Gvajana

„Zemlja vodâ“ — to je značenje imena „Gvajana“, koje nosi južnoamerička zemlja čija se južna granica prostire samo 130 kilometara severno od ekvatora. Ovo ime je sasvim odgovarajuće, jer više od 40 reka i bezbroj pritoka teku iz kišnih šuma i džungli koje prekrivaju veći deo ove zemlje čija površina iznosi 215 000 kvadratnih kilometara! Neke od tih reka služe kao prirodna granica između Gvajane i susednih država — Brazila, Surinama i Venecuele. Reke takođe predstavljaju glavne saobraćajnice do sela i farmi u unutrašnjosti koje su rasejane duž njihovih obala. Zaista, trgovina i istorija ove zemlje — uključujući i istoriju Jehovinog naroda — tesno su povezane s njenim vodenim tokovima.

Gledano od zapada prema istoku, četiri glavne reke su Esekibo, Demerara, Berbis i Korantajn. Na najdužoj reci, Esekibo, koja je duga 1 000 kilometara i na ušću široka 30 kilometara, nalazi se 365 ostrva. Jedno od njih, Fort Ajland, služilo je kao sedište vlade tokom holandske kolonijalne vladavine. Ove velike reke izviru u planinama na jugu zemlje, odakle teku na sever, gde krivudaju kroz usku priobalnu niziju pre nego što se uliju u Atlantski okean. Na svom putu, njihove vode stvaraju neke od najveličanstvenijih vodopada na svetu, kao što su vodopadi Kajatur, na mestu gde se 120 metara široka reka Potaro,  pritoka Esekiba, sliva preko kamenitog platoa koji je visok 226 metara.

Zbog obilja prirodnih lepota, Gvajana predstavlja raj za ljubitelje prirode. U njenim rekama žive džinovske rečne vidre, crni kajmani, kao i arapaima, jedna od najvećih poznatih slatkovodnih riba. Ove ogromne ribe koje se hrane mesom i povremeno izlaze na površinu da bi udahnule vazduh, mogu biti duge i do 3 metra i dostići težinu od 220 kilograma. Kroz senovite šume tiho se šunjaju jaguari, a krici majmuna drekavaca dopiru iz krošnji koje predstavljaju dom i za preko 700 vrsta ptica, među kojima su harpije, kao i makaoi i tukani s perjem prekrasnih boja.

Gvajana ima oko 770 000 stanovnika. Među njima ima Indijaca, čiji su preci došli iz Indije kao najamni radnici; crnaca, koji su potomci afričkih robova, Indijanaca (Aravaci, Karibi, Vapisiana i Varao), kao i meleza. Iako veliki broj ljudi govori kreolski, službeni jezik je engleski, tako da je Gvajana jedina južnoamerička zemlja u kojoj se govori engleski.

Vode istine stižu u Gvajanu

Početkom 20. veka, životodajne „vode“ koje gase duhovnu žeđ, počele su postepeno da pristižu u Gvajanu (Jov. 4:14). Drvoseča po imenu Piter Džohasen, koji je radio u kampu pored reke Korantajn, dobio je časopis Sionska kula stražara i glasnik Hristove prisutnosti. Pričao je o tome sa izvesnim gospodinom Elginom, koji je pisao Društvu Kula stražara, tražeći još literature, uključujući i knjigu Božanski plan vekova. Iako se Elgin nije pridržavao onoga što je naučio, on je zainteresovao druge za istinu. To je vodilo do stvaranja male grupe u Nju Amsterdamu, gradu koji se nalazi na mestu gde se reka Berbis uliva u Atlantski okean.

 U međuvremenu je Edvard Filips, koji je živeo u glavnom gradu Gvajane, Džordžtaunu, dobio literaturu koju su izdali Međunarodni istraživači Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. U želji da prenese drugima ono što je naučio, Filips je pozivao rođake i prijatelje u svoj dom na redovne, neformalne skupove na kojima se razmatrala Biblija. Godine 1908, on je Društvu Kula stražara uputio molbu da pošalje nekog predstavnika u Gvajanu, koja se u to vreme zvala Britanska Gvajana. a Četiri godine kasnije, došao je Ivander Kauard koji je održao biblijske govore pred više stotina ljudi okupljenih u gradskim većnicama u Džordžtaunu i Nju Amsterdamu.

Filipsov sin, Frederik, seća se Kauardove posete. On piše: „Brat Kauard je vrlo brzo postao poznat u Džordžtaunu, i oni koji su bili zainteresovani za poruku koju je propovedao počeli su da se pridružuju našoj grupi Istraživača Biblije. U to vreme smo razmatrali knjige Božanski plan vekova, Novo stvarstvo i druge. Uskoro je naš dom postao premali, pa smo 1913. iznajmili jednu sobu na spratu Kuće Samerset u Džordžtaunu. U njoj se skupština sastajala do 1958.“ Edvard Filips je 1914. ponovo stavio svoj dom na raspolaganje, ovaj put za prvu kancelariju podružnice u Gvajani. Naimenovan je za nadglednika podružnice i služio je u tom svojstvu do smrti, 1924. godine.

 Godine 1916, prikazivanje „Foto-drame stvaranja“, koja se sastojala od slajdova i pokretnih slika, dalo je veliki podstrek delu propovedanja. „Tokom tog perioda, radovali smo se miru i dobrom duhovnom napretku“, piše Frederik. „U lokalnim novinama je čak objavljena serija propovedi Čarlsa Rasela, koji je predvodio delo Istraživača Biblije.“

Do 1917, situacija u Gvajani se promenila. Zemlja je bila zahvaćena ratnom groznicom, a jedan istaknuti lokalni sveštenik podsticao je javnost da se moli za Britance i njihove saveznike. U pismu koje je uputio štampi, Kauard je objasnio svetsku situaciju u svetlu biblijskih proročanstava. Zatim je u Gradskoj većnici u Džordžtaunu održao snažan govor s temom „Rušenje vavilonskih zidina“.

„Sveštenstvo se toliko razbesnelo“, navodi se u izveštaju iz Kule stražare od 1. oktobra 1983. (engl.), „da je ubedilo vlasti da proteraju brata Kauarda iz zemlje, kao  i da zabrane izvestan broj naših publikacija, i ta zabrana bila je na snazi do 1922.“ Međutim, mnogi ljudi su poštovali Kauarda zbog toga što je hrabro svedočio. U stvari, kada je odlazio, okupili su se na pristaništu i uzvikivali: „Samo je ovaj čovek propovedao istinu!“ Lučki radnici su čak pretili da će stupiti u štrajk u znak protesta zbog proterivanja brata Kauarda, ali su im braća savetovala da to ne čine.

Po završetku Prvog svetskog rata Istraživači Biblije su se suočili s mnogo podmuklijom zamkom koja je neko vreme otežavala širenje istine o Kraljevstvu. Jedan bivši brat koji je bio član osoblja svetske centrale u Bruklinu, ali je postao otpadnik, posetio je Gvajanu u jednom od brojnih pokušaja da odvrati Istraživače Biblije od organizacije.

U prethodno spomenutoj Kuli stražari, pisalo je: „Izvesno vreme su Istraživači Biblije u zemlji bili podeljeni u tri grupe — jedna je bila lojalna organizaciji, u drugoj su bili protivnici, a u trećoj oni koji nisu znali šta da rade. Međutim, Jehova je blagoslovio samo one koji su bili verni i ta grupa je napredovala.“ Među lojalnima su bili Malkom Hol, koji je kršten 1915. i Feliks Paulet, koji se krstio godinu dana kasnije. Obojica su ostali revne Jehovine sluge i živeli su preko 90 godina.

Da bi pružio dodatno ohrabrenje vernoj braći, u Gvajanu je 1922. došao Džordž Jang iz svetske centrale i ostao oko tri meseca. „On je bio neumoran“, pričao je Feliks Paulet. Jangovo  poznavanje Pisma, snažan glas, živahni gestovi i vizuelna sredstva koja je koristio podstakli su mnoge da temeljnije ispitaju Božju Reč. Jedan članak objavljen u Kuli stražari od 1. januara 1923. (engl.), koji se zasnivao na Jangovim izveštajima, govorio je o „izuzetnom porastu interesovanja za istinu u tom delu sveta, o sve većem broju prisutnih na svim sastancima za javnost, o tome da su mesta okupljanja puna zainteresovanih osoba i o revnosti i odanosti braće“. Primera radi, u to vreme je sastancima u Kući Samerset prisustvovalo u proseku 100 osoba, od čega je bilo samo oko 25 objavitelja.

Braća su i pre 1923. godine ulagala napore kako bi propovedali ljudima u unutrašnjosti. Na svoja putovanja često su nosili samo mreže za spavanje i literaturu, verujući da će im gostoljubivi ljudi dati nešto za jelo. Ako bi im neko ponudio smeštaj, prespavali bi kod njega. U suprotnom, obesili bi mreže za spavanje o neku debelu granu i tu bi proveli noć, često podnoseći rojeve komaraca. Sledećeg jutra bi osmatrali biblijski stih iz knjižice Dnevna nebeska mana, koju je izdavala Jehovina organizacija, a zatim bi pešačili duž pruge ili bi zamolili nekog da ih preveze čamcem do sledećeg naselja.

Braća su nastojala da dođu do ljudi u udaljenijim područjima sve do Drugog svetskog rata, kada su putovanja ograničena zbog nestašice benzina. U međuvremenu, Istraživači Biblije su 1931. usvojili ime Jehovini svedoci. Male grupe Istraživača Biblije rasute duž obale mora, sa oduševljenjem su prihvatile novo ime i svoju revnost su pokazale povećanim učešćem u službi. Tokom 1930-ih objavitelji su u službi počeli da koriste fonografe sa snimljenim biblijskim predavanjima. Frederik Filips, tadašnji nadglednik podružnice, pisao je: „U to vreme u selima nije bilo radio-aparata i prvi znak našeg prisustva bila je glasna muzika koja se prenosila  kroz mirni tropski vazduh. Zatim bi usledila snimljena predavanja. Skoro svi meštani bi se okupili oko nas, neki u pidžamama.“

Da bi se širila dobra vest korišćene su i radio-stanice. Na jednoj od njih je svake nedelje i srede emitovana poruka o Kraljevstvu. Sasvim razumljivo, Satana je zapazio svu tu aktivnost i iskoristio je vatreni nacionalizam Drugog svetskog rata da bi ometao delo.

Drugi svetski rat i posleratna aktivnost

U Gvajani su 1941, dok je trajao Drugi svetski rat, bila aktivna 52 objavitelja. Iste godine zabranjeni su časopisi Kula stražara i Uteha (sada Probudite se!). Ta zabrana je 1944. proširena na svu literaturu koju su izdavali Jehovini svedoci. „Jehovini svedoci nisu mogli da poseduju čak ni Biblije koje su izdala druga biblijska društva, i u kojima nije bilo nikakvih komentara Društva Kula stražara“, pisalo je u izveštaju objavljenom u Kuli stražari od 1. jula 1946. (engl.).

U aprilu 1946, Gvajanu je posetio Natan Nor iz svetske centrale. S njim je doputovao i Vilijam Trejsi, koji je nešto pre toga diplomirao u Gileadu. Njihov cilj je bio da ohrabre braću i da se obrate vladi s molbom za ukidanje zabrane. Na jednom sastanku u Džordžtaunu, kom je prisustvovalo 180 braće i zainteresovanih osoba, brat Nor je objasnio da prvi Isusovi učenici nisu imali  Biblije ni knjige koje bi koristili u službi. Uprkos tome, Jehova ih je blagoslovio izvanrednim porastom. Zašto? Zato što su nastavili da propovedaju. Prema tome, zar Bog neće učiniti isto za svoje današnje sluge koje istrajno propovedaju? On će to sigurno učiniti!

Za to vreme, braća su nastavila da traže zakonska sredstva kako bi izdejstvovala ukidanje zabrane. Na primer, nešto manje od godinu dana po završetku rata, sakupili su 31 370 potpisa za peticiju kojom se zahtevalo ukidanje zabrane. Ta peticija je zatim bila poslata vlastima. Osim toga, da bi stanovništvo Gvajane bilo dobro informisano, Jehovina organizacija je izdala traktat u kom su bile navedene činjenice. U naslovu je stajalo: „BIBLIJA ZABRANJENA U BRITANSKOJ GVAJANI — GUVERNERU URUČENA PETICIJA S POTPISIMA 31 000 GRAĐANA koji traže vraćanje slobode obožavanja svim stanovnicima kolonije, bez obzira na veroispovest.“

Brat Nor se takođe sastao s kolonijalnim ministrom V. L. Hipom, kako bi tražio ukidanje zabrane. Na kraju  30-minutnog razgovora, brat Nor mu je uručio knjigu „Istina će vas osloboditi“ i zamolio ga da je pažljivo pročita. Gospodin Hip je obećao da će to učiniti. Štaviše, obavestio je brata Nora da devet članova vlade upravo preispituju odluku o zabrani naše literature! Pokazalo se da je to istina, jer je u junu 1946. guverner proglasio ukidanje zabrane.

