Narodna Republika Kongo

Naslov „Istina će vas osloboditi“ svetlucao je na ljubičastoj knjizi koja je stigla u paketu. Etjen je bio zbunjen. Ovaj paket je nesumnjivo bio za njega. Bio je adresiran na ime Etjena Nkunkua, glavnog projektanta jednog vladinog odeljenja u Banguiu, u Francuskoj Ekvatorijalnoj Africi. Međutim, on nije naručio tu knjigu, a ni adresa na poleđini, Watch Tower u Švajcarskoj, nije mu ništa značila. Nije ni pretpostavljao da će mu biblijska istina o kojoj govori ta knjiga promeniti život. Ta istina će takođe osloboditi hiljade drugih Afrikanaca od krive religije, plemenskih predrasuda i nepismenosti. Zaštitiće mnoge od predstojeće političke euforije i razočaranja koje je nakon toga nastupilo. Pružiće utehu i nadu tokom potresnih događaja. Takođe će uticati na bogobojazne osobe da rizikuju svoj život kako bi pomogli drugima. Priča o tim događajima je dirljiva i ohrabrujuća. Međutim, pre nego što saznamo šta je Etjen uradio nakon što je dobio knjigu, osmotrimo neke informacije o afričkoj zemlji u kojoj on živi.

 Jednu deceniju pre nego što je Kristifor Kolumbo preduzeo svoje čuveno putovanje ka američkim kontinentima 1492. godine, portugalski moreplovci su pod komandom Dioga Kaa stigli na ušće reke Kongo u centralnoj Africi. Oni nisu ni znali da je reka koja je zapljuskivala njihov brod prešla hiljade kilometara pre nego što je stigla do okeana.

Portugalci su naišli na lokalni narod, stanovnike bogatog kraljevstva Kongo. Tokom narednih nekoliko vekova, trgovci iz Portugala i iz drugih delova Evrope kupovali su slonovaču i robove od Afrikanaca koji su živeli duž obale. Evropljani su se tek krajem 19. veka usudili da krenu u unutrašnjost. Jedan od najistaknutijih ljudi koji su istraživali ovo područje bio je Pjer Savornjan de Braza, oficir francuske mornarice. Braza je 1880. potpisao ugovor s jednim lokalnim kraljem, čime je oblast severno od reke Kongo stavljena pod francusku nadležnost. Kasnije je ta teritorija postala Francuska Ekvatorijalna Afrika. Njen glavni grad je bio Brazavil.

Danas je Brazavil prestonica i najveći grad Narodne Republike Kongo. Nalazi se na obalama reke Kongo. Nizvodno od njega, reka besni preko velikog kamenja i grebenova još oko 400 kilometara prema moru, gde je Kao usidrio brod na svom putu u nepoznato. Iz Brazavila možeš baciti pogled preko reke na panoramu Kinšase, glavnog grada Demokratske Republike Kongo. Obe države su uzele ime ove reke.

Zbog brzaka i vodopada nizvodno od Brazavila, reka nije plovna sve do Atlantika. Međutim, Brazavil je s priobalnim gradom Poant Noar povezan prugom. Većina Kongoanaca živi u ova dva grada i njihovoj okolini. Premda se na severu nalaze neka priobalna mesta  i gradovi, veći deo ove vrele zemlje s gustim šumama slabo je naseljen.

Istina počinje da oslobađa ljude

Vratimo se na Etjena. On je knjigu dobio 1947. godine. Istog dana ju je pročitao, razmotrivši prva poglavlja s jednim komšijom. Obojica su prepoznala zvuk istine i odlučila da iduće nedelje pozovu neke prijatelje kako bi s njima čitali iz knjige i proverili biblijske stihove. Svi koji su došli bili su oduševljeni onim što su naučili i odlučili su da se okupe i sledeće nedelje. Tom drugom sastanku prisustvovao je i službenik sa carine po imenu Ogistin Bajone. Poput Etjena, i on je bio iz Brazavila, i takođe je postao revan u širenju istine koja donosi pravu slobodu.

Naredne sedmice, Etjenu su stigla dva pisma. Jedno je bilo od poznanika iz Kameruna koji je znao da se Etjen zanima za religiju. Napisao je da je on poslao Etjenovu adresu u švajcarsku podružnicu Watch Tower Society-ja. Drugo pismo je bilo iz Švajcarske u kom je bio podstaknut da pročita knjigu i da je osmotri s porodicom i prijateljima. Takođe je navedena i adresa u Francuskoj na koju je mogao da se obrati radi daljnjih informacija. Sada je Etjen znao zašto mu je stigla knjiga. Uskoro je počeo redovno da se dopisuje s podružnicom Jehovinih svedoka u Francuskoj.

Nakon nekoliko godina, i Etjen i Ogistin su se vratili u Brazavil. Međutim, pre toga je Etjen pisao jednom poznaniku u Brazavilu koji se zvao Timoti Mijemunua, koji je bio direktor jedne tehničke škole. Njegovo pismo je ovako počinjalo: „Drago mi je što ti mogu reći da put koji smo sledili nije put istine. Jehovini svedoci imaju istinu.“ Zatim je Etjen objasnio ono što je naučio. Takođe je poslao i knjigu „Istina  će vas osloboditi“. Timoti je povoljno reagovao na biblijsku poruku, baš kao što su reagovali Etjen i Ogistin. Bila su to prva trojica Kongoanaca koja su prihvatila biblijsku istinu i svaki od njih je nastavio da je prenosi drugima.

