iskoristila ovaj običaj kako bi razgovarala o dobroj vesti. Naravno da nikakav zakon nije mogao da spreči članove porodice da razgovaraju.

Napori da se legalizuje delo propovedanja

Nakon što je 1925. delo propovedanja zabranjeno, braća iz rumunske podružnice u Klužu, podnela su ministru vera jedan izveštaj otkucan na 50 strana. Uz  kratko objašnjenje naših učenja i verovanja, u izveštaju se nalazio i zvanični zahtev za ukidanje zabrane. Kasnije, u septembru 1927, odobreno je da se jedan od braće u tri navrata lično sastane sa ovim ministrom. Brat je s poslednjeg sastanka otišao u nadi da će zakon biti promenjen u korist slobode obožavanja. Nažalost, vlada je ipak odbila molbe naše braće. Zvaničnici su čak nastavili da putem zakona stvaraju poteškoće, čineći situaciju još gorom po Jehovin narod (Ps. 94:20, NW; Dan. 6:5-9). U vezi s tim, u jednom zvaničnom dokumentu od 29. maja 1932, izveštava se da je „svaka aktivnost“ Međunarodnih Istraživača Biblije „potpuno zabranjena“.

Pa ipak, ovaj napad na Božji narod u Rumuniji i Moldaviji nije baš ličio na neku organizovanu kampanju. Lokalne vlasti i zvaničnici su u izvesnoj meri doneli lične odluke u vezi sa Istraživačima Biblije. Zato su se braća obraćala ovim zvaničnicima kako bi branila i zakonski utvrdila dobru vest, bar u lokalnim područjima (Fil. 1:7).

Ovi napori su u nekim mestima urodili plodom. To je bio slučaj i u Bukureštu u Rumuniji, nakon što je tamo premeštena podružnica iz Kluža. Nakon dugotrajne borbe, podružnica je 1933. konačno uspela da u Bukureštu zakonski registruje Biblijsko i traktatno društvo Jehovinih svedoka.

Zanimljivo je da su čak i neke istaknute sudije otvoreno izrazile negodovanje zbog ograničenja koja su nametnuta Božjem narodu. Na primer, 8. maja 1935, apelacioni sud u Klužu hrabro je proglasio da je zabrana Jehovinih svedoka neustavna. U presudi je čak navedeno: „Konfiskovane brošurice [koje su objavili Jehovini svedoci] ističu međusobnu ljubav i veru u Boga i Hrista. Zato je pogrešno tvrditi da su ove brošurice  podrivačkog karaktera; one ne predstavljaju nikakvu opasnost za bezbednost države.“

Glas razuma nije prihvaćen

I pored svega, vlasti su se uglavnom i dalje protivile delu Božjeg naroda. Na primer, 28. marta 1934, šef Službe bezbednosti u Soroki u Moldaviji pisao je svom pretpostavljenom, regionalnom policijskom inspektoru u Kišinjevu, i požalio se da su 1927. u izvesnom selu nedaleko od Soroke živele „samo dve porodice koje su bile pristalice ove sekte, ali su one zavele... još 33 porodice“. Takođe je napisao da Svedoci „odbacuju Crkvu“ i njene „religiozne tradicije i običaje“ i da „umesto da pitaju sveštenika da održi službu, oni obavljaju obožavanje na sopstveni način“. Pismo je zaključio sledećim rečima: „[Svedoci] nastavljaju da zavode što ugrožava vladajući poredak i bezbednost u državi.“

Braća u toj oblasti su 6. maja 1937. pisala načelniku okruga i zamolila da se Jehovini svedoci izbrišu sa spiska zabranjenih sekti. Zvanični odgovor je jasno obrazložen u pismu šefa bezbednosti Soroke policijskom načelniku okruga u Kišinjevu. Poslat je 15. juna 1937. i glasio je ovako: „Aktivnost [Jehovinih svedoka] zabranilo je... ministarstvo vera i kulture. Zato ne možemo da udovoljimo njihovom zahtevu i da ih izbrišemo sa spiska [zabranjenih] sekti, s obzirom da oni i dalje aktivno podupiru interese te sekte.“

Zvanični vladin list, Monitorul Oficial, potvrdio je ovaj neprijateljski stav i 12. jula 1939. objavio da su Jehovini svedoci i sva zakonska tela koja oni koriste „u potpunosti zabranjeni“. Kao što je ranije spomenuto, Moldavija je tada bila pod upravom rumunske pravoslavne monarhije. Nažalost, mnogi službenici su zbog  verske netrpeljivosti prekoračili zakonske odredbe u ophođenju s Jehovinim narodom.

Službenici postaju surovi

Iskustva Dumitrua Gorobeca i Kazimira Kislinskija pokazuju da je talas protivljenja delu propovedanja često bio pokrenut religioznom mržnjom zagriženih pravoslavnih službenika. Dumitru i Kazimir su prvi put došli u kontakt s biblijskom istinom u selu Tabani. Uskoro su postali poznati zbog svojih vrlina i revnosti u službi i braća su ih veoma zavolela. Onda su 1936. uhapšeni i privedeni u policijsku stanicu u Hoćinu (sada u Ukrajini).

Najpre su ih policajci surovo isprebijali. Onda su pokušali da ih prisile da se prekrste. Ali oni su ostali čvrsti, uprkos batinama koje su i dalje dobijali. Na kraju je policija odustala. Čak su ih pustili kući. Ali to nije bio kraj kušnjama koje su podnela ova dva verna brata. I pod fašistima i pod komunistima, doživeli su još mnoga progonstva radi dobre vesti. Dumitru je preminuo još 1976. u Tomsku u Rusiji. Kazimir je umro u novembru 1990. u Moldaviji.

Tokom 1930-ih, rumunska podružnica je nadgledala delo u Moldaviji. Tada je sluga podružnice bio Martin Mađaroši, koji se krstio 1922. Podstaknut ljubavlju i brigom prema braći, posebno kada su se suočavala s kušnjama, sa svojim zetom, Pamfilom Albuom, posećivao je mnoge skupštine na severu Moldavije kako bi ojačao i ohrabrio Božji narod. Te posete su zaista bile pravovremene! Zašto? Zato što je Evropa uskoro postala poprište Drugog svetskog rata, a za Moldaviju, koja je bila poželjna teritorija, otimali su se moćniji susedi koji su bili u međusobnom neprijateljstvu.

 Evropa rastrzana Drugim svetskim ratom

Sovjetski Savez i nacistička nemačka vlada potpisali su 23. avgusta 1939. sporazum o nenapadanju. Sedam dana kasnije, 1. septembra 1939, Nemačka je izvršila invaziju na Poljsku i tako započela Drugi svetski rat. Zatim je 26. juna 1940. sovjetski ministar spoljnih poslova Vjačeslav Molotov izložio zahtev rumunskoj vladi da Sovjetskom Savezu bezuslovno preda tadašnju Besarabiju. Rumunija se povinovala ovom zahtevu i 28. juna 1940, sovjetske trupe su umarširale u Moldaviju. Sovjeti su u avgustu 1940. proglasili osnivanje Moldavske SSR, s glavnim gradom Kišinjevom.

Međutim, sovjetska uprava nad Moldavijom bila je kratkog veka. Nemačka je 22. juna 1941, prekršila sporazum o nenapadanju iz 1939. i napala Rusiju. Rumunija je iskoristila ovaj razvoj događaja, objavila da je na strani Nemačke i pokušala da od Sovjeta preuzme Moldavsku SSR.

 Plan je uspeo i 26. jula 1941, Rusi su se povukli pred rumunskom vojskom sve do Dnjestra. Tako je, nakon tek nešto više od jedne godine pod sovjetskom vlašću, Moldavija ponovo došla pod rumunsku upravu. Međutim, od septembra 1940. Rumunijom je upravljala nacionalistička fašistička vlada s diktatorom generalom Jonom Antoneskuom na čelu. Njegov režim neće tolerisati nikoga ko je politički neutralan zbog lojalne podrške Božjem Kraljevstvu.

Teške kušnje pod fašizmom

Antoneskuova fašistička vlada je uz pomoć Hitlera i Sila osovine uskoro pokušala da nametne svoju volju Jehovinim svedocima. Osmotri primer Antona Pantee, koji se rodio 1919. Anton je saznao za istinu kao tinejdžer i bio je revan u službi od kuće do kuće. Nekoliko puta je zamalo dobio batine, ali se odvažno pozivao na zakonsko pravo da kao rumunski građanin govori o svojoj veri i tako je neko vreme uspevao da izbegne fizičko maltretiranje. Na kraju ga je policija ipak uhapsila. Fašistički službenici su ga odvukli u policijsku stanicu, tukli ga cele noći i neočekivano ga pustili. Brat Pantea sada ima 84 godine i još uvek je odlučan da ostane veran Jehovi.

Još jedan čuvar besprekornosti, Parfin Palamarčijuk, upoznao je biblijsku istinu u Moldaviji tokom 1920-ih. I on je postao revan objavitelj dobre vesti i često je po nekoliko sedmica išao da propoveda u gradove i sela od Černovaca do Lavova u Ukrajini. Zbog toga što je odbio da uzme oružje, fašisti su ga 1942. uhapsili i izveli pred vojni sud u Černovcima.

Parfinov sin Nikolaje priseća se ovih događaja: „Taj vojni sud je osudio na smrt oko 100 braće. Presuda je odmah stupila na snagu. Vojnici su izveli svu braću  zajedno i izdvojili prvu desetoricu za streljanje. Ali najpre su ih primorali da iskopaju sebi grobove, dok je ostalih 90 sve to gledalo. Ipak, pre nego što su ih streljali, vojnici su im dali još jednu šansu da se odreknu svoje vere i da pristupe vojsci. Dvojica su načinila kompromis, ostala osmorica su bila streljana. Zatim su vojnici poređali sledeću desetoricu. Ali pre nego što bi bila streljana, braća su morala da sahrane mrtve.

„Dok su zatrpavali grobove, došao je jedan oficir. Pitao je koliko se Svedoka predomislilo. Kada su mu kazali da su samo dvojica to učinila, rekao je da ako treba ubiti 80 da bi 20 pristupilo vojsci, korisnije je da se preostalih 92 pošalju u radne logore. Tako je smrtna kazna preinačena na 25 godina prinudnog rada. Međutim, nepune tri godine kasnije, došle su sovjetske snage i oslobodile Svedoke iz rumunskih logora. Moj otac je preživeo ovu i mnoge druge strahote. Bio je veran Jehovi sve do smrti 1984.“

Sve osim pravoslavlja — zločin!

Vasile German je bio jedan mladi oženjeni čovek. Njegova supruga je tek rodila devojčicu kada su ga decembra 1942. uhapsili fašisti. Vasile je bio optužen za dva „zločina“ — što je odbio da služi vojsku i što nije krstio svoju ćerkicu u Pravoslavnoj crkvi. On priča šta se desilo: „U februaru 1943, trebalo je da 69 verne braće i ja budemo  saslušani pred vojnim sudom u Černovcima. Pre nego što je presuda saopštena, naterali su nas da prisustvujemo pogubljenju šestorice kriminalaca. Zbog toga smo mislili da smo sigurno mi sledeći koji će dobiti smrtnu presudu.

