Rumunija

U Bibliji je prorečeno da će progonstvo pravih hrišćana dostići vrhunac tokom poslednjih dana (Post. 3:15; Otkr. 12:13, 17). Rumunija je zemlja u kojoj se to proročanstvo ispunilo na upečatljiv način. Uprkos tome, kao što će ovaj izveštaj pokazati, Jehovini svedoci u Rumuniji nisu dozvolili da išta ugasi blistavi plamen istine koji gori u srcu Božjeg naroda (Jer. 20:9). Oni su se preporučili „kao Božje sluge, u istrajnosti u mnogo čemu, u nevoljama, u oskudicama, u poteškoćama, u batinama, u zatvorima“ (2. Kor. 6:4, 5). Neka izveštaj o njihovoj besprekornosti ohrabri sve koji tokom ovih teških vremena žele da hode s Bogom.

Godina 1914. označila je početak najnemirnijeg razdoblja u ljudskoj istoriji. U mnogim evropskim zemljama, bilo je to vreme nemilosrdnih diktatora, ekstremnih političkih ideologija i užasnih krvoprolića. To se u velikoj meri odrazilo i na Rumuniju, čiji je narod strahovito patio. Patili su i oni koji su iz poslušnosti Isusu Hristu bili odlučni da daju „Bogu Božje“ i da ne učestvuju u obožavanju države (Mat. 22:21).

Do 1945, pravoslavno i katoličko sveštenstvo predvodilo je u progonstvu Jehovinog naroda. Klevetali su braću tokom službe u crkvama i kovali su zavere  s političarima i policijom, podstičući ih da progone Jehovine sluge. Naredni talas progonstva došao je od komunista koji su svoju brutalnu kampanju sistematski sprovodili skoro četiri decenije.

Kako je uprkos tako teškim okolnostima dobra vest ipak napredovala? Samo zahvaljujući tome što je Isus ispunio svoje obećanje: „Gle, ja sam s vama sve dane do svršetka sistema stvari“ (Mat. 28:20). Hajde da se vratimo oko sto godina unazad, u vreme kad je seme Kraljevstva prvi put posejano na tlo koje je danas poznato kao Istočna Evropa.

Rumuni se vraćaju u svoju domovinu

Istraživač Biblije Čarls Tejz Rasel posetio je delove Istočne Evrope tokom jednog propovedničkog putovanja 1891. godine. Ali, bio je pomalo razočaran rezultatima. „Nismo našli pogodno tlo za širenje istine, niti spremnost da se ona prihvati“, izvestio je. U Rumuniji se ta situacija ubrzo promenila. U stvari, brat Rasel je na indirektan način odigrao značajnu ulogu u započinjanju dela u toj zemlji. Kako?

Pred kraj 19. veka, društvena i ekonomska situacija u Rumuniji primorala je mnoge da potraže posao u drugim zemljama, uključujući i Sjedinjene Države. Nekima od njih to preseljenje nije donelo samo materijalnu dobit — upoznali su i istinu iz Biblije. To je bio slučaj s Karoljem Sabom i Jožefom Kišom, koji su cenili duhovne stvari i prisustvovali mnogim biblijskim govorima brata Rasela.

Pošto je zapazio da su Karolj i Jožef iskreno zainteresovani za Bibliju, brat Rasel je preuzeo inicijativu da lično razgovara s njima. Tom prilikom im je predložio da razmisle o povratku u Rumuniju kako bi preneli poruku o Kraljevstvu svojim rođacima i prijateljima.  Oni su se spremno složili s tim i 1911. vratili su se u Rumuniju, u grad Tirgu Mureš u Transilvaniji.

Tokom putovanja u domovinu, brat Sabo se molio da neko iz njegove porodice prihvati istinu. Kad je stigao kući, postupao je u skladu s tom molitvom i svedočio je rođacima. Među njima je bila i Žužana Enjedi, kod koje je stanovao. Njen suprug je bio baštovan, a ona je prodavala cveće na pijaci.

Žužana je bila katolikinja. Svako jutro pre posla išla je na misu, a uveče, nakon što bi njena porodica otišla na spavanje, izlazila je u vrt da se moli. Karolj, koji je sve to zapazio, prišao joj je jedne večeri dok je bila u vrtu, prijateljski položio ruku na njeno rame i rekao: „Žužana, ti imaš iskreno srce. Pronaći ćeš istinu.“ Tako je i bilo — ta dobra žena se odazvala na poruku o Kraljevstvu i postala prva osoba u Tirgu Murešu koja je izvršila predanje Jehovi. Živela je 87 godina i do smrti je verno služila Bogu.

Brat Sabo je svedočio i Šandoru Joži, mladiću koji je radio kod porodice Enjedi. Šandor je prisustvovao svim sastancima koje su održavali Sabo i Kiš i brzo je napredovao. U stvari, taj 18-godišnjak je uskoro počeo da propoveda i drži izvanredne biblijske govore u svom rodnom selu Saracenj, u okrugu Mureš.  S vremenom je među njegovim ’pismima preporuke‘ bilo šest bračnih parova i 24 dece — 13 devojčica i 11 dečaka (2. Kor. 3:1, 2).

Braća Kiš i Sabo su propovedala u Tirgu Murešu i širom Transilvanije. Dok su bili u opštini Dumbrava, 30 kilometara od Kluž-Napoke, upoznali su Vasilea Kosteu, koji je bio baptista. Vasile je bio nizak, odlučan čovek i strastveni istraživač Biblije. Pošto je bio u nedoumici oko značenja Hristove hiljadugodišnje vladavine, pažljivo je slušao dok su mu Jožef i Karolj objašnjavali Sveto pismo. Budući da je govorio i mađarski, Vasile je nakon krštenja temeljno svedočio i Rumunima i Mađarima u okrugu u kom je živeo. Kasnije je postao kolporter (punovremeni propovednik) i služio je u tom svojstvu do kraja života.

Brat Sabo je propovedao dobru vest i u gradu Satu Mare, na krajnjem severozapadu Rumunije. Tamo je upoznao Paraskivu Kolmar, pobožnu ženu koja je spremno  prihvatila istinu. Paraskiva je u svoje devetoro dece usadila ljubav prema Jehovi. U njenoj porodici danas ima pet generacija Svedoka!

Još jedan Rumun koji je upoznao biblijsku istinu u Sjedinjenim Državama i vratio se u Rumuniju pre Prvog svetskog rata bio je Aleksa Romoča. Aleksa se vratio u svoje rodno selo, Benesat, u severozapadnoj Transilvaniji. Ubrzo je u tom kraju osnovana mala grupa Istraživača Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati, i počeli su da se održavaju sastanci. U toj grupi su bili i Aleksini bratići, Elek i Gavrila Romoča. Danas i u njegovoj velikoj porodici ima pet generacija Svedoka.

Pošto se zbog svoje hrišćanske neutralnosti suočio sa snažnim progonstvom, Elek je emigrirao u Sjedinjene Države, gde je prisustvovao posebnom kongresu Istraživača Biblije u Sidar Pointu u Ohaju, 1922. godine. U stvari, imao je prednost da na tom kongresu služi kao prevodilac za rumunski sektor. Gavrila je ostao u Rumuniji i sarađivao je s Karoljem Sabom i Jožefom Kišom dok su propovedali  u Transilvaniji i posećivali novoosnovane skupštine i grupe. Kasnije je služio u prvoj kancelariji podružnice.

Rumun po imenu Imanoil Kinca zarobljen je tokom Prvog svetskog rata i poslat u vojni zatvor u Italiji, daleko od svog zavičaja. Tamo je upoznao Istraživače Biblije koji su bili zatvoreni zbog toga što su odbili da uzmu oružje. Imanoil je ubrzo prihvatio biblijsku poruku koju je čuo od njih. Nakon oslobođenja, 1919. godine, vratio se kući u Baja Mare, u okrugu Maramureš, i počeo revno da propoveda dobru vest. Pomogao je da se osnuje još jedna grupa Istraživača Biblije.

Zahvaljujući revnosti i samopožrtvovanom duhu prvih pionira i onih koji su se odazivali na njihovu poruku, broj zainteresovanih je brzo rastao i male grupe Istraživača Biblije nicale su širom zemlje. U stvari, do 1919 — tačno osam godina nakon što su se Karolj Sabo i Jožef Kiš vratili u Rumuniju — bilo je više od 1 700 objavitelja Kraljevstva i zainteresovanih osoba, organizovanih u 150 razreda za proučavanje Biblije (ti razredi se sada zovu grupe ili skupštine). Brat Kiš je služio kao pionir u svojoj domovini do smrti, u 86. godini. Brat Sabo se 1924. vratio u Sjedinjene Države da bi organizovao delo na mađarskom području.

Obezbeđivanje duhovne hrane

Štampane publikacije su igrale veoma važnu ulogu u širenju poruke o Kraljevstvu i u pomaganju duhovno gladnim osobama. Da bi se udovoljilo potrebi za duhovnom hranom, braća su organizovala štampanje literature u Rumuniji. Taj posao je bio poveravan različitim štamparijama. Od 1914. pa nadalje, u privatnoj štampariji Oglinda (Ogledalo), u Tirgu Murešu, štampano je mesečno izdanje časopisa Kula stražara i glasnik  Hristove prisutnosti na 16 strana, kao i knjige i traktati — sve na mađarskom.

Sa štampanjem literature na rumunskom otpočelo se 1916. godine. Neke od publikacija bile su brošura Senke tabernakla ’bolje žrtve‘, zatim časopis od osam strana Izbor iz „Kule stražare“, knjiga Dnevna nebeska mana za domaćinstvo vere (sada Svakodnevno razmatranje Pisma), kao i pesmarica Himne milenijumskog svitanja. Od 1918, jedna štamparija iz Detroita u Mičigenu štampala je i slala u Rumuniju rumunsko izdanje časopisa Kula stražara i glasnik Hristove prisutnosti, kao i mesečno izdanje traktata Propovedaonica naroda, u kom je neustrašivo razotkrivana lažna religija.

Pošto je dobra vest tako dobro napredovala, Jakov Šima, Istraživač Biblije rumunskog porekla, bio je zamoljen da pomogne da se delo organizuje i zakonski utvrdi. Šima je stigao u Kluž-Napoku 1920. godine. Ubrzo se sastao s Karoljem Sabom, a potom i s Jožefom Kišom. Pre svega, u Kluž-Napoki je trebalo naći odgovarajuću kuću u kojoj bi bila podružnica. Međutim, pošto je to bilo vrlo teško, stan jednog brata privremeno je služio kao kancelarija podružnice. Tako je u aprilu 1920. osnovana prva podružnica, a Watch Tower Bible and Tract Society je dobio status pravnog tela. Rumunska podružnica je neko vreme nadgledala i delo u Albaniji, Bugarskoj, Mađarskoj i bivšoj Jugoslaviji.

U to vreme je revolucionarni duh koji je zahvatio Balkan počeo da se oseća i u Rumuniji. Došlo je do političkih nemira, a antisemitizam je počeo da se širi poput požara, naročito na univerzitetima, na kojima je u više gradova došlo do nereda. Vlada je uzvratila zabranom javnih okupljanja. Iako kolporteri nisu učestvovali u nemirima, više od 20 njih je uhapšeno i maltretirano, a literatura im je zaplenjena.

 Uprkos tome, braća su nastavila da marljivo propovedaju, a potražnja za literaturom je bila sve veća. Pošto su se troškovi štampanja literature u privatnim štamparijama stalno povećavali, podružnica je razmatrala druge mogućnosti. Baš u to vreme je oglašeno da se prodaje jedna štamparija čije su usluge braća već koristila. Nalazila se u Ulici Ređina Marija br. 36, u Kluž-Napoki. Nakon što je dobila odobrenje od svetske centrale, podružnica je kupila ovaj idealan posed sa dve zgrade, jednom trospratnicom i jednom jednospratnicom.

Renoviranje je otpočelo u martu 1924, a dobrovoljci su dolazili čak iz Baja Mare, Bistrice i Rodne. Da bi poduprla taj projekat, mnoga braća su prodala nešto od svoje imovine, dok su drugi poklanjali hranu i građevinski materijal. Mnoge od tih stvari su donosili u posebnim torbama koje su se zvale desađi, i mogle su da se nose preko ramena ili da se prebace preko konjskih leđa.

 Da bi poboljšala kvalitet štampanja, podružnica je između ostalog nabavila tri linotip mašine, dve mašine za ravnu štampu, jednu rotacionu presu, jednu mašinu za automatsko savijanje araka i mašinu za utiskivanje zlatnih slova. Tako opremljena, štamparija se uskoro mogla pohvaliti najboljim kvalitetom štampe u zemlji.

Betelska porodica je u to vreme brojala osam članova. Jedan od njih je nadgledao 40 zaposlenih koji nisu bili Svedoci i koji su radili u tri smene. Oni su bili veoma marljivi, što se moglo videti iz izveštaja za 1924, prvu godinu rada. Publikacije su objavljivane na rumunskom i mađarskom i odštampano je ukupno 226 075 knjiga, 100 000 brošura i 175 000 časopisa! Među knjigama je bilo pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije, Harfa Božja, kao i prvih sedam tomova Studija Pisma, pod nazivom Božanski plan vekova.

Nakon dvogodišnje pripreme, podružnica je objavila i rumunsko izdanje knjige Scenario Foto-drame stvaranja. Kao što se iz naziva može videti, Scenario se zasnivao na „Foto-drami“ — govoru u kom su korišćeni slajdovi u boji, pokretne slike i sinhronizovan zvuk. Publici su prikazivani događaji od stvaranja Zemlje do kraja Hristove hiljadugodišnje vladavine. Iako nije bio tako upečatljiv kao „Foto-drama“, Scenario je imao 400 štampanih slika, kao i kratke, poučne tekstove o doktrinarnim, istorijskim i naučnim temama. Sve to je podstaklo mnoge čitaoce da temeljnije istraže Bibliju.

Sve brojniji razredi za proučavanje Biblije

„Objavljujte, objavljujte, objavljujte Kralja i njegovo Kraljevstvo!“, podstakao je Džozef Raterford 1922. na kongresu u Sidar Pointu, u Ohaju. Širom sveta, Božji  narod se sa oduševljenjem odazvao na ovaj snažan poziv na veću revnost. U Rumuniji su braća počela da propovedaju dobru vest na novim područjima i da poučavaju mnoštva ljudi biblijskoj istini.

Kako su u to vreme zainteresovane osobe proučavale Bibliju? U okviru grupa koje su se zvale Verijski razredi za proučavanje Biblije. Pitanja su se nalazila u Kuli stražari, a štampani materijal koji se obrađivao uziman je iz različitih publikacija koje su se mogle naručiti poštom. Raspored za proučavanje izlazio je u Kuli stražari. Osim toga, onima koji su bili napredniji koristilo je i poučavanje u Međunarodnoj nedeljnoj školi, gde su osposobljavani da postanu učitelji Božje Reči.

Predstavnici podružnice su povremeno posećivali te grupe za proučavanje, držali govore i na druge načine pomagali u duhovnom pogledu. Međutim, redovno pastirenje i poučavanje obavljali su pilgrimi, koji se danas nazivaju putujući nadglednici. Godine 1921. bilo ih je šest, a samo dve godine kasnije osam. Ti revni hrišćani su organizovali sastanke u stotinama gradova, varošica i sela i govorili pred desetinama hiljada ljudi koji su u duhovnom pogledu gladovali.

Dvojica od tih pilgrima bili su ranije spomenuti Imanoil Kinca i Onisim Filipoju. Kada je jednom prilikom brat Kinca držao govor u Bukovini, na severu Rumunije, među slušaocima je bilo mnogo adventista i baptista, od kojih su neki povoljno reagovali na istinu. Kasnije su ova dvojica braće služila u Bukureštu, gde su pomogla još mnogima da steknu tačno spoznanje Božje Reči. Jedan čovek je svoje cenjenje za to izrazio sledećim rečima: „Zahvalan sam Bogu što je poslao braću Imanoila i Onisima, koji su morali prilično da se potrude da bi me prosvetlili i pomogli mi da steknem  veru. Gospod će učiniti veliko delo u ovom gradu, ali potrebno je strpljenje.“

Braća su 1920. održala prve pokrajinske sastanke — jedan u mestu Brebi, u okrugu Salaž, a drugi u Okni Dežuluj, u okrugu Kluž. Do oba mesta se moglo doći vozom, a tamošnja braća i zainteresovane osobe su se pobrinuli za smeštaj. Bilo je prisutno oko 500 delegata iz svih delova Rumunije. Oni su svojim dobrim ponašanjem pružili izvanredno svedočanstvo.

Međutim, ovaj brzi porast u redovima objavitelja Kraljevstva nije tekao bez protivljenja. U stvari, braća su od početka Prvog svetskog rata bila izložena progonstvu sveštenstva i vlasti.

Neprijatelji koriste ratnu groznicu

Podstaknute nacionalizmom i pod uticajem sveštenstva, vlasti nisu imale naklonost prema onima koji nisu ispoljavali patriotski duh i spremnost da ubijaju za domovinu. Kad je izbio Prvi svetski rat mnoga braća su bila uhapšena i osuđena, a neki su čak bili pogubljeni. Među njima je bio Joan Rus, tek oženjen mlad čovek iz sela Petrešti de Mižlok, južno od Kluž-Napoke.

Danijel, unuk Joanove sestre, priča: „Godine 1914, Joan Rus je bio pozvan u vojsku. Pošto je odbio da ide u rat, odveden je u Bukurešt gde je osuđen na smrt. Pre pogubljenja, bio je primoran da sam sebi iskopa grob i da stane ispred njega, nasuprot streljačkom vodu. Nadležni oficir je zatim dozvolio Joanu da kaže svoje poslednje reči. Joan je odlučio da se pomoli naglas. Dirnuti njegovom molitvom, vojnici su oklevali i nisu hteli da pucaju. Oficir je zatim odveo jednog od njih na stranu i obećao mu da će dobiti tri meseca plaćenog odsustva ako ubije zatvorenika. Taj vojnik je prihvatio ponudu i zaradio je svoje odsustvo.“

 Godine 1916, braća Kiš i Sabo su takođe uhapšena i osuđena na pet godina zatvora. Pošto su okarakterisani kao „opasni“, proveli su 18 meseci u samici, u zatvoru s visokim obezbeđenjem koji se nalazio u Ajudu. Zbog čega su Jožef i Karolj bili „opasni“? Prema rečima sudije, oni su „širili učenja koja su se razlikovala od zvanično priznatih“. Jednostavno rečeno, nisu bili zatvoreni samo zbog toga što su odbili da učestvuju u ubijanju, već i zato što su poučavali druge biblijskim istinama koje su se kosile s tradicionalnom teologijom.

Njih dvojica su iz zatvora pisali skupštinama i grupama kako bi ohrabrili braću. U jednom pismu je između ostalog stajalo: „Veoma smo radosni zbog toga što je naš dobri nebeski Otac, kome dugujemo zahvalnost, hvalu i čast, dozvolio da svetlo iz Kule stražare sija. Verujemo da su naša braća svesna vrednosti Kule stražare i da je čuvaju poput sveće koja treperi na olujnom vetru.“ Oba brata su oslobođena 1919, baš u pravi čas, jer su mogli da pomognu oko osnivanja podružnice naredne godine.

Protivljenje sveštenstva se pojačava

Po završetku Prvog svetskog rata, 1918. godine, sveštenstvo je nastavilo da se protivi Božjem narodu. Jedan sveštenik je javno kritikovao gledište Istraživača Biblije o besmrtnosti duše i o ulozi Marije. „Žarka želja za boljim životom na zemlji oduzela je [Istraživačima Biblije] razum“, pisao je on. „Oni tvrde da smo svi mi braća i sestre i da su ljudi svih nacija jednaki.“ Zatim se požalio da je protiv Istraživača Biblije teško preduzeti zakonske mere zato što se oni „pretvaraju da vole istinu, da su pobožni, miroljubivi i ponizni“.