Timoti je pozvao učenike koji su stanovali u internatu te tehničke škole da prisustvuju biblijskim razgovorima u večernjim satima. Takođe je naručio još biblijskih publikacija. Ta grupa je počela da održava sastanke i da propoveda kako su najbolje umeli. Neki učenici, kao što su Noe Mikuiza i Semon Mampuja, kasnije su imali prednost da služe kao nadglednici u Jehovinoj organizaciji.

Erik Kuk, misionar koji je živeo u Južnoj Rodeziji (sada Zimbabve), posetio je 1950. grupice zainteresovanih  ljudi u Banguiju i Brazavilu kako bi ih ohrabrio. Međutim, problem je bio što brat Kuk nije znao francuski. Etjen se priseća: „Koristeći svoj mali englesko-francuski rečnik, ovaj ponizni, saosećajni brat maksimalno se trudio da nam objasni sve u vezi s delom propovedanja o Kraljevstvu i teokratskom organizacijom. Ponekad smo stvarno morali da nagađamo šta je hteo da nam kaže.“

Ograničenja

Poseta brata Kuka bila je pravovremena, jer je 24. jula 1950. visoki komesar kolonijalnih vlasti zabranio uvoz i distribuciju literature Jehovinih svedoka. Tokom naredne godine, objavitelji u Francuskoj Ekvatorijalnoj Africi uručili su samo šest primeraka literature, iako su održali 468 sastanaka za javnost. U Godišnjaku Jehovinih svedoka za 1952. izraženo je razumevanje za braću i saosećanje prema njima. Tamo je stajalo: „Pokušaj da zamisliš da si na ogromnom području sa samo 37 objavitelja Kraljevstva koji su raštrkani širom zemlje. Možda nikada nisi video nijednog drugog aktivnog Svedoka osim onih nekoliko u tvom gradu. Jedino što znaš o istini i o tome kako treba svedočiti jeste ono što si pročitao u publikacijama i u nekoliko pisama Zajednice koja su uspela da stignu do tebe. [S time se] suočavaju braća u afričkim zemljama koje su pod francuskom upravom.“

Kasnije je iz Francuske došao Žak Mišel da bi ohrabrio i dodatno obučio tu grupu. Noe Mikuiza, jedan od onih učenika iz tehničke škole, priseća se  jednog pitanja o kojem su stalno razmišljali. Oni su pitali: „Da li je zabranjeno da se pije vino?“ Sve oči su bile uperene u brata Mišela dok je otvarao u Bibliji Psalam 104:15. Nakon što je pročitao taj stih, Žak je objasnio da je vino dar od Boga, mada hrišćani ne treba da ga previše piju.

Novokrštena braća iz Brazavila revno su svedočila drugima. Vikendom su redovno prelazili reku skelom kako bi propovedali u Kinšasi. Tako se 1952. krstio prvi Kongoanac s južne strane te reke. Tokom tih prvih godina, braća iz Brazavila su puno pomagala onima u Kinšasi. Kasnije će se uloge zameniti.

U decembru 1954, braća su organizovala jedan veći skup u Brazavilu. Bilo je 650 prisutnih i 70 krštenih. Istina je sve više ljudi oslobađala od krive religije. Naravno, religioznim vođama takozvanog hrišćanstva nije bilo drago zbog toga i trudile su se da okrenu vlasti protiv Jehovinih svedoka. Policija je mislila da je Timoti Mijemunua vođa Svedoka, pa ga je zato često privodila u stanicu. Tamo su mu pretili i  tukli ga. To ga nije obeshrabrilo, niti je zaplašilo ostatak Jehovinog naroda u Brazavilu. I dalje je raslo zanimanje za biblijsku istinu.

Zatim su vlasti preduzele dodatne mere. Timoti Mijemunua i Aron Dijamonika, jedan od onih nekadašnjih učenika iz tehničke škole koji su prihvatili istinu, radili su u državnoj službi. Vlada ih je 1955. premestila u udaljene gradove u unutrašnjosti zemlje. Timoti je poslan u Džambalu, a Aron u Imfondo. Taj pokušaj da se spreči propovedanje u potpunosti je propao. Braća u Brazavilu su revno nastavila sa svojim aktivnostima, dok su Timoti i Aron otvorili nova područja i osnovali skupštine na svojim novim lokacijama. Iako su braća bila revna, priželjkivala su pomoć iz drugih zemalja. Uskoro je i to došlo na red.

U martu 1956, stigla su prva četiri misionara iz Francuske: Žan i Ida Senjobo s Klodom i Simonom Dupon. U januaru 1957, u Brazavilu je otvoren Betel koji je bio nadležan za delo propovedanja u Francuskoj Ekvatorijalnoj Africi. Brat Senjobo je bio naimenovan za slugu podružnice. Nedugo nakon toga, doživeo je tragediju kada je njegova supruga Ida stradala u saobraćajnoj nesreći prilikom njihove posete skupštinama današnje Centralnoafričke Republike. Žan je nastavio da služi na svojoj dodeli.

