Zambija

Afrika je poput velike izvezene haljine. Od belog peska na obalama Sredozemnog mora, preko zlatne Sahare i smaragdnozelenih šuma do vetrovitih belih obala Rta dobre nade, ovaj kontinent predstavlja dom za deseti deo svetske populacije. Ceo pejzaž je protkan mnogim rekama, kao što su Nil, Niger, Kongo i Zambezi. A duboko u njenim naborima leže ogromne rezerve zlata, bakra i dragog kamenja.

Zambija se nalazi na mestu gde se tropska kišna šuma u basenu reke Kongo uzdiže i sreće sa blago talasastom savanom na centralnoafričkoj visoravni. Neki kažu da na karti ova zemlja podseća na ogromnog nakrivljenog leptira. Unutar njenih neobičnih granica, koje su nastale kao posledica kolonizacije, nalazi se područje veličine preko 750 000 kvadratnih kilometara, što je skoro sedam i po puta više od površine Srbije i Crne Gore.

Na severoistoku današnje Zambije nalazi se Velika rasedna dolina. Zapadnim i južnim krajevima proteže se moćna reka Zambezi. Sve do kraja 19. veka, ova zemlja je bila nedodirljiva za strance koji su plenili Afriku u potrazi za zlatom, slonovačom i robovima. Istraživač Dejvid Livingston, sin škotskog mlinara, pomogao je svetu da 1855. vidi zemlju iza  „Dima koji grmi“ — zadivljujućeg čuda koje je Livingston u čast engleske kraljice kasnije nazvao Viktorijini vodopadi.

Ubrzo je crkva poslala misionare koji su, da bi otvorili srce kontinenta, revno širili „hrišćanstvo, trgovinu i civilizaciju“. Način na koji su oni vršili svoje misionarsko delo i nije bio baš neka preporuka za ono što su propovedali. Ipak, nije dugo prošlo do dolaska onih koji su se uz Božju pomoć na pravi način preporučili kao njegove sluge (2. Kor.6:3-10).

Počeci

Do 1890, na području današnje Zambije delovalo je pet misionarskih udruženja. Početkom 20. veka, zabrinuti zbog napretka kolonijalne vlasti i trgovačkih poduhvata, sve više Afrikanaca tražilo je vođstvo. Širom kontinenta počeli su da se pojavljuju neobični i čudni religiozni pokreti. Ali, uskoro će stići prava duhovna pomoć. Već oko 1911, do osoba iskrenog srca u Zambiji stigle su Studije Pisma. Biblijske istine iz ovih knjiga brzo su se proširile na sever, iako ih nisu uvek prenosili oni koji su iskreno želeli da služe Bogu.

Čarls Tejz Rasel, koji je tada nadgledao delo propovedanja o Kraljevstvu, poslao je 1910. Vilijama Džonstona, pouzdanog, razboritog brata iz Glazgova, da pomogne braći u Njasi (sada Malavi). Nažalost, nekolicina onih koji su tamo prethodno otišli — i domoroci i stranci — izvrnuli su biblijske istine kako je njima odgovaralo radi sebičnih ciljeva. U narednim godinama, u Severnu Rodeziju (sada Zambija) došli su samozvani propovednici i pastori, i počeli da zagovaraju ideologiju koja je bila nekakva mešavina  religije, obećanja o oslobođenju i nečistih običaja. Dok je brat Džonston pomagao onima u Njasi, za koje je inače rekao da su „puni žarke želje da bolje upoznaju Božju Reč“, zapadnim oblastima je poklonjeno malo pažnje. Iako je biblijska literatura stizala u Severnu Rodeziju poštom i preko radnika koji su se selili, delo propovedanja o Kraljevstvu u tim godinama odvijalo se uglavnom bez nadgledanja.

Period neizvesnosti

Početak 1920-ih bio je period neizvesnosti. Lokalni „Pokreti Kule stražare“ umnogome su narušili ugled prave hrišćanske službe Božjih slugu. Neki su govorili o razmenjivanju žena i drugim gresima. Ti pojedinci ne samo što nisu razumeli biblijske istine već su i lagali da su povezani sa Istraživačima Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali. Ipak, očigledno je bilo mnogo onih koji su iskrenim pridržavanjem biblijskih načela i revnim propovedanjem pokazali da žive po istini.

Bilo je teško prepoznati one koji su iskreno želeli da služe Bogu. Tomas Volder i Džordž Filips, obojica iz Britanije, stigli su 1924. u Keptaun (u Južnoafričkoj Republici) u podružnicu Istraživača Biblije. Brat Volder, koji je tada imao nešto više od 30 godina, putovao je Rodezijom kako bi ustanovio ko je bio povezan s nazivom Kula stražara. Naredne godine, Vilijam Doson, iz Evrope, određen je da posećuje grupe koje su napredovale. Zapazio je da su neki samozvani pastori krštavali velike mase ljudi, od kojih većina nije ni razumela, ni cenila biblijsku istinu. Levelin Filips (koji nije u srodstvu sa Džordžom Filipsom) kasnije je napisao: „Postalo je veoma jasno da je ogromna većina bila poput stanovnika  Ninive koji ’nisu znali šta je desno, a šta levo‘“ (Jona 4:11, NW). Mnogi su bili iskreni, ali pošto skoro uopšte nije bilo publikacija na domorodačkim jezicima, ljudima je bilo teško da razumeju istinu. Stalna nastojanja da se od vlade dobije dozvola za nadgledanje dela bila su neuspešna i zato je podružnica u Keptaunu odlučila da se prekine s propovedanjem i krštavanjem. Iako se i dalje moglo proučavati s ljudima i sastajati se u svrhu obožavanja, brat Volder je napisao pismo grupama zainteresovanih osoba, podstičući ih da se podlože ovoj privremenoj odluci dok ne bude naimenovan predstavnik Istraživača Biblije.

Propovedanje uz prugu

Vekovima je lokalno stanovništvo koristilo površinske naslage bakra za izradu oruđa i dekorativnih predmeta. Sredinom 1920-ih, Britanska južnoafrička kompanija koja je već posedovala to područje i imala monopol nad iskopavanjima, počela je da eksploatiše ogromne podzemne rezerve. Bili su potrebni radnici i hiljade su došle iz seoskih područja u novoosnovane gradove uz prugu koja je prvobitno trebalo da spaja Keptaun i Kairo.

Džejms Luka Mvango se priseća: „Društva, kako su se skupštine tada zvale, funkcionisala su na prilično drugačiji način u odnosu na današnju organizaciju. Pre 1930, sastanci za proučavanje Biblije bili su ograničeni na male grupe. Neki zainteresovani su kontaktirali s podružnicom u Keptaunu, dok su drugi tražili literaturu direktno iz Bruklina. Pošto je literatura bila na engleskom, mnogima je bilo teško da na ispravan način razumeju istinu.“ Iako su grupe uglavnom bile male, one su napredovale i njihova  revnost i odlučnost da organizovano svedoče sve više su dolazile do izražaja. To nije promaklo sveštenstvu.

Kampanja protiv Svedoka

Do maja 1935, istaknute religiozne grupe uticale su da se promeni krivični zakon Severne Rodezije, čime su uvoz i deljenje takozvane podrivačke literature predstavljali ozbiljan prekršaj. Naravno, oni koji odlučuju šta je podrivačka literatura vode se sopstvenim političkim ili religioznim ubeđenjima. Kako se ispostavilo, nije bilo sumnje da su protivnici tražili izgovor da zabrane Jehovine svedoke.

Kada su na vest o novom porezu izbile pobune u rudarskim naseljima, protivnici su u tome videli priliku da optuže Svedoke da rade protiv vlade. Početkom tog istog meseca, Svedoci su imali jedan pokrajinski sastanak u Lusaki. Protivnici su tvrdili da je taj mali sastanak sigurno na neki način bio povezan s nemirima više od 300 kilometara severno. Tomson Kangale, koji je u to vreme bio mladić, priseća se: „Znali smo da se sprema nevolja. Umesto da propovedamo, odlučili smo da ostanemo u domovima i da pevamo pesme Kraljevstva. Znali smo da ne treba da učestvujemo u štrajkovima i nasilju.“ Pa ipak, usledila su hapšenja i u mnogim gradovima braća su isterana iz svojih domova, a njihova biblijska literatura je zaplenjena ili uništena. Guverner je objavio zabranu 20 naših publikacija.

Osnovana je istražna komisija kako bi se ispitalo šta je prouzrokovalo nemire. Oblasni komesar je  nerado priznao: „Jehovini svedoci i Kula stražara kao organizacija nemaju nikakve veze sa štrajkom.“ Nijedan Jehovin svedok nije bio umešan ni u jednu pobunu. Ipak, u jednoj knjizi se opisuje šta se desilo: „Istražna komisija... primila je mnoge ozbiljne optužbe na osnovu veoma slabih dokaza, [i] na temelju njenog izveštaja, literatura Jehovinih svedoka je zabranjena. U nekoliko oblasti, poglavice [plemena] su sprovele žestoku kampanju protiv Svedoka, spaljujući mesta za sastajanje koja su pripadala Kuli stražari“ (Christians of the Copperbelt).

U međuvremenu, podružnica u Keptaunu stalno je podnosila molbe britanskom ministru za kolonije da se Svedocima „dozvoli da na osnovu od Boga datog prava obožavaju Jehovu Boga u skladu sa sopstvenom savešću, bez mešanja sa strane“. Podneta je molba i za osnivanje podružnice sa zastupnikom. Jehova je blagoslovio te napore. U martu 1936, ministar je odobrio otvaranje skladišta u Lusaki i postavljanje Levelina Filipsa za zastupnika.

Četiri zahteva

Otvaranje skladišta u Lusaki bila je značajna pobeda. Međutim, sve dok nije pružen prihvatljiv dokaz da su skupštine nadgledane na organizovan način, guverner nije zakonski priznao Jehovine svedoke kao religioznu organizaciju. U narednim godinama, brat Filips je marljivo radio s vernom braćom kako bi pomogao iskrenim osobama i ojačao ih, i isključio one  koji su unapređivali nebiblijsko postupanje. Pioniri su dobili obuku u doktrinarnom, moralnom i organizacijskom pogledu, a zatim su poslati da pomažu grupama i skupštinama.

Komentarišući o tom periodu, jedan brat je rekao: „Najbolja godina za objavitelje u Zambiji bila je 1940. Te godine se ponovo počelo s krštavanjem, koje je prekinuto 1925.“

„Pre nego što bi joj se dozvolilo da se krsti“, priseća se Džejms Mvango, „osoba je morala da prouči ono što smo zvali četiri zahteva. Zatim je o njihovom značenju s njom porazgovarao brat koji krštava ili neki drugi brat kog je odredio sluga društva. Prvi zahtev je bio upoznavanje s istinom, drugi pokajanje, treći učenje Božje Reči i četvrti predanje. Kada je student ispravno razumeo ta četiri zahteva, mogao je da se krsti. Ova procedura je bila uvedena da bi se zasiguralo da oni koji će biti kršteni znaju šta rade.“

Zabrana literature

Naročito tokom Drugog svetskog rata, vladini službenici su pogrešno tumačili neutralnost Svedoka kao protivljenje državnoj regrutnoj politici. U decembru 1940, spisak zabranjene literature se proširio i na njemu se našla sva literatura koju su izdavali Jehovini svedoci. Uvoz literature takođe je bio zabranjen. U proleće 1941, vlada je izdala zahtev da svi, ukoliko poseduju literaturu Kule stražare, predaju te publikacije ili će biti krivično gonjeni, a možda čak i zatvoreni.

Solomon Limbela, koji je bio putujući nadglednik i kasnije pohađao školu Gilead, priseća se: „Krili smo literaturu u kanuima na reci Zambezi. Vezivali  smo knjige ispod kreveta i čak ih krili u zalihama kukuruznog brašna i prosa.“

Jedan drugi brat kaže: „Morali smo da zakopamo knjige. Međutim, Verijsku Bibliju koju smo veoma cenili nismo morali da skrivamo, jer nije bila pod zabranom. Izgubili smo mnogo knjiga — neke su pojeli termiti, a neke su ukrali lopovi. Pošto smo često išli do mestâ gde smo zakopavali knjige, lopovi su mislili da zakopavamo neke vredne stvari. Sećam se da sam jednog dana kada sam otišao u šipražje da proučavam našao knjige koje su bile svuda razbacane. Sakupili smo ih i ponovo sakrili, ali na drugom mestu.“

Levelin Filips je hrabro napisao žalbu guverneru zbog zabrane publikacija. Početkom te godine je već bio u zatvoru zbog toga što je odbio vojnu službu, a sada je bio osuđen na još šest meseci. Jedan dobrovoljac koji je privremeno služio u skladištu u Lusaki, rekao je: „Često su dolazili iz Odeljenja za kriminalistiku, i brat Filips je stalno pozivan u policijsku stanicu.“ Pa ipak, brat Filips je nastavio da u skupštinama unapređuje red i duh revnosti. Kada su se na raspolaganje stavila sposobna braća, dobili su obuku i bili poslati kao putujuće sluge. Oni su doprineli tome da se 1943. dostigne najveći broj od 3 409 objavitelja.

Sve bliže većim slobodama

Nakon rata, podružnice Jehovinih svedoka iz Britanije i Južnoafričke Republike stalno su slale molbe Kolonijalnom sekretarijatu u Londonu za legalizovanje naših publikacija. Kada je dobila peticiju sa više od 40 000 potpisa podrške za obrazovno delo Jehovinih svedoka, vlada je skinula neke publikacije sa  spiska zabranjene literature. Međutim, časopis Kula stražara još uvek je bio pod zabranom.

U januaru 1948, Natan Nor i Milton Henšel iz centrale Jehovinih svedoka u Bruklinu, prvi put su posetili Zambiju. Nakon što su prisustvovali četvorodnevnom kongresu u Lusaki, sastali su se s ministrom unutrašnjih poslova i javnim tužiocem, koji su im rekli da će uskoro biti ukinute i ostale zabrane. Kako su braća bila radosna kada je delo Jehovinog naroda konačno bilo zakonski priznato! Prvog septembra 1948, osnovana je nova podružnica pod imenom Jehovini svedoci, a ne Društvo Kula stražara. I vlasti i stanovništvo, pa čak i sama braća, razumeli su jasnu razliku između Jehovinih svedoka i onih koji su bili naklonjeni sektama „Kule stražare“.

Tokom prethodnih 40 godina, religiozni protivnici, koji su se slabo zanimali za stvaranje Hristovih učenika, usmerili su svoje snage na rušenje vere onih koji su slušali dobru vest. Jehovini svedoci, koji su neko vreme pogrešno predstavljani kao „varalice“, nastavili su da dokazuju da su istinite Božje sluge (2. Kor. 6:8). U iščekivanju posleratnih sloboda, oni su s radošću počeli da se pripremaju za predstojeći porast.

 Misionarska služba

„Jedan od blagoslova misionarske službe jeste to što se može videti kako Jehova koristi mnoge muškarce i žene u ostvarenju svoje namere. Takođe pričinjava radost kada vidimo cenjenje onih kojima se pruža duhovna pomoć“, rekao je Ijan (Džon) Ferguson, koji je godinama služio u Zambiji. Misionari drugih religija često su preokupirani socijalnim i ekonomskim pitanjima, dok se misionari Jehovinih svedoka usredsređuju na delo stvaranja Hristovih učenika. Izvršavajući tu Božju zapovest, oni pružaju dokaz da imaju ’nelicemernu ljubav‘ (2. Kor. 6:6).

Misionarski duh je očigledan kod pojedinaca kao što je Vilijam Džonston koji je nekoliko godina pre izbijanja Prvog svetskog rata došao u južnu Afriku i tu oblast proputovao uzduž i popreko. Pjet de Jaher, Pari Vilijams i drugi, do početka 1921. stigli su do Solzberija (sada Harare), glavnog grada susedne Južne Rodezije (sada Zimbabve). Sredinom 1920-ih, u Severnu Rodeziju su došli Džordž Filips, Tomas Volder i Vilijam Doson. Drugi, od kojih su neki rođeni  u Severnoj Rodeziji, ali su u kontakt sa Istraživačima Biblije došli dok su radili u inostranstvu, vratili su se da šire „dobru vest o dobrim stvarima“ (Rimlj. 10:15). Manase Nkhoma i Oliver Kabungo dali su veliki doprinos u to vreme. Džozef Mulemva, poreklom iz Zambije, čuo je za dobru vest u rudniku Vanki (sada Hvange), u severnom Zimbabveu, i kasnije je verno služio u zapadnoj Zambiji. Fred Kabombo je služio kao prvi putujući nadglednik u tom području. Ova braća su bila pravi pioniri, obrađujući područja gde se dobra vest malo propovedala ili se nije nimalo propovedala. Oni su postavili dobar temelj za budući rast.

Kako se Drugi svetski rat bližio kraju, Čarls Holidej iz Južnoafričke Republike odazvao se na poziv Džordža Filipsa iz podružnice u Keptaunu da posećuje grupe zainteresovanih osoba u pokrajini Zapadna (Zambija). U pratnji jednog brata koji mu je pomagao kao prevodilac, brat Holidej je putovao teretnim vozom za prevoz drvne građe, kanuom i šinskim kolicima. Kada su stigli u Senangu, gradić na oko 250 kilometara severno od Viktorijinih vodopada, srdačno ih je dočekalo mnoštvo ljudi. Neki od prisutnih su putovali nekoliko dana i bili su živo zainteresovani da čuju kako će ovaj posetilac objasniti biblijske istine.

Dolaze misionari iz Gileada

Godine 1948, u Zambiju su stigla dva misionara, Hari Arnot i Ijan Ferguson. Pažnja je sada bila usmerena na hiljade Evropljana koji su se ovde doselili zbog vađenja rude bakra. Odaziv je bio izvrstan. Te godine je broj Svedoka koji su bili aktivni u službi porastao za 61 posto.

