Južnoafrička Republika

AKO prošetate nekom prometnom ulicom u Južnoafričkoj Republici, možete zapaziti sve nijanse boje kože, od veoma tamne do izrazito svetle. Osim saobraćajne buke, na mahove čujete razgovore na mnogim jezicima. Dok prolazite pokraj prodavaca voća, suvenira i odeće, visoke poslovne zgrade zaklanjaju vas od žestine sunca. Ako želite, može vas ošišati berberin koji ima „salon“ na trotoaru.

Usred takve raznolikosti među više od 44 miliona stanovnika, teško je precizno odrediti kako izgleda tipičan stanovnik Južnoafričke Republike. Od ukupnog stanovništva, 75 posto čine starosedeoci iz crnačkih plemena Zulu, Kosa, Soto, Pedi i Cvana, kao i iz nekih drugih manjih grupa. Belci uglavnom pričaju engleski i afrikans. To su potomci Holanđana koji su se doselili sredinom 17. veka, a nakon njih došli su francuski hugenoti. Engleski doseljenici pristigli su početkom 19. veka.

Takođe postoji i velika zajednica Indijaca, potomaka radnika koji su radili na poljima šećerne trske u Natalu (sada Kvazulu-Natal). Zbog takve mešavine rasa i kultura stanovništvo Južnoafričke Republike odgovarajuće je nazvano „dugina nacija“.

U prošlosti su postojali problemi u međurasnim odnosima. Politika aparthejda doživela je međunarodnu osudu. Zato su usledile povoljne reakcije na ukidanje aparthejda i postavljanje vlade izabrane demokratskim putem.

 Sada se ljudi svih rasa mogu slobodno mešati — mogu posećivati sva javna mesta kao što su bioskopi i restorani. Mogu živeti gde god žele, u skladu sa svojim finansijskim mogućnostima.

Pa ipak, nakon što je prvobitno oduševljenje splasnulo, pojavila su se neizbežna pitanja. Do koje će mere nova vlada ispraviti nepravdu koju je naneo aparthejd? Koliko će vremena biti potrebno za to? Iako je prošlo više od deset godina, ozbiljni problemi i dalje postoje.  Među najvećim problemima s kojima se vlada suočava jesu porast kriminala, stopa nezaposlenosti od 41 posto i širenje virusa side kojim je, prema procenama, zaraženo oko pet miliona ljudi. Mnogi su došli do zaključka da ne postoji ljudska vladavina koja može iskoreniti ove probleme i zato rešenje traže na drugom mestu.

PREDIVNI PREDELI

Uprkos problemima s kojima se ova zemlja suočava, turisti su još uvek očarani njenim prirodnim lepotama.  Prelepe sunčane plaže, veličanstveni planinski venci i mnoštvo staza za pešačenje jesu neke od brojnih turističkih atrakcija. U gradovima se nalaze elitne trgovine i restorani. Umerena klima čini Južnoafričku Republiku još privlačnijom.

Glavna atrakcija je raznolik životinjski svet. U ovoj zemlji živi oko 200 vrsta sisara, 800 vrsta ptica i ima 20 000 vrsta biljaka cvetnica. Ljudi masovno posećuju rezervate poput veoma poznatog Nacionalnog parka Kruger. Tamo se u prirodnom okruženju može videti afrička „velika petorka“: slonovi, nosorozi, lavovi, leopardi i bivoli.

Poseta jednoj od nekoliko južnoafričkih šuma nezaboravno je iskustvo. U miru koji ništa ne narušava možete se diviti neobičnim papratima, lišajevima i cveću, kao i egzotičnim pticama i insektima. Dok gledate raskošni podokarpus, to jest žuto drvo, zadivljeni ste saznanjem da se taj div razvio iz sićušne semenke. Neka od tih drveta mogu biti visoka do 50 metara i stara hiljadu godina.

Ipak, već oko sto godina se u ovoj zemlji seje i uzgaja jedna drugačija vrsta semena. To je dobra vest o Božjem Kraljevstvu koja se seje u srca ljudi. Psalmista je osobe koje se odazivaju na dobru vest uporedio s velikim drvećem: „Pravednik će kao palma cvetati, kao kedar na Livanu on će rasti“ (Ps. 92:12). Te pravedne osobe živeće duže od najstarijeg žutog drveta jer im je Jehova obećao večni život (Jov. 3:16).

NEKOLIKO SEMENKI DONOSI BOGAT ROD

Tokom 19. veka zemlja je bila rastrzana ratom i političkim sukobima. Pronalaženje dijamanata i zlata u drugoj polovini tog veka imalo je dalekosežan uticaj. U knjizi The Mind of South Africa, Alister Sparks objašnjava: „To otkriće je preko noći pretvorilo poljoprivrednu  zemlju u industrijsku, povuklo seosko stanovništvo u gradove i promenilo im život.“

Prvo seme biblijske istine stiglo je u Južnoafričku Republiku 1902. godine u prtljagu jednog sveštenika iz Holandije. U jednoj njegovoj kutiji nalazile su se neke publikacije Istraživača Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Te publikacije stigle su u ruke Fransa Ebersona i Stofela Furija iz Klerksdorpa. Uvideli su da je ono što su pročitali istina i  počeli su da svedoče drugima. Više od 80 rođaka iz pet generacija Furijeve porodice, kao i nekoliko potomaka iz Ebersonove porodice, postali su predane Jehovine sluge. Jedan Furijev potomak trenutno služi u južnoafričkom Betelu.

Godine 1910. Vilijam Džonston iz Glazgova u Škotskoj poslat je u Južnoafričku Republiku kako bi otvorio predstavništvo Istraživača Biblije. Brat Džonston, koji je tada imao nešto više od 30 godina, bio je razborita i pouzdana osoba. Predstavništvo je najpre počelo s radom u maloj sobi u jednoj zgradi u Durbanu. Bilo mu je povereno nadgledanje ogromnog područja, praktično cele Afrike južno od ekvatora.

U tim ranim godinama, dobra vest se širila prvenstveno među belcima. Tada je literatura Istraživača Biblije bila dostupna  samo na holandskom i engleskom jeziku, i tek su nakon mnogo godina neke publikacije prevedene i na lokalne jezike. S vremenom je delo propovedanja napredovalo na četiri područja: među belcima, crncima, melezima i Indijcima.

Izveštaji pokazuju da je od 1911. dobra vest počela da se širi u područjima gde su živeli crnci. Johanes Čange se vratio u svoj rodni grad Ndvedve, u blizini Durbana. Poznavao je biblijsku istinu i razgovarao je s drugima o tome. Redovno je proučavao Bibliju s malom grupom ljudi koristeći Studije Pisma na engleskom. Po svemu sudeći, to je bila prva crnačka skupština u Južnoafričkoj Republici.

Ta grupa je privukla pažnju tamošnjeg sveštenstva. Članovi Metodističke crkve razgovarali su s njima da bi utvrdili da li se oni pridržavaju crkvenih učenja. Osobe iz te grupe odgovorile su da oni naučavaju ono što stoji u Bibliji. Posle mnogih diskusija bili su isključeni iz Metodističke crkve. Brat Džonston ih je upoznao i redovno ih je posećivao da bi vodio sastanke i da bi im pomagao. Premda je bilo malo Istraživača Biblije, oni su mnogo postizali u službi propovedanja. Izveštaj iz 1912. godine pokazuje da je bilo uručeno ukupno 61 808 traktata. Takođe, krajem 1913. godine, u 11 novina su na četiri jezika bile objavljivane propovedi Čarlsa Rasela, poznatog Istraživača Biblije.

 TEOKRATSKI NAPREDAK TOKOM RATNIH GODINA

Godina 1914. bila je značajna za malu grupu Jehovinih slugu u Južnoafričkoj Republici, kao i za Božji narod širom sveta. Mnogi su očekivali da će tada primiti nebesku nagradu. U izveštaju za tu godinu koji je poslao podružnici u Bruklinu, brat Džonston je napisao: „U prošlogodišnjem izveštaju izrazio sam nadu da ćemo sledećom prilikom predati naš izveštaj podružnici na nebu. Ta nada se nije ostvarila.“ Međutim, on je dodao: „Tokom protekle godine delo žetve u Africi obavljano je u većoj meri nego ikada.“ Većina je razumela da ima još mnogo da se uradi i bili su srećni što mogu učestvovati u tome. To se posebno videlo u izveštaju za 1915. u kom je stajalo da je uručen 3 141 primerak Studija Pisma, što je bilo duplo više u odnosu na prethodnu godinu.

Jedan od onih koji su upoznali istinu u to vreme bio je Japi Teron, poznati advokat. On je u durbanskim novinama pročitao članak o publikacijama koje su objavili Istraživači Biblije decenijama ranije. U tom članku objašnjeno je da su događaji koji su se odvijali od 1914. godine prorečeni u seriji knjiga Studije Pisma, u kojima su objašnjena biblijska proročanstva. Japi je napisao: „Morao sam da nabavim te knjige, i nakon što sam bezuspešno pretražio sve knjižare, konačno sam ih dobio kada sam pisao podružnici u Durbanu. Kakvo otkriće! Kakvo je samo zadovoljstvo razumeti ’skrivene stvari‘ koje se nalaze u Bibliji!“ S vremenom, Japi se krstio i počeo da gorljivo prenosi drugima biblijsku istinu sve do prerane smrti usled bolesti 1921. godine.

U aprilu 1914. u Johanesburgu je održan prvi kongres Međunarodnih istraživača Biblije u Južnoafričkoj Republici. Od 34 prisutnih, 16 se krstilo.

Godine 1916, počela je da se prikazuje „Foto-drama stvaranja“ i ljudi širom zemlje povoljno su reagovali.  Novine Cape Argus su izvestile: „Pozitivna reakcija na ovu izvanrednu seriju biblijskih filmova u potpunosti opravdava uloženi trud, kao i predviđanja Udruženja međunarodnih istraživača Biblije kada je u pitanju prikazivanje u ovoj zemlji.“ Uticaj „Foto-drame“ nije bio odmah vidljiv, ali ona je privukla mnoštvo ljudi i pružila dobro svedočanstvo na velikom području za kratko vreme. Brat Džonston je prešao nekih 8 000 kilometara širom zemlje dok je prikazivao dramu.

Smrt brata Rasela te godine prouzrokovala je da delo propovedanja u Južnoafričkoj Republici privremeno oslabi, što je bio slučaj i u drugim područjima. Neki su odbijali da prihvate promene koje su se morale izvršiti nakon njegove smrti i prouzrokovali su razdor u skupštinama kojima su pripadali. Na primer, u Durbanu se većina objavitelja odvojila od skupštine i počela zasebno da održava sastanke. Nazivali su sebe „Udruženi istraživači Biblije“. Samo dvanaestoro je ostalo u prvobitnoj skupštini, i to su uglavnom bile sestre. Zbog svega toga se jedan tek kršteni tinejdžer, Henri Mjurdal, našao u nezavidnoj poziciji. Njegov otac se pridružio otpadnicima dok je njegova majka ostala uz oslabljenu skupštinu. Nakon što je pažljivo razmišljao i molio se, Henri je odlučio da ne napušta skupštinu. Kao što je to obično slučaj, grupa koja se odvojila od skupštine nije se dugo održala.

Podružnica je 1917. godine premeštena iz Durbana u Keptaun. Tamo je stalno rastao broj objavitelja. Procenjeno je da je do tada bilo 200 do 300 Istraživača Biblije evropskog porekla, kao i više naprednih skupština koje su sačinjavali crnci.

 Južnoafrička podružnica je 1917. izvestila: „Uprkos činjenici da nemamo literaturu na lokalnim jezicima, ovdašnja braća nimalo ne zaostaju u razumevanju istine. Možemo samo reći da je to ’Gospodovo delo, čudesno u našim očima‘.“ Dosta braće iz Njase (sada Malavi) došlo je u Južnoafričku Republiku radi posla i pomogli su mnogim crncima da postanu učenici. Među tim učenicima su bili Džejms Nejpijer i Makofi Ngulu.

NEUSTRAŠIVI BORCI ZA ISTINU

Tokom tih prvih godina, mala grupa propovednika neustrašivo je zastupala istinu. U Nilstromu, u Severnom Transvalu (sada pokrajina Limpopo), dva školarca su pročitala brošuru Šta Pismo govori o paklu? Bili su srećni što su saznali istinu o mrtvima. Jedan od njih, Pol Smit, a rekao je: „U Nilstromu je zavladao pravi metež, kao da ga je pogodio ciklon kada smo nas dvojica školaraca jasno obznanili da su crkvena učenja lažna. Ubrzo su svi ljudi pričali o toj novoj religiji. Naravno, sveštenstvo je odigralo dobro poznatu ulogu onih koji šire laži o Božjem narodu i progone ga. Njihove nedeljne propovedi su mesecima, pa čak i godinama, bile usredsređene na tu ’lažnu religiju‘.“ Uprkos tome, do 1924. godine u Nilstromu je osnovana mala grupa od 13 aktivnih objavitelja.

Godine 1917, Pit de Jaher je studirao teologiju na univerzitetu u Stelenbošu. Jedan drugi student je čitao i govorio o literaturi koju su objavili Istraživači Biblije. Crkvene vlasti su se zabrinule zbog toga i zamolile su Pita da razgovara s tim studentom i da ga pozove da prisustvuje nedeljnom proučavanju Biblije koje je organizovalo Hrišćansko studentsko udruženje. Rezultat nije bio onakav kakav je crkva želela. Pit je takođe prihvatio istinu. Nakon uzaludnih rasprava s profesorima  o duši, paklu i drugim pitanjima, napustio je univerzitet.

Kasnije je pred oko 1 500 studenata održana javna rasprava između Pita i doktora teologije Dvajta Snajmana koji je pripadao Holandskoj reformatorskoj crkvi. Brat Ati Smit je ispričao kako se to odvijalo: „Pit je opovrgao sve argumente tog učenog doktora i dokazao na temelju Biblije da crkva naučava nebiblijske doktrine. Jedan od studenata ukratko je izneo svoje mišljenje: ’Da nisam verovao da Pit de Jaher greši, mogao bih da se zakunem da je u pravu zato što je sve dokazao biblijskim stihovima!‘“

SEJANJE SEMENA U DRUGIM ZAJEDNICAMA

Prilikom boravka u gradiću Franshuk, u blizini Stelenboša, brat Džonston je posetio neke meleze koji su tamo živeli. Godinama ranije, Adam van Dimen, učitelj iz tog mesta, napustio je Holandsku reformatorsku crkvu i osnovao malu religioznu grupu. Brat Džonston ga je posetio i gospodin Van Dimen je uzeo literaturu za sebe i svoje prijatelje.

Van Dimen i neki njegovi prijatelji prihvatili su istinu i razgovarali su s drugima o onome što su saznali. Tako je postavljen dobar temelj za širenje dobre vesti o Kraljevstvu među melezima. Tada je istinu upoznao i 17-godišnji Dž. E. Danijels koji je odano služio Jehovi sve do smrti.

Kasnije je Dejvid Tejlor, brat koji je bio melez, takođe revno učestvovao u širenju biblijske istine među melezima. Počeo je da proučava sa Istraživačima Biblije  kada je imao 17 godina. Godine 1950. bio je naimenovan za pokrajinskog nadglednika i dodeljeno mu je da posećuje skupštine i udaljene grupe koje su sačinjavali melezi, a kojih je do tada bilo 24. To je iziskivalo česta putovanja vozom i autobusom.

TEORATSKI NAPREDAK U TEŠKIM VREMENIMA

Godine 1918. bratu Džonstonu je povereno da nadgleda delo propovedanja o Kraljevstvu u Australiji, a Henri Anketil je bio zamoljen da služi kao nadglednik podružnice u Južnoafričkoj Republici. On je ranije bio član zakonodavne skupštine u Natalu. Bio je u penziji i premda nije bio mlad, u narednih šest godina temeljno je izvršavao zadatke na svojoj dodeli.

Uprkos burnim ratnim godinama i organizacionim promenama, delo je i dalje napredovalo jer su mnogi oduševljeno prihvatali biblijsku istinu. Godine 1921, Kristijan Venter, nadzornik jedne ekipe za održavanje pruga, primetio je da se ispod šine nalazi neko parče papira. Bio je to traktat koji su objavili Istraživači Biblije. Pročitao ga je i otrčao do svog zeta, Abrahama Selijea. Kristijan je rekao: „Abrahame, danas sam pronašao istinu!“ Ta dva čoveka su nabavila još literature koja se temeljila na Bibliji i marljivo su je proučavali.  Obojica su postali kršteni Svedoci i pomogli su mnogima da upoznaju istinu. Više od stotinu njihovih potomaka su Jehovini svedoci.

DALJNJI RAZVOJ

Godine 1924. u Keptaun je dopremljena štamparska mašina. Takođe su dva brata iz Britanije došla da bi poduprla delo — Tomas Volder koji je postao nadglednik podružnice i Džordž Filips, b koji ga je nekoliko godina kasnije zamenio. Brat Filips je služio u tom svojstvu skoro 40 godina i znatno je doprineo unapređivanju i utvrđivanju dela propovedanja u Južnoafričkoj Republici.

Delo propovedanja je još više napredovalo nakon što je 1931. godine rezolucijom prihvaćeno ime Jehovini svedoci. Kompletna rezolucija nalazila se u brošuri Kraljevstvo, nada sveta, koja je objavljena u to vreme. Distribuisana je širom zemlje, a braća su se posebno potrudila da uruče primerak svim sveštenicima, političarima i istaknutim poslovnim ljudima na tom području.

NOVA PODRUŽNICA

Godine 1933, podružnica je premeštena u veći iznajmljeni prostor u Keptaunu i tamo se nalazila sve do 1952. Do tada se broj članova betelske porodice povećao na 21. Prvi beteliti bili su smešteni u domovima braće i putovali su do podružnice i štamparije svaki dan. Svako jutro su se pre posla sastajali u garderobi štamparije da bi razmotrili dnevni stih. Nakon toga su zajedno izgovarali molitvu Očenaš.

Neki su živeli suviše daleko da bi išli kući na ručak. Oni su dobijali šiling i šest penija (15 južnoafričkih centi) da kupe ručak. S tim novcem mogli  su da kupe porciju krompir-pirea i malu kobasicu u restoranu na železničkoj stanici, ili veknu hleba i neko voće.

Godine 1935. Endru Džek, kvalifikovani štampar, bio je poslat da pomogne u štampariji u podružnici u Keptaunu. On je bio Škot, vitak i uvek nasmejan. Ranije je punovremeno služio u baltičkim državama Litvaniji, Letoniji i Estoniji. Nakon što je stigao u Južnoafričku Republiku, Endru je nabavio još štamparske opreme. Sam je rukovao štamparijom koja je uskoro radila punom parom. Prva automatska štamparska mašina, Fronteks, počela je da se  koristi 1937. Za više od 40 godina, pomoću nje je odštampano na milione pozivnica i formulara kao i časopisa na jeziku afrikans.

Endru je ostatak života služio u južnoafričkom Betelu. Čak i kada je bio u poznim godinama, pružao je dobar primer betelskoj porodici time što je redovno i potpuno učestvovao u službi propovedanja. Ovaj verni pomazani brat završio je zemaljski put 1984, u 89. godini nakon 58 godina verne službe.

VELIKI PORAST TOKOM RATNIH GODINA

Drugi svetski rat nije imao tako dramatičan uticaj na Južnoafričku Republiku kao što je to bio slučaj sa Evropom, premda su se mnogi iz ove zemlje borili u Africi i Italiji. Ratu je dat veliki publicitet kako bi se zadobila podrška javnosti i privukli regruti. Uprkos snažnom patriotskom duhu među ljudima u to vreme, do kraja službene 1940. godine dostignut je novi najveći broj objavitelja koji je iznosio 881, što je 58,7 posto više u odnosu na najveći broj prethodne godine kada je bilo 555 objavitelja!

U januaru 1939. časopis Uteha (sada Probudite se!) objavljen je prvi put na afrikans jeziku. To je takođe bio prvi časopis koji su Jehovini svedoci štampali u Južnoafričkoj Republici. Štamparska slova za taj časopis slagana su ručno što je veoma spor proces. Ubrzo je odlučeno da se i Kula stražara objavljuje na afrikansu. Iako braća to tada nisu razumela, bila je to pravovremena odluka s obzirom na buduće događaje u Evropi. Instalirani su linotip i mašina za slaganje hartije. Prvo izdanje Kule stražare na afrikansu izašlo je 1. juna 1940.

Do tada je holandsko izdanje Kule stražare stizalo iz Holandije i bilo je namenjeno onima koji znaju afrikans, pošto su ta dva jezika slična. Ali u maju 1940.  holandska podružnica je iznenada zatvorena zbog Hitlerove invazije. Međutim, štampanje Kule stražare na afrikansu već je započelo u Južnoafričkoj Republici tako da braći nije nedostajalo nijedno izdanje. Mesečno je uručivano 17 000 časopisa.

NAPREDAK UPRKOS CENZURI

Kao rezultat pritiska religioznih vođa hrišćanstva i vladinog nerazumevanja našeg neutralnog stava, cenzura je 1940. zaplenila primerke Kule stražare i Utehe namenjene pretplatnicima. Službenom objavom te publikacije su zabranjene. Pošiljke časopisa i druge literature koje su stizale iz inostranstva bile su oduzimane po prispeću.