 U unutrašnjost

Ogistin Bajone je u to vreme već bio pokrajinski nadglednik. Posećivao je sela duboko u šumama, kao i pigmejske logore na severu i zapadu zemlje. Pošto je često i daleko pešačio, u toj oblasti je postao poznat kao Onaj koji pešači. Ponekad je u društvu brata Bajonea bio i Žan Senjobo. Žan je bio iznenađen što su ljudi u dubini ekvatorijalne šume znali da oni dolaze. Bubnjevi su prosledili sledeću poruku: „Onaj koji pešači dolazi s jednim belcem.“

Takvi poduhvati su doveli do dobrih rezultata. Ranije su ljudi govorili da Jehovinih svedoka ima samo u Narodnoj Republici Kongo. Prisustvo brata Senjoba i drugih misionara, kao i projekcije filma Društvo Novog sveta u akciji, dokazali su suprotno.

Biblijska istina je i dalje stizala u sela duboko u unutrašnjosti, oslobađajući ljude od spiritističkih običaja i plemenskih sukoba. Mnoga braća iz tih krajeva bila su nepismena. Pošto nisu imali satove, vreme za odlazak na sastanke određivali su po položaju sunca. Da bi izračunali vreme koje su proveli u službi, koristili su štapiće. Svaki put kada bi nekome svedočili, presavili bi po jedan štapić u maramicu. Četiri štapića su označavala jedan sat. Tako su na kraju svakog meseca mogli da sastave svoj izveštaj službe na terenu. Međutim, braća su zapravo mnogo više propovedala od onoga  što su izveštavala, budući da je istina bila glavna tema njihovih razgovora s drugima.

Zbivanja na pravnom polju i političke promene

Seti se da su 1950. stavljena ograničenja na uvoz literature Jehovinih svedoka. Kao što smo videli, to nije zaustavilo delo stvaranja učenika. Užasnuto zbog toga, hrišćansko sveštenstvo se žalilo vladinim administrativnim vlastima, lažno tvrdeći da su Jehovini svedoci komunisti. Zbog toga su jednog četvrtka 1956. desetorica braće bila uhapšena u pet ujutro. Vest o hapšenju se brzo pročula. Religiozni protivnici su likovali. Suđenje je održano istog dana u sudnici prepunoj braće koja su došla da prate proces.

Noe Mikuiza se priseća: „Tokom suđenja smo dokazali da nismo komunisti nego hrišćani, Božje sluge, koje izvršavaju ono što je napisano u Mateju 24:14. Naš advokat, koji je voleo da čita naše publikacije, rekao je sudu da ne bi bilo prestupnika kada bi svi bili kao Jehovini svedoci. Presuda je izrečena tog istog poslepodneva: ’Nisu krivi.‘ Ushićeni, svi smo pohitali kućama da se presvučemo, pošto smo uveče imali sastanak. Vest o našem hapšenju se pronela po celom gradu, pa smo hteli da svi znaju da smo slobodni. Na sastanku smo iz sveg glasa pevali pesme Kraljevstva. Mnogi koji su nas čuli bili su iznenađeni. Mislili su da smo u zatvoru.“

Republika Kongo je 15. avgusta 1960. stekla nezavisnost. Došlo je do političkog nasilja. Dok je sveštenstvo takozvanog hrišćanstva aktivno učestvovalo u tim zbivanjima, Jehovini svedoci su nastavili s propovedanjem. Na jednom pokrajinskom sastanku u Brazavilu održanom 1960, bilo je ukupno 3 716 prisutnih.  Ljudi su i na severu masovno dolazili u skupštine. Na primer, u jednoj oblasti gde je živelo 70 objavitelja, na skupštinske sastanke je dolazilo skoro hiljadu ljudi.

U decembru 1961, Svedoci su registrovali zakonsko telo pod nazivom Les Témoins de Jéhovah. Zakonsko priznanje je donelo olakšice, ali braća su znala da nije mudro da se u potpunosti oslanjaju na tako nešto. Brat Senjobo priča šta se nedugo zatim desilo: „Jednog dana sam bio priveden kod jednog visokog predstavnika ministarstva unutrašnjih poslova koji nas nije voleo zbog naše hrišćanske neutralnosti. Pretio je da će me proterati iz zemlje. Strahovao sam da bi mogao da ostvari svoje pretnje, pošto je imao ta ovlašćenja. Međutim, sutradan je umro od infarkta.“

Misionarski život tokom 1960-ih

U februaru 1963, sa Haitija su stigli Fred Lukus i Maks Danilejko. Fred je nakon što se oženio služio kao pokrajinski nadglednik. U početku mu je, dok je posećivao skupštine, bilo teško da razabere ko su članovi iste porodice. On se priseća: „Nisam znao ko su bile žene starešina i nisam mogao da odredim koja su njihova deca. Braća su se držala običaja iz centralne Afrike da žene nakon udaje zadrže devojačko prezime, kao i da deca dobiju prezime po nekom rođaku ili kućnom prijatelju.