 Sveštenici iz Bukovine su se 1921. godine obratili Ministarstvu unutrašnjih poslova i pravde, zahtevajući da se delo Istraživača Biblije zabrani. U stvari, u skoro svim delovima zemlje gde se istina širila, ljutiti sveštenici su kipteli od besa na Božji narod. Pravoslavna, katolička i druge crkve organizovale su kampanje pune mržnje, podstičući pojedince i grupe nasilnika da napadaju braću. U pismu podružnice svetskoj centrali, stajalo je: „U ovoj zemlji veliki broj sveštenika ima položaje u vladi i naše delo u izvesnoj meri zavisi od njihove milosti i nemilosti. Sve bi bilo u redu kada bi se pridržavali zakona, ali oni zloupotrebljavaju svoju moć.“

U odgovoru na bujicu žalbi od strane sveštenstva, Ministarstvo vera je odobrilo korišćenje „snaga javnog reda“ u sprečavanju Jehovinog naroda da propoveda i održava sastanke. Tako je policija postala produžena ruka sveštenstva, a braća su hapšena na temelju lažne optužbe da narušavaju mir. Međutim, pošto zakon nije bio jasno definisan, kazne su se razlikovale. Problem  je predstavljalo i dobro vladanje braće. „Ne možete osuditi Istraživače Biblije“, rekao je jedan sudija, „jer su oni izuzetno miroljubivi ljudi.“

Pa ipak, progonstvo se pojačavalo. Krajem 1926, zabranjena je Kula stražara. Ali to nije zaustavilo priliv duhovne hrane — braća su jednostavno promenila ime časopisa! Počev od 1. januara 1927. rumunsko izdanje je nosilo naziv Žetva, kasnije Svetlost Biblije i na kraju Svitanje. Mađarsko izdanje te publikacije nazvano je Hrišćanski pilgrim, zatim Jevanđelje, pa Časopis za one koji polažu veru u Hristovu krv.

Nažalost, negde u to vreme, Jakov Šima je napustio istinu. Njegovi postupci su 1928. doveli do gubitka celokupne imovine i opreme kojom je podružnica raspolagala! Braća su bila „rasejana a njihovo poverenje u velikoj meri poljuljano“, pisalo je u Godišnjaku za 1930. Zbog tih žalosnih događaja, nadgledanje dela je 1929. povereno nemačkoj podružnici, a kasnije Kancelariji za srednju Evropu, koja se nalazila u Bernu, u Švajcarskoj. Obe podružnice su nadgledanje obavljale preko kancelarije koju su braća nešto kasnije otvorila u Bukureštu.

’Molim vas, nemojte spaliti moju knjigu!‘

Uprkos ovim dodatnim ispitima, verna braća su se reorganizovala i nastavila da svedoče, čak i na novim područjima. Dana 24. avgusta 1933, kancelarija podružnice je izvestila: „Ljudi su gladni istine. Braća i sestre nam pišu da ih, dok propovedaju od vrata do vrata, mnogi seljani prate kako bi čuli još nešto o istini.“

Jednom prilikom, jedna siromašna žena je uzela knjigu koja joj je ponuđena i čak je dala skroman prilog za delo Kraljevstva. Kada je sveštenik iz njenog sela čuo  za to, odmah je došao kod nje. „Daj mi tu knjigu da je bacim u vatru!“, zahtevao je on.

„Molim vas, Oče, nemojte je spaliti“, molila ga je žena. „Ta knjiga nam je donela utehu i pomoći će nam da izdržimo bedu!“ Žena je odbila da preda knjigu svešteniku.

Među onima koji su izuzetno cenili naše časopise bila je i jedna plemkinja čije su sluge bile Jehovini svedoci. Jednog dana ona im je rekla: „Više niste moje sluge već moja braća!“ U drugom selu, jedan brat je rekao grupi radoznale dece da učestvuje u objavljivanju Božjeg Kraljevstva. Deca su zatim podsticala prolaznike da uzmu literaturu. „To su knjige o Bogu“, govorila su. Brat je ostao bez reči nakon ove oduševljene, neočekivane podrške. Ubrzo je podelio svu literaturu koju je imao!

Niku Palies, pionir blage naravi, došao je iz Grčke kako bi pomogao u delu propovedanja u Rumuniji. Nakon što je neko vreme služio u Bukureštu, preselio se u Galac, veliku luku na Dunavu. Krajem 1933, Niku je pisao: „Propovedao sam Rumunima skoro dva i po meseca i Jehova Bog mi je podario mnoge blagoslove iako ne govorim rumunski. Nakon toga sam propovedao Grcima i Jermenima, i uz Božju pomoć, obišao sam 20 gradova. Grci su se posebno radovali kada su čuli poruku.“

 Sve ovo pokazuje da su, uprkos tome što je sveštenstvo pokretalo kampanje s ciljem da raspiruje mržnju, mnogi iskreni pojedinci želeli da čuju dobru vest. Među njima je bio jedan gradonačelnik koji je u jednom dahu pročitao nekoliko brošura i kasnije izjavio da željno iščekuje novi svet. U drugom mestu, jedan čovek je zatražio više primeraka raznih publikacija i obećao da će ih podeliti svima koji budu želeli da ih čitaju.

Reorganizovanje dela

Godine 1930, dve godine nakon što je Jakov Šima otpao od vere, Martin Mađaroši, Rumun mađarskog porekla iz Bistrice u Transilvaniji, bio je naimenovan da nadgleda delo. Nakon obuke u nemačkoj podružnici koja je trajala mesec i po dana, brat Mađaroši je otvorio kancelariju podružnice u Bukureštu. Kratko nakon toga, rumunsko izdanje Kule stražare, koje je neko vreme štampano u Austriji i Nemačkoj, ponovo je počelo da se štampa u Rumuniji. Ovaj put je taj posao poveren izdavačkoj kući Zlatna knjiga iz Bukurešta.

Nakon dosta uloženog truda, braća su 1933. uspela da zakonski registruju novo pravno telo — Biblijsko i traktatno društvo Jehovinih svedoka, sa sedištem u ulici Krišana br. 33, u Bukureštu. Međutim, zbog religioznog i političkog protivljenja, nisu mogli da budu registrovani kao religiozno već kao poslovno udruženje.

U svakom slučaju, to je pomoglo da se obnovi poverenje i ubrza delo propovedanja. Mnogi objavitelji su postali pioniri, dok su drugi povećali svoju aktivnost, naročito tokom zime kad ljudi na selu imaju više slobodnog vremena. Osim toga, braća su preko radija slušala biblijske govore iz inostranstva. Ti govori su posebno koristili ljudima koji nisu dolazili na sastanke  iz straha od komšija ili od sveštenika. Informacije o vremenu emitovanja, naslovima predavanja i radio-frekvencijama mogle su se naći u Kuli stražari.

Napretku dobre vesti doprinelo je još jedno sredstvo — prenosivi gramofon koji je proizvodila Jehovina organizacija. Tokom 30-ih godina prošlog veka, skupštine i pojedinci su mogli da naruče te gramofone, kao i snimljene biblijske govore. Ti snimci su korišćeni s ciljem da se ohrabre „ne samo braća već i porodice koje vole istinu i poseduju gramofone“, pisalo je u obaveštenju iz Biltena (sada Naša služba za Kraljevstvo).

Novi ispiti unutar organizacije

S poboljšanim razumevanjem Božje Reči tokom 1920-ih i 1930-ih, braća su uvidela potrebu da svaki hrišćanin svedoči za istinu. Posebno je bilo značajno to što su 1931. Istraživači Biblije usvojili ime  Jehovini svedoci. To ime koje se temelji na Bibliji nije samo oznaka — ono pokazuje da osoba koja ga nosi podržava Jehovin suverenitet i uz to objavljuje da je on jedini pravi Bog (Isa. 43:10-12). To je spotaklo neke Istraživače Biblije koji nisu želeli da propovedaju i zato su napustili organizaciju. Neki su čak postali otpadnici i nazivali su sebe milenaristima. Da li će vera lojalnih izdržati ovaj ispit? Da li će oni nastaviti da izvršavaju zadatak da propovedaju, uprkos protivljenju sveštenstva i otpadnika?

Mada su neki popustili pod tim pritiskom, ostali su nastavili da verno i revno služe Jehovi. U izveštaju za 1931. bilo je rečeno: „U Rumuniji ima oko 2 000 braće koja su uprkos velikim poteškoćama tokom ove godine uručila 5 549 knjiga i 39 811 brošura.“ Sledeće godine, braća su postigla još više, uručivši ukupno 55 632 knjige i brošure.

Nadalje, progonstvo ponekad ima suprotan efekat od očekivanog. Na primer, svi Svedoci iz jednog područja odlučili su da javno obznane svoje istupanje iz „Vavilona Velikog“ (Otkr. 18:2, 4). Pet dana zaredom, ta hrabra braća i sestre su dolazili u zgradu opštine kako bi dobili potvrde o istupanju iz crkve kojoj su ranije pripadali.

Javne ličnosti su bile šokirane, a tamošnji sveštenik užasnut. Najpre je otrčao u policijsku stanicu tražeći pomoć, ali to je bilo uzaludno. Zatim se žurno vratio u opštinu i optužio odgovornog službenika da je komunista jer pomaže tim ljudima da dobiju dokumente. Uvređen zbog toga, službenik je ljutito uzvratio da bi pomogao svima da dobiju potvrde o istupanju, čak i kad bi čitavo mesto došlo zbog toga. Sveštenik nije mogao da učini ništa i braća su uspela da dobiju potrebne potvrde.

 „Nameravaš li da me ubiješ?“

Sveštenici su tokom svojih propovedi oštro napadali Jehovine svedoke. Osim toga, neprestano su vršili pritisak na vlasti kako bi izdejstvovali zabranu dela. Naravno, Ministarstvo vera, koje je služilo kao političko oruđe sveštenstva, nastavilo je da uz pomoć policije stvara probleme braći. Jednom prilikom je šef policije u pratnji jednog policajca nezakonito ušao u kuću u kojoj su održavani hrišćanski sastanci.

„Pokaži mi dozvolu za održavanje verske službe“, rekao je šef policije vlasniku kuće, bratu kog ćemo zvati Đeorđe.

Znajući da šef verovatno nema nalog, Đeorđe je odgovorio: „Ko vas je ovlastio da uđete u moj dom?“

Pošto nije dobio odgovor na svoje pitanje, Đeorđe je zamolio šefa policije da izađe. On je nevoljno krenuo prema izlazu. Usput je naredio policajcu s kojim je došao da čuva stražu ispred kapije i da uhapsi Đeorđa ako se usudi da izađe iz dvorišta. Kasnije, kada je Đeorđe pošao negde, taj policajac ga je uhapsio „u ime zakona“.

„U ime kog zakona?“, upitao je Đeorđe.

„Imam nalog za tvoje hapšenje“, tvrdio je policajac.

Pošto je i sam nekad bio policajac, Đeorđe je poznavao zakon. Zato je zatražio da vidi nalog. Kao što je i mislio, naloga nije bilo. Pošto nije imao zakonsku osnovu za hapšenje, policajac je počeo da puni svoj pištolj kako bi uplašio Đeorđa.

„Nameravaš li da me ubiješ?“, pitao je Đeorđe.

„Ne“, odgovorio je policajac, „nisam glup.“

„Zašto onda puniš pištolj?“

Kad je čuo to pitanje, čovek je shvatio koliko je besmisleno to što radi i otišao je. Pošto nije želeo da  se ovaj incident ponovi, Đeorđe je tužio šefa policije zbog neovlašćenog ulaska na privatni posed. Začudo, šef je bio kažnjen i osuđen na 15 dana zatvora.

U drugoj prilici, jedan stariji brat je dao odlično svedočanstvo na sudu. Sudija je u ruci držao dve knjige koje su izdali Jehovini svedoci. Mašući njima pred bratom, optužio ga je da širi versku propagandu.

„Ako me osudite zbog toga što objavljujem istinu iz Božje Reči“, odgovorio je brat, „to će za mene biti čast, a ne kazna. Gospod Isus je rekao svojim sledbenicima da se raduju kad su progonjeni zbog pravednosti jer su to doživljavali i proroci u staro doba. U stvari i sam Isus je bio progonjen, čak pribijen na stub, i to ne zato što je učinio nešto loše, već zbog toga što je govorio istinu koju je primio od Boga.“

Brat je nastavio: „Prema tome, ako me ovaj sud kazni zato što pomoću ovih dveju knjiga objavljujem Isusovu poruku o Kraljevstvu, osudiće čoveka koji nije počinio nikakav prestup.“ Nakon toga, sudija je povukao optužbe.

’Nigde se braća ne suočavaju sa većim nevoljama‘

Nakon naglog pada cena poljoprivrednih proizvoda 1929, velika nezaposlenost i politička nestabilnost ubrzo su dovele do pojave brojnih ekstremističkih političkih grupa, uključujući i fašiste. Osim toga, Rumunija je tokom 1930-ih postepeno potpadala pod uticaj nacističke Nemačke. Svi ti događaji nisu slutili na dobro za Jehovine svedoke. U stvari, u Godišnjaku za 1936. bilo je rečeno: „Nigde u svetu se braća ne suočavaju sa većim nevoljama nego u Rumuniji.“ Od 1933. do 1939. pokrenuto je 530 parnica protiv Jehovinih svedoka. Naravno, protivnici su stalno zahtevali da se delo zabrani, a kancelarija podružnice u Bukureštu zatvori.

 Na kraju, 19. juna 1935, u osam uveče, policija je upala u kancelariju podružnice, s nalogom za koji se kasnije ispostavilo da je nelegalan. Zaplenili su dokumentaciju i više od 12 000 brošura i postavili čuvara na ulaz. Ipak, jedan brat je uspeo da pobegne na zadnja vrata i da stupi u kontakt s jednim pravnikom koji je bio član senata i gajio je simpatije prema Svedocima. Nakon što je taj čovek telefonirao nadležnima, protivzakonito zatvaranje je poništeno i sva dokumentacija je vraćena. Ali, to je bio samo kratak predah.

Ministarstvo vera je 21. aprila 1937. donelo rešenje koje je objavljeno u službenom listu i u štampi. U njemu je bilo rečeno da je aktivnost Jehovinih svedoka u Rumuniji strogo zabranjena i da će oni koji dele ili čak samo čitaju njihovu literaturu biti uhapšeni i kažnjeni, a publikacije će im biti zaplenjene.

Braća su uložila žalbu na tu odluku. Međutim, znajući da je odluka neosnovana, ministar koji je učestvovao u njenom donošenju tri puta je odlagao sudsku raspravu. Zatim je, pre nego što je stigao konačni rok, kralj Karol II uspostavio diktaturu. U junu 1938. stupila je na snagu nova zabrana dela Jehovinih svedoka. Braća su ponovo uložila žalbu. Osim toga, uputili su kralju zvanično pismo u kom su objasnili da publikacije Svedoka imaju obrazovnu svrhu, da nisu podrivačke i da ne podstiču na nemire. Pozvali su se i na prethodnu odluku višeg suda. Kralj je prosledio pismo Ministarstvu vera. Kakav je bio ishod? Dana 2. avgusta 1938, ministarstvo je zapečatilo kancelariju podružnice u Bukureštu.

Tokom tog teškog perioda, mnoga braća — ponekad i čitave porodice — hapšena su i osuđivana na zatvorsku kaznu, u nekim slučajevima samo zato što su u svom domu pevali pesme Kraljevstva. Kazne su se kretale od tri meseca do dve godine. Ali, kako su ta braća bila  otkrivana? Mnoge od njih su špijunirali ljudi koji su bili pod uticajem sveštenstva. Ti špijuni su se prerušavali u radnike, putujuće trgovce i slično.

Bio bi uhapšen i svako ko je posedovao našu literaturu. Jedan brat koji je radio u šumi kao drvoseča, poneo je sa sobom svoju Bibliju i Godišnjak. Jednog dana, policija je pretresla lične stvari svih radnika i pronašla njegovu literaturu. Uhapsili su ga i naterali da pešači 200 kilometara do suda, gde je dobio kaznu od šest meseci zatvora. Da uzgred spomenemo, zatvori su bili pretrpani, prljavi i puni vašaka. Vodnjikave čorbe su bile jedina hrana.

Drugi svetski rat donosi nove ispite

U zoru 1. septembra 1939, nemačka vojska je otpočela silovit napad na Poljsku, pokrećući još jedan globalni sukob, sukob koji će u Rumuniji ostaviti duboke i trajne posledice. Želeći da steknu prevlast, Sovjetski Savez i Nemačka, potpisnice pakta o nenapadanju, podelile su Istočnu Evropu na interesne sfere. Rumunija je bila raskomadana — Mađarska je uzela severnu Transilvaniju, Sovjetski Savez Besarabiju i Severnu Bukovinu, a Bugarska južnu Dobrudžu. Rumunija je tako izgubila oko trećinu svog stanovništva i teritorije. Godine 1940, uspostavljena je fašistička diktatura.

Nova vlada je privremeno ukinula ustav i izdala dekret kojim je priznala samo devet religija, od kojih su glavne bile pravoslavlje, katolicizam i luteranstvo. Zabrana dela Jehovinih svedoka ostala je na snazi. Nasilje je bilo svakodnevna pojava, a u oktobru 1940. zemlju su okupirale nemačke trupe. Pod tim ekstremnim okolnostima, komunikacija između braće u Rumuniji i Kancelarije za srednju Evropu koja se nalazila u Švajcarskoj praktično je prekinuta.

 Martin Mađaroši se iz Bukurešta preselio u Tirgu Mureš u Transilvaniji, jer je većina Jehovinih svedoka živela u toj oblasti. Njegova supruga Marija se zbog zdravstvenih problema preselila tamo nešto ranije. Pamfil i Elena Albu, koji su takođe služili u kancelariji podružnice u Bukureštu, otišli su još severnije, u Baja Mare. Braća Mađaroši i Albu su iz ta dva grada reorganizovala delo propovedanja i ilegalno štampanje Kule stražare. Njihov saradnik Teodor Moraraš ostao je u Bukureštu, gde je sve do hapšenja, 1941, nadgledao aktivnost u preostalim delovima Rumunije.

U međuvremenu, braća su revno propovedala, uručujući biblijsku literaturu u svakoj prilici, ali veoma oprezno. Primera radi, ostavljali su brošure na javnim mestima, od restorana do kupea u vozovima, nadajući se da će literatura privući nečiju pažnju. Pored toga,  nastavili su da slede biblijsku zapovest da se sastaju radi duhovnog ohrabrenja, naravno, vodeći računa da ne izazovu sumnju (Jevr. 10:24, 25). Na primer, oni koji su živeli na selu koristili su tradicionalna slavlja koja su se održavala u vreme žetve. Zemljoradnici su pomagali jedni drugima da požanju useve, a zatim su to zajedno proslavljali, pričajući šale i zanimljive priče. Braća su umesto tih slavlja održavala hrišćanske sastanke.

’Pritisnuti u svakom pogledu‘

Brat Mađaroši je uhapšen u septembru 1942, ali je nastavio da koordinira delo propovedanja iz zatvora. Pamfil i Elena Albu su takođe uhapšeni, zajedno sa oko hiljadu braće i sestara od kojih su mnogi pušteni nakon što su pretučeni i oko šest sedmica držani u pritvoru. Zbog svoje hrišćanske neutralnosti, sto Svedoka, uključujući i nekoliko sestara, osuđeni su na kazne zatvora od dve do petnaest godina. Petorica braće su bila osuđena na smrtnu kaznu, što je kasnije preinačeno u doživotnu robiju. Pod okriljem mraka, naoružani policajci su čak odvodili majke i malu decu iz kuća. Domovi braće su ostajali prazni, prepušteni lopovima, a njihova stoka bez ikoga ko bi brinuo o njoj.