Uprkos tome, braća su i dalje primala duhovnu hranu na vreme. Primerak Kule stražare na engleskom uvek bi pronašao svoj put do podružnice gde je pripreman za štampu i štampan. Džordž Filips je napisao: „Dok je zabrana bila na snazi... mnogo puta smo se uverili koliko Jehova voli svoj narod, brine o njemu i štiti ga. Nikada nam nije nedostajalo nijedno izdanje Kule stražare. Mnogo puta bismo dobili samo jedan primerak. Ponekad bi nam to dostavio neki pretplatnik iz Severne ili Južne Rodezije [sada Zambija i Zimbabve], ili iz Portugalske istočne Afrike [sada Mozambik], ili s neke usamljene farme u Južnoafričkoj Republici ili neki posetilac s broda koji se nakratko zaustavio u Keptaunu.“

U avgustu 1941. cenzura je zaplenila sve pošiljke iz podružnice bez ikakvog objašnjenja. Kasnije te iste godine, ministar unutrašnjih poslova je izdao nalog o zapleni svih naših publikacija. Jednog jutra, u deset sati, Kriminalističko odeljenje stiglo je u podružnicu s kamionima nameravajući da oduzme svu literaturu. Brat Filips je pregledao nalog i video da nije potpuno u skladu s propisima. Knjige nisu bile popisane po nazivima,  što je bio zakonski zahtev objavljen u službenom listu.

Brat Filips je tada zamolio službenike Kriminalističkog odeljenja da sačekaju da pozove advokata kako bi hitno podneo molbu Vrhovnom sudu da izda sudsku zabranu koja bi sprečila ministra unutrašnjih poslova da oduzme literaturu. Njegova molba je urodila plodom. Do podne je dobijena sudska zabrana i policija je otišla praznih ruku. Pet dana kasnije ministar je povukao nalog i platio sudske troškove.

Zakonska bitka u vezi sa zabranom naše literature nastavila se još nekoliko godina. Braća su skrivala literaturu u svojim domovima. Pošto su imali manje literature za službu, mudrije su je koristili. Ostavljali su knjige samo onima koji su želeli da proučavaju Bibliju. Mnogi su u to vreme prihvatili istinu.

Krajem 1943. postavljen je novi ministar unutrašnjih poslova. Braća su podnela molbu za ukidanje zabrane i ona je povoljno rešena. Početkom 1944. zabrana je ukinuta i ogromna količina literature koja je bila zaplenjena  donesena je u podružnicu.

Koliko su protivnici pravog obožavanja imali uspeha u svojim nastojanjima da zaustave delo propovedanja o Kraljevstvu? Izveštaj za službenu 1945. godinu pokazuje da je Jehova blagosiljao predanu službu svog vernog naroda i delo je napredovalo kao nikada pre. Objavitelji kojih je u proseku bilo 2 991 uručili su 370 264 primerka literature i vodili 4 777 biblijskih studija. To je priličan napredak u poređenju sa 1940-om kada je najveći broj objavitelja bio 881.

KORISTI OD TEOKRATSKOG POUČAVANJA

Uvođenjem Kursa teokratske službe (danas Teokratska škola propovedanja) 1943. godine obezbeđena je obuka koja  je omogućila mnogoj braći da se osposobe kao javni govornici. To je takođe pomoglo da služba propovedanja bude još kvalitetnija. Do 1945. bilo je mnogo sposobnih govornika i počela su da se održavaju javna predavanja. Braća su najavljivala govore koristeći pozivnice i plakate.

Pit Ventzel c je u to vreme bio mladi pionir. Prisećajući se tih ranih godina, on kaže: „Bio sam poslat u Vereniging s Fransom Malerom koji je bio moj partner u pionirskoj službi. Pre nego što smo u julu 1945. počeli da pozivamo ljude na javna predavanja pripremao sam dva od četiri govora koja je trebalo da budu održana. Da bih stekao dovoljno sigurnosti da se obratim publici, oko mesec dana sam svaki dan u vreme ručka odlazio do reke i vežbao svoje govore obraćajući se reci i drveću.“ Kada je održan prvi govor u Verenigingu, prisustvovalo je 37 zainteresovanih osoba. Ta grupa je bila temelj za skupštinu koja je kasnije osnovana.

Nakon što je više godina služio kao pokrajinski nadglednik, Pit je sa svojom ženom Linom bio pozvan u Betel. Sada je član Odbora podružnice, i dalje je revan u službi i još uvek je marljivi istraživač Biblije. Lina je preminula 12. februara 2004, nakon što je 59 godina punovremeno služila Jehovi.

POMOĆ PRUŽENA S LJUBAVLJU

Daljni napredak pod vođstvom centrale u Bruklinu ogledao se u naimenovanju braće koja su nazivana sluge bratstva. To su bili prethodnici današnjih pokrajinskih nadglednika. Ta naimenovana braća bili su samci dobrog zdravlja koji su imali dovoljno snage da se drže pretrpanog rasporeda.

U početku su ta braća s većim skupštinama provodila dva-tri dana, a s manjim grupama samo jedan dan.  Zbog toga su mnogo putovali. Uglavnom su koristili javni prevoz, često putujući vozom i autobusom u kasnim satima. Tokom svojih poseta pažljivo su pregledali skupštinske izveštaje. Ipak, njihov glavni cilj bio je da s braćom idu u službu i da ih obučavaju za propovedanje.

Jedan sluga bratstva koji je naimenovan 1943. bio je Gert Nel, koji je upoznao istinu 1934. dok je radio kao učitelj u Severnom Transvalu. On je pomogao velikom broju objavitelja i mnogi se još uvek sećaju njegove verne službe. Visok, vitak i prilično ozbiljan, bio je revan borac za istinu. Bio je poznat po zadivljujućem pamćenju i po tome što je mnogo voleo ljude. Učestvovao je u službi od sedam ujutro do sedam ili osam uveče bez odmora. Dok je služio kao pokrajinski nadglednik, putovao je vozom u svako doba, i danju i noću, i  provodio po nekoliko dana sa skupštinom u zavisnosti od njene veličine, a zatim odlazio do sledeće. Tako je radio iz nedelje u nedelju. Pozvan je u Betel 1946. kao prevodilac za afrikans i tu je nastavio da verno služi sve do smrti 1991. godine. Bio je poslednji pomazanik koji je služio u južnoafričkom Betelu. Druga verna pomazana braća — Džordž Filips, Endru Džek i Džerald Garard završili su svoj zemaljski život između 1982. i 1985. godine.

VELIKODUŠNO SU DAVALI SVE OD SEBE

Jehovine sluge su zahvalne za službu putujućih nadglednika i njihovih žena, koji daju sve od sebe dok jačaju skupštine u duhovnom pogledu. Na primer, Luk Dladla je bio naimenovan za pokrajinskog nadglednika 1965, a sada je opšti pionir. On je rekao: „Danas, 2006, imam 81 godinu a moja žena 68, ali još uvek se možemo penjati na planine i silaziti s njih i prelaziti reke kako bismo prenosili dobru vest na našem području. Preko 50 godina smo proveli u službi.“

Endru Masondo je naimenovan za pokrajinskog nadglednika 1954. On je ispričao: „Godine 1965, poslat sam u Bocvanu i to je bila prava misionarska dodela. U zemlji je vladala glad jer nije bilo kiše tri godine. Moja žena Džordžina i ja smo shvatili šta znači ići u krevet bez večere i ići ujutro u službu bez doručka. Obično smo jeli samo jednom, u podne.

 „Kada sam se vratio u Južnoafričku Republiku, bio sam naimenovan za oblasnog nadglednika i obučavao me je Ernest Pandačak. Kad smo se opraštali, rekao mi je: ’Nikad se ne uzvisuj iznad braće. Budi poput stabljike pšenice koja se povija kada je zrela, pokazujući bogat plod.‘“

PRVI DVODNEVNI POKRAJINSKI SASTANAK

U aprilu 1947, u Durbanu je održan prvi dvodnevni pokrajinski sastanak u Južnoafričkoj Republici. Milton Bartlet, koji je završio peti razred škole Galad i bio prvi misionar koji je došao u Južnoafričku Republiku, rekao je o braći koja su prisustvovala tom skupu: „Bilo je pravo zadovoljstvo videti stav Svedoka crnaca. Bili su tako čisti, mirni i uredni, tako iskreni i željni da nauče još više o istini i gorljivi za službu propovedanja.“

Pošto se sticalo sve više ljudi iz crnačkih zajednica, bila je obezbeđena daljnja pomoć. Prvo izdanje Kule stražare na zulu jeziku izašlo je 1. januara 1949. Odštampano je u podružnici u Keptaunu na maloj ručnoj mašini za umnožavanje. To nije bio privlačan časopis u boji kao danas, ali pružao je vrednu duhovnu hranu. Godine 1950. organizovani su razredi za opismenjavanje na šest jezika. Ti razredi su pomogli stotinama revne braće i sestara da sami čitaju Božju Reč.

Kako je delo propovedanja napredovalo, pojavila se velika potreba za odgovarajućim mestima za sastajanje. Godine 1948. jedan pionir je poslat u Strand, u blizini Keptauna, gde je imao prednost da organizuje izgradnju prve Dvorane Kraljevstva u Južnoafričkoj Republici. Sestra koja je tamo živela finansirala je taj projekat. Džordž Filips je rekao: „Želeo bih da mogu da stavim ovu novu dvoranu na točkove i da je provozam širom zemlje kako bih podstakao braću da izgrade još Dvorana Kraljevstva.“ Prošlo je nekoliko godina dok nije započela  organizovana izgradnja Dvorana Kraljevstva širom zemlje.

POVOLJNA REAKCIJA U INDIJSKIM ZAJEDNICAMA

Između 1860. i 1911. godine, najamni radnici dolazili su iz Indije na polja šećerne trske u Natalu. Mnogi su tamo ostali i nakon što su im istekli radni ugovori, tako da se priličan broj Indijaca — sada ih ima preko milion — naselio u ovoj zemlji. Početkom 1950-ih u indijskim zajednicama se pojavilo interesovanje za biblijsku istinu.

Velu Najker je rođen 1915. kao četvrti sin u porodici od devetoro dece. Njegovi roditelji su radili na jednoj plantaži šećerne trske i bili su odani hindusi. Školski časovi na kojima se razmatrala Biblija podstakli su njegovo interesovanje, a nešto kasnije mu je neko dao Bibliju. Čitao ju je svaki dan i pročitao je za četiri godine. On je pisao: „Dopao mi se stih iz Mateja 5:6. Kada sam ga pročitao, shvatio sam da se Bog raduje ako je neko gladan istine i pravednosti.“

Velu je kasnije došao u kontakt sa Svedocima i počeo je da proučava Bibliju. Krstio se 1954. i bio je jedan od prvih Indijaca koji su prihvatili istinu u Južnoafričkoj Republici. Pripadnici indijske zajednice u  Aktonvilu, u pokrajini Gauteng, gde je Velu živeo, jako su se protivili Jehovinim svedocima. Jedan uticajni čovek je čak pretio da će ubiti Velua. Velu je izgubio posao kao poslovođa radnje za hemijsko čišćenje zato što je zauzeo nepokolebljiv stav za biblijsku istinu. Uprkos tome, nastavio je da verno služi Jehovi sve do smrti 1981. Njegov dobar primer urodio je plodom — preko 190 članova njegove porodice iz četiri generacije (uključujući i rođake putem sklopljenih brakova) sada služe Jehovi.

Gopal Kupsami je imao 14 godina kada je od svog teče Velua prvi put čuo za istinu. „Kada je Velu razgovarao o Bibliji s nas nekoliko omladinaca, ja još nisam proučavao“, priseća se on. „Kao hindus, nisam poznavao Bibliju. Ali ono što sam pročitao u njoj imalo je smisla. Jednog dana, video sam da Velu ide na Skupštinsko razmatranje knjige. Upitao sam ga da li i ja mogu da pođem  s njim. Složio se, i od tada posećujem sastanke. Želeo sam da još više naučim o Bibliji i zato sam otišao do biblioteke i pronašao neke publikacije Jehovinih svedoka. Moja porodica se prilično protivila, ali ja sam uvek imao na umu reči iz Psalma 27:10: ’Ako me i otac i majka ostave, Jehova će me prihvatiti.‘ Krstio sam se 1955, kada sam imao 15 godina.“

Gopal je sada predsedavajući nadglednik u skupštini u kojoj služi sa svojom ženom Susilom. Oni su pomogli da oko 150 osoba postanu predane Jehovine sluge. Kada su ih upitali kako su uspeli u tome, Gopal je objasnio: „Na našem području živeli su mnogi naši rođaci, i ja sam im svedočio. Mnogi od njih su se povoljno odazvali. Takođe sam privatno radio tako da sam imao više vremena za službu. Bio sam pionir četiri godine. Naprezao sam se u službi i brižljivo pratio svaki interes.“

LJUBAV I STRPLJIVOST DONOSE PLOD

Dorin Kilgur i Izabela Elerej diplomirale su u školi Galad 1956, odnosno 1957. Služile su 24 godine u indijskoj zajednici u Četsvortu, predgrađu Durbana.

Dorin je opisala kako je izgledalo služenje na tom području: „Morale smo da budemo strpljive. Neki nikad nisu čuli za Adama i Evu. Ljudi su bili gostoljubivi. Hindusi smatraju da nije u redu pustiti nekoga da stoji pred vratima. Obično su govorili: ’Popijte čaj pa onda idite‘, što je značilo da pre nego što odemo do sledeće kuće treba da popijemo čaj. Posle izvesnog vremena, imale smo osećaj da nam očne jabučice plivaju u čaju. Za nas je bilo čudo svaki put kada je neki Indijac napustio duboko ukorenjena religiozna verovanja i počeo da služi Jehovi.“

Izabela je ispričala svoje iskustvo: „Dok sam bila u službi propovedanja, razgovarala sam sa čovekom kome sam uručila časopise. Njegova žena Darišni, koja je  upravo došla iz crkve, pridružila mu se. Držala je njihovu bebu. Vodili smo prijatan razgovor i dogovorili smo se da ih ponovo posetim. Međutim, nikako nisam uspevala da nađem Darišni kod kuće. Kasnije mi je priznala da joj je njen sveštenik rekao da ode od kuće kada ja treba da je posetim. To bi, po njegovom mišljenju, trebalo da me navede da pomislim da ona nije zainteresovana. Negde u to vreme sam otputovala u Englesku da posetim porodicu. Dok sam bila tamo, razmišljala sam o Darišni. Nakon što sam se vratila u Južnoafričku Republiku, posetila sam je. Želela je da zna gde sam bila. Rekla je: ’Bila sam sigurna da mislite da nisam zainteresovana. Tako mi je drago što vas ponovo vidim.‘ Počele smo da proučavamo, mada nam se njen suprug nije pridružio. Gorljivo je proučavala i s vremenom se krstila.

„U njenoj religiji postoji običaj da udate žene nose oko vrata žutu vrpcu sa zlatnim priveskom. To se naziva tali. Žena ga može skinuti samo ako joj muž umre. Kada je Darišni želela da krene u službu propovedanja, razumela je da treba da skine tali. Upitala me je šta da uradi. Savetovala sam je da prvo pita muža i vidi kako će on da reaguje. Međutim, on joj nije dozvolio da skine tali. Rekla sam joj da bude strpljiva i da malo sačeka, pa da ga ponovo pita kada bude dobro raspoložen. Nakon nekog vremena, dozvolio joj je da to uradi. Podsticale smo osobe koje su proučavale Bibliju da budu taktične i da pokazuju poštovanje prema hinduističkim verovanjima, ali da u isto vreme zastupaju biblijsku istinu. Tako bi izbegli da nepotrebno povrede prijatelje i rođake, koji su za uzvrat lakše prihvatili to što su te osobe promenile religiju.“

Kada su upitane šta im je pomoglo da godinama istraju kao misionarke, Dorin je rekla: „Zavolele smo ljude. Davale  smo sve od sebe na našoj dodeli i uživale smo u tome.“ Izabela je dodala: „Stekle smo mnogo dragih prijatelja. Bilo nam je žao da napustimo dodelu, ali naše zdravlje je oslabilo. Sa zahvalnošću smo prihvatile ljubazan poziv da služimo u Betelu.“ Izabela je preminula 22. decembra 2003.

Drugi misionari koji su služili u Četsvortu takođe su uvideli da zbog poznih godina ne mogu nastaviti da služe na svojoj dodeli kao ni u misionarskom domu, zbog čega su takođe pozvani u Betel. To su bili Erik i Mirtl Kuk, Morin Stajnberg i Ron Stivens, koji je preminuo.

VELIKI PODUHVAT

Kada su Natan Nor i Milton Henšel, koji su služili u svetskoj centrali u Bruklinu, 1948. posetili Južnoafričku Republiku, odlučeno je da se u Ilansfontenu, u blizini Johanesburga, kupi zemljište za betelski dom i štampariju. Gradnja tih objekata dovršena je 1952. godine. Prvi put su članovi betelske porodice mogli da žive pod jednim krovom. Montirano je dosta dodatne opreme za štampanje uključujući i mašinu za ravnu štampu. Kula stražara je bila štampana na osam jezika, a Probudite se! na tri.

Betelski dom i štamparija su prošireni 1959. Nova zgrada je bila veća od prethodne. Postavljena je nova Timsonova presa, prva rotaciona presa u podružnici.

Brat Nor je pozvao četvoricu mlade braće da dođu iz Kanade u Južnoafričku Republiku kako bi pomogli oko rada u štampariji. Bili su to Bil Maklelan, Denis Lič, Ken Nordin i Džon Kikot. Stigli su u novembru 1959. Bil Maklelan sa svojom ženom Merilin još uvek služi u južnoafričkom Betelu, dok Džon Kikot i njegova žena Lora sada služe u Betelu u Bruklinu. Ken  Nordin i Denis Lič su ostali u Južnoafričkoj Republici, oženili se i podigli porodice. Nastavili su da i dalje u velikoj meri učestvuju u delu propovedanja o Kraljevstvu. Oba Kenova deteta sada služe u južnoafričkom Betelu.

Prošireni Betel i nova oprema u potpunosti su služili da bi se udovoljilo sve većem interesovanju za istinu. Godine 1952. broj objavitelja u Južnoafričkoj Republici premašio je 10 000. Do 1959. dostigao je 16 776.

HRIŠĆANSKO JEDINSTVO TOKOM APARTHEJDA

Da bi se razumeli problemi s kojima su se braća suočavala pod politikom aparthejda, dobro je znati kako je ona sprovođena. Zakon je dozvoljavao crncima, belcima (potomcima Evropljana), melezima (potomcima različitih rasa) i Indijcima da u gradovima rade zajedno u fabrikama, kancelarijama i restoranima. Ali uveče se svaka rasna grupa morala vratiti u svoje naselje. Tako su sve rase živele odvojeno jedna od druge. Svi objekti su morali imati odvojene trpezarije i vešernice za belce i ljude drugih rasa.

Kada je izgrađena prva podružnica u Ilansfontenu, vlasti nisu dozvolile da braća crnci, melezi i Indijci žive u istoj zgradi gde i belci. U to vreme su većina onih koji su služili u Betelu bili belci, jer je pripadnicima drugih rasa bilo teško da dobiju dozvolu za rad u gradu. Međutim, u Betelu je bilo 12 crnaca i meleza, braće i sestara koji su služili uglavnom kao prevodioci na lokalne jezike. Da bi se ta braća smestila, vlada je dozvolila da se iza glavne zgrade izgradi poseban deo s pet soba. Kasnije su se pravila aparthejda počela strože primenjivati i ta dozvola je bila ukinuta, tako da su naša braća morala putovati da najbližeg crnačkog naselja, udaljenog nekih 20 kilometara, gde su bili smešteni u samačkom hotelu. Dve sestre crnkinje bile su smeštene u domovima Svedoka u tom naselju.

 Zakon čak nije dozvoljavao tim betelitima da jedu s braćom belcima u glavnoj trpezariji, a inspektori iz tamošnje opštine su budno pratili svaku povredu zakona. Međutim, braća belci nisu mogli podneti pomisao da jedu odvojeno. Zato su zamenili prozirna stakla na prozorima trpezarije s neprozirnim, tako da je cela porodica mogla zajedno obedovati bez ometanja.

 Džordž Filips je 1966. godine uvideo da je zbog slabog zdravlja svoje žene Stele potrebno da prekine sa službom u Betelu. Iskusan brat po imenu Hari Arnot postao je nadglednik podružnice i u tom svojstvu je služio naredne dve godine. Od 1968. pa nadalje, nadgledanje podružnice povereno je Fransu Maleru d koji je kasnije postao koordinator Odbora podružnice.

„PLAVA BOMBA“ VODI DO PORASTA

Na oblasnom kongresu 1968. objavljena je knjiga Istina koja vodi do večnog života. Ova knjiga, koju su od milja zvali „plava bomba“, veoma je pozitivno uticala na službu propovedanja. Pre toga je Odeljenje za otpremu slalo skupštinama oko 90 000 knjiga godišnje ali tokom službene 1970. godine poslato je 447 000 knjiga.

Brat Nor je 1971. godine još jednom posetio Južnoafričku Republiku. Do tada je Betel ponovo postao pretesan. U njemu je služilo 68 braće i sestara. Planirano je proširenje i braća su rado učestvovala u radovima ili prilagala novac za taj projekat. Radovi su trajali do 30. januara 1972. Još neki dodatni objekti izgrađeni su 1978. godine. Budući da su vlasti u to vreme vršile  snažan pritisak na Božji narod, izgradnja novih objekata pružila je dokaz o Jehovinoj podršci, što je bilo vrlo ohrabrujuće.

ISPIT NEUTRALNOSTI

Južnoafrička Republika je istupila iz britanskog Komonvelta i postala republika u maju 1961. To je bilo vreme političkog previranja i sve većeg nasilja u zemlji. Da bi držala situaciju pod kontrolom, tadašnja vlada je potpirivala duh nacionalizma što je stvaralo probleme Jehovinim svedocima tokom narednih godina.