„Razgovarali smo o tome i čvrsto rešili da ostanemo jaki u veri i da učinimo sve što možemo da zadržimo vedru narav tokom celog sudskog procesa. Uz Jehovinu pomoć, uspeli smo. Kada smo, kao što smo i mislili, svih 70 osuđeni na smrt, zaista smo osećali da trpimo radi pravednosti. Niko od nas nije bio obeshrabren, što je veoma razočaralo naše neprijatelje. Zatim je usledilo iznenađenje. Umesto da nas streljaju, vlasti su preinačile naše kazne na 25 godina prinudnog rada u logoru u Aijudu u Rumuniji. Ali, ni ta kazna nije sprovedena u delo do kraja, jer je samo godinu i po dana kasnije, u avgustu 1944, došla sovjetska vojska i oslobodila sve logoraše.

Fašisti su 1942. u selu Širauci regrutovali oko 800 muškaraca u vojsku generala Antoneskua. Među njima je bilo i dosta Svedoka. Jedan od njih bio je i Nikolaje Aniskeviči. „Najpre“, priča Nikolaje, „policija nam je naredila da učestvujemo u jednoj religioznoj ceremoniji. Mi Svedoci smo odbili. Takođe smo odbili da uzmemo oružje. Zato nas je policija optužila da smo komunisti i uhapsila nas. Međutim, pre nego što su nas zatvorili, dozvolili su nam da svima prisutnima objasnimo zašto smo neutralni.

„Narednog dana su nas odveli u Bričene, mesto u kom se nalazi glavni sud te oblasti. Tamo su nas svukli gole  i pretresli. Zatim nas je ispitivao jedan vojni sveštenik visokog čina. Bio je ljubazan, pokazao je razumevanje za naš stav temeljen na savesti i naredio je da dobijemo obrok. Čak je u izveštaju napisao da mi odbijamo da uzmemo oružje zbog vere u Isusa.

„Iz Bričena smo odvedeni u policijsku stanicu u Lipkanima. Tamo nas je policija nemilosrdno tukla do kasno u noć. Zatim su nas stavili u jednu ćeliju gde su već bila dva brata i, iznenađujuće, jedna žena, za koju se kasnije ispostavilo da je špijun. Nekoliko dana uzastopce su nas tukli. Na kraju su nas poslali u Černovce pred vojni sud. Tamo sam dobio branioca koji mi je puno pomogao. Ipak, zbog zlostavljanja, zdravlje mi se toliko pogoršalo da su vojni organi mislili da ću umreti. Na kraju su odlučili da me ne osude i poslali su me kući.“

Hrabre sestre čuvaju besprekornost

Sestre su takođe osetile žestinu besa fašista. Jedna od njih je Marija German (nije u srodstvu sa Vasileom Germanom iz iste skupštine). Mariju su 1943. uhapsili i odveli u policijsku stanicu u Balasineštu. Ona se priseća: „Policija me je uhapsila jer sam odbila da idem u Pravoslavnu crkvu. Najpre su me prebacili u Lipkane u Moldaviji, a zatim u Černovce u Ukrajini, gde mi je suđeno.

„Sudija me je pitao zašto sam odbila da idem u crkvu. Rekla sam mu da obožavam jedino Jehovu. Za ovaj ’zločin‘, 20 sestara i ja osuđene smo na po 20 godina zatvora.  Neke od nas su zatvorene u jednu skučenu ćeliju s još 30 zatvorenica. Međutim, tokom dana su me slali da spremam domove bogatih. Dodala bih da su se ti ljudi bolje ophodili prema meni nego zatvorski čuvari — ako ništa drugo, barem su mi davali dovoljno hrane!

„S vremenom smo uspostavili kontakt s braćom koja su bila u drugom zatvorskom krilu. To je bio pravi blagoslov jer smo mogle da pomognemo braći da dobiju i duhovnu i telesnu hranu.“

Poput mnogih drugih Svedoka iz Moldavije, i ove braniteljke besprekornosti uspešno su podnele bes fašista, a onda se suočile s još jednim ispitom vere. Taj napad je izvršila naredna vlast — komunistička Rusija.

Taktika Sovjeta — izgnanstvo

Pred kraj rata, 1944, kada se sve okrenulo protiv Nemačke, deo rumunske vlade predvođen kraljem Mihailom odbacio je Antoneskuov režim. Rumunija je raskinula savez sa Silama osovine i sklopila ga s Rusijom. Iste godine, sovjetska armija koja je sve više napredovala, povratila je upravu nad ovom oblašću i tako je ponovo pripojila Moldaviju Sovjetskom Savezu pod nazivom Moldavska SSR.

U početku komunističke vođe u Moldaviji nisu dirale Jehovine svedoke. Ali to je bilo kratkog veka. Hrišćanska neutralnost, kao i odbijanje Svedoka da učestvuju na lokalnim političkim izborima, uskoro su ponovo postali predmet spora. Sovjetski sistem  nije dozvoljavao političku neutralnost. Zato je vlast planirala da reši taj problem tako što će počev od 1949. slati u izgnanstvo Jehovine svedoke i druge „nepoželjne“.

U jednom zvaničnom dokumentu je istaknuta ’odluka politbiroa Centralnog komiteta Komunističke partije‘ u pogledu onih koje je trebalo proterati iz Moldavske SSR. Tu su zajedno sa svojim porodicama spadali „bivši zemljoposednici, veliki trgovci, pomagači nemačkih okupatora, oni koji su sarađivali s nemačkim i rumunskim policijskim organima, članovi profašističkih partija i organizacija, članovi Bele garde, članovi zabranjenih sekti“. Sve njih je trebalo proterati u zapadni Sibir „na neodređeno vreme“.

Drugi talas izgnanstva je počeo 1951, ali su ovog puta na meti bili samo Jehovini svedoci. Lično je Staljin  naredio ovo proterivanje, koje je nazvano operacija „Sever“. Preko 720 porodica Svedoka, to jest oko 2 600 osoba, poslato je iz Moldavije u Tomsk u zapadnom Sibiru, nekih 4 500 kilometara od kuće.

U zvaničnom nalogu stajalo je da pojedincima treba dati dovoljno vremena da spakuju sve svoje stvari pre nego što budu ukrcani na voz. Osim toga, trebalo je da vagoni budu „prigodni za prevoz ljudi“. Ipak, u praksi je bilo potpuno drugačije.

Usred noći, u dom porodice Svedoka došlo bi i po osam vojnika i službenika. Probudili bi porodicu i pokazali im nalog za deportovanje. Dali bi im svega nekoliko sati da se spakuju pre nego što ih odvedu do vozova koji su ih čekali.

Ispostavilo se da vagoni nisu bili putnički, već teretni. Iako je putovanje trajalo dve nedelje, u svaki vagon su strpali i po 40 osoba različitih godina. Nije bilo sedišta i nikakve toplotne izolacije. U jednom ćošku vagona je postojala rupa u podu koja je služila kao toalet. Pre nego što su deportovali braću, trebalo je da službenici zapišu šta je svaki pojedinac poneo sa sobom. Međutim, često bi bile navedene samo neke sitnice; vredne stvari su jednostavno „iščezle“.

Pa ipak, uprkos svoj toj nepravdi i nevolji, braća ni u jednom trenutku nisu izgubila hrišćansku radost. Štaviše, kada su se vozovi koji su prevozili Svedoke susretali na železničkim čvorovima, iz njih bi se čule pesme Kraljevstva. Tako su braća znala da nisu sama, već da su deportovane još stotine drugih Svedoka. To što su videli i čuli da su svi radosni u tako teškim okolnostima, hrabrilo ih je i jačalo je njihovu odlučnost da ostanu verni Jehovi, ma šta da se dogodi (Jak. 1:2).

Vera vredna oponašanja

Među izgnanicima za Sibir bio je i Ivan Mikitkov. Uhapšen je u Moldaviji 1951. s drugim Svedocima, a zatim je proteran u Tomsk. Tamo, u sibirskoj tajgi, sekao je drveće. Iako nije bio osuđen na rad u logoru, kretanje mu je bilo ograničeno i bio je pod stalnom prismotrom tajne policije. Pa ipak, on i njegova duhovna braća svedočili su kad god im se za to ukazala prilika.

Ivan priča: „Organizovali smo se u skupštine u ovoj novoj sredini punoj izazova. Čak smo počeli sami da proizvodimo literaturu. S vremenom su neki kojima smo propovedali prihvatili istinu i krstili se. Međutim, vlasti su primetile našu aktivnost i neke od nas su osudile na rad u logorima.

„Braća Pavel Dandara, Mina Goraš, Vasile Šarban i ja osuđeni smo na 12 godina prinudnog rada pod strogim nadzorom. Vlasti su se nadale da će ovim strogim kaznama zaplašiti druge Svedoke, ali to se nije dogodilo. Bez obzira gde bi ih poslale, naša braća su nastavila da propovedaju. Oslobodili su me tek kada sam 1966. odslužio kaznu. Vratio sam se u Tomsk i tamo proveo još tri godine.

„Godine 1969, preselio sam se u jedno mesto pokraj reke Donec, gde sam upoznao Mariju, jednu vernu i revnu sestru, kojom sam se i oženio. Ponovo sam uhapšen 1983. Ovog puta sam dobio dvostruku kaznu — pet godina zatvora i još pet godina izgnanstva. Naravno, ova kazna  mi je mnogo teže pala s obzirom da sam bio odvojen od supruge i deteta, koji su se već i sami suočavali s nevoljama. Na sreću, ipak nisam morao da odslužim celu kaznu. Oslobođen sam 1987. kada je Mihail Gorbačov postao generalni sekretar Komunističke partije SSSR-a. Dozvoljeno mi je da se vratim u Ukrajinu, a kasnije i u Moldaviju.

„Kada sam se vratio u Beljce, drugi grad u Moldaviji po broju stanovnika, u njemu je bilo 370 objavitelja u tri skupštine. Danas tamo ima preko 1 700 objavitelja u 16 skupština!“

„Da li želiš da završiš kao Vasile?“

Logorska uprava i agenti KGB-a (Komiteta državne bezbednosti) smislili su neke okrutne metode kako bi slomili besprekornost braće. Konstantin Ivanovič Šobe priča šta je doživeo njegov deda, Konstantin Šobe: „Deda je 1952. bio na izdržavanju kazne u jednom od radnih logora u oblasti Kita, istočno od Bajkalskog jezera u Sibiru. Oficiri su mu, kao i drugim Svedocima, pretili da će ga streljati ukoliko se ne odrekne vere.

„Pošto su braća odbila da učine kompromis, čuvari su ih izveli iz logora, nadomak šume. Smrkavalo se. Odveli su dedinog najboljeg prijatelja Vasilea u šumu, rekavši da će ga streljati. Braća su uznemireno čekala. Ubrzo su dva pucnja iz puške prekinula večernju tišinu.