Ubrzo nakon toga, 130 prašnjavih kutija u kojima se nalazilo 11 798 knjiga i brošura vraćeno je braći. Objavitelji su bili toliko oduševljeni što ponovo mogu da nude literaturu, da je njih 70 podelilo celu tu zalihu za samo deset sedmica. Takođe su u avgustu počeli sa uličnim svedočenjem i imali su izvanredne rezultate. „Časopisi su uručivani skoro istom brzinom kojom su prodavane lokalne novine“, pisalo je u izveštaju podružnice.

Braća su čak i tokom zabrane primala dragocenu duhovnu hranu, između ostalog zahvaljujući trudu jednog brata koji je radio u glavnoj pošti u Džordžtaunu. On piše: „Smatrao sam svojom dužnošću da se pobrinem za to da Kula stražara stigne u podružnicu. Sestre su prekucavale studijske članke ili su ih kopirale na mimeografima, a zatim su te kopije deljene porodicama da bi ih koristile na skupštinskim sastancima.“

Novi misionari ubrzavaju delo

Kada se brzom automobilu promene gume, on može da razvije još veću brzinu. Što se tiče propovedničkog dela u  Gvajani, „gume su promenjene“ sredinom 1940-ih, kada su stigli misionari iz Gileada. Među njima su bili Vilijam Trejsi, koji je diplomirao u trećem razredu, kao i Džon i Dejzi Hemavej i Rut i Alisa Miler, diplomci petog razreda. Ti revni Svedoci prenosili su lokalnoj braći dragocene pouke koje su primili u Gileadu, i pružili su odličan primer u službi na terenu.

Brat Trejsi se trudio da propoveda ljudima koji su živeli u udaljenim područjima. „Obilazio sam zemlju“, pisao je, „često putujući obalom i duž reka da bih propovedao i posećivao zainteresovane osobe. Putovao sam vozom, autobusom, biciklom, velikim rečnim brodovima, čamcima, čak i kanuima.“

Misionari su takođe pomogli lokalnim pionirima da se bolje organizuju kako bi mogli da sistematski obrađuju područje i da, ukoliko im okolnosti dozvoljavaju, prošire svoju službu i propovedaju na nedodeljenim područjima. Treba imati u vidu da je 1946. u Gvajani bilo samo pet skupština i da je najveći broj objavitelja bio 91. Ali, nijedan izazov nije preveliki za one kojima Božji duh daje snagu (Zah. 4:6).

U početku su s misionarima sarađivali uglavnom stariji pioniri. Uprkos poodmaklim godinama, oni su pokazivali spreman duh. Među njima su bila braća Ajzak Grejvs, Džordž Hedli, Lesli Mejers, Roklif Polard i Džordž Jirvud. Od sestara bile su tu Margaret Dukni, Ajvi Hajnds, Fransis Džordan, Florens Tom, Atalanta Vilijams i Prinses Vilijams (nisu rođake). Dobro opremljeni knjigama, brošurama i časopisima, oni su išli na udaljena područja noseći poruku o Kraljevstvu.

Ajvi Hajnds (sada Vajat) i Florens Tom (sada Briset) bile su poslate u gradić Bartika na reci Esekibo, koji se nalazi na oko 80 kilometara od morske obale. Taj grad je kapija na putu ka nalazištima zlata i dijamanata. Tamo  je živeo samo jedan brat. Džon Ponting, koji je u to vreme služio kao nadglednik podružnice i pokrajinski nadglednik, piše: „Nakon dva meseca, sastancima u tom mestu prisustvovalo je 20 osoba, a na Memorijalu ih je bilo 50.“ Jedan od onih koji su prihvatili istinu bio je Džerom Flivijas, koji je bio potpuno slep. „Nije prošlo mnogo, a on je bez ičije pomoći držao govore na temelju materijala koji bi mu nekoliko puta pročitala Ajvi Hajnds“, kaže Džon.

Iako su imale blizu 70 godina, pionirke Ester Ričmond i Fransis Džordan naučile su da voze bicikl kako bi mogle da obrađuju veće područje. „Margaret Dukni, koja više nije mogla ni da se seti kada je počela da služi kao pionir, imala je običaj da hoda dok se toliko ne umori da smo je ponekad zaticali kako spava na klupi u parku“, priča brat Ponting. „Nikad nećemo zaboraviti takve osobe.“

Podstaknuti primerom misionara i starijih pionira, mnogi mlađi objavitelji su počeli s pionirskom službom. Kao rezultat te aktivnosti, sve više ljudi je prihvatalo istinu, i u mnogim delovima zemlje počele su da se osnivaju grupe i skupštine. Godine 1948. u Gvajani je bilo 220 objavitelja. Do 1954. taj broj se povećao na 434. U međuvremenu, grupa iz predgrađa Kiti-Njutaun, koja se sastajala u Kući Samerset, toliko je narasla da je od nje formirana nova skupština — Njutaun — druga u prestonici. Danas u Džordžtaunu ima devet skupština.

Kola sa zvučnicima, biciklisti i magarci

Početkom 1950-ih, podružnica je organizovala da braća drže govore na javnim mestima širom Džordžtauna, uglavnom subotom uveče i nedeljom po podne. Koristili su kola koja su sami napravili. Na njima se nalazilo snažno pojačalo, dva velika zvučnika, pult za govornika i  kablovi. Albert Smol, koji je kršten 1949, priča: „Na mestu gde je uveče trebalo da se održi sastanak, tokom dana stajala je tabla s natpisom: ’Odgovori na vaša biblijska pitanja‘, ispod kog je bilo navedeno vreme održavanja sastanka. Tim govorima prisustvovalo je mnogo ljudi, od kojih su neki kasnije prihvatili istinu.“

Natan Nor i njegov sekretar Milton Henšel održali su početkom 1954. govore u bioskopu Globe u Džordžtaunu, u kojima su ukazali na potencijal za daljnji napredak dela. Džon Ponting je bio među prisutnima. On priča: „Svih 1 400 mesta bilo je popunjeno, a još 700 ljudi stajalo je napolju, slušajući govore putem razglasa, sve dok jaka kiša nije mnoge od njih primorala da se uguraju unutra. Veliki broj biciklista s plakatima vozio se kroz grad najavljujući program. Kad je pao mrak, u tu svrhu smo koristili veliki osvetljeni znak koji je vukao magarac. Pored njega je išao jedan brat koji je najavljivao predavanja koristeći megafon.“

 Nova putovanja u unutrašnjost

Dok je služio kao nadglednik podružnice, Vilijam Trejsi je podsticao braću da propovedaju ljudima koji žive duboko u unutrašnjosti. Posećivao je mesta u blizini reka Esekibo i Berbis, i organizovao je pokrajinske sastanke za male grupe i skupštine na tim područjima. Ti sastanci su najčešće održavani u školama, kao i u bioskopskim salama, koje su često bile jedina dovoljno velika mesta. Na jednom pokrajinskom sastanku koji je održan 1949. u Sadiju, na prisutne je veoma snažan utisak ostavio govor za javnost „Pakao — doktrina koja uliva strah“. Neki su nakon toga počeli da o Jehovinim svedocima govore kao o „crkvi bez pakla“.

Godine 1950, Vilijam Trejsi, koji se tek oženio, dobio je dodelu u Sjedinjenim Državama. Džon Ponting ga je zamenio i kao nadglednika podružnice i kao putujućeg nadglednika. Džon je takođe pomagao u propovedanju na nekim područjima duž reka. Braća su koristila redovne brodske linije. Pošto su ti brodovi ujedno služili i kao putujuće pošte, ljudi iz sela koja su se nalazila duž rečne obale dolazili su svojim kanuima do njih, kako bi slali ili primali pošiljke. Braća bi ih tada zamolila da ih prevezu do obale, računajući na to da će negde dobiti hranu i smeštaj. Zatim bi svedočili u selu, a uveče bi prenoćili kod neke porodice. Sledećeg dana bi ih neko čamcem odvezao dalje niz reku, kako bi mogli da svedoče u sledećem selu. Jednog poslepodneva posetili su pilanu. Poslovođa je  prekinuo posao, okupio radnike i dozvolio braći da održe 15-minutni govor. Svi radnici su uzeli literaturu.

Tomas Markevič, diplomac 19. razreda Gileada, stigao je u Gvajanu u julu 1952. On je takođe putovao na nedodeljena područja. Tom priča: „Posebna je radost kada prenosiš poruku o Kraljevstvu nekome ko nikad nije imao priliku da je čuje. Ali, ponekad se prilično iznenadiš, kao što se meni desilo. Putovao sam brodom niz reku Demerara, a zatim sam pešice otišao duboko u džunglu, gde sam naišao na malu kolibu. Vlasnik me je pozdravio, pozvao me da uđem, ponudio mi da sednem i slušao ono što sam mu pričao. Na moje veliko iznenađenje, kada sam malo pogledao oko sebe, zapazio sam da su zidovi kolibe prekriveni stranicama časopisa Kula stražara, s datumima iz 1940-ih! Po svemu sudeći, moj domaćin je već čuo poruku o Kraljevstvu, možda na nekom rečnom brodu ili u Džordžtaunu ili Makenziju.“

Misionar Donald Bolindžer prvi je krenuo na mukotrpno putovanje kopnom do Kajatur Folsa. Dok je svedočio Indijancima, upoznao je vladinog službenika koji je tamo radio. S vremenom je taj čovek izvršio predanje Jehovi i predvodio je grupu koja je kasnije tamo osnovana. Neki objavitelji su se u potrazi za poslom preselili na udaljena područja, gde su se nalazili rudnici dijamanata ili zlata. Uprkos tome što su bili odvojeni od ostale braće,  često su propovedali u kampovima, od barake do barake. Šta im je pomoglo da ostanu duhovno jaki? Redovno su proučavali Bibliju i išli u službu.

’Uzbudljiva i radosna‘ služba

Misionari Džon i Dejzi Hemavej služili su u Gvajani od 1946. do 1961. Oni su ponekad išli na dvonedeljni odmor u severozapadni deo zemlje, blizu granice s Venecuelom, gde žive Karibi, Aravaci i druga indijanska plemena. Jednom prilikom, ostavili su mnogo literature Aravacima. To se nije svidelo katoličkim opaticama koje su vodile lokalnu školu. U stvari, opatice su pitale decu da li su njihovi roditelji dobili neku literaturu.  To raspitivanje je naljutilo roditelje, koji su rekli svešteniku da će sami izabrati šta će čitati. Uprkos tome, sveštenik je tokom nedeljne službe oštro iskritikovao brošuricu Možeš li zauvek srećno živeti na Zemlji?, koju su mnogi uzeli. Ali i ova taktika je imala suprotan efekat, jer kada su Hemavejevi odlazili iz tog mesta, mnogi seljani su im prilazili i tražili baš tu brošuricu.

Da bi stigli do te oblasti koja se nalazi oko 300 kilometara u unutrašnjosti, Džon i Dejzi su putovali trajektom, vozom i kamionom. Nosili su neophodne namirnice, kao i literaturu i jedan bicikl, koji im je bio neophodan za putovanje zemljanim putevima koji vode do uskih šumskih staza koje koriste Indijanci. „Te staze“, objašnjava Džon, „vode u svim pravcima i morate da pamtite put ili da lomite grančice na mestima gde se ukrštaju ako ne želite da zalutate. Kada na putu sretnete neku veliku mačku, po pravilu treba da stojite savršeno mirno i da je netremice gledate u oči dok ne obori pogled. Na kraju će tiho otići svojim putem. Majmuni koji se veru po krošnjama drveća, vrište na uljeze u znak protesta, dok lenjivac visi na grani i nezainteresovano posmatra prolaznika. Tu i tamo se na nekom proplanku nakratko mogu videti šareni tukani koji se hrane papajom.“

Nakon 15 godina provedenih u misionarskoj službi u Gvajani, brat Hemavej ukratko opisuje svoje utiske sledećim rečima: „Stvarno je uzbudljivo! I pruža toliko radosti! Sedeti na zemljanom podu u kolibi od palminog lišća i pričati Indijancima o Božjem Kraljevstvu, učeći ih novom načinu života, zadovoljstvo je koje se ni sa čim ne može uporediti. Posmatrati te ponizne ljude kako se odazivaju na biblijska učenja i zatim predaju svoj život Bogu, za nas je nezaboravno iskustvo.“

 Lokalni pioniri se školuju u Gileadu

Nekoliko lokalnih pionira takođe je imalo jedinstvenu priliku da pohađa Školu Gilead, a neki od njih su ponovo dodeljeni u Gvajanu. Među njima su Florens Tom (sada Briset; 21. razred, 1953), Albert i Šila Smol (31. razred, 1958) i Frederik Makalman (48. razred, 1970).

