Island

Kada se spomene Island, mnogi pomisle na led, sneg i eskimske kućice. Taj utisak o hladnoći je još jači kada pogledamo kartu sveta. Malo ljudi živi tako daleko na severu kao Islanđani. Štaviše, severna granica ove zemlje seže skoro do Severnog polarnika!

Međutim, Island uopšte nije tako hladan kao što bi se moglo pretpostaviti na osnovu njegovog geografskog položaja i imena (od reči ice — led; land — zemlja). Topla okeanska struja, koja nastaje nešto severnije od ekvatora, doprinosi tome da je klima na ovom području mnogo blaža nego što bi se moglo očekivati. Na Islandu nema eskimskih kućica od leda. To je razvijena zemlja čiji stanovnici žive u modernim kućama u kojima se za grejanje koristi geotermička energija.

Island je zemlja izrazitih kontrasta. Sredinom zimskog perioda, sunce se pomoli iza horizonta na samo nekoliko sati dnevno. Iako veličanstvena polarna svetlost, aurora borealis, često oživi duge, tamne zimske noći, stiče se utisak da sunce nerado svraća u ove krajeve. Međutim, sve to u velikoj meri biva nadoknađeno tokom letnjih meseci kada ono uopšte ne zalazi. U najsevernijem delu zemlje, sunce se zadržava iznad horizonta po nekoliko sedmica. Tamo se ono može videti čak i u ponoć.

Island nazivaju zemljom leda i vatre, što je sasvim prikladan opis. Glečeri prekrivaju otprilike deseti  deo površine ove zemlje. Tu je i vatra — Island je jedno od najaktivnijih vulkanskih i geotermičkih područja. Postoji veliki broj aktivnih vulkana, a tokom nekoliko poslednjih vekova erupcije su izbijale u proseku svakih pet do šest godina. Takođe ima mnogo termalnih izvora.

Ovu retko naseljenu zemlju krase prirodne lepote i raznovrstan životinjski svet. Čist vazduh, veličanstveni vodopadi, stenovite planine i netaknuta priroda privlače veliki broj posetilaca. Početkom proleća, ptice selice se vraćaju u svoja letnja staništa na liticama pored morske obale ili u močvarama. Jedna od njih je arktička čigra, koja se svake godine seli na Antarktik, suprotan kraj sveta. Mnoštva tupika, gavki i galebova prekrivaju litice i obalu. Na livadama u unutrašnjosti pasu ovce, a mali, izdržljivi islandski poniji lutaju brdovitim predelima. Početkom leta, na hiljade lososa vraćaju se u svoja mrestilišta, plivajući uzvodno rekama i skačući uz slapove.

Island ima 290 570 stanovnika. Oni su potomci Vikinga koji su se ovde naselili pre više od 1 100 godina. Došli su uglavnom iz Norveške i govorili su staronorveški, jezik od kog se s vremenom razvio islandski. Bogato književno nasleđe kao i relativna izolovanost ostrva doprineli su očuvanju tog jezika. Zahvaljujući tome, ljudi danas mogu da čitaju stare sage, koje su uglavnom napisane u 13. veku. Islanđani su ponosni na svoj jezik i snažno se protive uvođenju stranih reči.

Većina prvih stanovnika bili su „neznabošci“, a pokušaji da se oni obrate na „hrišćanstvo“ učinjeni su tek krajem desetog veka. Nešto pre kraja tog stoleća, neke istaknute islandske vođe prihvatile su „hrišćanstvo“, a islandski parlament Alting je 1 000. godine pozvao jednog od najistaknutijih paganskih  religioznih vođa da presudi između te dve religije. Začudo, on je rekao da treba praktikovati samo jednu religiju i to „hrišćanstvo“. Izgleda da je to prihvaćeno bez mnogo protivljenja. Međutim, njegova odluka nije sprečavala ljude da u tajnosti obožavaju paganske bogove i da nastave da praktikuju paganske običaje. Iako se temeljila više na političkim nego na religioznim razlozima, ta odluka je verovatno doprinela tome da Islanđani postanu nezavisni u razmišljanju i bez predrasuda kada se radi o religioznim pitanjima.

Danas oko 90 posto stanovništva pripada Evangelističkoj luteranskoj crkvi, koja je službena religija države. Iako se Biblija može naći u skoro svakom domu, malo ljudi veruje da je ona Božja Reč.

 Dobra vest stiže na Island

Početkom 20. veka mnogi Islanđani su emigrirali u Kanadu, delom zbog teških životnih uslova prouzrokovanih erupcijama vulkana i velikim hladnoćama. Neki od njih su tamo prvi put čuli dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Jedan od njih bio je Georg Fjelnir Lindal. Kratko nakon što je predao svoj život Jehovi, postao je pionir. Pošto je govorio islandski, brat Lindal je 1929, kada je imao 40 godina, odlučio da se vrati na Island. Stigao je u Rejkjavik 1. juna iste godine i bio je prvi objavitelj dobre vesti na Islandu.

Brat Lindal je tri meseca čekao da dobije literaturu koju je poručio. Čim je ona stigla, počeo je da svedoči svima. Do kraja oktobra 1929, uručio je 800 knjiga Harfa Božja na islandskom. Negde u to vreme napisao je: „Otkako sam došao, propovedao sam u nekoliko gradova u kojima živi oko 11 000 ljudi. Na Islandu ima oko 100 000 stanovnika, što znači da treba da posetim još oko 90 000 ljudi. Biće mi potrebno dosta vremena da sam obradim čitavo područje, pošto je veoma teško putovati. Island je planinska zemlja s razuđenom obalom, ne postoji železnica i ima malo asfaltiranih puteva, tako da najčešće putujem brodom.“

U nekoliko njegovih pisama sačuvanih u staroj smeđoj fascikli na kojoj je otisnut žig „Island“, nema ni najmanjeg nagoveštaja nezadovoljstva. U pomenutom pismu iz 1929. godine, Lindal piše: „Veoma me raduje što mogu da ispričam ohrabrujuće iskustvo koje sam nedavno imao. Bio sam u prilici da ponovo posetim jedno mesto gde sam već propovedao. Sreo sam nekoliko ljudi koji su kupili knjige koje sam nudio kada sam prvi put bio tamo. Jedan čovek mi je rekao: ’Pročitao sam knjigu Harfa dvaput i čitam je po treći put. To je dobra knjiga. Hvala vam što ste me posetili.‘ Drugi je  primetio: ’O, vi ste opet tu. Knjiga koju ste mi dali je odlična. Zašto ne objavite sve knjige sudije Raterforda na islandskom?‘ Rekao sam mu da su mnoge od njih objavljene na danskom. Kazao je: ’Pošaljite mi sve što imate, o da, i knjige pastora Rasela, pa ću imati dovoljno materijala za proučavanje ove zime.‘ I drugi su se pohvalno izrazili o ovim knjigama. Zahvalan sam Bogu za to što mi je dozvolio da prenosim poruku istine onima koji žele da je čuju.“

Za jednu osobu, svedočenje svakom stanovniku ovog ostrva, koje je nešto veće od polovine Engleske, bio je ogroman zadatak. Island se  proteže oko 300 kilometara od severa do juga i oko 500 kilometara od istoka do zapada. Dužina obale, s fjordovima i uvalama, iznosi skoro 6 400 kilometara. Uprkos tome, brat Lindal je za deset godina obišao celo ostrvo, propovedajući dobru vest i uručujući literaturu. Duž obale je putovao čamcem, a kada je posećivao farme u unutrašnjosti zemlje, koristio je dva ponija — na jednom je jahao, a drugi je bio natovaren literaturom i njegovim ličnim stvarima. Braća koja su imala priliku da sarađuju s bratom Lindalom nekoliko godina pre nego što je otišao sa Islanda, sećaju ga se kao predanog i ozbiljnog čoveka. Nije mnogo govorio, delovao je stidljivo i povučeno. Bio je krupan i visok, skoro prevelik za male islandske ponije koje je koristio na svojim putovanjima. Ponekad nije mogao da nađe  ponija, ali bio je dovoljno snažan da sam nosi knjige i svoje lične stvari.

Kada je 1929. godine započeo svoju misiju na Islandu, brat Lindal nije bio svestan koliko će to biti teško, i koliko će strpljenja i istrajnosti biti potrebno da se, da tako kažemo, probije led. Skoro 18 godina bio je jedini Svedok na Islandu. Uprkos izuzetno velikom trudu koji je uložio, niko se za to vreme nije odazvao na dobru vest o Kraljevstvu. Godine 1936, brat Lindal je napisao: „Otkako sam ovde, uručio sam između 26 000 i 27 000 knjiga. Mnogi su ih pročitali. Neki su izgleda zauzeli stav protiv istine, ali većina je ostala potpuno ravnodušna.“

Ipak, bilo je i onih koji su cenili poruku koju im je prenosio. Na primer, jedan stariji čovek je uzeo knjigu Harfa Božja. Kada je brat Lindal ponovo došao nakon nekoliko meseci, upoznao je ćerku tog čoveka koja mu je rekla da se njenom ocu knjiga dopala i da ju je dobro proučio pre svoje smrti. U skladu s paganskim običajem, on je čak zahtevao da, kada umre, knjiga bude stavljena u njegov kovčeg, što je i učinjeno.

Dugi, samotni boravak brata Lindala na Islandu okončan je 25. marta 1947, kada su stigli diplomci Biblijske škole Gilead. On je nastavio svoju službu na Islandu do 1953, kada se vratio u Kanadu. Šesnaest godina kasnije, Pal Hajne Pedersen, koji je služio na Islandu kao specijalni pionir, odlučio je da otputuje u Vinipeg (Kanada) da bi upoznao brata Lindala. Želeo je da iz prve ruke sazna nešto o njegovoj službi na Islandu, jer misionari koji su sarađivali s bratom Lindalom u to vreme više nisu bili na Islandu. Dok je bio na godišnjem odmoru u Sjedinjenim Državama, brat Pedersen je otputovao autobusom u Vinipeg. Kada je stigao, saznao je da je brat Lindal tog jutra završio  svoj zemaljski put. Verno je služio Jehovi do kraja života.