„Čuvari su se vratili i odveli u šumu sledećeg Svedoka — mog dedu. Nakon kratkog pešačenja,  stali su na jednom proplanku. Bilo je iskopano nekoliko grobova. Jedan je bio zatrpan. Zapovednik se okrenuo ka dedi, pokazao mu taj grob i rekao: ’Da li želiš da završiš kao Vasile ili želiš da se vratiš svojoj porodici kao slobodan čovek? Imaš dva minuta da se odlučiš.‘ Dedi nisu trebala dva minuta. Odmah je odgovorio: ’Vasilea, koga ste streljali, dugo sam poznavao. Sada se nadam da ću ga ponovo videti kada bude uskrsenje u novom svetu. Potpuno sam uveren da ću živeti u novom svetu, zajedno sa Vasileom. Ali, da li ćete vi biti tamo?‘

 „Zapovednik se uopšte nije nadao tom odgovoru. Naredio je da se deda i svi ostali sprovedu nazad u logor. Ispostavilo se da deda nije morao da čeka uskrsenje da bi ponovo video Vasilea. Sve ovo je bila samo strašna obmana koja je osmišljena da bi se braća slomila.“

Kontraefekat komunističke propagande

Da bi stvorili mržnju i sumnjičavost prema Jehovinim svedocima, komunisti su objavljivali knjige i brošure i snimali filmove koji klevetaju Božji narod. Jednu brošuru su nazvali Duplo dno — što je izraz koji se odnosi na tajnu pregradu za literaturu, koju su braća pravila u tašnama i torbama. Nikolaj Vološanovski se priseća kako je zapovednik logora pokušao da iskoristi ovu brošuru da bi ga ponizio pred ostalim zatvorenicima.

Nikolaj priča: „Zapovednik logora je okupio sve zatvorenike u jednoj baraci. Zatim je počeo da čita odlomke iz Duplog dna, uključujući i odlomke u kojima su se nalazile klevete koje su se odnosile na mene lično. Kada je završio, zatražio sam da mu postavim neka pitanja. Dozvolio je jer je sigurno mislio da će tako moći da zbija šalu na moj račun.

„Pitao sam ga da li se seća kada me je po mom dolasku u radni logor prvi put ispitivao. Sećao se tog razgovora. Zatim sam ga upitao da li se seća pitanja koja mi je prilikom ispunjavanja formulara postavio u vezi s tim u kojoj zemlji sam rođen, u vezi sa državljanstvom i tako dalje. Ponovo je odgovorio potvrdno. Čak je rekao prisutnima šta sam tada odgovorio. Onda sam ga zamolio da ispriča šta je zapravo napisao u formularima. Priznao je da se ono što je napisao nije slagalo s mojim odgovorima. Okrenuo sam se prisutnima i rekao: ’Vidite, ova brošura je napisana na isti način.‘ Zatvorenici su  počeli da aplaudiraju, a zapovednik je besno izjurio iz barake.“

Zavera ’zavadi pa vladaj‘

Tokom 1960-ih, nezadovoljne sovjetske vlasti smislile su nove metode kako bi narušile jedinstvo Jehovinih svedoka. Knjiga Mač i štit, objavljena 1999, razmatra neke od nekada tajnih izveštaja KGB-a koji su se nalazili u državnoj arhivi. Tamo stoji: „U martu 1959, na zasedanju viših činovnika KGB-a koji su se ’borili protiv Jehovista [Jehovinih svedoka]‘, odlučeno je da je najbolja taktika da se ’nastavi s merama suzbijanja i dezorganizovanja‘. KGB će nastojati da razjedini, demorališe i diskredituje ove sektaše, kao i da uhapsi njihove najuticajnije vođe na osnovu lažnih optužbi.“

’Mere dezorganizovanja‘ su podrazumevale dobro koordiniranu kampanju kako bi se širom Sovjetskog Saveza posejalo nepoverenje među braćom. Zato je KGB počeo da širi zlobne klevete, tvrdeći da je dosta odgovorne braće počelo da sarađuje sa službom državne bezbednosti. KGB je tako vešto kamuflirao svoje laži da su mnogi Svedoci počeli da se pitaju kome uopšte mogu da veruju.

 Još jedna prevara KGB-a bila je u tome što je obučio specijalne agente da glume „aktivne“ Jehovine svedoke koji bi zatim pokušali da dođu do odgovornih položaja u organizaciji. Naravno, ovi špijuni bi o svemu redovno izveštavali KGB. Takođe, KGB je tajno pokušavao da potkupi prave Svedoke velikim sumama novca u zamenu za njihovu saradnju.

Nažalost, ove lukave metode donekle su uspele da naruše bratsko jedinstvo koje je vladalo i u Moldaviji. Tako je zavladala atmosfera nepoverenja. Neka braća su napustila organizaciju i oformila zasebne grupe koje su postale poznate kao protivnici.

Pre ovih događaja, braća iz Sovjetskog Saveza su se oslanjala na Jehovinu organizaciju, duhovnu hranu koju je ona pružala i odgovornu braću koja su služila kao kanal. Sada su se pojavili zbunjenost i nesigurnost u vezi s tim kanalom. Kako su braća uspela da uklone zabunu? Za divno čudo, uspeli su u tome pomoću same države. Da, oni koji su širili spletke pomogli su u rešavanju tih istih problema koje su sami stvorili. Kako to?

Prevideli su Božji duh

Početkom 1960-ih, sovjetske vlasti su poslale „vođe“ Svedoka iz celog Sovjetskog Saveza u jedan logor  koji je oko 150 kilometara udaljen od Saranska, grada u republici Mordviniji, u zapadnoj Rusiji. Pre toga je velika udaljenost razdvajala braću i otežavala komunikaciju, doprinoseći stvaranju nesporazuma. Ali sada su svi bili zajedno, i oni koji su pripadali takozvanim protivnicima i oni koji to nisu bili. Tako su mogli lično da razgovaraju i da razluče istinu od izmišljotina. Zašto su ih vlasti zatvorile sve zajedno? Očigledno su smatrale da će se braća međusobno sukobiti, što bi dovelo do još većih podela. Iako je ova zamisao bila lukava, vlasti su previdele delovanje Jehovinog duha koji ujedinjuje (1. Kor. 14:33).

Jedan od braće koji su bili zatvoreni u Mordviniji bio je George Gorobec. On se priseća: „Nedugo nakon što sam uhapšen i poslat u zatvor, jedan brat koji se pridružio protivnicima bio je zatvoren s nama. Iznenadio se kada je video da su zatvorena i odgovorna braća, jer mu je rečeno da smo svi mi slobodni kao ptice na grani i da vodimo luksuzan život koji nam omogućava KGB!“

Brat Gorobec nastavlja: „Tokom prve godine koju sam proveo u zatvoru, iz religioznih razloga je zatvoreno preko 700 osoba. Većinu su činili Jehovini svedoci. Svi smo radili u jednoj fabrici i imali smo vremena da razgovaramo sa onima koji su se pridružili grupi koja se odvojila. Rezultat toga je bio da su se tokom 1960. i 1961. mnoge stvari razjasnile. Na kraju je 1962.  Odbor zemlje koji je nadgledao delo u celom Sovjetskom Savezu napisao jedno pismo usred radnog logora. Pismo je poslato svim skupštinama u Sovjetskom Savezu i time je popravljeno mnogo štete koju je nanela KGB-ova kampanja laži.“

Raspoznavanje pravog kanala

Brat Gorobec je u junu 1964. oslobođen iz radnog logora. Odmah se vratio u Moldaviju. Kada je stigao u Tabane, uvideo je da su mnogi Svedoci još uvek bili zbunjeni u vezi s tim koga Jehova koristi da bi pružao duhovnu hranu i vođstvo. Mnoga braća su čitala samo Bibliju.

Naimenovan je odbor, u kom su bila trojica duhovno zrele braće, koji je trebalo da pomogne da se situacija razjasni. Jedan od prvih zadataka bio je da posete sve skupštine na severu Moldavije, gde je živela većina Svedoka. Uprkos mnogim progonstvima koja su doživeli, nepokolebljiva vera ovih i drugih hrišćanskih nadglednika, uverila je mnoge da Jehova još uvek koristi istu organizaciju koja ih je prvobitno poučila istini.

Krajem 1960-ih, KGB je uvideo da i pored progonstva i drugih taktika, delo propovedanja i dalje napreduje. Knjiga Mač i štit opisuje reakciju KGB-a i navodi: „Centar [KGB-a] su uznemirili izveštaji da čak ni u radnim logorima ’vođe i vlasti Jehovista nisu odbacile neprijateljska verovanja i da su i dalje nastavile s jehovističkim delom‘. U novembru 1967, KGB-ovi oficiri koji su radili na operacijama protiv Jehovinih svedoka održali su sednicu u [Kišinjevu] kako bi osmotrili nove mere za ’sprečavanje neprijateljskog dela sektaša‘ i ’ideološkog prevrata‘.

 Nekadašnja braća unose nemir

Nažalost, neke pojedince su zavarale ove ’nove mere‘ i postupili su tačno onako kako je KGB želeo. Neki su podlegli pohlepi ili strahu od čoveka; drugi su nekada bili braća, a sada su rasplamsavali mržnju prema Svedocima. Vlasti su počele da koriste ove osobe kako bi slomile besprekornost verne braće. Svedoci koji su preživeli zatvor i radne logore rekli su da je to što su bili meta uznemiravanja nekadašnje braće, od kojih su neki postali otpadnici, jedna od najtežih situacija u kojoj su se ikada našli.

Mnogi otpadnici su potekli od prethodno pomenutih protivnika. Najpre su ovu grupu činili neki koji su jednostavno bili zbunjeni lažnim KGB-ovim informacijama. Ali među onima koji su krajem 1960-ih još uvek bili povezani s protivnicima nalazile su se i osobe koje su pokazale iskvareni duh klase zlog roba.  Takvi pojedinci su se oglušili o Isusovo upozorenje i počeli su da ’tuku svoje drugove robove‘ (Mat. 24:48, 49).

Pa ipak, zavera ’zavadi pa vladaj‘ usmerena protiv Božjeg naroda nije uspela, uprkos svim pritiscima KGB-a i njegovih pristalica. Kada su početkom 1960-ih verna braća počela da rade na ponovnom ujedinjenju organizacije u Moldaviji, većina braće u toj zemlji bila je povezana s protivnicima. Međutim, do 1972, skoro svi su ponovo lojalno sarađivali s Jehovinom organizacijom.

Zahvalan progonitelj

Verni pojedinci koji su tokom komunističkog režima ostali u Moldaviji dali su sve od sebe u službi propovedanja. Neformalno su svedočili familiji, prijateljima, školskim drugovima i kolegama na poslu. Ali bili su oprezni, pošto su mnogi partijski rukovodioci u Moldaviji bili fanatično odani komunističkoj ideologiji. Pa ipak, nisu svi komunisti prezirali Jehovine svedoke.