Florens Briset priča: „Nadala sam se da ću dobiti dodelu u nekoj stranoj zemlji, ali to što sam poslata u Skeldon u Gvajani, bio je blagoslov od Jehove. Mnogi moji nekadašnji školski drugovi, profesori, prijatelji i poznanici prihvatili su biblijski studij zato što su me poznavali. U stvari, neki su sami tražili da proučavaju! Među njima je bio i Edvard King, čija je supruga već proučavala sa mnom. Zanimljivo, anglikanski sveštenik je čuo da Edvardova supruga proučava Bibliju. Stoga je pozvao Evarda, zahtevajući od njega da joj to zabrani. Ali, umesto da ga posluša, i Edvard je počeo da proučava.“

Nakon što su se Smolovi vratili iz Gileada, Albert je više godina služio kao član Odbora podružnice i kao pokrajinski nadglednik. Uprkos zdravstvenim problemima, on i Šila trenutno služe kao specijalni pioniri u jednoj lokalnoj skupštini, gde je brat Smol ujedno i starešina. Naravno, nisu svi polaznici Gileada koji su došli iz Gvajane vraćeni da služe tamo. Primera radi, Linet Piters, koja je diplomirala u 48. razredu, poslata je u Sijera Leone. Ona još uvek verno služi na svojoj stranoj dodeli.

Film podstiče zanimanje

Tokom 1950-ih, Jehovini svedoci su u službi često koristili film Društvo novog sveta u akciji. U njemu je bila prikazana svetska centrala u Bruklinu i veliki kongres koji je održan 1953. na Jenki stadionu u Njujorku. Film je pomogao svima — kako Jehovinim svedocima tako  i drugima — da bolje upoznaju Jehovinu organizaciju i način i obim njenog delovanja. Nema sumnje, on je snažno uticao na ljude koji su živeli duboko u tropskim šumama — bio je to prvi film koji su mnogi od njih ikada videli!

Ovaj film je često prikazivan pod vedrim nebom u velikim ograđenim prostorima. Ljudi su ponekad pešačili kilometrima da bi ga videli. Možda se pitaš: ’Kako su braća mogla da prikazuju film na mestima gde nije bilo struje?‘ Alan Džonston, diplomac Gileada koji je u Gvajanu došao 1957. i koji je služio kao pokrajinski nadglednik, mnogo puta je organizovao projekcije tog filma. On piše: „Tamo gde nije bilo struje, koristili smo generatore koje su nam ljubazno pozajmljivali vlasnici radnji koji su ih noću koristili za osvetljenje. Jedan veliki čaršav, čvrsto zategnut između dva drveta, služio je kao ekran.“

Nakon jedne takve projekcije, Džon i Dejzi Hemavej su se vraćali kući parobrodom. Mnogi putnici su čuli za film i želeli su da ga vide. Tako su, nakon što je kapetan to odobrio, Hemavejevi postavili ekran na palubu, a projektor u kabinu čiji se prozor nalazio na odgovarajućem mestu. „Na brodu su se nalazili katolički i anglikanski sveštenici“, piše Džon. „Iako na kopnu nisu želeli da gledaju film, na brodu su, možda protiv svoje volje, ipak bili u publici. U stvari, projektor se nalazio u njihovoj kabini. Putnici su ih kasnije obasuli pitanjima na koja bi samo Jehovini svedoci mogli da odgovore.“

Komentarišući o uticaju filma, Džon Ponting piše: „Prikazivanje filma u to vreme pokazalo se posebno korisnim u područjima u kojima je bilo malo Svedoka i gde su ih ljudi smatrali beznačajnom grupom. Oni koji su bili sumnjičavi imali su priliku da vide jednu izvanrednu, svetom raširenu organizaciju koju su sačinjavali ljudi svih rasa, nakon čega su nas više poštovali. Za mnoge je to bila prekretnica i prihvatili su biblijski  studij. Neki od njih su kasnije postali starešine. Jedan pokrajinski nadglednik je za samo dve sedmice 17 puta prikazao film, uglavnom pod vedrim nebom, pred ukupno 5 000 ljudi.

„Na drugom putovanju, koje je obuhvatalo dvodnevnu plovidbu rekom s brzacima i zatim pešačenje uskom stazom kroz džunglu, napor koji je uložio jedan pokrajinski nadglednik više se nego isplatio kada su mnoštva Indijanaca imala priliku da gledaju film — prvi koji su ikada videli. Sutradan su mnogi meštani, uglavnom prezbiterijanci, uzeli naše časopise. Nakon te posete, celo selo je imalo mnogo pozitivniji stav prema Jehovinim svedocima.“

Od 1953. do 1966. u Gvajani je došlo do političkih i rasnih previranja. Najgori period je bio od 1961. do 1964. godine, kada je izbio generalni štrajk, a dešavale su se i pobune, pljačke i ubistva. Javni prevoz prestao je da saobraća, a ljudi su bili obuzeti strahom. Braća nisu bila direktno progonjena, ali neki od njih su trpeli zbog stanja koje je vladalo u zemlji. Na primer, dva brata su bila pretučena, a dvojica drugih, od kojih je jedan bio Albert Smol, pogođeni su puščanom sačmom i morali su da idu u bolnicu kako bi je izvadili. Situacija je postala tako ozbiljna da je intervenisala britanska vojska.

Zaista je bilo prikladno što su se tokom tih burnih vremena, u filmu Društvo novog sveta u akciji mogli videti ljudi iz svih naroda koji pružaju primer pravog mira i jedinstva! Osim toga, braća nisu dozvolila da ih prekid javnog prevoza spreči da prisustvuju sastancima i učestvuju u službi. Oni su jednostavno pešačili malo više nego obično ili su koristili bicikle. Što je najvažnije, pokazivali su pravu hrišćansku ljubav. „Brinuli su jedni o drugima i delili su ono što su imali“, izvestio je Albert Smol.

 Sestre doprinose širenju dela

U prenošenju poruke o Kraljevstvu do udaljenih područja učestvovale su i sestre. Na primer, Ajvi Hajnds i Florens Tom su bile poslate kao specijalni pioniri u Bartiku, mesto na samoj ivici džungle. Tamo je živeo samo jedan objavitelj, Mahadio, i njegova supruga Džamela. Poput većine devojaka indijskog porekla u to vreme, Džamela nije imala priliku da se školuje, tako da nije znala ni da čita ni da piše. Pa ipak, ona je želela da sama čita Bibliju i da poučava svoja dva mala sina. „Uz Jehovin blagoslov i moju pomoć“, kaže Florens, „ona je brzo naučila da čita, piše i da svedoči drugima.“

Po dolasku na svoju dodelu, Florens i Ajvi ni nakon dva meseca nisu uspele da nađu odgovarajuće mesto za stanovanje. Takođe im je bilo potrebno i mesto gde bi mogle da održavaju sastanke, pošto su već vodile više od deset biblijskih studija. Posebno im je bilo teško kada su dobile obaveštenje da će ih uskoro posetiti pokrajinski nadglednik. Uz to, poseta je bila planirana za istu sedmicu u kojoj se inače radnici iz unutrašnjosti i veliki broj prostitutki iz Džordžtauna okupljaju u Bartiki, usled čega se broj stanovnika u gradu utrostruči!

Ali Jehovina ruka nije kratka. Florens se priseća: „Dan pre dolaska pokrajinskog nadglednika, kasno popodne, upoznale smo jednog čoveka koji je pristao da nam iznajmi dvosobnu kućicu u centru grada. Te večeri smo naporno radile — oribale smo i okrečile zidove i ispolirale podove. Zatim smo okačile zavese i unele nameštaj. Završile smo rano ujutro sledećeg dana. Kakva je to noć bila! Džon Ponting, pokrajinski nadglednik, prosto nije mogao da veruje kada smo mu sve ispričale. Te večeri je na sastanku bilo 22 prisutnih, što nam je dalo nadu da će uskoro biti osnovana skupština Bartika.“

 Objavitelji Kraljevstva plove rekama

U početku su braća koristila svaki čamac ili kanu koji su mogli dobiti kako bi stigli do naselja duž rečnih obala. Kasnije su nabavili čamce koje su nazvali Objavitelj Kraljevstva I, Objavitelj Kraljevstva II i tako dalje, do Objavitelja Kraljevstva V. (Prva dva se više ne koriste.)

Frederik Makalman priča: „Veslali smo nizvodno i propovedali duž istočne obale Pomeruna, sve do Haknija, koji se nalazi 11 kilometara od ušća. Tamo bismo prenoćili i dobro se naspavali u domu sestre Dikambra, koja je radila kao babica. Rano sledećeg jutra, nastavljali smo plovidbu do ušća, a zatim bismo prešli na zapadnu obalu reke. Tada bismo veslali 34 kilometra uzvodno do Čaritija.“ Braća su pet godina veslala Pomerunom uzvodno i nizvodno, dok nisu kupili polovan vanbrodski motor od šest konjskih snaga.

 Plovidba vodenim putevima obično nije rizična, ali braća su morala da budu pažljiva jer je bilo i drugih čamaca i brodova. Pošto su Objavitelj Kraljevstva I i II bili čamci s veslima, nisu mogli da plove brzo. Frederik priča: „Kada sam se jedne subote po podne vraćao kući iz službe na reci Pomerun, veliki teretni brod koji je plovio punom brzinom udario je u moj čamac. Kapetan i posada nisu obraćali pažnju jer su popili malo više ruma. Od siline udarca, ispao sam iz čamca i potonuo pod njihov brod. Našao sam se u tami, boreći se za život i pokušavajući da izronim, ali bih svaki put udario glavom o dno njihovog broda, i to samo nekoliko centimetara od velikog propelera. Jedan mladić koji se nalazio na brodu, video je u kakvoj sam nevolji, skočio je u reku, zaronio i spasao me. Zbog povreda sam nekoliko sedmica stalno imao bolove, ali bio sam srećan što sam živ!“

Ova nezgoda nije obeshrabrila Frederika. „Bio sam odlučan da nastavim s propovedanjem, zbog zanimanja za Bibliju koje su pokazali ljudi duž reke“, objašnjava on. „U Sirikiju, selu koje se nalazi 11 kilometara od Čaritija, održavao se Skupštinski studij knjige, i ta grupa je zavisila od mene.“

 Sedmica s pokrajinskim nadglednikom

Biti pokrajinski nadglednik u unutrašnjosti Gvajane pravi je ispit fizičke i mentalne izdržljivosti. Osim što moraju da putuju rekama, zemljanim putevima i stazama koje vode kroz džunglu, pokrajinski nadglednici i njihove supruge ponekad moraju da se bore s komarcima i drugim insektima, nailaze na velike mačke, suočavaju se s provalama oblaka, a u nekim područjima i s pljačkašima. Takođe su izloženi riziku da obole od malarije, trbušnog tifusa ili neke druge tropske bolesti.

 Jedan pokrajinski nadglednik opisuje posetu nekim objaviteljima u udaljenom području pored reke Demerara. On piše: „Nakon posete skupštini Makenzi u ponedeljak smo krenuli motornim čamcem da bismo posetili jednog brata u selu Jaruni, koje se nalazi na Demerari, oko 40 kilometara od Makenzija. Kad smo stigli tamo, propovedali smo duž obe rečne obale, ploveći kanuom nizvodno prema Makenziju.

„Ljudi su bili veoma gostoljubivi, davali su nam voće i čak nas pozivali na obrok. U petak smo se iz čamca ukrcali na parobrod. U Suzdajku smo prešli iz parobroda u kanu i zatim se prevezli do obale. Tamo smo se sreli s jednim bratom koji nas je prevezao preko Demerare do svoje kuće u selu Džordžija. Iste večeri, održali smo sastanak s tom porodicom.

„Sledećeg dana, svi smo prešli Demeraru da bismo propovedali u Suzdajku, kao i u naseljenom području u blizini aerodroma Timeri. Takođe smo išli na peščana brda na kojima se pesak tovari u kamione, a zatim prevozi u Džordžtaun. U subotu uveče, održali smo još jedan sastanak s porodicom u Džordžiji. Sledećeg dana, svi smo još jednom išli preko reke u Suzdajk, gde smo pre podne propovedali, a posle podne organizovali javno predavanje na otvorenoj verandi pošte. Time smo priveli kraju tu sedmicu.“ Naporan rad tih odanih pokrajinskih nadglednika i njihovih supruga nije bio uzaludan, jer u Suzdajku danas postoji napredna skupština. Braća imaju vlastitu Dvoranu Kraljevstva, koja je sagrađena 1997. godine.

Pokrajinskim nadglednicima se ponekad desi i neka nezgoda. Putujući motociklom, Džeri i Delma Mari došli su do kanala na kom se nalazio most napravljen od nekoliko povezanih dasaka. Delma je čekala dok je Džeri prelazio motociklom preko mosta. Ali, nešto je pošlo  naopako, jer su odjednom motocikl, Džeri i kofer koji je nosio, pali s mosta i nestali u mutnoj vodi. Delma je počela da vrišti i seljani su dotrčali u pomoć. Nekoliko trenutaka kasnije, zabrinutost je bila zamenjena smehom kada je, kao što je pisao jedan brat, „taj belac, gacajući po vodi, izašao na obalu prekriven vodenom travom i s cipelama punim blata.“

Indijanci prihvataju dobru vest

Početkom 1970-ih, dok je svedočio na pijaci u Čaritiju, Frederik Makalman je uručio časopise Kula stražara i Probudite se! Indijanki po imenu Monika Ficalen. (Vidi okvir na 176. strani.) Monika, koja je živela u indijanskom rezervatu, ponela je časopise kući. Kada je zbog bolesti bila vezana za krevet, pročitala ih je i prepoznala je zvuk istine. Nedugo zatim postala je prvi objavitelj dobre vesti u tom rezervatu i krstila se 1974. godine.