Dugi niz godina Jehovini svedoci nisu bili pozivani u vojsku. To se promenilo krajem 1960-ih kada se država u većoj meri uključila u vojne operacije u Namibiji i Angoli. Po novom zakonu zahtevalo se da svaki mladi belac dobrog zdravlja ide u vojsku. Braća koja su to odbila osuđivana su na 90 dana vojnog zatvora.

Majk Marks je bio u jednoj grupi uhapšene braće kojima je bilo naređeno da obuku uniformu i stave šlem. On se priseća: „Pošto nismo želeli da nas neko dovede u vezu s vojskom, odbili smo. Zapovednik nam je zato oduzeo neka prava, odredio nam samicu i oskudnu ishranu.“ To je značilo da braća nisu mogla pisati ni dobijati pisma, primati posetioce niti su mogli da poseduju bilo kakav štampani materijal izuzev Biblije. Oskudna ishrana — koja je navodno sledovala nepopravljivim zatvorenicima — sastojala se od vode i pola vekne hleba dnevno. To su dobijali dva dana, zatim je sledilo sedam dana uobičajenih vojničkih obroka a onda su opet dva dana bili samo na  hlebu i vodi. I obroci koje su nazivali uobičajenim, često su bili oskudni i lošeg kvaliteta.

Sve je bilo učinjeno s namerom da se slomi vernost braće. Svaki brat je bio zatvoren u jednu malu ćeliju. Jedno vreme im nije bilo dozvoljeno da se tuširaju. Umesto toga, svaki brat je dobio jednu kofu koja je služila kao toalet i drugu za kupanje. Kasnije im je ponovo dozvoljeno da se tuširaju.

„Jednog dana“, priseća se Kit Vigil, „nakon što smo se usred zime istuširali hladnom vodom, stražari su nam oduzeli dušeke i ćebad. Nisu nam dozvolili da obučemo svoju civilnu odeću, tako da smo ostali samo u šortsu i potkošulji. Spavali smo na vlažnim peškirima na betonskom podu koji je bio hladan kao led. Ujutro je stariji vodnik bio iznenađen kada je video koliko smo srećni i da smo dobro. Priznao je da nas je naš Bog čuvao tokom te ledene zimske noći.“

Kratko pre isteka 90-dnevne kazne zatvora, braća su ponovo izvođena pred sud zato što nisu želela da obuku vojničku uniformu niti da učestvuju u obuci sa ostalim vojnim zatvorenicima. Zatim su ponovo vraćani u zatvor. Bilo je jasno da vlasti nameravaju da uvek iznova vraćaju braću u zatvor sve dok ne napune 65 godina, kada više ne bi bili sposobni za vojnu službu.

Godine 1972, zbog negodovanja javnosti i snažnog političkog pritiska, došlo je do promene zakona. Braća su zatvarana samo jedanput na period koji je odgovarao dužini vojnog roka. To je u početku bilo 12 do 18 meseci. Kasnije je produženo na tri godine, a zatim na šest godina. S vremenom su dobili i neke olakšice tako da su braća mogla da održavaju jedan sastanak nedeljno.

Dok su bila u zatvoru, braća nisu zaboravila Hristovu zapovest da stvaraju učenike (Mat. 28:19, 20).  Razgovarali su sa ostalim zatvorenicima, nadležnima i drugima s kojima su dolazili u kontakt. Izvesno vreme im je bilo dozvoljeno da subotom popodne pišu pisma i oni su to koristili da bi objavljivali dobru vest.

U skladu s naredbom vojnih vlasti, jedno vreme je 350 Svedoka obedovalo zajedno sa 170 vojnih zatvorenika. Vojni zatvor je postao jedino područje gde je odnos Svedoka i ostalih zatvorenika bio 2 naprema 1, i vlasti su ubrzo zaključile da tokom obroka Svedoke treba odvojiti od ostalih.

CRKVE HRIŠĆANSTVA I NEUTRALNOST

Kakav su stav imale crkve hrišćanstva kada se radilo o obaveznoj vojnoj službi? Južnoafrički savez crkava (SACC) je u julu 1974. godine objavio rezoluciju o prigovoru savesti. Međutim, rezolucija se tim pitanjem nije bavila s religioznog stanovišta već je bila političkog karaktera. U njoj je podržan prigovor savesti, ali je kao razlog bilo navedeno to što je vojska branila „nepravedno društvo u kom vlada diskriminacija“ i na taj način vodila nepravedan rat. Crkve u kojima se govorilo na afrikansu kao i ostale crkvene grupe nisu se složile s rezolucijom Južnoafričkog saveza crkava.

Holandska reformatorska crkva je podržavala vladu i njene vojne ciljeve. Odbacila je rezoluciju Saveza crkava obrazlažući da ona predstavlja kršenje 13. poglavlja poslanice Rimljanima. Druga grupa koja se protivila stavu Saveza crkava bili su vojni sveštenici koji su služili u odbrambenim snagama Južnoafričke Republike, među kojima su bili i sveštenici crkava koje su bile članice Južnoafričkog saveza crkava. U zajedničkom saopštenju, ti vojni sveštenici crkava u kojima se služba obavlja na engleskom jeziku osudili su rezoluciju i objavili: „Mi... podstičemo sve vernike,  a posebno mlade ljude, da daju svoj lični doprinos odbrani zemlje.“

Nadalje, ni pojedine crkve koje su bile članice pomenutog saveza nisu zauzele jasan stav o neutralnosti. U knjizi War and Conscience in South Africa (Rat i savest u Južnoafričkoj Republici) priznaje se: „Većina [crkava]... nije uspela da jasno obrazloži svoje gledište vernicima, a kamoli da ih pozove da ulože prigovor savesti.“ Ta knjiga pokazuje da su vladina oštra reakcija na rezoluciju Južnoafričkog saveza crkava, kao i strogi zakoni učinili da se crkve ustežu da jasno iznesu svoja uverenja: „Nastojanja da se crkva podstakne da preduzme neku konstruktivnu akciju nisu uspela.“

Suprotno tome, u toj knjizi se priznaje: „Među zatvorenicima koji su uložili prigovor savesti najviše je bilo Jehovinih svedoka.“ Takođe se dodaje: „Jehovini svedoci su isticali da pojedinac ima pravo da se protivi svim ratovima na temelju savesti.“

Stav Jehovinih svedoka bio je isključivo religiozne prirode. Iako priznaju da je ’svaku vlast koja postoji Bog postavio na njen položaj‘, Svedoci ostaju politički neutralni (Rimlj. 13:1). Oni su odani prvenstveno Jehovi, koji u svojoj Reči, Bibliji, otkriva da njegove prave sluge neće učestvovati u ratu (Isa. 2:2-4; Dela 5:29).

Nakon što su braća godinama bila zatvarana, bilo je jasno da se Jehovini svedoci neće odreći svog neutralnog stava samo da bi izbegli maltretiranje. Osim toga, vojni zatvori su bili prenatrpani i na lošem glasu. Neki zvaničnici su vršili pritisak da se braća šalju u civilne zatvore.

Međutim, neki vojni zvaničnici koji su cenili Svedoke, nisu se slagali s tim. Poštovali su našu mladu braću zbog njihovih visokih moralnih merila. Ako bi  braća bila poslata u civilni zatvor, imali bi policijski dosije. Bili bi takođe u društvu najgorih kriminalaca i u opasnosti da budu silovani. Zato je organizovano da oni obavljaju neke poslove u državnim službama koje nisu povezane s vojskom. Kada se politička klima u zemlji promenila 1990-ih, ukinuta je obavezna vojna služba.

Kako je na našu mladu braću uticalo to što su bili tako dugo zatvoreni u tom važnom periodu života? Mnogi su istrajali u vernoj službi Jehovi i mudro su koristili to vreme tako što su proučavali Božju Reč i jačali svoju duhovnost. „Boravak u zatvoru bio je prekretnica u mom životu“, kaže Klif Vilijams. „Jasan dokaz Jehovine zaštite i blagoslova tokom mog zatočeništva podstakao me je da činim još više u službi za Božje Kraljevstvo. Ubrzo nakon izlaska iz zatvora 1973. godine, postao sam opšti pionir a sledeće godine sam pozvan u Betel, gde služim i danas.“

Stiven Venter koji je imao 17 godina kada je poslat u vojni zatvor, rekao je: „Bio sam nekršteni objavitelj i trebalo je da još učim o istini. Duhovna pouka koju sam dobijao tokom svakodnevnog razmatranja dnevnog stiha — koje smo održavali ujutro dok smo glancali podove — redovni sastanci i biblijski studij koji je sa mnom vodio jedan zreliji brat, učinili su sve podnošljivim. Iako je bilo teških trenutaka, zadivljujuće je što se malo toga sećam! U stvari, tri godine koje sam proveo u zatvoru bile su možda najbolje godine mog života. To iskustvo mi je pomoglo da steknem zrelost. Približio sam se Jehovi i to me je podstaklo da započnem s punovremenom službom.“

Takvo nepravedno zatvaranje braće donelo je i dobre rezultate. Gedeon Benadi, koji je posećivao braću u zatvorima, napisao je: „Kad se osvrnemo na to vreme, jasno je kakvo je snažno svedočanstvo dato.“ Istrajnost  naše braće i mnogi novinski izveštaji o njihovim kušnjama i zatvaranjima ostavili su neizbrisivo svedočanstvo o neutralnom stavu Jehovinih svedoka, što je uticalo i na pripadnike vojske i na celu zemlju.

VERNOST BRAĆE CRNACA

Na samom početku aparthejda, braća crnci se nisu suočavali sa istim ispitima neutralnosti kao belci. Na primer, crnci nisu pozivani u vojsku. Međutim, kada su crnačke političke grupe započele borbu protiv aparthejda, Svedoci koji su bili crnci suočavali su se sa ozbiljnim kušnjama. Neki su bili ubijeni, drugi pretučeni ili su morali pobeći jer su im domovi i sva imovina zapaljeni — zato što su ostali neutralni. Da, bili su odlučni da poslušaju Isusovu zapovest da ne budu „deo sveta“ (Jov. 15:19).

Neke političke grupe su zahtevale od ljudi koji su živeli na njihovom području da kupe partijsku knjižicu. Predstavnici tih grupa su išli po kućama tražeći novac za oružje ili za sahranu njihovih prijatelja koji su poginuli u borbama protiv snaga bezbednosti belaca. Pošto su naša braća s poštovanjem odbila da daju novac za to, optuživani su da su špijuni za vladu aparthejda. Neka braća i sestre su napadnuti dok su propovedali i bili su optuženi da šire propagandu belaca, Afrikanera.

Osmotrimo primer Elajdže Dlodloa, koji je napustio perspektivnu sportsku karijeru da bi postao predani Jehovin sluga. Dve nedelje pre prvih demokratskih izbora u Južnoafričkoj Republici, rasla je napetost između suparničkih crnačkih zajednica. U skupštini kojoj je Elajdža pripadao planirano je da se propoveda na retko obrađivanom području udaljenom nekoliko kilometara. Elajdža, koji je bio kršten tek dva meseca propovedao je s dva dečaka koji su bili nekršteni objavitelji.  Dok su razgovarali s jednom gospođom na vratima, naišla je jedna grupa mladića, pripadnika jednog političkog pokreta. Njihov vođa je nosio šambok, debeo kožni bič. „Šta se to ovde dešava?“, pitao je.

„Razgovaramo o Bibliji“, odgovorila je domaćica.

Ne obraćajući pažnju na nju, ljutiti mladić je rekao Elajdži i dvojici njegovih drugova: „Vas trojica, pođite s nama. Sada nije vreme za Bibliju, vreme je da se borimo za svoja prava.“

Elajdža je hrabro rekao: „Ne možemo to da učinimo jer mi radimo za Jehovu.“

Mladić ga je tada gurnuo i počeo šibati. Prilikom svakog udarca je vikao: „Pođite s nama!“ Nakon prvog udarca, Elajdža nije više osećao bol. Snagu su mu dale reči apostola Pavla, koji je rekao da će svi pravi hrišćani ’biti progonjeni‘ (2. Timoteju 3:12).

Mladić se konačno umorio i zaustavio. Onda je jedan od napadača iskritikovao tog mladića koji je imao bič govoreći da Elajdža nije iz njihovog kraja. Grupa se podelila i mladići su započeli tuču između sebe, a vođa grupe je bio teško pretučen sopstvenim šambokom. U međuvremenu, Elajdža je pobegao sa svoja dva prijatelja. Taj ispit je osnažio njegovu veru i on je nastavio da napreduje kao neustrašivi propovednik dobre vesti. Danas je oženjen, ima decu i služi kao starešina u svojoj skupštini.

Naše sestre crnkinje takođe su pokazale veliku hrabrost kada su bile pod pritiskom da prekinu s propovedanjem. Osmotrimo primer Flore Malinda. Njenu krštenu ćerku, Maki, spalila je jedna grupa mladih zato što je pokušala da odbrani svog brata koji nije želeo  da se priključi njihovom političkom pokretu. Uprkos tom tragičnom gubitku, Flora nije postala ogorčena već je nastavila da širi dobru vest u svom kraju. Jednog dana su predstavnici političkog pokreta koji su joj ubili ćerku zahtevali da im se pridruži ili će u protivnom snositi posledice. Komšije su došle da je izbave, objašnjavajući da ona nije ni na jednoj političkoj strani već pomaže ljudima da proučavaju Bibliju. Zbog toga je nastala rasprava među tim aktivistima i konačno su odlučili da puste Floru. Tokom tog teškog vremena i sve do sada, Flora je nastavila da verno služi kao opšti pionir.

Jedan brat koji je opšti pionir objašnjava šta mu se dogodilo dok se vozio autobusom do svog područja. Jedan mladi politički aktivista ga je gurnuo i upitao zašto nosi literaturu koju proizvode Afrikaneri i prodaje je crncima. Brat objašnjava šta se zatim dogodilo: „Zahtevao je da bacim literaturu kroz prozor. Pošto sam to odbio, ošamario me je i pritisnuo zapaljenu cigaretu na moj obraz. Nisam mu uzvratio. Zatim je zgrabio moju torbu s literaturom i bacio je kroz prozor. Takođe mi je strgao kravatu govoreći da se tako oblače belci. Nastavio je da me vređa i ismeva govoreći da ljude poput mene treba spaliti žive. Verujem da me je Jehova izbavio jer sam uspeo da izađem iz autobusa bez drugih ozleda. Taj doživljaj me nije sprečio da i dalje nastavim da propovedam.“

Južnoafrička podružnica je primila mnogo pisama od pojedinaca i skupština u kojima se govorilo o vernosti braće crnaca. Jedno takvo pismo stiglo  je od starešine iz jedne skupštine u provinciji Kvazulu-Natal. U njemu je stajalo: „Pišemo vam da vam javimo za gubitak našeg dragog brata Moziza Nijamusua. Njegov posao bio je zavarivanje i popravka automobila. Jednom prilikom je jedna politička grupa tražila od njega da zavari njihove puške koje su sami napravili, što je on odbio da učini. Zatim su 16. februara 1992. održali politički miting, na kome su se sukobili s članovima suparničke grupe. Kada su se nakon tog okršaja uveče vraćali, sreli su našeg brata koji je išao u tržni centar. Ubili su ga kopljima. Zašto? ’Odbio si da zavariš naše puške i sada su naši drugovi poginuli u borbi‘, rekli su. To je bio ogroman šok za braću, ali mi ćemo nastaviti sa svojom službom.“

PROTIVLJENJE U ŠKOLAMA

U školama su se pojavili problemi jer deca Svedoka nisu želela da učestvuju u molitvama i pevanju religioznih himni na jutarnjem okupljanju. To nije bio problem u školama koje su pohađali belci. Trebalo je da roditelji jednostavno napišu pismo u kom bi objasnili svoj stav i njihova deca bi bila izuzeta. Međutim, u školama koje su pohađali crnci, na odbijanje da se učestvuje u religioznim ceremonijama gledalo se kao na suprotstavljanje autoritetu škole. Učitelji nisu očekivali takav otpor. Kada bi roditelji došli da objasne stav Svedoka, učitelji bi rekli da nikakav izuzetak neće biti učinjen.

Školske vlasti su insistirale da deca Jehovinih svedoka budu prisutna na jutarnjem okupljanju zato što  su se tada davala i obaveštenja o nekim školskim pitanjima. Deca su prisustvovala, ali su za vreme pesme i molitava stajala mirno, ne učestvujući u tome. Neki učitelji su šetali između redova i proveravali da li su deca zatvorila oči tokom molitve i da li pevaju religiozne himne. Bilo je dirljivo što su ta deca, od kojih su neka bila jako mala, hrabro sačuvala svoju vernost.

Nakon što su mnoga deca bila izbačena iz škole, braća su odlučila da se obrate sudu. Dana 10. avgusta 1976. godine, Vrhovni sud Johanesburga doneo je odluku u vezi s važnim slučajem koji je uključivao 15 učenika jedne škole. U odluci je stajalo: „Optuženi... priznaju da deca tužitelja imaju pravo da ne učestvuju u molitvama i pevanju himni i... takođe priznaju da su suspenzije i izbacivanje iz škola... bili protivzakoniti.“ Bila je to važna pravna pobeda, i s vremenom je to pitanje bilo rešeno u svim školama.

DRUGE POTEŠKOĆE U ŠKOLAMA

Mnoga deca Svedoka koja su išla u škole za belce suočavala su se s drugačijim ispitom vernosti, što je vodilo do toga da ih izbace iz škole. Vlada aparthejda je želela da podstakne mlade belce da podupiru njenu ideologiju. Godine 1973. uveden je program koji se zvao Pripravnost mladih. On je uključivao marširanje, samoodbranu i druge patriotske aktivnosti.

Neki roditelji koji su bili Svedoci tražili su pravni savet, i to pitanje je predočeno ministru obrazovanja, ali bez uspeha. Ministar je tvrdio da je program Pripravnost mladih čisto obrazovne prirode. Zbog njihovog odbijanja da učestvuju u tom programu, vlada je u javnosti prikazivala Svedoke u negativnom svetlu. Direktori nekih škola su bili tolerantni i dozvolili su deci da ne učestvuju u delovima programa  koji su uključivali nebiblijske aktivnosti, ali u drugim školama deca su bila izbačena.

Vrlo malo roditelja je bilo u mogućnosti da svoju decu pošalje u privatne škole. Neki su ih upisali na dopisne kurseve. Svedoci koji su bili prosvetni radnici organizovali su kućno školovanje. Ipak, mnoga deca koja su bila izbačena nisu završila srednju školu. Međutim, imali su koristi od biblijske pouke koju su dobijali kod kuće i u svojim skupštinama (Isa. 54:13). Mnogi od njih postali su punovremene sluge. Ti hrabri omladinci su bili radosni što su istrajali pod kušnjama, u potpunosti se uzdajući u Jehovu (2. Petr. 2:9). S vremenom se politička situacija u zemlji promenila i naša deca više nisu bila izbacivana iz škole zbog odbijanja da učestvuju u patriotskim aktivnostima.

APARTHEJD I NAŠI KONGRESI

Da bi se udovoljilo zakonu Južnoafričke Republike, za svaku rasu su morali da budu organizovani posebni kongresi. Prvi put su sve rase bile zajedno na kongresu za celu zemlju održanom na stadionu Vembli u Johanesburgu 1952. godine. Braća Nor i Henšel su tada posetili Južnoafričku Republiku i održali govore na tom kongresu. Zbog propisa aparthejda, različite  rase su morale da sede odvojeno. Belci su sedeli na zapadnoj strani, crnci na istočnoj, a melezi i Indijci na severnoj strani. Svaka rasa morala je da jede odvojeno. Uprkos takvim ograničenjima, brat Nor je pisao u vezi s tim kongresom: „Uživali smo u tome što smo bili na istom stadionu i zajedno obožavali Jehovu.“

U januaru 1974. u isto vreme su održana tri kongresa na području Johanesburga — jedan za crnce, jedan za meleze i Indijce i jedan za belce. Međutim, poslednjeg dana kongresa organizovano je nešto posebno: Sve rase su bile zajedno na stadionu Rand u Johanesburgu na poslepodnevnom delu programa. Ukupno 33 408 ljudi slilo se na stadion. Kako je to bila radosna prilika! Ljudi svih rasa su se slobodno mešali i sedeli zajedno. Bili su prisutni i mnogi posetioci iz Evrope što je taj događaj učinilo još nezaboravnijim. Kako je to bilo moguće? Iako to tada nisu znali, organizatori kongresa su zakupili stadion koji je bio namenjen za održavanje međunarodnih, međurasnih događaja, i nikakva dozvola nije bila potrebna za taj deo programa.

OKUPLJANJE UPRKOS PREDRASUDAMA

Nekoliko godina ranije, u toku su bile pripreme za kongres za celu zemlju u Johanesburgu. Međutim, predstavnik vlade iz Pretorije posetio je Ministarstvo za Bantu (crnačko) stanovništvo u Johanesburgu i u zapisniku s jednog sastanka primetio da su Jehovini svedoci iznajmili Mofolo Park za kongres kom će prisustvovati braća koja su crnci.

On je o tome obavestio glavno sedište u Pretoriji nakon čega je Ministarstvo za Bantu stanovništvo odmah otkazalo rezervaciju uz obrazloženje da Svedoci nisu „priznata religija“. Braća belci su u isto vreme zakazali svoj kongres na stadionu Milnar Park Šou Graunds u centru Johanesburga, a planirano je da se  braća melezi okupe na stadionu Junion u zapadnom delu grada.

Dva brata iz Betela otišla su na sastanak s ministrom koji je slučajno bio bivši sveštenik Holandske reformatorske crkve. Ukazali su na to da su Svedoci godinama održavali kongrese na stadionu Mofolo Park i da će belci i melezi održati svoje kongrese, pa zašto bi onda uskratili pravo crncima da se sastanu? Pa ipak, ministar nije promenio mišljenje.