Simeon Vološanovski se priseća: „Policija je pretresla naš dom, a nadležni oficir je napravio zapisnik celokupne literature koja je bila zaplenjena. Kasnije se vratio sa zapisnikom i zatražio da ga potpišem. Dok sam proveravao spisak, primetio sam da nedostaje jedna Kula stražara koja je govorila o tome kako se porodični život može učiniti lepšim. Pitao sam ga zašto je nema na spisku. ’O, odneo sam je kući i pročitali smo je svi zajedno‘, odgovorio je pomalo posramljeno. ’Pa, da li vam se dopalo ono što ste pročitali?‘, upitao sam. ’O, da! Mnogo nam se svidelo!‘, rekao je.“

 Protivljenje se stišava, a porast nastavlja

Tokom 1970-ih, komunistička vlast je prestala da hapsi i proteruje Jehovin narod. Ipak, pojedina braća su bila uhapšena i izvedena pred sud zbog propovedanja ili prisustvovanja hrišćanskim sastancima. Međutim, kazne su bile blaže.

Kao i posvuda, i u Moldaviji je 1972. uvedeno naimenovanje starešina. George Gorobec se priseća: „Braća su radosno prihvatila ovu novinu jer su u njoj videla još jedan dokaz delovanja Jehovinog duha. Nadalje, zahvaljujući većem broju naimenovane braće, skupštine u Moldaviji su mogle duhovno da napreduju i da se uvećavaju.

Naravno, do tada su braća već stekla ogromno iskustvo u organizovanju dela propovedanja i tajnom štampanju biblijske literature. Kada je pod komunizmom otpočelo intenzivno progonstvo, koje je trajalo narednih nekoliko decenija, literatura se u Moldaviji proizvodila na dva mesta, i to samo noću. Tako su radnici vodili dva života — jedan tokom dana, kada su obavljali uobičajene poslove poput drugih ljudi, i drugi noću, kada su do u sitne sate proizvodili literaturu za skupštine.

Međutim, situacija se promenila kada su protivljenje i prismotra popustili. Braća su sada mogla još više da koriste tajne štamparije i da uključe još dobrovoljaca u ovaj posao. Zahvaljujući tome štampalo se više literature.

Braća su takođe poboljšala tehnike štampanja. Na primer, koristili su posebne matrice koje su pripremali na pisaćoj mašini. Prepravili su i prese tako da su istovremeno štampale na obe strane papira. Sva ova poboljšanja dovela su do još veće produktivnosti.  Vreme kada su se publikacije za proučavanje Biblije prepisivale bilo je prošlost!

Naravno, više literature je omogućavalo braći da se više posvete ličnom biblijskom studiju. Zahvaljujući tome, kao i boljem kontaktu među odgovornom braćom, mogli su se otkloniti svi tragovi nekadašnjih nesporazuma. Pa ipak, ova poboljšanja su bila samo mali deo onoga što je trebalo da doživi Jehovin narod u Moldaviji.

Napredak pravog obožavanja

Iako je sovjetski komunistički režim svojevremeno bio politički i vojni džin, on ipak nije uspeo da uguši pravo obožavanje. Politikom proterivanja, Sovjeti su nenamerno pomogli da dobra vest stigne do nekih ’najudaljenijih delova zemlje‘ (Dela 1:8). Jehova je preko Isaije obećao: „Svako će oružje protiv tebe tupo biti... To je nasleđe sluga Jehovinih i spas njihov od mene“ (Isa. 54:17). Te reči su se pokazale veoma istinitim!

Posle promene vlasti u Sovjetskom Savezu 1985. godine, tamošnjim Jehovinim svedocima je bilo mnogo lakše. Više ih nije pratila tajna služba, niti su novčano kažnjavani zbog religioznih okupljanja. Iako su braća u Moldaviji nastavila da se sastaju u grupama od po najviše desetoro, počeli su prilikom nekih događaja, poput venčanja i sahrana, da održavaju male pokrajinske sastanke.

Onda je u leto 1989, delo propovedanja doživelo procvat kada su održana tri međunarodna kongresa u Poljskoj: u Korcovu (blizu Katovica), Poznanu i Varšavi. Na njima su prisustvovale stotine delegata iz Moldavije. To je bilo veoma dirljivo iskustvo za tu vernu  braću koja su se do tada tajno sastajala u malim grupama, a sada su bila s mnoštvom radosnih Svedoka iz mnogih zemalja — i svi su zajedno obožavali Jehovu!

Braća u Moldaviji su prisustvovala još jednoj duhovnoj gozbi kada su 1991, prvi put u istoriji dela u toj zemlji, javno održani pokrajinski sastanci. Naredne godine se odigrao još jedan značajan događaj — održan je međunarodni kongres u Sankt Peterburgu u Rusiji. Ovom kongresu je prisustvovalo više delegata iz Moldavije nego što ih je 1989. prisustvovalo na sva tri kongresa u Poljskoj. Da, Jehova je otvorio ustave nebeske i počeo obilno da blagosilja svoje lojalne, zahvalne sluge.

Obuka putujućih nadglednika

Veća sloboda je donela i bolju saradnju između Odbora zemlje i putujućih nadglednika u Sovjetskom Savezu.  U decembru 1989, radi obuke se u Lavovu u Ukrajini sastalo 60 ove duhovno zrele braće. S obzirom da su sva ta braća preživela zatvore, radne logore i druge oblike progonstva, za njih je ova obuka bila veliki izvor radosti i ohrabrenja, posebno zato što su mnogi još tokom proteklih teških vremena postali bliski prijatelji.

Četvorica putujućih nadglednika došla su iz Moldavije. Kada su se vratili, preneli su skupštinama mudre savete koje su čuli u Lavovu, posebno u vezi s propovedanjem. Na primer, preporučili su braći da i dalje propovedaju Božju Reč u tajnosti, uprkos novonastaloj slobodi (Mat. 10:16). Zašto je trebalo da braća i dalje budu oprezna? Zato što je, faktički, delo još uvek bilo zabranjeno.

Hitno potrebne nove Dvorane Kraljevstva

Još otkada je delo propovedanja počelo u Moldaviji, braća su znala da su im trebale dvorane za sastajanje. Još 1922, Istraživači Biblije iz sela Koržeuci sami su sakupili novac i sagradili dvoranu. Zvali su je kuća za sastanke i niz godina im je dobro koristila.

Kada je krajem 1980-ih zvanično protivljenje počelo primetno da slabi, u mnogim gradovima i selima postojale su skupštine sa po nekoliko stotina objavitelja. Sastanci su se održavali u kućama, po grupicama. Da li je došlo vreme da se napravi korak dalje i počne s gradnjom Dvorana Kraljevstva? Da bi to utvrdila, braća su se obratila službenicima u nekim selima.

Neki od ovih zvaničnika bili su spremni na saradnju. Tako je bilo i u Feteštima, jednom selu na severu Moldavije sa 3 150 stanovnika. Lokalna braća su se u januaru 1990. sastala s predsednikom opštine koji im  je rekao da, što se tiče zakona, mogu nesmetano da grade u tom selu. Braća su još uvek bila sumnjičava i prosto nisu mogla da poveruju. Zato su zatražila dozvolu da adaptiraju kuću jednog brata kako bi skupština mogla da je koristi kao malu Dvoranu Kraljevstva, iako je imala 185 objavitelja!

Predsednik opštine je odobrio projekat i braća su prionula na posao. Međutim, ubrzo su naišli na veliki problem. Ukoliko bi prema projektu srušili jedan zid, verovatno bi se srušila cela kuća! Tako su radovi iznenada stali. Šta sada da učine? Braća su odlučila da ponovo odu kod predsednika opštine i da mu izlože problem. Bili su presrećni kada im je dozvolio da iz temelja podignu novu Dvoranu Kraljevstva! Bacili su se na posao i završili projekat za samo 27 dana.

Kako bi svi mogli da se sastaju u novoj Dvorani Kraljevstva, u Feteštima su formirane dve skupštine. Međutim, mnogi novi objavitelji još uvek nisu bili kršteni. Zašto ne bi u program za posvećenje uključili i krštenje? Braća su upravo to i uradila. Tako su, nakon govora za krštenje, svi otišli do obližnje reke gde je 80 osoba simbolizovalo predanje Jehovi.

Naravno, još mnogim skupštinama je hitno trebala Dvorana Kraljevstva. Kada su se u literaturi pojavile slike Dvorana Kraljevstva, neke skupštine su odlučile da same sagrade nešto slično. Tako su sakupile novac, preuzele inicijativu i počele s poslom. To nisu bili usamljeni slučajevi. U periodu između 1990. i 1995, braća su podigla preko 30 Dvorana Kraljevstva — i to sopstvenim trudom i sredstvima.

Pojedine Dvorane Kraljevstva su se koristile i za pokrajinske sastanke. Međutim, posećenost je bila  tolika da su mnogi morali napolju da slušaju program. Zato su braća počela da razmišljaju o gradnji Kongresne dvorane. Ni ovog puta nisu odugovlačili. Godine 1992, za samo tri meseca, u Koržeucima je sagrađena prva Kongresna dvorana u Moldaviji — sa 800 mesta. Naredne godine, Svedoci su, ponovo svojim trudom i sredstvima, sagradili Kongresnu dvoranu u Feteštima sa 1 500 mesta.

Izgleda da je ovaj projekat završen u pravo vreme, jer su politički nemiri i ekonomski kolaps sredinom 1990-ih doveli do inflacije u Moldaviji. Recimo, novac koji je početkom 1990-ih bio potreban za izgradnju cele Dvorane Kraljevstva, nekoliko godina kasnije ne bi bio dovoljan ni za stolice!

Gradnja Dvorana Kraljevstva na jugu

Za razliku od skupština na severu Moldavije, skupštine na jugu su imale veoma malo Dvorana Kraljevstva. S obzirom da je tokom 1990-ih delo brzo napredovalo, mnoge tamošnje novoosnovane skupštine nisu mogle da pronađu prikladno mesto za sastajanje. Isprva  su se koristile škole, ali su braća s vremenom imala teškoće da ih zakupe.

Ponovo je Jehova priskočio u pomoć preko svoje organizacije. Vodeće telo je putem Fonda za Dvorane Kraljevstva u pravi čas stavilo na raspolaganje sredstva za gradnju dvorana u zemljama sa ograničenim sredstvima, među kojima je i Moldavija.

Braća su dobro iskoristila ovu pomoć. To se lepo vidi na primeru Kišinjeva. Godine 1999, u glavnom gradu nije bilo nijedne Dvorane Kraljevstva. Ali do jula 2002, od ukupno 37 skupština 30 se sastajalo u deset novih dvorana, a još tri su se upravo gradile.

Konačno zakonski registrovani!

Moldavija je 27. avgusta 1991. postala nezavisna republika. S obzirom da su delo Jehovinih svedoka zabranili Sovjeti, to više nije bilo pravosnažno. Pa ipak, Jehovini svedoci, kojih je tada bilo oko 4 000, još uvek nisu bili zakonski registrovani kao religiozna organizacija.