Više žetelaca

Novo razdoblje u propovedanju dobre vesti na Islandu počelo je 1947, kada su došla prva dva misionara iz Gileada, koji su bili Danci. Jedan od njih bio je Leo Larsen. U decembru 1948. stigla su još dva misionara — Ingvard Jensen iz Danske i Oliver Makdonald iz Engleske. Ti novi žeteoci nastavili su delo koje je započeo brat Lindal i uručili su mnogo literature. Preko zime, propovedali su u Rejkjaviku i okolini, a tokom kratkog leta, obrađivali su seosko područje duž obale. Ingvard Jensen posebno pamti jedno propovedničko putovanje o kom je napisao sledeće: „Tokom prvog leta koje sam proveo na Islandu, putovao sam s jednim  misionarom na seosko područje. Do tih područja smo obično stizali autobusom ili brodom, noseći sa sobom bicikle, šatore, vreće za spavanje, literaturu i namirnice. Tako smo jedne večeri isplovili za Stikisholmur, grad na zapadnoj obali, u koji smo stigli sledećeg dana po podne. Nameravali smo da posetimo sva domaćinstva u gradu i da zatim biciklom odemo do Borgarnesa, koji je udaljen oko 100 kilometara. Odatle svakodnevno saobraća trajekt do Rejkjavika. Putovanje je počelo dobro. Bilo je to sredinom juna i imali smo lepo vreme. Prve večeri, nakon što smo obradili jedan deo grada, uvukli smo se u vreće za spavanje. Međutim, nikako nismo mogli da se ugrejemo, a sledećeg jutra smo otkrili zašto — tokom noći je palo deset centimetara  snega! Nismo mogli da skratimo putovanje, pošto je brod iz Stikisholmura plovio samo jednom nedeljno. Zato smo morali da se držimo plana, da obradimo grad, i da se zatim vozimo biciklima planinskim putem do sledećeg grada, svedočeći na farmama duž puta.“

Nakon četiri dana vožnje po susnežici i kiši, boreći se sa snažnim udarima vetra koji su dostizali brzinu i do 110 kilometara na sat, stigli su u Borgarnes. To što im vreme nije bilo naklonjeno delimično je ublažila izuzetna gostoljubivost farmera koji su ih uvek pozivali na kafu ili da nešto pojedu. Brat Jensen se seća da su jeli osam do deset puta dnevno! On priča: „Imao sam osećaj da bi se ljudi uvredili ako bismo odbili njihov ljubazan poziv, a osim toga to je bila prilika da im damo temeljno svedočanstvo o Jehovinom uspostavljenom Kraljevstvu.“

Tokom prve tri godine boravka na Islandu, misionari su uručili preko 16 000 primeraka literature. Međutim, broj naknadnih poseta i biblijskih studija nije bio srazmeran tome — ljudi su rado uzimali literaturu ali se nisu odazivali na poruku. Primera radi, brat Leo Larsen i njegova supruga Misi, koja je 1950. došla iz Danske da bi se udala za njega, otišli su na istočnu obalu, gde su propovedali u gradovima Hefi, Eskifjerdur, Neskaupsadur i Sejdisfjerdur. Tokom tog napornog putovanja, uručili su 300 knjiga i otprilike isto toliko brošura. U svaku knjigu su ubacili kratku biblijsku poruku sa adresom misionarskog doma u Rejkjaviku. Svako ko je uzeo literaturu bio je pozvan da piše kako bi dobio više informacija, ali to niko nije učinio.

Godine 1952, odlučeno je da se veća pažnja posveti području na severnoj obali. Zato su u junu te godine, Oliver Makdonald i njegova supruga Sali, s kojom se  venčao 1949. godine, poslati u Akureiri kao specijalni pioniri. Tamo su naišli na žestoko protivljenje članova jedne grupe Plimutskog bratstva, koju je predvodio britanski konzul. On je držao predavanja i pisao članke u kojima je napadao Svedoke. Uticao je na ljude i imao je mnogo pristalica. Iako pioniri nisu doživeli takvo protivljenje u Rejkjaviku, ovaj napad ih nije zastrašio — nastavili su sa svojom službom kao i obično, koristeći svaku priliku da opovrgnu lažne optužbe. Neke novine su objavile njihove odgovore.

Osim što su propovedali u gradu, pioniri su putovali i u udaljena područja, gde su uručivali literaturu i bili primani sa uobičajenom gostoljubivošću,  ali retko su nailazili na istinsko interesovanje za poruku o Kraljevstvu. Bračni par Makdonald vratio se u Rejkjavik u julu 1953, ali pre nego što su otišli iz Akureirija, posejali su seme istine koje je kasnije izniklo.

Postavljen je temelj

Nakon 27 godina sejanja i zalivanja, braća na Islandu su konačno mogla videti rezultate svog napornog rada. Početkom 1956, sedam osoba je zauzelo stav za Kraljevstvo i predalo svoj život Jehovi. Do tog vremena, odustala je većina onih koji su pokazivali interesovanje za istinu. Jedan izuzetak bila je Engleskinja Ajris Oberg, koja je u međuvremenu otišla iz zemlje. Kada je 1956. kršteno sedmoro novih, postavljen je čvrst temelj. Međutim, do 1957, misionari i pioniri koji su naporno radili kako bi pomogli da se istina učvrsti na Islandu, otišli su iz zemlje, uglavnom iz zdravstvenih razloga.

Tako je 1957. specijalna pionirka Idit Marks, koja je godinu dana ranije stigla iz Danske, morala sama da brine o maloj skupštini. Bili su potrebni novi žeteoci kako bi pomogli ovoj grupi novokrštenih koji su iznenada ostali bez onih koji su im pomogli da upoznaju istinu i da se učvrste u njoj. Ubrzo su stigli specijalni pioniri iz Danske, Švedske i Nemačke. Osim toga, mnogi objavitelji i pioniri preselili su se na Island da bi propovedali o Kraljevstvu. Od tada, delo u ovoj zemlji napreduje polako, ali sigurno.

Napredak dela vodio je do radosnih događaja, kao što su redovne posete pokrajinskog nadglednika i godišnji oblasni kongresi. Bilo je potrebno više literature na islandskom. Kula stražara na tom jeziku počela je da izlazi 1. januara 1960. To je znatno doprinelo  napretku dela. Objavitelji su bili veoma srećni što Islanđanima mogu da ponude taj časopis na njihovom maternjem jeziku! Osim toga, vera braće bila je ojačana jer su mogli da izvlače korist iz divne duhovne hrane koju su dobijali svakog meseca! Kada je na pokrajinskom sastanku u Rejkjaviku objavljeno izlaženje Kule stražare na islandskom, iza govornika je prikazana uveličana reprodukcija tog časopisa. Braća su gromoglasnim aplauzom izrazila zahvalnost za ovaj novi dar od Jehove!

Brat Pedersen se seća da je u vreme kad je došao na Island, u oktobru 1959, jedina publikacija na islandskom koja se koristila u službi bila brošura „Ova dobra vest o Kraljevstvu“, koju su mnogi ljudi već imali. Objavitelji su nudili Kulu stražaru i Probudite se! na danskom, engleskom, nemačkom ili švedskom. Iako su mnogi razumeli neki od tih jezika, daleko više im je značilo da čitaju Kulu stražaru na svom maternjem jeziku. Izlaženje ovog časopisa na islandskom snažno je uticalo na delo propovedanja. Tokom te službene godine, objavitelji i pioniri, njih 41, uspostavili su 809 pretplata i uručili 26 479 časopisa. Takođe se povećao i broj biblijskih studija.

Još jedan značajan događaj bilo je osnivanje podružnice 1. januara 1962. Pre toga je delo na Islandu nadgledala danska podružnica, a potom podružnica iz Sjedinjenih Država. Zatim su, 1969. godine, Jehovini  svedoci zakonski priznati i registrovani u Ministarstvu pravde i vera. Time su stekli ista prava kao ostale veroispovesti i dobili su ovlašćenje da venčavaju i da vrše službu prilikom sahrana.

Protivljenje sveštenstva

Istog meseca kad je osnovana podružnica, braća su se suočila s prvim ozbiljnim protivljenjem sveštenstva. Jednog jutra, u najtiražnijim islandskim novinama objavljeno je da je biskup zvanične crkve izdao brošuricu u kojoj upozorava ljude na Jehovine svedoke i savetuje im da ih ne slušaju. Naslov brošurice bio je Jehovini svedoci — upozorenje (Vottar Jehóva — advörun). Druge novine su preuzele tu priču. Najčitanije večernje novine, Vísir, objavile su intervju s jednim bratom koji je služio u podružnici. U njemu su bila objašnjena naša verovanja, i uskoro su i druge novine objavile članke o Jehovinim svedocima. Na taj način pruženo je veliko svedočanstvo, i mnogi su bili upoznati s našim delom. Neki čitaoci su napisali pisma podrške Svedocima, koja su bila objavljena u novinama. Biskup je uzvratio tako što je objavio „odgovor“ Svedocima. Međutim, braća su u članku koji je zauzimao celu stranu najpoznatijih novina, Morgunbladid, detaljno objasnila naše delo i verovanja.

Brošurica sa upozorenjem distribuisana je širom zemlje. Jehovini svedoci su zahvaljujući tome dobili veliki publicitet, što je dugi niz godina uticalo na naše delo propovedanja. Komentarišući sav taj publicitet, jedne novine su napisale: „Biskup je postao stručnjak za reklamiranje Jehovinih svedoka.“ Za Jehovin narod čulo se čak i u udaljenim područjima zemlje gde još nijedan Svedok nije propovedao. Iako su neki ljudi poslušali biskupov savet, kod većine je to  izazvalo radoznalost. Međutim, na severu, u Akureiriju, stanovnici su bili neprijateljski raspoloženi. Ponekad su neki mladi bacali kamenje na Hajnriha i Katarinu Karher koji su tamo služili kao pioniri. Nakon više godina, neki drugi religiozni protivnici u tom gradu, ponovo su štampali i delili brošuricu koju je napisao biskup. U Rejkjaviku su pentekostalci učinili isto, misleći da mogu da zaustave ili ograniče delo propovedanja.