Pošto se Mofolo Park nalazi u zapadnom delu Johanesburga, ta dva brata su odlučila da pokušaju da ugovore kongres na istočnoj strani Johanesburga gde je takođe bilo dosta crnačkih naselja. Sastali su se s nadležnim zvaničnikom ali mu nisu ništa rekli o sastanku s ministrom iz Pretorije. On je bio veoma susretljiv kada su tražili mesto za održavanje kongresa. Omogućio im je da koriste stadion Vatvil. Tamo su postojale i tribine s mestima za sedenje što je nedostajalo kod Mofolo Parka.

Sva braća su brzo obaveštena o promeni mesta. Kongres je održan bez mešanja Pretorije i bez ikakvih problema. Bilo je prisutno oko 15 000 braće. I narednih nekoliko godina braća su održavala kongrese na stadionu Vatvil bez ikakvih problema.

OSNIVANJE ZAKONSKOG UDRUŽENJA

Dana 24. januara 1981. prema uputstvu Vodećeg tela, formirano je zakonsko udruženje od 50 članova pod nazivom: Jehovini svedoci Južnoafričke Republike. To zakonsko telo pomoglo je da delo napreduje na različite načine.

Godinama su braća iz podružnice bezuspešno pokušavala da dobiju dozvolu da Jehovini svedoci imaju svoje matičare za venčanja. Frans Maler se priseća: „Svaki put bi nas odbili obrazlažući da naša  religija nema ni status ni stabilnost da bismo mogli imati svoje matičare.“

Štaviše, bez zakonskog udruženja, bilo je nemoguće dobiti dozvolu za izgradnju Dvorana Kraljevstva u crnačkim delovima grada. Nadležni su uvek odbijali braću, govoreći: „Niste priznata religija.“

Međutim, kratko nakon što je formirano zakonsko udruženje, braća su dobila dozvolu da imaju matičare. Takođe im je dozvoljeno da grade Dvorane Kraljevstva u crnačkim delovima grada. U Južnoafričkoj Republici sada ima više od 100 starešina koji služe kao matičari. Oni mogu venčavati parove u Dvorani Kraljevstva, tako da se ne mora prvo ići u opštinu.

ZNAČAJNE PROMENE U ŠTAMPANJU

Metode štampanja su se brzo menjale i oprema za štampanje je zastarevala. Takođe, rezervni delovi su se teško nalazili i bili su skupi. Zato je odlučeno da je vreme da se fotoslog i ofset-štampa obavljaju kompjuterski. Kupljeni su uređaji za čuvanje podataka i fotoslog, a 1979. godine instalirana je TKS rotaciona ofset-presa — velikodušan poklon japanske podružnice.

Pošto Jehovini svedoci proizvode literaturu na tako mnogo jezika, uvideli su da bi bilo korisno kada bi razvili svoj sistem za fotoslog. Godine 1979, braća u Bruklinu su započela da rade na sistemu koji su nazvali MEPS (višejezični elektronski fotoslog sistem). MEPS je u Južnoafričkoj Republici instaliran 1984. godine. Upotreba kompjutera prilikom prevođenja i fotosloga omogućila je da se literatura izdaje simultano na mnogobrojnim jezicima.

PLANIRANJE ZA BUDUĆI NAPREDAK

Početkom 1980-ih betelski kompleks u Ilansfontenu postao je premali da bi se udovoljilo sve većim  potrebama na području. Zbog toga je kupljeno zemljište u gradu Krugersdorpu koji je udaljen od Johanesburga oko 30 minuta vožnje. To zemljište od 87 hektara nalazi se na brdovitom području i oivičeno je lepom rečicom. Mnoga braća su napustila posao da bi radili na tom projektu, a drugi su koristili svoje godišnje odmore da bi pomagali. Nekoliko volontera je došlo iz drugih zemalja kao što su Novi Zeland i Sjedinjene Države a gradnja je trajala šest godina.

I dalje je bilo teško da se dobije dozvola da braća i sestre crnci, uglavnom prevodioci, žive na imanju. Dozvola je dobijena za samo 20 osoba, ali su morali biti izgrađeni posebni objekti za njihov smeštaj. Ipak, s vremenom je vlada ublažila politiku aparthejda i braća svih rasa mogla su imati sobu u bilo kom delu Betela.

Betelska porodica je bila oduševljena lepim Betelom sa prostranim, funkcionalnim sobama. Dvospratna zgrada sa fasadom od crvene cigle okružena je predivnim vrtovima. Kada je započela izgradnja Betela u Krugersdorpu, u Južnoafričkoj Republici je bilo 28 000 aktivnih objavitelja. Do posvećenja, 21. marta 1987, broj objavitelja se popeo na 40 000. Ipak, neki su se pitali da li je tako veliki objekat zaista bio neophodan. Čitav jedan sprat s kancelarijama nije se koristio i jedno stambeno krilo je bilo prazno. Braća su pravila dugoročne planove jer su smatrala da treba izvršiti pripreme za budući porast.

UDOVOLJAVANJE VAŽNOJ POTREBI

Bilo je hitno potrebno da se izgrade dodatne Dvorane Kraljevstva za sve veći broj skupština. Braća koja su živela u crnačkim područjima sastajala su se u lošim uslovima. Koristili su garaže, pomoćne zgrade i školske učionice u kojima su sedeli za malim stolovima  predviđenim za decu. Morali su biti zajedno s drugim religioznim grupama koje su koristile učionice u istoj školi, i koje su glasno pevale i udarale u bubnjeve praveći zaglušujuću buku.

Krajem 1980-ih, Regionalni odbori za gradnju su počeli da isprobavaju nove građevinske metode kako bi ubrzali izgradnju Dvorana Kraljevstva. Godine 1992, jedanaestorica Svedoka iz Kanade koji su imali iskustva u brzoj gradnji dobrovoljno su pomagali pri izgradnji jednospratne zgrade s dve Dvorane Kraljevstva u Hilbrou, u Johanesburgu. Obučavali su lokalnu braću i pomagali im da poboljšaju metode gradnje.

Prva Dvorana Kraljevstva podignuta metodom brze gradnje izgrađena je u Dipklofu, u Sovetu 1992. godine. Na tom području su braća pokušavala da dobiju zemljište za Dvoranu Kraljevstva još od 1962. Zaharija Sedibe koji je bio uključen u potragu za placem, prisustvovao je posvećenju Dvorane Kraljevstva 11. jula 1992. On je sa širokim osmehom rekao: „Mislili smo da nikad nećemo imati Dvoranu Kraljevstva. Tada smo bili mladi. Sada sam u penziji, ali imamo svoju dvoranu, prvu u Sovetu koja je izgrađena za samo nekoliko dana.“

Danas postoji 600 Dvorana Kraljevstva u zemljama koje nadgleda južnoafrička podružnica. Te dvorane su centri čistog obožavanja Jehove. Međutim, postoji još oko 300 skupština sa 30 ili više objavitelja koje još nemaju svoju Dvoranu Kraljevstva.

Podružnica nadgleda 25 Regionalnih odbora za gradnju koji pružaju praktičnu pomoć skupštinama koje žele da izgrade dvoranu. Skupštine mogu dobiti beskamatne pozajmice da bi finansirale svoje projekte. Piter Bat, koji je učestvovao u gradnji Dvorana Kraljevstva više od 18 godina, služi kao predsedavajući Regionalnog odbora za gradnju u Gautengu. Istakao je da  su braća u tim odborima uglavnom zaposleni porodični ljudi koji ipak radosno žrtvuju mnogo svog vremena u korist suvernika.

Još jedan član Regionalnog odbora, Jakob Rautenbah, rekao je da članovi odbora obično rade na gradilištu tokom izgradnje dvorane. Takođe su uključeni u celokupno planiranje još pre nego što gradnja započne. Oduševljeno je opisao radost i duh saradnje među dobrovoljcima. Ponekad moraju dugo da putuju do gradilišta i to čine o svom trošku.

Jakob je rekao da mnoga braća sa zadovoljstvom koriste svoje vreme i sredstva za gradnju Dvorana Kraljevstva i naveo je jedan primer: „Dve rođene sestre koje imaju firmu za transport organizuju prevoz našeg kontejnera sa opremom koji je dugačak 13 metara, do gradilišta širom zemlje — pa čak i u susednim zemljama — i to čine od 1993. To je značajan doprinos! Mnoge firme s kojima sarađujemo bile su pokrenute da daju priloge ili nam daju popuste kada saznaju šta gradimo.“

Nakon pažljivog planiranja i organizovanja timova, braća često podignu dvoranu za tri dana. Time su stekli poštovanje mnogih posmatrača. Pri kraju prvog dana gradnje na jednom gradilištu, braći su prišla dva čoveka koja su prilično popila u obližnjoj pivnici. Objasnili su da oni obično prelaze preko jednog praznog placa na putu do kuće, ali da se sada tamo nalazi neka dvorana. Upitali su za pravac kuda treba da idu jer su bili sigurni da su se izgubili.

SAMOPOŽRTVOVAN DUH

Političke promene koje su se odigrale početkom 1990-ih nisu donele mir i stabilnost. Naprotiv, nasilje je buknulo kao nikada ranije. Situacija je bila veoma teška a ljudi su navodili mnoge razloge za porast  nasilja. Uglavnom su to povezivali s političkim suparništvom i nezadovoljstvom zbog ekonomske situacije.

Ipak, gradnja Dvorana Kraljevstva se nastavila. Dobrovoljci različitih rasa dolazili su u naselja u pratnji lokalne braće. Neke dobrovoljce su napadale besne rulje. Tokom gradnje jedne dvorane u Sovetu 1993. godine, jedna grupa nasilnika gađala je kamenjem tri brata belca koji su prevozili materijal za gradnju do gradilišta. Svi prozori na vozilu bili su razbijeni a braća su bila povređena. Uspeli su nekako da nastave vožnju i da stignu do gradilišta. Braća iz tog kraja su ih zatim brzo odvezla u bolnicu sigurnijim putem.

Rad na projektu nije bio obustavljen. Preduzete su mere predostrožnosti i narednog vikenda je na stotine braće svih rasa radilo na gradilištu. Pioniri iz tog mesta propovedali su na ulicama u blizini dvorane. Ukoliko bi videli neku opasnost, upozorili bi braću na gradilištu. Nekoliko dana kasnije, braća koja su bila povređena dovoljno su se oporavila da bi se mogla vratiti na gradilište.

Skupštine su cenile predanost i žrtve braće koja su dobrovoljno radila na gradnji Dvorana Kraljevstva. Tokom 15 godina, Fani i Elejn Smit često su prelazili velike razdaljine o svom trošku i pomogli su da 46 skupština izgrade svoje Dvorane Kraljevstva.

Jedna skupština s područja Kvazulu-Natal pisala je Regionalnom odboru za gradnju: „Niste mogli da se naspavate, da budete s vašim porodicama, niste imali vremena za razonodu i još mnogo toga — sve to da biste došli i izgradili dvoranu za nas. Osim toga, znamo da ste potrošili mnogo svog novca da biste dovršili projekat. Neka vas se Jehova seti ’po dobru‘ (Nem. 13:31).“

 Kada skupština dobije svoju Dvoranu Kraljevstva, to pozitivno utiče na susedstvo. Uobičajeni su bili komentari poput ovog iz jedne skupštine: „Porast broja prisutnih nakon što je Dvorana Kraljevstva izgrađena bio je tako velik da se skupština morala podeliti na dve grupe kada se održavalo javno predavanje i razmatranje Kule stražare. Uskoro ćemo morati da formiramo novu skupštinu.“

Malim skupštinama na seoskim područjima ponekad je teško da finansiraju dvoranu. Ipak, mnogi su pronašli načine da nabave novac. U jednoj skupštini, braća su prodala svinje. Kada im je zatrebalo još novca, prodali su vola i konja. Zatim su prodali 15 ovaca, još jednog vola i još jednog konja. Jedna sestra je kupila svu potrebnu farbu, druga je kupila itison a treća je dala novac za zavese. Na kraju su prodali još jednog vola i pet ovaca da bi kupili stolice.

Nakon što je Dvorana Kraljevstva dovršena, jedna skupština iz Gautenga je pisala: „Bar dve nedelje nakon što je izgrađena dvorana, posle službe propovedanja išli smo do nje i divili se. Nismo mogli otići kući posle službe a da prvo ne vidimo našu Dvoranu Kraljevstva.“

I DRUGI ZAPAŽAJU

Ljudi na području često zapažaju trud koji Jehovini svedoci ulažu da bi imali prikladno mesto za obožavanje. Skupština u Umlaziju u provinciji Kvazulu-Natal primila je jedno pismo u kom je između ostalog stajalo: „Društvo za očuvanje lepote Durbana ceni vaše napore da održavate svoju okolinu čistom i takođe vas podstiče da tako nastavite. Vaša marljivost učinila je ovo mesto prelepim. Naše društvo je predano borbi protiv prljavštine i nastojanju da naša okolina bude čista. Verujemo da čista okolina pospešuje dobro zdravlje  na našem području. To je razlog zbog kog podstičemo naše građane da održavaju čistoću. Hvala vam za vaš dobar primer. Podržavamo vas u svim vašim nastojanjima da održite područje Umlazija čistim.“

Jedna skupština je pisala: „Kada je jedan poznati lopov provalio u našu novu dvoranu, ljudi koji žive u blizini napali su ga. Optužili su ga da uništava ’njihovu crkvu‘ budući da je to bila jedina religiozna građevina u okolini. Istukli su ga pre nego što su ga predali policiji.“

UDOVOLJAVANJE POTREBI ZA DVORANAMA KRALJEVSTVA U AFRICI

Godine 1999. Jehovina organizacija je otpočela s programom gradnje Dvorana Kraljevstva u zemljama sa ograničenim sredstvima. U južnoafričkoj podružnici je otvorena Regionalna kancelarija za gradnju Dvorana Kraljevstva kako bi se ta aktivnost organizovala u više afričkih zemalja. Predstavnici te kancelarije poslati su u svaku podružnicu da bi pomogli braći da osnuju Odeljenje za gradnju Dvorana Kraljevstva. To odeljenje se brinulo o kupovini zemljišta i organizovanju grupa za gradnju Dvorana Kraljevstva. Međunarodne sluge za gradnju su takođe poslate da bi pomogli braći i obučili ih.

Regionalna kancelarija iz Južnoafričke Republike osnovala je u Africi 25 Odeljenja za gradnju Dvorana Kraljevstva koja se brinu oko gradnje Dvorana Kraljevstva u 37 zemalja. Od novembra 1999. izgrađeno je 7 207 Dvorana Kraljevstva u zemljama koje su uključene u ovaj program. Do sredine 2006. ustanovljeno je da je potrebno dodatnih 3 305 Dvorana Kraljevstva u tim zemljama.

POSLEDICE POLITIČKIH PROMENA

Sve veće nezadovoljstvo zbog ranije vladine rasne politike dovelo je do nemira i nasilja, što je direktno  uticalo na neke Jehovine svedoke. Besnele su žestoke borbe u crnačkim naseljima i mnogi su izgubili život. Međutim, braća su bila oprezna i nastavila su da verno služe Jehovi tokom tog teškog vremena. Kasno jedne noći u dom jednog brata i njegove porodice ubačen je Molotovljev koktel dok su spavali. Uspeli su da pobegnu i taj brat je kasnije napisao podružnici: „Vera moje porodice i moja vera sada su još snažnije. Izgubili smo sve materijalne stvari, ali smo još bliži Jehovi i njegovom narodu. Braća su nam pomogla u materijalnom pogledu. Jedva čekamo kraj ovog poretka i zahvalni smo Jehovi za duhovni raj.“

Dana 10. maja 1994, Nelson Mandela, prvi crnac koji je izabran za predsednika, položio je zakletvu. On je takođe bio prvi predsednik koji je u toj zemlji izabran demokratskim putem i bilo je to prvi put da su crnci imali priliku da glasaju. Zavladala je euforija i duh nacionalizma. To je predstavljalo drugačiju vrstu izazova za neku našu braću.

Većina braće je ostala verna, ali neki su nažalost pogazili hrišćansku neutralnost. Mnogi od onih koji su načinili kompromis uvideli su grešku, iskreno se pokajali i prihvatili ispravku na temelju Biblije.

SVE VIŠE LJUDI PRIHVATA ISTINU

Izgradnja tolikog broja Dvorana Kraljevstva dokaz je Jehovinog blagoslova, ali napredak koji je zaista čudesan odigrava se u ljudskim srcima (2. Kor. 3:3). Ljudi različitog porekla privučeni su istini. Osmotrimo neke primere.

Ralsan Mulaudzi je 1986. bio zatvoren i osuđen na smrt zbog ubistva. On je našao adresu podružnice u jednoj našoj brošuri i pisao je tražeći da mu se pomogne da nauči nešto o Bibliji. Les Li, specijalni pionir, dobio je dozvolu da ga poseti i počne da proučava  Bibliju s njim. Ralsan je uskoro počeo da priča ostalim zatvorenicima i čuvarima o onome što je naučio. Krstio se u zatvoru, u aprilu 1990. Ralsana redovno posećuju članovi obližnje skupštine i dozvoljeno mu je da jedan sat dnevno provede van ćelije. On to vreme koristi da bi propovedao drugim zatvorenicima. Pomogao je da se tri osobe krste i trenutno vodi dva biblijska studija. Njegova smrtna kazna preinačena je u doživotnu robiju s mogućnošću uslovnog puštanja.

Drugi koji su privučeni Jehovi imaju sasvim drugačije životne okolnosti. Kvini Ruso, koja je bila zainteresovana za istinu, posećivala je Skupštinsko razmatranje knjige i zamolila je nadglednika grupe za razmatranje knjige da poseti njenog 18-godišnjeg sina koji se pripremao za ispit iz katehizma. Taj brat je vodio zanimljiv razgovor s tim mladićem koji je potom počeo da posećuje sastanke s majkom. Zatim je gospođa Ruso zamolila brata da poseti njenog supruga Dženija, koji je bio starešina u Holandskoj reformatorskoj crkvi i predsedavajući crkvenog odbora, jer je on želeo da mu postavi neka pitanja. Brat je razgovarao s njenim suprugom i on se složio da proučava Bibliju.

Te nedelje se održavao oblasni kongres i brat je pozvao Kvini da prisustvuje. Na njegovo iznenađenje, Dženi je takođe došao i bio je prisutan sva četiri dana. Kongresni program i ljubav među Svedocima ostavili su snažan utisak na njega. Njihov 18-godišnji sin i njihov najstariji sin, koji je bio đakon u crkvi, počeli su da prisustvuju proučavanju Biblije.

Svi su se ispisali iz crkve i odmah počeli da posećuju sastanke. Takođe su dolazili i na sastanak za službu propovedanja. Brat je objasnio Dženiju da ne može da ide u službu propovedanja sa Svedocima zbog toga što još ne ispunjava uslove da bude nekršteni objavitelj.  Dok su mu se suze slivale niz obraze, on je rekao da je celog života tražio istinu i da više ne može da izdrži da ne priča o tome.

Njihov treći sin, koji je tada imao 22 godine, bio je na trećoj godini studija teologije. Dženi mu je pisao i pozvao ga da dođe kući jer mu neće više plaćati školovanje. Tri dana nakon sinovljevog povratka, Dženi je sa svoja tri sina i objaviteljima iz skupštine jedan dan radio u Betelu u Krugersdorpu. Sin koji je studirao teologiju bio je oduševljen onim što je video u Betelu i složio se da se pridruži svojoj braći u proučavanju Biblije.  Nakon što je proučavao neko vreme, rekao je da je za jedan mesec naučio više o Bibliji nego za dve i po godine na univerzitetu.

Na kraju se krstila cela porodica. Otac sada služi kao starešina a neki od njegovih sinova su starešine ili sluge pomoćnici. Jedna ćerka je opšti pionir.

 „PRODUŽI UŽA SVOG ŠATORA“

Uprkos ranijim nastojanjima da se obezbedi dovoljno prostora za buduće proširenje Betela, samo 12 godina nakon što je posvećen betelski kompleks u Krugersdorpu, postalo je očigledno da su neophodni veći objekti (Isa. 54:2). Tokom tog vremena, porast broja objavitelja u Južnoafričkoj Republici i u zemljama koje je nadgledala ta podružnica iznosio je 62 posto. Izgrađeno je skladište i tri nove zgrade za stanovanje. Proširena je i vešernica i zgrada s kancelarijama i izgrađena je još jedna trpezarija. Dana 23. oktobra 1999. svi ti objekti posvećeni su Jehovi. Govor za posvećenje je održao Danijel Sidlik, član Vodećeg tela.

U skorije vreme, štamparija je proširena za dodatnih 8 000 kvadratnih metara, tako da je mogla biti smeštena nova MAN Roland Lithoman rotaciona presa. Podružnica je takođe dobila mašine za automatsko sečenje, brojanje i pakovanje časopisa. Nemačka podružnica je poklonila mašinu za uvezivanje knjiga tako da je Južnoafrička Republika mogla proizvoditi knjige i Biblije s mekim koricama za celo područje supsaharske Afrike.

PRIKLADNA MESTA ZA SASTAJANJE

Planirano je mnogo građevinskih projekata da bi se udovoljilo potrebi za Kongresnim dvoranama. Prva je  izgrađena u Ajkanhofu, južno od Johanesburga, i posvećena je 1982. Druga Kongresna dvorana je izgrađena u Belvilu, u Keptaunu, a govor za posvećenje je održao Milton Henšel 1996. godine. Treća je dovršena 2001. u Midrandu između Pretorije i Johanesburga.