Kada je dobio neke praktične smernice od Vodećeg tela, Betel u Moldaviji je odmah stupio u kontakt sa odgovarajućim vladinim službama i zatražio zakonsku registraciju Jehovinih svedoka. Nove vlasti su povoljno reagovale na ovaj zahtev. Prošlo je neko vreme dok se prikupila neophodna dokumentacija, ali konačno, 27. jula 1994, Betel je primio zvanični dokument o registraciji.

To je bio nezaboravan dan za Jehovine svedoke u Moldaviji! Nakon oko šest decenija zabrana, progonstva i zatvaranja, sada su mogli javno da obožavaju Jehovu i da propovedaju dobru vest. Takođe su mogli da počnu da održavaju oblasne kongrese. I stvarno, u avgustu  1994, mesec dana nakon što su zakonski priznati, Jehovini svedoci su se okupili na najvećem stadionu u Kišinjevu, na prvom oblasnom kongresu u Moldaviji. To je zaista bio uzbudljiv događaj!

Proširenje Betela

Do 1995, broj objavitelja Kraljevstva narastao je na preko 10 000. Mali Betel u Kišinjevu brinuo je za određene aspekte dela u Moldaviji, ali je ruska podružnica — udaljena skoro 2 000 kilometara — nadgledala celokupno delo. Međutim, rumunska podružnica se nalazila na samo 500 kilometara, a i većina Moldavaca govori rumunski, koji je čak postao zvanični jezik u Moldaviji. Zato je nakon detaljnog razmatranja svih okolnosti, Vodeće telo preporučilo da delo u Moldaviji nadgleda rumunska podružnica.

U međuvremenu, Betel u Kišinjevu, koji se nalazio u jednom malom stanu, nije više mogao da prati napredak dela. Postalo je očigledno da je došlo vreme da se osnuje betelska porodica. Među prvim članovima bili su Jon i Julija Rusu. Brat Rusu je od 1991. do 1994. služio kao zamenik pokrajinskog nadglednika. Još jedan član betelske porodice bio je George Gorobec, koji je do tada služio kao oblasni nadglednik. S obzirom da je živeo na drugom mestu, svakog dana je dolazio u Betel. Nakon što su nekoliko godina proveli u Rumuniji, 1. maja 1996. stigli su Genter i Rozarija Macura, diplomci 67. razreda Gileada.

Kako je rastao broj objavitelja, tako je rasla i potreba za novim betelskim radnicima. Ali, nije bilo dovoljno prostora. Sem toga, beteliti su do 1998. živeli na pet lokacija u gradu! Zato su braća počela da traže odgovarajući plac kako bi Betel bio na jednom mestu. Vlasti u Kišinjevu susretljivo su ponudile  braći jedno imanje površine tri hektara u samom centru grada, što su braća spremno prihvatila. Mislilo se i na buduća proširenja, tako da je kupljeno i susedno imanje.

Za spoljašnje radove sklopljen je ugovor s jednom lokalnom firmom. Ostatak posla su obavili međunarodni dobrovoljci i lokalna braća i sestre. Gradnja je počela u septembru 1998. i nakon samo 14 meseci betelska porodica se uselila u novi dom, oduševljena što su napokon svi zajedno.

Posvećenje novog Betela održano je 16. septembra 2000. Došli su gosti iz 11 zemalja. Narednog dana, Gerit Loš, član Vodećeg tela, obratio se prisutnima kojih je na lokalnom stadionu bilo preko 10 000. Svi su osetili snagu ljubavi koja ujedinjuje Jehovin narod širom sveta.

Betelska porodica u Moldaviji trenutno ima 26 članova. Neki su, poput Dejvida i Mirijam Grozesku, došli iz prekomorskih zemalja da bi služili kao beteliti na stranoj dodeli. Drugi su, poput Ena Šlenciga, bili u Školi za osposobljavanje slugu u svojoj domovini, a zatim su prihvatili stranu dodelu u Moldaviji. Stoga, iako ih je malo, članovi ove betelske porodice dolaze iz mnogih nacija.

Obuka žetelaca

Tokom decenija zabrana i progonstva, Jehovin narod u Moldaviji propovedao je dobru vest oprezno i, naravno, neformalno. Ali sada su takođe mogli da propovedaju od kuće do kuće i na ulicama. Braća su poslušno počela da učestvuju u ovim oblicima službe. Naročito su učestvovala u uličnom svedočenju. Međutim, kako je rastao broj objavitelja, trebalo je napraviti  ravnotežu. Tako su skupštine bile podstaknute da se usredsrede na javno propovedanje od kuće do kuće, što su one savesno i počele da rade.

Sada su objavitelji više nego ikada ranije počeli da uviđaju koliko su njihove komšije željne zdrave duhovne hrane. Da bi se tome izašlo u susret, Jehovina organizacija je počela da šalje skupštinama Kulu stražaru, Probudite se! i drugu biblijsku literaturu na rumunskom i na ruskom jeziku. Takođe su se i objavitelji veoma trudili da poboljšaju kvalitet svoje službe tako što su primenjivali predložene prezentacije iz Naše službe za Kraljevstvo. Takođe su dobro koristili sve što su naučili u Teokratskoj školi službe.

Daljnju pomoć, posebno u organizovanju dela, pružila su zrela, iskusna braća iz drugih zemalja. Poput pritke koja podupire lozu, ovi sposobni i spremni pomoćnici iz drugih zemalja pružili su skupštinama podršku i stabilnost.

Vreme brzog porasta

Brzi porast broja učenika u Moldaviji očigledan je u glavnom gradu Kišinjevu, u kom živi 662 000 ljudi. U januaru 1991, pre nego što su Jehovini svedoci bili zakonski registrovani, u Kišinjevu su postojale samo dve skupštine sa oko 350 objavitelja. Ali do januara 2003, taj broj je narastao na 37 skupština s više od 3 870 objavitelja! U jednoj skupštini je u roku od devet meseci 101 osoba postala objavitelj! Kada se uzme u obzir takav brz porast, nije ništa neobično da se skupštine u Kišinjevu podele za samo dve godine.

U Moldaviji je u avgustu 1993. bio 6 551 objavitelj. Ali do marta 2002, taj broj je narastao na 18 425, što  je porast od 280 posto za devet godina! U istom periodu, broj pionira je narastao sa 28 na 1 232.

Od zamenika gradonačelnika do pionira

Mnogi koji su stekli spoznanje o Jehovi nekada su bili komunisti, a neki čak i istaknuti političari. Jedan od njih je Valeriju Marza, nekadašnji zamenik gradonačelnika Soroke, grada sa oko 39 000 stanovnika. Na svečanostima s paradama, Valeriju je bio u počasnoj loži među istaknutim ličnostima koje su pozdravljali učesnici parade dok su marširali. Dakle, bio je veoma poznat u tom gradu.

Međutim, s vremenom je počeo da proučava Bibliju i krstio se. Kako su ljudi reagovali kada im je svedočio? „Skoro svi su me zvali unutra“, priča brat Marza. „Imao sam izvrsne prilike da svedočim i moja supruga i ja smo uvideli da je naš grad izuzetno plodno područje!“ Nedugo zatim, brat Marza je naimenovan da služi kao specijalni pionir. On i njegova supruga takođe su služili godinu dana u Betelu. Sada imaju prednost da učestvuju u pokrajinskom delu.

 Pioniri priskaču u pomoć

U Moldaviji je odnos broja objavitelja i ukupnog stanovništva jedan od najboljih u Evropi. Pa ipak, u mnogim selima i varošicama još uvek nema Svedoka. Zbog teških ekonomskih uslova, većina objavitelja i pionira ne mogu da služe tamo gde je veća potreba. Da bi dobra vest ipak stigla do svih ljudi u Moldaviji, rumunska podružnica je naimenovala skoro 50 specijalnih pionira u Moldaviji. Više od 20 njih je pohađalo Školu za osposobljavanje slugu, koja se održava u Rumuniji, Rusiji i Ukrajini.

Ovi vredni jevanđelizatori postigli su izvanredne rezultate. Na primer, jedan par specijalnih pionira, Sergej i Oksana Zigel, dobili su 1995. dodelu u Kaušenima, mestu u kojem je bila samo jednu grupa od 15 objavitelja. Zigelovi su pomogli lokalnoj braći da započnu mnoge biblijske studije. Takođe su radosno širili pionirski duh, tako da su mnogi stupili u punovremenu službu. Sada u Kaušenima postoje dve skupštine sa oko 155 objavitelja, što je desetostruki porast za samo sedam godina! U međuvremenu, Zigelovi su počeli s pokrajinskom službom, što im omogućava da pomognu još mnogim skupštinama.

Sloboda, ali ne bez poteškoća

Ma kakve bile, ljudske vladavine se uvek suočavaju s problemima. Pod rumunskom monarhijom, fašističkom diktaturom ili komunističkim režimom, Jehovin narod u Moldaviji morao je da podnosi protivljenje sveštenstva, zabrane, progonstvo i proterivanje. Danas se Jehovini svedoci, poput ljudi oko njih, suočavaju sa ekonomskim teškoćama, zbog čega moraju da rade oba roditelja. Neki imaju problem da uopšte i nađu posao.

 Istovremeno, kriminal i korupcija cvetaju, dok materijalizam i pad morala uzimaju danak. Može li Jehovin narod izaći kao pobednik uprkos ovim suptilnim pretnjama njihovoj duhovnosti? Sasvim sigurno da može! Svedoci su iz iskustva naučili da Jehova nikada ne napušta lojalne sluge koje mu se obraćaju za pomoć u kušnjama i izazovima (2. Tim. 3:1-5; Jak. 1:2-4).

Sadašnje stanje nas podseća na 14. poglavlje Otkrivenja, u kom se opisuju dve simbolične žetve. Jedna je žetva „zemaljske loze“ — zlog roda koji, kao što je i prorečeno, napreduje tokom ovih poslednjih dana (Otkr. 14:17-20; Ps. 92:8). Uskoro će ta ’loza‘, zajedno sa svim svojim trulim plodom, biti iščupana iz korena i bačena „u veliku vinsku presu Božjeg gneva“. Jehovine sluge jedva čekaju da dođe to vreme!

U međuvremenu, pomazani hrišćani i njihovi saradnici raduju se duhovnom napretku. Da, Jehovin ’vinograd penušavog vina‘ nastaviće da donosi obilje zdrave duhovne hrane i da tom obilju privlači ovcama slične ljude. Zašto Božji narod može biti uveren da će se to ostvariti? Zato što sam Jehova čuva svoj dragoceni vinograd (Isa. 27:2-4). To je i te kako očigledno u Moldaviji! Tačno je da su Satanine spletke — progonstvo, proterivanje, širenje neistina i lažna braća — zadavale muke Božjem narodu, ali nikada ga neće poraziti u duhovnom pogledu (Isa. 54:17).

Zaista, „srećan je čovek koji istraje u kušnji, jer će, kad bude prokušan, dobiti venac života, koji je [Jehova] obećao onima koji ga vole“ (Jak. 1:12). Zadrži ove dragocene misli na umu i neka te istorija Jehovinih svedoka u Moldaviji podstakne da i dalje voliš Jehovu, da ’istraješ u kušnji‘ i da ’donosiš mnogo ploda‘ (Jov. 15:8).