 U mnogim mestima nije bilo neobično da misionari imaju listu čekanja sa imenima osoba koje su želele da proučavaju Bibliju. Podružnica je kupila kamionet star deset godina, koji je služio dvojici misionara u putujućem delu da obilaze područja van industrijskih centara. „Dobro nas je služio“, stajalo je u jednom izveštaju, „iako smo se ponekad vraćali kući na tri točka ili vukući za sobom pola šasije.“

Do 1951, u Zambiji je bilo šest misionara. U decembru 1953, došlo je još šest njih da pomogne. Među njima su bili Valori i Džon Majls, koji su služili u Zambiji šest godina pre nego što su dobili dodelu u Zimbabveu, a onda u Lesotu. U narednim godinama, došlo je još misionara: Džozef Horiluk, Džon i Ijan Renton, Judžin Kinašuk, Pol Ondejko, Piter i Vera Paliser, Ejvis Morgan i drugi — svi su oni od srca dali svoj doprinos. Naravno, da bi bili efikasni u svojoj posebnoj službi, trebalo je da podnesu neke žrtve i da načine izvesna prilagođavanja.

„Još je dete!“

„Bio sam siguran da je posredi greška“, kaže Vejn Džonson, prisećajući se kako se osećao kada je dobio dodelu da služi u Zambiji. Kao diplomac 36. razreda Gileada, Vejn je stigao početkom 1962, zajedno sa Erlom Arčibaldom. Sada sa svojom suprugom Grejs služi u Kanadi kao putujući nadglednik, a o tom vremenu kaže: „Imao sam samo 24 godine, a izgledao sam još mlađe. Dok sam učio jezik činjandža [to jest čičeva], čuo bih sestre kako šapuću među sobom kada bi me prvi put videle: ’Akali mvana‘, što znači: ’Još je dete!‘“

„Shvatio sam da ću morati potpuno da se oslonim na Jehovu i njegovu organizaciju“, kaže Vejn. „Želeo  sam da svi znaju da sam u duhu Dela apostolskih 16:4 samo prenosio uputstva i informacije od Jehove i njegove organizacije. Takođe sam se trudio da budem pristupačan. Kada se osvrnem na to vreme, još uvek se divim što mi je bila data tako velika prednost.“

Proterani!

Tokom 1960-ih i 1970-ih nastupile su promene. Povremeno bi u raznim delovima zemlje nastupilo progonstvo. Nakon sticanja državne nezavisnosti 1964, braća su počela da se suočavaju sa sve većim problemima u pogledu pozdravljanja zastave i pevanja himne. Krajem 1960-ih, neki političari su smatrali da su misionari imali negativan uticaj na ciljeve vlade. U izveštaju podružnice se objašnjava šta se desilo: „Rano ujutro 20. januara 1968, nadglednici iz skoro svake engleske skupštine telefonirali su podružnici obaveštavajući je da su dobili nalog o proterivanju. Zanimljivo je da su te naloge dobili ne samo oni koji su došli iz drugih država već i domaći državljani, među kojima su bili i Džordž Morton i Ajzak Čipungu.“

Sve se odvijalo munjevitom brzinom. U deset sati su u podružnicu došli imigracioni službenici i uručili naloge za pet parova misionara. „Začas posla“, priseća se misionar Frenk Luis, „bili su na našem pragu. Plan je bio da braća koja služe kao misionari izađu iz Betela na zadnja vrata i da odu kod jednog brata kako bi se počelo s pripremama koje smo napravili u slučaju zabrane. Međutim, oklevali smo da odemo jer su misionarke bile na spratu, ozbiljno bolesne od malarije. Ali lokalna braća su insistirala da odemo, obećavši da će se oni brinuti o sestrama. Znali smo da hoće.

 „Čudno smo se osećali kada smo u novinama Times of Zambia pročitali da je Kula stražara, kako su nas zvali, sada zabranjena i da se njene ’vođe‘ kriju. Naša imena su se pojavila na prvoj strani, uz obaveštenje da vlasti u potrazi za nama u celom gradu vrše pretres od kuće do kuće! Lokalna braća koja su ostala u podružnici obavila su izvrstan posao. Prebacili su dokumentaciju i literaturu na razna mesta. Narednog dana smo se vratili u podružnicu kako bismo se predali.“

Ispred podružnice je postavljena straža, a potom su pojedinim misionarima i drugim strancima uručeni nalozi o proterivanju. „Mi smo bili među poslednjima koji su napustili zemlju“, objašnjava brat Luis. „Još uvek nam stane knedla u grlu kada se setimo grupe sestara koje su, iako ih nismo ni poznavali lično, sa svojom decom pešačile 25 kilometara iz Kalulušija samo da bi nas pozdravile i rukovale se s nama!“

Drugi talas proterivanja

Vreme je prolazilo. Albert Musonda, koji sada služi kao član Odbora podružnice u Zambiji, imao je 22 godine i služio je kao računovođa u Betelu. Jednog dana 1975, iznenada je stigla policija. „Dali su misionarima manje od dva dana da napuste zemlju“, kaže on.

Džon Džejson dodaje: „U decembru 1975, stiglo je kratko pismo iz imigracione službe u kome nam je naređeno da napustimo zemlju u roku od 36 sati.“ Preko jednog advokata je uložena žalba i dobijeno je još malo vremena da misionari spakuju nešto od svojih stvari. „Nakon toga“, kaže brat Džejson, „morali smo da napustimo ljude koje smo puno zavoleli.“

 Albertova supruga Dejlis se priseća: „Ispratili smo braću do aerodroma Sautdaun. Džon Džejson je odleteo u Keniju, a Ijan Ferguson u Španiju.“ Šta je dovelo do ovog drugog talasa proterivanja?

Po mnogima, kongres 1975. bio je kap u prepunoj čaši. „Bio je to jedan od najvećih kongresa održanih tokom tog burnog perioda, sa preko 40 000 prisutnih“, priseća se Džon Džejson. Desilo se da je u blizini bilo organizovano i jedno političko okupljanje na kom su neki pozivali na odlučnu akciju protiv Jehovinih svedoka zbog njihove političke neutralnosti. Brat Džejson se priseća kako je rečeno da je zbog kongresa Jehovinih svedoka to političko okupljanje bilo slabo posećeno.

Povratak misionara

Prošlo je deset godina pre nego što je misionarima ponovo dozvoljen ulazak u Zambiju. Tokom 1980-ih, nastupio je period veće političke stabilnosti i smanjenih ograničenja. Godine 1986, Edvard Finč i njegova supruga Linda, došli su iz Gambije. Za njima su počeli da pristižu i drugi, među kojima su bili Alfred i Helen Kihe, i Ditmar i Sabina Šmit.

U septembru 1987, iz Zaira (današnje Demokratske Republike Kongo) preko Južnoafričke Republike stigli su Dejrel i Suzan Šarp. Oni su diplomirali u Gileadu 1969. i služili su u putujućem delu po celom Kongu, tako da su već bili upoznati sa životom u centralnoj Africi. Dejrel, inače prilično jak čovek, u specijalnoj punovremenoj službi je proveo više od 40 godina. On kaže: „Naš misionarski dom je dugi niz godina bio u Lubumbašiju, tik iza granice, tako da smo redovno putovali u Zambiju.“

 Suzan se jasno seća tog vremena. „U Kongu je početkom 1970-ih vladala glad, tako da smo svakih nekoliko meseci morali da idemo u Zambiju da obnovimo zalihe“, kaže ona. „Onda nas je početkom 1987. Vodeće telo zamolilo da iz Konga odemo na novu dodelu — u Zambiju!“ Pošto su se u Kongu suočavali sa sve većim zabranama, Šarpovi su bili oduševljeni što će se preseliti u zemlju u kojoj su braća dobijala sve veću religioznu slobodu.

Ipak, bilo je potrebno napraviti neke promene u službi propovedanja i u podružnici. Zbog delimične zabrane službe propovedanja, većina braće je samo proučavala Bibliju sa zainteresovanim osobama. Mnogim objaviteljima je bila strana, čak neprijatna pomisao da propovedaju od kuće do kuće, što je osnovno  obeležje aktivnosti Jehovinih svedoka. Zato su braća bila podstaknuta da skupe hrabrost i da krenu u službu od kuće do kuće, posebno zbog toga što se situacija u zemlji smirila i policija više nije toliko motrila na ono što radimo.

Samo napred, nikako nazad

Odbor podružnice je bio zabrinut zbog naizglednog prekida rasta tokom 1970-ih. Tradicija je otežavala braći da proučavaju sa svojom decom, a pošto je svedočenje od kuće do kuće bilo zabranjeno, postalo je uobičajeno da očevi prepuštaju drugima da proučavaju s njihovom decom, dok su oni proučavali s tuđom decom. Tada je došlo vreme za neke smele odluke. U narednim godinama, objavitelji su podsticani da odbace nebiblijske tradicije i običaje. Čim se skupština odazvala, usledili su blagoslovi, i braća su nastavila da se trude da dovedu svoj život u sklad s biblijskim načelima i načinom na koji funkcioniše bratstvo širom sveta.

Tokom petogodišnjeg perioda nakon što su misionari proterani 1975, broj objavitelja je opao za skoro 11 posto. Ali od kada su se misionari 1986. vratili, u narednih pet godina došlo je do porasta od preko 50 posto. Od tada, broj aktivnih objavitelja se skoro udvostručio.

U jednom pismu podružnici, Sajlas Čiveka, nekadašnji putujući nadglednik, rekao je: „Od 1950-ih naovamo, misionari iz Gileada pomagali su drugima da napreduju ka zrelosti. Misionari su bili vrlo strpljivi, puni razumevanja i dobri. Pošto su se zbližili sa objaviteljima, mogli su da vide šta je trebalo ispraviti.“ Takva nelicemerna briga misionara i dan-danas igra veliku ulogu u porastu.

 Štampana reč

Poput Pavla i njegovih saradnika, današnji Svedoci dokazuju da su Božje sluge tako što koriste ’oružje pravednosti u desnici i levici‘ (2. Kor. 6:7). U duhovnoj bici, oni nastavljaju da koriste „oružje“ pravednosti da bi unapređivali pravo obožavanje.

U početku smo publikacije imali samo na engleskom. Iako su se neki u južnoj Africi još 1909. pretplatili na Kulu stražaru, biblijska istina se širila uglavnom usmenim putem. Jedan brat iz tog perioda je napisao: „Svako selo ima [mesto okupljanja] gde se objavljuju stvari od opšteg značaja. Brat koji putuje od mesta do mesta jednostavnim rečima prevodi odlomke sa engleskog na maternji jezik svojih slušalaca. Zatim odgovara na pitanja.“ Naravno, tačnost istine koja se prenosila na ovaj način uveliko je zavisila od sposobnosti i motiva onoga koji je prevodio. Zato je, da bi se među zainteresovanima unapređivali duh jedinstva i poznavanje istine, bilo neophodno da redovno dobijaju biblijsku literaturu na svom jeziku.

Prve publikacije

Početkom 1930-ih, knjiga Harfa Božja i neke brošurice prevedene su i izdate na jeziku činjandža. Do 1934, šačica aktivnih objavitelja podelila je više od 11 000 primeraka. Takva aktivnost je razdražila protivnike, koji su kasnije ’stvarali neprilike služeći se zakonom‘ (Ps. 94:20, NW). Pa ipak, do kraja 1949, kada časopis Kula stražara više nije bio zabranjen, mesečno izdanje na jeziku čibemba umnožavalo se na mimeografu i slalo pretplatnicima.

Džonas Mandžoni se priseća kako je prevodio časopise početkom 1950-ih. „Na prevodu na jezik čibemba  radio sam sâm“, kaže on. „Dobio bih engleski tekst, preveo ga i napravio ispravke. Zatim bih ga prekucao na matricu za umnožavanje i pravio kopije. Trebalo mi je dosta vremena; ponekad je trebalo odštampati 7 000 primeraka svakog izdanja. Sve sam ručno štampao, a zatim uvezivao. Onda sam poštom slao časopise skupštinama. Bilo je dosta posla oko lepljenja markica na gomile časopisa i nošenja kartonskih kutija u poštu.“

Uprkos ograničenoj tehnologiji, oni koji su učestvovali u prevođenju bili su predani poslu, zbog čega su mogli da vide pozitivne rezultate svog truda. Dok je služio u putujućem delu, Džejms Mvango je rukom pisao prevod publikacija i to uglavnom uz svetlost sveće. „Nikada nisam bio previše umoran za taj posao“, kazao je. „Bilo mi je zadovoljstvo što sam svojim trudom mogao doprineti da se obezbedi duhovna hrana za moju braću, tako da su mogli da napreduju ka zrelosti.“

’Razmena ruku‘

Ispravno prenošenje istine iziskuje od prevodioca ne samo da dobro poznaje svoj jezik već i da razume engleski tekst. Aron Mapulanga kaže: „Tu i tamo, naiđe se na izraze koji imaju potpuno drugačije značenje nego što to na prvi pogled izgleda. Sećam se kako smo razmatrali engleski izraz ’razmeniti ruke‘ u publikaciji koja je govorila o tome kako je Jelisej dobio Ilijine prednosti. Jedan brat je taj izraz preveo doslovno. Rekao sam da mislim da to ima neko drugo značenje. Nakon konsultovanja s drugom braćom, razumeli smo šta to zapravo znači. Sećam se i kako smo dobili savet da ne prevodimo doslovno reč za reč jer će prevod zvučati kao engleski. Trudili smo se da  izbegavamo doslovan prevod kako bi tekst izgledao kao da je pisan na jeziku na koji prevodimo.“

Pomoć tehnologije

U podružnicama je od 1986. počeo da se koristi MEPS (višejezični elektronski fotoslog sistem). To je umnogome pomoglo da se prevod, provera i kompozicija teksta ubrzaju. Kasnije je počeo da se koristi program Watchtower Translation System. Trenutno se biblijska literatura prevodi na nekoliko glavnih jezika tako da je može razumeti većina stanovnika Zambije. Prevod Novi svet i drugo ’oružje pravednosti‘ nastaviće da igraju veliku ulogu u pomaganju ljudima iskrenog srca da upoznaju Jehovu (2. Kor. 6:7).

Pomoć izbeglicama

U Africi mnogi vode srećan, miran život. Nažalost, sve više ljudi biva pogođeno ratom. Preko noći komšije postaju neprijatelji, nedužni ljudi moraju da beže iz svojih domova, mesta se pustoše. Noseći sa sobom vrlo malo stvari, izbeglice traže sigurnost gde god mogu. To je danas realnost za milione ljudi.

U martu 1999, bežeći od rata u Demokratskoj Republici Kongo, na hiljade ljudi se slilo u Zambiju. Kao i u mnogim ratovima, vojske su pljačkale, primoravale muškarce da prenose oružje, i zlostavljale žene i decu. Pošto Jehovini svedoci nisu želeli da prenose oružje, mnogi su ponižavani i okrutno pretučeni. Katatu Songa, revni opšti pionir koji sada ima više od pedeset godina, priseća se: „Naterali su me da legnem ispred žena i dece, a onda su me bičevali dok se nisam onesvestio.“

Da bi izbegle slično maltretiranje, mnoge porodice su pobegle. Dok je bežao kroz divljinu, Mapengo  Kitambo se razdvojio od svojih sinova. On objašnjava: „Nismo imali vremena da gledamo gde se ko nalazi. Morali smo stalno da se krećemo, iako smo strašno brinuli za svoje.“ Da bi se sklonili na sigurno, mnogi su peške ili na biciklu prevalili stotine kilometara.

Gradić Kaputa bio je pun izbeglica. Među njima je bilo skoro 5 000 braće s porodicama, iscrpljenih dugim i napornim putovanjem. Iako nisu očekivali izbeglice, 200 objavitelja Kraljevstva iz tog grada spremno je ukazalo hrišćansku gostoljubivost svojoj braći i sestrama. Izbeglica Manda Ntompa se priseća: „Dirnule su nas ljubav i gostoljubivost koje su nam ukazane. Kada su braća saznala da smo Svedoci, primila su nas u svoje domove. Poput udovice iz Sarepte, spremno su podelili s nama ono malo što su imali.“

 Na severu, nadomak obala jezera Mveru, mala grupa Svedoka se brinula o stotinama izbeglica. Oni su se organizovali i obezbedili im hranu i sklonište. Obližnje skupštine su donele kasavu i ribu. Posle tri meseca, Svedoci iz Konga su popisani i premešteni u izbeglički logor.

Oni koji beže od nasilja retko nose sa sobom knjige i časopise. Često se najvredniji posedi moraju ostaviti, jer je jedino važno skloniti se na sigurno. Među Božjim narodom je bilo drugačije. Iako su morali što pre da pobegnu, neki su sa sobom uspeli da ponesu i svoje publikacije. Pa ipak, bilo je malo Biblija i biblijske literature. Obično bi na sastanku sa 150 prisutnih bilo samo pet knjiga. Kako su onda prisutni mogli da učestvuju? Jedan brat objašnjava: „Oni koji su imali Bibliju tražili su stihove, a ostali su pažljivo slušali. Tako  smo svi hvalili Jehovu i međusobno se hrabrili komentarima.“

Zbrinjavanje materijalnih potreba

Među izbeglicama najviše ima žena i dece. Često su slabog zdravlja i bez hrane. Kako im Jehovini svedoci pomažu? Novine Times of Zambia izvestile su: „Pohvalno je što Zambijsko udruženje Jehovinih svedoka šalje volontere u nekadašnji Zair da bi se pomoglo izbeglicama u oblasti Velikih jezera.“ U članku se objašnjava da su Svedoci iz Belgije, Francuske i Švajcarske „poslali izbeglicama 500 kilograma lekova, 10 tona vitaminskih proizvoda, 20 tona hrane i više od 90 tona odeće, kao i 18 500 pari obuće i 1 000 ćebadi, što je u ukupnoj vrednosti bilo skoro milion dolara“.