Komšije koje su se u početku protivile izgradnji u Midrandu, promenile su stav kada su se upoznali s braćom i videli kako oni rade. Jedan komšija je donosio kutije voća i povrća svake druge sedmice više od godinu dana. Neke kompanije su bile pokrenute da daju priloge. Jedna je poklonila kompost za baštu. Druga je poklonila ček na 10 000 randa (oko 1 200 evra) za izgradnju. Naravno, i braća su velikodušno prilagala za izgradnju Kongresne dvorane.

Dvorana u Midrandu je prelepa, dobro osmišljena zgrada. Gaj Pirs iz Vodećeg tela održao je govor za posvećenje ističući da se prava lepota dvorane ogleda u tome što će se koristiti na čast našeg Velikog Boga, Jehove (1. Kralj. 8:27).

NISU IH RAZDVOJILI LJUDSKI ZAKONI

Dugo je bilo teško doći do prikladnih mesta za kongrese na područjima gde su živeli crnci. U pokrajini Limpopo, braća su živela u takozvanom rezervatu, u koji u to vreme belci nisu imali pristup. Oblasni nadglednik Kori Segers nije mogao dobiti dozvolu da uđe na to područje i nije mogao pronaći mesto za kongres.

Brat Segers je otišao kod čoveka koji je imao farmu odmah uz taj rezervat, ali on nije dozvolio da se kongres održi na njegovom zemljištu. Međutim, dozvolio je bratu Segersu da parkira svoju kamp-prikolicu tamo. Na kraju su braća održala kongres u rezervatu, na jednom proplanku koji je od imanja tog farmera bio odvojen ogradom od bodljikave žice. Brat Segers je parkirao svoju prikolicu na zemljištu tog farmera odmah do tog proplanka i držao govore s tog mesta. Braća su  bila odvojena od „podijuma“ ogradom ali su slušala kongresni program i brat Segers im se mogao obratiti a da nije bio prekršen zakon.

PROMENE DOBRO UTIČU NA DELO PROPOVEDANJA

Vodeće telo je odlučilo da od 2000. sve skupštine u Južnoafričkoj Republici spadaju u grupu onih koje mogu deliti literaturu bez nadoknade svima koji pokažu da su iskreno zainteresovani. Objavitelji će podsticati osobe da daju skromne priloge za naše delo propovedanja koje se obavlja širom sveta.

Pokazalo se da je finansiranje putem dobrovoljnih priloga korisno ne samo za ljude na području već i za braću. Ranije mnogi nisu mogli da plate publikacije koje su se koristile za Razmatranje Kule stražare ili za Skupštinsko razmatranje knjige. U nekim skupštinama od 100 objavitelja samo ih je oko 10 imalo lični primerak Kule stražare. Sada svako može imati svoj primerak.

Posao koji obavlja Odeljenje za otpremu u Betelu znatno se povećao nedavnih godina. U maju 2002. u druge afričke zemlje otpremljeno je ukupno 432 tone različitih pošiljki, uglavnom biblijske literature.

Podružnica iz Južnoafričke Republike sada skladišti literaturu za podružnice u Malaviju, Mozambiku, Zambiji i Zimbabveu. To uključuje svu literaturu na različitim jezicima koji se govore u tim zemljama. Naručena literatura za svaku skupštinu pakuje se u kamione na takav način da kada kamioni stignu do podružnica ona može biti odmah prebačena u vozila podružnice koja je voze do odredišta.

Otkako je uspostavljen sistem finansiranja putem priloga, znatno je porasla potražnja za literaturom. Proizvodnja časopisa u Južnoafričkoj Republici je skočila sa 1 milion na 4,4 miliona primeraka mesečno. Narudžbe literature su dostigle 3 800 tona godišnje,  za razliku od 1999. kada je bilo naručeno 200 tona.

U neke afričke zemlje se šalje i materijal za gradnju. Nadalje, Južnoafrička Republika je organizovala pružanje materijalne pomoći braći kojoj je to potrebno. Pomoć je više puta obezbeđena za braću iz Malavija koja su zbog žestokog progonstva morala da napuste svoje domove i žive u izbegličkim logorima. Humanitarna pomoć bila je poslata u Angolu koja je bila opustošena velikom sušom 1990. Usled građanskog rata, mnoga braća u toj zemlji su ostala bez osnovnih sredstava za život i poslati su im kamioni hrane i odeće. Pomoć je obezbeđena 2000. godine za braću u Mozambiku nakon strašne poplave. Više od 800 tona kukuruza bilo je poslato braći u Zimbabveu koja su bila pogođena velikom sušom tokom 2002. i početkom 2003. godine.

NAPREDAK U PREVOĐENJU

U južnoafričkoj podružnici nalazi se veliko prevodilačko odeljenje. Nekoliko godina ranije bilo je prošireno kako bi se udovoljilo sve većoj potrebi za prevođenjem Biblije. Trenutno 102 dobrovoljca rade na prevođenju literature na 13 jezika.

Sveto pismo — prevod Novi svet sada je dostupno na sedam lokalnih jezika. Govoreći o prevodu Biblije na cvana jezik, jedan brat je rekao: „Razumljiv je i pravo je zadovoljstvo i čitati ga i slušati. Želeo bih da zahvalim Jehovi i njegovoj organizaciji koju vodi svojim duhom za način na koji nas duhovno hrani.“

Napredna tehnologija je od velike pomoći prevodiocima. Vodeće telo je braći iz podružnice  u Bruklinu poverilo zadatak da izrade softver koji bi prevodiocima olakšao rad. Kasnije su braća iz južnoafričke podružnice bila zamoljena da pomognu u tome. Zajedno su napravili program koji je nazvan Watchtower Translation System i koji sada koriste prevodioci širom sveta.

Braća nisu nastojala da naprave kompjuterske programe koji bi automatski prevodili tekst, što neke svetske kompanije pokušavaju sa ograničenim uspehom. Suprotno tome, oni su usmerili pažnju na instaliranje pomoćnih sredstava za prevodioce. Na primer, na raspolaganju su im Biblije u elektronskom obliku. Prevodioci takođe mogu da naprave svoje elektronske rečnike. To je jako korisno jer neki jezici nemaju odgovarajuće rečnike.

SEJANJE NA POLJU TIŠINE

Objavitelji poruke o Kraljevstvu nastoje da dođu do svih. Komuniciranje s gluvima predstavlja izazov, ali rezultati su odlični. Tokom 1960-ih, Džun Karikas je počela da proučava Bibliju s jednom gluvom gospođom. Ta gospođa i njen suprug, koji je takođe gluv, napredovali su i krstili se.

Od tada sve više gluvih osoba prihvata istinu, i grupe na znakovnom jeziku su formirane u gradovima širom zemlje. Braća su se navikla na to da postoji izdvojeni deo za gluve na kongresima. Dirljivo je videti kako te osobe pevaju pesme na znakovnom jeziku i „aplaudiraju“ zajedno sa ostatkom publike tako što mašu rukama.

Prva grupa na znakovnom jeziku formirana je u skupštini Brikston u Johanesburgu. O njoj brine Džunin suprug Džordž koji služi kao starešina. Za članove te skupštine, kao i za neke betelite koji su želeli da nauče znakovni jezik, organizovan je kurs. Na području koje nadgleda južnoafrička podružnica sada postoji jedna skupština i pet grupa na znakovnom jeziku.

 DELO KRALJEVSTVA U DRUGIM ZEMLJAMA

Podružnica iz Južnoafričke Republike nadgleda delo propovedanja u još pet zemalja. Sledi kratak prikaz napretka dela Kraljevstva u tim zemljama.

Namibija

Ova zemlja se prostire od Atlantskog okeana do zapadne granice Bocvane. Nakon Prvog svetskog rata, Namibija je bila pod vlašću Južnoafričke Republike prema odluci Društva naroda. Nakon mnogih nereda i krvoprolića, Namibija se konačno izborila za nezavisnost 1990. Iako je veći deo zemlje neplodan i retko naseljen, u njoj takođe postoje mesta neverovatne i zadivljujuće lepote s raznovrsnim životinjskim svetom i neobičnom vegetacijom. Pustinja Namib privlači brojne posetioce koji su oduševljeni kada vide mnogobrojne vrste divljih životinja koje preživljavaju pod tim surovim uslovima. Osim jedinstvenih pejzaža, Namibija ima raznoliko stanovništvo koje govori devet narodnih jezika.

S propovedanjem poruke o Kraljevstvu u Namibiji započelo se 1928. Te godine je podružnica iz  Južnoafričke Republike poslala poštom veliku količinu literature ljudima do kojih se nije moglo doći lično. Negde u to vreme je Bernhard Bade, prvi Namibijac koji je postao predani hrišćanin, upoznao istinu na neobičan način. Kupio je jaja koja su bila umotana u iscepane stranice jedne naše publikacije. Pročitao ih je u jednom dahu, ali nije znao odakle su. Na kraju  je jedno od jaja bilo umotano u poslednju stranicu te publikacije na kojoj se nalazila adresa podružnice u Nemačkoj. Pisao je i zatražio još literature. Pokrajinski nadglednik koji je posećivao Bernhardovu skupštinu zapazio je da je Bernhard sve do smrti bio aktivan u službi propovedanja.

Godine 1929, Leni Teron je bila poslata u Vindhuk, glavni grad Namibije. Ta pionirka je svedočila u svim većim gradovima Namibije, putujući vozom i poštanskim kolima. Za četiri meseca uručila je 6 388 knjiga i brošura na afrikansu, engleskom i nemačkom. Iako su pioniri povremeno propovedali u Namibiji, nijedan od njih nije ostao tamo kako bi pomagao zainteresovanim osobama. To se promenilo 1950. kada su stigli neki misionari. Među njima su bili Gas Erikson, Fred Hejherst i Džordž Kut koji su verno služili sve do smrti.

Do 1953. godine bilo je osam misionara u zemlji uključujući Dika Voldrona i njegovu suprugu Korali. e Oni su se suočavali sa snažnim protivljenjem sveštenstva, kao i tamošnjih vlasti. Premda su Voldronovi želeli da razgovaraju o Bibliji s pripadnicima starosedelačkih plemena, morali su da dobiju dozvolu od vlade da bi ušli na područja gde su živeli crnci. Dik je pokušavao, ali bez uspeha.

Nakon što im se rodila ćerka 1955, bračni par Voldron je morao da prekine s misionarskom službom, ali je Dik još neko vreme bio pionir. Godine 1960, Dik je konačno dobio dozvolu da uđe u četvrt Katuturu u kojoj su živeli crnci. On se priseća: „Pokazali su izuzetno interesovanje.“ Za kratko vreme, brojne osobe iz te četvrti posećivale su sastanke. Sada, više od 50 godina otkako su došli u Namibiju, Dik i Korali i dalje  verno služe u toj zemlji. Oni su mnogo pomogli u napretku dela propovedanja na ovom području.

Bilo je izazov prenositi biblijske istine različitim rasnim grupama u Namibiji. Nije postojala biblijska literatura na lokalnim jezicima kao što su herero, kvangali i ndonga. U početku su obrazovani meštani koji su proučavali Bibliju prevodili neke traktate i brošure pod nadzorom tamošnjih Svedoka. Ester Borman, koja je tada bila specijalni pionir, pored jednog lokalnog jezika koji je već znala, naučila je i jezik kvanjama. Ona i Ejna Nekvaja, sestra koja je govorila ndonga jezik, prevodile su Kulu stražaru, koja izlazi delom na kvanjama a delom na ndonga jeziku. Oba jezika se govore u Ovambolendu i većina tamošnjeg stanovništva ih razume.

 Godine 1990, u Vindhuku je osnovana dobro opremljena prevodilačka kancelarija. Došlo je još prevodilaca i, pored ranije spomenutih jezika, literatura se sada prevodi na herero, kvangali, kukukovab i mbukušu jezik. Andre Borman i Stiven Džensen služe kao nadglednici prevodilačkog odeljenja.

Namibija je glavni proizvođač dijamanata. Kula stražara od 15. jula 1999. osvrće se na to u članku „Živi dragulji u Namibiji!“ U njemu su osobe iskrenog srca nazvane „živim draguljima“ i rečeno je da su, iako se mnogo propovedalo, neka područja u ovoj zemlji skoro nedirnuta. Upućen je sledeći poziv: „Da li možeš da služiš tamo gde je velika potreba za revnim objaviteljima Kraljevstva? Onda te molimo pređi u Namibiju i pomozi nam da pronađemo i uglačamo još duhovnih dragulja.“

 Odaziv je bio dirljiv. Bilo je zainteresovano oko 130 braće iz različitih zemalja kao što su Australija, Nemačka, Japan, kao i iz još nekih južnoameričkih zemalja. Kao rezultat, 83 Svedoka je došlo u Namibiju a oko 18 njih je ostalo. Kada su došli, među njima je bilo šesnaest opštih pionira, od kojih su neki naimenovani za specijalne pionire. Duh koji su pokazali ovi dobrovoljci bio je zarazan. Čak i sada, podružnica prima pisma od objavitelja koji su zainteresovani za poziv koji je objavljen u tom izdanju Kule stražare. Vilijam i Elen Hajndel služe kao misionari u severnoj Namibiji od 1989. Morali su da nauče jezik ndonga kojim govori pleme Ovambo, koje živi na tom području. Istrajnost i marljivost na tom neobičnom području doneli su im bogate blagoslove. Vilijam kaže: „Videli smo kako dečaci, među njima i neki s kojima smo mi proučavali, izrastaju u duhovno zrele osobe. Neki služe kao starešine i sluge pomoćnici u skupštinama. Naše srce je ispunjeno ponosom kad ih gledamo kako drže predavanja na pokrajinskim sastancima i kongresima.“

Nedavnih godina, u Namibiju su poslati mnogi diplomci Škole za osposobljavanje naimenovane braće koji su zaista mnogo učinili u pomaganju zainteresovanim osobama i u služenju skupštinama. Godine 2006, u Namibiji je bilo 1 264 objavitelja što je porast od 3 posto u odnosu na prethodnu godinu.

Lesoto

Mala zemlja Lesoto koja ima 2,4 miliona stanovnika sa svih strana je okružena teritorijom Južnoafričke Republike. Smeštena je na području Drakenskih planina, s kojih se ljubiteljima planinarenja pruža veličanstven pogled.

Iako u ovoj zemlji uglavnom vlada mirna atmosfera, bilo je i političkih previranja. Godine 1998, sporovi oko izbora doveli su do sukoba između vojske i policije u glavnom gradu, Maseruu. Vijo Kesman i njegova žena  Sirpa u to vreme su služili kao misionari. On se priseća: „Na sreću, samo nekoliko braće je bilo povređeno tokom tog sukoba i obezbedili smo pomoć za one koji nisu imali hranu i ogrev. To je ojačalo jedinstvo skupštine i posećenost na sastancima povećala se širom zemlje.“

U ekonomskom pogledu, Lesoto uglavnom zavisi od poljoprivrede. Zbog teške ekonomske situacije, mnogi muškarci sezonski rade u rudnicima u Južnoafričkoj Republici. Iako je zemlja siromašna u materijalnom pogledu, u tom kraljevstvu planina postoji vredno duhovno bogatstvo i mnogi ljudi su se odazvali na biblijsku istinu. Godine 2006, broj objavitelja iznosio je 3 101, što je porast od 2 posto u odnosu na prethodnu godinu. Tri para misionara — bračni parovi Hitinger, Nigrejn i Paris trenutno služe u Maseruu.

Ejbel Modiba je služio kao pokrajinski nadglednik u Lesotu od 1974. do 1978. Sada sa svojom ženom, Rebekom, služi u južnoafričkom Betelu. Na svoj miran i staložen način priča o nekim svojim utiscima o Lesotu: „U većini seoskih područja nije bilo puteva. Ponekad sam pešačio i po sedam sati da bih stigao do udaljene grupe objavitelja. Braća bi često obezbedila dva konja, jednog za mene a drugog da nosi moj prtljag. Ponekad smo čak nosili projektor za dijapozitive i bateriju od 12 volti. Ako bi neka reka nabujala, čekali smo nekoliko dana dok se ne povuče. U nekim selima je poglavica pozivao sve stanovnike da dođu na javno predavanje.

„Neki su morali da pešače satima da bi stigli na sastanke, i zbog toga je bilo uobičajeno da oni koji su dolazili izdaleka ostanu kod braće koja žive bliže Dvorani Kraljevstva tokom posete pokrajinskog nadglednika. To je bilo nešto posebno. Uveče bi se svi skupili i pričali iskustva i pevali pesme Kraljevstva. Sutradan bi išli u službu propovedanja.“

 Pirela i Birgita Nigrejn služe kao misionari u Maseruu od 1993. Birgita priča iskustvo koje pokazuje koliko su časopisi vredni u pomaganju drugima: „Godine 1997. počela sam da proučavam Bibliju s jednom ženom po imenu Mapalesa. Ona je počela da posećuje sastanke. Ali, kad bismo došli da proučavamo, nije uvek bila kod kuće i često se skrivala od nas. Prekinula sam da proučavam s njom ali sam joj redovno donosila časopise. Godinama kasnije, došla je na jedan sastanak. Rekla je da je jednog dana u Kuli stražari pročitala članak o kontrolisanju gneva. Smatrala je da je to bio Jehovin odgovor na njen problem jer su se ona i njeni rođaci neprestano svađali. Ponovo smo počele da proučavamo i od tada nije propustila nijedan sastanak. Takođe je počela da učestvuje u službi propovedanja.“

Godinama su braća u Lesotu koristila improvizovane objekte za Dvorane Kraljevstva. Međutim, nedavnih godina, podružnica iz Južnoafričke Republike pomogla je skupštinama u Lesotu u finansiranju izgradnje Dvorana Kraljevstva.

Dvorana Kraljevstva u Makotlongu nalazi se na nadmorskoj visini od oko 3 000 metara, što je čini najvišom dvoranom u Africi. Da bi je izgradili, dobrovoljci su dolazili izdaleka, čak iz Australije i Kalifornije. Braća iz pokrajine Kvazulu-Natal iz Južnoafričke Republike pružila su finansijsku pomoć i obezbedila vozila za prevoz opreme i materijala do gradilišta. Uslovi za život tih dobrovoljaca bili su primitivni. Morali su sami obezbediti posteljinu i posuđe za spremanje hrane. Dvorana je bila završena za deset dana. Jedan stariji brat iz tog kraja koji je rođen 1910. dolazio je svaki dan na gradilište da bi gledao kako radovi napreduju. Čekao je dvoranu od kada je počeo da služi Jehovi 1920-ih i bio je oduševljen time kako napreduje „njegova“ Dvorana Kraljevstva.

 Godine 2002. u Lesotu je zavladala glad. Kukuruzno brašno i druge namirnice bile su dopremljene kamionom i podeljene Svedocima u pogođenim područjima. U jednom pismu zahvalnosti je stajalo: „Kada su braća došla do moje kuće i donela kukuruzno brašno, bio sam zadivljen. Kako su znali šta mi je potrebno? Zahvalio sam Jehovi za pomoć o kojoj nisam ni sanjao. To je ojačalo moju veru u Jehovu Boga i njegovu organizaciju, i odlučan sam da mu služim celom dušom.“

Bocvana

Ova zemlja obuhvata veliki deo pustinje Kalahari i ima više od 1,7 miliona stanovnika. Klima je uglavnom topla i suva. Brojni nacionalni parkovi i rezervati divljih životinja privlače posetioce. Živopisna delta reke Okovango poznata je po neometanom spokojstvu i obilju života. Uobičajeno prevozno sredstvo u delti je mokoro, to jest čun napravljen od izdubljenog debla nekog drveta koje tu raste. Bocvana ima naprednu ekonomiju, uglavnom zbog nalazišta dijamanata. Od kada su dijamanti otkriveni u pustinji Kalahari 1967, Bocvana je postala jedan od vodećih izvoznika dijamanata u svetu.

Izgleda da je vest o Božjem Kraljevstvu prvi put došla u Bocvanu 1929, kada je jedan brat propovedao tamo nekoliko meseci. Jošua Tongoana je naimenovan za pokrajinskog nadglednika u Bocvani 1956. f On je ispričao da je u to vreme literatura koju su štampali Jehovini svedoci tamo bila zabranjena.

Misionari puni oduševljenja žanju bogat rod na ovom plodnom području. Blejk i Gven Frizbi i Tim i Virdžinija Krauč mnogo su se trudili da nauče jezik cvana. Na severu zemlje, Vijo i Sirpa Kesman revno pomažu ljudima u duhovnom pogledu.

Hju i Kerol Kormikan revno služe na jugu zemlje. Hju kaže: „U našoj skupštini je jedan 12-godišnji brat po  imenu Edi. Još kad je bio veoma mali, želeo je da nauči da čita da bi mogao da učestvuje u Teokratskoj školi propovedanja i ide u službu propovedanja. Čim je ispunio uslove da postane nekršteni objavitelj, počeo je da provodi mnogo vremena u službi i započeo je biblijski studij s jednim školskim drugarom. Otkako se krstio, Edi često služi kao pomoćni pionir.“

Mnoge skupštine u Bocvani nalaze se u njenom naprednom glavnom gradu Gabaronu ili u njegovoj  okolini. To područje se nalazi uz istočnu granicu zemlje i gusto je naseljeno. Ostatak stanovništva živi u selima na zapadu i u pustinji Kalahari, gde nekoliko bušmanskih porodica i dalje luta, a preživljavaju tako što sami nalaze hranu i love lukom i strelom. Objavitelji su uložili ogroman trud u specijalnim propovedničkim akcijama na udaljenim područjima, putujući hiljade kilometara da bi preneli biblijsku istinu nomadskim stočarima na seoskim područjima. Ti ljudi su zaokupljeni uzgajanjem biljaka koje koriste za ishranu, izgradnjom skloništa od materijala koji sami nalaze i sakupljanjem drveta za ogrev. Imaju malo vremena za druge stvari. Međutim, kada dođe stranac sa osvežavajućom porukom iz Biblije, rado se slože da se održi sastanak pod vedrim nebom, na mekom pustinjskom pesku.