„Prve večeri kada smo došli u Dvoranu Kraljevstva primetili smo da su braća tiha i da su se ustručavala da pričaju s nama. Kada je počeo sastanak, zapazili smo nešto neuobičajeno. Braća i stariji dečaci sedeli su na jednoj strani dvorane, a manja deca i sestre na drugoj. Deo gde su sedela braća bio je skroz popunjen kada je počeo sastanak, ali je u delu gde su sedele sestre bilo  samo nekoliko osoba. Kako je sastanak odmicao, tako je sve više sestara dolazilo s malom decom, graciozno noseći Biblije i knjige na glavi.

„Popeo sam se na podijum da pozdravim skupštinu i predstavim svoju ženu i sebe. Nakon što sam prisutnima izrazio srdačnu dobrodošlicu, malo sam zastao, pogledao prema delu dvorane gde su sedela braća i zatim rekao: ’Braćo, molim vas da izdvojite deset minuta da bi svako od vas našao svoju ženu i decu. Od sada pa ubuduće, molim vas da sedite zajedno kao porodica kao što to rade svi Jehovini svedoci u celom svetu.‘ Rado su to učinili.“

Bilo je izazova i s javnim prevozom. Lea, žena brata Lukusa, priseća se sledećeg: „Spakovali bismo male poljske krevete, mrežu protiv komaraca, kofu i filtere za vodu, odeću, knjige, časopise i filmove s biblijskim temama. Da bi se prikazao film, bilo je potrebno da se ponesu i kablovi, sijalice, rolne s filmovima, tekstovi, mali generator i boca s plinom. Sve to smo nosili sa sobom u kamione koji su se  koristili za javni prevoz. Da bismo seli u kabinu, morali smo da budemo na stanici do 2.00 ujutro. U protivnom, morali bismo da sedimo pozadi, na suncu, sa životinjama, prtljagom i brojnim putnicima.

„Jednom smo, nakon što smo satima pešačili po suncu, stigli kući i videli da su mravi ratnici izvršili najezdu na malu kolibu od blata u kojoj smo živeli. Popeli su se na kofu s vodom, napravili most od sopstvenih tela da bi došli do male konzerve s margarinom i potpuno je ispraznili. To veče smo za jelo imali samo tvrdi tost i po pola konzerve sardine. Iako smo bili umorni i pomalo tužni, otišli smo u krevet, dok su naša braća ostala napolju i uz vatru pevušila pesme Kraljevstva. Kakav fin i divan način da se utone u san!“

Verni misionari i lokalne starešine

Od 1956. do 1977, u Narodnoj Republici Kongo služilo je preko 20 misionara. Premda im život nije uvek bio lak, svako od njih je dao veliki doprinos delu  propovedanja o Kraljevstvu. Na primer, sve sluge podružnice takođe su bili i misionari. Kada se 1962. brat Senjobo vratio u Francusku, delo propovedanja je nadgledao Lari Holms. Nakon što su 1965. Lari i njegova žena Odri napustili misionarsku službu, sluga podružnice je postao brat Lukus.

Mnoga lokalna braća su takođe bila odlični primeri u predvođenju. Kada je 1976. uveden Odbor podružnice, Vodeće telo je naimenovalo trojicu braće: Džeka Johansona i Palea Bjerea, koji su bili misionari, i Marselena Ngoloa, jednog lokalnog brata.

Ogistin Bajone — Onaj koji pešači — bio je 1962. godine u 37. razredu Gileada. Nakon diplomiranja otišao je u Centralnoafričku Republiku, gde je skoro 15 godina pre toga pročitao knjigu „Istina će vas osloboditi“. Ogistin se posle oženio, podigao decu i vratio u Brazavil, gde je svoj dom stavio na raspolaganje za hrišćanske sastanke. Takođe je poklonio deo imanja za Dvoranu Kraljevstva, koja je kasnije i izgrađena.

I Ogistin Bajone i Timoti Mijemunua su umrli. Timoti je pre smrti zapisao neka svoja iskustva. Svoj izveštaj je završio citirajući Jevrejima 10:39: „Mi nismo od onih koji se povlače, za uništenje, nego od onih koji imaju veru, da dušu živom sačuvamo.“ Etjen  Nkunku, jedan od one trojice koji su prvi prihvatili istinu u Kongu, sada ima skoro 90 godina. Ta braća su zaista divni primeri vernih slugu!

Vreme ispita

U avgustu 1970, Republika Kongo je uvela komunistički oblik vladanja. Seti se da su vlasti tokom prethodnih godina uznemiravale braću optužujući ih da su komunisti. Sada kada su zemljom upravljali komunisti, nove vlasti su zamerale braći što nisu komunisti!