Izazov organizovanja kongresa

Veći skupovi i kongresi su uvek bili radosne prilike za Božji narod na Islandu. Braća su organizovala veće skupove čak i u vreme kada je bilo vrlo malo objavitelja. Prvi takav skup održan je u julu 1951, kada su Island posetila dva brata — Persi Čapman iz Kanade i Klaus Džensen iz Betela u Bruklinu — koji su putovali na seriju većih skupova koji su se tog leta održavali u Evropi. Iako je u to vreme na Islandu postojala samo šačica objavitelja, bilo je prisutno 55 osoba. Sledeći sličan skup održan je nakon sedam godina, u junu 1958, tokom posete zonskog nadglednika, Filipa Hofmana. Na javnom predavanju bilo je 38 osoba. Od tada, veći skupovi i kongresi održavaju se svake godine.

Fridrik Gislason je jedan od nekolicine braće koja su imala učešće na kongresima tokom 1950-ih. On priča: „Na prvim većim skupovima bio sam zadužen za Odeljenje za prehranu. Pored toga što sam veći deo posla obavljao sam, nije bilo neobično da svakog dana imam tri ili četiri tačke u programu. Dok sam radio u kuhinji, nosio sam kecelju. Kad je bilo vreme da održim neki govor, oblačio sam sako i žurio u dvoranu. Ponekad su braća morala da me podsete da skinem kecelju. Danas na većim skupovima imamo između 400 i 500  prisutnih, uključujući i divne starešine koji učestvuju u programu.“

Vrhunac svakog oblasnog kongresa su poučne biblijske drame kojima se svi raduju. Međutim, pošto je na Islandu bilo vrlo malo objavitelja, puštan je samo audio-snimak. Da bi se radnja drame oživela, u danskoj podružnici pripremani su slajdovi u boji koji su mogli da se sinhronizuju sa audio-snimkom drame. I pored toga, bilo je potrebno izvršiti obimne pripreme. Najpre, trebalo je da se drama prevede na islandski. Nakon toga je sledilo snimanje u kom su učestvovala braća i sestre kojima je islandski bio maternji jezik. Zatim su sa trake na engleskom presnimavani muzika i zvučni efekti. Neki su morali da igraju različite uloge, menjajući glas u zavisnosti od toga koji su lik glumili. S vremenom su počele uživo da se izvode kostimirane  drame. Prva je bila drama o kraljici Jestiri, koja je izvedena na oblasnom kongresu 1970. Braća su revno radila na tom projektu i izveli su dramu s mnogo oduševljenja. Za učesnike je bilo nešto sasvim novo da budu obučeni u odeću kakva se nosila u biblijska vremena, a braća su uz to imala brade koje su im lepkom bile pričvršćene za lice.

Niko osim učesnika nije znao da će na kongresu biti uživo izvedena drama. To je bilo prijatno iznenađenje. Na malim kongresima, gde skoro svi poznaju jedni druge i gde publika sedi blizu pozornice, neki pokušavaju da ustanove ko igra koju ulogu. Nakon što je drama završena, jedna sestra je rekla: „Zamislite, prepoznala sam samo jednog brata koji je učestvovao u drami i glumio kralja Navuhodonosora!“ Rekla je ime brata i iznenadila se kada je saznala da je pogrešila. Braća su izuzetno cenila marljiv rad mnogih koji su učestvovali u programu na manjim kongresima i skupovima. Svima su koristile odlične pouke iz drama koje su izvođene na njihovom maternjem jeziku.

Međunarodni kongresi donose radost

Tokom godina, braća sa Islanda su imala priliku da putuju na kongrese koji su održavani u drugim zemljama. Pet delegata sa Islanda imalo je jedinstvenu priliku da 1958. prisustvuje Međunarodnom kongresu „Božanska volja“, u Njujorku. Mnogi su prisustvovali međunarodnim kongresima „Ujedinjeni obožavaoci“, koji su održani u Evropi 1961, kao i kongresima održanim 1963, pod motom „Večna dobra vest“. Drugi su uživali u druženju s braćom iz mnogih zemalja na međunarodnim kongresima „Božanska pobeda“, koji su održani 1973. godine. Više od sto objavitelja sa Islanda putovalo je u Kopenhagen, u Danskoj, na Međunarodni kongres „Mir  na zemlji“, koji je održan od 5. do 10. avgusta 1969. To je bila najveća grupa sa Islanda koja je prisustvovala međunarodnom kongresu u nekoj drugoj zemlji. Tog leta je 80 posto objavitelja sa Islanda putovalo na kongrese u inostranstvu.

Pošto su mnoga braća sa Islanda planirala da prisustvuju međunarodnom kongresu 1969, danska podružnica je organizovala da svi objavitelji sa Islanda sede zajedno. Svakog jutra, pre početka programa, oni su se sretali u svom sektoru gde su na maternjem jeziku mogli da razmene utiske o programu.

Među prisutnima na ovom kongresu bio je i mladić po imenu Bjarni Jonson. On je bio sin advokata od koga su braća iznajmila zgradu u Rejkjaviku, koja je služila kao misionarski dom i podružnica. Bjarni je znao malo o istini i nije putovao u Kopenhagen s braćom da bi prisustvovao kongresu. Kako se onda našao tamo?

Kel Gilnard, tadašnji sluga podružnice, razgovarao je o nekim pojedinostima s Bjarnijevim ocem. Tada mu je spomenuo međunarodni kongres u Kopenhagenu kom će prisustvovati grupa braće sa Islanda. Kada je advokat čuo za to, pitao je da li bi njegov najstariji sin mogao da putuje s njima. Rekao je bratu Gilnardu da je mladić upravo završio srednju školu i da bi voleo da ga nagradi putovanjem u inostranstvo, a Kopenhagen bi bio odgovarajuće mesto. Kel je mislio da je to dobra ideja i rekao je da bi Bjarni mogao da dobije smeštaj u Kopenhagenu ukoliko bi želeo da bude na kongresu i vidi kako to izgleda. Advokatu se taj predlog dopao i pitao je sina da li bi želeo da se pridruži grupi Jehovinih svedoka koji putuju na kongres. Mladić se spremno složio.

Podružnica sa Islanda je kontaktirala sa Odeljenjem za smeštaj kako bi Bjarniju obezbedili prenoćište u Kopenhagenu. Braća su organizovala da bude smešten  kod jedne porodice Svedoka. Trebalo je da jedan delegat iz Amerike deli sobu s Jakobom, bratom sa Islanda, ali je otkazao svoju rezervaciju, pa je Bjarni došao na njegovo mesto. Međutim, iz nekog razloga ni Jakob nije došao, tako da je Bjarni bio jedini gost kod te porodice. Pošto Odeljenje za smeštaj nije informisalo domaćine da će Bjarni doći umesto brata iz Amerike, oni su pretpostavili da im je u goste došao Jakob.

Kao i uvek kada se braća iz različitih krajeva sretnu, oni pričaju o svojim iskustvima. Domaćini, Danci, bili su iznenađeni što „Jakob“ nije imao šta da ispriča. S druge strane, Bjarni je bio pomalo zbunjen što ga njegovi domaćini stalno zovu Jakob. Pošto je Jakob, to jest Jakov biblijsko ime, pomislio je da je među Jehovinim svedocima običaj da koriste biblijska imena kad razgovaraju jedni s drugima. Nesporazum je bio rešen kada je jedan član porodice kod koje je Bjarni odseo sreo brata iz Danske koji je služio na Islandu kao pionir. On je pitao tog brata da li je „Jakob“ nov u istini pošto je vrlo malo znao o delu na Islandu. Brat mu  je objasnio da to nije Jakob, već Bjarni, srednjoškolac sa Islanda koji je doputovao u Kopenhagen s braćom. Domaćini su Bjarniju ukazali srdačno gostoprimstvo i pozvali ga da ostane kod njih još nedelju dana kako bi mogao da razgleda znamenitosti u Danskoj. Njihova ljubaznost je dirnula Bjarnija.

Bjarni je, između ostalog, bio i na kongresu. Iako nije dovoljno poznavao istinu da bi mogao da izvuče punu korist iz programa, ono što je video i čuo ostavilo je dubok utisak na njega. Čim se vratio na Island, on i njegova porodica počeli su da proučavaju Bibliju. Bjarni je dobro napredovao i krstio se 1971. godine. Od 1979. služi kao član Odbora podružnice na Islandu.

Svanberg Jakobson služio je više godina u islandskoj podružnici kao prevodilac, a sada je nadglednik Prevodilačkog odeljenja. Bio je mlad objavitelj kada je 1973. godine prisustvovao Međunarodnom kongresu „Božanska pobeda“, u Londonu. On priča: „Sećam se da  sam bio ushićen kada sam gledao kako hiljade braće i sestara dolaze na stadion gde se održavao kongres. Sa oduševljenjem sam posmatrao mnogobrojnu braću i sestre iz Afrike koji su došli u živopisnim tradicionalnim nošnjama. Biti s desetinama hiljada braće, slušati program i pevati s njima, pridružiti im se u molitvi, jesti s njima i, jednostavno, nalaziti se među njima, zaista je nešto nezaboravno.“

Solborg Svensdotir, koja se krstila 1958, putovala je sa svoje četvoro dece šest dana brodom do Danske, kako bi prisustvovala kongresu koji se održavao u Kopenhagenu, 1961. godine. Solborg je pripadala maloj grupi iz udaljenog Keflavika. Kako je na nju uticalo to što je prisustvovala jednom velikom međunarodnom kongresu? Ona kaže: „Bilo je predivno čuti kako više od 30 000 braće i sestara ujedinjeno pevaju pesme Kraljevstva na pet jezika — to me je duboko dirulo. Sve je bilo odlično ogranizovano. Premda smo bili okruženi velikim mnoštvom ljudi, uopšte nisam morala da brinem o bezbednosti svoje dece.“

Putovanje na međunarodni kongres prilično je koštalo. Ali, braća su smatrala da se zaista isplati prisustvovati takvim divnim duhovnim gozbama koje priprema Jehova i biti među hiljadama drugih koji dele njihovu veru.