Brat Ntompa se priseća: „Tog dana kada je pomoć stigla, svi smo bili veoma uzbuđeni i vera nam je ojačala. Kakvoj brižnoj organizaciji pripadamo! Taj veliki izraz ljubavi bio je prekretnica za mnoge članove porodica naše braće. Od tada, neki od njih su nam se pridružili i dobro napreduju u svom odnosu s Bogom.“ Materijalna pomoć je davana svim izbeglicama, bez razlike.

Do kraja 1999, broj izbeglih lica narastao je na preko 200 000. Jedne lokalne novine su izvestile: „Zambija je postala jedno od najvećih utočišta za afričke izbeglice iz ratom pogođenih područja.“ Uprkos naporima vlasti da udovolje potrebama izbeglica, veliko nezadovoljstvo je dovelo do nasilnih protesta. Nakon jednog takvog protesta, nadležni u logoru su optužili pokrajinskog nadglednika da im nije nimalo pomogao u održavanju reda, iako  Jehovini svedoci nisu imali ništa s nemirima. Pokrajinski nadglednik je ljubazno ali odlučno rekao: „Ja vam jesam pomogao! Možete li zamisliti kako bi tek bilo da se ovoj rulji pridružilo još 5 000 ljudi? Molim vas, budite zahvalni što bar 5 000 izbeglica nije učestvovalo u nemirima jer su Svedoci. To su moja braća!“

Jehovini svedoci su postali poznati kao oni koji doprinose miru među izbeglicama. Jedan vladin službenik je prokomentarisao: „Čuli smo da su Jehovini svedoci veoma religiozni i mnoge smo odredili za nadzornike. Od tada, u logoru vlada mir jer nam oni pomažu i svi čitaju Bibliju. Zahvalan sam Bogu što su ti ljudi s nama i što je u logoru sve mirno.“

Poslušnost Božjoj zapovesti o krvi

Iako je praktična mudrost biblijskog uputstva „da se uzdržavate... od krvi“ već duže vreme očigledna, u supsaharskoj Africi su se pojavile mnoge predrasude i nesporazumi u pogledu beskrvnog lečenja (Dela 15:28, 29). Nažalost, prema Jehovinim svedocima se postupalo grubo i ponižavajuće. Nije bilo neuobičajeno da se detetu koje je primljeno u bolnicu, bez znanja roditelja noću da transfuzija krvi.

Šestogodišnji Majkl, unuk Dženale Mukusao koja se brinula o njemu, primljen je u bolnicu zbog ozbiljne anemije. Lekari su odredili da mu se da transfuzija. Zbog toga što je sestra Mukusao odbila da dâ svoj pristanak, četiri dana je podnosila zastrašivanje i maltretiranje. Ona kaže: „Molila sam ih i pokazivala im svoju medicinsku ispravu, ali oni nisu bili voljni da slušaju. Medicinske sestre su me optužile da sam veštica koja hoće da ubije svoje unuče.“

 Usled takvog neprijateljstva, neki su oklevali da idu u bolnicu. Mnogi lekari su se oglušili o pravo pacijenta na informisanu odluku. Nekolicina njih koji su bili voljni da pomognu rizikovali su da budu oštro kritikovani i čak odbačeni od kolega zbog bavljenja onim što su mnogi smatrali neprihvatljivom medicinom. Bilo je i teškoća izazvanih nerazvijenom infrastrukturom i ograničenom dostupnošću zamena za krv. Ipak, direktor zdravstvene službe u industriji bakra rekao je: „Transfuzija krvi ne treba da se daje onima koji to ne žele.“ Bilo je očigledno da se gledište nekih u medicinskim krugovima menjalo.

Uticajni odbori

U Zambiji su 1995. osnovani Služba za bolničke informacije i Odbori za odnose s bolnicama. Malo njih je moglo naslutiti koliki će uticaj ti odbori imati na stav medicinara prema beskrvnom lečenju i pravima pacijenta. Deo posla Odbora za odnose s bolnicama je da posećuje bolnice, razgovara s lekarima i organizuje prezentacije za zdravstvene radnike, a sve to s ciljem da se uspostavi saradnja i izbegnu sukobi. Nivo profesionalnosti tih prezentacija oduševio je medicinsko osoblje. U jednoj bolnici na jugu države, jedan lekar je bio podstaknut da kaže braći: „Vi ste lekari — samo nećete da priznate.“

Jedan lekar iz Holandije koji radi na klinici u zapadnoj Zambiji, rekao je: „Imajući u vidu opasnosti koje su povezane sa upotrebom krvi, pre dve nedelje smo razgovarali o tome kako se ona može svesti na najmanju moguću meru. Danas smo na tu temu razgovarali sa stručnjacima.“ Nije dugo prošlo, a medicinsko osoblje koje je prisustvovalo prezentacijama Odbora za  odnose s bolnicama počelo je da preporučuje kolegama da i oni prisustvuju. Programu je poklonjena posebna pažnja u medicinskim krugovima i nekadašnje protivljenje sve više je ustupalo mesto saradnji.

Neki koji služe u ovim odborima morali su da savladaju osećaj nedoraslosti, jer su lekari godinama smatrani maltene bogovima. Brat Smart Firi, koji je služio kao predsedavajući odbora u Lusaki, priseća se: „Nisam imao nikakvo medicinsko obrazovanje i nedostajalo mi je samopouzdanje.“

Međutim, s vremenom su istrajnost i pouzdanje u Jehovu bili nagrađeni. Jedan drugi član odbora priseća se tih dana: „Trebalo je da se trojica nas sastanemo s jednim lekarem, koji je bio veoma uticajan, budući da je bio ministar zdravlja. Bili smo jako nervozni. U hodniku, ispred njegovog kabineta, pomolili smo se Jehovi za pomoć da bismo mogli smelo da govorimo. Kada smo ušli, imali smo lep razgovor i pokazalo se da je ministar bio spreman na svaku saradnju. Uvideo sam da smo imali Jehovinu podršku i da nema razloga da se plašimo.“

Dokaz sve bolje saradnje između Odbora za odnose s bolnicama i medicinara vidi se u spremnosti lekara da prihvate teške slučajeve koje bi pre nekoliko godina odbili ukoliko nisu imali slobodu da transfundiraju krv. U oktobru 2000, dva hirurga su hrabro pristala da operišu Beatris, šestomesečnu bebu iz Demokratske Republike Kongo. Iako je operacija suženog žučnog kanala bila uspešno obavljena bez krvi, ceo slučaj je izazvao veliko negodovanje javnosti.

Ipak, izjava za štampu profesora Lupando Munkongea, vođe tima koji je obavio operaciju, preokrenula  je situaciju. On je jasno istakao koliko poštuje stav Beatrisinih roditelja. To je umnogome smanjilo negodovanje medija. Dva meseca kasnije, na televiziji je o tom slučaju prikazan dokumentarni film u kom su se mogle čuti reči hvale za naš stav u pogledu beskrvne medicine i hirurgije.

„Uradite to brzo“

Malo je lekara koji su ostali skeptični prema Svedocima i njihovom savesnom stavu prema krvi. Čak i u seoskim područjima Afrike, većina lekara sada uviđa da su zamene za krv bezbedne, jednostavne i efikasne. Mnogi pacijenti su naučili da smelo brane svoja prava. To znači da su morali da se informišu o važnim pitanjima i da nauče kako da zastupaju svoja verovanja temeljena na savesti.

Čak je i deci dat ’vešt jezik‘ (Isa. 50:4). Nejtan, osmogodišnji dečak koji je imao zapaljenje koštane srži leve butne kosti, rekao je timu lekara pre operacije: „Molim vas, kada me budete operisali, uradite to brzo tako da ne izgubim puno krvi. Nemojte mi davati transfuziju, jer vam inače moji roditelji i Jehova neće oprostiti.“ Posle operacije, jedan član hirurškog tima pohvalio je Nejtanove roditelje za to kako su ga vaspitali. On je ponizno rekao: „Ovo je prvi put da me je tako mladi pacijent podsetio koliko je važno da poštujemo Boga.“

„Preporučujemo [se] kao Božje sluge... u besanim noćima“, rekao je apostol Pavle. Božje sluge se često susreću s besanicom usled brige za suvernike i za unapređivanje pravog obožavanja (2. Kor. 6:3-5). To se pogotovo može reći za one koji služe u Odboru za odnose s bolnicama. Takva samopožrtvovanost  ne prolazi nezapaženo. Jedna sestra je rekla: „Nemam reči kojima bih mogla izraziti svoju zahvalnost. Veoma je dirljivo i utešno znati kakav samopožrtvovan duh imaju braća iz Odbora, koja su mi odmah priskočila u pomoć i bila na raspolaganju u bilo koje vreme. Kada sam morala u operacionu salu po drugi put u roku od 24 sata, nisam paničila. Puno su me ojačale ohrabrujuće reči te braće.“ Da, uprkos ’lošem glasu‘, Jehovini svedoci nastavljaju da se preporučuju kao Božje sluge tako što spremno sarađuju sa zdravstvenim radnicima (2. Kor. 6:8). Ojačani „dobrim glasom“, oni su odlučni da ostanu poslušni Božjoj zapovesti ’da se uzdržavaju... od krvi‘.

Škola za obučavanje naimenovane braće

„U mnogim zemljama, na grupu od oko 25 mladića moglo bi se gledati kao na moguću nevolju“, komentariše Sajrus Njangu, član Odbora podružnice u Zambiji. „Međutim, kroz Školu za obučavanje naimenovane braće prošao je 31 razred energičnih, predanih mladih hrišćana koji su pravi blagoslov za sredinu u kojoj služe.“ Više od 600 diplomaca ove međunarodne škole služi u raznim vidovima punovremene službe u šest zemalja južne Afrike. U Zambiji, više od polovine putujućih nadglednika završilo je tu školu. Zašto je ona tako važna i kakva se obuka u njoj stiče?

Otkako je 1993. obučen prvi razred, broj aktivnih objavitelja u Zambiji porastao je za skoro 60 posto. Ipak, još uvek postoji potreba za sposobnim muškarcima koji bi predvodili u skupštinama, posebno zbog snažnog pritiska sredine u pogledu prilagođavanja tradiciji i običajima koji se sukobe  s biblijskim načelima. Naglašavajući potrebu za sposobnim muškarcima koji bi pastirili i poučavali, jedan diplomac je rekao: „Ovde je problem to što su ljudi skloni da tolerišu neispravno postupanje. Naučio sam da se moramo čvrsto držati onoga što je ispravno i da ne idemo preko onoga što stoji u Bibliji.“

U početku se polaznici susreću sa osmatranjem mnogih informacija i s proučavanjem dubokih istina. Naravno, instruktori su voljni da pomognu. Jedan od njih, Sarel Hart, kaže: „Za mene je poučavanje svakog razreda bilo kao da vodim grupu izletnika planinskom stazom. U početku, sve im je novo i trude se da se priviknu na nepoznato i zadivljujuće okruženje. Tu i tamo, naiđe se na neke prepreke. Kako ih polaznici savladavaju i nastavljaju da se penju, osvrću se da vide  kakve su naizgled nesavladive prepreke prošli i prepustili ih zaboravu.“

Mnogi kažu da je zahvaljujući pohađanju ove škole njihov duhovni napredak bio poput metamorfoze. Elad, koji sada služi kao specijalni pionir, kaže: „Smatrao sam da nisam sposoban da poučavam druge i da sam premlad za veće skupštinske odgovornosti. Škola mi je pomogla da uvidim da ja to ipak mogu. Šesnaest objavitelja skupštine kojoj sam najpre bio dodeljen imalo je problem da vodi napredne biblijske studije. Redovno smo razmatrali predloge i vežbali uvode pre odlaska u službu. Do 2001, skupština je imala 60 objavitelja, od kojih njih 20 živi u jednom udaljenom području.“

Merenje uspeha

U čemu se ogleda uspeh Škole za obučavanje naimenovanih slugu? „Mi zaista naglašavamo koliko je važno  uvek biti ponizan i da se o sebi ne misli više nego što treba“, objašnjava Ričard Frud, jedan od instruktora. „Potrebni su zrelost, saosećanje i sposobnost da se sa osmehom savladaju veliki problemi. Ako se braća mogu ophoditi s drugima na ljubazan način, pokazujući da žele da služe a ne da drugi služe njima, onda smatramo da je škola ispunila svoju svrhu.“

Polaznici se slažu s tim. Emanuel, diplomac 14. razreda, kaže: „To što smo dodeljeni nekoj skupštini ne znači da treba odmah da ispravimo svaku moguću pojedinost. Umesto toga, naš cilj treba da bude da sarađujemo sa skupštinom u najvažnijem delu, propovedanju dobre vesti.“

Moziz, koji služi kao pionir, kaže: „Naučio sam da Jehova može upotrebiti bilo koga ko je ponizan i da ponekad poznavanje Biblije i iskustvo ne igraju bitnu ulogu. Ono što on gleda jesu ljubav prema članovima skupštine i ljudima kojima propovedamo, kao i saradnja s drugima.“

Veliki skupovi

Prethrišćanski praznici kod Izraelaca i njihovi ’sveti sabori‘ bili su radosne prilike, kada se prisutnima pomagalo da se usredsrede na duhovne stvari (Lev. 23:21; P. zak. 16:13-15). Isti slučaj je i na današnjim okupljanjima Božjeg naroda. U Zambiji se kongresi ne održavaju u lepim savremenim sportskim kompleksima. Braća podižu, kako ih oni zovu, kongresna sela, s malim kolibama u kojima noće.

Tokom godina, na tim lokacijama su podignute trajnije građevine. Međutim, nekada je bilo puno izazova koji su zahtevali dovitljivost. „Na mestu održavanja kongresa“, priseća se jedan oblasni nadglednik,  „braća bi podigla kolibu za mene, obično od slame. Zatim bi napravila ogradu oko mesta gde se sedelo. Sedišta su bila gomilice zemlje, a ’jastučići‘ trava koju bi stavili preko njih. Ponekad bi braća poravnala napušteni termitnjak kako bi napravila podijum. Na njemu bi sagradili malu kolibu iz koje se iznosio program.“

Misionar Peter Paliser se priseća: „Na jednom kongresu, braća su odlučila da naprave izdignut podijum. Jedan brat je bio vešt u korišćenju eksploziva. Sve je pripremio i digao u vazduh napušteni mravinjak koji je bio visok oko šest metara. Tako smo dobili uzvišenje na kom smo postavili podijum.“

Trud da bi se prisustvovalo

Većina kongresnih lokacija bila je udaljena od glavnih puteva i bilo je teško doći do njih. Robinson Šamuluma priseća se kongresa kom je prisustvovao 1959. „Petnaestak nas išlo je biciklom u Kabve u pokrajinu Centralna (Zambija)“, kaže on. „Poneli smo jelo od kukuruza i sušenu ribu. Svake noći spavali smo na otvorenom. U Kabveu smo se ukrcali na voz i nakon skoro četiri dana putovanja stigli smo na mesto održavanja kongresa.“

Lamp Čisenga se seća jednog brata koji je, da bi prisustvovao kongresu, peške i biciklom prevalio  skoro 130 kilometara zajedno sa svoje šestoro dece. On kaže: „Za put su pripremili hranu — pečenu kasavu, kikiriki i puter od kikirikija. Često su morali da spavaju pod otvorenim nebom.“

Dok je služio kao oblasni nadglednik, Vejn Džonson je primetio koliki su trud mnogi ulagali da bi došli na kongres. Napisao je: „Jedan specijalni pionir je biciklom putovao skoro nedelju dana. Drugi su putovali u tovarnom prostoru kamiona. Mnogi su stigli ranije, čak početkom nedelje u kojoj je trebalo da se održi kongres. Uveče su pevali oko logorske vatre. Ponekad bi nas u službu propovedanja išlo tako mnogo da bismo te nedelje celo područje obradili tri puta.“

Prisutni uprkos protivljenju

Velika okupljanja i dalje su izvor snage i ohrabrenja za braću. Danas se kongresima daje veliki pozitivan  publicitet. Međutim, tokom perioda političkih promena, a posebno tokom 1960-ih i 1970-ih, na takve događaje se gledalo s podozrenjem. Neki ljudi iz vlade su nastojali svim silama da spreče braću da obožavaju Boga. Zbog toga što su odbijala da pevaju državnu himnu, braća nisu mogla da dobiju neophodnu policijsku dozvolu za javno okupljanje. Kasnije su ograničenja uslovljavala broj prisutnih. „Godina 1974. bila je poslednja godina kada su se Jehovini svedoci okupili na otvorenom“, priseća se Darlington Sefuka. „Ministar unutrašnjih poslova je objavio da je zabranjeno svako javno okupljanje na kom se ne peva državna himna i ne istakne zastava.“ Pa ipak, braći je dozvoljeno da se okupljaju u Dvoranama Kraljevstva, unutar ograđenog poseda. Prilagođavajući se tome, podružnica je organizovala da se program dvodnevnog pokrajinskog sastanka održi u Dvoranama Kraljevstva, i u mnogim slučajevima su prisustvovale samo jedna ili dve skupštine.