Međutim, nova vlada neko vreme nije ometala delo Jehovinih svedoka. Kongresi i sastanci su se slobodno održavali i novim misionarima je bilo dozvoljeno da uđu u zemlju. Ipak, braća su na kraju počela da osećaju posledice komunističkog režima. Najpre su neki zvaničnici optužili misionare da su špijuni. Potom je 3. januara 1977. delo Jehovinih svedoka bilo zvanično zabranjeno. Jedan za drugim, misionari su proterivani, sve dok nisu ostali samo još Džek i Linda Johanson. Džek o tom vremenu kaže: „Tih nekoliko meseci koje smo sami proveli u Betelu, verovatno je bilo najteže vreme u našoj misionarskoj službi što se tiče ispita vere, ali i najbolje što se tiče jačanja vere. Optužili su nas da smo špijuni koji rade za Američku obaveštajnu službu (CIA). Vladini neprijatelji,  uključujući i religiozne vođe, bili su hapšeni i ubijani. Zato smo znali da smo u velikoj opasnosti. Međutim, videli smo da je Jehovina zaštitnička ruka nad nama i to nam je jačalo veru.“

Noe Mikuiza se obratio premijeru i zamolio da se Džeku i Lindi dozvoli da ostanu u zemlji. Molba je odbijena; morali su da idu. Zemljište Zajednice i Dvorane Kraljevstva bili su konfiskovani, a Betel zatvoren. Jedno kratko vreme, delo propovedanja je nadgledala francuska podružnica, a kasnije je nadležnost preuzeo Betel u Kinšasi.

Iako su braća na izvesne načine ograničavana, oni nisu doživeli ozbiljno progonstvo koje su podneli Svedoci u nekim drugim zemljama. Međutim, neka braća su se uplašila i to je uticalo i na druge. Premda su braća i dalje redovno održavala sastanke, praktično se stalo sa službom od kuće do kuće. Zato je Betel u Kinšasi poslao preko reke starešine da ohrabre i ojačaju braću.

 Jedan od te braće bio je Andre Kitula. U junu 1981, on je počeo da obilazi 12 skupština u Brazavilu kao pokrajinski nadglednik. Prilikom posete prvoj skupštini u gradu, primetio je da braća dolaze na Teokratsku školu službe i Sastanak službe koji su se inače održavali utorkom. Međutim, u sredu ujutro nije došao nijedan objavitelj na sastanak za službu na terenu. Kada je brat Andre počeo sam da propoveda, jedan stanar mu je krajnje iskreno rekao: „Jehovini svedoci su nas uvek tešili, ali sada kao da su u zemlju propali!“

Andre je nastavio da propoveda tog prepodneva i naišao je na jednog brata koji je rekao: „Svi smo izgubili naviku da propovedamo od kuće do kuće.“ Taj brat je zatim ispričao drugim objaviteljima šta Andre radi. Posle podne je nekoliko sestara došlo na sastanak za službu. Uskoro se u celom Brazavilu ponovo krenulo sa službom od kuće do kuće. Tokom tri godine koliko su Andre i njegova žena Klemanten tamo služili, nijedan brat nije bio uhapšen. Braća iz unutrašnjosti su čula šta se dešava. Zaključili su da ako se braća u Brazavilu ne plaše da idu od vrata do vrata, onda nema razloga ni oni da se plaše.

Dejvid Navej, koji je tada radio u Betelu u Kinšasi, objašnjava zašto je podružnica bila naročito srećna što je poslala pomoć preko reke. On kaže: „Upravo su braća iz Brazavila pokrenula delo u Kinšasi. Kasnije, kada je komunistički sistem usporio tamošnje delo, ovdašnji Svedoci su otišli da im pomognu. Još jednom se pokazalo da su mudre reči iz Propovednika 4:9, 10: ’Dvojica vrede više nego jedan, jer dobijaju dobru platu za svoj trud. Jer ako padnu, drug će podignuti druga svoga.‘ U našem slučaju, braća bi rekla: ’Dva Konga vrede više nego jedan.‘“

 Napredovanje usred političkih promena

Tokom 1991. godine, došlo je do preokreta i promena na političkoj sceni. Narodna Republika Kongo je prešla s jednopartijskog sistema na višepartijski sistem. Iako je na ulicama vladalo oduševljenje, braća su zadržala na umu upozorenje iz Psalma 146:3, koje glasi: „Ne uzdajte se u knezove ni u smrtnika od koga pomoći nema.“ Ubrzo se videla istinitost ove izjave.

Pa ipak, Jehovin narod je imao koristi od političkih promena. Tako je 12. novembra 1991, ministar unutrašnjih poslova doneo odluku kojom je skinuta zabrana sa aktivnosti Jehovinih svedoka. Vraćene su Dvorane Kraljevstva koje su bile konfiskovane, što nije bio slučaj i sa zgradom nekadašnjeg Betela, u kojoj se sve do sada nalazi predsednikova garda. U avgustu 1992. organizovani su oblasni kongresi u Brazavilu i Poant Noaru, prvi posle 15 godina. Te godine se broj biblijskih studija popeo na 5 675, što je bilo skoro četiri puta više od broja objavitelja!

U međuvremenu je vraćeni zakonski status omogućio dolazak misionara. Naimenovani su specijalni pioniri koji su poslati na sever, gde je većina onih koji su dolazili na sastanke bila nepismena. Skupštine u gradovima su uspešno poučile mnoge da čitaju i pišu. Sada je bilo vreme da se ulože dodatni napori kako bi se povećala pismenost u zemlji.