Duhovni „konobar“ dolazi u posetu

Mnoga braća su došla na Island da bi služila tamo gde je veća potreba. Za sve njih, to je značilo da moraju da vode dugu i tešku borbu kako bi savladali komplikovani islandski jezik. Međutim, nesporazumi do kojih dolazi zbog nedovoljnog poznavanja jezika, ponekad mogu da se pretvore u neočekivani blagoslov. Na primer, Hajnrih Karher je jednog dana propovedao od kuće  do kuće, predstavljajući se kao sluga. Vrata jedne kuće otvorila je mlada žena koja ga je pozvala da uđe čim se predstavio. Ona nije dobro razumela ko je on, pošto islandska reč koju je koristio može da znači i „sluga“ i „konobar“. Pomislila je da je Hajnrih kolega njenog muža koji je radio kao konobar u obližnjem hotelu. Pošto je znala da će joj se muž uskoro vratiti s posla, smatrala je da treba da pozove unutra njegovog „kolegu“. Naravno, slatko su se nasmejali kada je nesporazum razjašnjen.

Kada se muž vratio kući, naš duhovni „konobar“ je mladom paru servirao izvanredan duhovni obrok koji im se veoma dopao. Čak su pozvali Hajnriha da ih ponovo poseti sa svojom suprugom. Uskoro je započet redovan biblijski studij i zainteresovani par je počeo da svedoči drugima. Mladi konobar je i na svom radnom mestu u hotelu svedočio svima koji su želeli da slušaju. S vremenom su se on i njegova supruga krstili. Bili su srećni što ih je taj duhovni „konobar“ posetio i što se nije ustručavao da svedoči na jeziku koji mu je bio stran.

Tokom godina, dolazilo je do mnogih smešnih situacija zbog nesporazuma koje su imala braća iz inostranstva dok su učila jezik. Primera radi, kratko nakon što je došla na Island, Sali Makdonald je pripremila sledeći uvod: „Posećujem ljude u ovom kraju kako bih im prenela neke zanimljive informacije iz Biblije.“ Ali, pomešala je reči „posetiti“ (heimsækja), i „progoniti“ (ofsækja), i sa osmehom na licu je govorila: „Proganjam ljude u ovom kraju.“

Od kuće do kuće s luteranskim sveštenikom

Holgor i Tove Frederiksen iz Danske su dugi niz godina verno služili na Islandu kao specijalni  pioniri. Neko vreme su učestvovali i u putujućem delu. Uprkos tome što joj je bilo teško da nauči težak islandski jezik i ovlada njime, Tove je bila puna revnosti i oduševljenja i pomogla je mnogima da dođu u istinu.

Jednom prilikom, dok je služio u pokrajinskom delu, Holgor je propovedao s jednim mladim bratom od kuće do kuće u nekom malom selu. Na njihovo iznenađenje, pridružio im se luteranski sveštenik koji je tamo služio. Kako je došlo do toga?

Nešto ranije, braća su posetila sveštenika u njegovom domu. Izgledalo je da je prijateljski raspoložen i pozvao ih je u svoju kancelariju. Nakon što je letimično pogledao knjige koje su braća nudila, rekao je: „Ove knjige sadrže lažna učenja!“ Iznenada je ustao, podigao obe ruke i prokleo ih. Zatim je uzviknuo: „Zabranjujem vam da propovedate u mojoj župi!“ Holgor je rekao svešteniku da nema pravo da im zabrani da propovedaju i da će oni nastaviti dalje. Sveštenik je na to rekao: „Ako ćete nastaviti da propovedate ljudima u mojoj župi, onda i ja idem s vama.“ Holgor mu je rekao da to slobodno može da učini.

Nakon što su, uz pratnju sveštenika, posetili dve kuće koje su bile najbliže njegovom domu, sreli su Tove i jednu sestru koje su bile iznenađene kada su videle ko ih prati u službi. Sveštenik je sve njih pozvao u svoj dom na kafu. Prijateljski su razgovarali. Međutim, Holgor je imao osećaj da je to iznenadno i neočekivano gostoprimstvo sveštenika bio samo način da ih spreči da dođu do svih ljudi u tom mestu. Zato su sledećeg dana ponovo došli i nastavili da propovedaju dok nisu obradili celo selo. Uručili su mnogo literature i sreli puno ljudi koji su ih slušali sa interesovanjem.

 Snežna barijera na putu

Da bi se došlo do ljudi koji žive u seoskim područjima, često treba voziti preko planinskih prevoja, putevima koji su tokom mračnih zimskih meseci prekriveni ledom i snežnim nanosima. U decembru 1974, dok su bili u putujućoj službi, Kel i Iris Gilnard posetili su Akureiri, grad na severnoj obali Islanda. Tokom sedmice koju su proveli s tamošnjom skupštinom, putovali su preko 80 kilometara do Husavika. S njima su bili i Holgor i Tove Frederiksen. Njih četvoro su nekoliko dana propovedali u Husaviku i okolini, a zatim su na kraju posete u jednoj školi održali predavanje za javnost uz prezentaciju sa slajdovima. Kad je sastanak počeo naišla je oluja s ledenim vetrom, snegom i susnežicom. Nakon sastanka, dok su se prisutni spremali da krenu kući, ceo grad je zbog mećave ostao bez struje. Braća su po mraku izašla iz škole, srećni što su uspeli da prikažu slajdove pre nego što je struja nestala.

Gilnardovi i Frederiksenovi su morali da se vrate u Akureiri. Raspitali su se kod policije i nekih vozača autobusa i kamiona o stanju na putevima i rečeno im je da nije bilo većih problema. Zato su odlučili da krenu što je pre moguće, ali pošto su se pakovali uz svetlost sveća, trebalo im je više vremena nego inače. Uz to, kada su došli na benzinsku pumpu, morali su da sačekaju da im radnik ručno sipa gorivo. Konačno su, oko devet uveče, bili spremni za polazak.

Opisujući to putovanje, Kel je pričao: „U početku je sve teklo glatko, ali onda je sneg počeo da pada sve jače. Povremeno je vidljivost bila tako slaba da je Holgor morao da izađe iz kola kako bi nam pomoću džepne lampe  osvetljavao put. Tada smo počeli da nailazimo na snežne nanose. Nekoliko puta smo uspeli da se izvučemo tako što smo gurali auto ili lopatama uklanjali sneg, ali na kraju nam je jedan veliki snežni nanos potpuno blokirao put. Kasnije smo saznali da je to bila lavina koja se sručila s planine. Pod normalnim okolnostima, vožnja od Husavika do Akureirija traje dva sata, ali tada smo nakon šest sati vožnje bili tek na pola puta.

„Bilo je tri sata ujutro, a mi smo stajali na putu — mokri, umorni i promrzli. Zamislite samo koliko smo bili radosni kada smo primetili svetlo na obližnjoj farmi. To nas je ohrabrilo da odemo tamo i pokucamo na vrata. Holgor, koji je veoma učtiv i obziran, pokucao je na ulazna vrata. Pošto niko nije  odgovorio, ušao je u kuću, popeo se uza stepenice i tiho pokucao na vrata spavaće sobe. Iako su bili iznenađeni, farmer i njegova supruga se nisu naljutili što su im iznenada došli nezvani gosti. Rekli su nam da su otišli na spavanje kad je struja nestala i da su zaboravili da ugase svetlo!

„Tom prilikom, osetili smo predivnu islandsku gostoljubivost. Farmer i njegova supruga premestili su svoju usnulu decu u drugu sobu kako bi nas četvoro mogli da imamo dve sobe za spavanje, a malo kasnije nas je na kuhinjskom stolu čekala vruća kafa i hleb izvrsnog ukusa. Sledećeg jutra nakon doručka, naš domaćin je insistirao da ostanemo na ručku. Ručali smo s porodicom, a zatim smo nastavili putovanje u Akureiri, jer je do tada put bio raščišćen. Dok smo uživali u gostoljubivosti koju su nam ukazali farmer i njegova supruga, imali smo priliku da im govorimo o biblijskoj istini.“

Propovedanje na ribarskom brodu

Kel Gilnard je jednom prilikom u službi na terenu sreo mladog čoveka po imenu Fridrik. On je bio najstariji sin u porodici, cenio je duhovne stvari i voleo da razgovara o Bibliji. Imao je mnogo pitanja i pokazao je veliku želju da stekne biblijsko spoznanje. Međutim, bilo je teško pronaći ga kod kuće pošto je radio kao mehaničar na ribarskom brodu. Najviše vremena je provodio na moru, a kući je dolazio samo na par dana između putovanja. Pa ipak, Kel nije odustao — proveravao je raspored plovidbe Fridrikovog broda i raspitivao se kod njegove majke kada ga očekuju kod kuće, tako da je uspevao da se sretne s njim, nekad u luci, a nekad u njegovom domu. Na taj način, Fridriku je pružena pomoć da duhovno napreduje.

 Pred kraj 1982, Fridrik je pozvan na jedan veći skup u Rejkjaviku. Do tada je razvio veru u Jehovu i molio se za mogućnost da prisustvuje tom skupu. Tada se jedan član posade koji je trebalo da ide na odmor iznenada predomislio i odlučio da ostane na brodu. Zahvaljujući tome, Fridrik je dobio slobodne dane i prisustvovao je kongresu. Program je snažno uticao na njega i bio je potpuno siguran u to da želi da služi Jehovi.

Kada se vratio u rodni grad, Fridrik je svojoj verenici rekao za odluku koju je doneo i kako će to uticati na njegov život. Kazao joj je da želi da se oženi njome, ali ako ona ne želi da njen muž bude Jehovin svedok, onda je bolje da raskine veridbu. Sledećeg jutra, neko je pokucao na vrata misionarskog doma. Bili su to Fridrik i njegova verenica. Fridrik je kratko ali odlučno rekao: „Helga želi biblijski studij!“ Tako su misionari počeli da proučavaju s njom. Nešto kasnije istog dana, jedan od Fridrikove mlađe braće takođe je zatražio biblijski studij. Tokom iste sedmice, Fridrik je doveo svoju najmlađu sestru na sastanak i rekao: „Anar želi biblijski studij!“

Fridrik je želeo da svoje predanje Jehovi simbolizuje krštenjem. Međutim, pre toga je trebalo da stekne veće spoznanje, kao i da razmotri pitanja za krštenje. Problem je bio u tome što je najveći deo vremena provodio na moru. Ali, ako Kel ne može da posećuje Fridrika kod kuće, možda bi to bilo moguće na njegovom radnom mestu. Kakvo rešenje su pronašli? Fridrik je pomogao da se Kel zaposli na brodu i zajedno su radili u mašinskom odeljenju. Tako se Kel, opremljen Biblijom i materijalom za proučavanje, početkom 1983. ukrcao na ribarski brod Svalbakur.