Stiven Robins, jedan od šest privremenih specijalnih pionira zapazio je: „Ovdašnji ljudi su uvek u pokretu. Izgleda da prelaze granice kao što mi prelazimo ulice. Kada smo prelazili reku Okavango, na trajektu smo sreli Marksa, koji proučava Bibliju s nama. Bilo nam je veoma drago kada smo čuli da je uzeo slobodne dane da bi mogao da putuje i razgovara o biblijskim istinama sa svojim prijateljima i rođacima. Marks sve svoje slobodno vreme koristi u delu propovedanja.“

Delo propovedanja u Bocvani nailazi na povoljan odaziv. Godine 2006, u delu propovedanja učestvovalo je 1 497 objavitelja, što je 6 posto više u odnosu na prethodnu godinu.

Svazilend

Ova mala monarhija ima oko 1,1 milion stanovnika. To je uglavnom poljoprivredna zemlja, mada mnogi traže posao u Južnoafričkoj Republici. Svazilend je prelepa zemlja s nekoliko prirodnih rezervata. Stanovnici te zemlje su prijateljski nastrojeni i još uvek se drže mnogih tradicionalnih običaja.

 Pređašnji kralj Sobuza II imao je dobro mišljenje o Jehovinim svedocima i posedovao je mnogo naše literature. Svake godine je pozivao u svoju kraljevsku palatu ne samo sveštenike već i jednog Jehovinog svedoka da govore o Bibliji. Svedok kog je pozvao 1956. govorio je o doktrini o besmrtnosti duše kao i o počasnim titulama koje nose religiozne vođe. Nakon toga, kralj je  pitao religiozne vođe da li je ono što je Svedok govorio istina ili ne. Nisu mogli da opovrgnu ono što je brat rekao.

Naša braća su morala da zauzmu čvrst stav što se tiče običaja oplakivanja koji su povezani sa obožavanjem predaka. U nekim delovima Svazilenda, plemenske poglavice su izbacivale Jehovine svedoke iz njihovih kuća jer nisu sledili tradicionalne običaje oplakivanja. Suvernici iz drugih područja uvek bi se pobrinuli za tu braću. Vrhovni sud Svazilenda presudio je u korist Jehovinih svedoka i naložio da im treba dozvoliti da se vrate svojim kućama i na svoja imanja.

Džejms i Don Hoket su misionari u glavnom gradu Svazilenda, Mbabanu. Diplomirali su u školi Galadu 1971, odnosno 1970. godine. Džejms je koristio sledeći primer da bi prikazao kako se misionari moraju prilagođavati različitim običajima: „Propovedali smo na jednom nedodeljenom području i poglavica je zatražio da održim javno predavanje. Okupio je ljude. Sedeli smo na nekom gradilištu na kome su unaokolo ležali betonski blokovi. Zemlja je bila vlažna pa sam uzeo jedan blok i seo na njega, a Don je sela kraj mene, takođe na blok. Jedna Svazi sestra je došla do Don i zamolila je da sedne na zemlju do nje. Don je rekla da joj je sasvim dobro tamo gde je sela, ali sestra je insistirala. Kasnije su nam objasnili da pošto su neki muškarci sedeli na zemlji, žena nije mogla sedeti na nečem višem. Takav je običaj u seoskim sredinama.“

Džejms i Don su posetili jednu školu da bi razgovarali sa učiteljicom koja je ranije pokazala interesovanje. Ona je poslala jednog dečaka da im kaže da nije prikladno vreme za razgovor. Oni su odlučili da razgovaraju s tim dečakom, Patrikom, i pitali su ga da li zna zašto su došli. Nakon razgovora, dali su mu knjigu  Mladi pitaju — praktični odgovori na njihova pitanja i počeli da proučavaju Bibliju s njim. Patrik je bio siroče i živeo je u jednoj sobi uz stričevu kuću. Morao je sam da se stara o sebi, da sprema hranu i da radi skraćeno radno vreme da bi platio školarinu. Dobro je napredovao, krstio se i sada služi kao skupštinski starešina.

Otkako se 1930-ih otpočelo s delom propovedanja u Svazilendu, odaziv je bio veoma dobar. Godine 2006. bilo je 2 292 aktivna objavitelja dobre vesti o Božjem Kraljevstvu na tom području i vođeno je 2 911 biblijskih studija.

Sveta Jelena

Ovo malo ostrvo dugo 17 kilometara i široko 10 kilometara nalazi se zapadno od jugozapadne obale Afrike. Uglavnom vlada umerena i prijatna klima. Sveta Jelena ima oko 4 000 stanovnika različitog porekla — evropskog, azijskog i afričkog. Govori se engleski jezik s karakterističnim akcentom. Na ostrvu ne postoji aerodrom već jedna kompanija obezbeđuje prevoz do Južnoafričke Republike i Engleske. Televizijski program se počeo emitovati tek od sredine 1990-ih, putem satelita.

Dobra vest o Božjem Kraljevstvu stigla je na Svetu Jelenu početkom 1930-ih kada su dva pionira bila u kratkoj poseti. Tom Skipio, policajac i ujedno đakon u baptističkoj crkvi, dobio je literaturu od njih. Počeo je da govori drugima o tome što je naučio i u svojim propovedima je jasno dao do znanja da ne postoji Trojstvo, paklena vatra i besmrtna duša. On i drugi koji su zastupali biblijsku istinu bili su zamoljeni da napuste crkvu. Uskoro su Tom i ta mala grupa učestvovali u službi propovedanja koristeći tri fonografa. Prešli su celo ostrvo peške ili na magarcu. Tom se takođe pobrinuo da njegova velika porodica sa šestoro dece bude čvrsto utemeljena u istini.

 Godine 1951. iz Južnoafričke Republike je poslat Jakobus van Staden da bi ohrabrio i sarađivao s grupom vernih Svedoka na ostrvu. Pomogao im je da budu još efikasniji u službi i organizovao je redovne skupštinske sastanke. Džordž Skipio, g jedan od Tomovih sinova, priseća se poteškoća koje su imali da bi svi stigli na sastanke: „Za sve zainteresovane osobe na raspolaganju su bila samo dva auta. Teren je neravan i brdovit i bilo je samo nekoliko dobrih puteva u to vreme... Neki su kretali na put rano ujutro. U svom malom autu povezao bih troje i zatim ih ostavio na jednom delu puta. Oni bi nastavili pešice. Zatim bih se vratio nazad, uzeo drugih troje, vozio ih donekle, ostavio ih i vraćao se. Konačno bi svi na taj način stigli na sastanak.“ Iako se Džordž kasnije oženio i dobio četvoro dece, bio je pionir 14 godina. Tri njegova sina služe kao starešine.

Dženi Maler je posetio Svetu Jelenu kao pokrajinski nadglednik nekoliko puta tokom 1990-ih sa svojom ženom Analis. On kaže: „Kada ideš u službu sa objaviteljem, on će ti uvek reći ko živi u sledećoj kući i kako će da reaguje. Kada smo posetili to ostrvo i delili Vest Kraljevstva pod nazivom ’Da li će svi ljudi ikada voleti jedni druge?‘, obradili smo celo ostrvo za jedan dan, i to od pola devet ujutro do tri popodne.“

Dženi se posebno seća njihovih dolazaka i odlazaka. On kaže: „Kada je brod stizao, većina braće bi se okupila na pristaništu da nas pozdravi. A dan našeg odlaska opisali su kao dan suza — tako je i bilo dok smo ih gledali kako stoje na keju i mašu nam.“

 Godine 2006. na tom ostrvu je u širenju biblijske istine učestvovalo 125 objavitelja. Na Memorijalu je bilo prisutno 239 osoba. Odnos broja objavitelja i stanovnika na ovom ostrvu najniži je na svetu — iznosi 1 naprema 30.

BUDUĆI IZGLEDI

U atmosferi rasnih sukoba u Južnoafričkoj Republici, Jehovini svedoci svih rasa su povezani jedinstvenom ’svezom savršenstva‘ (Kol. 3:14, fusnota). Drugi to zapažaju. Godine 1993, mnogi gosti iz prekomorskih zemalja su došli na međunarodne kongrese. Oko 2 000 Svedoka došlo je na aerodrom u Durbanu da bi pozdravili delegate iz Sjedinjenih Država i Japana. Pevali su pesme Kraljevstva kada su posetioci stigli. Srdačno su ih pozdravili i zagrlili. Među posmatračima je bio jedan poznati političar. U razgovoru s nekom braćom, rekao je: „Da posedujemo takav duh jedinstva koji vi imate, odavno bismo rešili naše probleme.“

Međunarodni kongres „Daj slavu Bogu“ koji je održan 2003. duhovno je ojačao sve prisutne. U većim gradovima Južnoafričke Republike održani su međunarodni kongresi, kao i brojni manji oblasni kongresi. Dva člana Vodećeg tela, Samjuel Herd i Dejvid Splejn, bili su na međunarodnim kongresima. Bili su prisutni delegati iz 18 zemalja. Neki su nosili narodne nošnje što je još više istaklo međunarodni karakter tog skupa. Na svim kongresima bilo je prisutno 166 873, a kršteno je 2 472.

Džanin, koja je bila na međunarodnom kongresu u Keptaunu, svoju zahvalnost za knjigu Uči od Velikog Učitelja koja je tada objavljena, izrazila je na sledeći način:  „Nemam reči kojima bih opisala koliko mi je dragocen ovaj dar. Ova knjiga je oblikovana tako da dopre do srca naše dece. Jehova zna šta je potrebno njegovom narodu i Isus, Poglavar skupštine, vidi kakvu borbu vodimo u ovom bezbožnom svetu. Zahvaljujem Jehovi i njegovim slugama ovde na zemlji od sveg srca.“

Kada se osvrnemo na istoriju Jehovinih svedoka u Južnoafričkoj Republici tokom proteklog veka, radosni smo zbog istrajnosti i postojanosti vernih osoba. Godine 2006, bilo je 78 877 objavitelja koji su vodili 84 903 biblijska studija. Na Memorijalu 2006. bilo je prisutno 189 108 osoba. Sve to ukazuje da se na ovo područje i dalje mogu primeniti sledeće Isusove reči: „Evo, kažem vam, podignite oči i pogledajte polja, kako su zrela za žetvu“ (Jov. 4:35). Još uvek ima mnogo posla. Obilje dokaza Jehovinog vođstva podstiče nas da kličemo s braćom iz svih krajeva zemlje: „Kličite pobednički Jehovi, svi ljudi na zemlji! Služite Jehovi radosno!“ (Ps. 100:1, 2).

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 174. strani]

Odnos broja objavitelja i stanovnika na Svetoj Jeleni najniži je na svetu — iznosi 1 naprema 30

[Okvir na stranama 68, 69]

Šta je aparthejd?

Reč „aparthejd“ doslovno znači „odvojeno življenje“ i prvi put ju je koristila Nacionalna partija tokom političkih izbora 1948. Ta partija je tada pobedila na izborima i strogo razdvajanje rasnih grupa u Južnoafričkoj Republici postalo je zvanična vladina politika koju je svesrdno podržavala Holandska reformatorska crkva. Takva politika zasnivala se na rešenosti da se zasigura prevlast belaca. Doneseni su zakoni kojima su regulisani glavni aspekti života — mesto stanovanja, zaposlenje, obrazovanje, korišćenje javnih objekata i političke aktivnosti.

Glavne rasne grupe bile su klasifikovane na sledeći način: belci, Bantu (crnci), melezi i Azijati (Indijci). Pobornici aparthejda zastupali su gledište da svaka rasa treba da ima posebno područje gde bi njeni pripadnici mogli da žive i da se razvijaju u skladu sa svojom kulturom i običajima. Ono što je nekima teorijski moglo izgledati ostvarivo, nije bilo ostvarivo u praksi. Uz pretnju pištoljima, suzavcima i uz režanje pasa, mnogi crnci su isterani iz svojih domova i sa oskudnim sredstvima premešteni na drugo područje. Mnoge javne ustanove kao što su banke i pošte imale su odvojene sektore za belce i za ostale. Restorani i bioskopi bili su rezervisani samo za belce.

Belci su i dalje zavisili od jeftine crnačke radne snage, kako u privredi tako i u domaćinstvu. To je vodilo do razdvajanja porodica. Na primer, bilo je dozvoljeno da muškarci crnci odlaze u gradove da rade u rudnicima ili fabrikama. Oni su bili smešteni u samačkim hotelima, dok su njihove žene morale da ostanu u crnačkim naseljima. Mnoge porodice su se zbog toga raspale i nemoral je postao raširen. Crnci koji su služili u domaćinstvima belaca obično su živeli na imanju gazde. Pošto njihove porodice nisu mogle živeti tamo gde i belci, roditelji su retko viđali svoju decu. Crnci su sve vreme morali da nose legitimacije koje su služile kao propusnice.

Aparthejd je štetno uticao na mnoga područja života, kao što su obrazovanje, brak, zaposlenje i posedovanje imovine. Iako su Jehovini svedoci dobro poznati po rasnoj harmoniji, bili su poslušni zakonima vlade dokle god ih to nije sprečavalo da vrše svetu službu Bogu (Rimlj. 13:1, 2). Oni su tražili prilike da se druže sa suobožavaocima svih rasa kad god je to bilo moguće.

Počev od sredine 1970-ih, uvedene su brojne reforme tako da rasna politika više nije bila toliko stroga. Dana 2. februara 1990, tadašnji predsednik, De Klerk, proglasio je mere za ukidanje aparthejda. Između ostalog zvanično su priznate crnačke političke organizacije, a Nelson Mandela je pušten iz zatvora. Aparthejd je zvanično ukinut 1994, kada je demokratskim putem izabrana vlada u kojoj su većinu činili crnci.

 [Okvir/Mape na stranama 72, 73]

Južnoafrička Republika

Prirodne odlike

Priobalni deo Južnoafričke Republike je uska nizija oivičena planinama koje se uzdižu prema prostranoj visoravni u unutrašnjosti koja čini najveći deo ove zemlje. Najviši deo visoravni nalazi se na istoku, duž obale Indijskog okeana, gde se Drakenske planine uzdižu na više od 3 400 metara. Površina Južnoafričke Republike je oko četiri puta veća od površine Britanskih ostrva.

Stanovništvo

Južnoafrička Republika ima 44 miliona stanovnika koji su raznolikog porekla. Vlada je 2003. godine objavila rezultate popisa stanovništva u kojem su građani bili podeljeni u sledeće četiri grupe: crnci (79 posto), belci (9,6 posto), melezi (8,9 posto) i Indijci, to jest Azijati (2,5 posto).

Jezik

U zemlji postoji 11 službenih jezika iako mnogi govore engleski. Prema tome koliko se koriste, najzastupljeniji su sledeći jezici: zulu, kosa, afrikans, pedi, engleski, cvana, sesoto, songajski, svazi, venda i ndebele.

Privreda

Zemlja poseduje ogromna prirodna bogatstva i najveći je svetski proizvođač zlata i platine. Milioni stanovnika rade u rudnicima, na farmama ili u fabrikama u kojima se proizvodi hrana, automobili, mašine, tkanine i drugi proizvodi.

Klima

U južnom delu zemlje, uključujući Keptaun, vlada mediteranska klima s vlažnim zimama i suvim letima. U unutrašnjosti, gde je veća nadmorska visina, vremenski uslovi su drugačiji: oluje s grmljavinom leti donose osveženje, dok su zimi dani relativno topli a nebo vedro.

 [Mapa]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

NAMIBIJA

PUSTINJA NAMIB

Katutura

VINDHUK

BOCVANA

PUSTINJA KALAHARI

GABORONE

SVAZILEND

MBABANE

LESOTO

MASERU

Tejatejaneng

JUŽNOAFRIČKA REPUBLIKA

Nacionalni park Kruger

Nilstrom

Bušbakridž

PRETORIJA

Johanesburg

Klerksdorp

Dandi

Ndvedve

Pitermaricburg

Durban

DRAKENSKE PL.

Strand

Keptaun

PRETORIJA

Midrand

Krugersdorp

Kagizo

Johanesburg

Ilansfonten

Soveto

Ajkanhof

Hajdelberg

[Slike]

Keptaun

Rt dobre nade

 [Okvir/Slike na stranama 80, 81]

Prvi pokušaj da svedočim

ABEDNEGO RADEBE

ROĐEN: 1911.

KRŠTEN: 1939.

NEKI PODACI: Služio je u prvoj skupštini crnaca u Pitermaricburgu, u pokrajini Kvazulu-Natal. Bio je veran sve do smrti 1995. godine.

ROĐEN sam i odrastao u okolini Pitermaricburga. Moj otac je bio metodistički propovednik. Sredinom 1930-ih dobio sam nešto od literature koju su izdali Jehovini svedoci. Iako sam se slagao sa svim što sam pročitao, nisam imao priliku da stupim u kontakt s njima.

Neko od onih koji su živeli sa mnom u istom samačkom hotelu dao mi je brošuru Nebo i čistilište. Do tada nikada nisam pročitao tako nešto. Ta brošura mi je pomogla da razumem šta Biblija govori o uskrsenju i zemaljskoj nadi. Zatim sam pisao podružnici u Keptaunu i naručio neke knjige.

Ustručavao sam se da priđem Svedocima koje sam viđao u gradu. Među mojim sunarodnicima važilo je pravilo: „Ne prilazi prvi belom čoveku. Sačekaj da on priđe tebi.“

Jedno veče kada sam se nakon posla vraćao kući, video sam da je ispred zgrade u kojoj sam živeo parkiran automobil sa ozvučenjem koji su koristili Svedoci. Kad sam stigao do kapije, prišao mi je jedan krupan stariji čovek u letnjem odelu.  Rekao je da se zove Danijel Jansen. Zaključio sam da je to prilika da upoznam Svedoke pa sam ga upitao da li mogu da čujem neko predavanje brata Raterforda. Okupilo se mnogo ljudi. Kada se predavanje završilo, Jansen mi je stavio mikrofon u ruku i rekao: „Ispričaj ovim ljudima na zulu jeziku o čemu je govorio ovaj snimak tako da to i njima može koristiti.“

Odgovorio sam mu: „Ne mogu da se setim svega što je rečeno.“

„Samo ispričaj ono što si zapamtio“, rekao mi je on.

Dok su mi se ruke tresle, promucao sam nekoliko reči u mikrofon. Bio je to moj prvi pokušaj da svedočim za Jehovu. Jansen me je tada pozvao da mu se pridružim u delu propovedanja. Prvo je proverio kako sam razumeo osnovna verovanja da bi video da li je moje razumevanje potpuno u skladu s biblijskim učenjima. Bio je zadovoljan. Četiri godine sam služio u grupi, to jest skupštini belaca u kojoj sam bio jedini crnac. Naša mala grupa sastajala se u kući jednog brata.

U to vreme, svaki objavitelj je imao karticu za svedočenje koju je koristio da bi preneo biblijsku poruku stanaru. Takođe smo nosili fonograf, snimke četvorominutnih predavanja, i torbu s literaturom.

Da bi uštedeo vreme, pre nego što bi pokucao na vrata objavitelj bi navio fonograf i pripremio novu iglu. Kada bi stanar otvorio vrata, pozdravio bi ga i uručio mu karticu s najavom za snimljeno predavanje. Kada bi snimak bio pri kraju, objavitelj bi otvorio svoju torbu kako bi odmah po završetku mogao da ponudi stanaru odgovarajuću knjigu.

 [Okvir/Slike na stranama 88, 89]

Primer vernosti

 DŽORDŽ FILIPS

ROĐEN: 1898.

KRŠTEN: 1912.

NEKI PODACI: Postao je opšti pionir 1914. Služio je kao nadglednik podružnice u Južnoafričkoj Republici skoro 40 godina i bio veran sve do smrti 1982.

DŽORDŽ FILIPS se rodio i odrastao u Glazgovu, u Škotskoj. Započeo je s pionirskom službom 1914, kad je imao 16 godina. Zbog neutralnosti je bio zatvoren 1917. godine. Brat Raterford ga je 1924. lično pozvao da služi u Južnoafričkoj Republici. Rekao mu je: „Džordž, to će možda biti na godinu dana, a možda i malo duže.“

Nakon što je neko vreme boravio u Južnoafričkoj Republici, Džordž je zabeležio svoje utiske: „Uslovi su se znatno razlikovali od onih u Britaniji i sve što je povezano s delom propovedanja bilo je tek na početku. Tada je bilo samo šest punovremenih slugu i četrdesetak drugih koji su propovedali u manjoj meri. Naše područje se protezalo od Rta dobre nade sve do Kenije. Kako ćemo ga obraditi i dati dobro svedočanstvo za godinu dana? Zaključio sam da ne treba brinuti oko toga. Treba propovedati koristeći sredstva koja imamo na raspolaganju, a rezultate prepustiti Jehovi.

„Južnoafrička Republika je zemlja s mnogo različitih rasa i jezika. Bilo je pravo zadovoljstvo upoznati te različite ljude. Organizovanje dela na tako velikom području i postavljanje neophodnog temelja na kom bi se dalje gradilo nisu bili laki zadaci.

„Tokom godina koje su usledile, Jehovina ljubav i briga za sve moje potrebe, njegova zaštita, vođstvo i blagoslov uvek su se ispoljavali u velikoj meri. Naučio sam da je ’pobožnost sa zadovoljstvom izvor velike dobiti‘ i da onaj ko želi da ostane „u skrovitom zaklonu Svevišnjega“ mora da bude tesno povezan s njegovom organizacijom i da ulaže veliki trud dok vrši njegovu volju“ (1. Tim. 6:6, King James Version; Ps. 91:1).