Na sličan način su održavani i oblasni kongresi. „Umesto da imamo jedan veliki oblasni kongres, imali bismo 20 malih“, priseća se jedan brat koji je učestvovao u organizaciji kongresa. „Mnoga braća su obučena i potom su služila u iznošenju programa i u raznim odeljenjima, tako da smo, kada je zabrana ukinuta, imali iskusnu braću za organizovanje kongresa i pokrajinskih sastanaka.“

Krštenja

Od početka 1940-ih, dosta se pazilo na to da oni koji su se krštavali potpuno razumeju važnost tog čina. Nekima je bilo teško da potpuno izađu iz „Vavilona Velikog“ i da odbace lažne religiozne  običaje (Otkr. 18:2, 4). Tom problemu je doprinosilo to što je relativno malo njih dobro čitalo, a i mnoge skupštine nisu imale dovoljno biblijske literature za proučavanje. Zbog toga su pokrajinski i oblasni nadglednici razgovarali sa svakim kandidatom kako bi videli da li ispunjava uslove za krštenje. Džefri Viler, diplomac 33. razreda Gileada, priseća se: „Pažljivo smo zagledali bebe koje su nosile njihove majke koje su želele da se krste kako bismo proverili da li imaju amajlije ili nešto što ukazuje na sujeverje. Bilo je tako mnogo kandidata da smo skoro svakog dana tokom kongresne nedelje ostajali do ponoći.“ Zahvaljujući pomoći koju su skupštinske starešine dobile od putujućih nadglednika, zatim publikacijama, kao što je knjiga „Reč je tvoja žižak nozi mojoj“, i drugim organizacionim poboljšanjima, kasnije se smanjila potreba za takvim razgovorima.

Trema!

Kostimirane biblijske drame predstavljaju jedan od omiljenih delova kongresa. Svaki učesnik ozbiljno shvata svoju odgovornost da prenese osećanja lika koji tumači, a u Zambiji je malo onih koji ne umeju da  glume. Frenk Luis, nekadašnji misionar, sada član betelske porodice u Sjedinjenim Državama, priseća se: „U početku nismo imali dramu snimljenu na audio-kaseti. Braća su morala da pamte svoj tekst. Sećam se kongresa u pokrajini Severna (Zambija) gde smo prvi put imali dramu. Bila je to drama o Josifu. Braća nisu dobila manuskript jer je pošta kasnila, tako da smo morali da ostanemo do kasno u noć da bismo im pomogli da zapamte tekst. Kada je drama počela, došla je scena u kojoj Petefrijeva žena vrišteći doziva svog muža jer je Josif navodno pokušao da je siluje. U tom momentu, brat koji je glumio Petefrija dobio je tremu i napustio scenu. Bio sam iza bine suflirajući braći, kada sam ga video kako odlazi. Brzo sam ga podsetio na prvih nekoliko reči i gurnuo ga nazad. Sabrao se i brzo izrekao reči osude tom čoveku koji je stajao pred njim, optužen za pokušaj silovanja! Iako nam je drama zamalo propala, svaki put kada čitam taj biblijski izveštaj pomislim: ’Možda je bilo baš tako. Možda je Petefrije u besu izašao, sabrao se i zatim vratio i osudio Josifa!‘“

Godine 1978, kada je četvorogodišnje ograničenje u pogledu broja prisutnih na kongresima popustilo, suočili smo se sa izazovom organizovanja Oblasnog kongresa „Pobedonosna vera“. Jedan nekadašnji putujući nadglednik se priseća: „Na tom kongresu smo imali sve drame koje smo propustili prethodnih godina kada smo bili prinuđeni da se okupljamo u Dvoranama Kraljevstva. Kongres je trajao pet dana i imali smo pet drama, svakog dana po jednu. Nadoknadili smo ih sve! Bilo je stvarno lepo, ali za predstavnika Betela i izazovno da napravi pregled svih drama. Imao je pune ruke posla!“

 „Mogu slobodno reći da nikada nisam prisustvovao lepšem kongresu“, kaže jedan član Odbora podružnice. „Ujutro bi porodice izlazile iz svojih kolibica i svi su bili tako čisti i uredni. Došli su pred Jehovu i izgledali su najbolje što su mogli. Često nisu sedeli u hladu već na suncu. Pa ipak, bili su tamo po ceo dan i pažljivo su pratili program. To je neverovatan prizor.“ Za Jehovine svedoke, okupljanje je veoma važan deo obožavanja (Jevr. 10:24, 25). Bilo da je ’ožalošćen‘ zbog izveštaja o teškoćama i religioznom protivljenju ili ne, Jehovin narod zna da je prisustvovanje velikim skupovima razlog da budemo „uvek radosni“ (2. Kor. 6:10).

 Gradnja Dvorana Kraljevstva

„Ovim pismom odobravam gore navedenoj skupštini posedovanje sopstvenog zemljišta. Ono joj se daje u trajno vlasništvo i ja sam se složio da ga ona koristi narednih 150 godina. Niko ne sme da joj pravi probleme sve do raja“ (poglavica Kalilele).

Od početka prošlog veka, stanovnici južne Afrike koji su tragali za istinom uvideli su potrebu da se okupljaju radi obožavanja Boga. Oko 1910, Vilijam Džonston je izvestio da su grupe koje su brzo rasle gradile mesta za sastajanje od tradicionalnih materijala, od kojih su neka mogla da prime po 600 ljudi. Iako su mnogi bili za to da se naprave mesta za obožavanje, nisu svi bili oduševljeni time. Holand Mušimba, koji je prvi put čuo za istinu početkom 1930-ih, priseća se: „Iako smo podsticani da se sastajemo radi obožavanja Boga, nije se puno govorilo o tome da imamo jedno stalno mesto za sastajanje. Uglavnom smo se sastajali na bilo kom prigodnom mestu — u senci velikog drveta ili u dvorištu nekog brata. Pozivajući se na Luku 9:58, neki su govorili: Ako ni Isus nije imao mesto za sastajanje, zašto bismo se mi opterećivali time?“

Pre 1950, mesta za sastajanje uglavnom su bile jednostavne, trošne građevine napravljene od grube drvne građe i blata. U prometnoj oblasti Koperbelt, Ijan Ferguson je ubedio upravnika jednog rudnika da se na jednom placu izgradi Dvorana Kraljevstva. Godine 1950, u Vusikiliju je podignuta prva Dvorana. Prošla je još cela decenija dok braća nisu počela da grade po projektima. Prva Dvorana podignuta na taj način bila je kvalitetna građevina s ravnim krovom čija je izgradnja koštala oko 12 000 zambijskih kvača.  Iako je tada to bilo prilično novca, usled inflacije danas je to manje od tri evra.

Pošto su odbili da kupe partijske knjižice, Svedoci su se i dalje suočavali sa žestokim napadima patriotski nastrojenih aktivista. Mesta za obožavanje bila su spaljena. Zbog mogućih budućih napada, neka braća su mislila da je najbolje ne graditi više, već se sastajati na otvorenom. Usled daljnjih zabrana početkom 1970-ih, bilo je sve teže kupiti placeve. Iako se dobro znalo da Jehovini svedoci ne podržavaju nijednu političku partiju, vlasti u nekim područjima insistirale su na tome da se uz svaku molbu na uvid daju i partijske knjižice.

Viston Sinkala se priseća: „Nismo mogli ni da kupimo plac, a kamoli da dobijemo dozvolu za gradnju. Kada smo rekli opštini da ćemo je tužiti, mislili su da se šalimo. Međutim, našli smo dobrog advokata i dve godine kasnije, sud je doneo presudu u našu korist i naložio opštini da nam obezbedi placeve. To je otvorilo vrata budućim slobodama.“

Crni konj

Retko se dešavalo da skupštine dobiju placeve s potrebnom dokumentacijom. Često su braća nalazila neuređeno zemljište, ali bez potrebnih papira nisu mogla da grade na njemu. Materijali su bili skupi i mnogi su koristili lim ili ispražnjenu burad koju su sekli napola i ispravljali, a zatim zakivali za drvenu konstrukciju. O jednom takvom objektu, jedan starešina kaže: „Lim smo ofarbali katranom, tako da je izdaleka dvorana ličila na velikog crnog konja. Unutra je vrućina bila nepodnošljiva.“

 Jedan nekadašnji pokrajinski nadglednik kaže: „Kada se osvrnem na prošle dane, nerado se prisećam tih objekata kao Dvorana Kraljevstva. Oni nisu na odgovarajuć način predstavljali Svevišnjeg Boga Jehovu.“

Neke skupštine su odlučile da iznajme sale. Iako je to izgledalo kao jeftino rešenje, nastali su neki problemi. Idris Mundi, koja je 1970-ih služila u jedinoj engleskoj skupštini u Lusaki, priseća se: „Iznajmili smo salu koja je služila i kao disko-klub. Svake subote ljudi bi pili i igrali do u sitne sate, tako da smo nedeljom ujutro morali rano da dolazimo kako bismo sve počistili. Osećali su se pivo i cigarete; jednostavno, nije bilo dostojanstveno obožavati Jehovu na takvom mestu.“

Idrisin muž Džekson dodaje: „Jedne nedelje je usred programa ušao mladić, koji je otišao do prednjeg dela sale, uzeo gajbu piva koju je ostavio prethodne noći i izašao ne obazirući se na prisutne.“ Ne čudi što su braća želela da imaju svoje Dvorane Kraljevstva!

Istorijski program gradnje

Kako se sve više ljudi odazivalo na poruku o Kraljevstvu, rasla je i potreba za primerenim dvoranama. Međutim, iako puna oduševljenja i revnosti, neka braća jedva da su imala dovoljno da prehrane svoju porodicu, a kamoli da daju novac za Dvoranu Kraljevstva. Jehova, čija ruka nikad nije kratka, pripremao je prijatno iznenađenje.

Kada se videlo da u 40 zemalja u razvoju postoji potreba za preko 8 000 Dvorana, Vodeće telo je odlučilo da ubrza gradnju. Uvidelo se da u nekim područjima  nema mnogo majstora za te projekte. Takođe nije bilo baš puno alata. Zatim, u zemljama sa slabo razvijenom ekonomijom, mnoge skupštine nisu mogle da otplate velike zajmove. A s velikim rastom broja objavitelja, nekim podružnicama je bilo teško da naprave dobar program gradnje. Imajući sve to u vidu, Vodeće telo je u Sjedinjenim Državama osnovalo odeljenje za projektovanje i gradnju kako bi se u celom svetu nadgledao posao povezan s gradnjom Dvorana Kraljevstva. Sastavljena su uputstva za gradnju u zemljama sa ograničenim sredstvima i širom sveta su poslati vešti dobrovoljci.

Ponekad su se ustaljene metode gradnje morale menjati. Na primer, u Zambiji su žene pomagale na gradilištima tako što su donosile vodu, nosile pesak i kuvale. Ali, timovi za gradnju su želeli da sestre učestvuju i u samom poslu oko gradnje, tako da se upotrebi sva raspoloživa snaga.

Jedan poglavica u pokrajini Istočna (Zambija) s nevericom je posmatrao kako je jedna sestra zidala zid Dvorane Kraljevstva. Rekao je: „U životu nisam video ženu koja zida i koja to radi tako dobro! Drago mi je što sam to video.“

„Naša duhovna bolnica“

Program gradnje ostavio je snažan utisak na ljude. Mnogi koji su nekada bili ravnodušni ili su se protivili Jehovinim svedocima, postali su tolerantniji. Na primer, jedan poglavica iz pokrajine Istočna (Zambija) koji se isprva protivio gradnji Dvorana Kraljevstva u njegovoj sredini, rekao je: „U početku sam se protivio vašem poslu zato što je na mene uticalo sveštenstvo drugih religioznih denominacija.  Sada vidim da ste vi ovde s dobrim razlogom. Ova predivna građevina je sada naša duhovna bolnica.“

Hrišćani se prvenstveno naprežu da bi propovedali ’dobru vest o kraljevstvu‘ (2. Kor. 6:5; Mat. 24:14). Ipak, kao što sveti duh podstiče Božje sluge da propovedaju, on ih takođe pokreće da vredno unapređuju delo Kraljevstva tako što grade dostojanstvena mesta za sastajanje. Skupštine jasnije razumeju svoju ulogu. Jedan brat je rekao: „Sada imamo veće samopouzdanje kada idemo u službu propovedanja i pozivamo ljude na naše sastanke jer znamo da neće doći u neku šupu već u Dvoranu Kraljevstva koja donosi slavu Jehovi.“

Jedan drugi brat kaže: „Mi možda i ne zaslužujemo da imamo tako lepu Dvoranu Kraljevstva ovde u divljini, ali Jehova zaslužuje. Srećan sam što se Jehova proslavlja gradnjom boljih mesta za obožavanje.“

Putujuće delo

Božjim slugama je neophodna istrajnost (Kol. 1:24, 25). Putujući nadglednici su primer onih koji se žrtvuju da bi poduprli Kraljevstvo. Budući da se iskreno zalažu u pastirenju skupštine, za njih se stvarno može reći da su ’darovi u obliku ljudi‘ (Ef. 4:8; 1. Sol. 1:3).

Do kraja 1930-ih, sposobni muškarci su bili obučeni da služe kao zonske i regionalne sluge, što su zapravo današnji pokrajinski i oblasni nadglednici. „Nije bilo lako putovati od skupštine do skupštine“, priseća se Džejms Mvango. „Imali smo bicikle, ali braća su morala da pođu s nama kako bi nam pomogla u nošenju prtljaga, i to peške. Do odredišta smo putovali i po nekoliko dana. Sa svakom skupštinom smo provodili po dve sedmice.“

 „Samo se onesvestio“

Kao i danas, i tada je bilo teško putovati seoskim područjem. Robinson Šamuluma, koji sada ima preko 80 godina, služio je u putujućem delu sa svojom suprugom Džulijanom. On se seća kako ih je jedne kišne sezone uhvatila žestoka oluja. Kada je nevreme prestalo, nije bilo prepreka na putu, ali su morali da prođu kroz blato u kom su bili do sedišta bicikala! Dok su stigli do sledeće skupštine, Džulijana je bila toliko iscrpljena da je jedva smogla snage da popije čašu vode.

Inok Čirva, koji je tokom 1960-ih i 1970-ih služio i kao pokrajinski i kao oblasni nadglednik, objašnjava: „Ponedeljak je bio veoma težak dan; bio je to dan za putovanje. Međutim, kada bismo stigli u skupštinu, zaboravili bismo na put. Radovalo nas je što smo bili s braćom.“

Udaljenost i poteškoće nisu bile jedine prepreke. Lamp Čisenga je u društvu dva brata putovao do jedne skupštine na severu zemlje. Videli su neku životinju u daljini na prašnjavom putu. „Braća je nisu videla najjasnije“, priča brat Čisenga. „Sedela je na putu poput psa. ’Vidite li je?‘, pitao sam. ’Vidite li je?‘ Tada je jedan od braće po silueti prepoznao da je to bio lav. Uzviknuo je od straha i samo se onesvestio. Odlučili smo da ostanemo tu neko vreme dok lav ne ode.“

Džon Džejson i njegova supruga Kej, koji su jedan period svoje 26-godišnje službe u Zambiji proveli u putujućem delu, naučili su se strpljivosti suočavajući se s raznim problemima s kolima. Džon priča: „Sećam se kako sam na slomljenim oprugama vozio preko 150 kilometara, pošto nismo imali ni rezervne delove ni odakle da pozovemo pomoć. Onda su nam se  kola pokvarila. Pošto su bila pregrejana, mogli smo samo jedno — da upotrebimo svu vodu koju smo imali da ohladimo motor i da napravimo poslednju šolju čaja. Bili smo sami i umorni i bilo nam je vruće. Seli smo u kola i počeli da se molimo Jehovi da nam pomogne. U tri sata po podne, naišlo je vozilo sa ekipom za popravku puteva — prvo vozilo tog dana. Videvši da smo u nevolji, radnici su se ponudili da nas šlepuju. Stigli smo do braće pred sam sumrak.“

Pouzdanje u Jehovu

U takvim okolnostima, putujući nadglednici brzo nauče da se ne uzdaju u sopstvene sposobnosti ili materijalne stvari, već u mnogo sigurniji izvor podrške — Jehovu Boga i hrišćansko bratstvo (Jevr. 13:5, 6). „Služili smo tek tri nedelje u oblasnom delu i već smo se susreli sa izazovom“, priseća se Džefri Viler. „Bili smo na mestu održavanja dvodnevnog pokrajinskog sastanka, spremni za program. Imali smo neki neispravan šporet na plin koji sam dobio na poklon. Bio je vreo, vetrovit dan i kada sam zapalio vatru, iz šporeta je buknuo plamen. U roku od nekoliko  minuta, vatra je bila van kontrole. Guma na haubi našeg lendrovera se zapalila i ubrzo je celo vozilo bilo u plamenu.“

Gubitak vozila je bio strašan, ali ni to nije bilo sve. Džefri kaže: „Naša odeća je bila u džipu u crnom metalnom koferu. Nije izgorela, već se smežurala! Braća su uspela sa druge strane da izvuku naš krevet, jednu košulju i pisaću mašinu. Kako smo bili zahvalni za njihovu brzu reakciju!“ Lične stvari su im izgorele, a sledeća dva meseca se neće vraćati u grad. Šta sad da rade? Džefri kaže: „Jedan brat mi je pozajmio kravatu i javno predavanje sam održao u nekim kaljačama. Preživeli smo, a braća su učinila sve što je bilo u njihovoj moći da uteše svog neiskusnog oblasnog nadglednika.“

Krevet van domašaja zmija

Ljubav i briga skupštine koja ’sledi put gostoljubivosti‘ jača putujuće nadglednike i njihove supruge da nastave sa svojom samopožrtvovanom službom. Postoji beskonačan spisak izveštaja o tome kako su skupštine, iako i same u lošoj materijalnoj situaciji, zbrinjavale potrebe putujućih slugu, što se veoma ceni (Rimlj. 12:13; Posl. 15:17).

Smeštaj za putujuće nadglednike obično je prilično skroman, ali je uvek obezbeđen u duhu ljubavi. Fred Kašimoto, koji je služio kao pokrajinski nadglednik početkom 1980-ih, seća se kako je uveče stigao u jedno selo u pokrajini Severna (Zambija). Braća su ga srdačno dočekala. Kada su svi ušli u malu kuću, braća su stavila njegov prtljag na jedan veliki sto napravljen od stubova visokih metar i po. Kada je bilo vreme za spavanje, brat Kašimoto je pitao: „Gde ću ja spavati?“

 Pokazujući na sto, braća su odgovorila: „To je tvoj krevet.“ Očigledno zbog mnogo zmija, braća su napravila bezbedniji krevet. Na dušeku od busenja trave, brat Kašimoto je utonuo u san.