U logorima su čuvari izražavali „dobrodošlicu“ braći tako što bi svakom od njih vezali noge i držali ga na podu, a zatim bi ga udarali po bosim stopalima gumenom palicom koja je bila ojačana žicom. Kosti su pucale, nokti otpadali, a koža je postajala crna i ponekad se ljuštila kao kora sa drveta. Sveštenici koji su obilazili logore i posmatrali to zlostavljanje, podrugljivo bi dobacivali: „Gde je vaš Jehova da vas oslobodi iz naših ruku?“

Braća su bila ’pritisnuta u svakom pogledu‘, ali ’nisu ostavljena na cedilu‘ (2. Kor. 4:8, 9). Štaviše, tešili  su druge zatvorenike pričajući im o nadi u Kraljevstvo, na šta su neki povoljno reagovali. Osmotri primer Teodora Mirona iz sela Toplica, u severoistočnoj Transilvaniji. Teodor je još pre Drugog svetskog rata zaključio da Bog zabranjuje ubijanje i odbio je da stupi u vojsku. Zbog toga je u maju 1943. osuđen na pet godina zatvora. Kratko nakon toga, upoznao je Martina Mađarošija, Pamfila Albua i druge Svedoke koji su bili u zatvoru i počeo je da proučava Bibliju. Brzo je napredovao u duhovnom pogledu i za nekoliko sedmica izvršio je predanje Jehovi. Ali, kako se krstio?

Prilika za to se pojavila dok su Teodor i oko 50 rumunskih Svedoka zaobilaznim putem sprovođeni u nacistički logor u Boru, u Srbiji. Na putu su se zaustavili kod Jasberenja u Mađarskoj, gde im se pridružilo više od sto mađarskih suvernika. Tokom tog kratkotrajnog prekida putovanja, čuvari su poslali nekoliko braće na reku da napune bure za vodu. Pošto su imali poverenje u njih, pustili su ih da idu bez nadzora. Teodor je pošao s njima i krstio se u reci. Zatvorenici su putovanje od Jasberenja do Bora nastavili vozom i brodom.

U to vreme, u borskom logoru bilo je 6 000 Jevreja, 14 adventista i 152 Svedoka. „Uslovi su bili užasni“, seća se brat Miron, „ali Jehova je brinuo o nama. Jedan prijateljski nastrojen čuvar koji je često službeno putovao u Mađarsku donosio nam je literaturu. Neki Svedoci koje je poznavao i kojima je verovao brinuli su o njegovoj porodici dok je on bio odsutan, tako da ih je zavoleo kao braću. Taj čovek, po činu poručnik, upozorio bi nas svaki put kad je nešto trebalo da se desi. U logoru je bilo 15 starešina koji su organizovali tri sastanka nedeljno. Kada im je to dozvoljavao radni raspored, prisustvovalo je u proseku oko 80 osoba. Uspevali smo i da održimo proslavu Memorijala.“

 Uprava nekih logora dozvoljavala je Svedocima sa strane da donose hranu i druge stvari svojim suvernicima. Između 1941. i 1945, oko 40 Svedoka iz Besarabije, Moldavije i Transilvanije bilo je poslato u koncentracioni logor u Šibotu, u Transilvaniji. Svakog dana su išli da rade u tamošnjoj fabrici za preradu drvne građe. Pošto su braća u logoru oskudevala u hrani, Svedoci iz okoline su im svake sedmice donosili hranu i odeću u fabriku. Braća su to zatim delila prema potrebama.

Takvim vrsnim delima pružalo se odlično svedočanstvo drugim zatvorenicima i čuvarima. Osim toga, čuvari su primetili da su Jehovini svedoci odgovorni i pouzdani. Stoga su im davali povlastice koje zatvorenici obično nisu imali. Jedan čuvar iz Šibota je čak prihvatio istinu.

 Posleratni blagoslovi

Kada je u maju 1945. u Evropi završen Drugi svetski rat, svi Jehovini svedoci koji su bili u zatvorima i radnim logorima pušteni su na slobodu. Martin Mađaroši, koji je tada imao 62 godine, vratio se u Bukurešt i otišao u staru kancelariju podružnice. Bila je potpuno ispražnjena — u njoj nije ostala čak nijedna pisaća mašina! „Obnova Gospodovog dela počela je ni od čega“, pisalo je u jednom izveštaju. Da bi organizovala delo, braća su nastojala da ga zakonski registruju i njihov trud je uskoro urodio plodom. Udruženje Jehovinih svedoka u Rumuniji registrovano je 11. jula 1945.

Ovaj korak je olakšao organizovanje skupštinskih i pokrajinskih sastanaka, kao i štampanje literature. Sve to je trebalo da omogući napredak dela propovedanja i pomogne da se otklone pometnja i nejedinstvo koji su se pojavili tokom rata. Tako je i bilo — iako je u zemlji vladala nestašica papira, braća su tokom prve posleratne godine odštampala skoro 870 000 brošura i preko 85 500 primeraka Kule stražare! Osim toga, kršteno je 1 630 osoba.

Braća su počela slobodno da propovedaju i pre nego što je delo zakonski priznato. Takođe su organizovali sastanke i posebna javna predavanja. Govoreći o Svedocima iz okruga Maramureš, jedan očevidac priča: „Braća su počela da održavaju sastanke dok su se vojske još uvek povlačile. Mogli ste ih videti kako dolaze iz svih sela u tom području, bez imalo straha. Bilo je to radosno vreme. Neki su pešačili i po 80 kilometara da bi došli na sastanak, pevajući i svedočeći usput. Svake nedelje, predsedavajući bi najavio gde će se sledeće nedelje održati sastanak.“

Javna predavanja su najavljivana i držana u varošicama i selima gde Svedoka nije bilo ili su bili  malobrojni. Da bi došla do mesta održavanja sastanka, braća su kretala oko ponoći. Pošto je obuća bila veoma skupa, često su bosi pešačili i po 100 kilometara. Naravno, imali su obuću, ali su je nosili preko ramena. Obuvali su je samo kad je vreme bilo jako loše, na primer izuzetno hladno. Dan pre sastanka, nudili su literaturu, najavljivali temu predavanja i pozivali ljude da dođu. Nakon predavanja, vraćali su se svojim kućama.

U gradovima Baja Mare, Kluž-Napoka, Tirgu Mureš i Okna Mureš, održan je veliki broj pokrajinskih sastanaka kojima su prisustvovale stotine Svedoka i zainteresovanih osoba. Najznačajniji događaj na skupu koji je u junu 1945. organizovan u mestu Baja Mare bilo je krštenje. Nakon govora koji je održan u bašti jednog brata, deset kilometara izvan grada, 118 kandidata je kršteno u obližnjoj reci Lapušul. Bilo je to nezaboravno krštenje u prelepoj okolini.

 U Tirgu Murešu, braća su iznajmila pozorišnu salu u koju se moglo smestiti 3 000 osoba. Dan pre pokrajinskog sastanka, delegati su počeli da stižu vozom, čezama, biciklom i pešice. Neki su odmah počeli da propovedaju i da pozivaju ljude na javno predavanje o Nojevoj arki. Predavanje je najavljivano i pomoću plakata sa lepo osmišljenim tekstom koji su se nalazili svuda po gradu. Kada su ih videla, mnoga braća su zaplakala od sreće. Mislili su da nikada neće imati takvu slobodu da propovedaju dobru vest!

Marljivost braće bogato je nagrađena — bilo je toliko prisutnih da su ispred pozorišta morali da postave dva zvučnika za one koji su ostali napolju. Tako su mnogi koji su stanovali u blizini mogli da slušaju program sa svojih prozora. Bili su pozvani i gradski zvaničnici i drugi istaknuti pojedinci, kako bi lično mogli da se upoznaju s Jehovinim svedocima i njihovim verovanjima. Začudo, svi su došli i zauzeli mesta koja su bila rezervisana za njih. Takođe su se pridružili ostalima u pevanju.

Prvi kongres za celu zemlju

Tokom vikenda, 28. i 29. septembra 1946, Svedoci su održali prvi kongres za celu zemlju. Delegati su se okupili na stadionu Rimska arena (Arenele Romane) u Bukureštu. Uprava železnice se složila ne samo da obezbedi poseban voz za braću, već i da im naplati upola manju cenu karte! Tim vozom je više od hiljadu delegata iz nekih od najudaljenijih delova zemlje putovalo u glavni grad. Mnogi od njih su nosili plakate, što je izazvalo priličnu radoznalost u mestima kroz koja je voz prolazio. Međutim, putovanje nije prošlo bez poteškoća.

Sveštenstvo je saznalo za održavanje kongresa i pokušalo je da zaustavi voz. U petak, dan pre kongresa,  Svedoci iz Bukurešta su počeli da dolaze na stanicu u devet ujutru, očekujući da će braća koja putuju vozom stići za najviše sat vremena. Strpljivo su čekali do šest uveče, kada je voz konačno ušao u stanicu. Kada su se gosti i njihovi domaćini sreli, zavladala je neopisiva radost. Naoružani policajci koji su poslati da održavaju red, nisu imali šta da rade.

Nije bilo lako pobrinuti se za smeštaj delegata, pošto je tokom rata razoren veći deo Bukurešta, uključujući i oko 12 000 domova. Ali braća su bila snalažljiva. Da bi obezbedili što više „ležajeva“, kupili su brdo slame i rasprostrli je na livadi, na imanju jednog brata koji je živeo u predgrađu Berčeni. Pošto je vreme bilo neuobičajeno toplo za kraj septembra, porodice koje su prisustvovale kongresu i njihova deca mogli su udobno da se smeste i odmore na slamnatom madracu pod zvezdanim nebom. Danas se na istom tom mestu nalazi lepa nova Dvorana Kraljevstva.

U subotu ujutro, 3 400 prisutnih bilo je oduševljeno kada su čuli da će Kula stražara na rumunskom i na mađarskom ponovo izlaziti dvaput mesečno. U stvari, tog jutra je braći podeljeno hiljadu primeraka prvog izdanja. U Kuli stražari su neko vreme izlazila četiri studijska članka, kako bi svi mogli da dobiju informacije koje su propustili tokom rata.

U nedelju ujutro, braća su išla u službu. Svuda su se mogle videti grupe objavitelja koji su najavljivali javno predavanje. Nosili su plakate na kojima su bili nacrtani čekić, mač i nakovanj. Na plakatima je pisalo: „’Mačevi pretvoreni u raonike‘ — ove reči potiču od Boga. Zapisala su ih dvojica proroka. Ali, ko će postupati u skladu s njima?“ Objavitelji su delili pozivnice i nudili časopise koje su nosili u belim platnenim torbama okačenim preko ramena. Na torbama su stajali  natpisi: „Jehovini svedoci“, „Objavitelji Božjeg Kraljevstva“, ili „Objavitelji teokratije“.

Tog poslepodneva, Martin Mađaroši je započeo javno predavanje sledećim rečima: „Danas se u Parizu održava mirovna konferencija svetskih sila. Ovde, na našem kongresu, okupilo se 15 000 osoba. Ako biste pretresli svakog prisutnog Jehovinog svedoka, ne biste našli nijedan mač, niti vatreno oružje. Zašto? Zato što smo mi već prekovali svoje mačeve u raonike!“ S obzirom na to da su se tragovi rata mogli videti svuda unaokolo, taj govor je bio i snažan i pravovremen.

U nedelju su među prisutnima bili i državni tužilac, sekretar Ministarstva unutrašnjih poslova, više policijskih službenika i grupa pravoslavnih sveštenika. I braća i zvaničnici su očekivali da će sveštenici napraviti neki ispad, jer su već pretili da će to učiniti. Ali, samo jedan je pokušao da ometa program. Kada su braća primetila kako se tokom javnog predavanja krupnim koracima zaputio ka podijumu, presreli su ga, uhvatili za ruke i otpratili nazad do mesta. „Nema potrebe da se jedan pravoslavni sveštenik obraća ovom skupu“, šapnuli su mu, „ali ste više nego dobrodošli ako sedite i slušate.“ Više nije pokušao da uradi tako nešto. Kasnije je državni tužilac rekao da je uživao slušajući program i da je impresioniran redom koji vlada među Jehovinim svedocima.

 Razmišljajući o tom kongresu, jedan brat je kasnije napisao: „Planovi neprijatelja su se potpuno izjalovili i braća su se vratila kućama puna radosti.“ Osim toga, među njima je ponovo vladao duh mira i jedinstva, što je bilo ohrabrujuće jer su mnogi pre kongresa bili u nedoumici zbog podela koje su se pojavile tokom rata.

Međutim, sveštenstvo nije bilo tako oduševljeno, jer u mnogim područjima više nisu mogli računati na to da će se svetovne vlasti povinovati njihovim zahtevima u pogledu Jehovinih svedoka. Naravno, to ih nije sprečilo da pogrdno govore o braći tokom svojih propovedi. Neki sveštenici su otišli još dalje i angažovali su bande huligana da tuku objavitelje Kraljevstva, i muškarce i žene, kad ih vide da propovedaju. Jednom prilikom je supruga jednog pravoslavnog sveštenika napala jednu pionirku drvenim štapom. Udarala ju je sve dok nije slomila štap! „Pokrenuli smo veliki broj sudskih postupaka protiv takvih sveštenika“, pisalo je u jednom izveštaju iz tog vremena.

Daljnja nastojanja da se obnovi jedinstvo

Alfred Rutiman, koji je služio u švajcarskoj podružnici, proveo je tokom 1947. dva meseca u Rumuniji. Prvobitno je bilo planirano da mu se pridruži i Hejden Kavington iz svetske centrale, kao i da se tokom njihovog boravka održi kongres. Međutim, vlasti nisu dozvolile da se kongres održi i odbili su da daju vizu bratu Kavingtonu. Ipak, Alfred Rutiman je dobio vizu na dva meseca, tako da je mogao da boravi u Rumuniji tokom avgusta i septembra.

Njegova prva stanica bio je Bukurešt, gde ga je na aerodromu dočekala grupa nasmejane braće i sestara, s predivnim buketom cveća kojim se tradicionalno izražava dobrodošlica. Odveli su ga u kancelariju podružnice,  koja se nalazila u ulici Alion br. 38, u kući jedne zainteresovane osobe. Kancelarija je tu premeštena u januaru 1947. Međutim, zbog sve veće opasnosti od komunista, braća su zadržala staru zvaničnu adresu, Besarabija br. 38, gde se nalazio poslovni prostor koji je kupljen u julu 1945. Tamo su bili samo jedan stari sto i kauč, neispravna pisaća mašina i ormar pun požutelih brošura i časopisa — stvari čija zaplena ne bi predstavljala poseban gubitak. Jedna sestra je povremeno tamo radila.

Brat Rutiman se sastao s Pamfilom Albuom, predsednikom korporacije, i s Martinom Mađarošijem, koji je bio zadužen za nadgledanje dela u zemlji. Oba brata su služila i kao oblasni nadglednici. Pošto je komunikacija godinama bila ograničena, braća iz Rumunije su bila oduševljena kada su saznala za novine u Jehovinoj  organizaciji, kao što je uvođenje Teokratske škole propovedanja u skupštine i osnivanje Škole Gilead u kojoj su obučavani misionari. Sasvim razumljivo, svi su želeli da Teokratska škola što pre počne i u Rumuniji. U stvari, braća su odmah organizovala da se priručnik od 90 poglavlja Teokratska pomoć objaviteljima Kraljevstva, koji se koristio u toj školi, odštampa deo po deo i na rumunskom i na mađarskom.

Međutim, glavni cilj brata Rutimana bio je da poseti što je moguće više skupština i grupa kako bi održao neke od ključnih govora koji bi bili izneseni na kongresu. Zato su on i brat Mađaroši, koji je služio kao prevodilac, počeli da posećuju braću na područjima gde je istina bila čvrsto ukorenjena. Najpre su otputovali u Transilvaniju.

Od Transilvanije pa nadalje

Kao i u mnogim drugim delovima zemlje, objavitelji u Transilvaniji uložili su veliki trud da prisustvuju posebnim sastancima koji su održani tom prilikom. Osim toga, bili su spremni da ostanu budni do kasno u noć, zbog tesnog rasporeda dvojice posetilaca. Na primer, u selu Vama Buzauluj, program je trajao od deset uveče do dva ujutro, a da se niko od 75 prisutnih nije ni najmanje požalio zbog toga.

„Ljudi ovde imaju sasvim drugačiju predstavu o vremenu“, pisao je kasnije Alfred Rutiman. „Ne smeta im da ustanu u dva ili tri sata ujutro da bi dočekali posetioce, i retko mere vreme satima, a još ređe minutima! Iako putuju pešice — ponekad bosonogi pređu velike razdaljine — izgleda da imaju više vremena od nas i manje su pod stresom. U početku sam mislio da je nerazumno što smo zakazali sastanak tako kasno, ali brat Mađaroši mi je rekao da to neće biti problem.“

 Sledeća stanica je bio grad Tirgu Mureš koji je u to vreme imao 31 000 stanovnika. I tu su se mogli videti tragovi rata, a skoro svi mostovi su bili srušeni. Ipak, 700 braće i sestara iz 25 skupština putovalo je skoro 50 kilometara u jednom smeru da bi prisustvovali sastanku koji je održan na jednom šumskom proplanku, nedaleko od grada.

Braća su posetila i Kluž-Napoku, gde je na sastanak došlo 300 delegata iz 48 skupština. Tokom boravka u tom gradu, brat Mađaroši je pokazao bratu Rutimanu štampariju koju je podružnica izgubila 1928, kada je Jakov Šima napustio istinu. Šta se desilo s njim? „Umro je prošle godine“, napisao je brat Rutiman u svom izveštaju. „Odao se alkoholu.“

Usledile su posete gradovima Satu Mare i Siget Marmašej, nedaleko od granice sa Ukrajinom. U tom području je bilo više od 40 rumunskih, mađarskih i ukrajinskih skupština. Žiteljima tamošnjih sela skoro da nije bila potrebna pomoć sa strane. Bavili su se zemljoradnjom i sami proizvodili hranu, kao i lan i konoplju i držali su domaće životinje, najviše ovce. Takođe su sami pravili odeću i pokrivače i prerađivali kožu. Seoski obućar im je pravio obuću. Mnogi objavitelji su došli na posebne sastanke odeveni u tradicionalne, ručno rađene nošnje od vezenog lana i konoplje.

Tokom drugog dela putovanja, braća Rutiman i Mađaroši posetili su Moldaviju, na severoistoku Rumunije. Njihova prva stanica bila je opština Fratauci, gde su im tamošnja braća, uprkos siromaštvu, ukazala izuzetnu gostoljubivost. Uz prigušenu svetlost uljanih lampi, poslužili su goste svežim mlekom, hlebom, palentom i kuvanim jajima umočenim u rastopljeni maslac. Svi su jeli iz malih činija. „Hrana je bila veoma ukusna“, pisao je brat Rutiman. Te noći su gosti spavali u kuhinji, na  krevetima postavljenim pored peći, kako bi im bilo toplije. Njihovi domaćini su spavali u blizini, na džakovima napunjenim slamom.

Svedoci iz tog područja su bili vrlo revni u službi i Jehova ih je bogato blagoslovio, što pokazuje sledeći izveštaj. U proleće 1945. tamo je bilo 33 objavitelja, a 1947, u vreme ove posete, bilo ih je 350 — što je desetostruki porast za samo dve godine!