 [Okvir/Slika na stranama 92-94]

Pomaganje porodici u duhovnom pogledu

JOSEFAT BUSANE

ROĐEN: 1908.

KRŠTEN: 1942.

NEKI PODACI: Porodičan čovek koji je upoznao istinu dok je radio u Johanesburgu, daleko od svog doma u Zululendu, u pokrajini Kvazulu-Natal.

ROĐEN sam 1908. u Zululendu, u Južnoafričkoj Republici. Iako je moja porodica bila zadovoljna jednostavnim životom na farmi, kada sam imao 19 godina počeo sam da radim kao trgovac u gradu Dandi. Čuo sam da su mnogi mladići dobro zarađivali u Johanesburgu, južnoafričkom centru rudarstva i proizvodnje zlata. Zato sam se preselio tamo i godinama sam radio postavljajući reklamne plakate. Bio sam impresioniran zanimljivostima i prilikama koje su se tamo pružale, ali ubrzo sam shvatio da gradski život potkopava tradicionalne moralne vrednosti mog naroda. Mnogi mladići su zaboravili svoje porodice koje su živele na selu, ali ja svoju porodicu nisam zaboravio i redovno sam im slao novac. Godine 1939. oženio sam se devojkom iz Zululenda po imenu Klodina. Iako sam bio oženjen, nastavio sam da radim u 400 kilometara udaljenom Johanesburgu. Većina mojih prijatelja je činila isto. Iako je bilo teško živeti odvojeno od porodice, smatrao sam da mi je dužnost da joj obezbedim viši životni standard.

Dok sam bio u Johanesburgu, moj prijatelj Elajas i ja počeli smo da tražimo pravu religiju. Posećivali smo crkve u našem komšiluku, ali ni sa jednom nismo bili zadovoljni. Tada je Elajas sreo Jehovine svedoke. Nas dvojica smo redovno posećivali sastanke prve skupštine Jehovinih  svedoka u Johanesburgu koju su činili crnci. Nakon što sam predao život Jehovi, krstio sam se u Sovetu 1942. godine. Kada sam dolazio kući u Zululend, trudio sam se da upoznam Klodinu sa svojim verovanjima, ali ona je bila veoma predana crkvenim aktivnostima.

Međutim, počela je da upoređuje našu literaturu s Biblijom i istina iz Božje Reči postepeno je doprla do njenog srca. Krstila se 1945. i postala je revan jevanđelizator. Razgovarala je o biblijskoj istini s komšijama i usađivala ju je u srca naše dece. U međuvremenu, ja sam imao priliku da nekima u Johanesburgu pomognem da upoznaju biblijsku istinu. Do 1945. bilo je četiri skupštine crnaca u blizini Johanesburga, a ja sam bio sluga grupe u skupštini Smol Market. S vremenom, oženjeni muškarci koji su radili daleko od kuće bili su na temelju Biblije savetovani da se vrate svojim porodicama i da poklone više pažnje odgovornostima koje imaju kao poglavari porodice (Ef. 5:28-31; 6:4).

Zato sam 1949. godine napustio posao u Johanesburgu da bih brinuo o svojoj porodici onako kako to Jehova želi. Kad sam se vratio kući, dobio sam posao kao pomoćnik veterinarskog inspektora. Bilo je teško izdržavati porodicu sa šestoro dece s malom platom koju sam primao. Zato sam, da bih mogao da podmirim sve troškove, takođe prodavao povrće i kukuruz koje smo uzgajali kod kuće. Premda nismo bili bogati u materijalnom pogledu, bili smo duhovno bogati zbog poslušnosti Isusovom uputstvu zabeleženom u Mateju 6:19, 20.

Da bi se došlo do tog duhovnog blaga potrebno je naporno raditi, baš kao kada se kopa zlato u rudnicima u okolini Johanesburga. Svako veče sam sa svojom decom čitao Bibliju i svako dete bih pitao šta je naučilo iz toga. Vikendom sam ih redom vodio u službu propovedanja. Dok smo išli od farme do farme, razgovarao sam s njima o biblijskim temama i pokušavao da im u srce usadim visoka moralna merila iz Biblije (P. zak. 6:6, 7).

Godinama je jedino naša porodica bila u mogućnosti da ugosti putujuće nadglednike. Ta braća i njihove žene su dobro uticali na našu decu i probudili su u njima želju da postanu punovremeni propovednici. Imali smo pet dečaka i jednu devojčicu. Svih šestoro su sada odrasli i duhovno su jake osobe. Kako sam zahvalan za uputstvo Jehovine organizacije kojim su braća poput mene bila podstaknuta da posvete veću pažnju duhovnim potrebama svoje porodice! Blagoslovi koji su proistekli iz toga daleko su veći od bilo čega što se može kupiti novcem (Posl. 10:22).

Brat Josefat Busane je verno služio Jehovi sve do smrti 1998. Njegova deca su nastavila da i dalje čuvaju svoje duhovno nasleđe. Jedan od njegovih sinova, Teofil, sada služi kao putujući nadglednik. Možete pročitati još neke detalje o bratu Busanu u izdanju „Probudite se!“ od 8. oktobra 1993, strane 19-22 (engl.).

 [Okvir/Slika na stranama 96, 97]

’Služba propovedanja mi je pomogla da se približim Jehovi‘

TOMAS SKOSANA

ROĐEN: 1894.

KRŠTEN: 1941.

NEKI PODACI: Na svojim pionirskim dodelama naučio je šest jezika da bi pomagao ljudima u duhovnom pogledu.

JEDAN učitelj mi je 1938. dao neke brošure koje su izdali Jehovini svedoci. U to vreme sam bio propovednik u metodističkoj crkvi u Delmasu, nekih 60 kilometara istočno od Johanesburga. Već dugo me je Biblija jako interesovala. U crkvi sam bio poučen da je duša besmrtna i da se zli muče u paklu. Ali u tim brošurama je na temelju Biblije bilo objašnjeno da to nije istina (Ps. 37:38; Jez. 18:4). Takođe sam saznao da većina Božjih slugu neće ići na nebo već će večno živeti na zemlji (Ps. 37:29; Mat. 6:9, 10).

Bio sam veoma srećan što sam naučio te istine i želeo sam da to propovedam u svojoj crkvi, ali drugi propovednici su se protivili tome i planirali su da me isključe. Zato sam napustio crkvu i povezao se s malom grupom Jehovinih svedoka u Delmasu. Krstio sam se 1941. i započeo s pionirskom službom 1943.

Preselio sam se u Rustenburg, gde je postojala potreba za objaviteljima Kraljevstva. Pošto sam bio pridošlica, morao sam da se prijavim tamošnjem poglavici radi smeštaja i dozvole za boravak. Rekao mi je da treba da platim 12 funti za dozvolu. Nisam imao dovoljno novca za to, ali jedan ljubazan brat belac je platio i pomogao  mi finansijski tako da sam mogao da i dalje budem pionir. Jedan čovek s kojim sam proučavao Bibliju dobro je napredovao, i nakon što sam otišao s te dodele naimenovan je za slugu skupštine.

Zatim sam se preselio zapadno, u Lihtenburg. Ovog puta sam dozvolu za boravak u crnačkom delu grada morao da tražim od načelnika policije koji je bio belac. On je odbio da mi da dozvolu. Zamolio sam jednog pionira iz obližnjeg Mafikenga koji je bio belac da mi pomogne. Zajedno smo posetili načelnika policije, ali on je rekao: „Ne želim da budeš ovde. Vi učite da nema pakla. Kako će ljudi da rade dobre stvari ako se ne plaše paklene vatre?“

Pošto nisam uspeo da dobijem dozvolu, otišao sam u Mafikeng gde još uvek služim kao opšti pionir. Moj maternji jezik je zulu, ali kada sam upoznao istinu odlučio sam da naučim engleski kako bih mogao da čitam sve publikacije Jehovinih svedoka. To mi je pomoglo da duhovno napredujem.

Da bih postigao što bolje rezultate u službi, takođe sam naučio sesoto, kosa, cvana i pomalo afrikans. Tokom godina, imao sam priliku da pomognem mnogima da predaju život Jehovi, uključujući i četvoricu koji su sada starešine. Punovremena služba je bila korisna i za moje zdravlje.

Zahvalan sam Jehovi što sam dočekao duboku starost služeći mu. Znanje koje sam stekao i uspeh u službi nisu samo moja zasluga. Jehova mi je pomogao pomoću svog svetog duha. Iznad svega, zahvaljujući tome što sam redovno, punovremeno učestvovao u službi propovedanja približio sam se Jehovi i naučio sam da se oslanjam na njega.

Brat Skosana je ovo ispričao 1982. Bio je pomazanik i verno je služio do kraja života. Umro je 1992.

 [Okvir/Slike na stranama 100, 101]

Prvi oblasni nadglednik u Južnoafričkoj Republici

MILTON BARTLET

ROĐEN: 1923.

KRŠTEN: 1939.

NEKI PODACI: Bio je prvi misionar školovan u Galadu koji je poslat u Južnoafričku Republiku. Svesrdno se zalagao u delu propovedanja i stvaranja učenika, posebno u crnačkim zajednicama.

U DECEMBRU 1946. godine Milton Bartlet je stigao u Keptaun kao prvi misionar koji je iz Galada poslat da služi u Južnoafričkoj Republici. Njegov zadatak je bio da organizuje pokrajinsku i oblasnu službu, što je i učinio. U to vreme, brat Bartlet je bio jedini oblasni nadglednik. U godinama koje su usledile, putujući nadglednici su u velikoj meri doprineli napretku dela Kraljevstva u Južnoafričkoj Republici, posebno među crncima.

Braća u Južnoafričkoj Republici su zaista volela Miltona. Bio je strpljiv čovek koji je pažljivo slušao dok su mu braća pričala o svojim problemima. Zbog toga je mogao da šalje detaljne i tačne izveštaje južnoafričkoj podružnici o problemima s kojima su se braća suočavala. To je pomoglo da se ponašanje braće i način obožavanja što tesnije usklade s biblijskim načelima.

Milton je mogao da im pruži takvu pomoć zato što je veoma dobro poznavao Sveto pismo i bio sposoban učitelj. Takođe je bio odlučan i uporan, što je bilo neophodno da on, kao belac, od zvaničnika aparthejda dobije dozvolu da uđe u područja gde su živeli crnci. Puni predrasuda, ti zvaničnici su često odbijali da mu daju dozvolu,  i zato se Milton obraćao za pomoć višim vlastima, kao što je gradsko veće. Zatim je morao da čeka dok veće ne održi sledeći sastanak i ukine nepovoljnu pređašnju odluku. Uvek je na neki način stizao do većine crnačkih naselja.

Ponekad je poslat policajac u civilu da bi se upoznao sa sadržajem Miltonovih govora. Jedan razlog za to bio je što su sveštenici hrišćanstva lažno optuživali Jehovine svedoke da su komunistički agitatori. Jedan policajac crnac je bio poslat na jedan kongres da bi zabeležio ono što čuje. „To se za njega pokazalo kao veoma korisno“, napisao je Milton oko 20 godina kasnije, „jer ga je ono što je čuo tog vikenda podstaklo da prihvati pravo obožavanje i još uvek služi Jehovi.“

Kada je Milton stigao u zemlju kao 23-godišnji samac, bilo je 3 867 objavitelja. Nakon što je služio u Južnoafričkoj Republici narednih 26 godina, broj objavitelja je dostigao 24 005. Godine 1973. Milton i njegova žena Šila su se sa svojim jednogodišnjim sinom Džejsonom vratili u Sjedinjene Države da bi se brinuli o Miltonovim ostarelim roditeljima. Fotografija na ovoj strani snimljena je 1999. kada su se Milton i Šila vratili u Južnoafričku Republiku da bi prisustvovali posvećenju novih zgrada u sklopu južnoafričke podružnice. Kako su samo bili srećni što nakon 26 godina ponovo uživaju u društvu mnogih dugogodišnjih suhrišćana koji pamte njihov trud i ljubav!

[Slika]

Milton i Šila Bartlet, 1999.

[Okvir/Slika na 107. strani]

Jedinstven položaj

Keptaun se nalazi u podnožju planine Tejbl (sto) koja čini položaj ovog grada jedinstvenim. Neki smatraju da je Keptaun najlepši grad Afrike.

Ponekad je tokom leta zaravnjeni vrh ove planine prekriven gustim oblakom koji se odgovarajuće naziva „stolnjak“. On nastaje zbog snažnih vetrova koji duvaju uz planinske obronke, usled čega se vlaga kondenzuje u gusti oblak koji se spušta na planinu Tejbl.

 [Okvir/Slike na stranama 114-117]

Vernost u zatvoru

INTERVJU S ROUANOM BRUKSOM

ROĐEN: 1952.

KRŠTEN: 1969.

NEKI PODACI: Bio je u zatvoru od decembra 1970. do marta 1973. zbog hrišćanske neutralnosti. Započeo je s opštom službom 1973. a godinu dana kasnije pozvan je u Betel. Sada je član Odbora podružnice.

Kakvi su bili uslovi u zatvorskim barakama?

Barake su bile dugačke i pravougaonog oblika. Svaka je imala dva reda sa po 34 ćelije, koje su bile okrenute prema odvodnom kanalu između baraka. Bili smo smešteni u samice veličine 2 metra sa 1,8 metara. Samo dva puta dnevno mogli smo da izlazimo iz ćelija: ujutro da bismo se umili, obrijali i očistili kofe koje smo koristili kao toalet, i popodne da bismo se istuširali. Nije nam bilo dozvoljeno da pišemo ni da primamo pisma. Nismo smeli da posedujemo nijednu knjigu osim Biblije kao ni nalivpera ili olovke. Nismo imali pravo na posete.

Pre dolaska u zatvor većina braće je spojila svoju Bibliju s nekom drugom knjigom, kao što je Aid to Bible Understanding (Pomoć za razumevanje Biblije). Stražari to nisu primećivali jer je tako ličila na njihove velike stare porodične Biblije na afrikansu ili holandskom.

Da li ste uspevali da nabavite biblijsku literaturu?

Da, prokrijumčarili bismo literaturu kad god smo mogli. Sve naše stvari nalazile su se u koferima u jednoj od praznih ćelija. Tamo nam je bio i pribor za ličnu higijenu. Jednom mesečno stražari su nas puštali da uzmemo iz kofera  ono što nam je potrebno. U tim koferima držali smo i literaturu.

Dok je jedan od nas odvlačio pažnju stražara razgovarajući s njim, drugi brat bi sakrio knjigu ispod šortsa ili potkošulje. Po povratku u ćelije, podelili bismo knjigu na manje delove koje je bilo lakše sakriti. Ti delovi su kružili među nama kako bi svi mogli da ih pročitaju. Pronašli smo mnoga mesta gde smo ih sakrivali. Neke ćelije su bile toliko zapuštene da je u njima posvuda bilo rupa.

Naše ćelije su bile često pretraživane, ponekad i usred noći. Stražari bi uvek pronašli nešto literature, ali nikad nisu našli sve. Jedan od stražara koji nam je bio prijateljski naklonjen često nas je upozoravao kada će biti pretres. Onda bismo umotali literaturu u najlon i gurnuli je u odvodne cevi. Jednog dana je bila strašna oluja i na naše zaprepašćenje, videli smo kako jedan od tih paketa pluta u kanalu između baraka. Neki vojni zatvorenici počeli su igrati fudbal s njim. Iznenada se pojavio jedan stražar i naredio im da se vrate u ćelije. Laknulo nam je, jer niko nije obratio pažnju na paket tako da smo ga mogli uzeti kada smo ubrzo nakon toga pušteni iz ćelija.

Da li ste u zatvoru imali ispite vere?

Sve vreme. Zatvorski službenici su uvek nešto pokušavali. Na primer, bili bi jako dobri prema nama — davali bi nam više hrane, izvodili nas da vežbamo i čak nam dozvoljavali da se sunčamo. A onda bi nam nekoliko dana kasnije naredili da obučemo vojničke uniforme. Kada bismo to odbili maltretirali su nas još više nego pre.

Posle toga naredili su nam da stavimo vojničke šlemove, što smo odbili da učinimo. Kapetan se toliko razljutio da nam od tada nije dozvoljavao čak ni da se tuširamo. Svako od nas je dobio jednu kofu kako bi se mogao oprati u ćeliji.

Nismo imali cipele. Stopala neke braće su krvarila i zato smo sami pravili obuću. Sakupljali smo delove starih ćebadi koja su se koristila za poliranje podova. Zatim smo našli parče bakarne žice, čiji smo jedan kraj spoljoštili,  a drugi naoštrili. Napravili smo rupu u spljoštenom delu i koristili smo tu žicu kao iglu za šivenje. Konac smo izvlačili iz naših ćebadi i tako smo šili mokasine od starih ćebadi.

Bez ikakvog objašnjenja, jednom nam je bilo naređeno da u svakoj ćeliji bude po tri osobe. Iako nam je bilo tesno, to je imalo i nekih prednosti. Rasporedili smo se tako da su duhovno slabija braća bila sa iskusnijima. Proučavali smo Bibliju i vežbali za službu propovedanja. Naš duh bio je još jači, što je razočaralo kapetana.

Uvidevši da je taj plan propao, kapetan je naredio da svaki Svedok bude u ćeliji s dva zatvorenika koji nisu Svedoci. Iako im je bilo strogo zabranjeno da razgovaraju s nama, počeli su da nam postavljaju pitanja tako da smo imali mnogo prilika da im svedočimo. Kao rezultat, jedan ili dvojica od tih zatvorenika odbili su da učestvuju u nekim vojnim aktivnostima. Uskoro smo svi ponovo bili u zasebnim ćelijama.

Da li ste mogli da održavate sastanke?

Redovno smo održavali naše sastanke. Iznad vrata svake ćelije nalazio se prozor sa žičanom mrežom i sedam vertikalnih šipki. Svako od nas bi svezao krajeve ćebeta za dve od tih vertikalnih šipki i tako napravio malu viseću ležaljku na kojoj se moglo sedeti. Odatle smo mogli videti brata u ćeliji preko puta naše i mogli smo vikati tako da nas i ostali čuju. Svakodnevno smo razmatrali dnevni citat i, ako smo imali časopis, razmatrali smo Kulu stražaru. Na kraju svakog dana smenjivali bismo se u javnoj molitvi. Čak smo sastavili program za dvodnevni pokrajinski sastanak.

Nismo bili sigurni da li će neko od starešina dobiti dozvolu da dođe i proslavi Memorijal s nama. Zato smo sami načinili pripreme. Napravili smo vino tako što smo potopili nešto grožđa u vodu, a hleb tako što smo spljoštili i osušili nešto od hleba koji smo dobijali. Jednom prilikom je bilo dozvoljeno da nam braća donesu malu bocu vina i malo beskvasnog hleba.

 Da li su se uslovi s vremenom promenili?

S vremenom su se uslovi poboljšali. Zakon se promenio i naša grupa je puštena na slobodu. Od tada su oni koji su odbijali vojnu službu zbog svojih uverenja samo jednom bili osuđivani na period propisan zakonom i više nisu ponovno zatvarani. Kasnije, nakon što su 22 brata bila oslobođena, ostalih 88 braće u zatvoru dobili su uobičajene povlastice. Mogli su primati posete jednom mesečno i pisati i primati pisma.

Da li vam je bilo teško da se prilagodite nakon oslobođenja?

Da, bilo nam je potrebno vreme da se prilagodimo životu van zatvora. Na primer, osećali smo nelagodnost kada smo se nalazili u mnoštvu ljudi. Roditelji i suhrišćani su nam ljubazno pomagali da postepeno preuzmemo više odgovornosti u skupštini.

Iako su to bila teška vremena, ono što smo doživeli pokazalo se korisnim. Ispiti vere su nas ojačali duhovno i naučili nas istrajnosti. Razvili smo još veće cenjenje za Bibliju i naučili smo koliko je vredno da je čitamo i duboko razmišljamo o njoj svaki dan. I nesumnjivo smo naučili da se pouzdamo u Jehovu. Nakon što smo toliko propatili da bismo ostali verni Jehovi, bili smo odlučni da istrajemo dajući mu najbolje od sebe, služeći punovremeno ukoliko je moguće.

 [Okvir/Slika na stranama 126-128]

Pouzdali smo se u Jehovu tokom opasnih vremena

ZEBULAN NKUMALO

ROĐEN: 1960.

KRŠTEN: 1985.

NEKI PODACI: Pre nego što je upoznao istinu bio je rastafarijanac. Ubrzo nakon krštenja započeo je s punovremenom službom. Sada služi kao pokrajinski nadglednik sa svojom suprugom Nomusom.

NAKON što smo pomagali oko izgradnje Betela u Krugersdorpu, moj partner u pionirskoj službi i ja poslati smo da služimo na području gde je postojala veća potreba — u Kvandengeziju, mestu u blizini lučkog grada Durbana. Nekoliko dana nakon našeg dolaska, jedna politička grupa je poslala petoricu svojih mladih članova u naš dom da izvide ko smo mi. Pozvali su nas da im se pridružimo u odbrani tog mesta od suparničke političke grupe. Zbog neprijateljstva između tih dveju grupa koje su govorile zulu, u tom delu Južnoafričke Republike bilo je mnogo krvoprolića. Upitali smo ih šta misle da je rešenje za to nasilje. Oni su rekli da glavni problem leži u tome što su na vlasti belci. Ukazali smo im na druge afričke zemlje koje su bile razorene ratom i čiji su stanovnici živeli u bedi. Zatim smo ih podsetili na izreku: Istorija se ponavlja. Složili su se da bi kriminal, nasilje i bolest i dalje postojali, čak i kada bi crnci preuzeli vlast u zemlji. Zatim smo otvorili Bibliju i pokazali im da je Božje Kraljevstvo jedina vladavina koja može rešiti ljudske probleme.