U seoskim područjima, pokloni su često proizvodi sa imanja. „Jednom prilikom“, priseća se sa smeškom Džefri Viler, „braća su nam dala jedno pile. Uveče smo ga stavili na letvicu blizu septičke jame. Ali, blesavo stvorenje je skočilo sa letvice i upalo u jamu. Uspeli smo da ga izvadimo pomoću motike. Moja supruga ga je potom oprala u vrućoj sapunjavoj vodi sa puno dezinfekcionog sredstva. Krajem nedelje, pile je završilo u loncu i bilo je vrlo ukusno!“

Džejsonovi su doživeli sličnu velikodušnost. „Od braće bismo stalno dobili pile“, kaže Džon. „Imali smo malu korpu i u njoj smo nosili kokošku dok smo putovali po našoj oblasti. Svakog jutra snela bi jaje, tako da nismo imali nameru da je pojedemo. Kada smo se pakovali da krenemo dalje, jasno je stavljala do znanja da i ona hoće da pođe.“

Pokretne slike

Počev od 1954, snimljeno je nekoliko filmova koji su služili kao vredno obrazovno sredstvo. Jedan od njih je bio Društvo novog sveta u akciji. „Taj film je podstakao mnoge da se više zalažu u službi i u skupštini“, stajalo je u jednom izveštaju podružnice. Nakon jedne projekcije, neki su sklanjali opremu i smislili parolu: „Uradimo to na način ’Društva novog sveta u akciji‘“ — dakle „revno“! U godini izlaženja, film je odgledalo preko 42 000 ljudi, uključujući i vladine službenike i prosvetne radnike, koji su bili oduševljeni. S vremenom se više od milion ljudi u  Zambiji bliže upoznalo s Jehovinim svedocima i njihovom hrišćanskom organizacijom.

Vejn Džonson se priseća kako je film uticao na ljude. On kaže: „Ljudi bi putovali iz dalekih krajeva da bi gledali filmove koji su im puno pomogli da nauče nešto o Jehovinoj organizaciji. Često bi se tokom projekcije prolomio dug aplauz.“

Jedno vreme, na dvodnevnom pokrajinskom sastanku se subotom popodne prikazivao neki od filmova. U divljini je to bilo vrlo upečatljivo. Sve to je ostavljalo snažan utisak na gledaoce, premda su oni koji nisu bili upoznati sa životom u drugim delovima sveta neke scene pogrešno tumačili. U jednom filmu se mogu videti ljudi kako izlaze iz podzemnog prolaza u Njujorku. Mnogi su pomislili da je to predočavalo uskrsenje! Ipak, filmovi su pomogli ljudima da bolje razumeju delo Jehovinih svedoka. Ali vremena su se menjala i rasla je želja za državnom nezavisnošću, što je mnoge okrenulo protiv braće. Skupštine i putujući nadglednici suočiće se sa situacijama koje zahtevaju još veću istrajnost.

Uplitanje politike

Severna Rodezija je 24. oktobra 1964. stekla nezavisnost od Britanije i postala Republika Zambija. Tokom tog perioda, politička napetost je sve više rasla. Neutralnost Jehovinih svedoka bila je pogrešno tumačena kao prećutna podrška kolonijalizmu.

Lamp Čisenga se seća jednog putovanja u oblast jezera Bangveulu. Planirao je da brodom ode na ostrva kako bi posetio ribare koji su bili Svedoci. Najpre je putovao autobusom do obale jezera. Pri izlasku iz autobusa, bio je zamoljen da pokaže partijsku  knjižicu. Naravno, nije je imao. Politički aktivisti su mu uzeli tašnu. Jedan je video kutiju na kojoj je pisalo „Kula stražara“. Jako je dunuo u pištaljku i počeo da viče: „Kula stražara! Kula stražara!“

Bojeći se nemira, jedan službenik je sa sve torbama gurnuo Lampa nazad u autobus. Skupila se velika rulja i svi su počeli da kamenuju autobus, gađajući vrata, točkove i prozore. Vozač je ubrzao i nije stajao narednih 90 kilometara, sve do Samfje. Preko noći, stanje se smirilo. Sledećeg jutra, Lamp se potpuno smiren ukrcao na brodić kako bi obišao male skupštine oko jezera.

„U istrajnosti u mnogo čemu“, putujući nadglednici nastavljaju da se preporučuju kao Božje sluge (2. Kor. 6:4). Fanvel Čisenga, čija se pokrajina protezala duž reke Zambezi, zapaža: „Služba pokrajinskog nadglednika zahteva svesrdnu predanost i samopožrtvovanost.“ Ići od skupštine do skupštine u ovom području, značilo je dugo putovati starim, bušnim kanuima na reci gde ljuti nilski konj može slomiti kanu kao suvu grančicu. Šta je Fanvelu pomoglo da istraje u pokrajinskom delu? Smeškajući se dok gleda fotografiju članova skupštine koji su ga ispratili na obalu reke, on kaže da su jedan izvor motivacije njegova braća i sestre. Zamišljeno, on pita: „Gde još možete naći tako srećna lica u ovom podivljalom svetu?“

 Neutralnost

„Svako ko služi kao vojnik uzdržava se od uplitanja u poslove ovoga sveta, kako bi ugodio onome ko ga je pozvao u vojsku.“ Tako je napisao apostol Pavle (2. Tim. 2:4, Weymouth). Potpuno stavljanje na raspolaganje svom Vođi, Isusu Hristu, od hrišćana zahteva da se ne upliću u političke i religiozne organizacije ovog sveta. Zbog takvog stava, pravi hrišćani, koji žele da ostanu neutralni u svetskim zbivanjima, suočavaju se sa izazovima i nevoljama (Jov. 15:19).

U Drugom svetskom ratu, s mnogima se zbog toga što nisu bili „patriote“ postupalo na brutalan način. „Videli smo kako su stariji muškarci zbog odbijanja vojne službe ubacivani u kamion kao vreće kukuruza“, priseća se Benson Džadž, koji je kasnije revno služio kao putujući nadglednik. „Čuli smo ih kako govore: ’Tidzafera za Mulungu‘ (Za Boga ćemo i umreti).“

Iako tada nije bio kršten, Mukosiku Sinali se dobro seća kako je tokom rata pitanje neutralnosti uvek bilo aktuelno. „Svi su morali da kopaju i sakupljaju korenje puzavice mambongo, od kojeg se pravio rastegljivi materijal. Korenje se gulilo i udaralo kako bi se dobile trake koje su vezivane i kasnije umesto gume korišćene u proizvodnji čizama i vojne opreme. Svedoci su odbijali da sakupljaju to korenje zbog toga što se time posredno podupirao rat. Zato su braća kažnjavana. Postali su ’nepoželjni elementi‘.“

Džozef Mulemva bio je među ’nepoželjnima‘. Rodio se u Južnoj Rodeziji, a 1932. je došao u pokrajinu Zapadna (Severna Rodezija). Neki su tvrdili da je podsticao ljude da prekinu da obrađuju svoju zemlju jer se ’približilo Kraljevstvo‘. Tu klevetu je širio jedan sveštenik crkve Mavumbo koji je prezirao Džozefa.  Džozef je uhapšen i lisicama vezan za jednog mentalno poremećenog čoveka. Neki su se nadali da će ga taj čovek napasti. Međutim, Džozef ga je umirio. Kada je pušten, nastavio je da propoveda i posećuje skupštine. Umro je sredinom 1980-ih, ostavši veran do smrti.

Ojačani da se suoče s kušnjama

Duh nacionalizma i napetost u društvu doveli su do zastrašivanja onih koji zbog savesti nisu mogli da učestvuju u političkim zbivanjima. Iako je stanje u zemlji bilo napeto, kongres za celu zemlju održan u Kitveu 1963. pod motom „Hrabre sluge“, bio je dokaz mira i jedinstva među Jehovinim svedocima. Skoro 25 000 delegata, od kojih su neki na ovaj petodnevni događaj došli zaprežnim kolima noseći šatore, uživalo je u programu koji se održavao na četiri jezika. Važan govor u kojem se razmatrao odnos hrišćana prema državi izneo je Milton Henšel. Frenk Luis se priseća: „Sećamo se kako je rekao da pomognemo braći da razumeju šta znači biti neutralan. Bili smo veoma zahvalni za taj pravovremeni savet jer se većina braće u Zambiji suočila sa ozbiljnim kušnjama i ostala verna Jehovi!“

Tokom 1960-ih, Jehovini svedoci su se svuda suočavali s nasilnim progonstvom kao i uništavanjem njihove imovine. Domovi i Dvorane Kraljevstva su rušeni. Pohvalno je to što je vlada reagovala tako što je uhapsila dosta njih koji su učestvovali u progonstvu. Kada je Severna Rodezija postala Republika Zambija, Jehovini svedoci su posebnu pažnju poklonili osnovnim pravima čoveka koja su priznata novim ustavom. Međutim, ubrzo je talas patriotizma udario tamo gde je to malo ko očekivao.

 Državni simboli

U vreme kolonijalizma, deca Jehovinih svedoka su kažnjavana kada iz verskih razloga nisu pozdravljala zastavu, tada zastavu Velike Britanije. Takođe su kažnjavana zbog toga što nisu pevala himnu. Nakon što su braća uložila žalbu vlastima, ministarstvo obrazovanja je popustilo u svom stavu, pišući: „Gledište vaše [grupe] o pozdravljanju zastave opšte je poznato i poštuje se, i nijedno dete ni na koji način ne treba biti kažnjeno zbog takvog stava.“ Novi republički ustav ulio je nadu da će veći akcenat biti stavljen na osnovne slobode, uključujući i slobodu savesti, misli i veroispovesti. Međutim, nova zastava i himna još više su pothranili patriotizam. U škole su s velikim oduševljenjem uvedeni svakodnevno pozdravljanje zastave i pevanje himne. Iako je nekim mladim Svedocima dozvoljeno da ne učestvuju u tome, mnogi drugi su dobili batine i čak su bili izbačeni iz škole.

Jedan novi član zakona o obrazovanju, donet 1966, ulio je tračak nade. Njime se roditelju ili staratelju davala mogućnost da zahteva da dete bude izuzeto iz religioznih službi i običaja. Zato su mnoga deca koja su izbačena ponovo vraćena u školu. Međutim, nedugo zatim i uz meru tajnovitosti, taj član zakona je proširen, tako da je zastavu i himnu definisao kao svetovne simbole koji unapređuju nacionalnu svest. Iako su braća razgovarala s vlastima, do kraja 1966. iz škole je zbog neutralnog stava izbačeno više od 3 000 dece.

Nema škole za Feliju

Došlo je i vreme da se proveri zakonitost takvog postupanja. Izabran je jedan slučaj. Felija Kačasu  je bila redovan učenik škole Bujantanši u oblasti Koperbelt. Iako uzoran učenik, bila je izbačena iz škole. Frenk Luis se priseća kako je njen slučaj dospeo na sud: „Naš slučaj, koji nije bio nimalo lak jer smo se sporili s vlastima, izneo je gospodin Ričmond Smit. Felijino objašnjenje zašto nije želela da pozdravi zastavu navelo ga je da prihvati slučaj.“

Dejlis Musonda, koja je tada i sama bila učenica u Lusaki, kaže: „Kada je Felijin slučaj iznesen na sud, stvarno smo očekivali povoljnu presudu. Braća su doputovala iz Mufulire da bi prisustvovala saslušanju. Moja sestra i ja takođe smo bile pozvane. Sećam se da je Felija imala beli šešir i svetlu haljinu. Sudski postupak je trajao tri dana. U zemlji su još uvek bili neki misionari; brat Filips i brat Ferguson su takođe došli. Mislili smo da će njihovo prisustvo pomoći.“

Predsedavajući sudija je zaključio: „Ne postoji osnov za verovanje da svojim postupanjem Jehovini svedoci namerno ne poštuju državnu himnu ili zastavu.“ Ipak, doneo je presudu da su te ceremonije svetovne i da uprkos njenim iskrenim verovanjima, Felija ne može biti izuzeta od tih odrednica zakona o obrazovanju. On je smatrao da su te ceremonije  neophodne radi očuvanja državne bezbednosti. Kako bi takva presuda koja se ticala manjine služila interesima cele nacije nikada nije ustanovljeno. Dokle god se držala svojih hrišćanskih uverenja, za Feliju nije bilo škole!

Dejlis se priseća: „Bili smo veoma razočarani. Pa ipak, sve smo prepustili u Jehovine ruke.“ Pritisci su bili sve veći, tako da su Dejlis i njena sestra napustile školu 1967. Krajem naredne godine, skoro 6 000 dece Jehovinih svedoka bilo je izbačeno iz škole.

Zabranjena javna okupljanja

Zakon iz 1966. nalagao je da sva javna okupljanja budu otvorena pevanjem državne himne. To je onemogućilo održavanje većih skupova na koje se poziva javnost. Braća su se snašla tako što su ih održavala na privatnim posedima, često oko Dvorana Kraljevstva, ograđenih živicom. Zaintrigirani, mnogi su želeli da znaju o čemu se radi i tako je broj prisutnih stalno rastao, pa je 1967. na Memorijalu Hristove smrti bilo prisutno 120 025 osoba.

„Tokom ovog perioda, dolazilo je do nasilnog protivljenja“, priseća se Lamp Čisenga. „U oblasti Samfje, rulja je napala brata Maboa iz skupštine Katanša i ubila ga. Braća su ponekad napadana dok su bila na sastanku, a mnoge Dvorane Kraljevstva su spaljene. Međutim, vlasti su zadržale pozitivno mišljenje o Svedocima i neki protivnici su uhapšeni i kažnjeni.“

Sopstvene vazduhoplovne snage!

Protivnici su nastavili da klevetaju Jehovine svedoke, tvrdeći da su oni izuzetno bogati i da će oformiti sledeću vladu. Jednog dana, sekretar vladajuće  partije nenajavljeno je došao u Betel u Kitveu. Prvo što su braća primetila bila je reka policajaca na kapiji. Na sastanku s predstavnicima podružnice, postao je nervozan. „Mi smo vam dali dozvolu da napravite ove zgrade“, rekao je, povisujući ton glasa. „Čemu vam one služe? Da li su to zgrade vaše vlade?“

Neki vladini službenici su i dalje verovali glasinama. U pokrajini Severozapadna (Zambija), policija je koristila suzavac s namerom da rasturi jedan kongres. Braća su uspela da pošalju Betelu hitan telegram. Jedan poljoprivrednik koji je neko vreme živeo u inostranstvu posedovao je mali avion, kojim je dovezao predstavnike iz Betela u Kabompo kako bi se pomoglo da se smiri situacija i reše nesporazumi. Nažalost, to nije puno pomoglo da bi se otklonile sumnje nekih koji su sada rekli da Svedoci imaju sopstvene vazduhoplovne snage!

Braća su pažljivo sakupila prazne čaure suzavca. Kasnije, kada su predstavnici podružnice posetili vladine službe kako bi izrazili svoju zabrinutost, pokazali su ih kao dokaz korišćenja nepotrebne sile. Incident je dobio veliki publicitet i zapažena je mirna reakcija Svedoka.

Objašnjavanje našeg stava

Pokušaji da se zabrani delo Jehovinih svedoka nisu jenjavali. Podružnica je želela da objasni vlastima zašto imamo neutralan stav. Smart Firi i Džonas Mandžoni bili su izabrani da objasne naše stavove pred brojnim vladinim ministrima. Tokom izlaganja, jedan ministar je rečima šibao braću. „Rado bih vas izveo napolje i prebio!“, rekao je. „Da li vi shvatate šta radite? Uzimate nam najbolje  građane, i šta nam ostavljate? Ubice, preljubnike i lopove!“

Braća su odmah odgovorila: „Ali upravo takvi su bili neki od njih! Bili su lopovi, preljubnici, ubice, ali zahvaljujući moći Biblije, isti ti ljudi su se promenili i postali su najbolji građani Zambije. Eto zašto želimo da nam dozvolite da slobodno propovedamo“ (1. Kor. 6:9-11).

Proterivanja i delimična zabrana

Kao što smo spomenuli ranije, misionarima je naloženo da napuste zemlju. „Nikada nećemo zaboraviti januar 1968. godine“, kaže Frenk Luis. „Jedan brat nam je telefonom javio da je službenik iz imigracione službe upravo bio kod njega. Uručio mu je nalog o proterivanju u kojem je stajalo da u roku od sedam dana treba da završi sve poslove u Zambiji i napusti zemlju. Zatim je telefon zazvonio još jednom, i još jednom. Na kraju, jedan brat je zvao i rekao da je čuo da je veliki kompleks u Kitveu sledeći na redu.“ Očigledno, namera je bila da se takvim drastičnim merama naruši jedinstvo među Svedocima i da se obeshrabre u vršenju svog dela.

Naredne godine, predsednik je osnovao Službu za očuvanje javne bezbednosti, koja je zabranila delo propovedanja od vrata do vrata. Zato su braća morala da reorganizuju službu, stavljajući veći akcenat na neformalno svedočenje. Naša služba za Kraljevstvo postala je Naše mesečno pismo, a rubrika „Prezentovanje dobre vesti“ dobila je naslov „Naša interna služba“. Time se manje skretala pažnja vladinih cenzora. U aprilu 1971, dostignut je najveći broj od skoro 48 000 kućnih biblijskih studija, što je bio jasan pokazatelj  da se braća nisu obeshrabrila zbog nastojanja da se delo zabrani.