 Izbori koji su održani 1993. doveli su do još jedne promene u vladi. Rašireno nezadovoljstvo opozicione partije dovelo je do vanrednog stanja koje je trajalo nekoliko sedmica. Oružani sukobi, napadi, policijski čas, blokade puteva i pljačke postale su svakodnevna pojava. Ljudi su bili šokirani i duboko razočarani. I dalje je vladala ekonomska kriza. Oduševljenje iz 1991. u potpunosti se raspršilo.

Paralelno s političkim previranjima nastali su i etnički problemi. Neka braća su zbog plemenskih sukoba morala da se presele u bezbednija područja. Zbog toga je nekoliko skupština bilo rasformirano. U svim tim prilikama, braća su uvek iznova pokazivala da ih je istina oslobodila etničke mržnje. Braća su se tokom nemira međusobno pomagala i štitila, bez obzira na plemensku pripadnost. Mnogi su počeli da uviđaju da samo Jehova može da im pruži pravu sigurnost.

Betel u Kinšasi je pružao smernice i ohrabrenje. Do kraja 1996, situacija u zemlji se ponovo smirila i broj objavitelja je narastao na 3 935. U misionarskom domu u Brazavilu živelo je pet misionara. Kada su došla još dva bračna para, u Poant Noaru je u aprilu 1997. otvoren nov misionarski dom.

Na severnoj strani reke, u Narodnoj Republici Kongo, život je bio miran i delo propovedanja o Kraljevstvu je lepo napredovalo. U međuvremenu je besneo sukob u susednoj Demokratskoj Republici Kongo. Pošto su sukobi bili sve bliži Kinšasi, misionari su morali da se evakuišu. Zato su do kraja maja misionari iz Kinšase prešli u Brazavil i Poant Noar, gde su revno služili sa ostalim misionarima. Niko nije ni pomišljao kakve će se strahote desiti za samo nekoliko dana.

 Izbija građanski rat

U Brazavilu je 5. juna 1997. iznenada izbio rat. Sukob se vodio između snaga odanih tadašnjem predsedniku i onih koje su bile odane prethodnom. Teška artiljerija je granatirala i uništila i grad i predgrađe. Hiljade ljudi je poginulo. Tela su ležala na sve strane. Nastao je haos. Bilo je teško razaznati ko se protiv koga bori. Nestala je stabilnost koja je vladala u Brazavilu. Prevoz skelama za Kinšasu bio je obustavljen. Mnogi su pobegli u šume, dok su drugi otišli svojim čunovima na rečna ostrvca. Ostali su pokušali da se prebace preko reke u Kinšasu. Iako su se borbe vodile i u blizini Kinšase, to nije bilo ništa u poređenju s nasiljem u Brazavilu.

Rat je svima stvarao probleme, pa i braći, ali Božjim slugama istina je puno značila! Oni su u potpunosti bili uvereni u ono što piše u Psalmu 46:2, 3: „Bog je nama utočište i sila, i pomoć što se uvek u nevolji nađe. Zato se ne bojimo ako se i zemlja uskoleba, i gore se u srcu mora uzdrmaju.“

Mnoga braća su uspela da pređu u Kinšasu, gde je Odbor podružnice organizovao pomoć u pružanju hrane, prenoćišta i lečenja. Porodice u Kinšasi su rado pokazivale ljubav i ukazivale gostoprimstvo svojim suvernicima iz Brazavila.

Da bi se pomoglo onima koji nisu mogli da pobegnu, neka braća su ostala u Brazavilu. Među njima su bili Žan Teodor Oteni i njegova žena, Žane, koja je bila opšti pionir. U avgustu je jedna granata pala na njihovu kuću i ozbiljno ranila Žane. Žan ju je hitno prebacio za Kinšasu, ali bilo je prekasno. Žan se priseća: „Žane je puno volela službu, do samog kraja. Dala mi je svoju beležnicu sa adresama i rekla:  ’Moraš posetiti sve moje studente Biblije zato što mi mnogo znače.‘ Zagrlio sam je, i kada sam je ponovo pogledao, video sam da je bila mrtva.“ Žan je, poput mnogih drugih, nastavio da revno služi Jehovi, potpuno uveren u obećanje o uskrsenju.

Pošto je redovan prevoz skelama između dve prestonice bio obustavljen, oni koji su imali male motorne čamce nudili su se da prevezu ljude koji su želeli da pobegnu iz Brazavila. Hrabra braća iz Brazavila, uključujući i Luj-Noela Motulu, Žan-Marija Lubakija i Simforjana Bakebu, dobrovoljno su tražili braću koja su nestala i pomagali onima koji su još uvek bili u Brazavilu. Da bi pretražili ostrvca i obale, morali su u malim čamcima da prkose snažnim strujama moćne reke Kongo. To je takođe podrazumevalo da uđu u borbenu zonu u Brazavilu, gde je i dalje bilo užasno. To je iziskivalo da rizikuju svoj život radi braće.