Seoska idila je bila potpuna kada su braća put od 120 kilometara do mesta Balkauci i Ivankauci nastavila konjskom zapregom. „Mali ali izvanredni rumunski konji mogu da idu svim putevima, ma koliko loši oni bili, i u svako doba, i danju i noću“, pisao je brat Rutiman. Skupština Balkauci, osnovana 1945, sastojala se od objavitelja koji su nekad bili članovi evangelističke crkve. Sluga skupštine je ranije služio kao laički propovednik u toj crkvi. U selu Ivankauci, sastanak je zbog kiše održan u kući jednog brata. Međutim, to nije predstavljalo naročitu smetnju za 170 prisutnih od kojih su neki bosi prepešačili 30 kilometara da bi stigli dotle.

Kad se sve sabere, ova dva brata su održala govore na 19 mesta, pred ukupno 4 504 objavitelja i zainteresovanih osoba iz 259 skupština. Na povratku u Švajcarsku, Alfred Rutiman je održao govore i u gradovima Oraštije i Arad. Da bi došla na sastanke u ta mesta, mnoga braća su pešačila od 60 do 80 kilometara. Jedan 60-godišnji seljak je bos prepešačio 100 kilometara, što pokazuje koliko je cenio priliku da prisustvuje!

Ovi posebni sastanci su bili prekretnica u istoriji dela u Rumuniji. Bili su pravovremeni, ne samo zato što je braći bilo potrebno ohrabrenje, već i zato što su polja za duhovnu žetvu bila zrela. Ljudi su bili umorni od okrutnih vlasti i ratne bede, a mnogi su bili razočarani u religiju. Uz to, nakon drastičnog pada vrednosti  nacionalne valute, leja, u avgustu 1947, mnogi su preko noći ostali bez prebijene pare. Zato su mnogi koji su se ranije protivili poruci o Kraljevstvu sada bili spremni da slušaju.

Postojao je još jedan razlog zbog kog su ti posebni sastanci bili pravovremeni — na pomolu je bila nova, još žešća oluja progonstva. To progonstvo koje su sprovodili nemilosrdni, netolerantni diktatori zadojeni ateističkom ideologijom, besneće skoro četiri decenije!

Gvozdena zavesa se spušta na Rumuniju

U novembru 1946, godinu dana pre posete Alfreda Rutimana, u Rumuniji su na vlast došli komunisti. Tokom narednih nekoliko godina, njihova partija je uklonila svaki trag opozicije i ubrzala proces sovjetizacije, to jest reorganizovanja rumunskih kulturnih i političkih institucija po uzoru na sovjetske.

Maksimalno koristeći zatišje pred oluju, braća su odštampala na stotine hiljada časopisa, brošura i drugih publikacija, koje su zatim smestili u 20 skladišta širom zemlje. U isto vreme, mnogi objavitelji su pojačali svoju aktivnost, a neki su počeli s pionirskom službom. Među njima su bili Mihaj Nistor i Vasile Sabadaš.

Mihaj je bio poslat u severozapadni i centralni deo Transilvanije, gde je nastavio s pionirskom službom čak i tokom komunističke zabrane. Dugo je bio na meti neprijatelja. Kako je izbegao hapšenje? On priča: „Napravio sam torbu koja je izgledala potpuno isto kao torbe koje su koristili ljudi koji su prodavali prozore. Obučen u radno odelo,  nosio sam prozorska okna i alat i išao kroz centar selâ i varošica na mom području. Kad god bih video policiju ili nekoga ko je izgledao sumnjivo, glasno bih nudio prozore. Druga braća su koristila različite metode da umaknu progoniocima. Bilo je puno uzbuđenja, ali i opasnosti — ne samo za nas pionire, već i za porodice kod kojih smo stanovali. Ipak, bila je velika radost videti kako osobe s kojima smo proučavali Bibliju napreduju i pridružuju se redovima objavitelja.“

Vasile Sabadaš je takođe nastavio s pionirskom službom iako je morao često da putuje s jednog područja na drugo. Posebno se trudio da pomaže braći koja su bila rasejana usled delovanja Sekuritatee, centralnog dela ogromne obaveštajne mreže novog komunističkog režima. „Da bih izbegao hapšenje“, pričao je Vasile, „morao sam da budem oprezan i domišljat. Na primer, kada sam putovao u drugi kraj zemlje, uvek sam se trudio da imam valjan razlog za to, recimo lekarski uput za lečenje u banji.

„Trudeći se da ne budem sumnjiv, uspeo sam da uspostavim komunikaciju među braćom kako bi mogli da redovno dobijaju duhovnu hranu. Moja vodilja bile su reči iz Isaije 6:8: ’Evo mene, mene pošalji‘, i iz Mateja 6:33: ’Stalno, dakle, tražite najpre kraljevstvo.‘ Ti stihovi su mi davali radost i snagu da istrajem.“ Te osobine su mu zaista bile potrebne — iako je bio prilično oprezan, kasnije je uhapšen, kao i mnogi drugi.

Žestoki napadi na Božju organizaciju

Do 1948, bilo je gotovo nemoguće održavati kontakt sa svetskom centralom, tako da su braća često pribegavala  pisanju šifriranih poruka na razglednicama. U maju 1949, Martin Mađaroši je prosledio poruku koju je poslao Petre Ranka, saradnik u kancelariji podružnice u Bukureštu. On je napisao: „Svi u porodici su dobro. Ovde je duvao jak vetar i bilo je vrlo hladno, tako da nismo mogli da radimo na njivi.“ Kasnije je jedan drugi brat napisao da „porodica ne može da dobija slatkiše“ i da su „mnogi bolesni“. To je značilo da nije moguće slati duhovnu hranu u Rumuniju i da su mnoga braća u zatvoru.

Nakon odluke koju je 8. avgusta 1949. donelo Ministarstvo pravde, kancelarija i stambeni deo podružnice u Bukureštu bili su zatvoreni, a sva oprema, uključujući i lične stvari, bila je zaplenjena. Tokom godina koje su usledile, na stotine braće bilo je uhapšeno i osuđeno. Za vreme vladavine fašista, Jehovini svedoci su optuživani da su komunisti, ali kada su komunisti došli na vlast, nazvali su braću „imperijalistima“ i optužili ih da „šire američku propagandu“.

Špijuni i doušnici su vrebali sa svih strana. U Godišnjaku za 1953. rečeno je da su mere koje su komunisti preduzeli „postale toliko ozbiljne da svako ko dobije poštu sa Zapada dospeva na crnu listu i pod pomnom je prismotrom“. U izveštaju dalje piše: „Teror koji tamo vlada prosto je nezamisliv. Čak ni članovi porodice ne mogu da veruju jedni drugima. Sloboda je potpuno nestala.“

Početkom 1950, Pamfil i Elena Albu, Petre Ranka, Martin Mađaroši i mnogi drugi bili su uhapšeni i lažno optuženi da špijuniraju za Zapad. Neki su bili mučeni kako bi otkrili poverljive informacije i priznali da su „špijuni“. Međutim, jedino priznanje koje su mogli dati bilo je to da obožavaju Jehovu i da služe njegovom Kraljevstvu. Nakon tih teških kušnji, neka braća  su poslata u zatvor, a druga u radne logore. Kako je ovaj talas progonstva uticao na delo propovedanja? Te iste godine, broj objavitelja u Rumuniji porastao je za 8 posto! Kakav dokaz moći Božjeg duha!

Brat Mađaroši, koji je tada imao skoro 70 godina, poslat je u Gerlu, zatvor u Transilvaniji, gde je umro krajem 1951. „Podneo je mnoge velike patnje zbog istine, naročito otkako je uhapšen u januaru 1950.“, pisalo je u jednom izveštaju. „Sada je tim patnjama došao kraj.“ Kao što je rečeno, Martin se oko 20 godina suočavao sa žestokim napadima sveštenstva, fašista i komunista. Njegov primer vernosti podseća nas na reči apostola Pavla: „Dobru sam borbu vodio, trku sam do kraja istrčao, veru sam održao“ (2. Tim. 4:7). Iako nije bila zatvorena, njegova supruga Marija je takođe pružila dobar primer istrajnosti u teškim vremenima. Jedan brat ju je opisao kao „razboritu sestru, potpuno posvećenu Gospodovom delu“. Nakon što je Martin uhapšen, o Mariji su brinuli rođaci, kao i njihova usvojena ćerka Marioara, koja je i sama neko vreme bila u zatvoru, odakle je puštena u jesen 1955.

„Jehovini svedoci su dobri ljudi“

Vlada je 1955. godine proglasila amnestiju i većina braće bila je oslobođena. Ali njihova sloboda nije dugo trajala. U periodu od 1957. do 1964, Jehovini svedoci su ponovo progonjeni i hapšeni. Neki su bili osuđeni na doživotnu robiju. Pa ipak, braća koja su bila u zatvoru nisu očajavala, već su hrabrili jedni druge da ostanu čvrsti u veri. Postali su poznati po svojim visokim moralnim merilima i besprekornosti. „Jehovini svedoci su dobri ljudi. Oni nisu popustili pod pritiskom i nisu se odrekli svoje vere“, priseća se jedan nekadašnji politički zatvorenik. Dodao je da su u zatvoru u kom je on bio, Svedoci bili „najomiljeniji zatvorenici“.

 Još jedna amnestija je proglašena 1964. Ali, i to je bilo kratkog veka, jer su između 1968. i 1974. godine usledila nova masovna hapšenja. Jedan brat je napisao: „Muče nas i ismevaju zato što širimo jevanđelje. Preklinjemo vas da se u svojim molitvama setite braće koja su u zatvoru. Svesni smo da je sve ovo ispit koji moramo proći. Nastavićemo da hrabro propovedamo dobru vest, kao što je prorečeno u Mateju 24:14. Još jednom, usrdno vas molimo da nas ne zaboravite!“ Kao što ćemo videti, Jehova je čuo gorljive molitve koje su mu sa suzama upućivale njegove verne sluge i na različite načine im je pružao utehu.

Satana seje seme sumnje

Đavo ne napada Božju organizaciju samo spolja, već i iznutra. Na primer, nakon što su 1955. puštena iz zatvora, neka braća koja su ranije služila kao nadglednici nisu ponovo dobila tu prednost. Kivni zbog toga, počeli su da seju seme razdora. Iako su ostali verni dok su bili u zatvoru, upali su u zamku ponosa kad su pušteni na slobodu. To je zaista tužno! Da bi izbegao kažnjavanje, jedan istaknuti brat je otišao tako daleko da je čak pristao da sarađuje sa Sekuritateom, čime je prouzrokovao mnogo problema vernoj braći i smetnji delu propovedanja (Mat. 24:10).

Još jedan problem s kojim se Božji narod suočavao bili su različiti stavovi u vezi sa odlukama koje su pitanje savesti. Na primer, nakon hapšenja, braća su često imala priliku da biraju između odlaska u zatvor i rada u rudnicima soli. Po mišljenju nekih, braća koja su izabrala rad u rudniku prekršila su biblijska načela. Drugi su pak smatrali da sestre ne treba da koriste šminku, kao i da je neprikladno ići u bioskop ili pozorište, pa čak i posedovati radio.

 Ipak, većina braće nikad nije izgubila iz vida ono što je najvažnije — potrebu da ostanu lojalni Bogu. To se moglo jasno videti iz izveštaja za službenu 1958. godinu, koji je pokazao da je u službi propovedanja učestvovalo 5 288 objavitelja — preko 1 000 više nego prethodne godine! Uz to, kršteno je 395 osoba, a broj prisutnih na Memorijalu bio je 8 549.

Još jedan ispit za braću počeo je 1962, nakon što je u Kuli stražari objašnjeno da su ’više vlasti‘ na koje se ukazuje u Rimljanima 13:1 zapravo ljudske državne vlasti, a ne Jehova Bog i Isus Hrist, kao što se ranije mislilo. Pošto su toliko propatili od ruku okrutnih vladara, mnogim Svedocima je bilo teško da prihvate to novo razumevanje. U stvari, neki su iskreno verovali da se radi o lukavoj komunističkoj izmišljotini čiji je cilj da ih navede da budu potpuno podložni državi, suprotno načelu iz Mateja 22:21.

Jedan Svedok je razgovarao s jednim suvernikom koji je bio u Berlinu, Rimu i drugim gradovima. Prisećajući se tog razgovora, on kaže: „Taj brat mi je potvrdio da novo razumevanje nije komunistička spletka, već duhovna hrana od klase roba. I pored toga, bio sam nesiguran. Zato sam pitao našeg oblasnog nadglednika šta da radimo.“

On mi je odgovorio: „Samo da istrajemo u službi — to je ono što treba da radimo!“

„Bio je to odličan savet, i drago mi je što mogu reći da još uvek istrajavam.“

Uprkos velikim preprekama u komunikaciji, svetska centrala i podružnica koja je nadgledala delo u Rumuniji činile su sve da tamošnja braća budu u toku s boljim razumevanjem istine, kao i da im pomognu da sarađuju kao ujedinjena duhovna porodica. U tu svrhu, pisana su pisma i pripremani odgovarajući članci za Našu službu za Kraljevstvo.

 Kako je Jehovin narod dobijao duhovnu hranu? Svaki član Odbora zemlje imao je tajne veze s putujućim nadglednicima i skupštinskim starešinama. Komunikacija između njih obavljala se preko pouzdanih kurira koji su takođe prenosili pisma i izveštaje za švajcarsku podružnicu koja je nadgledala delo, i obrnuto. Tako su braća ipak primala barem nešto duhovne hrane i teokratskog vođstva.

Verna braća i sestre su takođe svim snagama nastojali da u njihovim skupštinama i grupama vlada sloga. Jedan od tih objavitelja bio je Josif Žukan, koji je imao običaj da kaže: „Ne možemo se nadati da ćemo preživeti Armagedon ako ne nastavimo da redovno uzimamo duhovnu hranu i ako ne ostanemo uz ’majku‘.“ To je značilo da treba ostati uz Jehovinu zemaljsku organizaciju. Takva braća su bila pravo blago i bedem protiv onih koji su pokušavali da unesu razdor među Božji narod.

Taktike neprijatelja

Nastojeći da oslabe veru Jehovinih slugu i da ih prisile na pokornost, komunisti su koristili špijune, izdajnike, torturu, lažnu propagandu i pretnju smrću. Među špijunima i doušnicima bile su komšije, kolege, otpadnici, članovi porodice i agenti Sekuritatee. Agenti su čak uspevali da se uvuku u skupštine, pretvarajući se da su zainteresovani za istinu i učeći teokratske izraze. Prouzrokovali su veliku štetu i zbog njih su mnogi uhapšeni. Jedan od te „lažne braće“ bio je Šavu Gabor, koji je neko  vreme čak zauzimao odgovoran položaj. Razotkriven je 1969. godine (Galatima 2:4).

Da bi špijunirali pojedince i porodice, vladini agenti su koristili i prisluškivače. Timotej Lazar priča: „Dok sam bio u zatvoru zbog hrišćanske neutralnosti, moji roditelji i mlađi brat su redovno pozivani u tajnu policiju gde su saslušavani, ponekad i po šest sati bez prekida. U jednoj od tih prilika, u našu kuću su postavljeni uređaji za prisluškivanje. Te večeri je moj brat, koji je električar, primetio da se električno brojilo okreće suviše brzo. Pretražio je kuću i pronašao dva prisluškivača koje je fotografisao i sklonio. Sutradan su agenti Sekuritatee došli po svoje igračke, kako su ih nazvali.“

Lažna propaganda je često širena pomoću članaka koji su prvobitno bili objavljivani u drugim komunističkim zemljama. Na primer, članak „Sekta Jehovaca i njen reakcionarni karakter“ preuzet je iz jednih ruskih novina. U tom članku, Jehovini svedoci su optuženi da imaju „obeležja tipične političke organizacije“ čiji je cilj da „vrši podrivačku aktivnost u socijalističkim zemljama“. U njemu su čitaoci pozivani da prijave svakoga ko širi učenja Svedoka. Međutim, za razumne osobe, ova politička propaganda bila je indirektno priznanje neuspeha onih koji su progonili Svedoke, jer su iz članka svi mogli videti da su Jehovini svedoci još uvek veoma aktivni i da ni u kom slučaju nisu ućutkani.

Kad bi agenti Sekuritatee uhapsili nekog brata ili sestru, njihova svirepost nije imala granice. Da bi prisilili svoje žrtve da progovore, oni su čak koristili hemijske supstance koje su uticale na mozak i nervni sistem. Samojla Barajan, koji je bio podvrgnut takvom zlostavljanju, priča: „Nakon što su počeli sa saslušavanjima, naterali su me da uzmem drogu, što je bilo mnogo  štetnije od batinanja. Ubrzo sam primetio da sa mnom nešto nije u redu. Više nisam mogao da hodam pravo niti da se penjem uza stepenice. Zatim sam počeo da patim od hronične nesanice. Nisam mogao da se koncentrišem i govorio sam isprekidano.

„Moje fizičko stanje je bilo sve gore i gore. Oko mesec dana kasnije izgubio sam čulo ukusa. Organi za varenje su prestali da funkcionišu, i imao sam osećaj da mi se zglobovi razdvajaju. Osećao sam užasan bol. Stopala su mi se toliko znojila da su mi se cipele raspale za dva meseca i morao sam da ih bacim. ’Zašto i dalje lažeš?‘ vikao bi islednik na mene tokom saslušanja. ’Zar ne vidiš u šta si se pretvorio?‘ Bila mi je potrebna izuzetna samokontrola jer sam imao želju da mu uzvratim na isti način.“ Brat Barajan se s vremenom potpuno oporavio od ovog strašnog iskustva.

Tajna policija je pribegavala i mentalnoj torturi, čega se seća Aleksa Bojčuk: „Najgora noć je bila kada su me probudili i odveli u prostoriju iz koje sam mogao da čujem kako tuku jednog brata. Kasnije sam čuo jednu sestru koja je plakala, a potom glas moje majke. To mi je teže palo nego da su me pretukli.“

Progonitelji su obećavali braći da će ih pustiti na slobodu ako im otkriju imena drugih Svedoka, kao i vreme i mesto održavanja sastanaka. Takođe su nagovarali supruge zatvorenih Svedoka da napuste svoje muževe kako bi njihova deca imala bolju budućnost.

Pošto im je država oduzimala imovinu, mnoga braća su bila primorana da rade u poljoprivrednim zadrugama. Sam posao nije bio toliko težak, ali se od svih očekivalo da dolaze na političke sastanke koji su često održavani. Oni koji nisu prisustvovali bili su ismevani, a plata im je smanjivana toliko da bi na kraju dobili beznačajnu sumu. Sasvim razumljivo, to je stvaralo  poteškoće Jehovinim svedocima, pošto nisu dolazili na takve sastanke niti su učestvovali u političkim aktivnostima.

Prilikom iznenadnih upada u domove Svedokâ, vladini agenti su oduzimali lične stvari, naročito ono što se moglo prodati. Često su usred zime uništavali peći koje su bile jedini izvor toplote. Zašto su postupali tako nečovečno? Zato što su peći, prema njihovim rečima, dobro mesto za skrivanje literature. Uprkos tome, braća nisu prestala da propovedaju. Kao što ćemo sada videti, čak su i oni koji su podnosili zlostavljanje i oskudicu u radnim logorima i zatvorima nastavljali da svedoče za Jehovu i da teše jedni druge.

Davanje hvale Jehovi u logorima i zatvorima

Osim zatvora, u Rumuniji su postojala i tri velika radna logora. Jedan se nalazio u delti Dunava, drugi na velikom dunavskom ostrvu Braila, a treći na kanalu koji povezuje Dunav s Crnim morem. Nakon što su komunisti došli na vlast, Svedoci su u zatvorima često bili zajedno s nekadašnjim progoniteljima, koji su hapšeni zbog veza s prethodnim režimom. Jedan pokrajinski nadglednik  je bio u zatvoru sa 20 sveštenika! Nema sumnje da je u takvom društvu bilo mnogo prilika za zanimljive razgovore.