 „Rad i služba na brodu Svalbakur bili su nezaboravno iskustvo“, priseća se Kel. „Radni dan je počinjao u pola sedam ujutro i trajao do pola sedam uveče. Ručak je bio u podne, a osim toga imali smo jutarnju i popodnevnu pauzu za kafu. Slobodno vreme sam koristio da bih proučavao s Fridrikom, a bilo je mnogo prilika da svedočim i ostalim članovima posade. Uveče smo proučavali i razgovarali o duhovnim stvarima. Ponekad smo išli na spavanje posle ponoći. Za vreme ručka,  nastojali smo da se što kraće zadržimo u trpezariji kako bismo mogli da razmatramo dnevni stih u Fridrikovoj kabini.“

Naravno, to što je jedan misionar postao član posade, privuklo je pažnju ljudi na brodu. Prvih nekoliko dana držali su se podalje od Kela, pošto nisu znali kakva je on osoba. Međutim, neki članovi posade su s velikim interesovanjem slušali ono što je Kel govorio. Jedan od njih se prilično zainteresovao i kada je saznao za razmatranje dnevnog stiha u vreme ručka, želeo je da prisustvuje. Kada se jednog dana razgovor u trpezariji odužio, on je postao nestrpljiv i pred svima je upitao Kela i Fridrika: „Zar sad ne bi trebalo da odemo gore i čitamo dnevni stih?“

Kel i Fridrik su jedne večeri pozvali članove posade u Fridrikovu kabinu kako bi razmatrali materijal o alkoholizmu, objavljen u časopisu Probudite se!. Došlo je sedam članova posade. Za taj sastanak koji se dugo pamtio čulo se i na drugim ribarskim brodovima.

„Nakon što sam skoro dve sedmice propovedao i radio na brodu Svalbakur, ponovo smo uplovili u luku“, priča Kel. „Do tada sam s Fridrikom detaljno osmotrio pitanja za krštenje, kao i mnoge biblijske teme. Takođe smo svedočili ostalim članovima posade i uručili im časopise i drugu literaturu.“ Fridrik se krstio u proleće 1983. Osim njega, istinu su prihvatile i njegova verenica Helga, njegova majka i mlađa sestra.

Biblijski studiji putem telefona

Propovedanje dobre vesti ljudima koji žive u udaljenim područjima na ovom velikom ostrvu, uvek je bilo  izazov. Telefon je poslužio kao efikasno sredstvo da se dođe do zainteresovanih osoba, kao i da se održava kontakt s njima.

Propovedanje dobre vesti na ovaj način koristilo je mnogima. Pre nekoliko godina, Odni Helgadotir posetila je svog sina i snahu koji su proučavali Bibliju s Jehovinim svedocima. Kada su joj pričali o onome što su učili, i ona je poželela da proučava. Međutim, Odni je živela u udaljenom području na severozapadnoj obali Islanda, više od 300 kilometara od najbliže skupštine. Kada joj je sestra po imenu Gvadrun Olafsdotir predložila da proučava s njom preko telefona, ona je rado pristala. Nakon što bi se pomolile, Odni je bila spremna da odgovori na pitanja iz knjige. Temeljno se pripremala za studij i zapisivala je navedene stihove kako bi mogla da ih pročita čim se spomenu u knjizi. Zahvaljujući tome, nije morala da traži stihove tokom studija. Jednom prilikom, kada je Odni došla u mesto u kom Gvadrun živi, proučavale su u Gvadruninom domu. Obe su bile pomalo nesigurne, pošto je to bio prvi put da su sedele u istoj prostoriji tokom studija. Stoga je Gvadrun u šali predložila da ode u susednu sobu gde se nalazio još jedan telefon!

Kada je stekla bolje razumevanje istine, Odni je počela da svedoči svom suprugu, Jonu. On je pokazao interesovanje, ali Odni nije bila sigurna da li je prikladno da ona vodi studij s njim. Saznala je da je to moguće, ali da bi bilo prikladno da tokom studija nosi pokrivalo. Osim što je proučavala sa svojim suprugom, svedočila je i komšijama. Uskoro je izrazila želju da se krsti. Da bi se utvrdilo da li ispunjava uslove za to, Gvadrun je organizovala da jedan starešina  preko telefona razmotri s njom pitanja iz knjige Organizovano izvršavajmo našu službu. Bilo je očigledno da je ispunjavala sve uslove osim jednog — nije zvanično istupila iz crkve.

Oko nedelju dana kasnije, Odni je telefonirala Gvadrun i rekla joj da je istupila iz crkve. Njen suprug je učinio isto. To je bila značajna odluka, pošto je on bio predsedavajući lokalnog crkvenog veća. Odni se kasnije krstila na jednom pokrajinskom sastanku. Bila je veoma radosna što prisustvuje tom skupu, jer je do tada samo jednom imala priliku da bude s braćom, i to s jednom malom grupom. U intervjuu tokom programa, upitana je da li je teško živeti tako daleko od braće. Odgovorila je da se nikad ne oseća usamljeno, pošto zna da je Jehova uz svoje sluge gde god da žive, pa i na  severozapadnoj obali Islanda. Zatim je dodala da joj je žao što njen suprug nije mogao da dođe na kongres, ali da je obećao da će doći kada bude spreman da se krsti. I održao je obećanje! Kratko nakon toga, preselili su se u drugo mesto, u naseljenijem području kako bi mogli redovno da prisustvuju sastancima.

Potreba za misionarskim domovima i Dvoranama Kraljevstva

Kada je Natan Nor iz svetske centrale Jehovinih svedoka posetio Island 1968, želeo je da nađe prikladniju zgradu za podružnicu i smeštaj misionara. Do tada su uglavnom korišćene iznajmljene kuće. Braća su počela da traže zemljište na kom bi mogli da podignu zgradu u kojoj bi se nalazila Dvorana Kraljevstva, misionarski dom i podružnica. U međuvremenu je iznajmljena odgovarajuća kuća u ulici Hrefnagata br. 5, u Rejkjaviku, u koju se 1. oktobra 1968. uselilo šestoro misionara. Tu je u narednih pet godina organizovano delo na Islandu. Kasnije su braća kupila zemljište na veoma povoljnoj lokaciji, u ulici Sogavegar br. 71, u Rejkjaviku. Izgradnja nove podružnice otpočela je u proleće 1972. Pokazalo se da je to izuzetno težak zadatak za nekolicinu lokalne braće koja su malo znala o projektovanju i gradnji. Među njima nije bilo preduzimača ni zidara, tako da su morali da unajme preduzimače koji nisu bili Svedoci. Ti preduzimači su bili spremni da sarađuju s braćom i dozvolili su im da rade s njima na projektu. U jednoj staroj kući pored gradilišta iznajmljen je prostor koji je služio kao trpezarija. Sestre su kod svojih kuća na smenu pripremale hranu i donosile je na gradilište.

Tokom gradnje, svima u tom kraju pruženo je lepo svedočanstvo. Preduzimači i gradski zvaničnici  imali su dobru priliku da upoznaju Jehovine svedoke. Prolaznici bi zastali pored gradilišta i posmatrali kako radovi napreduju. Kada je došlo vreme da se malterišu unutrašnji zidovi, iz Danske je došao jedan brat, profesionalni zidar. Sestre su takođe imale značajan udeo u gradnji. Kada su građevinski  inspektori došli da obiđu gradilište, zapazili su da sestre rade na mešalici za cement. Jedan inspektor je rekao: „Mislim da bi žene iz naše crkve ovde mogle nešto da nauče. Siguran sam da bi bilo izgrađeno mnogo više crkava kada bi se zasukali rukavi umesto što se ide okolo s kutijom za priloge i moljaka za novac.“ Zgrada je posvećena u maju 1975, a govor je održao Milton Henšel koji je povodom toga došao na Island. U njoj se dugi niz godina nalazio glavni misionarski dom u zemlji, kao i Dvorana Kraljevstva za skupštine u Rejkjaviku. Sada ta zgrada služi kao podružnica.

Do 1987. izgrađena je nova Dvorana Kraljevstva i misionarski dom u Akureiriju. Jedinstvo i međunarodno bratstvo među Jehovinim svedocima bilo je očigledno kada je više od 60 braće i sestara iz Finske i Švedske došlo da pomogne braći sa Islanda na ovom projektu.

„Najbolje drvo“

Tokom godina, predstavnici Vodećeg tela Jehovinih svedoka dolazili su na Island, i te posete su uvek bile veliki izvor ohrabrenja za braću. Najznačajniji događaj 1968. bila je prethodno pomenuta poseta brata Nora. On je održao podsticajan govor, pričao je braći iskustva i osmotrio napredak dela propovedanja na Islandu.

Brat Henšel je prvi put došao na Island u maju 1970. Dočekali su ga pospani misionari. To nije bilo samo zato što je brat Henšel stigao rano ujutro, već i zbog toga što je dan ranije proradio poznati vulkan Hekla, i misionari su proveli noć posmatrajući erupciju!

 Brat Henšel je posvetio posebnu pažnju misionarima i specijalnim pionirima. Pozvao ih je na jedan poseban sastanak i pričao im iskustva iz vremena dok je služio kao pionir tokom velike ekonomske krize, 1930-ih. Pričao je kako su pioniri u zamenu za literaturu dobijali piliće, jaja, puter, povrće, naočare, a jednom čak i štene! Na taj način, delo je nastavljeno tokom tog teškog perioda, a pioniri su uvek imali ono najosnovnije.