Simforjan, koji je bio veoma iskusan u prelaženju reke, mnogo puta je tokom građanskog rata prelazio u  susedni grad. Ponekad je prelazio reku da bi pomogao onima koji su ostali u Brazavilu. Recimo, jednom je prelazio reku s deset vreća pirinča koje je nosio za neku braću u Brazavilu koja su živela na relativno bezbednom mestu. Naravno, bio je izazov da pređe reku, ali je još veći izazov bio da odnese pirinač, a da ga ne opljačkaju. Među njegovim putnicima bio je i jedan čovek koji je odudarao od drugih. On je pitao Simforjana kuda ide s pirinčem. Simforjan je objasnio šta radi i iskoristio je priliku da mu prenese svoju na Bibliji temeljenu nadu. Kada je čamac pristao uz obalu, čovek je otkrio da je visoki zvaničnik. Pozvao je dvojicu vojnika i naredio im da čuvaju pirinač dok Simforjan ne nabavi auto kojim će prevesti pirinač braći.

Simforjan je obično prelazio reku da bi pomogao braći da pobegnu iz Brazavila. Jednu situaciju nikada neće zaboraviti. On se priseća: „Rečne struje su veoma jake, ali većina onih koji imaju čamce znaju kako da bezbedno preplove a da ne budu odneseni nizvodno prema opasnim brzacima. Krenuli smo iz Brazavila sa sedmoro braće i još petoro drugih ljudi. Baš kad smo bili na sredini reke, čamac je ostao bez goriva. Uspeli smo da se domognemo jednog ostrvca, gde smo mogli da se usidrimo. Na moje veliko olakšanje, došao je jedan mali čamac, i čamdžija je obećao da će nam kupiti malo goriva u Kinšasi. Zabrinuto smo ga čekali dugih sat i po dok se nije vratio s gorivom.“

Uskoro je podružnica u Kinšasi brinula za oko 1 000 braće i sestara, uključujući i njihove porodice i zainteresovane osobe. Do oktobra 1997, neprijateljstvo je prestalo, tako da su izbeglice počele da se vraćaju u Brazavil.

 Svi misionari koji su služili u Brazavilu i Poant Noaru bili su evakuisani zbog rata. Neki su otišli kući u Britaniju i Nemačku, dok su drugi otišli u Benin i Obalu slonovače. Kada se situacija malo stabilizovala, neki su se vratili na svoje dodele u Narodnoj Republici Kongo. Pored toga, iz Francuske je u decembru 1998. trebalo da stignu još tri para i jedan neoženjeni brat. Edi i Pamela Mej, iskusni misionari koji su služili u Betelu u Kinšasi, poslati su u Brazavil, tako da je otvoren nov misionarski dom.

Još jednom građanski rat

Iduće godine je u Brazavilu izbio još jedan građanski rat. Ponovo je stradalo na hiljade ljudi, uključujući i nekoliko Svedoka. Većina misionara koji samo što su stigli evakuisani su u misionarske domove u obližnjem Kamerunu. Premda se pričalo da će se rat proširiti do Poant Noara na obali, trojica misionara su uspela da ostanu tamo. U maju 1999, građanski rat se konačno završio.

Pošto su mnogi Svedoci morali da pobegnu, broj skupština u zemlji je opao sa 108 na 89. Sada u Brazavilu ima 1 903 objavitelja u 23 skupštine. U Poant Noaru ima 1 949 objavitelja u 24 skupštine. Jehovini svedoci iz drugih krajeva pružali su materijalnu pomoć za svoju duhovnu braću i sestre tokom oba građanska rata. Kao i obično, tu pomoć su primili i oni koji nisu Jehovini svedoci.

Uprkos ratu, gladi, bolesti i mnogim drugim poteškoćama, Svedoci u Narodnoj Republici Kongo su imali mesečni prosek od 16,2 sata u službi na terenu. Tokom aprila 1999, pred kraj drugog građanskog rata, 21 posto objavitelja bio je u nekom obliku punovremene službe.

 Radost u istini

Ratovi su razorili i opustošili zemlju. Sada se Brazavil obnavlja, ali ima još puno posla. Među najvažnijim građevinskim projektima su Dvorane Kraljevstva, u kojima se ljudi poučavaju biblijskoj istini. U februaru 2002, posvećene su četiri Dvorane Kraljevstva — dve u Poant Noaru i dve u Brazavilu.

Na jednom od programa za posvećenje u Brazavilu, jedan stariji brat je ispričao šta se desilo pre 15 godina tokom zabrane. Braća su planirala da 1. januara održe veći skup na jednom placu. Smatrali su da će ga održati bez poteškoća, jer će ljudi slaviti novu godinu. Međutim, policija je došla kada se završio prepodnevni program i prekinula skup. Brat je nastavio: „Otišli smo sa suzama u očima. Danas smo ponovo tu, na istom mestu, ponovo sa suzama u očima. Ali ovog puta nam teku suze radosnice, jer prisustvujemo posvećenju novoizgrađene Dvorane Kraljevstva.“ Da, ta divna nova dvorana izgrađena je na istom mestu!

Prošlo je preko 50 godina od kada je knjiga „Istina će vas osloboditi“ pomogla Etjenu Nkunku, Ogistinu Bajoneu i Timotiju Mijemunui da upoznaju istinu. Tokom tog vremena, hiljade ljudi u Narodnoj Republici Kongo je sledilo njihov primer vere, i još mnogi to nastavljaju da rade, tako da predstoji divna budućnost. Vodi se preko 15 000 biblijskih studija — što je tri i po puta više od broja objavitelja! Na Memorijalu 2003. bilo je 21 987 prisutnih. Na kraju službene 2003. godine, 4 536 objavitelja, uključujući i 15 misionara, revno su pomagali drugima da upoznaju istinu koja će ih osloboditi (Jovan 8:31, 32).