Primera radi, jedan brat je u zatvoru dugo razgovarao s jednim profesorom teologije koji je ranije odlučivao da li je neko podoban za svešteničku službu. Brat je brzo uvideo da profesor zna vrlo malo o Bibliji. Njihov razgovor su slušali i drugi zatvorenici, među njima i general koji je služio u vojsci bivšeg režima.

„Kako je moguće“, pitao je general profesora, „da jedan običan zanatlija poznaje Bibliju bolje od vas?“

Profesor je odgovorio: „Na bogosloviji ne izučavamo Bibliju, već crkvenu tradiciju i slične teme.“

General nije bio zadovoljan tim odgovorom. „Uzdali smo se u vaše znanje“, rekao je profesoru, „ali sada vidim da smo bili strašno zavedeni.“

S vremenom su mnogi zatvorenici upoznali istinu i predali život Jehovi. Među njima je bio i čovek koji je služio kaznu od 75 godina zatvora zbog razbojništva. On se toliko promenio da je to zapazila i zatvorska uprava. Zato su mu dali drugi posao, koji inače ne bi mogla da obavlja osoba osuđena zbog pljačke. Naime, bio je zadužen da bez pratnje ide u grad i nabavlja stvari za zatvor!

Ipak, život u zatvoru je bio izuzetno težak, a hrana vrlo oskudna. Zatvorenici su čak molili da im se daje krompir u ljusci kako bi imali malo više za jelo. Jeli su i šećernu repu, travu, lišće i druge biljke, samo da bi utolili glad. Mnogi su umrli od neishranjenosti, a svi su imali dizenteriju.

Tokom leta, braća koja su radila u delti Dunava kopala su i prenosila zemlju za branu u izgradnji. Zimi su sekli vodenu trsku stojeći na ledu. Spavali su na starom, gvozdenom trajektu, gde su morali da trpe hladnoću,  prljavštinu, vaši i bezosećajne čuvare čija su lica ostajala bezizražajna čak i onda kada bi neki zatvorenik umro. Pa ipak, u kakvim god okolnostima da su bila, braća su se međusobno hrabrila i pomagali su jedni drugima da ostanu duhovno jaki. Uzmimo za primer iskustvo Dionisija Varčua.

Kratko pre nego što je Dionisije pušten na slobodu, jedan zatvorski službenik ga je pitao: „Onda, Varču, da li ti je zatvor promenio veru?“

„Izvinite“, odgovorio je Dionisije, „da li biste vrlo kvalitetno odelo zamenili za odelo lošijeg kvaliteta?“

„Ne bih“, rekao je službenik.

„Isto tako“, nastavio je Dionisije, „dok sam bio u zatvoru, niko mi nije ponudio ništa što je bolje od moje vere. Zašto bih je onda menjao?“

Na to mu je službenik pružio ruku i rekao: „Slobodan si, Varču. Čuvaj svoju veru.“

Braća i sestre poput Dionisija nisu posedovala natčovečanske sposobnosti. Njihova hrabrost i duhovna snaga bile su rezultat vere u Jehovu, vere koju su sačuvali na zadivljujuć način (Posl. 3:5, 6; Fil. 4:13).

Proučavanje na osnovu zapamćenog

„Vreme koje sam proveo u zatvoru bilo je vreme teokratske pouke“, seća se Andraš Molnoš. Zašto tako misli? Zato što je uvideo kolika je vrednost sastajanja s braćom svake sedmice radi proučavanja Božje Reči. Andraš kaže: „Vrlo često nismo imali ništa na papiru, već u mislima. Braća su se prisećala članaka iz Kule stražare koje su proučavala pre nego što su dospela u zatvor. Nekoliko braće je čak zapamtilo sadržaj celog jednog časopisa, uključujući i pitanja iz članaka za razmatranje!“ U nekim slučajevima, radilo se o braći koja su učestvovala u prepisivanju literature dok su bila na slobodi i  zahvaljujući tome uspela su da zapamte tako puno informacija. (Vidi okvir „Metode umnožavanja“, na stranama 132-3.)

Odgovorna braća su pripremala hrišćanske sastanke i javljala drugima o čemu će biti reči, a zatim se svaki zatvorenik trudio da se seti što više informacija u vezi s tom temom, od biblijskih stihova do misli koje je ranije pronašao u biblijskoj literaturi. Na kraju bi se svi okupili da zajedno razgovaraju o tome. Na sastanku bi izabrali voditelja koji je nakon uvodne molitve vodio razmatranje postavljajući odgovarajuća pitanja. Nakon što bi svi rekli nešto, i on je komentarisao, a zatim se prelazilo na sledeću tačku.

U nekim zatvorima je sastajanje u takvim grupama bilo zabranjeno. Ali domišljatost braće nije imala granica. Jedan brat se priseća: „Obično bismo skinuli prozor u kupatilu i obojili staklo mešavinom vlažnog sapuna i kreča koji bismo sastrugali sa zida. Kad bi se ta smesa osušila, staklo nam je služilo kao tabla na kojoj smo ispisivali gradivo za taj dan. Jedan brat je tiho diktirao reči dok ih je drugi beležio na staklo.

„U zatvoru smo bili raspoređeni u više ćelija. Svaka od njih je predstavljala jednu grupu za razmatranje, a pripremljeni materijal smo dobijali na smenu. Pošto je samo jedna ćelija imala tablu s gradivom, braća iz drugih ćelija dobijala su informacije pomoću Morzeove azbuke. Kako? Trudeći se da bude što tiši, jedan od nas bi kucao o zid ili u cevi za grejanje i tako prenosio sadržaj članka. U isto vreme, braća iz drugih ćelija su držala svoje šolje uza zid ili uz cevi, i svako bi prislonio uho na šolju, pomoću koje se prenosio zvuk. Naravno, oni koji nisu znali Morzeovu azbuku morali su da je nauče.“

U nekim zatvorima, braća su dobijala svežu duhovnu hranu spolja. Za to su se brinule dosetljive i ujedno  snalažljive sestre. Na primer, kada su pekle hleb, sakrile bi literaturu u testo. Braća su tu hranu zvala nebeski hleb. Sestre su čak uspevale da unesu u zatvor delove Biblije. Savijale su njene stranice, praveći majušne kocke koje su stavljale u plastične loptice. Zatim su te loptice prelivale rastopljenom čokoladom i kakaom.

Negativna strana ovog rešenja bila je ta što su braća mogla da čitaju samo u toaletu, pošto je to bilo jedino mesto gde su mogli da provedu nekoliko minuta sami, bez nadzora čuvara. Nakon što bi neki brat pročitao materijal, sakrio bi ga iza vodokotlića. Za to skrovište su znali i zatvorenici koji nisu bili Svedoci, i mnogi od njih su koristili priliku da nešto na miru pročitaju.

 Žene i deca ostaju verni

Poput mnogih Svedoka, rođene sestre Viorika i Aurika Filip doživljavale su progonstvo od porodice. One imaju sedmoro braće i jednu sestru. Viorika priča: „Pošto je želela da služi Jehovi, Aurika je 1973. morala da prekine studije na univerzitetu u Kluž-Napoki. Krstila se ubrzo nakon toga. Posmatrajući njenu iskrenost i revnost, i ja sam se zainteresovala za Božju Reč i počela da je pažljivo proučavam. Kad sam saznala da Bog obećava večni život u raju na zemlji, pomislila sam: ’Zar ima nešto bolje od toga?‘ Kako sam sticala veće spoznanje, počela sam da primenjujem biblijska načela u vezi s hrišćanskom neutralnošću i odbila sam da postanem član Komunističke partije.“

Viorika nastavlja: „Godine 1975, izvršila sam predanje Jehovi. Osim toga, odselila sam se u Siget Marmašej gde sam stanovala kod rođaka i radila kao učiteljica. Zbog toga što nisam učestvovala u političkim aktivnostima, uprava škole me je obavestila da ću na kraju školske godine dobiti otkaz. Nastojeći da to spreči, moja porodica je počela da pravi probleme i meni i mojoj sestri.“

Čak su i deca Svedoka u školama bila zastrašivana. U nekim slučajevima, to je činila Sekuritatea. Osim što su bila fizički i verbalno zlostavljana, mnoga deca su izbačena iz škole u koju su išla i morala su da se upišu u neku drugu školu. Drugima je bilo potpuno onemogućeno da nastave školovanje. Agenti su čak vrbovali decu da budu špijuni!

Danijela Malucan, koja sada služi kao pionir, priseća se: „Često su me ponižavali pred školskim drugovima zato što nisam htela da se učlanim u Savez komunističke omladine, koji je bio sredstvo za političko usmeravanje mladih. Kad sam pošla u deveti razred, poteškoće  mi nisu stvarali samo agenti Sekuritatee nego i profesori i drugi zaposleni u školi koji su bili doušnici. U periodu od 1980. do 1982, skoro svake druge srede saslušavali su me u kancelariji direktora škole, kome, da uzgred spomenem, nije bilo dozvoljeno da prisustvuje. Islednik, pukovnik Sekuritatee, bio je dobro poznat braći u okrugu Bistrica Nasaud po svojoj mržnji prema nama i po žestini s kojom nas je progonio. Jednom mi je čak pokazao pisma u kojima se odgovornoj braći pripisuju neispravni postupci. Cilj mu je bio da potkopa moje poverenje u njih, da me navede da se odreknem svoje vere i da mene — devojčicu školskog uzrasta — vrbuje da postanem špijun Sekuritatee. Nije uspeo da postigne ništa od toga.

„Ipak, nisam imala samo loša iskustva. Na primer, moj profesor istorije, koji je bio član partije, želeo je da zna zašto me tako često saslušavaju. Jednog dana, umesto da predaje novu lekciju, dva sata mi je pred celim razredom postavljao brojna pitanja o mojoj veri. Bio je impresioniran odgovorima i smatrao je da je nepravedno što tako grubo postupaju prema meni. Nakon tog razgovora, počeo je da ceni naš stav i čak je uzimao literaturu.

„Međutim, uprava škole je nastavila da mi pravi probleme. U stvari, na kraju desetog razreda su me izbacili iz škole. Pa ipak, odmah sam našla posao i nikad nisam zažalila zbog toga što sam bila verna Jehovi. Zahvalna sam mu što su me odgajili hrišćanski roditelji koji su ostali besprekorni uprkos zlostavljanju koje su podnosili pod komunističkim režimom. Nikad neću zaboraviti njihov dobar primer.“

Mlada braća na ispitu

Posebna meta kampanje koju je Sekuritatea sprovodila protiv Jehovinih svedoka bila su mlada braća koja su  čvrsto zastupala stav hrišćanske neutralnosti. Oni su hapšeni, zatvarani, puštani, zatim ponovo hapšeni i vraćani u zatvor. Cilj je bio da se oslabi njihov moral. Jedan od te braće, Jožef Sabo, bio je odmah posle krštenja osuđen na četiri godine zatvora.

Nakon što je odslužio dve godine, Jožef je pušten iz zatvora 1976. i ubrzo posle toga upoznao je svoju buduću suprugu. „Verili smo se i odredili datum venčanja“, priča Jožef. „Zatim sam ponovo dobio poziv iz Vojnog suda u Klužu. Ročište je bilo zakazano baš na dan venčanja! Uprkos tome, moja verenica i ja nismo promenili planove. Venčali smo se, a zatim sam otišao pravo na sud. Iako sam bio tek nekoliko sati u braku, osuđen sam na još tri godine zatvora, koje sam do kraja odslužio. Ne mogu opisati koliko mi je razdvajanje od supruge teško palo.“

Još jedan Svedok, Timotej Lazar, priča: „Moj mlađi brat i ja smo 1977. izašli iz zatvora. Naš stariji brat, koji je pušten godinu dana ranije, došao je da to proslavimo zajedno. Ali upao je pravo u klopku — čekali su ga agenti Sekuritatee. Bili smo protiv svoje volje razdvojeni dve godine, sedam meseci i 15 dana, a sada je naš brat ponovo odvojen od nas i poslat u zatvor zbog svoje hrišćanske neutralnosti. Moj mlađi brat i ja smo bili skrhani.“

Obeležavanje Hristove smrti

U noći Memorijala, protivnici su se svim silama trudili da nađu Jehovine svedoke. Vršili su racije po kućama, pisali novčane kazne i hapsili. Radi predostrožnosti, braća su se tom prilikom sastajala u malim grupama — ponekad su bili prisutni samo članovi porodice.

„Jedne večeri kada se obeležavao Memorijal“, priča Teodor Pamfilije, „šef policije iz našeg mesta pio  je sa svojim prijateljima do kasno uveče. Kad je krenuo da vrši raciju po domovima braće, zatražio je od jednog nepoznatog čoveka da ga poveze. Međutim, on nije mogao da pokrene auto. Na kraju je uspeo i dovezli su se do naše kuće, gde je mala grupa održavala proslavu Memorijala. Međutim, pošto smo potpuno zamračili sve prozore, spolja se ništa nije videlo i pretpostavili su da nema nikoga. Zato su produžili do druge kuće. Ali tamo je Memorijal već bio završen i svi su se razišli.

„U međuvremenu smo i mi završili program i braća su brzo otišla. Kada su dva policajca upala u kuću, unutra smo bili samo moj rođeni brat i ja. Policajci su stali nasred sobe i proderali se: ’Šta se to ovde dešava?‘

„’Ništa‘, odgovorio sam. ’Moj brat i ja razgovaramo.‘

’Znamo da je ovde bio sastanak‘, rekao je jedan od njih. ’Gde su ostali?‘ Pogledao je u mog brata i pitao: ’A šta ti radiš ovde?‘

„’Došao sam da ga vidim‘, odgovorio je moj brat i pokazao prema meni. Iznervirani, policajci su izjurili napolje. Sledećeg dana smo saznali da uprkos svem trudu, policija nije nikoga uhapsila!“

Svetska centrala se obraća rumunskim vlastima

Okrutno postupanje prema Jehovinim svedocima podstaklo je svetsku centralu da u martu 1970. uputi pismo od četiri strane rumunskom ambasadoru u Sjedinjenim Državama. Osim toga, u junu 1971, rumunskom predsedniku Nikolaju Čaušeskuu poslato je pismo od šest strana. Obraćajući se ambasadoru, braća su rekla: „Pišemo vam podstaknuti hrišćanskom ljubavlju prema našoj braći u Rumuniji i brigom za njih.“ Zatim su navedena  imena sedmoro Svedoka koji su bili zatvoreni zbog svoje vere, i rečeno je: „Saznali smo da se s nekima od pomenutih osoba vrlo nečovečno postupa u zatvoru... Jehovini svedoci nisu kriminalci. Oni nigde u svetu nisu ni na koji način uključeni u politiku niti u subverzivne aktivnosti, već je njihova delatnost isključivo religioznog karaktera.“ Na kraju pisma, rumunska vlada je zamoljena da „okonča patnje kojima su izloženi Jehovini svedoci“.

U pismu upućenom predsedniku Čaušeskuu rečeno je da „Jehovini svedoci u Rumuniji nemaju slobodu veroispovesti koja je predviđena rumunskim ustavom“, već da im preti opasnost da budu uhapšeni i zlostavljani kad razgovaraju s drugima o svojim verovanjima i kada se okupljaju radi proučavanja Biblije. U pismu je takođe spomenuta nedavna amnestija nakon koje su mnoga braća puštena iz zatvora. „Nadali smo se da će to značiti početak novog doba i za... Jehovine svedoke. Ali, nažalost, ta očekivanja se nisu ispunila. Vesti koje dobijamo iz svih delova Rumunije otkrivaju istu veoma tužnu priču: Država i dalje progoni Jehovine svedoke. U njihovim kućama se vrše pretresi, oduzima im se literatura, muškarci i žene se hapse i saslušavaju, neki su osuđeni na više godina zatvora, dok se prema nekima okrutno postupa. A sve to zato što čitaju i propovedaju Reč Jehove Boga. Takve stvari narušavaju ugled vaše zemlje. Veoma smo zabrinuti zbog onoga što se događa Jehovinim svedocima u Rumuniji.“

Uz pismo su bile priložene dve knjige: Istina koja vodi do večnog života na rumunskom i Večni život — u slobodi sinova Božjih na nemačkom.

Situacija Jehovinih svedoka se donekle poboljšala nakon što je Rumunija 1975. postala potpisnica Helsinške konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji.  Ta konferencija je garantovala ljudska prava i osnovne slobode, uključujući i slobodu veroispovesti. Od tada su hapšeni i zatvarani samo oni koji su odbijali da služe vojsku.

Zatim je 1986. godine donet novi ustav koji je propisivao da niko, pa ni službeno lice, ne može ući u nečiji dom bez odobrenja vlasnika, izuzev u pojedinim situacijama kada je to zakonski opravdano. Zahvaljujući tome, braća su konačno mogla da budu spokojnija dok su u privatnim kućama održavala sastanke, uključujući i obeležavanje Hristove smrti.

Ilegalno štampanje

Tokom zabrane, duhovna hrana je krijumčarena u Rumuniju u vidu štampanog materijala, matrica ili u nekom drugom obliku, a zatim je umnožavana. Ponekad je već bila prevedena na rumunski i mađarski, ali uglavnom je morala da se prevodi sa engleskog, francuskog, nemačkog ili italijanskog. Kao kuriri su služile različite osobe, na primer strani turisti koji su posećivali zemlju, studenti koji su dolazili na studije, kao i Rumuni koji su se vraćali s putovanja.

Sekuritatea je svim silama nastojala da otkrije kurire, kao i da sazna gde se štampa literatura. Braća su bila oprezna i radila su u različitim varošicama i gradovima, u privatnim kućama sa zvučnom izolacijom. Unutar tih kuća, zidali su tajne prostorije, gde su montirali opremu za umnožavanje. Neke od tih prostorija bile su skrivene iza kamina, koji su inače pričvršćivani za zid. Međutim, braća su pravila kamine koji su se mogli pomerati i iza kojih se nalazio ulaz u skrivenu prostoriju.

Šandor Parajdi je radio u tajnoj štampariji u Tirgu Murešu, gde su štampani dnevni citat, Naša služba za Kraljevstvo, Kula stražara i Probudite se! „Vikendom  smo radili po 40 sati. Spavali smo na smenu po jedan sat“, priseća se Šandor. „Naša odeća i koža bi upile miris hemikalija. Jednom prilikom, kada sam došao kući, moj trogodišnji sin mi je rekao: ’Tata, mirišeš kao dnevni citat!‘“

Trajan Kira, suprug i otac, umnožavao je i prevozio literaturu u okrugu Kluž. On je dobio jednu staru, ručnu mašinu za umnožavanje zvanu Mlin, koja je odavno trebalo da ode u zasluženu penziju. Doduše, radila je, ali kvalitet štampe ne bi osvojio prvu nagradu. Zato je Trajan zamolio jednog brata mehaničara da izvrši  remont te mašine. Brat je pažljivo pregledao mašinu, ali njegov ozbiljan izraz lica govorio je sve — stara mašina se nije mogla popraviti. Onda se razvedrio i rekao: „Mogu da napravim novu!“ Kao što se ispostavilo, učinio je mnogo više od toga. U improvizovanoj radionici, u podrumu kod jedne sestre, napravio je strug. Pomoću njega je izradio ne samo jednu već više od deset mašina za umnožavanje! Ti novi Mlinovi su bili poslati u različite delove zemlje gde su dobro poslužili.