Monika priča: „Revno sam propovedala od kuće do kuće, srećna što svoje novostečeno znanje mogu da prenesem ljudima u mom mestu. Međutim, da bih došla do njihovih kuća, morala sam da veslam duž reka i potoka. Pošto je bilo sve više zainteresovanih, počela sam da održavam sastanke, na kojima sam čitala i osmatrala materijal iz knjige Istina koja vodi do večnog života, koja se tada koristila za proučavanje Biblije.“

Da li je Monikin veliki trud urodio plodom? Jeste, jer ona sada sarađuje sa 13 objavitelja, među kojima je njen  suprug, kao i njihovi sin, snaha i unuka. Donedavno je ova mala grupa morala da putuje 12 sati kanuom do Čaritija, gde se nalazi najbliža skupština. Međutim, sada imaju sastanke u svom naselju, a broj prisutnih je tri puta veći od broja objavitelja!

U međuvremenu je i skupština u Čaritiju porasla. Sada ima 50 objavitelja, od kojih mnogi putuju rekom Pomerun da bi došli na sastanke. Prosečan broj prisutnih je preko 60, a 2004. na Memorijal je došla 301 osoba. Skupština Čariti takođe ima novu Dvoranu Kraljevstva.

Izuzetan porast u Baramiti

Još jedno područje u Gvajani gde su se mnogi starosedeoci odazvali na poruku o Kraljevstvu jeste Baramita. U ovom području koje se nalazi na severozapadu zemlje  žive Indijanci iz plemena Karib. Oni su bili među prvim stanovnicima Kariba, oblasti koja je nazvana po njima. Govore karipski jezik.

Rubi Smit, koja potiče iz ovog plemena, upoznala je istinu 1975, kada je od svoje bake dobila jedan traktat. (Vidi okvir na 181. strani.) Rubi je tada imala 16 godina. Duhovno je napredovala i krstila se 1978, na kongresu „Pobedonosna vera“. Kratko nakon toga, njena porodica se zbog posla preselila u Džordžtaun. Tamo se Rubi udala za Justasa Smita. Iako Justas nije znao karipski, njih dvoje su žarko želeli da se vrate u Baramitu kako bi preneli poruku o Kraljevstvu Rubinim rođacima i ostalima. Rubi priča: „Jehova je video šta nam je u srcu i odgovorio je na naše molitve, jer smo 1992. godine uspeli da se vratimo u Baramitu.“

Rubi nastavlja: „Čim smo stigli, odmah sam počela da propovedam. Sastanke smo održavali ispod naše male kuće, koja stoji na oko metar i po visokim stubovima. Ubrzo je broj prisutnih toliko narastao da nije bilo dovoljno mesta za sve, pa smo pozajmili veliki šator. Kako se vest o sastancima širila, rastao je i broj prisutnih i na kraju je dolazilo više od 300 ljudi! Pošto sam tečno govorila karipski, moj zadatak je bio da prevodim Kulu stražaru. Kako su me svi mogli čuti? Koristili smo jedan jeftin FM radio-predajnik, a mnogi iz publike donosili su svoje radio-aparate koje bi jednostavno podesili na pravu frekvenciju i slušali.

„Justas i ja smo zaključili da je našoj grupi zaista potrebna Dvorana Kraljevstva. Zato smo proračunali troškove i razgovarali s drugima o gradnji, nakon čega smo počeli s radovima. Moj stariji brat Sesil Berd poklonio je veći deo materijala, dok su ostali učestvovali u gradnji. Radovi su počeli u junu 1992. i završeni su početkom sledeće godine, baš u vreme Memorijala.  Bili smo oduševljeni što je 800 osoba prisustvovalo govoru koji je održao putujući nadglednik Gordon Danijels.

„Grupa u Baramiti postala je skupština 1. aprila 1996, a Dvorana Kraljevstva je posvećena 25. maja iste godine. Od tada je proširena i sada može da primi više od 500 ljudi, tako da braća mogu da je koriste za pokrajinske sastanke i za dane posebnog sastanka. Zaista, ova nekada mala grupa danas je skupština od skoro 100 objavitelja, a prosečan broj prisutnih na Sastanku za javnost je 300. Na Memorijal je došlo čak 1 416 osoba!“

Jedno zaista veliko venčanje!

U oblasti Baramita, mnogi parovi koji su živeli nevenčano, ozakonili su svoj brak kako bi udovoljili biblijskim merilima. Nekima je bilo teško da dobiju potrebnu dokumentaciju, kao što je izvod iz matične knjige rođenih. Pa ipak, uz mnogo truda i uz pomoć braće utvrđeni su datumi rođenja i druge pojedinosti, tako da su ovi parovi uspeli da se venčaju.

Jednom prilikom, venčalo se 79 parova. Edin Sils, član Odbora podružnice, održao je govor za venčanje. Nakon tri dana, 41 osoba je izrazila želju da postane nekršteni objavitelj. To su uglavnom bili oni koji su se upravo venčali.

U Baramiti je toliko osoba pokazalo interesovanje za Božju Reč da se u čitavoj zajednici primećuje značajan napredak. Na posvećenju Dvorane Kraljevstva, jedan starešina je rekao: „Baramita je sada mesto u kom vladaju spokojstvo i mir. Razlog za to je što često više od 90 posto meštana redovno prisustvuje sastancima.“

Ovu oblast je 1995. pogodila teška suša. Kako je Jehovin narod prebrodio tu krizu? Učiteljica Džilijan Persad je u to vreme predavala u Baramiti. Jednom prilikom,  čula je kako se mala letelica spušta na obližnji aerodrom. Potrčala je što je brže mogla, kako bi stigla do pilota pre nego što uzleti. Uspela je da ga ubedi da je poveze u Džordžtaun, gde je otišla pravo u podružnicu da bi izvestila o poteškoćama koje braća podnose.

Džejms Tompson, koji je tada služio kao član Odbora podružnice, priča: „Vodeće telo nam je dalo dozvolu da avionom pošaljemo hranu i druge potrepštine u Baramitu. Takođe smo uspeli da organizujemo da 36 objavitelja avionom otputuje u Džordžtaun kako bi mogli da prisustvuju oblasnom kongresu. Mnogi su tada prvi put bili na nekom kongresu.“

Škola za osposobljavanje slugu

Otkako je 1987. osnovana Škola za osposobljavanje slugu, mnogim zemljama je koristila služba neoženjenih  starešina i slugu pomoćnika koji su pohađali ovu školu. Tako je bilo i u Gvajani. Nakon diplomiranja u ovoj školi, koja se održava na susednom Trinidadu, mnoga lokalna braća su bila osposobljena da pruže veću podršku delu Kraljevstva u Gvajani. Neki sada služe kao opšti ili specijalni pioniri i skupštinske  starešine. Oni koji se vrate u svoje skupštine, nastavljaju da nesebično brinu za Jehovino stado.

Nekoliko diplomaca Škole za osposobljavanje slugu bilo je u prilici da prihvati dodatne odgovornosti. Na primer, rođena braća Flojd i Lavani Danijels, poslati su kao specijalni pioniri u skupštine u kojima su hitno bile potrebne starešine. Dejvid Persad dobio je prednost da služi kao pokrajinski nadglednik. Edsel Hejzel, iz istog razreda, naimenovan je za člana Odbora podružnice u Gvajani. Jedan pokrajinski nadglednik je o nekima koji su pohađali ovu školu rekao sledeće: „Imao sam priliku da vidim kako svi oni duhovno napreduju i to naročito po završetku Škole za osposobljavanje slugu.“

Služenje tamo gde je veća potreba

Krajem 1970-ih, na atlantskoj obali zapadno od reke Esekibo bilo je oko 30 000 stanovnika i samo 30 objavitelja.  Zato je podružnica povremeno slala specijalne pionire da obrađuju delove tog područja po mesec dana. Brat koji je bio zadužen za jednu grupu, rekao je: „Braća su uspela da obrade celo područje i uruče 1 835 knjiga, izvršili su veliki broj naknadnih poseta i započeli više biblijskih studija.“

Drugi brat je izvestio: „Veslali smo čamcem dva sata i prešli smo 27 kilometara. Povremeno smo morali da vučemo ili guramo čamac kroz mulj koji nam je dosezao do kolena, ali naš trud je bio nagrađen jer su ljudi koje smo posećivali bili veoma gostoljubivi. Jedan od njih, učitelj muzike, koristio je našu pesmaricu dok je poučavao. ’Veoma mi se dopadaju melodije‘, rekao je. Zatim nam je odsvirao dve pesme i uzeo šest knjiga.“

Druga braća i sestre su se prijavili da služe na područjima gde je veća potreba. Među njima su bili Šerlok i Džulijet Pahalan. Šerlok piše: „Džulijet i ja smo 1970. bili pozvani da pomognemo skupštini Eklez, koja se nalazi na Demerari, 13 kilometara južno od Džordžtauna. Tamo je bilo problema i pojedinci su morali da budu isključeni, nakon čega je u skupštini ostalo oko 12 aktivnih objavitelja s njihovom nekrštenom decom. Neko vreme sam bio jedini starešina. Osim toga, ova skupština je brinula o maloj grupi u zabačenom selu Moka. Ponedeljkom uveče vodio sam Skupštinski studij knjige u Moki, a zatim i u Eklezu.

„Takođe sam vodio Studij Kule stražare. Najčešće nije bilo dovoljno časopisa za sve, tako da smo prvo čitali svaki odlomak, a zatim postavljali pitanje, nasuprot uobičajenoj proceduri u to vreme. Zbog čestih isključenja struje na sastanke smo nosili sveće, a tokom kišnog perioda morali smo da se borimo s najezdama komaraca. U to vreme, većina braće je na sastanke i u službu išla pešice ili biciklom. Objavitelji iz Moke  dolazili su u Eklez na isti način. Nakon sastanka, smestio bih što je moguće više njih u svoj mali kombi i odvezao ih nazad u Moku.“

Da li se sav taj trud isplatio? Osvrćući se na to vreme, brat Pahalan piše: „Dok smo bili u Eklezu, moja supruga i ja smo proučavali Bibliju s velikim brojem ljudi, od kojih su mnogi sa svojim porodicama još uvek u istini. Neki od njih služe kao skupštinske starešine. Ništa se ne može uporediti s takvim blagoslovima!“

Služenje u „raju za pionire“!

Tokom proteklih nekoliko godina, skoro 50 braće i sestara — uglavnom pionira — iz Britanije, Irske, Kanade, Sjedinjenih Država i Francuske, došlo je u Zemlju vodâ da bi učestvovali u širenju poziva: „’Dođi!‘... ko god želi neka uzme vodu života zabadava“ (Otkr. 22:17). Neki su mogli da ostanu nekoliko meseci, drugi više godina. Kada bi njihova ušteđevina bila pri kraju, mnogi bi se vratili u svoju zemlju, radili neko vreme, a zatim bi ponovo došli u Gvajanu. Većina službu u Gvajani smatra blagoslovom. Oni posebno cene to što su o duhovnim stvarima mogli da razgovaraju s ljudima koji uglavnom visoko poštuju Bibliju. Čak i mnogi od onih koji se ne izjašnjavaju kao hrišćani vole da razgovaraju s Jehovinim svedocima. Osim toga, stanari često pozivaju braću na obrok. „Zato nije preterivanje nazvati Gvajanu rajem za pionire“, kaže Rikardo Hajnds, sadašnji koordinator Odbora podružnice.

 Arlin Hejzel, koja sa suprugom Edselom služi u podružnici, priseća se nekih iskustava koja su imali dok su služili u unutrašnjosti Gvajane: „Godine 1997, nakon što smo kontaktirali s podružnicom, dodeljeno nam je da služimo u Letemu, gradu koji se nalazi duboko u unutrašnjosti, blizu granice s Brazilom. Služili smo tamo s Robertom i Džoanom Velč, koji su takođe iz Kanade, i sa Sarom Dion, sestrom iz Sjedinjenih Država, koja je stigla u Letem nekoliko meseci pre nas. U to vreme tamo je živeo jedan kršteni brat, Ričard Ači, koji je radio kao veterinar. Podružnica nam je dala imena dvadesetak osoba koje su ranije proučavale, ali ustanovili smo da većina njih nije iskreno zainteresovana. Međutim, dve osobe su želele da postanu nekršteni objavitelji.

„Na prvom sastanku koji smo održali pod mangovim drvetom bilo je 12 osoba, uključujući i nas 6 pionira. Nekoliko meseci kasnije, prvoj proslavi Memorijala prisustvovalo je 60 ljudi. U međuvremenu, naša grupa pionira smanjila se na troje. Pa ipak, nastojali smo da redovno vodimo 40 biblijskih studija! Kad je došao pokrajinski nadglednik, posavetovao nas je da prekinemo studij sa onima koji ne dolaze na sastanke. Pokazalo se da je to bio dobar savet, jer su oni s kojima smo nastavili da proučavamo dobro napredovali.“

I zaista, četiri godine kasnije, Letem je postao skupština sa 14 objavitelja. Broj prisutnih na danima posebnog sastanka u Letemu porastao je na 100. Takav jasan dokaz da Jehova blagosilja trud svojih slugu, daleko je nadmašio sve teškoće kroz koje su možda prolazili.