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 71. strani]

Ruski i istočnoevropski vinski podrum

Zahvaljujući dugim letima i plodnom zemljištu, Moldavija je izuzetno pogodna za proizvodnju vina, koja je na tim prostorima zastupljena hiljadama godina. Vinarstvo je počelo da cveta kada je lokalno stanovništvo pri kraju trećeg veka pre n. e. uspostavilo veze sa Grcima i kasnije, u drugom veku pre n. e., sa Rimljanima.

Danas je vinarstvo glavna privredna grana u Moldaviji, sa skoro 130 vinarnica koje godišnje proizvedu i do 140 miliona litara vina. Oko 90 posto proizvedenog vina se izvozi, od čega 80 posto u Rusiju i 7 posto u Ukrajinu.

 [Okvir na 72. strani]

Moldavija

Zemlja: Centralna i severna Moldavija je šumovita oblast koja obuhvata planinske krajeve s bujnom vegetacijom i stepe, to jest travnate ravnice. Na jugu zemlje uglavnom se nalaze stepe u kojima je zastupljena zemljoradnja.

Narod: Oko dve trećine ukupnog stanovništva čine Moldavci. Po brojnosti, slede ih Rusi, pa zatim Ukrajinci, Turci, Bugari i Jevreji. Većina Moldavaca su pripadnici Istočne pravoslavne crkve.

Jezik: Zvanični jezik je rumunski. Dosta ljudi govori i ruski, pogotovo u gradovima, gde skoro svi znaju oba ova jezika.

Privreda: Poljoprivreda i proizvodnja hrane su glavne delatnosti. Industrija je u razvoju.

Ishrana: Glavne kulture su grožđe, pšenica, kukuruz, šećerna repa i suncokret. Od domaćih životinja gaje se uglavnom goveda, muzna stoka i svinje.

Klima: Temperatura se kreće od minus 4 stepena Celzijusa u januaru do oko 21 stepen u julu. Uglavnom je toplo sa relativno blagim zimama. Prosečne godišnje padavine iznose oko 50 centimetara.

 [Okvir na stranama 83-85]

Izvanredni primeri hrišćanske neutralnosti

Đeorđe Vakarčuk: Brat Vakarčuk je odgajan kao Jehovin svedok. U decembru 1942, fašisti su mu uručili poziv za vojnu službu. On je odbio da uzme oružje i zato je 16 dana bio zatvoren u samici s vrlo malo hrane i u mrklom mraku. Vlasti su mu ponovo uručile poziv uz obećanje da će mu ukinuti kaznu — koja mu još nije bila ni saopštena — pod uslovom da posluša prethodno naređenje. I ovaj put je odbio.

Đeorđe je zbog toga osuđen na 25 godina zatvora. Ali oslobođen je kada su 25. septembra 1944. stigle sovjetske snage. Pa ipak, manje od dva meseca kasnije, Sovjeti su pokušali da ga regrutuju. Zbog toga što nije išao protiv svoje biblijski školovane savesti, osuđen je na deset godina prinudnog rada u različitim logorima. Njegova porodica celu jednu godinu nije znala ništa o njemu. Nakon pet godina robije, brat Vakarčuk je oslobođen 5. decembra 1949. Vratio se kući u Koržeuce i ostao veran do svoje smrti 12. marta 1980.

Parfin Goreačok: Rodio se 1900. godine, a spoznanje biblijske istine stekao je između 1925. i 1927. u selu Hlina. Njega i njegovu braću, Nikolaja i Jona, istini su poučavali Damjan i Aleksandru Rošu, prvi Istraživači Biblije u njihovom selu.

Parfin je 1933. s još nekim Svedocima uhapšen i deportovan u grad Kotin, gde su ga  ispitivali, a zatim osudili na novčanu kaznu zbog propovedanja. Na podsticaj seoskog sveštenika, Parfin je 1939. priveden u policijsku stanicu u susednom selu Gilavac. Tamo ga je policija vezala licem nadole na krevet bez madraca i više puta tukla po tabanima.

Kada su na vlast došli fašisti, Parfin je ponovo bio uhapšen i poslat u zatvor. Međutim, te iste godine oslobodili su ga Sovjeti, ali ubrzo su ga uhapsili kada je odbio da ide u vojsku. Nekoliko meseci su ga držali u zatvoru u Kišinjevu i zatim su ga pustili.

Sovjeti su 1947. ponovo uhapsili Parfina i ovog puta ga osudili na osam godina izgnanstva zbog propovedanja o Božjem Kraljevstvu. Njegova deca su 1951. deportovana u Sibir. Pa ipak, nije im bilo dozvoljeno da žive sa ocem. Čak ga više nikada nisu ni videla. Parfin se u izgnanstvu teško razboleo i umro je 1953, ostavši veran do kraja.

Vasile Padurec: Brat Padurec se rodio 1920. u Koržeucima, a za istinu je saznao 1941. u vreme fašizma. Zato je i on doživeo progonstvo kako od fašista, tako i od Sovjeta. Ovim drugima je odvažno rekao: „Niti sam ubijao boljševike, niti ću sada fašiste.“

Zbog takvog savesnog, biblijskog stava, Vasile je osuđen na deset godina radnog logora. Ipak, kazna je smanjena na pet godina i on se vratio kući 5. avgusta 1949. Kada je treći put uhapšen, počela je operacija „Sever“. Tako su 1. aprila 1951. Vasile i njegova porodica ukrcani u teretni vagon za Sibir. Nakon što su tamo proveli oko pet godina, dozvoljeno im je da se vrate u Koržeuce u Moldaviji. Vasile je umro 6. jula 2002, veran Jehovi, u vreme kada je ovaj izveštaj bio u pripremi.

 [Okvir/Slika na stranama 89, 90]

’Ni za šta ne bih menjao život koji sam proveo u službi‘

Jon Sava Ursoj

Rođen: 1920.

Kršten: 1943.

Neki podaci: U vreme komunizma služio kao pokrajinski nadglednik.

Rodio sam se u Karakušenima u Moldaviji. Za istinu sam saznao pre izbijanja Drugog svetskog rata. Supruga mi je umrla 1942. Na njenoj sahrani rulja me je oterala s groblja. Zašto? Zato što sam promenio veru. Nešto kasnije te iste godine, fašistička vlada je pokušala da me regrutuje. Iz želje da ostanem politički neutralan, odbio sam da služim vojsku. Osuđen sam na smrt, ali je presuda kasnije preinačena na 25 godina robije. Premeštan sam iz logora u logor. Dok sam bio u zatvoru u Krajovi u Rumuniji, došla je sovjetska armija i sve nas oslobodila.

Nisam pošteno ni osetio šta znači sloboda kada su me komunisti opet strpali u zatvor. Poslali su me u Kalinjin u Rusiji. Dve godine kasnije, 1946, pustili su me da idem kući u svoje selo, gde sam pomogao da se ponovo organizuje delo propovedanja. Onda su me 1951. Sovjeti ponovo uhapsili. Ovog puta su me, s mnogim drugim Svedocima, deportovali u Sibir. Kući sam se vratio tek 1969.

Kada se osvrnem na svoj život, vidim kako mi je Jehova u mnogim prilikama dao snagu da ostanem besprekoran. Ni za šta na ovom svetu ne bih menjao život koji sam proveo u službi za Stvoritelja. Sada se borim sa ograničenjima usled poodmaklih godina i slabog zdravlja. Međutim, sigurna nada u život u novom svetu, kada ću opet biti pun mladalačke snage, jača moju rešenost da ’ne odustanem od toga da činim ono što je vrsno‘ (Gal. 6:9).

 [Okvir/Slika na stranama 100-102]

Imam mnogo razloga da pevam

Aleksandra Kordon

Rođena: 1929.

Krštena: 1957.

Neki podaci: Patila pod sovjetskim režimom. Sada služi kao skupštinski objavitelj.

Ljubav prema pevanju pomogla mi je da pronađem istinu i da kasnije, kada mi je vera bila stavljena na ispit, ostanem duhovno jaka. Moje iskustvo počinje tokom 1940-ih kada sam kao tinejdžerka stupila u kontakt s grupom mladih ljudi u Koržeucu koji su uživali da u svoje slobodno vreme pevaju pesme Kraljevstva i razgovaraju o Bibliji. Duhovne istine koje sam saznala tokom ovih razgovora i iz pesama duboko su uticale na mene.

Ubrzo sam postala objavitelj dobre vesti. Zbog toga sam 1953. bila uhapšena s još deset Svedoka. Dok sam čekala suđenje, bila sam pritvorena u Kišinjevu. Duhovno sam se krepila tako što sam pevala pesme Kraljevstva, što je očigledno razbesnelo jednog čuvara. „Nalaziš se u zatvoru“, rekao je. „Ovde se ne peva!“

Odgovorila sam: „Pevala sam celog života. Zašto bih sada prestala? Možete me zatvoriti, ali mi ne možete staviti katanac na usta. Srce mi je slobodno i volim Jehovu. Zato imam mnogo razloga da pevam.“

 Osuđena sam na 25 godina prinudnog rada u logoru u Inti, blizu Severnog polarnika. Tokom kratkih letnjih meseci, drugi Svedoci i ja radili smo u obližnjim šumama. Ponovo su nam mnoge pesme koje smo znali napamet pomogle da ostanemo duhovno jaki i da duboko u srcu osećamo da smo duhovno slobodni. Čak su i stražari, za razliku od onih u Kišinjevu, tražili da pevamo.

U logoru Inta provela sam tri godine, tri meseca i tri dana. Zatim sam pomilovana i oslobođena. Pošto mi još uvek nije bilo dozvoljeno da se vratim kući u Moldaviju, otišla sam u Tomsk u Rusiji. Tamo sam se ponovo našla s mužem, koji je takođe bio u zatvoru. Bili smo razdvojeni četiri godine.

Pošto sam bila u zatvoru, još uvek nisam simbolizovala svoje predanje Jehovi krštenjem u vodi. Zato sam pitala braću u Tomsku da li bih to sada mogla da učinim. S obzirom da je bilo dosta njih koji su takođe želeli da se krste, braća su brzo organizovala krštenje. Međutim, zbog zabrane su odlučili da se krštenje obavi jedne noći na jezeru u obližnjoj šumi.

U predviđeno vreme krenuli smo iz predgrađa i da ne bismo bili sumnjivi, u parovima smo ulazili u šumu. Svaki par je trebalo da prati par ispred sebe dok konačno ne bi svi bezbedno stigli na jezero. Takav je barem bio plan. Nažalost, dve starije sestre ispred moje partnerke i mene nekako su izgubile iz vida par ispred sebe. Mi smo pratile njih, a oni iza su dosledno pratili nas. Uskoro smo se nas desetak saplitali u mraku i drhtali smo mokri do kože zbog vlažnog šipražja. Maštu su nam obuzele slike medveda i vukova jer se znalo da lutaju u toj oblasti. Bili smo toliko napeti da bi nas presekao svaki nepoznati zvuk.