Tokom 1980-ih, više braće je obučeno da rukuje ofset mašinama za umnožavanje, koje su bile mnogo bolje. Najpre je obučen Nikolaje Bentaru, koji je potom poučavao druge. Kao što je to često bio slučaj, u proizvodnju literature  u njegovom domu bila je uključena cela porodica. Svako je imao određeni zadatak. Naravno, nije bilo lako držati sve u tajnosti, naročito tokom perioda kada je Sekuritatea špijunirala ljude i iznenada upadala u domove. Zato je bila neophodna brzina, pa su braća vikendom radila skoro bez prekida kako bi odštampala i otpremila literaturu. Zašto vikendom? Zato što su tokom sedmice radili na svom redovnom poslu.

Braća su takođe morala da budu oprezna prilikom nabavke papira. Čak i kada je kupac tražio samo jedan paket — oko 500 listova — morao je da objasni zašto mu je to potrebno. Uprkos tome, štamparije su trošile i po 40 000 listova mesečno! Zato su braća morala da budu veoma razborita u kontaktu sa osobljem prodavnica. Uz to, pošto je policija često zaustavljala vozila radi kontrole, oprez je bio neophodan i prilikom prevoženja materijala.

Prevodilački rad i poteškoće

Nekolicina braće i sestara iz različitih delova Rumunije prevodila je literaturu na jezike koji se u njoj govore, uključujući i ukrajinski, koji govori nacionalna manjina na severu. Neki prevodioci su bili srednjoškolski profesori koji su upoznali istinu, dok su drugi sami naučili neki strani jezik, na primer na nekom kursu.

Prevodioci su u početku zapisivali prevod u sveske, a zatim su ga nosili na korekturu u Bistricu, grad na severu. Jednom ili dvaput godišnje, prevodioci i korektori su se sastajali radi razmatranja pitanja u vezi s njihovim radom. Kada bi ta braća i sestre bili uhvaćeni, nije bilo neobično da ih pretresaju, saslušavaju, tuku i hapse. Oni koji bi bili uhapšeni držani su u pritvoru nekoliko sati ili dana, nakon čega su puštani. Zatim su ponovo hapšeni, što se ponavljalo  više puta, s ciljem da se zaplaše. Drugi su bili u kućnom pritvoru ili su svakodnevno morali da se javljaju u policiju. Mnogi su osuđeni na kaznu zatvora. Među njima su bili Dumitru i Doina Čepanaru i Petre Ranka.

Dumitru Čepanaru je predavao rumunski jezik i istoriju, a njegova supruga Doina je bila lekar. Sekuritatea ih je posle izvesnog vremena otkrila. Uhapšeni su i osuđeni na sedam i po godina zatvora koje su proveli u zasebnim ustanovama. Od toga, Doina je pet godina bila u samici. Njihova imena su navedena u prethodno spomenutom pismu koje je svetska centrala uputila rumunskom ambasadoru u Sjedinjenim Državama. Dok je bila u zatvoru, Doina je napisala 500 pisama svom suprugu, kao i sestrama koje su bile zatvorene, kako bi ih ohrabrila.

 Godinu dana nakon što su Dumitru i Doina bili uhapšeni, uhapšena je i Dumitruova majka, Sabina Čepanaru. U zatvoru je provela skoro šest godina. Jedini član porodice koji je ostao na slobodi, mada pod strogim nadzorom Sekuritatee, bio je Sabinin suprug, takođe Jehovin svedok. On je redovno posećivao svoju suprugu, sina i snahu, iako je time dovodio sebe u veliku opasnost.

Petre Ranka je 1938. bio naimenovan za sekretara predstavništva Jehovinih svedoka u Rumuniji. Zbog tog zadatka, a da i ne govorimo o njegovom prevodilačkom radu, dospeo je na policijsku listu najtraženijih osoba. Uspeli su da ga otkriju 1948, nekoliko puta su ga hapsili, a 1950. godine izveden je na sud s Martinom Mađarošijem i Pamfilom Albuom. Bio je optužen da je član anglo-američke špijunske organizacije i osuđen na 17 godina zatvora, koje je proveo u nekim od najgorih kaznenih ustanova u zemlji — u Ajudu, Gerli i Žilavi. Osim toga, bio je i 3 godine u kućnom pritvoru u okrugu Galaci. Bez obzira na sve, taj verni brat je služio Jehovi svim srcem do kraja svog zemaljskog puta, 11. avgusta 1991.

Ljubav i marljivost tih vernih osoba podseća nas na sledeće reči: „Bog nije nepravedan da zaboravi vaše  delo i ljubav koju ste pokazali prema njegovom imenu, time što ste služili svetima i što i dalje služite“ (Jevr. 6:10).

Kongresi pod vedrim nebom

Tokom 1980-ih, Svedoci su počeli da se sastaju u većim grupama kad god bi se ukazala prilika za to, kao što je neka svadba ili sahrana. Ponekad bi ih bilo i po nekoliko  hiljada. Tokom priprema za svadbu, braća bi na nekom prikladnom mestu u selu podigla veliki šator. Iznutra bi ga ukrasili lepim ćilimima na kojima su bile izatkane biblijske scene i stihovi. Za mnogobrojne „goste“ postavljani su stolovi i stolice, a iza podijuma bi stajao veliki plakat sa uvećanim natpisom Kula stražara i godišnjim citatom. Objavitelji iz tog kraja bi se obično pobrinuli za hranu, u skladu sa svojim mogućnostima. Tako su svi uživali u dvostrukoj gozbi — fizičkoj i duhovnoj.

Program je počinjao posebnim govorom za tu priliku, a zatim su sledili govori o različitim biblijskim temama. Pošto govornici ponekad nisu uspevali da stignu na vreme, druga sposobna braća su uvek bila spremna da ih zamene, često koristeći samo Bibliju, jer nisu imali kopije predložaka za govore.

 Tokom leta, ljudi iz grada su hrlili na selo radi odmora i rekreacije. Jehovini svedoci su činili isto. Međutim, oni su tu priliku koristili da održe male kongrese na brdima i u šumama. Čak su izvodili kostimirane biblijske drame.

Još jedno popularno letovalište bilo je Crno more, koje je bilo idealno za krštenje. Kako su braća uspevala da obave krštenje a da pri tom ne privuku pažnju drugih? Jedan od načina je bilo igranje neke „igre“. Kandidati za krštenje i neki kršteni objavitelji napravili bi krug u vodi i dobacivali jedni drugima loptu. Govornik je stajao u sredini i držao govor, nakon čega su kandidati krštavani, naravno diskretno.

Dvorana za pčelare

Godine 1980, braća iz grada Negrešti-Oaš, na severozapadu Rumunije, dosetila su se sjajnog načina da dobiju zakonsku dozvolu za gradnju Dvorane Kraljevstva. U to vreme, država je podsticala stanovništvo da se bavi pčelarstvom. Neka braća koja su gajila pčele dosetila su se da osnuju udruženje pčelara, kako bi imala zakonsko opravdanje za gradnju mesta za sastanke.

Nakon što su se posavetovala sa starešinama iz svoje pokrajine, braća su izvršila registraciju kod Rumunskog udruženja pčelara a zatim su otišla u upravu grada da bi zatražila odobrenje za gradnju mesta za sastajanje. Gradska vlada je odmah odobrila izgradnju drvene zgrade dužine 34 metra i širine 14 metara. Oduševljeni time, pčelari i njihovi mnogobrojni pomagači završili su novu zgradu za tri meseca. Čak su dobili posebnu zahvalnicu od gradskih zvaničnika!

Pošto su mnogi želeli da prisustvuju programu posvećenja koji bi trajao više sati, braća su tražila i dobila dozvolu da koriste dvoranu za proslavu završetka žetve. Tom prilikom, okupilo se više od 3 000 Svedoka  iz svih delova zemlje. Gradski zvaničnici su bili zadivljeni što je tako mnogo ljudi došlo da pomogne oko žetve i da to zatim „proslavi“.

Naravno, to okupljanje je bilo izuzetno korisno u duhovnom pogledu. S obzirom na zvaničnu svrhu novoizgrađene dvorane, pčele su tokom programa često spominjane, ali u teokratskom kontekstu. Na primer, govornici su ukazivali na marljivost tih insekata, na njihovu organizovanost i sposobnost da nađu pravi put, zatim na samopožrtvovanost i hrabrost koje ispoljavaju kad štite svoju košnicu, kao i na mnoge druge odlike.

Nakon tog prvog sastanka, Pčelinja dvorana, kako su je nazvali, služila je braći tokom preostalih godina zabrane i još tri godine nakon što je zabrana ukinuta.

 Zonski nadglednici doprinose jačanju jedinstva

Komunisti su decenijama činili sve što je bilo u njihovoj moći da poseju seme sumnje i nejedinstva, kao i da onemoguće komunikaciju među Božjim narodom. Kao što je spomenuto, donekle su uspeli u tome. U stvari, neke podele su trajale čak do 1980-ih. Rešenju tog problema doprinele su posete zonskih nadglednika, kao i promena političke situacije u zemlji.

Od sredine 1970-ih, Gerit Loš, član Odbora podružnice iz Austrije, koji sada služi kao član Vodećeg tela, više puta je posetio Rumuniju. Godine 1988, predstavnici Vodećeg tela Teodor Džeres i Milton Henšel dva puta su boravili u Rumuniji. S njima su bili i brat Loš i prevodilac Žon Brenka, koji je u to vreme bio član betelske porodice u Sjedinjenim Državama. Nakon tih ohrabrujućih poseta, hiljade braće koja nisu bila ujedinjena sa ostatkom Jehovinog naroda, s pouzdanjem su se ponovo pridružile stadu.

U međuvremenu, sve veće političke promene potresale su komunističku Evropu, slabeći same njene temelje. Te promene su dovele do pada većine tih režima krajem 1980-ih. Situacija u Rumuniji dostigla je vrhunac 1989, kada se narod pobunio protiv komunističkog režima. Vođa komunističke partije, Nikolaje Čaušesku i njegova supruga pogubljeni su 25. decembra. Sledeće godine, počela je s radom nova vlada.

Konačno sloboda!

Dok se politička situacija u Rumuniji menjala, Jehovini svedoci su, kao i uvek, bili potpuno neutralni. Pa ipak, za 17 000 Svedoka, koliko ih je bilo u to vreme, te promene su značile slobodu o kojoj je većina njih mogla samo da sanja. „Nakon duge 42 godine“, pisao je Odbor zemlje, „srećni smo što možemo da vam pošaljemo  izveštaj o aktivnosti u Rumuniji. Zahvalni smo našem dragom Ocu, Jehovi Bogu, koji je uslišio usrdne molitve miliona braće i okončao nemilosrdno progonstvo.“

Devetog aprila 1990, braća su dobila zakonsko priznanje kao Religiozna organizacija Jehovinih svedoka i odmah su širom zemlje organizovala pokrajinske sastanke. Tim skupovima je prisustvovalo više od 44 000 osoba — što je znatno više od dvostrukog broja objavitelja kojih je tada već bilo oko 19 000. Izveštaji službe propovedanja pokazali su da je od septembra 1989. do septembra 1990. ostvaren porast od 15 posto!

U to vreme, delo u Rumuniji nadgledao je Odbor zemlje, pod nadzorom podružnice iz Austrije. Zatim je 1995, nakon prekida od 66 godina, u Rumuniji ponovo otvorena podružnica.

Pomoć u vreme ekonomske krize

Tokom 1980-ih, rumunska privreda je oslabila i zavladala je nestašica robe široke potrošnje. Nakon pada komunističke vlade, usledio je potpuni privredni krah, a zatim je nastupila teška nemaština. Reagujući na to, Jehovini svedoci iz Austrije, Mađarske, tadašnje Čehoslovačke i Jugoslavije, poslali su više od 70 tona hrane i odeće svojoj braći u Rumuniji, koja su nešto od toga podelila i sa svojim komšijama koje nisu Svedoci. „Svaki put kad bi stigla pomoć“, stoji u jednom izveštaju, „objavitelji su koristili priliku da daju temeljno svedočanstvo.“

Osim materijalnih stvari, braća su dobila pune kamione duhovne hrane. To obilje ih je dirnulo do suza, jer je do tada svaka grupa obično imala samo jednu Kulu stražaru. Štaviše, od 1. januara 1991, Kula stražara na rumunskom počela je da izlazi simultano sa engleskim izdanjem, i to u boji! Nakon ovih promena, objavitelji su počeli da uručuju mnogo više literature.

 Od grupa za razmatranje do redovnih sastanaka

Neki sastanci, kao što je Teokratska škola propovedanja, nisu se tokom zabrane mogli održavati na uobičajen način. Umesto toga, braća su se sastajala u malim grupama, čitala materijal a zatim razgovarala o njemu. Obično su imali samo nekoliko primeraka, ili samo jedan primerak literature za razmatranje.

„Vodič za Teokratsku službu osposobljavanja objavljen je na rumunskom 1992. godine“, kaže Žon Brenka, koji sada  služi kao član Odbora podružnice. „Do tada je samo nekolicina braće imala prevod te knjige koji je odštampan u Rumuniji. Godine 1991, počeli smo da obučavamo starešine kako da vode Teokratsku školu propovedanja i da daju savete. Ipak, oni su se često ustručavali da daju savet s podijuma, kao što se praktikovalo u to vreme. ’Braći će biti teško ako ih budemo savetovali pred drugima‘, govorili su neki od njih.“

Bilo je i nekih nesporazuma. Na primer, kada je 1993. jedan diplomac Škole za obučavanje naimenovane braće posetio jednu skupštinu, starešina mu je prišao s rasporedom za školu u kom je pisalo da bi veće skupštine mogle da imaju još jednu školu u pomoćnoj dvorani. Misleći da je ona namenjena osobama koje su brže napredovale, starešina je pitao: „Kada ćemo početi da održavamo govore u toj školi? Imamo sposobnu braću koja bi mogla da napreduju do višeg stepena.“ Gost mu je ljubazno objasnio o čemu se zapravo radi.

„Pokrajinski sastanci su mnogo doprineli poučavanju braće“, kaže brat Brenka, „jer je na njima prikazivano kako treba da izgleda Teokratska škola propovedanja,  pri čemu je kao voditelj služio oblasni nadglednik. Pa ipak, prošlo je nekoliko godina dok su se svi potpuno privikli na to.“

Škola za pionire je u Rumuniji počela da se održava 1993. i pomogla je hiljadama pionira da duhovno napreduju i budu uspešniji u službi. Treba spomenuti i to da u ovoj zemlji nije lako biti pionir jer je skoro nemoguće naći posao sa skraćenim radnim vremenom. Uprkos tome, 2004. godine je više od 3 500 braće i sestara učestvovalo u nekom vidu pionirske službe.

Pomoć za putujuće nadglednike

Italijanska podružnica je 1990. poslala u Rumuniju braću Roberta Frančesketija i Andreu Fabija. Njihov cilj je bio da pomognu da se reorganizuje delo propovedanja. „Tada sam imao 57 godina“, priča brat Frančesketi. „Zbog tadašnje ekonomske situacije u Rumuniji, nova dodela nije bila laka za moju suprugu Imeldu i mene.

„U Bukurešt smo stigli 7. decembra 1990, u sedam uveče. Temperatura je bila –12 °S i sve je bilo prekriveno snegom. U centru grada smo se sastali s nekom braćom i pitali smo ih gde ćemo prenoćiti. ’Još ne znamo‘, odgovorili su. Jedna devojka čije su majka i baka Svedoci, čula je naš razgovor i odmah nas je pozvala u svoj dom. Ostali smo tamo nekoliko sedmica dok nismo našli odgovarajući stan u gradu. Braća su nam pružala veliku emocionalnu podršku i ohrabrenje, što nam je pomoglo da se priviknemo na svoju dodelu.“

Roberto, koji je 1967. diplomirao u 43. razredu Gileada, proveo je sa svojom suprugom skoro devet godina u Rumuniji. Za to vreme, njih dvoje su velikodušno koristili svoje dugogodišnje iskustvo u služenju Jehovi da bi pomagali braći. „U januaru 1991“, nastavlja Roberto, „Odbor zemlje je organizovao sastanak sa svim putujućim nadglednicima, kojih je bilo 42. Većina njih je  služila u malim pokrajinama od po šest-sedam skupština. Obično su u svakoj skupštini boravili tokom vikenda, dve sedmice zaredom, najčešće bez svojih supruga. Tokom zabrane, pokrajinski nadglednici su morali da imaju zaposlenje kako bi zbrinuli svoje porodice i izbegli da izazovu sumnju vlasti. Ali sada su ta braća mogla da slede istu rutinu kao i pokrajinski nadglednici u drugim zemljama, to jest da u svakoj skupštini služe od utorka do nedelje.

„Nakon što sam objasnio kako to funkcioniše, rekao sam svoj prisutnoj braći: ’Ako ste spremni da nastavite da služite kao putujući nadglednici, molim vas podignite ruku.‘ Niko se nije javio! Za samo nekoliko minuta ostali smo bez svih putujućih nadglednika u zemlji! Međutim, nakon što su uz molitvu još malo razmislili o tome, neki su se predomislili. Dodatnu pomoć su pružili diplomci Škole za obučavanje naimenovane braće koji su stigli iz Austrije, Francuske, Nemačke, Italije i Sjedinjenih Država.“

Žon Brenka, koji je poreklom Rumun, došao je u Rumuniju iz bruklinskog Betela, gde je služio deset godina. Najpre je bio pokrajinski i oblasni nadglednik. On priča: „U junu 1991, kao oblasni nadglednik, počeo sam da sarađujem s pokrajinskim nadglednicima koji su bili spremni da služe po novom programu, to jest punovremeno. Uskoro sam uvideo da oni nisu bili jedini koji  su morali da naprave velike izmene u svom stavu — i skupštine su morale da savladaju neke ’dečje bolesti‘. ’Objavitelji nikako neće moći da svakog dana učestvuju u službi propovedanja‘, govorile su neke starešine. Ipak, svi su sarađivali i prihvatili izmene.“

Seminar za naimenovanu braću i Škola za obučavanje naimenovane braće bili su dodatna pomoć. Tokom Seminara za naimenovanu braću u gradu Baja Mare, jedan starešina je sa suzama u očima prišao jednom od instruktora. „Već godinama služim kao starešina“, rekao je on, „ali tek sada stvarno shvatam kako treba vršiti pastirske posete. Zahvalan sam Vodećem telu za ove divne informacije.“

Što se tiče Škole za obučavanje naimenovane braće, objavitelji su čuli za nju, ali pomisao da će se ona održati baš u njihovoj zemlji izgledala im je kao san. Stoga možete zamisliti njihovo oduševljenje kada je 1999. godine održan prvi razred i njihov san tako postao stvarnost! Od tada je održano još osam razreda, koje su pohađala i braća iz susedne Moldavije i Ukrajine koja govore rumunski.

„Našla sam istinu!“

Dok se većem delu rumunskog stanovništva sada redovno propoveda, oko sedam miliona ljudi, što je trećina stanovništva, živi na nedodeljenom području. Žetva je još uvek velika budući da u mnogim delovima zemlje ljudi nikad nisu čuli dobru vest! (Mat. 9:37). Opšti i specijalni pioniri, kao i skupštinske starešine odazivaju se na tu potrebu tako što se sele u ta područja. Zahvaljujući tome, osnivaju se nove grupe i skupštine. Pored toga, podružnica poziva skupštine da učestvuju u posebnim akcijama tokom kojih se obrađuju nedodeljena područja. Kao i u drugim zemljama, te akcije su donele izvanredne rezultate.