Iznajmljene sale i „kuće ispod kuća“

Otkako je otpočelo delo propovedanja u Gvajani, bilo je teško naći odgovarajuće mesto za obožavanje. Davne  1913, nekolicina braće je u Džordžtaunu iznajmila jednu prostoriju u Kući Samerset, u kojoj su se sastanci održavali 45 godina. Do 1970, samo su dve skupštine imale svoje Dvorane Kraljevstva — skupština Čarlston u Džordžtaunu i skupština Palmira u Berbisu — iako je tri godine ranije u Gvajani bilo više od 1 000 objavitelja! Većina skupština se sastajala u iznajmljenim objektima koji su često bili daleko od idealnih.

Na primer, krajem 1950-ih, skupština Vizmar, na reci Demerara, toliko se uvećala da su braća morala da traže odgovarajuću salu. Omogućeno im je da koriste mesto zvano Ajlander Hol. Sredinom sedmice održavali su Teokratsku školu službe i Sastanak službe, a nedeljom uveče Sastanak za javnost i Studij Kule stražare. Ali, da bi sve bilo spremno za sastanak, bio je potreban dobar plan i mnogo truda. Najpre su braća malim čamcem prelazila Demeraru između Makenzija i Vizmara. Jedan brat je nosio kutiju s časopisima, drugi s knjigama, a treći je nosio različite formulare i kutije za priloge. Naravno, trebalo je sve to postaviti na svoje mesto pre sastanka. Nakon sastanka, čitava procedura se ponavljala.

Sastanci su takođe održavani u prostoru ispod kuća. Zbog opasnosti od poplave, kuće u Gvajani se uglavnom grade iznad tla, na drvenim ili betonskim stubovima, to jest šipovima. Zahvaljujući takvom načinu gradnje, ispod kuća postoji prostor koji se može koristiti u druge svrhe, na primer za skupštinske sastanke. Međutim, mnogi ljudi u Gvajani čvrsto veruju da religija koja ne može da obezbedi prikladno mesto za sastajanje, nema Božji blagoslov.

Osim toga, sastanci koji su održavani ispod kuća ponekad su prekidani, čime se umanjivalo dostojanstvo tog okupljanja. Jednom prilikom, neki pas je preplašio pile  koje je uletelo na mesto gde se održavao sastanak i sletelo na jednu šestogodišnju devojčicu. Ona je tako prodorno vrisnula da su se svi prepali. Nakon sastanka, bilo je smeha na račun te nezgode, ali ona je potvrdila da nam je potrebno bolje mesto za obožavanje. Štaviše, sastanci u „Dvoranama Kraljevstva“ ispod kuća nisu bili naročito privlačni za zainteresovane osobe.

Gradnja Dvorana Kraljevstva

„Tokom 32 godine koliko sam proveo u skupštini Čariti“, priseća se Frederik Makalman, „iznajmili smo pet ’sala‘ ispod kuća. Pošto smo se nalazili ispod same kuće, morali smo da budemo pažljivi kako ne bismo udarili glavom u drvene grede. Jedna sestra s detetom u naručju, pogrešno je procenila visinu neke grede, tako da je dete udarilo glavom o nju. Kasnije je to ispričala svom ocu koji nije Svedok. Njeni roditelji su zaključili da skupština treba da ima svoje mesto za obožavanje. U stvari, njena majka je ponudila da pokloni skupštini plac, a otac je obećao da će finansirati gradnju Dvorane Kraljevstva. Tako je i bilo. Ta prva dvorana, koja je u međuvremenu nekoliko puta renovirana, i danas je centar pravog obožavanja u tom mestu. Ona takođe služi i kao mala kongresna dvorana za tamošnju pokrajinu.“

U to vreme, gradnja Dvorana Kraljevstva trajala je više meseci. To je bio slučaj i s dvoranom u Eklezu. Šerlok Pahalan, koji je u to vreme služio kao starešina u Eklezu, priča: „Sastanke smo održavali u školi. Bili smo svesni činjenice da bi bilo više zainteresovanih kada bismo imali svoju Dvoranu Kraljevstva. Ali u Eklezu je bilo malo objavitelja i bili su siromašni. Uprkos tome, usvojili su rezoluciju za izgradnju dvorane. Pokušao sam da pronađem odgovarajuće zemljište na našem području, ali uzalud.

 „U međuvremenu, braća iz Džordžtauna pozajmila su nam dva kalupa i naučila nas da pravimo betonske blokove. U početku nam je bilo potrebno nekoliko sati da bismo napravili samo 12 blokova, ali uz malo prakse, postali smo prilično vešti u tome, posebno sestre. Osim toga, bilo je teško nabaviti cement jer je u to vreme snabdevanje bilo ograničeno. Morao sam da tražim dozvolu za dobijanje određene količine. Zatim, da bismo zaista dobili ono što nam je sledovalo, morao sam rano ujutro da budem na pristaništu i da čekam red. Zatim sam morao da nađem kamion koji ide u Eklez i ima dovoljno mesta da preveze cement. Jehova nam je pomogao svaki put. Ali, i dalje nismo imali zemljište za gradnju.“

Šerlok nastavlja: „Džulijet i ja smo 1972. otišli u Kanadu na odmor i posetili smo mog brata od ujaka koji nije Svedok. Spomenuo je da poseduje dve parcele u Eklezu, ali da su ih rođaci koji brinu o njima zapustili. Zato je zatražio moju pomoć. Rekao sam mu da ću rado pomoći i dodao da upravo tražim plac za Dvoranu Kraljevstva u Eklezu. Bez oklevanja, rekao mi je da mogu da izaberem parcelu koja mi odgovara.

„Tokom gradnje videli smo još mnoge dokaze Jehovine brige. Iako je osim cementa, bilo teško nabaviti i drugi građevinski materijal, mi smo koristili zamene, improvizovali i nekako smo uspeli da dovršimo posao. Osim toga, samo je nekolicina braće imala potrebne veštine, i bilo je potrebno mnogo planiranja i truda kako bi dobrovoljci stigli na gradilište. Prešao sam stotine kilometara mojim malim kombijem, prevozeći braću tamo-amo. Na kraju je naša Dvorana Kraljevstva bila gotova. Posvećenju je čak prisustvovao jedan član Vodećeg tela, Karl Klajn, koji je održao govor. Bili smo presrećni!“

 Brzo izgrađene Dvorane Kraljevstva

Sve do 1995, više od polovine skupština u Gvajani sastajalo se u iznajmljenim objektima, uključujući i prostore ispod kuća. Stoga je podružnica osnovala regionalni odbor za gradnju kako bi se udovoljilo potrebi za Dvoranama Kraljevstva. U oktobru iste godine, braća su izgradila prvu Dvoranu Kraljevstva koristeći metodu brze gradnje, u Mahajkoniju, koji se nalazi oko 50 kilometara istočno od Džordžtauna, na reci Mahajkoni. Kada je čuo da Jehovini svedoci planiraju da za četiri vikenda izgrade Dvoranu Kraljevstva, jedan komšija je rekao: „Za to vreme biste mogli da izgradite kokošinjac, ali betonsku zgradu — nikad.“ Verovatno pogađaš da je taj čovek uskoro promenio mišljenje.

U zemlji u kojoj su međurasni odnosi ponekad prilično zategnuti, tokom gradnje Dvorana Kraljevstva svi su mogli videti da Jehovini svedoci rade zajedno u pravom hrišćanskom jedinstvu, bez obzira na rasu ili nacionalnost. To potvrđuju i reči jedne starije žene koja je posmatrajući gradnju u Mahajkoniju, oduševljeno rekla pokrajinskom  nadgledniku: „Zapazila sam da ovde zajedno radi šest rasa!“

Izgradnja podružnice

Prva kancelarija podružnice, otvorena je 1914. i nalazila se u domu Filipsovih, gde je ostala do 1946. Te godine je u Gvajani bio aktivan 91 objavitelj. Do 1959, broj objavitelja se povećao na 685, a delo je i dalje napredovalo. Zato su u junu 1960. braća kupila zemljište u ulici Brikdam br. 50, u Džordžtaunu. Uz nekoliko izmena, postojeće zgrade su služile i kao podružnica i kao misionarski dom. Ali do 1986. ni taj kompleks više nije odgovarao potrebama. Zato je uz odobrenje Vodećeg tela, na istom mestu izgrađena nova podružnica. Međunarodne sluge i lokalna braća završili su gradnju 1987. godine.

Poput Salumovih ćerki koje su pomagale svom ocu prilikom obnove jerusalimskih zidina, sestre su pružile neprocenjivu pomoć tokom gradnje podružnice (Nem. 3:12). Primera radi, 120 sestara, podeljenih u desetak timova, napravilo je 12 000 betonskih blokova potrebnih za gradnju. Koristile su 16 kalupa i završile su posao za 55 dana. A to uopšte nije bilo lako! Smesa od koje se ti blokovi izrađuju mora da bude dobro napravljena — ne treba da bude previše čvrsta, ali ni toliko vlažna da blokovi izgube oblik kada se izvade iz kalupa.

Braća koja su noću služila kao čuvari, često su na gradilište dolazila pravo sa svog radnog mesta. Drugi su radili rame uz rame s međunarodnim slugama koji su ih naučili korisnim veštinama. Jedan od te mlade braće, Harinarin (Indal) Persad, priseća se: „Dobio sam zadatak da postavim ukrasne lajsne na jednu prozorsku dasku — nešto što nikad ranije nisam radio. Namučio sam se dok nisam uspeo da ih postavim kako treba. Nakon  što ih je pregledao, brat koji je nadgledao gradnju, očigledno zadovoljan mojim radom, rekao mi je: „E, sad možeš da ih postaviš na sve ostale prozore na zgradi.“ Danas taj mladi brat prilikom gradnje Dvorana Kraljevstva poučava druge ovoj veštini.

Pošto su braća morala da uvoze deo građevinskog materijala, bilo je potrebno da sarađuju s vlastima. Zbog toga su na gradilište dolazili mnogi zvaničnici, uključujući i predsednika Forbsa Bernama s pratnjom. Svi su bili zadivljeni veštinom braće. Jedan tesar je rekao: „Ovo ste stvarno obavili prvoklasno.“ Ovaj objekat je posvećen 14. januara 1988, a govor za posvećenje održao je brat Don Adams, predstavnik svetske centrale koji je služio kao zonski nadglednik.

Temelj za gradnju ponovo je postavljen 12. februara 2001. — ovaj put na drugom mestu. I ovaj objekat gradile su međunarodne sluge uz pomoć lokalne braće. Nova podružnica posvećena je u subotu, 15. februara 2003. Ričard Kelsi koji je došao iz nemačke podružnice održao je govor za posvećenje pred 332 prisutnih.

Mnogi od prvih misionara vratili su se u Gvajanu da bi prisustvovali posvećenju, neki posle više decenija! U nedelju je održan specijalan sastanak kom su prisustvovale 4 752 osobe iz 12 zemalja — što je više nego dvostruko od broja objavitelja u Gvajani.

Veći skupovi zahtevaju dovitljivost

Braća su često iznajmljivala objekte za pokrajinske sastanke i dane posebnog sastanka. U seoskim područjima su čak sami gradili mesta za održavanje većih skupova. Tomas Markevič, koji je služio u Gvajani od 1952. do 1956, priča: „Trebalo je da održimo kongres pored Demerare, oko 60 kilometara uzvodno od Džordžtauna. Oko dvesta Svedoka iz grada želelo je da prisustvuje kako bi  pružili podršku lokalnoj braći. Zato smo odlučili da izgradimo privremenu kongresnu dvoranu koristeći materijale koji su se tamo mogli naći — bambus za noseće stubove i sedišta, i lišće banane za krov.

„Sakupili smo sav materijal, natovarili ga u jedan mali vagon koji smo zatim gurali niz padinu. Ali, avaj, na jednoj krivini vagon nam je izmakao, prevrnuo se i sav teret je pao u reku. Međutim, ta nezgoda se uskoro pokazala kao prednost, jer je teret plovio direktno prema mestu gradnje, što nam je odgovaralo! Kada je kongres počeo, braća koja su došla iz grada bila su oduševljena što mogu da uživaju u trodnevnom programu s nekoliko stotina braće sa seoskog područja.“

Tomas dodaje: „Nakon kongresa, svi smo propovedali na obližnjem nedodeljenom području. Na javno predavanje koje smo organizovali u jednom selu došli su svi meštani, čak i jedan majmun — kućni ljubimac. Neko vreme je slušao, a zatim je odlučio da sve pogleda iz drugog ugla. Napravio je nekoliko skokova i našao se na mom  ramenu. Kratko je posmatrao publiku, a zatim je odskakutao nazad do svog vlasnika, gde je, na moje veliko olakšanje, ostao do kraja govora!“

Oblasni kongresi

Početkom 20. veka, veći skupovi su obično bili organizovani prilikom posete nekog od predstavnika iz svetske centrale, kao što su braća Kauard i Jang. Godine 1954, Natan Nor i Milton Henšel su došli u Gvajanu na kongres Društvo novog sveta, kom je prisustvovalo 2 737 osoba.