Shvatila sam da je veoma važno da ne paničimo i da se ne obeshrabrimo. Zato sam predložila da stanemo i da zviždimo neku melodiju Kraljevstva, u nadi da će nas ostali možda čuti. Takođe smo se usrdno molili. Možete zamisliti koliko smo bili radosni kada smo čuli kako ista melodija dopire kroz tamu do nas! Da, naša braća su nas čula! Odmah su upalili baterijske lampe kako bismo mogli da ih pronađemo. Ubrzo smo bili podronjeni u ledenu vodu, koja nam uopšte nije bila hladna jer smo bili presrećni.

Sada imam 74 godine i ponovo živim u Koržeucu gde sam prvi put čula za istinu. Uprkos poodmaklim godinama, još uvek imam mnogo razloga da pevam, posebno kada hvalim našeg nebeskog Oca.

 [Okvir/Slike na stranama 104-106]

Uvek sam se trudio da oponašam primer svojih roditelja

Vasile Ursu

Rođen: 1927.

Kršten: 1941.

Neki podaci: Služio kao skupštinski sluga i učestvovao u tajnoj proizvodnji literature.

Moji roditelji, Simeon i Marija Ursu, krstili su se 1929. Od petoro dece koliko su imali, ja sam bio najstariji. Zbog neutralnosti, otac i majka su za vreme fašizma uhapšeni i osuđeni na 25 godina prinudnog rada. Duhovna braća i sestre iz obližnjih Koržeuca pazili su na nas decu i vodili naše porodično imanje. Tako smo uvek imali dovoljno hrane. Naša ostarela baka koja nije bila u istini, takođe je brinula o nama. Tada sam imao 14 godina.

Zahvaljujući dobrom primeru svojih roditelja, veoma sam se trudio da se dobro staram za duhovnost rođene braće i sestre. Da bih uspeo u tome, budio sam ih rano ujutro kako bismo zajedno razmatrali ponešto iz biblijske literature. Nisu baš uvek bili voljni da ustanu, ali nisu imali izbora. Uvideo sam koliko je važno imati dobre navike proučavanja. Rezultat toga je bio da su se roditelji po povratku kući 1944, pošto su bili ranije oslobođeni,  oduševili kada su videli koliko smo bili duhovno jaki. Kako je to bio radostan susret! Ipak, naša sreća je bila kratkog veka.

Naredne godine Sovjeti su uhapsili mog oca i poslali ga u zatvor u Noriljsk, u Sibiru, iznad Severnog polarnika. Tri godine kasnije, oženio sam se Emilijom, jednom energičnom, duhovnom sestrom. Odrasli smo praktično zajedno, tako da sam je veoma dobro poznavao. Međutim, samo godinu dana nakon našeg venčanja, majka i ja bili smo uhapšeni. Poslati smo u Kišinjev gde smo osuđeni na 25 godina prinudnog rada. Emilija se s puno ljubavi starala o mojoj braći i sestri koji su sada ostali bez roditelja i njihovog velikog brata.

Kasnije sam poslat u rudnik uglja u Vorkuti, ozloglašeni radni logor severno od Severnog polarnika. Dve godine kasnije, 1951, Emilija, moja tri brata i sestra bili su proterani u Tomsk u zapadnom Sibiru. Emilija je 1955. zatražila da bude premeštena u Vorkutu da bismo živeli zajedno. Tamo je rodila prvo od naše troje dece, devojčicu kojoj smo dali ime Tamara.

U septembru 1957. proglašena je amnestija tako da smo bili oslobođeni. Ali mesec dana kasnije ponovo sam bio uhapšen. Ovog puta, bio sam osuđen na sedam godina u radnom logoru u Mordviniji, blizu Saranska, u Rusiji. Tamo su zatvorena i mnoga druga braća, a puno njih je tek trebalo da dođe. Kada su nam supruge dolazile u posetu, nekako bi nam doturile dosta literature za koju smo bili duboko zahvalni. Emilija se u decembru 1957. preselila u Kurgan, u zapadnom Sibiru, kako bi brinula  o našoj ćerki Tamari, koja je do tada bila kod Emilijinih roditelja. Zbog toga smo Emilija i ja bili razdvojeni sedam godina. Ipak, to je bio jedini način da sprečimo da Tamaru pošalju u dom.

Oslobođen sam 1964, ali mi nije dozvoljeno da se vratim kući u Moldaviju. Iako mi je kretanje zvanično još uvek bilo ograničeno, mogao sam da se pridružim supruzi i ćerki u Kurganu, gde sam služio kao voditelj skupštinskog studija knjige. Onda smo se 1969. preselili u Krasnodar na Kavkazu. Tamo smo služili osam godina, a zatim smo se preselili u Čirčik u Uzbekistanu. Tamo sam radio u jednoj tajnoj štampariji. Konačno nam je 1984. dozvoljeno da se vratimo u Moldaviju. Naselili smo se u Tigini, gradu sa 160 000 stanovnika i svega 18 objavitelja. Tokom godina, ova mala grupa je narasla na devet skupština sa skoro 1 000 objavitelja i pionira.

Da li žalim što sam radi Gospoda proveo tolike godine u radnim logorima i zatvorima? Ni najmanje! Sporna pitanja su mi bila sasvim jasna već sa 14 godina, kada sam se i krstio — ili voliš Boga ili voliš svet! Pošto sam odlučio da služim Jehovi, nisam ni pomišljao da napravim kompromis (Jak. 4:4).

[Slike]

Levo: Vasile Ursu

Skroz levo: Vasile sa ženom, Emilijom, i ćerkom, Tamarom

 [Okvir/Slike na stranama 108-110]

Jedan dečkić s cvetićem dopro mi je do srca

Valentina Kožokaru

Rođena: 1952.

Krštena: 1997.

Neki podaci: Kao vaspitačica pod sovjetskim režimom, kroz školsko gradivo je provlačila ateizam.

Godine 1978, radila sam kao vaspitačica u jednom obdaništu u Feteštiju u Moldaviji. Bila sam ateista. Na jednoj sednici su nam rekli da se usredsredimo na decu Jehovinih svedoka i da ih poučimo ateizmu. To je po mom mišljenju bila odlična ideja. Zato sam se trudila da smislim maštovite načine kako bih doprla do srca dece čiji su roditelji bili Svedoci. Tako sam došla na ideju za koju sam smatrala da je veoma dobra.

Zadala sam deci da počnu da gaje dve leje cveća. U jednoj je trebalo da zasade i zalivaju cveće i da čupaju korov. Međutim, onu drugu leju nisu smeli da diraju. Rekla sam im da ona pripada Bogu i da će se on sam brinuti za nju. Deca su oduševljeno prihvatila ideju. Naravno, dok je jedna leja zalivana i negovana, „Božja mala bašta“ je potpuno obrasla korovom.

Onda sam jednog vedrog sunčanog dana okupila razred kod tih leja. Pohvalila sam decu za veliki  trud, nakon čega sam im postavila pažljivo osmišljena pitanja. „Da li ste zapazili da Bog uopšte nije pazio na svoju cvetnu leju?“, pitala sam. „Zar nije očigledno da ova leja nikome ne pripada?“

Deca su se u potpunosti složila s tim. Zatim sam zaključila: „Vidite, deco, ova cvetna leja izgleda ovako zato što Bog postoji jedino u ljudskoj mašti. Prema tome, pošto Bog zaista ne postoji, kako bi mogao da uzgaja cveće ili bilo šta drugo da radi?“

Dok sam govorila, posmatrala sam decu da bih videla njihovu reakciju. Primetila sam kako se jedan dečkić, čiji su roditelji Svedoci, sve više i više uzrujavao. Na kraju više nije mogao da izdrži. Otrčao je do obližnje livade, ubrao maslačak i doneo mi ga rekavši: „Ako Bog ne postoji, ko je onda učinio da nikne ovaj cvet? Niko od nas ga nije gajio.“ Njegova logika mi je otvorila oči. Duboko u sebi, uvidela sam da je ovo dete iznelo snažnu činjenicu.

Zbog toga što sam odgojena u duhu komunizma, trebalo je da prođu godine dok nisam načinila sledeći korak — da istražim Bibliju. Tako sam tek 1995. otišla kod Svedoka u svom mestu i zatražila biblijski studij. Možete zamisliti koliko sam se oduševila kada sam ustanovila da je jedan od mojih bivših učenika sada jedan od mojih učitelja!

Iskreno govoreći, komunistički režim mi je pružio dobro svetovno obrazovanje. Ali nije uspeo da mi pruži najvažnije životne pouke. Danas zahvaljujući Jehovi i onom hrabrom dečkiću mogu da koristim i duhovno i svetovno obrazovanje kada pomažem drugima da uvide da Bog zaista postoji i da se on iskreno zanima za ljude koje je stvorio.

 [Okvir/Slika na stranama 113-115]

Rođena u izgnanstvu

Lidija Sevastian

Rođena: 1954.

Krštena: 1995.

Neki podaci: Nakon što su je odgojili majka koja je bila Svedok i otac koji nije bio u istini, godinama nije imala kontakt s Jehovinim svedocima.

Moja majka i baka su postale Jehovini svedoci početkom 1940-ih. Otac je bio dobar čovek, ali tada nije prihvatio biblijsku istinu. Do 1951, majka je imala dvoje dece i nosila je blizance. U aprilu te godine, vlasti su pokušale da razdvoje našu porodicu. Dok je otac bio na poslu, ukrcali su na voz za Sibir majku — koja samo što se nije porodila — i mog brata i sestru. Ipak, majka je uspela nekako da pošalje poruku ocu koji je odmah došao kući. Iako nije bio Svedok, i on se popeo na voz i otišao u izgnanstvo s porodicom.

Tokom tog puta za Sibir, majci je dozvoljeno da nakratko ostane u Asinu da bi se porodila. Ostatak porodice je morao da nastavi do oblasti Tomsk, gde je otac našao smeštaj. Raspoređen je da radi zajedno s braćom. Nekoliko sedmica kasnije, majka i novorođeni blizanci pridružili su se porodici. Na nesreću, bebe su umrle zbog nehumanih uslova u kojima je porodica morala da živi.

 Pored svega, roditelji su u izgnanstvu dobili još četvoro dece, uključujući i mog brata blizanca i mene. Otac se dobro brinuo o svima nama. Konačno nam je 1957. bilo dopušteno da se vratimo u rodno selo. Majka je nastavila da nas poučava biblijskim načelima, uprkos tome što ju je tajna policija konstantno pratila.

S druge strane, otac se prvenstveno brinuo da se njegova deca dobro školuju. Zato sam sa 16 godina otišla u Kišinjev na univerzitet. Kasnije sam se udala i preselila u Kazahstan, tako da sam izgubila kontakt, ne samo sa svojim roditeljima nego i sa Jehovinom organizacijom. Vratila sam se u Kišinjev 1982. i odmah počela da tražim Jehovin narod, ali uzalud. Osam godina sam mislila da sam jedina osoba u celom gradu koja želi da obožava Jehovu.