Nekoliko noći kasnije čuli smo kako velika grupa mladih peva oslobodilačke pesme i videli smo ljude s vatrenim  oružjem. Palili su kuće i ubijali. Obuzeti strahom, molili smo Jehovu za snagu da ne dozvolimo da pretnje ili zastrašivanje oslabe naš duh ili nam slome veru. Takođe smo se prisetili onih koji su propatili pod sličnim okolnostima ali se nisu odrekli Isusa (Mat. 10:32, 33). Odjednom, grupa mlađih i starijih osoba zakucala je na naša vrata. Bez ikakvog pozdrava, tražili su novac da kupe intelezi, kako se na zulu jeziku naziva jedno sredstvo koje se smatra lekovitim, a pravi ga vrač. Zamolili smo ih za strpljenje i upitali: „Mislite li da je u redu to što vračevi podstiču na ubijanje pomoću svojih vradžbina?“ Takođe smo upitali: „Zamislite da vaš dragi rođak postane žrtva vradžbina. Kako biste se osećali?“ Svi su se složili da bi to bilo strašno. Tada smo otvorili Bibliju i zamolili njihovog vođu da pročita kakvo je Božje gledište o vračanju, što je zapisano u Ponovljenim zakonima 18:10-12. Nakon što je to učinio, upitali smo ih šta misle o tome. Bili su zapanjeni. Iskoristili smo tajac koji je nastao da ih upitamo šta misle da je za nas mudrije — da poslušamo Jehovu ili njih. Svi su otišli bez ijedne reči.

Preživeli smo mnoge takve situacije i uverili se da je Jehova bio uz nas. Na primer, jedno veče je druga grupa došla u našu kuću tražeći novac da kupe oružje kako bi „zaštitili“ stanovnike. Požalili su se da osećaju nesigurnost zbog suparničke političke grupe i rekli su da je rešenje u tome da se nabavi bolje oružje i izvrši protivnapad. Zahtevali su da im damo novac ili ćemo u protivnom snositi posledice. Podsetili smo ih na to da je njihova organizacija potpisala povelju kojom su zagarantovana ljudska prava i poštovanje tuđe savesti. Upitali smo ih da li se slažu da čovek treba da bude spreman da radije umre nego da učini nešto što je u suprotnosti s načelima u koja veruje. Složili su se s tim. Zatim smo im objasnili da mi pripadamo Jehovinoj organizaciji i da se držimo načela iz Biblije, a u njoj se ubistvo zabranjuje. Na kraju je vođa grupe rekao ostalima: „Razumem stav ovih ljudi. Jasno su nam dali do znanja da bi rado dali novac ako bi se on koristio za razvoj našeg mesta, na primer za izgradnju staračkog doma ili ako bi njihovom komšiji trebao novac za bolnicu. Ali oni ne žele da nam daju novac za ubijanje.“ Na to je cela grupa ustala sa svojih mesta i mi smo se rukovali s njima i zahvalili im za njihovo strpljenje.

 [Okvir/Slike na stranama 131-134]

Neudate sestre koje ukupno 100 godina služe u prevodilačkom odeljenju

Mnogo braće i sestara koji služe u južnoafričkom Betelu koriste svoj dar samaštva tako što daju dragoceni doprinos delu Kraljevstva (Mat. 19:11, 12). Tri sestre čija iskustva slede, ukupno 100 godina učestvuju u prevođenju duhovne hrane koju obezbeđuje „verni i razboriti rob“ (Mat. 24:45).

Marija Molepo:

Rođena sam u južnoafričkoj pokrajini Limpopo. Moja starija sestra Alet poučila me je istini još dok sam išla u školu. Kada sam završila školu, moja druga sestra koja nije Jehovin svedok ponudila je da mi plati trogodišnje školovanje na koledžu da bih postala učiteljica. Odbila sam njenu ljubaznu ponudu jer sam želela da služim Jehovi s mojim dvema starijim sestrama, Alet i Elizabet, koje su bile pionirke. Krstila sam se 1953. i do 1959, kada sam ispunila molbu i bila naimenovana za opšteg pionira, povremeno sam ispunjavala zahtev u satima za pionire.

Godine 1964. pozvali su me iz južnoafričke podružnice da skraćeno radno vreme prevodim duhovnu hranu na jezik pedi. Dok sam to radila, nastavila sam s pionirskom službom. Zatim sam 1966. pozvana da postanem član betelske porodice. Betelska služba nije izgledala onako kako sam je zamišljala. Nedostajalo mi je da idem u službu propovedanja svaki dan. Međutim, uskoro sam se prilagodila. Na vikend, od subote popodne do nedelje uveče, gledala sam kao na vreme za pionirsku službu, iako nisam mogla  da ispunim zahtev u satima za pionire. Toliko sam uživala u službi tokom vikenda da bih često u subotu ili nedelju zakasnila na večeru. Kada je donesena odluka da starije sestre ne rade subotom pre podne, bila sam tako srećna što sam to dodatno vreme mogla koristiti za službu propovedanja.

Tokom prvih osam godina betelske službe delila sam sobu u zgradi odvojenoj od betelskog doma s još jednom sestrom koja je bila prevodilac. Vlasti aparthejda su nam u početku dozvolile da živimo blizu naše braće belaca, ali od 1974. to više nije bilo moguće. Prevodioci koji su bili crnci poput mene bili su prinuđeni da žive u područjima predviđenim samo za crnce. Stanovala sam kod jedne porodice Svedoka u Tembisi i morala sam svaki dan dugo da putujem do Betela i nazad. Kada je izgrađen novi Betel u Krugersdorpu, politika aparthejda više se nije tako striktno sprovodila i ponovo sam mogla da živim sa ostalim betelitima.

Veoma sam zahvalna Jehovi što mi je omogućio da služim kao prevodilac u Betelu do današnjeg dana. Pošto sam dar samaštva koristila tako što sam mu služila, obilato me je blagoslovio. Jedan od blagoslova je i to što je i moja mlađa sestra Ana odlučila da ostane neudata i već 35 godina punovremeno služi u delu propovedanja.

Celeng Močekele:

Rođena sam u gradu Tejatejanengu, u državi Lesoto. Moja majka je bila religiozna i zahtevala je od mene i moje braće i sestara da idemo s njom u crkvu. Nisam volela da idem u crkvu. Onda je moja tetka postala Jehovin svedok i razgovarala je o svojoj veri s mojom majkom. Bila sam srećna kada je mama prestala da ide  u crkvu, ali nisam prihvatala istinu jer me je privlačio svet i zabava koju on pruža.

Godine 1960. preselila sam se u Johanesburg kako bih završila školovanje. Kada sam polazila od kuće, majka mi je rekla: „Molim te, Celeng, kad stigneš u Johanesburg, potraži Jehovine svedoke i pokušaj da i ti postaneš Svedok.“ Kad sam stigla u Johanesburg, bila sam oduševljena svim prilikama za zabavu. Međutim, nakon što sam bolje sagledala živote ljudi, bila sam šokirana time koliko je seksualni nemoral bio uobičajen. Setila sam se majčinih reči i počela sam da posećujem sastanke Jehovinih svedoka u Sovetu. Na prvom sastanku, molila sam se: „Jehova pomozi mi da postanem tvoj Svedok.“ Uskoro sam počela da učestvujem u službi i krstila sam se u julu te godine. Nakon završetka škole, vratila sam se kod majke u Lesoto. U međuvremenu se i ona krstila.

Godine 1968. pozvali su me iz južnoafričke podružnice da punovremeno radim kao prevodilac na sesoto jezik. Godinama sam služila na toj dodeli i živela kod majke. U teškim periodima, govorila sam porodici da bi možda trebalo da prestanem s punovremenom službom i nađem posao kako bih im pomogla. Međutim, moja majka i najmlađa sestra Liopelo, koja je takođe bila krštena, nisu htele ni da čuju tako nešto. Bile su srećne što mogu da me podupiru na mojoj dodeli.

Godine 1990. postala sam član betelske porodice koja se nalazila u novim objektima podružnice u Krugersdorpu, gde sam nastavila da služim kao prevodilac. Nisam se pokajala što sam odlučila da ostanem neudata. Naprotiv, duboko sam zahvalna Jehovi što me je blagoslovio srećnim i ispunjenim životom.

Nars Nkuna:

Rođena sam u severoistočnom delu Južnoafričke Republike u gradu Bušbakridžu. Moja majka je  bila Jehovin svedok i odgajala me je u istini iako je radila puno radno vreme da bi dopunila očevu zaradu. Majka me je naučila da čitam pre nego što sam krenula u školu. To mi je omogućilo da vikendom učestvujem u službi propovedanja s jednom starijom sestrom koja je bila opšti pionir. Ona nije dobro videla tako da sam ja čitala u službi. I nakon što sam krenula u školu, nastavila sam da idem u službu s njom tokom popodneva. Druženje s punovremenim slugama usadilo je u mene ljubav prema službi. Raduje me kad vidim kako ljudi prihvataju istinu. Kada sam imala oko deset godina, rekla sam Jehovi u molitvi da bih želela da svoj život provedem služeći punovremeno u delu propovedanja. Krstila sam se 1983. i narednih nekoliko godina radila sam da bih podmirivala potrebe moje porodice. Da bih bila sigurna da nisam razvila ljubav prema novcu koja bi me ometala u tome de ispunim cilj da punovremeno služim, zamolila sam majku da raspolaže mojom platom. Napustila sam posao 1987, kada je prihvaćena moja molba da služim u Betelu kao prevodilac na zulu jezik.

To što svoje samaštvo koristim da bih služila u Betelu donosi mi mnogo radosti. Komentari na jutarnjem obožavanju pomažu mi da se poboljšam u službi propovedanja. Bliska saradnja sa suobožavaocima različitog porekla pomaže mi da još više razvijam hrišćanske osobine. Istina, nemam svoju decu, ali imam mnogo duhovne dece i unučadi koju možda ne bih imala da sam se udala i zasnovala svoju porodicu.

Dok su kao prevodioci marljivo služile na svojim dodelama u Betelu, ove tri neudate sestre su pomogle da 36 osoba postanu predane i krštene Jehovine sluge.

[Okvir/Slike na stranama 146, 147]

Veličanstvene planine

Drakenske planine su planinski venac koji se prostire oko 1 050 kilometara duž Južnoafričke Republike. Najupečatljiviji deo tog venca formira prirodnu granicu između Kvazulu-Natala i Lesota. On se često naziva „južnoafrička Švajcarska“.

Izazovni planinski vrhovi — kao što su ogromni Sentinel (stražar), glatki i opasni vrh Monk’s Cowl (kaluđerov plašt) i nesigurni Devil’s Tooth (đavolji zub) sa strmim stranama — privlače planinare željne avanture. Penjanje uz takve planine može biti opasno. Međutim, mnoge staze za penjanje su sigurne iako su strme, tako da nije potrebna specijalna oprema za planinarenje. Naravno, neophodno je poštovati pravila koja nameću planinski uslovi. Topla odeća, šator i zaliha hrane su od životne važnosti. Na strminama može biti veoma hladno a noću duvaju snažni vetrovi.

Svake godine hiljade izletnika, kampera i planinara u želji da se oslobode stresa napuštaju zagađene gradove i dolaze ovde privučeni svežim planinskim vazduhom, dražesnim žuborenjem planinskih potoka i veličanstvenim planinskim vrhovima.

[Slika]

Kamen koji su oslikali Bušmani

 [Okvir/Slike na stranama 158, 159]

Oslobođen spiritizma i poligamije

AJZAK CEHLA

ROĐEN: 1916.

KRŠTEN: 1985.

NEKI PODACI: Pre nego što je upoznao istinu bio je bogati vrač, razočaran u hrišćanstvo.

AJZAK i njegova tri prijatelja — Matlabane, Lukas i Filip — odrasli su u planinama Sekukune koje se nalaze u severoistočnom delu Južnoafričke Republike. Ta četiri mladića su odlučila da napuste Apostolsku crkvu zbog licemerstva koje su videli među njenim članovima. Zajedno su počeli da traže pravu religiju. S vremenom su izgubili kontakt.

Trojica od njih su sa svojim suprugama kasnije postali Jehovini svedoci. Ali šta se desilo s Ajzakom? On je sledio stope svog oca, koji je bio poznati vrač. Ajzak je želeo da stekne bogatstvo i uspeo je u tome. Imao je 100 goveda i veliki račun u banci. I kao što se po tradiciji očekuje od bogatih ljudi, imao je dve žene. U međuvremenu, Matlabane je odlučio da pronađe Ajzaka da bi mu ispričao kako su on i druga dvojica njihovih prijatelja pronašli pravu religiju.

Ajzaku je bilo drago što se ponovo sreo s Matlabanom i želeo je da sazna zašto su njegovi stari prijatelji postali Jehovini svedoci. Počeo je da proučava Bibliju pomoću brošure Raduj se zauvek životu na Zemlji! U izdanju na njegovom jeziku, na slici pod brojem 17 prikazan je afrički vrač koji baca kosti na zemlju da bi dobio odgovor na pitanje neke osobe. Ajzak je bio zapanjen kada je iz Ponovljenih zakona 18:10, 11 saznao da Bog ne odobrava takve spiritističke običaje. Uznemirila ga je slika pod brojem 25 na kojoj je prikazan čovek s više žena. Pored slike je bio citat iz 1. Korinćanima 7:1-4, koji pokazuje da pravi hrišćanin ne može imati više žena.

Ajzak je želeo da posluša Sveto pismo. Sa 68 godina, otpustio je drugu ženu i zakonski se venčao s prvom ženom, Florinom. Takođe je prestao da se bavi vračanjem i bacio je kosti za proricanje. Dok je jednom prilikom proučavao Bibliju, posetila su ga dva klijenta. Došli su izdaleka da bi mu platili 550 randa (što je u to vreme iznosilo 140 američkih dolara), koliko su mu dugovali zbog njegovih usluga vračanja. Ajzak je odbio da primi novac i svedočio je tim ljudima objasnivši im da se više ne bavi vračanjem i da sada proučava Bibliju i želi da postane Jehovin svedok. Uskoro je ostvario svoj cilj. Godine 1985, on i Florina su se krstili, i proteklih nekoliko godina, Ajzak, koji sada ima 90 godina, služi kao starešina u hrišćanskoj skupštini.

 [Tabela/Grafikon na stranama 124, 125]

ZNAČAJNI DOGAĐAJI — Južnoafrička Republika

1900.

1902: Biblijska literatura stiže u Južnoafričku Republiku

1910: Vilijam Džonston otvara predstavništvo u Durbanu

1916: Prikazuje se „Foto-drama stvaranja“

1917: Predstavništvo premešteno u Keptaun

1920.

1924: U Keptaun dopremljena štamparska presa

1939: Prvi časopis Uteha odštampan na afrikansu

1940.

1948: U blizini Keptauna izgrađena Dvorana Kraljevstva

1949: Kula stražara se štampa na zulu jeziku

 1952: Dovršen Betel u Ilansfontenu

1979: Instalirana TKS rotaciona ofset-presa

1980.

1987: Izgrađen novi Betel u Krugersdorpu; proširen 1999.

1992: Prva Dvorana Kraljevstva izgrađena metodom brze gradnje u Sovetu

2000.

2004: Proširena štamparija. Štamparska presa MAN Roland Lithoman puštena je u pogon

2006: Najveći broj objavitelja 78 877

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

80 000

40 000

1900 1920 1940 1980 2000

 [Tabela/Slike na stranama 148, 149]

Mnoštvo jezika

U Južnoafričkoj Republici se „Kula stražara“ štampa na 33 jezika

 Različiti stilovi odevanja

U Africi se mogu videti raznolike narodne nošnje, nakit i šare na tkaninama

Zulu

POZDRAV „Sanibona“

GOVORI GA 10 677 000 h

BROJ OBJAVITELJA 29 000 i

Sesoto

POZDRAV „Lumelang“

GOVORI GA 3 555 000

BROJ OBJAVITELJA 10 530

Pedi

POZDRAV „Tobela“

GOVORI GA 4 209 000

BROJ OBJAVITELJA 4 410

Songajski

POZDRAV „Ksevani“

GOVORI GA 1 992 000

BROJ OBJAVITELJA 2 540

Kosa

POZDRAV „Molveni“

GOVORI GA 7 907 000

BROJ OBJAVITELJA 10 590

Afrikans

POZDRAV „Helo“

GOVORI GA 5 983 000

BROJ OBJAVITELJA 7 510

Cvana

POZDRAV „Dumelang“

GOVORI GA 3 677 000

BROJ OBJAVITELJA 4 070

Venda

POZDRAV „Ri a vusa“

GOVORI GA 1 021 800

BROJ OBJAVITELJA 480

[Fusnota]

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slika na 71. strani]

Podokarpus (žuto drvo)

[Slika na 74. strani]

Stofel Furi

[Slika na 74. strani]

„Studije Pisma“

[Slika na 74. strani]

Skupština u Durbanu s Vilijamom Džonstonom, 1915.

[Slika na stranama 74, 75]

Johanes Čange s porodicom

[Slika na 75. strani]

Prvo predstavništvo nalazilo se u jednoj maloj prostoriji u ovoj zgradi

[Slika na 77. strani]

Japi Teron

[Slika na 79. strani]

Henri Mjurdal

[Slika na 79. strani]

Pit de Jaher

[Slika na 82. strani]

Henri Anketil, 1915.

[Slika na 82. strani]

Grejs i Dejvid Tejlor

[Slika na 82. strani]

Ova brošura objavljena 1931. sadržala je rezoluciju kojom je prihvaćeno ime Jehovini svedoci

[Slike na 84. strani]

Betelska porodica 1931. u Keptaunu, uključujući Džordža i Stelu Filips

[Slika na 87. strani]

Snimanje audio-materijala na kosa jeziku

[Slika na 87. strani]

Endru Džek radi na štamparskoj mašini Fronteks, 1937.

[Slika na 87. strani]

Prva „Uteha“ i „Kula stražara“ na afrikansu

[Slika na 90. strani]

Kongresni delegati u Johanesburgu, 1944.

[Slika na 90. strani]

Najavljivanje govora s plakatima, 1945.

[Slika na 90. strani]

Frans Maler i Pit Ventzel s fonografima, 1945.

[Slika na 95. strani]

Gert Nel, sluga bratstva, 1943.

[Slika na 95. strani]

Svedočenje na seoskom području 1948.

[Slika na 99. strani]

Endru Masondo i njegova druga supruga Ajvi

[Slika na 99. strani]

Luk i Džojs Dladla

[Slika na 99. strani]

Prva „Kula stražara“ na zulu jeziku

[Slika na 102. strani]

Velu Najker je pružio primer koji je pomogao da 190 članova njegove porodice prihvate istinu

[Slike na 102. strani]

Gopal Kupsami kada je imao 21 godinu i danas sa suprugom Susilom. Oni su doveli 150 osoba do predanja

[Slika na stranama 104, 105]

Izabela Elerej

Dorin Kilgur

[Slika na stranama 108, 109]

prva zgrada Betela, 1952.

Betel u Ilansfontenu, 1972.

 [Slike na 110. strani]

Posebni događaji na kongresima

Gore: Objavljivanje knjige „Deca“, 1942; u sredini: kandidati za krštenje, 1959; dole: Hor izražava dobrodošlicu delegatima na kosa jeziku, 1998.

Prošle godine je kršteno 3 428 osoba!

[Slika na 120. strani]

Elajdža Dlodlo je bio išiban

[Slika na 121. strani]

Flora Malinda je opšti pionir. Njena ćerka je svirepo ubijena

[Slika na 122. strani]

Moziza Nijamusua je ubila rulja

 [Slike na stranama 140, 141]

Ubrzana gradnja Dvorana Kraljevstva

Skupštini u Kagizu je pružena pomoć da bi dobili novo mesto za obožavanje

Stara dvorana

Tokom gradnje

 Nova dvorana

Skupština Ratanda iz Hajdelberga ponosna je na svoju novu Dvoranu Kraljevstva

U 37 afričkih zemalja izgrađeno je 7 207 dvorana, a potrebno je još 3 305!

[Slika na 147. strani]

Porodica Ruso danas

[Slike na 150. strani]

Kongresna dvorana u Midrandu

[Slika na 155. strani]

Pripremanje humanitarne pomoći za Zimbabve, 2002.

[Slika na 155. strani]

Napravljen je kompjuterski softver da bi se pomoglo prevodiocima

 [Slike na stranama 156, 157]

 Južnoafrički Betel, 2006.

Zgrade s kancelarijama i sobama, nova štamparska presa i Odeljenje za otpremu

[Slike na stranama 156, 157]

Odbor podružnice

Pit Ventzel

Lojiso Piliso

Rouan Bruks

Rejmond Mtalane

Frans Maler

Piter de Her

Dženi Diperink

[Slike na stranama 161, 162]

Namibija

Vilijam i Elen Hajndel

Korali i Dik Voldron, 1951.

Prevodilačko odeljenje u Namibiji

[Slike na 167. strani]

Lesoto

Na vrhu: Ejbel Modiba u pokrajinskoj službi; gore: misionar u poseti plemenu koje živi u pećinama; levo: Pirela i Birgita Nigrejn

 [Slike na 168. strani]

Bocvana

Svedoci iz naroda Tonga svedoče uličnom prodavcu

Propovedanje od kolibe do kolibe

[Slike na 170. strani]

Svazilend

Džejms i Don Hoket

Propovedanje na pijaci suvenira u Mbabanu

[Slike na 170. strani]

Sveta Jelena

Akcija s „Vešću Kraljevstva“ obavljena je u jednom danu; dole: lučki grad Džejmstaun

[Slika na 175. strani]

Međunarodni kongres, 1993.