S mnogim misionarima došao je i Klajv Mauntford, koji sada živi u Engleskoj. On se priseća: „Jedan način na koji smo svedočili bio je da povezemo ljude i da razgovaramo s njima o istini. U kolima smo uvek imali časopise koji su se lako mogli videti.“

Iako nije bilo zabranjeno razgovarati o Bibliji, zakonom je bilo propisano da se nabavi dozvola pre odlaska kod ljudi da bi im se propovedalo. Zato su braća išla kod svojih rođaka, nekadašnjih školskih drugova, kolega s posla i drugih. Naravno, običan razgovor se taktično mogao preusmeriti na neku biblijsku temu. Šira familija je uglavnom velika, tako da se moglo razgovarati s mnogo rođaka i komšija.

Podružnica je 1975. godine izvestila: „Nekoliko hiljada objavitelja na našem području nikada nije išlo u službu od kuće do kuće. Ipak, ima novih učenika i daje se izvanredno svedočanstvo.“ Pošto je služba od vrata do vrata bila zabranjena, braća su svedočila na druge načine. Tipičan primer je brat koji je radio kao zapisničar u jednom ministarstvu. Njegov posao je bio da vodi evidenciju o imenima i podacima građana. Posebnu pažnju je obraćao na osobe s biblijskim imenom i pitao bi ih šta znaju o svom imenjaku iz Biblije. Tako je davao veoma dobro svedočanstvo. Kada je došla jedna žena sa svojom ćerkom, brat je primetio da se devojčica zove Eden. Kada je pitao ženu da li zna šta znači to ime, priznala je da ne zna. Brat je ukratko objasnio, objašnjavajući da će u bliskoj budućnosti cela planeta postati poput prvobitnog raja u Edenu. Žena se zainteresovala i ostavila svoju adresu. Njen muž se takođe zainteresovao, porodica  je počela da dolazi na sastanke i kasnije se nekoliko članova te porodice krstilo.

Drugi objavitelji su koristili prilike da daju svedočanstvo kolegama s posla. Rojd, koji je radio u jednoj rudarskoj kompaniji, koristio je pauzu za ručak da pita kolege za mišljenje o raznim stihovima. „Šta mislite, ko je ’stena‘ spomenuta u Mateju 16:18?“, ili: „Ko je ’kamen spoticanja‘ u Rimljanima 9:32?“ Rudari bi se često okupili da čuju objašnjenje iz Svetog pisma. Zahvaljujući takvim neformalnim razgovorima, nekoliko Rojdovih kolega je napredovalo do predanja i krštenja.

Zahvaljujući odlučnosti mladih, drugi u školi imali su priliku da čuju istinu. Kada je grupa dece odbila da peva patriotske pesme, njihov učitelj se razbesneo i izveo ceo razred napolje. Jedno dete iz te grupe se priseća: „Učitelj je sigurno mislio da nećemo pevati ni naše hvalospeve. Izgleda da je hteo da nas ismeje. Rekao je učenicima da se podele u grupe prema religiji kojoj pripadaju. Svakoj grupi je rekao da otpeva jednu ili dve pesme iz svoje crkve. Kada dve grupe nisu mogle da se sete nijedne pesme, učitelj se okrenuo ka nama. Počeli smo da pevamo ’Jehovin to je dan!‘ Izgleda da smo dobro pevali, jer su se ljudi koji su prolazili zaustavljali da nas slušaju. Zatim smo pevali ’Sam Jehova postao je Kralj!‘ Svi, uključujući i učitelja, počeli su da aplaudiraju. Vratili smo se u učionicu. Mnogi školski drugovi su nas pitali gde smo naučili tako lepe pesme i neki su počeli da dolaze s nama na sastanke, i kasnije su i sami postali Svedoci.“

„Oni koji ostavljaju knjige“

Tokom tog perioda, braća su pokazala da su „oprezni kao zmije, a ipak bezazleni kao golubovi“ (Mat.  10:16). Zbog njihove jedinstvene literature i oduševljenog korišćenja pomoćnih sredstava za proučavanje, Jehovini svedoci su dobili nadimak Abaponja Ifitabo, što znači „Oni koji ostavljaju (to jest, uručuju) knjige“. Uprkos nastojanjima protivnika da ućutkaju braću, delo propovedanja o Kraljevstvu nastavilo se svom snagom. Iako je protivljenje s povremenim nasiljem trajalo godinama, ono se početkom 1980-ih smanjilo.

Tokom 25-godišnjeg perioda po sticanju državne nezavisnosti, kršteno je skoro 90 000 osoba. Ipak, broj aktivnih objavitelja povećao se samo za oko 42 000. Zašto? Istina, neki su umrli, a drugi se odselili.  „Međutim, još jedan činilac je bio i strah od ljudi“, priseća se Neldi, koji je tokom tog perioda služio u podružnici. Mnogi su postali neredovni ili neaktivni u službi propovedanja. Osim toga, nezavisnost je donela neke promene. Kada su stranci otišli, u poslovnoj administraciji su ostala upražnjena mesta i sada ih je trebalo popuniti. S novim mogućnostima za boljim mestom za stanovanje, zaposlenjem i obrazovanjem, mnoge porodice su pogled sa duhovnih ciljeva usmerile na materijalističke težnje.

Pa ipak, delo je napredovalo. Mudri kralj Solomon je napisao: „Izjutra sej seme svoje, i u veče ne daj da ti ruke počivaju; jer ti ne znaš šta će uspeti, ovo ili ono, ili će oboje biti jednako dobro“ (Prop. 11:6). Braća su se trudila da seju seme istine koje bi izniklo kada se okolnosti poboljšaju. Stalan napredak je zahtevao da se 1976. kupi nov kamion za isporuku sve većih narudžbi literature. Šest godina kasnije, počelo se s gradnjom nove štamparije na nekoliko kilometara od Betela. Takva poboljšanja postavila su temelj za daljnji napredak.

Malo je zemalja u centralnoj Africi bilo pošteđeno građanskog rata kao što je to bio slučaj sa Zambijom. Iako su sada okolnosti veoma povoljne za ’objavljivanje dobre vesti‘, sećanje na nevolje služi da podstakne verne objavitelje da revno nastave da ’skupljaju plod za večni život‘ (Rimlj. 10:15; 2. Kor. 6:4; Jov. 4:36).

Proširenje Betela

Tokom 1930-ih, Levelin Filips i njegovi saradnici obavljali su svoja zaduženja radeći u Lusaki u iznajmljenom objektu sa samo dve prostorije. Malo ko  je mogao pretpostaviti da će Betel jednog dana zauzimati površinu od 110 hektara i da će u njemu služiti više od 250 dobrovoljaca. Ta braća i sestre služe kako bi duhovne potrebe preko 125 000 objavitelja i pionira bile zadovoljene. Hajde da ukratko razmotrimo kako je došlo do tog porasta.

Kao što smo ranije videli, do 1936. stav vlasti se dovoljno promenio da se dozvoli otvaranje skladišta literature u Lusaki. Napredak dela ubrzo je zahtevao preseljenje u veći objekat. Kupljen je plac blizu glavne policijske stanice. Džonas Mandžoni se priseća: „Tamo smo imali dve spavaće sobe. Trpezariju je koristilo službeno odeljenje, a balkon odeljenje za otpremu literature.“ Džonas je 1951. uzeo dvonedeljni odmor na poslu da bi služio u Betelu, a kasnije je pozvan za stalno. „Posao je bio dobro organizovan i vladao je prijatan duh“, kaže on. „Bio sam s bratom Filipsom u odeljenju za otpremu literature. Radio sam na pretplatama i lepio markice na zavežljaje časopisa. Bilo je lepo znati da služimo braći.“ Levelinu Filipsu se kasnije pridružio Hari Arnot i oni su sarađivali s lokalnom braćom, kao što su Džob Sičela, Endrju Džon Mulabaka, Džon Mutale, Potifar Kačepa i Morton Čisulo.

Zahvaljujući procvatu rudarstva, brzom razvoju infrastrukture i prilivu stanovništva iz svih delova zemlje, pažnja se sa Lusake sve više usmeravala na Koperbelt. Ijan Ferguson je predložio da se kupi plac u jednom rudarskom gradu i 1954. Betel je premešten u Bulevar kralja Džordža, u Luanšji. Međutim, nedugo zatim ni tamo nije bilo dovoljno prostora za zbrinjavanje potreba sve većeg područja, koje je obuhvatalo veći deo istočne Afrike. Tokom Oblasnog kongresa  „Budne sluge“ 1959, Natan Nor iz svetske centrale posetio je moguće lokacije za novi Betel i dao je zeleno svetlo za početak gradnje. Džefri Viler se priseća: „Frenk Luis, Judžin Kinašuk i ja otišli smo s jednim arhitektom na novi plac u Kitveu da označimo tačnu lokaciju novog Betela.“ Trećeg februara 1962, Jehovi je posvećena nova podružnica sa stambenim objektima, štamparijom i Dvoranom Kraljevstva. U zaključku programa za posvećenje, tadašnji sluga podružnice Hari Arnot usmerio je pažnju na još važniju duhovnu zgradu koju svako mora vredno graditi pomoću cigala vere, nade i ljubavi.

Ovi objekti su postali mali zbog toga što je u narednih 10 godina broj objavitelja Kraljevstva porastao sa 30 129 na skoro 57 000. „Brat Nor nam je rekao da proširimo štampariju“, priseća se Ijan Ferguson. „Posetio sam podružnicu u Elandsfontejnu, u Južnoafričkoj Republici, kako bih se posavetovao s braćom. Ubrzo je odande avionom prebačena štamparska presa u Kitve.“

Osim literature i časopisa, u Kitveu se štampalo i mesečno izdanje Naše službe za Kraljevstvo za potrebe braće u Keniji i drugim istočnoafričkim zemljama. Začas posla, mala štamparija postala je tesna i bio je neophodan veći prostor. Kada nam opština nije dala jedan slobodan plac, jedan brat je izašao u susret i ponudio svoju zemlju. Gradnja je završena 1984. Kitve je tri decenije bio centar organizovanja dela propovedanja u Zambiji.

Tokom teških godina nakon proterivanja misionara, broj članova betelske porodice toliko se povećao da je 14 njih živelo van Betela, sa svojim porodicama. Trebalo je izvršiti daljnja prilagođavanja da bi se  moglo nastaviti sa obavljanjem dela i u budućnosti. S vremenom su kupljene dve kuće i još jedna je iznajmljena, čime se omogućilo povećanje broja članova porodice. Ipak, bilo je očigledno da su potrebni novi objekti. Na sreću, okolnosti su se ubrzo puno poboljšale. Godine 1986, u većim mestima su određena braća koja su tražila zemlju za novu podružnicu. Oko 15 kilometara zapadno od glavnog grada, nađeno je zemljište površine 110 hektara. To je bio mudar izbor jer to područje ima veliku zalihu podzemne vode. Dejrel Šarp kaže: „Mislim da nas je Jehova doveo na ovo predivno mesto.“

Posvećenje i rast

U subotu, 24. aprila 1993, stotine dugogodišnjih Jehovinih slugu sakupilo se na posvećenju novih objekata. Među 4 000 lokalne braće i sestara bilo je više od 160 gostiju iz inostranstva, uključujući i misionare koji su morali da napuste Zambiju nekih 20 godina ranije. Teodor Džeres, jedan od dva člana Vodećeg tela koji su bili prisutni, govorio je na temu „Preporučujmo se kao Božje sluge“. On je podsetio one koji su godinama verno služili da u slučaju da nisu istrajali, ne bi bilo potrebe da se ovi objekte izgrade. Ukazujući na Pavlove reči Korinćanima, naglasio je da prave sluge gaje plodove duha, koji im omogućavaju da istraju uprkos poteškoćama, kušnjama i nevoljama. „Vi ste se preporučili kao Božje sluge“, rekao je. „Ovu novu podružnicu sagradili smo zbog napretka dela.“

Godine 2004, završena je nova trospratna stambena zgrada sa 32 sobe. Skoro 1 000 kvadratnih metara štamparije adaptirano je za 47 prevodilačkih kancelarija  sa dodatnim prostorom za arhivu, sale za sastanke i biblioteku.

Uprkos ekonomskim i drugim teškoćama, Jehovini svedoci u Zambiji postali su bogati u službi Bogu i smatraju prednošću što svoje duhovno bogatstvo mogu da dele s drugima (2. Kor. 6:10).

Preporučivanje istine svima

Porodica zauzima istaknuto mesto u zambijskoj kulturi i zahvaljujući tome mnogi su odgajeni u istini. U pokrajini Zapadna (Zambija) postoji izreka: ’Kravi rogovi nisu teški.‘ Drugim rečima, staranje  o porodici ne treba smatrati teretom. Hrišćanski roditelji shvataju svoju odgovornost pred Bogom i dokazuju da pozitivno utiču na svoju decu, preporučujući hrišćansku službu rečju i delom. Danas, mnogi revni Svedoci su deca takvih vernih osoba (Ps. 128:1-4).

Jehovine svedoke u Zambiji raduje napredak koji je postignut zahvaljujući Jehovinom strpljenju i podršci (2. Petr. 3:14, 15). U početku, istinita verovanja temeljena na Bibliji vodila su ih kroz period nesigurnosti. „Nelicemerna ljubav“ nastavlja da ujedinjuje ljude iz različitih plemena i da donosi stalan duhovni rast bez nepotrebnog bola. Koristeći ’oružje  pravednosti‘ da bi se branili i svedočili „u ljubaznosti“, oni su otvorili oči mnogima, među kojima su i neki sa vlasti, što je često vodilo do ’dobrog glasa‘. Sada je više od 2 100 skupština čvrsto utemeljeno poznavanjem istine jer delo nadgledanja obavljaju sposobni diplomci Škole za obučavanje naimenovane braće. Iako možda predstoje još veće nevolje, Jehovini svedoci su uvereni da će biti „uvek radosni“ dok se sastaju (2. Kor. 6:4-10).

Tokom službene 1940. godine, oko 5 000 osoba je poslušalo Isusovu zapovest i obeležilo njegovu smrt. Dakle, srazmera u odnosu na ukupan broj stanovnika bila je 1 prema 200. U nedavnim godinama, čast Jehovi te posebne večeri odalo je više od pola miliona njih — tačnije 569 891 u 2005 — što znači svaka dvadeseta osoba (Luka 22:19). Kako je Jehovin narod uspeo da ostvari takav napredak? Zasluga pripada Jehovi Bogu koji omogućava duhovni rast (1. Kor. 3:7).

Naravno, i Jehovini svedoci u Zambiji čine svoj deo. „Mi se ne stidimo da govorimo o dobroj vesti; za nas je to prednost“, kaže jedan član Odbora podružnice. Posetiocima je očigledno da Jehovini svedoci svoju službu obavljaju s poštovanjem i ozbiljnošću. Uopšte ne čudi što je odnos 1 objavitelj na 90 stanovnika! Ipak, ima još mnogo posla.

„Tvrda kula ime je Jehovino, k njoj se pravednik utiče i zaklon nalazi“ (Posl. 18:10). Još uvek je hitno potrebno da osobe iskrenog srca pređu na Jehovinu stranu. U Zambiji se svakog meseca vodi skoro 200 000 biblijskih studija, što će još mnogima pomoći da se predaju Jehovi i da postanu njegove verne sluge. Više od 125 000 aktivnih Svedoka u Zambiji ima svaki razlog da preporučuje takav način života.

 [Okvir na 168. strani]

Zambija

Zemlja: Ova kontinentalna zemlja prostranih ravnica i gustih šuma nalazi se na visoravni od oko 1 200 metara nadmorske visine. Reka Zambezi predstavlja veći deo južne granice.

Stanovništvo: Stanovnici Zambije su uglavnom pismeni i izjašnjavaju se kao hrišćani. Na selu ljudi žive u kućama sa slamnatim krovovima i hranu proizvode sami.

Jezik: Službeni jezik je engleski, iako se govori i preko 70 domorodačkih jezika.

Privreda: Glavna privredna grana je vađenje i prerada bakra. Od poljoprivrednih kultura uzgajaju se kukuruz, šećerna trska, pirinač i kikiriki.

Ishrana: Dosta se koristi kukuruz. Jedno od omiljenih jela je nšima, gusta kukuruzna kaša.

Klima: Pošto se Zambija nalazi na izvesnoj nadmorskoj visini, ovdašnja klima je blaža nego što bi se pretpostavilo za zemlju u južnoj Africi. Ponekad dolazi do suše.

 [Okvir/Slika na stranama 173-175]

Dobio sam 17 meseci i 24 udarca šibom

Kosamu Mvanza

Rođen: 1886.

Kršten: 1918.

Neki podaci: Istrajao uprkos progonstvu i delovanju lažne braće. Verno je služio kao pionir i starešina sve dok 1989. nije završio zemaljski život.

Pristupio sam vojsci i početkom Prvog svetskog rata služio kao bolničar u puku Severne Rodezije. U decembru 1917, dok sam bio na odsustvu, upoznao sam dva čoveka iz Severne Rodezije koji su bili povezani sa Istraživačima Biblije. Dali su mi šest tomova Studija Pisma. Naredna tri dana prosto sam gutao informacije iz tih knjiga. Više se nisam vraćao u rat.

Bilo je teško održavati kontakt s podružnicom Jehovinih svedoka, tako da smo ja i još neka braća radili bez uputstava organizacije. Išli smo od sela do sela, okupljali ljude, držali propovedi i odgovarali na pitanja prisutnih. S vremenom smo na severu zemlje izabrali jedno mesto za okupljanje koje smo nazvali Galileja. Odatle smo pozivali zainteresovane da dođu i slušaju tumačenje Biblije. Trebalo je da ja nadgledam kako se sve to odvija. Nažalost, pojavila su se mnoga lažna braća i unela pometnju.

Bili smo revni u propovedanju. Ali došlo je  do podela među ljudima kojima su u toj oblasti propovedali katolički i protestantski misionari. Mi smo nastavili da održavamo velike sastanke. Sećam se kako se u januaru 1919. na brdima blizu Isoke okupilo nas 600. Ne znajući šta planiramo, došle su policija i vojska, uništile nam Biblije i knjige, i uhapsile mnoge od nas. Jedni su bili odvedeni u zatvor blizu Kasame, drugi u Mbali, a neki čak na jug u Livingston. Neki su osuđeni na tri godine. Ja sam dobio 17 meseci zatvora i 24 udarca šibom po turu.