 Jedna 83-godišnja žena iz jednog zabačenog sela dobila je Kulu stražaru od svoje ćerke, koja je taj časopis našla u Bukureštu, u kanti za smeće. Ta žena nije samo pročitala časopis, već je proverila svaki stih u svojoj Bibliji, u kojoj se nalazilo i Božje ime. Kad je sledeći put razgovarala sa ćerkom, uzviknula je: „Draga moja, našla sam istinu!“

Ona je zatim razgovarala sa seoskim sveštenikom i pitala ga zašto ljudima nije rekao Božje ime. Sveštenik nije odgovorio na to, već ju je zamolio da mu pozajmi Bibliju i časopis kako bi ih pregledao. Žena je to s poštovanjem učinila i to je bio zadnji put da je videla svoju Bibliju i Kulu stražaru. Kasnije, kada su Jehovini svedoci došli u njeno selo da propovedaju, ona ih je pozvala u svoj dom. Počela je da proučava Božju Reč pomoću knjige Spoznanje i odlično je napredovala. Danas su ona i sve njene ćerke u istini.

Dugo očekivana sloboda okupljanja!

Jehovini svedoci u Rumuniji bili su presrećni kad su se 1990. okupili na Oblasnom kongresu „Čist jezik“. Mnogi su tada prvi put prisustvovali takvom skupu. Kongresi su održani u dva grada — u Brašovu i Kluž-Napoki. Dve sedmice ranije, oko 2 000 delegata iz Rumunije putovalo je u Budimpeštu, gde su prisustvovali kongresu na rumunskom. Iako su kongresi u Rumuniji trajali samo jedan dan, braća su bila oduševljena što su mogla da čuju govore dvojice članova Vodećeg tela, Miltona Henšela i Teodora Džeresa. Bilo je više od 36 000 prisutnih, a kršteno je 1 445 osoba, što je oko 8 posto od tadašnjeg broja objavitelja!

Godine 1996, bilo je planirano da se u Bukureštu održi jedan u seriji međunarodnih kongresa pod motom „Glasnici božanskog mira“. Međutim, pravoslavno sveštenstvo se svim silama trudilo da to spreči. Oni i  njihove pristalice lepili su plakate s porukama mržnje svuda po gradu — na crkvama, zgradama, hodnicima i zidovima. Na jednom je stajalo: „Pravoslavlje ili smrt“, dok je na drugom pisalo: „Zahtevaćemo od vlasti da otkažu taj kongres. DOĐITE DA BRANIMO VERU NAŠIH PREDAKA. Bog nam pomogao!“

S obzirom na te okolnosti, gradski zvaničnici su ponovo razmotrili taj slučaj i povukli odobrenje da se kongres održi u Bukureštu. Pa ipak, braća su uspela  da za period od 19. do 21. jula iznajme objekte i održe kongrese u Brašovu i Kluž-Napoki, kao i da u Bukureštu i Baja Mareu organizuju manje kongrese za one koji nisu mogli da putuju.

Novinski izveštači su bili impresionirani time što su braća mirno prihvatila promenu situacije i brzo se prilagodila novim okolnostima. Stoga su, bez obzira na buku koju je dizalo sveštenstvo, dan pre kongresa mediji objavili pozitivne izveštaje. Osim toga, čak su i neki raniji negativni izveštaji imali svoju pozitivnu stranu u tom smislu što su istakli Jehovino ime. „Za samo tri sedmice“, rekao je jedan brat u Bukureštu, „dobili smo publicitet koji bismo inače  postigli tek nakon dugogodišnjeg svedočenja širom zemlje. Ono za šta je rumunska pravoslavna crkva mislila da će nas zaustaviti imalo je suprotan efekat i zapravo je doprinelo širenju dobre vesti.“ Kongresima je prisustvovalo ukupno 40 206 osoba, a kršteno je 1 679.

Braća su bila oduševljena kada su 2000. godine na Oblasnom kongresu „Izvršioci Božje Reči“ dobila Hrišćanske grčke spise prevoda Novi svet na rumunskom. Jedan zahvalan mladi brat je rekao: „Još više sam se približio Jehovi dok sam čitao svoj lični primerak ovog prevoda koji sadrži njegovo ime. Od srca sam zahvalan Jehovi i njegovoj organizaciji.“

 Od Pčelinje do kongresne dvorane

U vreme komunizma nije bila izgrađena nijedna Dvorana Kraljevstva, osim Pčelinje dvorane koju smo ranije spomenuli. Zato je nakon ukidanja zabrane postojala ogromna potreba za Dvoranama Kraljevstva. Međutim, zahvaljujući posebno Fondu za Dvorane Kraljevstva, braća su tokom nedavnih godina uspela da u proseku svakih deset dana izgrade po jednu dvoranu! To su jednostavne, funkcionalne zgrade, napravljene prema standardnim nacrtima i od materijala koje je lako nabaviti. Kao i u drugim zemljama, efikasna organizacija i samopožrtvovan duh onih koji su učestvovali, naročito kada su u pitanju projekti brze gradnje, bili su odlično svedočanstvo komšijama, poslovnim ljudima i gradskim zvaničnicima.

U okrugu Mureš, braća su se obratila nadležnima za dozvolu da uvedu struju u Dvoranu Kraljevstva koja je bila u izgradnji. „Zašto toliko žurite?“, pitao je jedan službenik. „Dok dobijete dozvolu proći će najmanje mesec dana, a za to vreme nećete daleko odmaći s radovima.“ Zato su se braća obratila direktoru.

I on je upitao: „Čemu žurba? Pa tek ste postavili temelj, zar ne?“

„Jesmo“, odgovorila su braća, „ali to je bilo prošle nedelje. Sada postavljamo krov!“ Direktor je shvatio o čemu se radi i braća su već sutradan dobila dozvolu.

Prva kongresna dvorana u Rumuniji, izgrađena u Negrešti-Oašu, ima kapacitet od 2 000 mesta u glavnoj sali i 6 000 mesta u amfiteatru na otvorenom. Brat Loš je bio veoma radostan što je pozvan da održi govor za posvećenje, koji je izneo na rumunskom. U gradnji te kongresne dvorane učestvovala su braća iz više od 90 skupština iz pet pokrajina. Inače, ona je korišćena i pre posvećenja — tu je u julu 2003. održan oblasni kongres  na kom je bilo 8 572 prisutnih. Sasvim razumljivo, ta dvorana je često bila predmet razgovora među pravoslavcima u tom kraju. Ali, nisu svi komentari bili negativni. U stvari, čak su i neki sveštenici pohvalili braću za njihov samopožrtvovan duh.

Nijedno oružje protiv Božjih slugu neće biti uspešno

Kad su se Karolj Sabo i Jožef Kiš 1911. vratili u svoju domovinu, nisu ni slutili koliko će Jehova blagosloviti delo koje su započeli. Razmisli o sledećem: U proteklih deset godina, u Rumuniji je kršteno oko 18 500 osoba, tako da broj objavitelja sada iznosi 38 423. Obeležavanju Hristove smrti je 2005. prisustvovalo 79 370 osoba! Da bi se udovoljilo potrebama koje su pratile taj porast, 1998. je izgrađen lep novi Betel, koji je proširen 2000. Osim toga, na istom imanju je podignut kompleks od tri Dvorane Kraljevstva.

 Pa ipak, temelj za ovaj izuzetan porast postavljen je u vreme progonstva koje je bilo toliko žestoko i surovo da se mnoge pojedinosti ne mogu izneti. Zato sva zasluga za taj porast pripada Jehovi, pod čijom su zaštitničkom senom njegovi verni Svedoci našli utočište (Ps. 91:1, 2). Jehova je svojim vernim slugama obećao: „Nikakvo oružje načinjeno protiv tebe neće biti uspešno, i svaki jezik koji se na sudu podigne na tebe proglasićeš zlim. To je nasledstvo Jehovinih slugu“ (Isa. 54:17, NW).

Da bi sačuvali to neprocenjivo „nasledstvo“, Jehovini svedoci u Rumuniji odlučni su da pokažu duboko poštovanje prema uspomeni na one koji su toliko propatili zbog pravednosti tako što će nastojati da oponašaju njihovu izvanrednu veru (Isa. 43:10; Jevr. 13:7).

 [Okvir na 72. strani]

Rumunija

Zemlja: Rumunija se prostire na 238 000 kvadratnih kilometara. Pomalo je ovalnog oblika i od njene istočne do zapadne granice ima 720 kilometara. Gledano od severa, u smeru kazaljke na satu, njeni susedi su Ukrajina, Moldavija, Bugarska, Srbija i Crna Gora i Mađarska.

Stanovništvo: Među 22 miliona stanovnika ima pripadnika različitih etničkih grupa, kao što su Rumuni, Mađari, Nemci, Jevreji, Ukrajinci, Romi i drugi. Oko 70 posto stanovništva je pravoslavne vere.

Jezik: Službeni jezik je rumunski. Vodi poreklo od latinskog jezika koji se govorio u starom Rimu.

Privreda: Oko 40 posto radne snage zaposleno je u poljoprivredi, šumarstvu i ribolovu; 25 posto se bavi zanatstvom, rudarstvom ili građevinarstvom, a 30 posto radi u uslužnim delatnostima.

Ishrana: Od poljoprivrednih kultura zastupljeni su kukuruz, krompir, šećerna repa, pšenica i grožđe. Najviše se gaje ovce, ali i goveda, svinje i živina.

Klima: Prosečna temperatura i količina padavina razlikuju se od oblasti do oblasti. U globalu, klima je umerena, sa izrazitom razlikom između četiri godišnja doba.

 [Okvir na 74. strani]

Zemlja raznolikih predela

Rumunija je pretežno poljoprivredna zemlja. Sastoji se od nekoliko raznolikih istorijskih oblasti među kojima su Maramureš, Moldavija, Transilvanija i Dobrudža. Maramureš, na severu, jedina je oblast koju Rimljani nikad nisu okupirali. Stanovništvo živi u udaljenim planinskim selima i sačuvalo je kulturu svojih predaka Dačana. Na istoku se nalazi Moldavija koja je poznata po vinarstvu, mineralnim izvorima i manastirima iz 15. veka. Na jugu, u Vlaškoj, nalazi se najveći rumunski grad i prestonica, Bukurešt.

Smeštena u centralnom delu Rumunije, Transilvanija je zapravo visoravan okružena sa svih strana velikim planinskim vencem Karpata. Krase je mnogi srednjovekovni zamkovi, gradovi i ostaci starih naseobina. Ova oblast je postojbina čuvenog Drakule, koji je u pričama prikazan kao vampir. Veruje se da su uzori za lik Drakule bili grof Vlad Drakul (poznat i kao Vlad Đavo) i Vlad Cepeš, koji je bio poznat po tome što je svoje neprijatelje nabijao na kolac. Kao što se može i očekivati, obilazak ovih oblasti obuhvata i posetu nekom od njihovih brojnih boravišta.

Dobrudža, koja izlazi na Crno more u dužini od oko 250 kilometara, ponosi se veličanstvenom deltom Dunava. Ova druga po veličini reka u Evropi predstavlja južnu granicu Rumunije i s njom otiče veći deo površinskih voda. Njena ekološki raznolika delta površine 4 300 kvadratnih kilometara, najveće je močvarno područje u Evropi i stanište je za preko 300 vrsta ptica, blizu 150 vrsta riba i oko 1 200 vrsta biljaka, od žalosnih vrba do lokvanja.

 [Okvir na 87. strani]

Od kulta Zamolksisa do pravoslavlja

U stolećima koja su prethodila novoj eri, na području današnje Rumunije živela su srodna plemena, Geti i Dačani. Njihovo božanstvo, Zamolksis, bio je najverovatnije bog neba i mrtvih. Danas se skoro svi Rumuni izjašnjavaju kao hrišćani. Kako je došlo do te promene?

Tokom rimske dominacije na Balkanskom poluostrvu, snažan plemenski savez Geta i Dačana predstavljao je ozbiljnu pretnju. Zapravo, njihov kralj Decebal dvaput je porazio rimske trupe. Međutim, početkom drugog veka nove ere, Rim je stekao nadmoć i ova oblast je postala rimska provincija po imenu Dakija. Bila je veoma napredna i privukla je mnoštvo romanskih doseljenika od kojih su Dačani naučili latinski jezik. Iz mešovitih brakova između doseljenika i starosedelaca potekli su preci današnjih Rumuna.

Doseljenici, trgovci i zanatlije doneli su u ovo područje nominalno hrišćanstvo. Uticaj hrišćanstva povećao se 332. n. e., kada je car Konstantin sklopio mirovni sporazum sa Gotima, udruženim germanskim plemenima koja su živela severno od Dunava.

Nakon velikog raskola 1054, kada se Istočna crkva odvojila od Rimske crkve, ovo područje je došlo pod uticaj Istočne, to jest Pravoslavne crkve. Kasnije je iz nje nastala Rumunska pravoslavna crkva, koja je pred kraj 20. veka imala više od 16 miliona članova i bila najveća nezavisna pravoslavna crkva na Balkanu.

 [Okvir/Slika na stranama 98-100]

Pevali smo dok su bombe padale oko nas

Teodor Miron

Rođen: 1909.

Kršten: 1943.

Neki podaci: Biblijsku istinu je upoznao u zatvoru. U nacističkim koncentracionim logorima i u komunističkim radnim logorima i zatvorima proveo je ukupno 14 godina.

Dana 1. septembra 1944, dok su se nemačke trupe povlačile, nalazio sam se među 152 braće koji su iz koncentracionog logora u Boru, u Srbiji, sa ostalim zatvorenicima sprovođeni u Nemačku. Bilo je dana kad nismo imali ništa za jelo. Kad bismo ipak uspeli da dođemo do nekih ostataka, kao što je repa koja je ležala uz polja duž puta, sve smo delili na jednake delove. Kad je neko bio preslab da pešači, oni koji su bili jači gurali su ga u kolicima.

Konačno smo stigli do jedne železničke stanice na kojoj smo se odmarali oko četiri sata, a zatim smo morali da ispraznimo dva teretna vagona kako bismo se smestili u njih. Bilo je mesta samo za stajanje, a uz to nismo imali toplu odeću — svako je imao samo po jedno ćebe kojim bi pokrio glavu kada bi počela da pada kiša. Tako smo putovali celu noć. Sledećeg dana, u deset ujutro, na ulazu u jedno selo dva aviona su bombardovala lokomotivu i zaustavila voz. Iako su naši vagoni bili odmah  iza lokomotive, niko nije poginuo. Bez obzira na to što se desilo, vagoni su zakačeni za drugu lokomotivu i nastavili smo put.

Dok smo oko dva sata stajali na jednoj stanici, stotinak kilometara odatle, videli smo neke muškarce i žene kako nose korpe s krompirom. ’Nose krompir da bi ga prodali‘, pomislili smo. Ali, nismo bili u pravu. To su bila naša duhovna braća i sestre koji su čuli za nas i znali su da smo gladni. Svakom su dali tri velika kuvana krompira, parče hleba i malo soli. Ta ’mana s neba‘ dala nam je snagu za narednih 48 sati putovanja do mađarskog grada Sombathelja, gde smo stigli početkom decembra.

Zimu smo proveli u Sombathelju, hraneći se uglavnom kukuruzom koji je ležao pod snegom. Tokom marta i aprila 1945, taj lepi grad je bombardovan, a na ulicama su posvuda ležala unakažena tela. Mnogi ljudi su bili zarobljeni u ruševinama i ponekad smo mogli čuti njihove pozive u pomoć. Koristeći ašove i druge alatke uspeli smo da spasemo neke od njih.

Bombe su padale na obližnje zgrade, ali ne i na zgradu u kojoj smo se mi nalazili. Svaki put kad bi sirene označile početak vazdušnog napada, svi su preplašeno trčali u zaklon. U početku smo i mi trčali, ali ubrzo smo uvideli da je to besmisleno, jer u gradu nije bilo odgovarajućeg skloništa. Zato smo ostajali na svom mestu i trudili se da sačuvamo prisebnost. Uskoro su nam se i čuvari pridružili. Rekli su da će naš Bog možda zaštititi i njih! Prvog aprila, tokom poslednje noći koju smo proveli u Sombathelju, bombe su padale kao nikad do tada. Uprkos tome, ostali smo u zgradi, slaveći Jehovu pesmom i zahvaljujući za mir koji smo osećali u srcu (Filipljanima 4:6, 7).

Narednog dana stiglo je naređenje da krenemo za Nemačku. Koristeći dvoja zaprežna kola, vozili smo se i pešačili oko 100 kilometara dok nismo stigli u jednu šumu koja je bila 13 kilometara udaljena od ruskog fronta. Prenoćili smo na imanju jednog bogatog zemljoposednika, a sledećeg dana čuvari su nas oslobodili. Zahvalni Jehovi što nam je dao fizičku i duhovnu snagu, rastali smo se sa suzama u očima i krenuli svojim kućama, neki pešice, a neki vozom.

[Okvir na 107. strani]

Hrišćanska ljubav na delu

Godine 1946, u istočnom delu Rumunije zavladala je glad. Iako su bili siromašni, Jehovini svedoci iz onih delova zemlje gde su se u manjoj meri osetile posledice Drugog svetskog rata, slali su hranu, odeću i novac svojoj braći koja su bila u oskudici. Na primer, Svedoci koji su radili u rudniku soli u Siget Marmašeju, nedaleko od granice sa Ukrajinom, kupovali su so u rudniku, prodavali je u obližnjim gradovima i varošicama, a zatim su od te zarade kupovali kukuruz. U isto vreme, Jehovini svedoci iz Švedske, Švajcarske, Sjedinjenih Država i drugih zemalja takođe su pružili pomoć poslavši pet tona hrane.

 [Okvir/Slika na stranama 124, 125]

Prisetili smo se 1 600 biblijskih stihova

Dionisije Varču

Rođen: 1926.

Kršten: 1948.

Neki podaci: Počev od 1959, proveo je više od pet godina u nekoliko zatvora i radnih logora. Umro je 2002.

Tokom boravka u zatvoru bilo nam je dozvoljeno da kontaktiramo sa svojim porodicama, od kojih smo svakog meseca mogli da dobijemo paket težine pet kilograma. Taj paket su mogli da prime samo oni koji bi ispunili svoje radne obaveze. Hranu smo uvek delili na jednake delove, što je obično značilo podeliti je na oko 30 osoba. Jednom prilikom, to smo učinili sa dve jabuke. Iako je svako dobio vrlo malo, to nam je donekle ublažilo glad.

Mada nismo imali Biblije ni pomoćna sredstva za proučavanje, prisećali smo se onoga što smo naučili dok smo bili na slobodi i razgovarali smo o tome, što nam je pomoglo da ostanemo duhovno jaki. Imali smo svoj poseban program: trebalo je da se svakog jutra jedan od nas seti nekog biblijskog stiha. Zatim bismo prigušenim glasom ponavljali taj stih i razmišljali o njemu tokom obavezne jutarnje šetnje koja je trajala 15 do 20 minuta. Po povratku u ćeliju — prostoriju veličine dva puta četiri metra, koju je delilo nas 20 — razgovarali bismo o tom stihu još oko pola sata. Svi zajedno, uspeli smo da se prisetimo 1 600 biblijskih stihova. U podne smo razgovarali o različitim temama i osmotrili bismo 20 do 30 stihova u povezanosti sa odgovarajućom temom. Svi smo pamtili te informacije.

Jedan brat je u početku mislio da je prestar da bi zapamtio tako mnogo biblijskih stihova. Međutim, potcenio je svoje sposobnosti. Nakon što nas je slušao dok smo oko 20 puta naglas ponavljali neke stihove, i on se setio velikog broja stihova i citirao ih, zbog čega je bio jako srećan!

Istina je da smo bili gladni i fizički slabi, ali Jehova nas je u duhovnom pogledu hranio i jačao. I nakon što smo izašli na slobodu, morali smo da čuvamo svoju duhovnost jer nas je Sekuritatea i dalje progonila, nastojeći da slomi našu veru.