Posetioci koji dođu na Island vrlo brzo zapaze da se hrana razlikuje od one na koju su navikli. Jedan od islandskih specijaliteta je svid, kuvana ovčija glava presečena napola. Zamislite na svom tanjiru pola ovčije glave sa zubima i jednim okom! Mnogi stranci su ustanovili da im je teško da pogledaju svid „u oko“. U svakom slučaju, uvek možete dobiti svežu ribu. Još jedan islandski specijalitet je hardfiskur — sušeni riblji fileti. Jedu se sirovi, najbolje s malo putera. Ovako pripremljena riba je najčešće tvrda i mora se izlupati da bi omekšala. Stoga su misionari s nestrpljenjem čekali da vide reakciju brata Henšela kada je servirana ova riba. Nakon što ju je probao, upitali su ga da li mu se dopada. On je na trenutak razmislio, a zatim je diplomatski odgovorio: „Pa, mislim da je ovo najbolje drvo koje sam ikada jeo.“

Bilo je još mnogo nezaboravnih i ohrabrujućih poseta predstavnika Vodećeg tela. Zahvaljujući tim posetama, braća na Islandu su se uverila da su, uprkos malom broju i udaljenosti, i oni deo međunarodnog bratstva koje je ujedinjeno vezama hrišćanske ljubavi.

Saradnja s lekarima i medijima

Odbor za odnose s bolnicama (OOB), u kom služe četiri brata, na Islandu je osnovan 1992. godine. Da bi  se osposobili za tu službu, dvojica braće su prisustvovala seminaru za OOB u Engleskoj, a druga dvojica seminaru koji je održan u Danskoj. Kada je novoosnovani OOB počeo sa radom, u jednoj velikoj univerzitetskoj klinici održan je sastanak s medicinskim radnicima. Bilo je prisutno 130 osoba, među kojima su bili lekari, medicinske sestre, advokati i direktori bolnica. Pošto je to bio prvi sastanak koji je OOB održao s medicinarima, sasvim je razumljivo što su braća imala tremu. Međutim, sastanak je bio uspešan i nakon njega je zakazano još manjih susreta sa lekarima i drugim stručnjacima iz različitih bolnica. Osim toga, braća su uspostavila dobar odnos s nekima od vodećih hirurga i anesteziologa. To je pomoglo da se spreče i reše problemi u vezi s beskrvnim lečenjem.

Godine 1997. izašao je novi zakon o pravima pacijenata. Prema ovom zakonu, pacijent ne sme biti podvrgnut nikakvom medicinskom postupku bez njegove saglasnosti i mora se poštovati volja pacijenta koji je u nesvesti, ukoliko se zna kakvi su njegovi zahtevi u pogledu lečenja. Zakon takođe sadrži odredbu da se, pre donošenja odluke o lečenju dece koja imaju 12 i više godina, uvek mora razgovarati s njima i uzeti u obzir njihov stav. Predsedavajući OOB-a, Gudmundur H. Gudmundson, kaže: „Lekari su obično spremni na saradnju i do problema retko dođe. Čak se i veći hirurški zahvati uspešno obavljaju bez krvi.“

Kada je izašao Probudite se! od 8. januara 2000, koji je govorio o beskrvnom lečenju i hirurgiji, podružnica je podstakla objavitelje da ulože poseban trud kako bi to izdanje uručili što je moguće većem broju ljudi. Osim toga, dati su predlozi u vezi s tim kako nuditi taj časopis i kako odgovarati na pitanja o krvi. Neki  su u početku oklevali da nude to izdanje, ali ubrzo su uvideli da ljudi žele da saznaju više o toj temi. Uručeno je preko 12 000 primeraka, što je 1 časopis na 22 stanovnika. Jedan brat je rekao: „Jedva sam uspeo da obradim čitavo područje jer sam vodio zanimljive razgovore s mnogim ljudima.“ Jedna sestra je rekla: „Samo dve osobe su odbile da uzmu časopis!“

Jedna gospođa koja je vodila nedeljnu emisiju na poznatoj radio-stanici, takođe je dobila časopis o beskrvnom lečenju. Ona je u emisiji ispričala kako je dobila časopis, a zatim je iznela istorijat transfuzije krvi onako kako je objašnjen u Probudite se! Na kraju je rekla da bi svako ko želi da sazna nešto više o beskrvnom lečenju trebalo da zatraži od Jehovinih svedoka neku publikaciju koja govori o tome.

Posebna akcija sa ovim izdanjem Probudite se! pomogla je mnogima da uvide koliko je razuman naš stav kada je u pitanju krv. Osim toga, saznali su da Jehovini svedoci ne žele da umru, već da žele najbolje moguće medicinsko lečenje. Zahvaljujući tome, neki koji su ranije bili pogrešno informisani u pogledu našeg stava prema krvi sada su spremniji da slušaju poruku o Kraljevstvu.

Dve Dvorane za četiri dana

Za braću na Islandu, jedan izuzetan događaj tokom službene 1995. godine bila je gradnja dveju Dvorana Kraljevstva tokom juna. Jedna dvorana je izgrađena u Keflaviku, a druga u Selfosu. To su prve Dvorane Kraljevstva na Islandu koje su izgrađene metodom brze gradnje. Obe su podignute za samo četiri dana. To je postignuto zahvaljujući velikodušnoj pomoći braće iz Norveške. Norveška podružnica je poslala veći deo građevinskog materijala, a više od 120 braće i  sestara došlo je iz Norveške da pomogne. Komentar koji se najčešće mogao čuti na gradilištima bio je: „Ovo je prosto neverovatno.“ Braća sa Islanda su ranije čitala i slušala o brzo izgrađenim Dvoranama Kraljevstva, ali sada su to mogla da vide vlastitim očima. Naravno, bilo je to zadivljujuće, posebno kada se ima u vidu da je broj Dvorana Kraljevstva na Islandu udvostručen za samo nekoliko dana!

Pored toga što su dobili dve nove Dvorane Kraljevstva, braću sa Islanda ohrabrilo je druženje s braćom i sestrama koji su došli iz Norveške o svom trošku i koristili godišnji odmor da bi radili na dvoranama. Kakav sjajan primer našeg međunarodnog bratstva! Braća sa Islanda su takođe pomagala u radu na ovim objektima. U gradnji je učestvovalo više od 150 braće i sestara, što je otprilike polovina ukupnog broja objavitelja u celoj zemlji.

Tokom gradnje ovih Dvorana Kraljevstva pruženo je lepo svedočanstvo javnosti. Dve velike televizijske stanice izvestile su o projektu u vestima i prikazale snimke sa oba gradilišta. I nekoliko radio-stanica i novina izvestilo je o gradnji. Sveštenik iz Selfosa bio je ljut što su Jehovini svedoci privukli toliku pažnju. Zato je u lokalnim novinama objavio članak u kom upozorava na ono što je smatrao opasnim lažnim učenjima Jehovinih svedoka. Spomenuo je da emocionalno nestabilne osobe, kao i osobe koje su podložne uticaju drugih, treba da budu posebno obazrive. Ista upozorenja ponovio je i u intervjuu na radiju. Međutim, njegove reči nisu postigle željeni efekat. Većina ljudi bila je zadivljena gradnjom Dvorana Kraljevstva i mnogi s kojima su braća razgovarala u službi rekli su da ih je sveštenikova reakcija iznenadila.

 Oko nedelju dana nakon što je objavljeno sveštenikovo upozorenje, u novinama se pojavila jedna karikatura. Na njoj se u prvom planu vidi crkva, a u pozadini Dvorana Kraljevstva. Između dveju građevina teče reka, a nekoliko nasmejane, lepo obučene braće prelazi preko mosta idući iz dvorane prema crkvi, s torbama za službu u ruci. Ispred crkve se vidi žena koja u panici skače iz svojih invalidskih kolica. Dvojica ljudi, jedan s nogom u gipsu i drugi koji je očigledno slep, trče, uzvikujući: „Bežite, bežite, dolaze Jehovini svedoci!“ Na stepeništu crkve stoji sveštenik koji deluje iznenađeno. Ova karikatura se mnogima dopala. Zaposleni u redakciji tih novina proglasili su je za karikaturu godine, uvećali je i okačili na zid redakcije, gde je stajala nekoliko godina.

 Izložba pruža dobro svedočanstvo

Tokom službene 2001. godine, otvorena je izložba koja je istakla neutralan stav koji su Jehovini svedoci zauzeli pre i tokom Drugog svetskog rata, dok su postojano podnosili nacističko progonstvo. Izložba je održana na tri mesta i posetilo ju je ukupno 3 896 ljudi. Tokom zadnjeg vikenda, izložbeni prostor u Rejkjaviku ispunilo je više od 700 posetilaca. Dok je izložba trajala, na sve tri lokacije prikazivan je dokumentarni film Jehovini svedoci stoje čvrsto protiv nacističkog napada. Mnogi posetioci su iskoristili priliku da sednu i odgledaju ceo film.

Čvrst stav Svedoka u koncentracionim logorima impresionirao je posetioce kojima ove pojedinosti iz naše istorije nisu bile poznate. Jedna profesorka koja je nekoliko puta posetila izložbu izjavila je da je duboko impresionirana i da sada ima drugačiji stav prema Jehovinim svedocima. Posebno ju je dirnula nepokolebljiva vera Svedoka u koncentracionim logorima. Za razliku od drugih zatvorenika, oni su mogli da budu oslobođeni ukoliko bi se odrekli svojih verovanja.

Jedna TV stanica koja se gleda u celoj zemlji, kao i neke lokalne TV i radio-stanice povoljno su se izrazile o izložbi. Otvaranju izložbe prisustvovao je i jedan luteranski sveštenik sa suprugom i ćerkom. Nešto kasnije, jedan brat ga je pozvao da poseti Betel što je on prihvatio. Nekoliko dana posle te posete, jedna žena je prišla tom svešteniku sa pitanjem o izvesnom biblijskom stihu. On ju je podstakao da kontaktira s podružnicom Jehovinih svedoka, pošto je bio siguran da će joj oni pružiti odgovor. Kasnije je jedan brat vodio biblijski studij s tim sveštenikom.