Kada sam pušten, otišao sam u rodno selo i nastavio da propovedam. Kasnije sam ponovo uhapšen, išiban i odveden u zatvor. Protivljenje se nastavilo. Poglavica je odlučio da protera braću iz sela. Svi smo se preselili u jedno drugo selo, gde nas je primio tamošnji poglavica. Nastanili smo se tamo i uz njegovu dozvolu podigli svoje selo koje smo nazvali Nazaret. Dozvoljeno nam je da budemo tamo pod uslovom da naše aktivnosti ne remete mir. Poglavica je bio zadovoljan našim vladanjem.

Krajem 1924, vratio sam se na sever u Isoku, gde mi je jedan dobronameran oblasni komesar pomogao da bolje savladam engleski. Tokom tog perioda, pojavile su se neke samozvane vođe, koje su izvrtale učenja i time zavele mnoge. Ipak, mi smo nastavili da održavamo sastanke po domovima. Nekoliko godina kasnije, dobio sam poziv da se u Lusaki nađem s Levelinom Filipsom, koji mi je dao zaduženje da posećujem skupštine u pograničnom delu između Zambije i Tanzanije. Da bih ojačao braću, išao sam čak do Mbeje u Tanzaniji. Nakon što bih posetio sve skupštine, vratio bih se u svoju skupštinu. To sam radio do 1940-ih, kada su u tom svojstvu počeli da služe pokrajinski nadglednici.

 [Okvir/Slike na stranama 184-186]

Pomaganje susedima sa severa

Godine 1948, novoosnovana podružnica u Severnoj Rodeziji preuzela je nadgledanje dela propovedanja o Kraljevstvu u većem delu onoga što se nekada zvalo Britanska istočna Afrika. U to vreme, u visijama susednih zemalja koje se nalaze severno od Zambije bilo je malo objavitelja. Pošto su se tadašnje vlasti u velikoj meri protivile dolasku stranih misionara, ko je mogao da pomogne poniznim ljudima da upoznaju istinu?

Kada se Hepi Čisenga stavio na raspolaganje da služi kao opšti pionir u pokrajini Centralna (Zambija), iznenadio ga je poziv da služi u udaljenom području kod Ndžombea, u Tanzaniji. „Kada smo moja supruga i ja pročitali reč ’udaljeno‘, mislili smo da ćemo sarađivati s drugim objaviteljima u nekom zabačenom području. Ubrzo smo saznali da smo mi bili prvi koji su propovedali tamo. Ljudi bi se iznenadili kada bismo im u njihovoj Bibliji pokazali ime Jehova i izraze kao što je Armagedon. Tako su mojoj supruzi nadenuli nadimak Armagedon, a meni Jehova. Kada smo kasnije premešteni u Arušu, za sobom smo ostavili grupu zrelih objavitelja.“

Godine 1957, Vilijam Lamp Čisenga dobio je dodelu da služi kao specijalni pionir u planinama  oko Mbeje, u Tanzaniji. „Zajedno sa suprugom Meri i naša dva sina došao sam u novembru. Celu noć smo proveli na autobuskoj stanici pošto su hoteli bili puni. Iako je noć bila hladna i kišovita, nismo se obeshrabrili već smo se oslonili na Jehovu. Ujutro sam ostavio porodicu na stanici i krenuo da potražim smeštaj. Nisam baš znao kuda idem, ali poneo sam sa sobom časopise Kula stražara i usput uručio nekoliko primeraka. Stigao sam u poštu i započeo razgovor s čovekom po imenu Džonson. ’Odakle ste i kuda idete?‘, pitao je. Rekao sam mu da sam došao da propovedam dobru vest. Kada sam mu rekao da sam Jehovin svedok, kazao je da je rodom iz Lundazija, iz pokrajine Istočna (Zambija) i da je kršteni Svedok, ali da je već neko vreme neaktivan. Doselili smo se kod njega. S vremenom su Džonson i njegova supruga duhovno ojačali i pomogli nam da naučimo svahili. Kasnije se vratio u Zambiju i počeo je ponovo da propoveda dobru vest. Taj događaj me je naučio da nikada ne potcenjujem Jehovinu sposobnost da pomogne svojim slugama i da nikada ne smatram da je nemoguće pomoći drugima kada se ukaže prilika za to.“

Bernard Musinga je kao punovremeni sluga sa svojom suprugom Polin i petoro male dece propovedao od Ugande, preko Kenije, do Etiopije. O poseti Sejšelima, Bernard priča: „Godine 1976, trebalo je da posetim jednu grupu na predivnom ostrvu Praslen. Ljudi su bili odani katolici, tako da je povremeno dolazilo do nesporazuma. Na primer, sin jednog novog objavitelja odbijao je da koristi znak plus na časovima matematike govoreći: ’To je krst, a ja ne verujem u krst.‘ Zbog toga su verske vođe iznele besmislenu optužbu: ’Jehovini svedoci ne daju svojoj deci da uče matematiku‘. U razgovoru s ministrom prosvete, s poštovanjem smo objasnili svoja verovanja i rešili taj nesporazum. Zahvaljujući prijateljskom odnosu koji smo razvili s njim, misionari su mogli da uđu u zemlju.“

[Slika]

Hepi Mvaba Čisenga

[Slika]

Vilijam Lamp Čisenga

[Slika]

Bernard i Polin Musinga

 [Okvir/Slika na stranama 191, 192]

„Misli na svoju budućnost!“

Mukosiku Sinali

Rođen: 1928.

Kršten: 1951.

Neki podaci: Diplomirao u Gileadu i bio prevodilac. Sada služi kao skupštinski starešina.

Na dan mog krštenja, prišao mi je misionar Hari Arnot. Postojala je potreba za prevodiocima za silozi jezik. „Možeš li pomoći?“, pitao je. Ubrzo sam primio pismo o dodeli i primerak Kule stražare. Te večeri sam prionuo na posao. Prevođenje je bilo naporno i trebalo je satima pisati starim penkalom. Nije postojao rečnik silozi jezika. Danju sam radio u pošti, a noću sam prevodio. Ponekad bih dobio poruku od podružnice: „Molimo te pošalji prevod odmah.“ Često sam razmišljao: ’Zašto ne bih započeo punovremenu službu?‘ Odlučio sam da dam otkaz u pošti. Iako su mi nadležni verovali, ovom odlukom sam izazvao neke sumnje. Da nisam ukrao neki novac? Pošta je poslala dva Evropljanina da ispitaju stvar. Detaljnom kontrolom ustanovili su da nije postojao nikakav problem. Nisu mogli da shvate zašto sam dao otkaz. Šefovi su mi ponudili unapređenje ako ostanem, a kada sam odbio, rekli su mi: „Misli na svoju budućnost!“

Ali ja to i jesam učinio. Godine 1960, pozvan sam da služim u Betelu. Nedugo zatim sam primio poziv da pohađam školu Gilead. Bio sam pun zebnje. Prvi put u životu sam leteo avionom — najpre za Pariz, onda za Amsterdam i na kraju za Njujork. Sećam se da sam razmišljao: ’Da li se pomazanici osećaju ovako kada idu na nebo?‘ Oduševila me je srdačna dobrodošlica u svetskoj centrali — braća su bila tako ponizna i nisu imala nimalo predrasuda. Moja dodela je bila Zambija, gde sam se vratio i nastavio da pomažem oko prevoda.

 [Okvir/Slika na 194 strani]

Brži od orlova

Katuku Nkobongo je invalid; on ne može da hoda. Jedne nedelje prilikom posete pokrajinskog nadglednika, pročula se vest da su pobunjeničke snage napredovale ka selu u kom je on živeo. Svi su pobegli. Pokrajinski nadglednik Mjanga Mabošo napustio je selo među zadnjima. Dok se spremao da biciklom pobegne na bezbedno mesto, čuo je kako neko viče iz obližnje kolibe: „Brate moj, zar ćeš me ostaviti ovde?“ Bio je to Katuku. Pokrajinski nadglednik mu je brzo pomogao da se popne na bicikl i pobegli su iz sela.

Krećući se južno prema Zambiji, prelazili su preko nepristupačnog terena. Brat Nkobongo je morao da puzi uzbrdo. Pokrajinski nadglednik se priseća: „Iako sam se ja penjao svojim nogama, on bi stigao na vrh brda pre mene! Rekao sam: ’Ovaj čovek je hrom, ali kao da ima krila!‘ Kada smo konačno stigli na sigurno gde smo dobili nešto za jelo, zamolio sam ga da se pomoli pre obroka. Dok sam slušao njegove reči iz dubine srca, krenule su mi suze na oči. Citirajući 40. poglavlje Isaije, u molitvi je rekao: ’Jehova, tvoje reči su istinite. Deca se umaraju i posustaju, mladići posrću, ali oni koji se u tebe uzdaju dobijaju novu snagu. Podižu se na krilima kao orlovi. Trče i ne posustaju, hodaju i ne umaraju se.‘ Zatim je rekao: ’Hvala ti Jehova što si mi pomogao da budem brži od orlova.‘“

 [Okvir/Slika na stranama 204, 205]

Žutosmeđi šorts i braon patike

Filimon Kasipo

Rođen: 1948.

Kršten: 1966.

Neki podaci: Služi kao putujući nadglednik i kao instruktor i koordinator Škole za obučavanje naimenovane braće u Zambiji.

Deda mi je pomogao da postanem vešt u službi. Mnogo puta me je vodio kod mojih školskih drugova da im svedočim. Redovno je vodio porodični studij na kom niko nije smeo da drema! Uvek sam s nestrpljenjem čekao sledeći porodični studij.

Krstio sam se u reci blizu naše kuće. Mesec dana kasnije, imao sam svoj prvi govor u skupštini. Sećam se da sam nosio nov žutosmeđi šorts i braon patike. Osećao sam veliku neugodnost, jer sam jako stegao pertle. Skupštinski sluga je to primetio i popeo se na binu da bi ih popustio. Govor je prošao lepo, a ja sam naučio nešto iz tog ljubaznog gesta. Shvatio sam da me je Jehova poučavao na razne načine.

Svojim očima gledam ispunjenje Isaije 60:22. Broj skupština raste, a time i potreba za više starešina i slugu pomoćnika koji su dobro obučeni da preuzmu odgovornosti. Zato postoji Škola za obučavanje naimenovane braće. Zaista je veliko zadovoljstvo poučavati te mlade ljude. Naučio sam da kada ti Jehova da neki posao, on ti uvek da i svoj sveti duh.

 [Okvir/Slika na stranama 207-209]

„O, nije to ništa“

Edvard i Linda Finč

Rođeni: 1951.

Kršteni: 1969, odnosno 1966.

Neki podaci: Diplomci 69. razreda Gileada. Edvard služi kao koordinator Odbora podružnice u Zambiji.

U periodu održavanja oblasnih kongresa, putovali smo severnim delom zemlje. Tamo ima malo puteva; uglavnom su samo utabane staze. Na nekoliko kilometara od jednog sela, videli smo neke ljude kako nam idu u susret. Jedan od njih je bio pogureni starac koji je hodao pomoću štapa. Na leđima je nosio vezane čizme i mali zavežljaj. Kada su nam prišli sasvim blizu, zapazili smo da su svi nosili kongresne bedževe. Stali smo i pitali ih odakle idu. Stari brat se malo ispravio i rekao: „Već ste zaboravili. Bili smo zajedno u Čansi na kongresu. Sada smo nadomak kuće.“

„A kada ste krenuli nazad?“, pitali smo.

„Nakon programa u nedelju.“

„Ali sada je sreda po podne. Zar pešačite tri dana?“

„Da, a sinoć smo čuli i lavove.“

 „Svi vi zaslužujete pohvalu za izvrstan duh koji pokazujete i za žrtve koje ste načinili da biste bili na kongresu.“

Stari brat je samo pokupio svoje stvari i nastavio dalje. „O, nije to ništa“, rekao je. „Treba zahvaliti Betelu što imamo novu kongresnu lokaciju. Prošle godine smo morali da pešačimo pet dana, ali ove godine — samo tri.“

U Zambiji je 1992. godina ostala upamćena po suši. Bili smo na kongresu na obali reke Zambezi, oko 200 kilometara uzvodno od Viktorijinih vodopada. Uveče smo posećivali porodice, koje su se uglavnom okupljale oko vatre ispred malih šatora. Jedna grupa od oko 20 njih pevala je pesme Kraljevstva. Saznali smo da su pešačili osam dana da bi došli na kongres. Oni nisu mislili da je to nešto posebno. Putovali su tako što su na životinje stavili decu i natovarili hranu, posuđe i druge neophodne stvari, a spavali su tamo gde bi ih noć zatekla.

Sutradan je pročitano obaveštenje da je u mnogim mestima zavladala suša i da se ugroženima pruža pomoć. Te večeri su u našu kolibu došla tri brata. Nijedan nije imao cipele, a odeća na njima bila je stara. Očekivali smo da nam kažu da im je potrebna pomoć zbog suše. Međutim, oni su počeli da nam pričaju koliko ih je pogodilo kad su saznali u kakvoj se situaciji nalaze neka braća. Jedan je iz sakoa izvadio koverat pun novca i rekao: „Molimo vas, nemojte dozvoliti da budu  gladni. Evo, kupite im nešto hrane.“ Ostali smo nemi i nismo uspeli ni da im zahvalimo pre nego što su otišli. Oni su došli na kongres ne znajući za sušu, tako da je taj prilog bio velika žrtva s njihove strane. Iskustva poput ovog još više nas približavaju našoj braći.

[Slike]

Uprkos teškoćama, mnogi prevaljuju velike razdaljine da bi prisustvovali pokrajinskim sastancima i kongresima

Gore: Spremanje večere na mestu održavanja kongresa

Levo: Pečenje peciva u peći

 [Okvir/Slika na stranama 211-213]

Odlučni da se okupimo

Aron Mapulanga

Rođen: 1938.

Kršten: 1955.

Neki podaci: Nekada služio kao betelski dobrovoljac, prevodilac i član Odbora podružnice. Sada porodičan čovek i skupštinski starešina.

Bila je 1974. i trebalo je da se održi kongres deset kilometara istočno od Kasame. Iako smo od gradonačelnika dobili dozvolu za okupljanje, policija je insistirala da se raziđemo. Ubrzo je komandir, inače krupan čovek, stigao sa oko stotinu pripadnika paravojnog odreda, koji su opkolili naš kamp. Program je trajao bez prekida, dok se u slamnatoj kancelariji vodila rasprava oko dozvole i toga da li bi trebalo svirati himnu.

Kada je na red došla moja tačka, komandir je krenuo za mnom na podijum želeći da me spreči da iznesem ključno predavanje. Publika se pitala šta će se sada desiti. Stajao je tako i zurio u 12 000 prisutnih, a zatim je besno odjurio. Nakon govora, zatekao sam ga kako čeka iza bine; bio je veoma uzrujan. Naredio je svojim ljudima da rasture skup, ali je među višim oficirima nastala prepirka tako da su seli u  vozila i otišli. Nedugo zatim, vratili su se s nekom velikom knjigom. Komandir ju je stavio na sto ispred mene i rekao mi da pročitam označeni deo. Pročitao sam odlomak u sebi.

„Ovo što piše je tačno“, rekao sam. „Tu kaže: ’Policajac je ovlašćen da prekine svako okupljanje ako ono remeti mir.‘“ Gledajući u njegov opasač i pištolje, nastavio sam: „Jedino što ovde remeti mir jeste vaše prisustvo i prisustvo vaših naoružanih ljudi. Mi imamo samo Biblije.“

Odmah se okrenuo jednom obaveštajcu i kazao: „Jesam li ti rekao? Idemo!“ Poveli su i mene u policijsku stanicu.

Kada smo stigli u njegovu kancelariju, pozvao je telefonom jednog policajca. Do tada smo razgovarali na engleskom. Sada je govorio na silozi jeziku. Nije znao da je to i moj maternji jezik! Govorili su o meni. Ja sam samo sedeo i trudio se da ničim ne odam da razumem o čemu je reč. Kada je završio razgovor, rekao je: „Sada me slušaj!“

Odgovorio sam na silozi jeziku: „Eni ša natejleza!“, što znači: „Da, gospodine, slušam!“ Očigledno iznenađen, samo je sedeo i neko vreme me gledao. Zatim je ustao, otišao do velikog frižidera u uglu kancelarije i dao mi osvežavajuće piće. Atmosfera je postala opuštenija.

Kasnije je došao i jedan brat koji je bio ugledni biznismen. Dali smo neke praktične predloge koji su otklonili strahove komandira, i time je nestala svaka napetost. Uz Jehovinu podršku, organizovanje kongresa postalo je lakše.

 [Okvir/Slika na 221 strani]

Suv kao grana

Majkl Mukanu

Rođen: 1928.

Kršten: 1954.

Neki podaci: Služio kao putujući nadglednik. Sada služi u Betelu u Zambiji.

Moja pokrajina je obuhvatala dolinu u podnožju jedne litice. Često su me napadale cece-muve. Da bih se zaštitio od insekata i dnevne žege, ustajao sam u jedan posle ponoći i kretao na put. Išao sam preko brda i planina da bih stigao do sledeće skupštine. Pošto sam imao toliko da pešačim, nosio sam vrlo malo stvari. Nisam imao puno da jedem, tako da sam bio suv kao grana. Braća su htela da pišu podružnici da mi se da druga dodela jer su mislili da ću jednog dana umreti. Kada su mi to kazali, ja sam rekao: „To je veoma ljubazno od vas, ali treba da zadržite na umu da je dodela na kojoj služim došla od Jehove i da je on može promeniti. Ako umrem, zar ću biti prvi koji će biti sahranjen ovde? Ne brinite se. Ako umrem, samo obavestite podružnicu.“

Tri nedelje kasnije, dobio sam novu dodelu. Istina, služenje Jehovi može predstavljati izazov, ali se ne smemo predati. Jehova je srećan Bog; ako njegove sluge nisu srećne, on može preduzeti nešto kako bi one nastavile da mu radosno služe.