Nekoliko decenija kasnije, 1999. godine, na dva kongresa u Gvajani okupilo se 7 100 delegata. Jedan kongres je održan u Džordžtaunu, a drugi u Berbisu. Za kongres u Džordžtaunu bilo je potrebno izvršiti neke prilično velike izmene i to u poslednjem trenutku, što je braći stvorilo dosta problema. „Jedan veoma popularan glumac je sa svojom plesnom grupom stigao iz Indije, i nadležni su smatrali da se njegova predstava mora održati baš onog dana kada je planiran kongres, iako smo mi prvi rezervisali objekat“, izveštava podružnica.

„Brzo smo pronašli drugo mesto — stadion za kriket — i odmah smo obavestili skupštine. Do kongresa je ostalo samo osam dana! Ali, to nije bio kraj problemima. Na Karibima se kriket veoma ceni i tereni za ovu igru smatraju se skoro svetinjama. Zato je upravi stadiona pomisao da će neko hodati po travi bila prosto nezamisliva. Ali, kako ćemo onda izvesti dramu? I gde ćemo postaviti binu?

„Uprkos svemu, nastavili smo s pripremama, uvereni da će nam Jehova pomoći. On je to i učinio! Dobili smo dozvolu da koristimo teren, pod uslovom da podijum i stazu koja vodi do njega napravimo tako da budu izdignuti iznad tla. Da bismo udovoljili tom zahtevu, svi smo  naporno radili cele te noći. Ni vreme nam nije bilo naklonjeno, jer je kiša gotovo neprestano padala. Uprkos svim tim poteškoćama, program je počeo na vreme.

„Kongres je tekao bez problema, a vreme je bilo vedro, sve do nedelje, zaključnog dana. Ujutro nas je probudio zvuk kiše. Ubrzo je teren za kriket bio pod vodom, a voda je stigla na pet centimetara ispod staze i podijuma. Kiša je prestala neposredno pred početak programa. Na svu sreću, električni kablovi nisu bili postavljeni na tlo, već su bili pričvršćeni za donju stranu dasaka od  kojih su bili napravljeni podijum i staza. Pokazalo se da je to što smo morali da napravimo izdignuti podijum i stazu, u stvari bilo dobro za nas!“

Kada je drama počela, svih 6 088 prisutnih uživali su u blistavoj svetlosti sunca. Dve sedmice kasnije, drugom kongresu koji je održan u Berbisu prisustvovalo je njih 1 038. Na oba kongresa bilo je ukupno 7 126 osoba, što je tada bio najveći broj prisutnih koji je ikada zabeležen u Gvajani. Nedavnih godina, taj broj se popeo na blizu 10 000.

Sjajni izgledi za budućnost

U svom proročanstvu, Jezekilj je video Jehovin obnovljen i proslavljen hram. Iz njega je izvirala voda koja je bila sve šira i dublja, dok od nje nije postala „nabujala  reka“, koja donosi život čak i slanom, beživotnom Mrtvom moru (Jez. 47:1-12, NW).

Posmatrajući napredak čistog obožavanja od 1919, Božji narod je video ispunjenje tog proročanstva. U današnje vreme, prava reka duhovnih darova — Biblija, pomoćnih sredstava za proučavanje Biblije, sastanaka, većih skupova i kongresa — gasi duhovnu žeđ miliona ljudi širom sveta.

Jehovini svedoci u Gvajani smatraju prednošću što imaju udeo u ispunjenju tog proročanstva. Osim toga, oni će nastaviti da koriste doslovne reke kako bi sa životodajnom duhovnom hranom došli do svih koji ’imaju ispravan stav prema večnom životu‘, bez obzira na to gde takve dostojne osobe žive u ovoj Zemlji vodâ (Dela 13:48).

[Fusnota]

 [Okvir na 140. strani]

Gvajana

Zemlja: Priobalni pojas, koji većim delom leži ispod nivoa mora i zaštićen je sa oko 230 kilometara nasipa, sastoji se od tla koje je nastalo izlivanjem reka. Oko 80 posto teritorije prekriveno je šumama, uključujući i visoravni u unutrašnjosti zemlje, gde izvire većina reka.

Stanovništvo: Oko polovine stanovništva potiče iz Indije, više od 40 posto su potomci afričkih crnaca ili melezi, a oko 5 posto su Indijanci. Oko 40 posto Gvajanaca izjašnjavaju se kao hrišćani, 34 posto kao hindusi, a 9 posto kao muslimani.

Jezik: Službeni jezik je engleski, ali veliki broj ljudi govori i kreolski.

Privreda: Oko 30 posto stanovništva bavi se poljoprivredom. Zastupljeni su i ribolov, šumarstvo i rudarstvo.

Ishrana: Glavne kulture su pirinač, kakao, agrumi, kokosov orah, kafa, kukuruz, manioka (kasava), šećerna trska i drugo tropsko voće i povrće. Gaje se stoka, svinje, pilići i ovce. Od morske hrane najzastupljeniji su riba i škampi.

Klima: Gvajana je tropska zemlja, s malom razlikom između godišnjih doba. U priobalnom području godišnje padne između 150 i 200 centimetara kiše. Iako se nalazi u blizini ekvatora, Gvajana ima blagu klimu, zahvaljujući pasatima koji neprestano duvaju sa Atlantika.

 [Okvir/Slika na stranama 143-145]

Niko nije mogao da „zaključa“ njegova usta

Malkom Hol

Rođen: 1890.

Kršten: 1915.

Neki podaci: Rođen je na ostrvu Leguan. Bio je među prvima koji su propovedali dobru vest u toj oblasti i brinuo je o grupi koja je tu osnovana.

Ispričala Ivon Hol, unuka njegovog starijeg brata.

Bilo je vreme izbora i jedan službenik je pitao deda-Malkoma: „Da li je istina da ti ne glasaš? Ako jeste, stavićemo te pod ključ i oduzećemo ti Bibliju.“ Gledajući ga pravo u oči, deda je odgovorio: „Ali šta ćete uraditi s mojim ustima? Možete li i njih da zaključate jer govore istinu koju vaše crkvene vođe tako dugo kriju od vas?“ Jedino što je taj službenik uspeo da prozbori bilo je: „Još ćemo pričati o tome.“

Deda-Malkom se krstio 1915. i bio je jedan od prvih propovednika Kraljevstva u Gvajani. Bio je „pravi borac za istinu“, kako je rekao jedan brat. Upoznao je istinu o Kraljevstvu dok je živeo i radio u Džordžtaunu. Bilo je dovoljno da čuje samo jedan biblijski govor u Kući Samerset, i da prepozna istinu. U stvari, kada se te večeri vratio kući, proverio je sve stihove u svojoj Bibliji.

Nakon toga, vratio se na Leguan i odmah je počeo da svedoči drugima. Među prvima koji su  prihvatili poruku o Kraljevstvu bile su njegove dve rođene sestre i neka od dece njegovog starijeg brata. Oni su činili temelj grupe koja se sastajala u dedinoj kući.

U to vreme, sveštenstvo je vršilo izuzetno snažan uticaj na ostrvljane, i bio je potreban ogroman trud da bi ljudi prihvatili istinu. Sveštenici su često govorili da je deda „sišao s uma, zaluđen Biblijom“. Ali, to nije umanjilo njegovu revnost. Primera radi, nedeljom ujutro je stavljao fonograf na svoju verandu i puštao snimljene biblijske govore. Ljudi bi često zastali na ulici i slušali.

S vremenom su neki pokazali cenjenje i prihvatili istinu. To se naročito moglo videti na proslavi Memorijala, kada je ceo gornji sprat dedine kuće bio pun ljudi. On je bio i predsedavajući, i govornik, i jedini koji je uzimao simbole. Jedan od njegovih studenata Biblije, Liroj Denbo, postao je pionir i neko vreme je čak služio kao pokrajinski nadglednik.

Deda je radio kao brodski blagajnik na reci Esekibo. Nakon što je otišao u penziju, započeo je pionirsku službu i propovedao je na Leguanu i na susednom ostrvu Vakenam. Njegov dan je počinjao u pola pet ujutro, kada je muzao krave i hranio svinje. Oko pola osam bi se okupao i presvukao, nakon čega je čitao dnevni citat i neki odlomak iz Biblije i doručkovao, a zatim bi se pripremao za službu. Još uvek se jasno sećam kako je pred polazak pumpao gume na biciklu. Svakog dana je prelazio najmanje 20 kilometara.

Deda je završio svoj zemaljski put 2. novembra 1985, nakon što je oko 70 godina verno služio Jehovi. Tokom čitavog tog perioda, niko nije mogao da „zaključa“ njegova usta. U stvari, sada na ostrvima Leguan i Vakenam postoji po jedna skupština.

 [Okvir/Slika na stranama 155-158]

Odgovori na pitanja iz detinjstva izmenili su moj život

Albert Smol

Rođen: 1921.

Kršten: 1949.

Neki podaci: Počeo je da služi kao pionir 1953. On i njegova supruga Šila diplomirali su 1958. u Gileadu i poslati su nazad u Gvajanu.

„Bog te je stvorio“ — to su mi često govorili kada sam bio dečak. Zato, kada bi mama rekla da sam najgori od njeno četvoro dece, mislio sam da je Bog stvorio troje dobrih i jednog lošeg.

Kada sam imao oko deset godina, pitao sam učitelja veronauke u Nedeljnoj školi: „Ko je stvorio Boga?“ Nisam dobio odgovor. Bez obzira na to, poput većine ljudi u to vreme, kada sam odrastao, priključio sam se crkvi — u mom slučaju bila je to Prezbiterijanska crkva. Pa ipak, na mnoga pitanja nisam dobio odgovore. Na primer, u crkvi smo pevali hvalospev koji je delimično glasio: „Bogataš u svom zamku, siromah mu na pragu. Bog stvori jednog da bude uzvišen, drugog da bude ubog, on je to odredio.“ Pitao sam se: ’Da li je zaista Bog „to odredio“?‘ Jednom prilikom sam upitao sveštenika: „Ako je Bog stvorio Adama i Evu, odakle potiču različite rase?“ Njegov odgovor bio je, ukratko rečeno, da je izveštaj iz Postanja legenda.

 Zatim smo, tokom Drugog svetskog rata, bili podstaknuti da se molimo za britanske vojnike. To me je konačno uverilo da se učenja moje crkve razlikuju od onoga što sam čitao u Bibliji. Ipak, pitao sam se: ’Gde bih mogao da odem?‘ Zato sam ostao u crkvi. Kada sam imao 24 godine, oženio sam se Šilom.

Jednog dana, tek što sam stigao iz crkve, posetio nas je jedan Jehovin svedok. Njihova religija, koju smo zvali „crkva bez pakla“, nije me zanimala. Svedoci su se sastajali po kućama i niko od njih nije nosio svešteničku odeću. Osim toga, neki događaji u mom životu, na primer to što sam se oženio predivnom ženom, naveli su me da zaključim da Bog brine o meni.

Kada je taj Svedok — Nesib Robinson — prišao i predstavio se, ja sam upravo krpio gumu na biciklu. „Ova guma je probušena“, rekao sam. „Ako si hrišćanin, pomozi mi da je zakrpim.“ Zatim sam se naglo okrenuo i ušao u kuću. Sledeće sedmice, kada sam krenuo u crkvu, s Biblijom u ruci, sreo sam Nesiba na stepeništu. „Ne zanima me vaša religija“, rekao sam mu. „Moja žena je kod kuće. Razgovarajte s njom.“ Zatim sam otišao u crkvu.

Pokajao sam se što sam to rekao, jer sam u crkvi, umesto da slušam pastora, mislio: ’Ako Šila bude pričala s gospodinom Robinsonom, možda neće stići da pripremi našu omiljenu supu koju kuva nedeljom.‘ Ali, nije bilo potrebe da brinem; kada sam došao kući, supa je bila gotova. Radoznao, pitao sam Šilu: „Da li si razgovarala sa onim Robinsonom?“ „Jesam“, odgovorila je. „Sedeo je i propovedao mi dok sam kuvala.“

Ubrzo nakon toga, Šila je počela da proučava Bibliju.  Nešto kasnije se porodila, ali je dete bilo mrtvorođeno. Pitao sam gospodina Robinsona zašto se dešavaju takve stvari. Odgovorio mi je da za to nije odgovoran Bog, već da je to posledica neposlušnosti Adama i Eve, kao i nesavršenosti koju smo nasledili od njih. Bio sam zadovoljan tim odgovorom.