Onda sam, dok sam stajala na jednoj autobuskoj stanici, čula dve žene kako razgovaraju o Jehovi. Približila sam im se kako bih ih bolje čula. Žene su promenile temu jer su pomislile da sam agent KGB-a. Kada su krenule, pratila sam ih, što ih je očigledno jako uznemirilo. Zato sam im brzo prišla i, nakon kratkog razgovora, uverila ih u svoje iskrene poticaje. Napokon mi se ispunio san da se pridružim Jehovinoj organizaciji! Nažalost, moj muž se protivio mojoj odluci.

Do tada smo imali dvoje dece. Godine 1992, imala sam operaciju kičme i šest meseci sam morala nepomično da ležim u bolnici. Tokom tog deprimirajućeg perioda u mom životu, dogodilo se nešto predivno. Moj sin Pavel je zauzeo stav za Jehovu i krstio se 1993. godine na međunarodnom kongresu u Kijevu. S vremenom sam se oporavila i ponovo sam mogla da hodam. Tako sam 1995. i ja simbolizovala svoje predanje Jehovi.

Danas su mnogi članovi moje porodice Svedoci, za šta sam zahvalna Jehovi i majci, čija mi je istrajnost uvek bila u mislima. Što se tiče oca koji je bio izuzetno odan porodici, radosna sam što mogu da kažem da je, pre nego što je umro, i on postao Jehovin sluga.

 [Okvir/Slika na stranama 117, 118]

Naše žrtve ne mogu da se porede s Jehovinom

Mihaj Ursoj

Rođen: 1927.

Kršten: 1945.

Neki podaci: Progonili ga i fašisti i komunisti.

Objavitelj dobre vesti postao sam 1941. Godinu dana kasnije, kada sam imao 15 godina, trebalo je da imamo vojnu obuku u školi. U učionici su visile slike rumunskog kralja Mihaila, generala Antoneskua i device Marije. Kada je naša grupa ušla u učionicu, trebalo je da se poklonimo pred slikama i da se prekrstimo. Trojica nas smo odbili da to uradimo.

Zbog toga nas je lokalna policija strašno izbatinala. Tu noć smo proveli u školi. Ujutro smo poslati u Koržeuce, gde smo opet dobili batine. Iz Koržeuca smo odvedeni u još nekoliko mesta, pre nego što su nas poslali da idemo peške na vojni sud udaljen oko 100 kilometara. Stopala su mi krvarila od tog pešačenja. Na kraju su me, verovatno zbog mojih godina, poslali kući bez presude.

Kada sam imao 18 godina, sovjetske vlasti su me pozvale na regrutaciju. Ponovo sam odbio da kompromitujem svoju neutralnost. Zato sam surovo  pretučen, baš kao i moj prijatelj George Nimenko. Zbog teških povreda, on je umro mesec i po dana kasnije. Pretpostavljam da su me poslali kući opet zbog mojih godina. Sovjeti su me ponovo uhapsili 1947, s tim što su ovog puta pretili da će me streljati ako odbijem vojnu službu. Nisu to uradili, ali su me ipak dva meseca držali u samici, nakon čega su me poslali na prinudan rad na gradnju kanala Volga-Don. Pokazalo se da je to veoma opasan posao i mnogi su poginuli. Prilikom jedne nesreće u kojoj su mnogi izgubili život, ja sam za dlaku izbegao povredu i poslat sam kući u Moldaviju.

Tamo sam se oženio. Godine 1951, moja trudna žena Vera i ja smo proterani. Putovali smo najpre vozom, a zatim brodom do sibirske tajge, ogromne oblasti subarktičkih šuma, gde sam se bavio sečom drva. Vera i ja smo živeli u jednoj kolibi s još 16 porodica. Na sreću, 1959. nam je dozvoljeno da se vratimo kući u Moldaviju.

Tokom i nakon tih teških godina, mnogo toga me je jačalo. Recimo, primer vere mog brata Jona. (Vidi 89. stranu.) On je osuđen na smrt, ali je i pored toga što nije znao da će njegova presuda biti preinačena, odbio da učini kompromis. Takođe me jača kada se prisetim kako se Jehova uvek brinuo za mene, kasnije i za moju suprugu, tokom kušnji koje smo pretrpeli radi njegovog imena. Pa ipak, naše žrtve ne mogu da se porede sa onim što je Jehova učinio za naše dobro time što je poslao svog Sina kao otkup za nas. Kada pomislim na tu izuzetnu žrtvu, to mi pomaže da svaki dan započnem s radošću.

 [Okvir/Slika na stranama 121-123]

Osetila sam Jehovinu nežnu brigu

Mihailina Georgica

Rođena: 1930.

Krštena: 1947.

Neki podaci: Tokom zabrane radila kao kurir i prevodilac.

Istinu sam upoznala 1945. i uživala sam da govorim o dobroj vesti svojim komšijama u rodnom selu, Glodenima i u obližnjem selu Petrunji. Zbog toga što sam propovedala u školi, nisam dobila svedočanstvo. Uprkos tome, rado sam koristila svoje obrazovanje kako bih pomagala u prevođenju biblijskih publikacija s rumunskog i ukrajinskog na ruski jezik.

Ubrzo nakon što sam se krstila, saznalo se da radim na prevođenju i osuđena sam na 25 godina prinudnog rada u Vorkuti, severno od Severnog polarnika, gde su bile i mnoge druge sestre. Uprkos teškim uslovima, sve smo nastavile da propovedamo. Nekako smo došle i do literature. Čak smo je i same proizvodile za potrebe unutar logora.

Jednog dana sam upoznala jednu mladu ženu koja je greškom uhapšena zbog sumnje da je Svedok. Predložila sam joj da istraži Božju Reč, pošto Jehova ima moć da oslobodi svoj narod ukoliko je  to njegova volja. S vremenom je pristala na biblijski studij i postala je naša sestra. Nedugo zatim bila je pomilovana i puštena iz logora.

Kasnije sam premeštena u Karagandu u Kazahstanu. Konačno sam i ja oslobođena 5. jula 1956. Preselila sam se u Tomsk gde sam upoznala i udala se za Aleksandrua Georgicu, koji je zbog svoje vere bio šest godina u zatvoru. Oboje smo nastavili da propovedamo na ogromnom području Sibira, svesni da nas tajna policija još uvek posmatra. Onda smo se preselili u Irkutsk, koji je samo malo zapadno od Bajkalskog jezera. Tamo smo nastavili da tajno proizvodimo literaturu. Kasnije smo takođe služili u Biškeku u Kirgiziji. Iako je bio veoma oprezan kada je svedočio, Aleksandru je uhvaćen i osuđen na deset godina zatvora.

Javni tužilac je rekao da mogu da posetim Aleksandrua dok čeka na presudu u zatvoru. S obzirom da to inače nije bilo dozvoljeno, upitala sam ga koji je povod za takvu ljubaznost. „Vi ste mlad par“, rekao je, „i imate dete. Možda ćete ponovo razmisliti o svojoj odluci.“ Rekla sam tužiocu da smo Aleksandru i ja davno odlučili da služimo Jehovi i da smo rešeni da mu ostanemo verni. Odgovorio je: „Čak i vaša Biblija kaže da više vredi živo pseto od mrtvog lava“ (Prop. 9:4). „Tačno“, odgovorila sam, „ali živo pseto koje ste vi opisali neće naslediti Božji novi svet.“

Aleksandru je odslužio svih deset godina zatvorske kazne i još jednu godinu je proveo u kućnom pritvoru. Kada je oslobođen, preselili smo se u Kazahstan, a zatim u Uzbekistan kako bismo pomogli u delu propovedanja. Na kraju smo se 1983. vratili u Moldaviju, srećni što smo imali neuporedivu prednost da u mnogim mestima pomažemo ljudima iskrenog srca da upoznaju Jehovu.

Kada razmislim o prošlosti, mogu da kažem da moj život nije uvek bio lak. Ali isto važi i za druge koji nisu Svedoci. I oni imaju mnoge probleme s kojima se bore. Međutim, mi smo patili radi dobre vesti. Zato smo uvek osećali Jehovinu nežnu zaštitu i brigu. Osim toga, znamo da nas nakon kušnji čeka veličanstvena i večna budućnost.

 [Tabela/Grafikon strani 80, 81]

MOLDAVIJA — ZNAČAJNI DOGAĐAJI

1891: Č. T. Rasel dolazi u Kišinjev u Besarabiji (u sadašnjoj Moldaviji).

1895.

1921: Godišnji izveštaj pokazuje da je preko 200 osoba prihvatilo biblijsku istinu.

1922: Sagrađena prva „kuća za sastanke“ u Koržeucima.

1925: Zabranjuje se delo Istraživača Biblije.

1930.

1940: Rumunija ustupa SSSR-u Besarabiju, koja dobija naziv Moldavska SSR.

1941: Rumunija vraća Moldaviju u svoj posed. Fašizam i ratna histerija dovode do progonstva Svedoka.

1944: SSSR ponovo okupira Moldaviju. Progonstvo se nastavlja.

 1949: Sovjeti počinju da deportuju Jehovine svedoke i druge.

1951: Staljin započinje operaciju „Sever“.

1960-e: KGB pokušava da unese neslogu i podele među Božjim narodom.

1965.

1989: Svedoci dobijaju veću religioznu slobodu. Delegati iz Moldavije prisustvuju kongresima u Poljskoj.

1991: Moldavska SSR dobija naziv Republika Moldavija. Održavaju se prvi pokrajinski sastanci. Prvi put jedan predstavnik svetske centrale dolazi kao zonski nadglednik.

1994: Jehovini svedoci su zakonski registrovani. U Kišinjevu se održava prvi oblasni kongres.

2000.

2000: Posvećenje novog Betela u Kišinjevu.

2003: U Moldaviji aktivno 18 473 objavitelja.

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

20 000

10 000

1895. 1930. 1965. 2000.

 [Mape na 73. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

UKRAJINA

MOLDAVIJA

Bričeni

Tabani

Lipkani

Širauci

Koržeuci

Caul

Fetešti

Soroka

Beljci

Petrunja

KIŠINJEV

Kaušeni

Dnjestar

Prut

RUMUNIJA

Jaši

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slika na 74. strani]

Ilije Groza, jedan od prvih Svedoka u Moldaviji

[Slika na 75. strani]

Tudor Groza

[Slika na 78. strani]

Joana Groza

[Slike na 92. strani]

Parfin Palamarčijuk i njegov sin Nikolaje

[Slika na 93. strani]

Vasile German

[Slika na 94. strani]

Nikolaje Aniskeviči

[Slika na 95. strani]

Marija German

[Slike na 96. strani]

Teretni vagoni u kojima su Svedoci deportovani u Sibir

 [Slika na 98. strani]

Ivan Mikitkov

[Slika na 99. strani]

Konstantin Šobe

[Slike na 107. strani]

Nikolaj Vološanovski s brošurom „Duplo dno“

[Slika na 111. strani]

George Gorobec

[Slika na 126. strani]

Kongresna dvorana u Feteštima

[Slika na 131. strani]

Odbor zemlje, sleva nadesno: Dejvid Grozesku, Anatolije Kravčijuk i Tiberiju Kovač