 Napredak prevodilačkog rada

Malom prevodilačkom timu sa Islanda nije uvek bilo lako da prevede na islandski svu duhovnu hranu koju pruža „verni i razboriti rob“ (Mat. 24:45). U početku su veći deo prevodilačkog posla obavljali Svedoci islandskog porekla koji su živeli u Kanadi. Kasnije se taj rad obavljao na Islandu. Nakon što su stigli na Island 1947, prvi misionari su se uselili u kuću u kojoj je živeo jedan stari pesnik. On je znao engleski i pomogao im je da nauče islandski. Takođe se ponudio da prevodi našu literaturu, pa su ga braća angažovala da prevede knjigu „Neka Bog bude istinit“ i brošuru Radost svih naroda. Nažalost, koristio je stari, pesnički stil s previše arhaičnih reči i izraza. Uprkos tome što su brat Lindal i jedan od misionara proverili i prekucali njegov prevod knjige, ona nikada nije postala dobro pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije, kao što su se braća nadala. Pa ipak, od prvog izdanja, ova knjiga je naširoko distribuisana i ukupno je štampano 14 568 primeraka. Osim toga, 1949. je štampano više od 20 000 primeraka brošure Radost svih naroda. Kasnije su braća angažovala drugog prevodioca da prevede knjigu Šta je religija učinila za čovečanstvo?

Tokom tog perioda mali prevodilački tim preveo je nekoliko brošura. Među njima je bila brošura „Ova dobra vest o Kraljevstvu“, koja je objavljena 1959. Pomoću nje braća su započela mnogo biblijskih studija. Nakon toga, bilo je odobreno izdavanje Kule stražare na islandskom.

Tokom godina, prevedene su i izdate mnoge dragocene knjige: „Ovo znači večni život“, 1962; Od izgubljenog do ponovo uspostavljenog raja, 1966; Istina koja  vodi do večnog života, 1970; I ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji, 1984, i Spoznanje koje vodi do večnog života, 1996. godine. Od 1982, na islandskom je počelo da izlazi i tromesečno izdanje časopisa Probudite se!

Braća dugo nisu imala pesmaricu na islandskom. Godine 1960, bile su prevedene, a zatim umnožene četiri pesme za jedan veći skup. Zatim je na oblasnom kongresu u novembru 1963. objavljeno da je izašla mala pesmarica sa 30 izabranih pesama, čemu su se braća veoma obradovala.

Do tada se u skupštinama pevalo na različitim jezicima. Ginter i Rut Haubic su 1958. došli iz Nemačke da bi služili na Islandu kao specijalni pioniri. Rut se još uvek seća vremena kada su braća iz inostranstva koristila pesmarice na svom jeziku — na danskom, engleskom, finskom, nemačkom, norveškom ili švedskom. Braća sa Islanda bi im se pridružila, pevajući na jeziku koji su najbolje znali. Rut kaže: „To je stvarno bio neobičan mešoviti hor!“ Tokom godina, postepeno je prevođeno više pesama Kraljevstva, a od 1999. na islandskom postoji kompletna pesmarica sa svih 225 pesama. Braća su bila veoma zahvalna za taj dar pomoću kog mogu da hvale Jehovu!

Na oblasnom kongresu koji je održan u avgustu 1999, prisutne je čekalo iznenađenje. Knjiga Obrati pažnju na Danilovo proročanstvo! na islandskom objavljena je simultano sa engleskim izdanjem. Kada je na kongresu govornik objavio izlaženje te knjige na engleskom, svi su aplaudirali. Ali, umesto da kaže braći da će ova publikacija kasnije biti objavljena i na islandskom, on je nastavio — pokazao je knjigu i, na veliko oduševljenje  prisutnih, rekao da je ona već prevedena na islandski! Od tada su i knjige Isaijino proročanstvo — svetlo za čitavo čovečanstvo I i II, takođe objavljene simultano sa engleskim izdanjima.

Proširenje Betela i daljnji porast

Objekti podružnice renovirani su 1998. U istoj ulici, preko puta podružnice, kupljena su dva stana za smeštaj betelita, tako da je Prevodilačko odeljenje dobilo više prostora za kancelarije. Prevodiocima je mnogo značilo to što su ih tokom proteklih nekoliko godina posećivala braća iz svetske centrale u Njujorku. Ta braća su ih poučila kako da koriste kompjuterske programe koje su osmislili Jehovini svedoci kako bi prevodiocima olakšali rad.

 Nedavno su predstavnici iz svetske centrale održali u podružnici Kurs za bolje razumevanje engleskog jezika. Taj kurs je pomogao prevodiocima da steknu dublji uvid u engleski tekst pre nego što pristupe prevođenju.

Podružnica piše: „Kada razmišljamo o prošlosti, srećni smo što je bilo onih koji su imali hrabrosti da počnu s prevođenjem na islandski, uprkos lošim uslovima za rad i ograničenom poznavanju jezika. Iako kvalitet prevoda iz tog vremena nije isti kao danas, mi ne ’preziremo dan malih početaka‘ (Zah. 4:10). Radujemo se što su Jehovino ime i Kraljevstvo objavljeni na Islandu i što su mnogi ljudi upoznali istinu.“

 Trenutno u podružnici ima osam punovremenih slugu. Drugi dolaze u Betel i pomažu kao saradnici sa skraćenim radnim vremenom. Pošto se Dvorana Kraljevstva u zgradi podružnice više ne koristi u tu svrhu, za skupštine u Rejkjaviku izgrađena je nova dvorana. Nadalje, planira se renoviranje podružnice kako bi se u njoj moglo smestiti više betelskih radnika.

Propovedanje dobre vesti na Islandu zahtevalo je istrajnost, samopožrtvovanost i ljubav. Zaista se može reći da predan rad revnih objavitelja Kraljevstva na Islandu tokom zadnjih 76 godina nije bio uzaludan. U žetvi je učestvovao veliki broj verne braće i sestara. Mnogi od njih su došli iz drugih zemalja da bi služili nekoliko godina, i njihov trud će se dugo pamtiti. Neki su ostali i Island je postao njihov dom. Za pohvalu je i istrajnost mnoge divne braće i sestara sa Islanda.

Prosečan broj objavitelja Kraljevstva u ovoj zemlji je mali, ali Jehovini svedoci su svima dobro poznati. Sada u seoskim područjima i u malim skupštinama na ovom ostrvu služi sedam misionara. Tokom prošle službene godine, Memorijalu Hristove smrti prisustvovale su 543 osobe i vođeno je skoro 180 biblijskih studija.

Možda će braća na Islandu jednog dana imati porast kakav je opisan u Isaiji 60:22: „Od najmanjega hiljada će postati, od manjega silan narod. Ja, ja, Jehova, učiniću brzo to u svoje vreme“. U međuvremenu, Jehovini svedoci sa Islanda su odlučni da izvrše delo koje im je poverio Kralj, Isus Hrist — da propovedaju dobru vest o Kraljevstvu. Oni su uvereni da će Bog dati da seme istine raste u prijemljivim srcima zahvalnih osoba! (Mat. 24:14; 1. Kor. 3:6, 7; 2. Tim. 4:5).

[Okvir na 205. strani]

Tamo gde imena postaju prezimena

U skladu s lokalnim običajem, Islanđani nemaju klasična prezimena — ljudi se obraćaju jedni drugima po imenu. Prezime deteta nastaje tako što se očevom imenu dodaje određeni sufiks — za dečake –son, a za devojčice –dotir. Na primer, sin čoveka po imenu Haraldar, prezivaće se Haraldson, a ćerka Haraldsdotir. Žena ne menja prezime kad se uda. Pošto mnogi ljudi nose isto prezime, u telefonskim imenicima se osim imena, adrese i broja telefona, navodi i zanimanje osobe. Zahvaljujući rodoslovnim zapisima Islanđani mogu da prate svoje poreklo više od hiljadu godina unazad.

 [Okvir na 208. strani]

Island

Zemlja: Ova ostrvska zemlja nalazi se odmah ispod Severnog polarnika, između severnog Atlantika, Grenlandskog i Norveškog mora. Na Islandu ima mnogo vulkana, termalnih izvora i gejzira. Deset posto njegove površine prekrivaju glečeri.

Stanovništvo: Islanđani su potomci Vikinga koji su uglavnom došli iz Norveške. Poznati su kao vredni, preduzimljivi i tolerantni ljudi. Veći deo stanovništva živi u priobalnom delu zemlje.

Jezik: Iako je službeni jezik islandski, mnogi Islanđani govore dva, pa i više stranih jezika, najčešće engleski, nemački ili neki skandinavski jezik.

Privreda: Ribolov je jedna od najvažnijih privrednih grana na Islandu. Pomoću ribarskih brodova lovi se grenlandski snetac, bakalar, vahnja i haringa, a veći deo ulova se prerađuje i izvozi.

Ishrana: Najzastupljenije su riba i jagnjetina. Jedan od poznatih specijaliteta je kuvana ovčija glava.

Klima: Zahvaljujući toploj atlantskoj struji, klima je umerena. Zime su blage i vetrovite, a leta hladna.

[Okvir/Slika na 210. strani]

Godina 1942, 6. septembar: „U ovoj zemlji još uvek propoveda samo jedan pionir, tako da nema mnogo toga da se izvesti. Na Islandu živi oko 120 000 stanovnika, i ima oko 6 000 farmi, do kojih se može doći samo na poniju. Da bi se posetila sva ta domaćinstva treba proputovati blizu 16 000 kilometara i preći mnoge planine i planinske brzake. Za sada ima vrlo malo interesovanja za poruku.“

Ove reči je zapisao Georg Fjelnir Lindal, nakon što je 13 godina služio na Islandu kao pionir. I u narednih pet godina bio je jedini objavitelj u toj zemlji.

 [Okvir/Slika na stranama 213, 214]

Sećanje na jednog vernog slugu

Oliver Makdonald, koji je diplomirao u 11. razredu Gileada, bio je jedan od prvih misionara koji su poslati da služe na Islandu. On i Ingvard Jensen stigli su tamo u decembru 1948. Od Njujorka do Islanda putovali su 14 dana teretnim brodom. More je bilo uzburkano, tako da su obojica tokom većeg dela putovanja patila od morske bolesti.