Nesib je često svraćao u moju stolarsku radionicu. Naši razgovori su se obično vrteli oko mog posla, ali on bi uvek spomenuo neku misao iz Biblije pre nego što bi otišao. S vremenom, sve manje smo razgovarali o nameštaju, a sve više o Božjoj Reči. Jednog dana, odlučio sam da mu postavim neka od onih pitanja koja su me mučila celog života, misleći da će ga to zbuniti — na kraju krajeva, to su bila pitanja na koja čak ni „pravi“ sveštenici nisu znali odgovore.

Insistirajući da se odgovor temelji isključivo na Pismu, brzo sam postavio Nesibu svoje prvo pitanje: „Ko je stvorio Boga?“ Nesib je pročitao Psalam 90:2, gde piše: „Pre nego se gore rodiše, i pre nego si zemlju sazdao i vaseljenu, od iskona i doveka ti si, Bože!“ Pogledao me je i rekao: „Da li si zapazio šta tu piše? Niko nije stvorio Boga; on oduvek postoji.“ Ovaj jasan, logičan odgovor me je zadivio. On je ujedno uklonio sve barijere, jer sam nakon toga postavio Nesibu sva ona pitanja o kojima sam godinama razmišljao. Njegovi odgovori temeljeni na Bibliji, posebno u vezi s tim da Bog ima nameru da pretvori zemlju u raj, uneli su u moje srce radost kakvu nikada ranije nisam osetio.

Poseban utisak na mene ostavila je prva poseta Dvorani Kraljevstva. Zašto? Bio sam zadivljen kada sam video da svi učestvuju na sastanku — tako nešto nikada nisam video u crkvi. Moja supruga koja još nije prisustvovala nekom sastanku, bila je u to vreme na putu. Kada sam joj ispričao svoje utiske, rekla je: „Hajde da idemo zajedno.“ I to još uvek činimo, nakon 55 godina!

Šila i ja smo se krstili u Atlantskom okeanu 1949. Pionirsku službu sam počeo 1953. Dve godine kasnije, Šila mi se pridružila u onome što je postalo 50-godišnja karijera u punovremenoj službi. Godine 1958, pozvani smo da pohađamo 31. razred Gileada i dodeljeno nam je da nastavimo sa službom u Gvajani. U putujućem delu smo proveli 23 godine, a zatim smo naimenovani za specijalne pionire, što je prednost koju još uvek imamo. Zaista sam zahvalan Jehovi, ne samo za to što mi je pružio odgovore na pitanja iz detinjstva, već i što je mojoj supruzi i meni dozvolio da mu služimo.

 [Okvir/Slika na stranama 163-166]

„Evo mene, mene pošalji“

Džojslin Ramalo (devojačko Rouč)

Rođena: 1927.

Krštena: 1944.

Neki podaci: U punovremenoj službi provela je 54 godine, uključujući i putujuću službu sa suprugom. Sada je udovica.

Rođena sam na karipskom ostrvu Nevis. Majka je bila samohrani roditelj, radila je kao bolničarka i pripadala je metodističkoj crkvi. Ona me je poučila da verujem u Boga. Zbog njenog posla, preselile smo se u jedno malo selo na ostrvu. Sledeće nedelje, otišle smo u metodističku crkvu i sele u jednu klupu. Međutim, nakon nekoliko minuta, rečeno nam je da su „vlasnici“ tih mesta stigli i da moramo da sednemo negde drugde. Iako nam je drugi župljanin ljubazno dozvolio da sedimo u „njegovoj“ klupi, mama je odlučila da više nećemo kročiti u tu crkvu. Umesto toga, priključile smo se Anglikanskoj crkvi.

Početkom 1940-ih, dok je bila u poseti svojoj prijateljici, mama je upoznala jednu Svedokinju iz Sent Kitsa od koje je dobila neku literaturu. Pošto je bila strastveni čitač, mama je sve to pročitala u jednom dahu i prepoznala je istinu. Kratko nakon toga, ona se udala, i preselili smo se na Trinidad. U to vreme su publikacije Svedoka tamo bile  zabranjene, ali mogle smo da prisustvujemo sastancima u Dvorani Kraljevstva. Nedugo zatim, majka je prekinula veze sa Anglikanskom crkvom i počela da služi Jehovi, a isto je učinio i moj očuh, Džejms Henli.

Na Trinidadu sam upoznala mladu sestru po imenu Rouz Kufi. Tada nisam ni slutila da će 11 godina kasnije ona biti jedna od mojih saradnica u misionarskoj službi. U međuvremenu je moja želja da služim Jehovi bivala sve jača. Još uvek se sećam kako sam prvi put sama svedočila. Kada se na prvim vratima pojavio stanar, ja sam odjednom zanemela. Ne znam koliko dugo sam tako stajala dok nisam otvorila Bibliju, pročitala Danila 2:44 i brzo otišla!

S pionirskom službom sam počela 1950, a samo nešto više od dve godine kasnije, sa oduševljenjem sam primila poziv da pohađam 21. razred Gileada. Tri sestre iz našeg razreda dobile su dodele u Gvajani: Florens Tom, koja je došla iz Gvajane, moja cimerka Lindor Luraj i ja. Stigle smo u novembru 1953. i poslate smo u grad Skeldon koji se nalazi oko 180 kilometara od Džordžtauna, blizu ušća reke Korantajn. Tamo nas je s nestrpljenjem očekivala grupa objavitelja.

Većina ljudi u Skeldonu potiče iz istočne Indije i uglavnom su ili hinudusi ili muslimani. Pošto su mnogi od njih bili nepismeni, kada smo im svedočile, često bi nam rekli: „Pojednostavi to malo, sestro.“ U početku je sastancima prisustvovalo između 20 i 30 osoba, ali taj broj se smanjio  kada su prestali da dolaze oni koji nisu bili istinski zainteresovani.

Jedna žena je napredovala i izrazila je želju da učestvuje u službi na terenu. Ali, kada sam u dogovoreno vreme došla po nju, njen 14-godišnji sin je bio spreman i žarko je želeo da ide sa mnom u službu. Njegova majka je rekla: „Gospođice Rouč, povedite Frederika umesto mene.“ Kasnije smo saznale da je na tu ženu uticalo snažno protivljenje njenog oca koji je bio vatreni anglikanac. Uprkos tome, njen sin, Frederik Makalman, odlično je duhovno napredovao i kasnije je bio u Gileadu. (Vidi okvir na 170. strani.)

Kasnije sam poslata na novu dodelu — u gradić Henrieta, gde je živeo samo jedan brat. To područje je pripadalo skupštini Čariti. Moja nova saradnica u službi bila je Rouz Kufi, koju sam već spomenula. Rouz i ja smo četiri dana sedmično provodile u Henrieti, a petkom smo rano ujutro kretale biciklima u više od 30 kilometara udaljen Čariti da bismo prisustvovale sastancima. Vozile smo prašnjavim putevima, noseći namirnice, čaršave, ćebad i mreže za zaštitu od komaraca.

Usput smo svedočile i svraćale da ohrabrimo neke izolovane objavitelje i jednu neaktivnu sestru. Obično smo s njima proučavale Kulu stražaru. Vraćale smo se u Henrietu u nedelju i tada smo održavale Studij Kule stražare s našim studentima Biblije kao grupom. Osim što bi nam se ponekad probušila guma ili što bismo pokisle kada bi naišla provala oblaka, nikad nam se nije desila neka ozbiljnija nezgoda.

 Naša radost je uvek bila očigledna. Štaviše, jedna žena nam je rekla: „Vi ste uvek srećne; kao da uopšte nemate problema.“ Jehova nas je blagoslovio plodnom službom, što nas je činilo još radosnijima. Čak je i neaktivna sestra koju smo posećivale ponovo počela da služi Jehovi. Od tada je prošlo oko 50 godina, a ona je i dalje verna.

Udala sam se 10. novembra 1959, za Imanuela Ramala, koji je služio kao pionir. Zajedno smo služili u Sadiju, 23 kilometra južno od Henriete. Dok smo bili tamo, ostala sam u drugom stanju, ali sam imala spontani pobačaj. Uspela sam da prebrodim taj period zahvaljujući tome što sam bila zaposlena u službi. Kasnije smo dobili dvoje dece, ali smo uspeli da nastavimo s pionirskom službom.

Imanuel je umro 1995. godine. Zajedno smo služili Jehovi na mnogim područjima. Videli smo kako neke male grupe postaju napredne skupštine, sa starešinama, slugama pomoćnicima i čak s vlastitom Dvoranom Kraljevstva! Takođe smo deset godina služili u putujućem delu. Iako mi Imanuel mnogo nedostaje, veliku utehu nalazim u podršci koju mi s puno ljubavi pružaju Jehova i skupština.

Prorok Isaija je sledećim rečima odgovorio na Jehovin poziv za službu: „Evo mene, mene pošalji“ (Isa. 6:8). Moj pokojni suprug i ja mnogo smo se trudili da oponašamo dobar primer tog proroka. Istina je da smo, poput Isaije, imali trenutke kada nam je bilo teško i kada smo čak bili obeshrabreni. Ali radost koju smo doživljavali bila je neuporedivo veća.

 [Okvir/Slika na stranama 170-173]

Iz Gileada sam poslat u svoju domovinu

Frederik Makalman

Rođen: 1942.

Kršten: 1958.

Neki podaci: Nakon što je diplomirao u Gileadu, vraćen je u Gvajanu. On i njegova supruga Maršalind sada služe kao opšti pioniri.

Kada sam imao 12 godina, misionarka po imenu Džojslin Rouč (sada Ramalo) počela je da proučava Bibliju s mojom majkom. Često bih se i ja pridružio. Mama je s vremenom prestala da proučava, ali ja sam nastavio studij i počeo sam da idem na sve sastanke. Kada sam imao 14 godina, sestra Rouč i njene saradnice, Rouz Kufi i Lindor Luraj, vozile su me u službu na svojim biciklima. Tada nisam ni bio svestan koliko je njihov misionarski duh uticao na mene.

Počeo sam da proučavam s Jehovinim svedocima u isto vreme kada sam se pripremao za konfirmaciju, to jest da postanem punopravni član Anglikanske crkve. Jednom prilikom, sveštenik je pokušao da objasni „sveto“ Trojstvo. Neko vreme sam ga slušao, a zatim sam rekao da ne verujem da se ta doktrina naučava u Bibliji. On je oštro uzvratio: „Ja znam da ti čitaš knjige koje te truju. Nemoj ih čitati. Moraš verovati u Trojstvo.“ Nakon toga  prestao sam da idem u Anglikansku crkvu i nastavio sam da proučavam sa Svedocima. Krstio sam se 1958.

U septembru 1963, dobio sam pismo iz podružnice kojim sam pozvan da služim kao specijalni pionir. Prihvatio sam taj poziv. Moja nova dodela bila je skupština Fajriš, na reci Korantajn, a moj saradnik bio je Volter Makbin. Godinu dana smo zajedno obrađivali područje uz reku. To nas je pripremilo za sledeću dodelu — skupštinu Raj, koja je 1964, kada smo stigli, imala deset objavitelja. Tamo smo služili četiri godine i tokom tog perioda broj objavitelja porastao je na 25.

Godine 1969, pozvan sam da pohađam 48. razred Gileada. Bio sam ushićen što sam bio gost bruklinske betelske porodice i što sam mogao da prisustvujem međunarodnom kongresu „Mir na zemlji“, koji je održan iste godine. Kakvu mi je samo radost pričinjavalo druženje s mnogom vernom braćom i sestrama! Nikada neću zaboraviti kako nas je jednom prilikom Frederik Franc, jedan od članova Vodećeg tela, pozvao u svoju sobu. Imao je toliko knjiga, da sam se pitao gde drži krevet! Još jedan izuzetan istraživač Božje Reči bio je Julisiz Glas, jedan od instruktora u Gileadu. Još uvek mi u ušima odzvanjaju njegove reči: „Osnovna načela dobrog pisanja i poučavanja jesu tačnost, sažetost i jasnoća.“

Moram priznati da sam bio razočaran kada sam saznao da je moja dodela Gvajana. Za mene je Gvajana bila dom, a ne strana dodela. Međutim, brat Glas je  ljubazno popričao sa mnom i pomogao mi da na stvari gledam drugačije. Ukazao mi je na to da je pohađanje Gileada samo po sebi izuzetna prednost i rekao mi da ću verovatno biti poslat u neki deo Gvajane koji se razlikuje od mesta gde sam odrastao. Tako je i bilo, jer sam poslat u skupštinu Čariti, na reci Pomerun. U to vreme, tamo je bilo samo pet objavitelja.

Pošto moj saradnik Albert Tolbot i ja nismo imali iskustva u plovidbi rekom, morali smo da naučimo kako da upravljamo čamcem. To možda izgleda jednostavno, ali mogu vam reći da uopšte nije lako. Ako ne vodite računa o strujama i vetru, stajaćete u mestu ili ćete se besciljno vrteti ukrug. Srećom, imali smo odličnog instruktora, jednu sestru iz tog kraja.