[Istaknuti tekst na 143. strani]

Bubnjevi su prosledili sledeću poruku: „Onaj koji pešači dolazi s jednim belcem“

[Istaknuti tekst na 144. strani]

’Pošto nisu imali satove, braća su vreme za odlazak na sastanke određivala po položaju sunca‘

[Istaknuti tekst na 151. strani]

„Otišli smo u krevet, dok su naša braća ostala napolju i uz vatru pevušila pesme Kraljevstva. Kakav fin i divan način da se utone u san!“

 [Okvir na 140. strani]

Narodna Republika Kongo

Zemlja: Narodna Republika Kongo se nalazi između Gabona, Kameruna, Centralnoafričke Republike i Demokratske Republike Kongo. Veća je od Finske ili Italije. Priobalna nizija se proteže oko 60 kilometara od obale, nakon koje slede visoravni koje se uzdižu i do 800 metara nadmorske visine. Ostatkom zemlje preovladavaju guste šume i velike reke.

Narod: Stanovništvo od skoro tri miliona ljudi sačinjavaju mnoga plemena. U oblastima s gustim šumama žive pigmeji.

Jezik: Iako je službeni jezik francuski, mnogi u severnim krajevima govore lingala jezikom. Na jugu se govori monokutuba.

Privreda: Osnovne potrebe zadovoljavaju se minimalnom zemljoradnjom kao i ribarenjem u slatkim vodama i moru. Šume su prepune životinja, tako da vešti lovci lako dolaze do ulova.

Ishrana: U većini jela prvenstveno se koriste kasava ili pirinač. Služe se s ribom ili piletinom začinjenom ljutim sosovima. Koriste se mnoge vrste voća, na primer mango, ananas, papaja, pomorandža i avokado.

Klima: Tropska, topla i vlažna tokom cele godine. Postoje dve upadljivo različite sezone: kišna, od marta do juna, i sušna, koja traje od juna do oktobra.

 [Tabela/Grafikon na strani 148, 149]

NR KONGO — ZNAČAJNI DOGAĐAJI

1940.

1947: Knjiga „Istina će vas osloboditi“ budi prva interesovanja.

1950: Misionar Erik Kuk posećuje Brazavil. Vlasti stavljaju ograničenja na literaturu Jehovinih svedoka.

1956: U martu stižu prvi misionari iz Francuske.

1957: U januaru se otvara Betel.

1960.

1961: Zakonska registracija 9. decembra, mada i naredne godine ostaju ograničenja u vezi s literaturom.

1977: Zabranjuje se aktivnost Jehovinih svedoka. Konfiskuje se betelska imovina i proteruju se misionari.

1980.

1981: Andre Kitula pomaže da propovedanje u Brazavilu ponovo zaživi.

1991: Ministar unutrašnjih poslova ukida zabranu. Zatim se organizuju prvi oblasni kongresi nakon pauze od 15 godina.

1993: Socijalni i politički nemiri dovode do uvođenja vanrednog stanja.

1997: Izbija građanski rat 5. juna. Misionari se evakuišu. Betel u Kinšasi obezbeđuje hranu, zaklon i lekove za 1 000 izbeglica.

1999: Izbija još jedan građanski rat. Misionari se ponovo evakuišu.

2000.

2002: U februaru se posvećuju prve četiri novoizgrađene Dvorane Kraljevstva.

2003: U Narodnoj Republici Kongo aktivno je 4 536 objavitelja.

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

 5 000

2 500

1940 1960 1980 2000

 [Mape na 141. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

CENTRALNOAFRIČKA REPUBLIKA

KAMERUN

GABON

EKVATORIJALNA GVINEJA

NARODNA REPUBLIKA KONGO

Imfondo

Džambala

BRAZAVIL

Poant Noar

Reka Kongo

DEMOKRATSKA REPUBLIKA KONGO

KINŠASA

ANGOLA

 [Slika na celoj 134. strani]

[Slike na 138. strani]

Članovi jedne od prvih grupa koje su 1949. proučavale Bibliju, sleva nadesno: Žan-Set Muncambote, Timoti i Odile Mijemunua, i Noe Mikuiza

[Slika na 139. strani]

Etjen Nkunku

[Slika na 142. strani]

Žan Senjobo je putovao u unutrašnjost Konga, prelazeći reke skelama da bi posetio skupštine

[Slika na 147. strani]

Fred i Lea Lukus (u sredini) sa skupštinom koja se sastajala u kući Ogistina Bajonea

[Slika na 150. strani]

Krštenje u Atlantskom okeanu kod Poant Noara

[Slika na 152. strani]

Ogistin Bajone — Onaj koji pešači — bio je 1962. u 37. razredu Gileada

[Slika na 153. strani]

Ova zgrada je služila kao Betel od 1967. do 1977.

[Slika na 155. strani]

Noe Mikuiza

[Slike na 158. strani]

Luj-Noel Motula, Žan-Mari Lubaki i Simforjan Bakeba