U martu 1950, brat Makdonald koga su od milja zvali Mak, oženio se Engleskinjom Sali Vajld, koja je služila u britanskom Betelu. Mak i Sali su mnogo doprineli napretku dela u tim ranim godinama i osobe koje su poučavali biblijskoj istini još uvek verno služe Jehovi.

Dok su bili na Islandu, otkriveno je da Sali boluje od raka, zbog čega su se 1957. vratili u Englesku, gde je Sali umrla. Nakon njene smrti, Mak je izvesno vreme služio kao opšti pionir, a zatim je 13 godina proveo u putujućoj službi. Godine 1960, venčao se s Valeri Hargrivs, koja je bila specijalni pionir. Zajedno su služili u više pokrajina u Britaniji, od severne Škotske, pa sve do Kanalskih ostrva, nedaleko od južne obale Engleske. Dok su služili u pokrajini na severu, putovali su sve do Šetlendskih ostrva, u blizini severne obale Škotske. Mak bi tada govorio: „Sledeća stanica je Island!“. Nije ni pomišljao da će ikada stvarno otići tamo.

Međutim, 1972. godine, Mak i Valeri su naimenovani za misionare i poslati na Island. Mak je tamo bio sluga podružnice i kasnije koordinator Odbora podružnice. On i Valeri su ostali na Islandu sedam godina, nakon čega su poslati u Irsku kao misionari, najpre u Dablin, a potom u Severnu Irsku. Nakon što su 20 godina služili u Irskoj, Mak je u decembru 1999. umro od raka. U punovremenoj službi proveo je 60 godina. Valeri još uvek služi kao opšti pionir u Belfastu, u Severnoj Irskoj.

[Slika]

Valeri i Oliver Makdonald u Rejkjaviku, 1970-ih

[Okvir/Slika na 218. strani]

Rejkjavik

Glavni grad Islanda se zove Rejkjavik, što znači „Zaliv koji se dimi“. Tako ga je nazvao njegov osnivač, Ingolfar Arnarson, zbog pare koja se diže iz obližnjih termalnih izvora. Danas je Rejkjavik prometan, moderan grad sa oko 180 000 stanovnika.

 [Okvir/Slika na stranama 223, 224]

Island je postao njihov dom

Pal Hajne Pedersen je 1959. došao iz Danske da bi služio na Islandu kao specijalni pionir. Godine 1961. bio je u Evropi na dva međunarodna kongresa „Ujedinjeni obožavaoci“. Na jednom od njih je upoznao Vajolet, koja je doputovala iz Kalifornije da bi prisustvovala nekim od tih kongresa.

Nakon kongresa, Pal se vratio na Island, a Vajolet u Kaliforniju. Dopisivali su se pet meseci, a onda je u januaru 1962. Vajolet došla na Island da bi se udala za Pala. On je tada još uvek služio kao pionir i bio je jedini Svedok na retko naseljenom području na severozapadu Islanda. Živeli su u malom gradu u kom sredinom zime sunce ne izlazi po dva meseca. Da bi došli do nekih ljudi na području, morali su da putuju strmim planinskim putevima koji su često bili prekriveni debelim slojem leda, a njihovo jedino prevozno sredstvo bio je motocikl koji je Pal dovezao iz Danske. Pošto je Vajolet rođena i odrasla u sunčanoj Kaliforniji, mnoga braća su mislila da ona neće dugo ostati na Islandu. Ali ostala je i zavolela je tu zemlju i njene stanovnike.

Pal i Vajolet su zajedno služili kao pioniri do 1965, kada se rodila njihova ćerka Elizabet. Pal je nastavio s pionirskom službom do 1975, dok je Vajolet tokom tih godina povremeno bila pionir. Zbog Palovog zdravlja, 1977. godine odlučili su da se presele u Kaliforniju. Nakon izvesnog vremena, osetili su snažnu želju da služe tamo gde postoji veća potreba za objaviteljima Kraljevstva. Ponovo su počeli s pionirskom službom, a kad je njihova ćerka završila školu i postala punoletna, poslati su na Island kao misionari. Nekoliko godina su služili kao misionari i u putujućem delu. Zatim je 1989. Pal pozvan da služi kao član Odbora podružnice. Kada je 1991. na Islandu zvanično otvoren Betel, Pal i Vajolet su postali prvi članovi betelske porodice, gde još uvek služe.

 [Okvir/Slika na stranama 228, 229]

Poznati po gostoljubivosti

Fridrik Gislason i njegova supruga Ada bili su među sedmoro onih koji su se krstili 1956. godine. Njih dvoje su upoznali istinu od Olivera i Sali Makdonald. U početku je proučavao samo Fridrik, dok je Ada cele te zime bila zaokupljena šivenjem u klubu čiji je bila član. Kada su na proleće prestale aktivnosti tog kluba, ona bi ostajala u kuhinji dok je Fridrik proučavao. Na kraju je, podstaknuta interesovanjem za biblijske razgovore, pitala da li bi mogla da prisustvuje studiju kao posmatrač. Međutim, ubrzo je i sama aktivno učestvovala.

Kasnije se u njihovom domu redovno održavao Studij Kule stražare na engleskom. Osim toga, počeli su da prisustvuju sastancima u misionarskom domu. „Sećam se da smo sastanke održavali u jednoj maloj sobi u potkrovlju kuće u kojoj su živeli misionari“, kaže Fridrik. „Tamo je bilo mesta za 12 osoba, ali ponekad, kad bi došlo više ljudi nego inače, otvorili bismo vrata susedne male sobe. Danas je sve drugačije — sada u Rejkjaviku postoje tri skupštine i Dvorana Kraljevstva je puna!“

Fridrik i Ada su bili poznati po gostoljubivosti. Iako su podizali šestoro dece, njihov dom je uvek bio otvoren za braću. Tokom tih prvih godina nakon osnivanja skupštine, mnogi koji su došli na Island iz drugih zemalja uživali su u gostoprimstvu Fridrika i Ade, kod kojih su boravili dok ne bi našli odgovarajuće mesto za stanovanje.

 [Okvir/Slika na 232. strani]

Biblija na islandskom

Najstariji prevod biblijskog teksta na islandskom jeziku nalazi se u jednom delu iz 14. veka, pod naslovom Stjorn, koje sadrži prevedene ili parafrazirane delove Hebrejskih spisa. Prvi kompletan „Novi zavet“ na islandskom objavljen je 1540. Preveo ga je Odar Gotskaulkson, sin biskupa iz Holara. Dok je boravio u Norveškoj prihvatio je luteransku veru, a u Nemačkoj je bio u kontaktu s Martinom Luterom. Prema istorijskim izveštajima, on je po povratku na Island svoj prevodilački rad obavljao u štali, uz mnoge poteškoće, jer nije želeo da dođe u sukob sa katoličkim biskupom iz Skaulholta za kog je radio. Odar je preveo tekst latinske Vulgate, i lično je odneo manuskript na štampanje u Dansku. Godine 1584, biskup Gvadbrandar Torlaukson odobrio je štampanje prve kompletne Biblije na islandskom. Prvi kompletan prevod Biblije sa izvornog hebrejskog i grčkog jezika izašao je 1908, a revidirano izdanje objavljeno je 1912. godine.

[Slika]

„Gvadbrandsbiblia“, prva kompletna Biblija na islandskom jeziku

 [Tabela/Slike na stranama 216, 217]

ISLAND — ZNAČAJNI DOGAĐAJI

1929: U zemlju stiže prvi objavitelj, Georg F. Lindal.

1940.

1947: Dolaze prvi misionari iz Gileada.

1950: Osnovana prva skupština.

1960.

1960: Počela da izlazi Kula stražara na islandskom.

1962: U Rejkjaviku otvorena podružnica.

 1975: Izgrađeni i posvećeni novi, veći objekti podružnice.

1980.

1992: Osnovan Odbor za odnose s bolnicama.

1995: U junu, za samo četiri dana izgrađene dve Dvorane Kraljevstva.

2000.

2004: Na Islandu je aktivno 284 objavitelja.

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

100

200

300

1940 1960 1980 2000

 [Mape na 209. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ISLAND

Husavik

Holar

Akureiri

Sejdisfjerdur

Neskaupsadur

Eskifjerdur

Stikisholmur

Borgarnes

REJKJAVIK

Keflavik

Skalholt

Selfos

Hefi

 [Slika na celoj 202. strani]

[Slika na 207. strani]

Desno: Georg F. Lindal, 1947.

[Slika na 207. strani]

Dole: Brat Lindal sa islandskim ponijem, početkom 1930-ih

[Slika na 212. strani]

Neki od prvih misionara koji su služili na Islandu, sleva nadesno: Ingvard Jensen, Oliver Makdonald i Leo Larsen

[Slika na 220. strani]

Kuća u kojoj se od 1962. do 1968. nalazila podružnica

[Slika na 227. strani]

Više od sto objavitelja sa Islanda prisustvovalo je 1969. Međunarodnom kongresu „Mir na zemlji“ koji je održan u Danskoj

[Slika na 235. strani]

Iris i Kel Gilnard u Akureiriju, januar 1993.

[Slika na 238. strani]

Desno: Ribarski brod „Svalbakur“

[Slika na 238. strani]

Dole: Fridrik i Kel

[Slika na 241. strani]

Desno: Odni Helgadotir

[Slika na 241. strani]

Dole: Gvadrun Olafsdotir

[Slika na 243. strani]

Desno: Dvorana Kraljevstva i misionarski dom u Akureiriju

[Slika na 243. strani]

Dole: Bjarni Jonson ispred podružnice

[Slika na 249. strani]

Gore: Gradnja Dvorane Kraljevstva u Selfosu, 1995.

[Slika na 249. strani]

Desno: Dovršena zgrada

[Slika na 253. strani]

Islandska betelska porodica

[Slika na 254. strani]

Odbor podružnice, sleva nadesno: Bjarni Jonson, Gudmundur H. Gudmundson, Pal H. Pedersen i Bergdor N. Bergdorson