Deset godina smo putovali koristeći samo vesla i snagu mišića. Tada je jedan meštanin ponudio skupštini motor na prodaju, ali nismo imali dovoljno novca da ga platimo. Stoga možete zamisliti koliko smo bili oduševljeni kada smo iz podružnice dobili ček posebno namenjen za tu kupovinu. Izgleda da su neke skupštine čule šta nam je potrebno i želele su da nam pomognu. S vremenom smo nabavili još nekoliko čamaca — svi su nosili ime Objavitelj Kraljevstva i svaki je bio označen posebnim brojem.

Nakon što sam sarađivao s više pionira, upoznao sam svog doživotnog saradnika, Maršalind Džonson, specijalnu pionirku iz skupštine Makenzi. Mnogi su poznavali njenog pokojnog oca Justasa Džonsona koji je pre smrti oko deset godina služio kao pokrajinski nadglednik. Maršalind i ja sada služimo kao opšti pioniri. Nas dvoje smo u punovremenoj službi do sada proveli ukupno 72 godine, od čega smo 55 godina proveli u specijalnoj pionirskoj službi. Za to vreme, podigli smo šestoro dece.

Jehova je blagoslovio i naše zalaganje u službi. Primera radi, početkom 1970-ih, dok smo svedočili duž reke Pomerun, upoznali smo mladog krojača koji je prihvatio biblijski studij. Bio je odličan student. Podstakli smo ga da nauči nazive biblijskih knjiga. Ne samo što ih je za nedelju dana sve naučio napamet, već je zapamtio i na kojim stranama se nalaze! S vremenom su on, njegova supruga i sedmoro od devetoro njihove dece prihvatili istinu, i nas dvojica sada zajedno služimo kao starešine u Čaritiju. Verovatno nikada ne bih imao takve blagoslove da nije bilo izvanrednog primera revnosti koji su pružile prve misionarke.

 [Okvir/Slika na stranama 176-177]

Proučavala sam Božju Reč putem pisama

Monika Ficalen

Rođena: 1931.

Krštena: 1974.

Neki podaci: Zbog udaljenosti, dve godine je proučavala Božju Reč putem pisama i revno svedočila svojim sunarodnicima. Sada je slepa, pa stihove koje koristi u službi uči napamet.

Živim u indijanskom rezervatu Varamuri, koji se nalazi na reci Moruka, u severozapadnom delu Gvajane. Početkom 1970-ih, kada sam upoznala istinu, najbliža skupština bila je u Čaritiju, na reci Pomerun. Da bismo stigli tamo, morali smo putovati kanuom 12 sati.

Jehovine svedoke sam srela u Čaritiju, dok sam bila u kupovini. Frederik Makalman mi je ponudio Kulu stražaru i Probudite se! Uzela sam ih, odnela kući i stavila u sanduk za odeću, gde su stajali dve godine. Zatim sam se razbolela i neko vreme sam bila vezana za krevet, zbog čega sam postala veoma depresivna. Tada sam se setila časopisa. Pročitala sam ih i odmah sam prepoznala istinu.

Negde u to vreme, moj suprug Judžin je tražio posao i odlučio je da otputuje nizvodno do Čaritija. Pošto sam se tada donekle oporavila, pošla sam s njim. Međutim, to sam učinila pre svega u želji da nađem Jehovine svedoke. Nisam morala mnogo  da tražim pošto je jedna Svedokinja došla baš u kuću u kojoj smo odseli. „Da li vi pripadate Kula stražara ljudima?“, pitala sam je. Kada je odgovorila potvrdno, pitala sam je za čoveka koga sam srela na pijaci pre dve godine. Ona je odmah krenula da potraži Frederika Makalmana, koji je upravo propovedao u blizini s jednom grupom objavitelja.

Kad su se njih dvoje vratili, brat Makalman mi je pomoću knjige Istina koja vodi do večnog života objasnio kako izgleda biblijski studij. Pristala sam da proučavam. Pošto smo Judžin i ja morali da se vratimo kući, nastavila sam studij putem pisama. Na taj način sam proučila dve knjige — Istina i „Stvari u kojima Bogu nije mogućno da laže“. Dok sam proučavala knjigu Istina, istupila sam iz Anglikanske crkve i postala sam nekršteni objavitelj. Sveštenik mi je poslao pisamce u kom mi je poručio: „Nemojte slušati Jehovine svedoke. Njihovo razumevanje Biblije je plitko. Doći ću da razgovaram s vama o tome.“ Ali, nikad nije došao.

Pošto sam bila jedini objavitelj u rezervatu, pričala sam svojim komšijama o onome što sam naučila. Takođe sam svedočila svom mužu koji se, na moju veliku radost, krstio godinu dana posle mene. Danas je on jedan od 14 objavitelja u našem mestu.

Pre nekoliko godina sam izgubila vid usled glaukoma i katarakte, tako da sada učim napamet stihove koje koristim u službi. Bez obzira na to, zahvalna sam Jehovi što još uvek mogu da mu služim.

 [Okvir/Slike na stranama 181-183]

Jehova je ispunio ’želju mog srca‘

Rubi Smit

Rođena: 1959.

Krštena: 1978.

Neki podaci: Poreklom je iz plemena Karibi, i znatno je doprinela širenju dobre vesti u Baramiti, indijanskom rezervatu koji se nalazi u unutrašnjosti Gvajane.

Prvi put sam došla u kontakt s Jehovinim svedocima 1975, kada sam imala 16 godina. Moja baka je dobila jedan traktat od svog pastorka i zamolila me je da joj ga prevedem, pošto nije znala da čita engleski. Bila sam oduševljena biblijskim obećanjima o kojima se govorilo u traktatu, pa sam popunila kupon koji se nalazio na njemu i poslala ga u podružnicu. Kada sam dobila publikacije koje sam tražila, pažljivo sam ih proučavala i počela sam da pričam s drugima o biblijskim istinama koje sam saznala. Prve osobe s kojima sam razgovarala bile su moja baka i tetka. Nažalost, otac se protivio tome.

Nije prošlo mnogo, a baka i tetka su takođe počele da svedoče. Zainteresovane osobe iz našeg mesta dolazile su kod nas kako bi saznale više o Bibliji. U međuvremenu, što sam više čitala, postajalo mi je sve jasnije da moram izvršiti neke promene u svom životu ako želim da  ugodim Jehovi. To je značilo da treba da priznam ocu da sam ukrala nešto iz njegove radionice i da se pomirim s jednim od moje braće. Nakon mnogih usrdnih molitvi, uspela sam da uradim i jedno i drugo.

U međuvremenu je podružnica poslala jednog specijalnog pionira, Šika Bakša, da poseti naš kraj. Međutim, brat Bakš nije mogao da ostane dugo, tako da su on i još jedan brat, Justas Smit, za koga sam se kasnije udala, proučavali sa mnom putem pisama.

Godine 1978, otputovala sam u Džordžtaun da bih prisustvovala kongresu „Pobedonosna vera“. Čim sam stigla, otišla sam pravo u podružnicu i izrazila želju da se krstim. Organizovano je da Albert Smol razmotri sa mnom pitanja koja starešine osmatraju sa onima koji žele da se krste. Bila sam presrećna kada sam se vratila u Baramitu kao kršteni Jehovin sluga!

Puna revnosti, odmah sam počela da propovedam. Pošto je bilo mnogo zainteresovanih, zamolila sam neke od njih da sagrade neko jednostavno mesto za obožavanje. Tamo sam svake nedelje prisutnima prevodila Kulu stražaru sa engleskog na karipski. Međutim, otac se protivio tome i zahtevao da nedeljom ostajem kod kuće. Zato sam krišom snimala članke na audio-kasetu, a jedan od moje braće je puštao te snimke na sastancima. Do tada je sastancima redovno prisustvovalo oko 100 osoba.

Kratko nakon toga, naša porodica se zbog posla preselila u Džordžtaun, a baka se preselila u selo  Metjuz Ridž. Tetka je ostala u Baramiti, ali je prestala da prenosi dobru vest drugima. Zbog toga je u Baramiti delo Kraljevstva neko vreme mirovalo.

U Džordžtaunu sam lično upoznala Justasa Smita i ubrzo smo se venčali. Iako Justas nije znao karipski, i on i ja smo želeli da odemo u Baramitu kako bismo nastavili s propovedanjem i poučavanjem. Naša želja se ostvarila 1992. Čim smo stigli, počeli smo da propovedamo i da održavamo sastanke. Nije prošlo mnogo, a broj prisutnih je porastao na oko 300!

Osim toga, nakon Studija Kule stražare organizovali smo časove opismenjavanja. Jolanda, naše prvo dete, počela je da nam pomaže u tome kada je imala 11 godina i bila nekršteni objavitelj. Danas ona i naša mlađa ćerka, Melisa, služe kao opšti pioniri.

Jehova je 1993. blagoslovio Baramitu Dvoranom Kraljevstva. Takođe nam je poslao „darove u obliku ljudi“, braću koja govore karipski i mogu da preuzmu vođstvo u skupštini (Ef. 4:8). Od 1. aprila 1996, zvanično smo postali skupština Baramita. Presrećna sam što mogu da kažem da su među članovima skupštine i moja majka, baka, sestra i skoro sva moja braća. Jehova je zaista ispunio ’želju mog srca‘ (Ps. 37:4).

[Slika]

Justas i ja danas

 [Karta/Slike na stranama 148-149]

GVAJANA — ZNAČAJNI DOGAĐAJI

1900: Pojedinci počinju da čitaju i razmatraju Sionsku kulu stražaru i druge biblijske publikacije.

1910.

1912: I. Dž. Kauard održao govore pred stotinama okupljenih u Džordžtaunu i Nju Amsterdamu.

1913: U Kući Samerset iznajmljena prostorija za održavanje sastanaka koja je korišćena do 1958.

1914: U Džordžtaunu otvorena prva kancelarija podružnice.

1917: Pod uticajem sveštenstva, vlada zabranjuje neke publikacije.

1922: Zabrana se ukida. Džordž Jang posećuje Gvajanu.

1940.

1941: Zabranjeni su časopisi Kula stražara i Uteha (sada Probudite se!).

1944: Zabranjene su sve publikacije Jehovinih svedoka.

1946: Zabrana se ukida u junu. Stižu prvi misionari iz Gileada.

 1950-e: Film Društvo novog sveta u akciji prikazuje se širom Gvajane.

1960: Kupljeno zemljište u Džordžtaunu za potrebe podružnice. Postojeće zgrade služe kao podružnica i kao misionarski dom.

1967: Aktivno je više od 1 000 objavitelja.

1970.

1988: Posvećena nova podružnica, na postojećem imanju.

1995: Završena prva Dvorana Kraljevstva građena metodom brze gradnje.

2000.

2003: Posvećenje podružnice na novom zemljištu.

2004: U Gvajani je aktivno 2 163 objavitelja.

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

2 000

1 000

 [Mape na 141. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

GVAJANA

Baramita

Hakni

Čariti

Henrieta

Sadi

DŽORDŽTAUN

Mahajkoni

Susdajk

Bartika

Jaruni

Nju Amsterdam

Makenzi

Vizmar

Skeldon

Berbis

Oriala

Letem

Esekibo

Demerara

Berbis

Korantajn

VENECUELA

BRAZIL

SURINAM

 [Slika na celoj 134. strani]

[Slika na 137. strani]

Ivander Kauard

[Slika na 138. strani]

Skupštinski sastanci su se od 1913. do 1958. održavali u Kući Samerset, u Džordžtaunu

[Slika na 139. strani]

Džordž Jang

[Slika na 146. strani]

Frederik Filips, Natan Nor i Vilijam Trejsi, 1946.

[Slika na 147. strani]

Ova objava, kojom se zvanično ukida zabrana naše literature u Gvajani, izdata je u junu 1946.

[Slika na 152. strani]

Natan Nor, Rut Miler, Milton Henšel, Alisa Miler (kasnije se udala za Vilijama Trejsija) i Dejzi i Džon Hemavej

[Slika na 153. strani]

Džon Ponting

[Slika na 154. strani]

Džeraldina i Džejms Tompson služe u Gvajani već 26 godina

[Slika na 168. strani]

Odlazak čamcem u službu

[Slika na 169. strani]

Propovedanje duž reke Moruka u „Objavitelju Kraljevstva III“

[Slika na 175. strani]

Džeri i Delma Mari

[Slika na 178. strani]

Frederik Makalman i Judžin i Monika Ficalen svedoče Indijancu koji popravlja svoj kanu

[Slika na 184. strani]

Pokrajinski sastanak u Baramiti, 2003.

[Slike na 185. strani]

U oblasti Baramita mnogi su se odazvali na biblijsku istinu

[Slika na 186. strani]

Odlazak u službu kanuom od izdubljenog stabla

[Slika na 188. strani]

Šerlok i Džulijet Pahalan

 [Slike na 191. strani]

Gvajana — „raj za pionire“

[Slika na 194. strani]

Dvorana Kraljevstva u Oriali, Gvajana

[Slika na 197. strani]

Nekadašnja podružnica u ulici Brikdam 50, u Džordžtaunu, izgrađena 1987.

[Slika na 199. strani]

Odbor podružnice, sleva nadesno: Edsel Hejzel, Rikardo Hajnds i Edin Sils

[Slika na stranama 200, 201]

Novoizgrađena podružnica u Gvajani