 [Okvir na stranama 132, 133]

Metode umnožavanja

Tokom 50-ih godina prošlog veka, prepisivanje, često pomoću indigo papira, bilo je najjednostavnija i najlakša metoda umnožavanja biblijske literature. Iako je zahtevala puno vremena i truda, ta metoda je imala jednu veoma korisnu stranu — prepisivači bi zapamtili veći deo materijala. Tako su, kada bi dospeli u zatvor, mogli da ohrabre druge u duhovnom pogledu. Braća su koristila i pisaće mašine, ali one su morale da budu registrovane u policiji i bilo ih je teško nabaviti.

Krajem 1950-ih, dosta su korišćeni mimeografi. Pri izradi matrica, braća su upotrebljavala smesu od lepka, želatina i voska koju su u tankom ravnom sloju nanosili na glatku pravougaonu površinu, najčešće od stakla. Koristeći specijalno mastilo koje su sami pravili, na papiru su izrađivali reljefni otisak teksta. Nakon što bi se mastilo osušilo, ravnomerno su pritiskali papir na površinu premazanu voskom i tako su dobijali matricu. Međutim, te matrice su bile kratkog veka, tako da su braća stalno morala da izrađuju nove. Uz to, kao i u slučaju prepisivanja, matrice su predstavljale rizik — osoba koja je pisala tekst mogla je da bude identifikovana po rukopisu.

Počev od 1970-ih, braća su napravila više od deset prenosivih mašina za ručno umnožavanje koje su služile sve do kraja zabrane. Bile su izrađene po uzoru na jedan model iz Austrije. Pri radu na njima korišćene su štamparske ploče od plastificiranog papira. Braća su ih zvala „mlinovi“. Osim toga, krajem 70-ih godina prošlog veka nabavljeno je nekoliko ofset mašina za štampanje u arcima, ali su one neko vreme bile van upotrebe jer braća nisu umela da prave štamparske ploče. Međutim, jedan brat iz tadašnje Čehoslovačke, koji je bio hemijski inženjer, počeo je 1985. da uči braću kako da prave štamparske ploče. Nakon toga se znatno poboljšao kvalitet i povećala količina proizvedene literature.

 [Okvir/Slika na stranama 136, 137]

Jehova me je osposobio

Nikolaje Bentaru

Rođen: 1957.

Kršten: 1976.

Neki podaci: U vreme komunizma pomagao je u štampanju literature. Sada on i njegova supruga Veronika služe kao specijalni pioniri.

Počeo sam da proučavam Bibliju 1972, u mestu Sačele. Krstio sam se četiri godine kasnije, kada sam imao 18 godina. U to vreme je naša aktivnost bila pod zabranom i sastanci su održavani u manjim grupama. Uprkos tome, redovno smo dobijali duhovnu hranu, čak i biblijske drame na audio-kasetama, sa dijapozitivima u boji.

Posle krštenja, najpre sam dobio zadatak da radim na projektoru za dijapozitive. Dve godine kasnije, povereno mi je dodatno zaduženje — nabavka papira za ilegalno štampanje u našem kraju. Godine 1980, naučio sam kako se štampa i pomagao sam u štampanju Kule stražare, Probudite se! i drugih publikacija. Za to smo koristili mimeograf i jednu malu ručnu presu.

U međuvremenu sam upoznao Veroniku, divnu sestru koja je verno služila Jehovi. Postala je moja supruga i uvek mi je pružala veliku podršku u službi. Godine 1981, Oto Kuglič iz austrijske podružnice pokazao mi je kako da rukujem našom prvom ofset presom za štampanje u arcima. Drugu presu smo montirali 1987, u Kluž-Napoki, i moj zadatak je bio da obučavam one koji će raditi na njoj.

Nakon ukidanja zabrane, 1990, Veronika, ja i naš sin Florin radili smo još oko osam meseci na štampanju i distribuisanju literature. Florin je pomagao pri kontroli odštampanih strana pre njihovog presovanja, spajanja, pakovanja i otpreme. Godine 2002, nas troje smo naimenovani da služimo kao pioniri u mestu Mizil, koje se nalazi oko 80 kilometara severno od Bukurešta i ima 15 000 stanovnika. Veronika i ja služimo kao specijalni pioniri, a Florin je opšti pionir.

 [Okvir/Slika na stranama 139, 140]

Jehova je zatvorio oči neprijatelju

Ana Vijusenku

Rođena: 1951.

Krštena: 1965.

Neki podaci: Od ranih tinejdžerskih godina pomagala je roditeljima pri umnožavanju literature. Kasnije je učestvovala u prevođenju publikacija na ukrajinski.

Bilo je to 1968. godine. Tog dana sam prepisivala Kulu stražaru na papirne matrice za umnožavanje. Ali, zaboravila sam da sakrijem matrice pre nego što sam krenula na sastanak. Vratila sam se u ponoć. Čim sam ušla u kuću, čula sam kako se ispred zaustavlja automobil. Pre nego što sam uspela da vidim ko je, u kuću je banulo pet agenata Sekuritatee s nalogom za pretres. Bila sam strašno uplašena, ali sam uspela da ostanem smirena. U isto vreme, preklinjala sam Jehovu da mi oprosti što sam bila nepromišljena, obećavajući da više nikada neću propustiti da sklonim ono što sam radila.

Policajac koji je predvodio istragu sedeo je baš za stolom na kom su se nalazili papiri koje sam ja na brzinu pokrila stolnjakom kada sam čula njihov automobil. Ostao je tu nekoliko sati, sve dok pretres nije završen. Dok je pisao izveštaj — samo nekoliko centimetara od matrica — nekoliko puta je poravnao stolnjak. U izveštaju je napisao da zabranjena literatura nije pronađena ni u kući ni kod stanara.

I pored toga, ti ljudi su odveli oca u Baja Mare. Majka i ja smo se gorljivo molile za njega i ujedno smo zahvaljivale Jehovi što nas je te noći zaštitio. Na naše veliko olakšanje, otac se za nekoliko dana vratio kući.

Nedugo posle toga, dok sam prepisivala neke publikacije, ponovo sam čula kako se pred našom kućom zaustavlja neko vozilo. Ugasila sam svetlo i provirila kroz zastor na prozoru. Videla sam nekoliko ljudi u uniformama, sa sjajnim oznakama činova na epoletama, kako izlaze iz kola i ulaze u kuću preko puta. Sledeće noći zamenila ih je druga grupa, što je potvrdilo naše sumnje da se radi o špijunima Sekuritatee. Uprkos tome, nastavili smo da umnožavamo literaturu, ali smo materijal iznosili kroz baštu iza kuće, kako nas policija ne bi otkrila.

Otac je imao običaj da kaže: „Ulica između nas i neprijatelja je kao stub od oblaka koji je stajao između Izraelaca i Egipćana“ (Izl. 14:19, 20). Lično sam se uverila koliko je bio u pravu!

 [Okvir/Slika na stranama 143, 144]

Spasao nas je oštećen auspuh

Trajan Kira

Rođen: 1946.

Kršten: 1965.

Neki podaci: Jedan je od braće koja su tokom zabrane bila zadužena za štampanje i isporuku literature.

Jednog letnjeg nedeljnog jutra, spakovao sam osam vreća sa literaturom u svoj auto. Pošto nisu sve mogle da stanu u prtljažnik, uklonio sam zadnje sedište i tu smestio preostale vreće. Prekrio sam ih ćebadima i na sve to sam bacio i jedan jastuk. Svako ko bi pogledao unutra jednostavno bi zaključio da naša porodica ide na plažu. Kao dodatnu meru opreza, stavio sam jedno ćebe i preko vreća u prtljažniku.

Nakon što smo se pomolili za Jehovin blagoslov, nas petoro — moja supruga, naša dva sina, ćerka i ja — krenuli smo u Tirgu Mureš i Brašov, gde je trebalo da isporučimo literaturu braći. Tokom vožnje, pevali smo pesme Kraljevstva. Nakon što smo prešli oko 100 kilometara, naišli smo na deo puta koji je bio pun rupa. Pošto je auto bio spušten zbog težine, auspuh je udario u nešto na putu i izduvna cev se naprosto pocepala. Zaustavio sam auto i stavio oštećeni deo u prtljažnik, na ćebe pored rezervne gume. Zatim smo produžili dalje, praveći veliku buku!

U mestu Luduš, zaustavio nas je policajac koji je kontrolisao ispravnost vozila. Proverio je broj motora i testirao sirenu, brisače, svetla i ostalo, a zatim je zatražio da vidi rezervnu gumu. Dok sam išao ka zadnjem delu auta, sagnuo sam se i kroz prozor šapnuo supruzi i deci: „Počnite da se molite. Sad nam samo Jehova može pomoći.“

Kada sam otvorio prtljažnik, policajac je odmah ugledao oštećeni deo auspuha. „Šta je to?“, pitao je. „Moraćete da platite kaznu!“ Zadovoljan što je pronašao neki nedostatak, prekinuo je kontrolu. Zatvorio sam prtljažnik i odahnuo. Nikad nisam radosnije platio kaznu! Ostatak puta smo prešli bez problema i braća su dobila literaturu.

 [Okvir/Slika na stranama 147-149]

Susret sa Sekuritateom

Viorika Filip

Rođena: 1953.

Krštena: 1975.

Neki podaci: U punovremenoj službi je od 1986. Sada je član betelske porodice.

Kada smo moja sestra Aurika i ja postale Jehovini svedoci, naša porodica je veoma grubo postupala prema nama. Koliko god da je bilo bolno, to nas je ojačalo da izdržimo predstojeće neprijatne susrete sa Sekuritateom. Takav susret sam imala jedne decembarske večeri, 1988. godine. U to vreme sam živela sa Aurikom i njenom porodicom u gradu Oradea, nedaleko od granice s Mađarskom.

Kada sam završila korekturu jednog časopisa, stavila sam ga u torbu i ponela bratu koji je nadgledao prevođenje. Nisam znala da su agenti Sekuritatee tamo, da pretresaju kuću i ispituju ukućane i svakog ko naiđe. Na svu sreću, kada sam shvatila šta se dešava, uspela sam da spalim časopis koji sam nosila a da to niko ne primeti. Nakon toga, agenti su me zajedno s drugim Svedocima odveli u policiju radi daljnjeg ispitivanja.

Saslušavali su me celu noć, a sledećeg dana su pretresli moje zvanično mesto boravka, malu  kuću u obližnjem selu Ujleaku de Munte. Ja nisam živela u njoj, ali braća su tu držala materijal za ilegalni rad. Agenti su ga pronašli, a zatim su me odveli nazad u policiju i tukli gumenom palicom kako bi me prisilili da im otkrijem imena onih koji su u bilo kakvoj vezi s materijalom koji su pronašli. Preklinjala sam Jehovu da mi pomogne da izdržim batinanje. Počela sam da osećam spokojstvo, a bol nakon svakog udarca nije trajao duže od nekoliko sekundi. Ipak, ruke su mi uskoro toliko otekle da sam se pitala da li ću ikada ponovo moći da pišem. Te večeri su me pustili — bila sam bez prebijene pare, izgladnela i iscrpljena.

Uputila sam se prema glavnoj autobuskoj stanici, a jedan agent Sekuritatee pratio me je u stopu. Pošto tokom saslušanja nisam rekla gde živim, nisam mogla da odem pravo u Aurikinu kuću iz straha da ću ugroziti njenu sigurnost i sigurnost njene porodice. Nisam znala gde da idem niti šta da uradim. Zato sam se usrdno molila Jehovi, govoreći mu da mi je očajnički potrebna hrana i da čeznem za tim da spavam u svom krevetu. ’Možda tražim previše‘, pomislila sam.

Stigla sam na stanicu baš kada je autobus kretao. Potrčala sam i ušla, iako nisam imala novca da platim kartu. Ispostavilo se da ide baš u selo u kom se nalazila moja kuća. Agent Sekuritatee je takođe ušao u autobus, pitao me gde on vozi, a zatim je brzo izašao. Na osnovu toga sam zaključila da me u Ujleaku de Munte čeka drugi agent. Na moje olakšanje, vozač mi je dopustio da ostanem u autobusu. ’Ali, zašto idem u Ujleaku de Munte?‘, pitala sam se. Nisam želela da idem u moju kuću, jer u njoj ionako nisam imala ništa za jelo, čak ni krevet.

Dok sam još uvek u molitvi iznosila svoje brige Jehovi, vozač je zaustavio autobus u predgrađu Oradee da bi neki njegov prijatelj izašao. Iskoristila sam priliku da i ja tu siđem. Dok je autobus odlazio, osetila sam veliku radost. Oprezno sam nastavila put do stana jednog brata kog sam poznavala. Stigla sam baš kad je njegova supruga skidala sa šporeta gulaš, jedno od mojih omiljenih jela. Pozvali su me da ostanem na večeri.

Kasnije te noći, kada sam mislila da je opasnost prošla, otišla sam do Aurikine kuće. Spavala sam u svom krevetu. Da, Jehova mi je dao baš ono za šta sam ga molila — ukusan obrok i moj krevet. Kako predivnog Oca imamo!

[Okvir na 155. strani]

Mladi usredsređeni na duhovne stvari

Tokom perioda progonstva, mladi hrišćani su istrajali u svojoj odanosti Bogu, što je za svaku pohvalu. Mnogi od njih su zbog dobre vesti rizikovali da izgube slobodu. Danas se oni suočavaju s drugačijim ispitima, i nažalost, neki su postali duhovno slabi. Ipak, drugi su ostali usredsređeni na duhovne stvari. Na primer, nekoliko srednjoškolaca iz mesta Kampija Turzi zajedno razmatra dnevni citat tokom velikog odmora. Oni to čine u školskom dvorištu ili na igralištu, a ponekad im se pridruže i drugi učenici.

Jedna mlada sestra je zapazila: „Razmatranje dnevnog citata s mojim prijateljima za mene je poput utočišta, kratko bekstvo od društva onih koji ne služe Jehovi. Ujedno me hrabri to što znam da nisam jedini Jehovin svedok u školi.“ Direktorka škole i neki profesori pohvalili su ove primerne mlade osobe.

[Okvir na 160. strani]

Zakonsko utvrđivanje dobre vesti

U četvrtak, 22. maja 2003, rumunsko Ministarstvo kulture i vera objavilo je ukaz kojim se potvrđuje da je Religiozna organizacija Jehovinih svedoka, registrovana 9. aprila 1990, priznata od strane države kao pravno telo. Stoga Jehovini svedoci imaju pravo na sve zakonske povlastice koje uživaju i ostale priznate religije, na primer pravo da propovedaju i grade Dvorane Kraljevstva. Ovo priznanje je rezultat mnogih pravnih bitaka koje su vođene dugi niz godina.

 [Tabela/Grafikon na stranama 80, 81]

RUMUNIJA ZNAČAJNI DOGAĐAJI

1910.

1911: Karolj Sabo i Jožef Kiš se vraćaju iz Sjedinjenih Država.

1920: Osnovana podružnica u gradu Kluž-Napoki. Povereno joj je nadgledanje dela u Albaniji, Bugarskoj, Mađarskoj, Rumuniji i bivšoj Jugoslaviji.

1924: U Kluž-Napoki kupljeno imanje za zgradu podružnice i štampariju.

1929: Nadgledanje povereno nemačkoj podružnici, a kasnije Kancelariji za srednju Evropu, u Švajcarskoj.

1938: Vlada zatvara i zapečaćuje kancelariju podružnice u Bukureštu.

1940.

1945: Udruženje Jehovinih svedoka u Rumuniji zakonski registrovano.

1946: Na prvom kongresu za celu zemlju koji je održan u Bukureštu okupilo se oko 15 000 osoba.

1947: Tokom avgusta i septembra Alfred Rutiman i Martin Mađaroši obilaze braću širom Rumunije.

1949: Komunistička vlada zabranjuje aktivnost Jehovinih svedoka i oduzima svu imovinu podružnice.

 1970.

1973: Umesto švajcarske podružnice, nadgledanje preuzima austrijska podružnica.

1988: Predstavnici Vodećeg tela dolaze u posetu Rumuniji.

1989: Pad komunističkog režima.

1990: Jehovini svedoci dobijaju zakonsko priznanje. Održavaju se pokrajinski sastanci.

1991: Kula stražara na rumunskom počinje da izlazi u boji, simultano sa engleskim izdanjem.

1995: Ponovo otvorena podružnica u Bukureštu.

1999: Održan prvi razred Škole za obučavanje naimenovane braće.

2000.

2000: Hrišćanski grčki spisi prevoda Novi svet objavljeni na rumunskom.

2004: Posvećena prva kongresna dvorana, u Negrešti-Oašu.

2005: U Rumuniji je aktivno 38 423 objavitelja.

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

40 000

20 000

1910 1940 1970 2000

 [Mape na 73. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

POLJSKA

SLOVAČKA

MAĐARSKA

UKRAJINA

MOLDAVIJA

RUMUNIJA

Satu Mare

Oradea

Arad

Negrešti-Oaš

Baja Mare

MARAMUREŠ

Brebi

Bistrica

Toplica

Kluž-Napoka

Tirgu Mureš

Okna Mureš

TRANSILVANIJA

Karpati

Fratauci

Balkauci

Ivankauci

Prut

MOLDAVIJA

Brašov

Sačele

Mizil

BUKUREŠT

VLAŠKA

Galac

Braila

Dunav

DOBRUDŽA

SRBIJA I CRNA GORA

BUGARSKA

MAKEDONIJA

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slike na 69. strani]

Godine 1911, Karolj Sabo i Jožef Kiš vratili su se u svoju domovinu kako bi propovedali o Kraljevstvu

[Slika na 70. strani]

Paraskiva Kolmar, sa svojim mužem i osmoro dece

[Slika na 71. strani]

Gavrila Romoča

[Slika na 71. strani]

Elek i Elizabet Romoča

[Slika na 77. strani]

Izgradnja nove podružnice u Kluž-Napoki, 1924.

[Slika na 84. strani]

Zbog sve većeg progonstva, literatura je izlazila pod različitim imenima

[Slika na 86. strani]

Niku Palies je došao iz Grčke kako bi pomogao u delu propovedanja

[Slika na 89. strani]

Slušanje snimljenog biblijskog govora, 1937.

[Slika na 95. strani]

Martin i Marija Mađaroši (ispred) i Elena i Pamfil Albu

[Slika na 102. strani]

Pokrajinski sastanak, Baja Mare, 1945.

[Slika na 105. strani]

Plakat koji je korišćen povodom kongresa za celu zemlju, 1946.

[Slika na 111. strani]

Mihaj Nistor

[Slika na 112. strani]

Vasile Sabadaš

[Slika na 117. strani]

Uređaj za prisluškivanje koji je koristila Sekuritatea

[Slika na 120. strani]

Periprava, radni logor u delti Dunava

[Slika na 133. strani]

Mlin

[Slike na 134. strani]

Veronika i Nikolaje Bentaru u skrovištu ispod svoje kuće

[Slika na 138. strani]

Doina i Dumitru Čepanaru

[Slika na 138. strani]

Petre Ranka

[Slike na 141. strani]

Pokrajinski sastanci koji su održavani tokom 1980-ih

[Slika na 150. strani]

Prva škola za pionire u Rumuniji, 1993.

[Slika na 152. strani]

Roberto i Imelda Frančesketi

[Slike na stranama 156, 157]

Hiljade delegata prisustvovalo je 1996. međunarodnim kongresima „Glasnici božanskog mira“, koji su održani uprkos protivljenju sveštenstva

 [Slike na 158. strani]

(1) Kompleks od sedam Dvorana Kraljevstva, Tirgu Mureš

(2) Rumunska podružnica, Bukurešt

(3) Kongresna dvorana, Negrešti-Oaš

[Slika na 161. strani]

Odbor podružnice, od gornjeg levog ugla u smeru kazaljke na satu: Danijele di Nikola, Žon Brenka, Gabrijel Negroju, Dumitru Oul i Jon Roman