 [Okvir/Slika na stranama 223, 224]

Mi nismo sujeverni

Harkins Mukinga

Rođen: 1954.

Kršten: 1970.

Neki podaci: Zajedno sa suprugom služio u putujućem delu. Sada služe u Betelu u Zambiji.

Dok smo putovali, moja supruga Ajda i ja vodili smo svog sina koji je imao dve godine. Kada smo stigli u jednu skupštinu, braća su nas srdačno dočekala. U četvrtak ujutro, naš sin je počeo bez prestanka da plače. U osam sati, ja sam otišao na sastanak za službu propovedanja, a Ajda je ostala da ga pazi. Sat vremena kasnije, dok sam bio na jednom biblijskom studiju, saznao sam da je naš sin umro. Dodatno nas je rastužilo kada smo čuli da su neka braća zaključila da je posredi vradžbina. Pokušali smo da im pomognemo da savladaju tu vrstu straha koja je tako uobičajena, ali ta vest je buknula kao vatra. Objasnio sam da Satana jeste moćan, ali da ne može nadvladati Jehovu i njegove verne sluge. „Vreme nevolje i nepredviđeni događaji“ snalaze svakoga od nas, ali ne treba da donosimo nepromišljene zaključke zasnovane na strahu (Propovednik 9:11, NW).

Sahrana je održana sutradan, a zatim smo imali naš sastanak. Braća su iz ovog događaja izvukla neke pouke: Mi se ne bojimo zlih duhova i nismo sujeverni. Iako smo bili mnogo tužni, nastavili smo sa službenom sedmicom i potom otišli u posetu drugoj skupštini. Umesto da skupština uteši nas zbog toga što nam se desilo, mi smo utešili i ohrabrili njih time što smo ih podsetili da će u bliskoj budućnosti smrt biti stvar prošlosti.

 [Okvir/Slika na stranama 228, 229]

Skupili smo hrabrost

Lenard Musonda

Rođen: 1955.

Kršten: 1974.

Neki podaci: U punovremenoj službi od 1976. Proveo šest godina u putujućem delu i sada služi u Betelu u Zambiji.

Sećam se perioda oko 1985. kada sam posećivao skupštine na krajnjem severu zemlje. Ranije je političko protivljenje tamo bilo veoma izraženo. Bio sam tek naimenovan za pokrajinskog nadglednika, a već je nastala situacija u kojoj je trebalo da pokažem veru i hrabrost. Odmah nakon sastanka za službu propovedanja, krenuli smo u obližnje selo da propovedamo. Jedan brat je rekao da je čuo da će, ako Jehovini svedoci pokušaju da propovedaju tamo, celo selo krenuti da ih tuče. Iako je krajem 1960-ih i početkom 1970-ih bilo napada rulje, nisam mogao da zamislim da će nas napasti celo selo.

Pa ipak, kada su čuli tog brata, neki su se uplašili i rešili da ne idu. Mi ostali — a bilo nas je dosta — skupili smo hrabrost i krenuli u selo. Ono što smo tamo zatekli potpuno nas je iznenadilo. Uručili smo mnogo časopisa i vodili prijateljske razgovore. Međutim, videvši da ulazimo u selo, neki su pobegli. Primetili smo ostavljene kazane u kojima se kuvala hrana i širom otvorene kuće. Tako, umesto na protivljenje, naišli smo na povlačenje.

 [Okvir/Slika na stranama 232, 233]

Morao sam da bežim kako bih sačuvao živu glavu

Darlington Sefuka

Rođen: 1945.

Kršten: 1963.

Neki podaci: Služio kao specijalni pionir, putujući nadglednik i betelski dobrovoljac u Zambiji.

Bila je 1963, vreme nemira. Kada smo išli u službu propovedanja, često bi grupe mladih političkih aktivista išle pred nama, govoreći ljudima da nas ne slušaju i preteći da će, ako nas ipak budu slušali, neko doći i razbiti im prozore i vrata.

Jedne večeri, samo dva dana pre mog krštenja, grupa od 15 mladih žestoko me je pretukla. Krv mi je curila iz usta i nosa. Jedne druge večeri, njih 40 je pratilo jednog brata i mene do mesta gde sam živeo i onda su nas napali. Razmišljao sam o onome što je doživeo Gospod Isus i to mi je ulilo snagu. U govoru koji je prilikom mog krštenja izneo Džon Džejson bilo je istaknuto da hrišćanski život nije život bez problema. Kada se ovo desilo, to nas nije iznenadilo, već nas je ohrabrilo.

U to vreme, političari su tražili podršku u borbi za nezavisnost, tako da je naš neutralan stav tumačen kao podržavanje Evropljana i Amerikanaca. Religiozne vođe koje su pružale podršku  političkim partijama davale su sve od sebe da šire klevete o nama. Bilo je prilično teško pre sticanja nezavisnosti, a ni nakon toga nije postalo mnogo lakše. Mnoga braća su izgubila posao jer nisu htela da kupe partijske knjižice. Neki su se iz gradova vratili u rodna sela i prihvatili slabo plaćene poslove da bi izbegli obavezu da daju novac za podupiranje političkih aktivnosti.

Kada sam bio tinejdžer, o meni je brinuo moj rođak, koji nije bio Svedok. Zbog mog neutralnog stava, njegova porodica bila je suočena sa uznemiravanjem i pretnjama. Bili su uplašeni. Jednog dana, pre nego što je krenuo na posao, rođak mi je rekao: „Kada se večeras vratim, neću da te vidim ovde.“ Isprva sam mislio da se šali, pošto u gradu nisam imao nikoga drugog. Nisam imao kuda da odem. Ubrzo sam uvideo da je bio ozbiljan. Kada se vratio i zatekao me u kući, bio je besan. Uzeo je kamenje i počeo da me juri. „Idi kod svojih pasa!“, vikao je. Morao sam da bežim da sačuvam živu glavu.

Moj otac je čuo šta se desilo i poslao mi poruku: „Ako ostaneš pri svom neutralnom stavu, u mojoj kući nisi dobrodošao.“ Nije bilo lako. Imao sam 18 godina. Ko će me primiti? Skupština me je primila. Često razmišljam o rečima kralja Davida: „Jer me i otac i mati moja ostaviše, ali će me Jehova prihvatiti!“ (Ps. 27:10). Zaista mogu da kažem da je Jehova održao svoje obećanje.

 [Okvir/Slika na stranama 236, 237]

Svojim ponašanjem sam stekao poštovanje mnogih nastavnika

Džekson Kapobe

Rođen: 1957.

Kršten: 1971.

Neki podaci: Služi kao skupštinski starešina.

Prva izbacivanja iz škole počela su 1964. godine. Podružnica je ukazala roditeljima da treba da pripreme svoju decu. Sećam se kako je otac sedeo sa mnom posle škole i kako smo razgovarali o Izlasku 20:4, 5.

Na školskim priredbama sam stajao u pozadini kako bih izbegao sukobe. Oni koji nisu pevali himnu pozivani su da izađu ispred svih. Kada me je direktor škole pitao zašto ne pevam, dao sam mu odgovor koristeći Bibliju. „Čitaš, a ne pevaš!“, uzviknuo je. Rekao je da dugujem lojalnost državi jer finansira školu u kojoj sam naučio da čitam.

Iz škole sam izbačen u februaru 1967. Bio sam razočaran jer sam voleo da učim i bio sam odličan učenik. Uprkos pritiscima kolega i članova porodice, otac me je uverio da radim  ispravnu stvar. I majka je bila pod pritiskom. Kada sam išao s njom u polje da radimo, druge žene bi nas ismevale, govoreći: „Zašto on nije u školi?“

Međutim, moje obrazovanje se nije prekinulo. U skupštini su 1972. počeli da se osnivaju razredi za opismenjavanje. S vremenom se situacija u školama smirila. Naša kuća je bila preko puta škole. Direktor bi često dolazio na čašu hladne vode ili da pozajmi metle da bi se počistile učionice. Jednom je čak došao da pozajmi novac! Mora da ga je dirnula ljubaznost moje porodice jer je jednog dana pitao: „Da li bi vaš sin voleo da nastavi sa školovanjem?“ Tata ga je podsetio da sam ja još uvek Jehovin svedok. „Nema problema“, rekao je direktor. „Od kog razreda bi voleo da počneš?“, pitao me je. Odlučio sam se za šesti razred. Ista škola, isti direktor, isti školski drugovi — jedino što sam mnogo bolje čitao od većine ostalih zahvaljujući časovima u Dvorani Kraljevstva.

Svojim zalaganjem i dobrim ponašanjem stekao sam poštovanje mnogih nastavnika, što mi je umnogome olakšalo školovanje. Vredno sam učio te sam mogao da se zaposlim na jednom odgovornom mestu u rudnicima i da kasnije izdržavam porodicu. Drago mi je što nikada nisam napravio kompromis i pevao himnu.

 [Okvir/Slika na stranama 241, 242]

„Kako da prestanemo da propovedamo?“

Džonas Mandžoni

Rođen: 1922.

Kršten: 1950.

Neki podaci: Služio u Betelu u Zambiji preko 20 godina. Trenutno starešina i opšti pionir.

Sredinom Drugog svetskog rata, moj brat se vratio iz Tanzanije s Biblijom i nekoliko knjiga među kojima su bile Vladavina i Pomirenje. Pošto su publikacije Jehovinih svedoka još uvek bile zabranjene, zanimalo me je da vidim oko čega se dizala tolika prašina. Pročitao sam Pomirenje, ali nisam baš mnogo toga razumeo. Nekoliko godina kasnije, posetio sam svog brata i otišao s njim na jedan skupštinski sastanak. Nije bilo Dvorane Kraljevstva; mesto sastajanja je bio raščišćen prostor ograđen bambusom. Nije bilo nikakvog štampanog materijala, ali je bilo jako lepo čuti predavanje temeljeno direktno na Svetom pismu! Biblijska objašnjenja su se veoma razlikovala od onih u crkvi u koju sam išao, gde su prisutni pozdravljali zastavu i udarali u bubnjeve. Jednom je čak nastala prepirka oko plemenskih razlika i oko toga na kom bi jeziku trebalo pevati! Ali na ovom sastanku čuo sam predivne hvalospeve Jehovi i video kako cele porodice sede i duhovno se hrane.

 Krstio sam se i nastavio da radim kao bolničar, zbog čega sam putovao od grada do grada u oblasti rudnika. Godine 1951, uzeo sam dve nedelje odsustva i proveo ih pomažući u Betelu u Lusaki. Nedugo zatim pozvan sam da služim tamo. U početku sam radio u odeljenju za otpremu literature, a kasnije, kada je Betel premešten u Luanšju, pomagao sam oko korespondencije i oko prevoda. Iako su početkom 1960-ih nastupile političke promene, braća su nastavila da donose dobar plod i da budu neutralna uprkos političkim nemirima.

U martu 1963, razgovarao sam s dr Kenetom Kaundom, koji je ubrzo postao predsednik Zambije. Tom prilikom sam objasnio zašto ne želimo da se pridružimo političkim partijama i da kupimo partijske knjižice. Zatražili smo njegovu pomoć kako bi se prekinulo uznemiravanje od strane političkih protivnika. Želeo je više informacija. Nekoliko godina kasnije, dr Kaunda nas je pozvao i imali smo prednost da razgovaramo lično s njim i njegovim glavnim ministrima. Sastanak je trajao do kasno uveče. Iako se nije protivio Jehovinim svedocima kao religioznoj grupi, predsednik je pitao da li bismo mogli samo da se sastajemo kao druge religije i da ne propovedamo. „Kako da prestanemo da propovedamo?“, odgovorili smo. „Isus je propovedao. On nije podigao neki hram pored fariseja.“

Uprkos našim molbama, neke naše aktivnosti bile su zabranjene. Pa ipak, mi smo kao i uvek nalazili načina da odamo čast i slavu Jehovi, koji koristi svoje sluge da bi ostvario svoju nameru.

 [Okvir/Slika na stranama 245, 246]

Imao sam jaku želju da učim

Danijel Sakala

Rođen: 1964

Kršten: 1996.

Neki podaci: Služi kao skupštinski starešina.

Bio sam član Sionske duhovne crkve kada sam dobio brošuricu Nauči da čitaš i pišeš. Iako sam bio nepismen, imao sam jaku želju da učim. Čim sam dobio brošuricu, skoro da je nisam ispuštao iz ruku. Pitao bih ljude kada mi je trebala pomoć da razumem nove reči. Na taj način, iako nisam imao učitelja, napredovao sam i ubrzo sam naučio da čitam i pišem.

Sada sam mogao da čitam Bibliju! Međutim, otkrio sam nekoliko stvari koje se nisu slagale sa onim što se praktikovalo u mojoj crkvi. Moj zet, koji je Jehovin svedok, poslao mi je brošuru Duhovi umrlih — mogu li ti pomoći ili ti naškoditi? Da li zaista postoje? Ono što sam pročitao podstaklo me je da svom pastoru postavim neka pitanja. Jednom sam u crkvi pročitao Ponovljene zakone 18:10, 11 i pitao: „Zašto radimo ono što Biblija osuđuje?“

„Mi imamo svoju ulogu koju treba da ispunimo“, odgovorio je pastor. Nisam razumeo šta je time hteo da kaže.

Zatim sam pročitao Propovednika 9:5 i pitao: „Zašto govorimo ljudima da poštuju mrtve kada Biblija kaže da mrtvi ’ništa ne znaju‘?“ Niko nije umeo da mi odgovori.

Kasnije su mi prišli neki članovi crkve. Rekli su: „Mi nismo Jehovini svedoci, pa zašto onda da prestanemo da poštujemo mrtve i da se ne držimo svojih običaja?“ Bio sam zbunjen. Iako sam se služio samo Biblijom, svi su zaključili da sam se povezao s Jehovinim svedocima! Od tada sam s još dvoje njih iz moje nekadašnje crkve počeo da idem u Dvoranu Kraljevstva. Tokom prva tri meseca, uspeo sam da podstaknem nekoliko članova moje porodice da počnu da dolaze na hrišćanske sastanke. Troje njih su sada kršteni, među kojima i moja supruga.

 [Tabela/Grafikon na stranama 176, 177]

ZAMBIJA ZNAČAJNI DOGAĐAJI

1910

1911: Studije Pisma stižu u Zambiju.

1919: Kosamu Mvanza i još oko 150 njih išibano je i zatvoreno.

1925: Podružnica Istraživača Biblije u Keptaunu prekida krštavanje i propovedanje.

1935: Vlada ograničava uvoz literature. Zabrana je važila za dvadeset publikacija.

1936: U Lusaki se otvara skladište pod nadzorom Levelina Filipsa.

1940

1940: Vlada stavlja zabranu na uvoz i deljenje naše literature. Ponovo se počinje s krštavanjem.

1948: Stižu prvi diplomci Gileada.

1949: Vlada ukida zabranu na Kulu stražaru.

1954: Betel se premešta u Luanšju.

 1962: Betel se premešta u Kitve.

1969: Vlada stavlja zabranu na delo propovedanja.

1970

1975: Misionari proterani iz zemlje.

1986: Ponovo se dozvoljava ulazak misionara u zemlju.

1993: Posvećenje objekata podružnice u Lusaki.

2000

2004: Posvećenje novih objekata podružnice u Lusaki.

2005: U Zambiji je aktivan 127 151 objavitelj.

[Graph]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

130 000

65 000

1910. 1940. 1970. 2000.

 [Mape na 169. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

DEMOKRATSKA REPUBLIKA KONGO

ZAMBIJA

Kaputa

Mbala

Isoka

Kasama

Samfja

Lundazi

Mufulira

Kaluluši

Kitve

Luanšja

Kabve

LUSAKA

Senanga

Reka Zambezi

Livingston

BOCVANA

ZIMBABVE

MOZAMBIK

MALAVI

 [Slika na celoj 162. strani]

[Slika na 167. strani]

Tomson Kangale

[Slika na 170. strani]

Levelin Filips

[Slika na 178. strani]

Hari Arnot, Natan Nor, Kej i Džon Džejson, i Ijan Ferguson, 1952.

[Slika na 193. strani]

Desno: Manda Ntompa i njegova porodica u izbegličkom logoru Mvange, 2001.

[Slika na 193. strani]

Dole: Tipičan izbeglički logor

[Slika na 201. strani]

Prvi razred Škole za obučavanje naimenovane braće u Zambiji, 1993.

[Slika na 202. strani]

Instruktori Škole za obučavanje naimenovane braće Ričard Frud i Filimon Kasipo razgovaraju s jednim polaznikom

[Slika na 206. strani]

Kongresni objekti su pravljeni od zemlje, slame i drugih materijala

[Slika na 215. strani]

Levo: Kostimirana biblijska drama, 1991.

[Slika na 215. strani]

Dole: Kandidati za krštenje na Oblasnom kongresu „Glasnici božanskog mira“, 1996.

[Slika na 235. strani]

Gospodin Ričmond Smit sa Felijom Kačasu i njenim ocem, Polom

[Slike na 251. strani]

Radosni radnici učestvuju u gradnji Betela u Lusaki

 [Slike na stranama 252, 253]

 (1, 2) Nedavno izgrađene Dvorane Kraljevstva

(3, 4) Betel, Lusaka

(5) Stiven Let na posvećenju novih objekata podružnice, u decembru 2004.

[Slika na 254. strani]

Odbor podružnice, sleva nadesno: Albert Musonda, Alfred Kihe, Edvard Finč, Sajrus Njangu i Dejrel Šarp