Letonija

U ULICI Brivibas (to jest Ulici slobode) u centru Rige, glavnog grada Letonije, nalazi se Spomenik slobode koji je visok 42 metra. Ovaj spomenik je otkriven 1935. godine i predstavlja simbol političke slobode. Međutim, od 1920-ih narodu Letonije na raspolaganju je mnogo dragocenija vrsta slobode — sloboda koja dolazi od poznavanja istine iz Biblije. U pogledu ove duhovne slobode u jednom izveštaju stoji: „Obični ljudi... i muškarci i žene, prihvataju poruku sa suzama radosnicama.“ Decenijama su neprijatelji pokušavali da zaustave ovu dragocenu poruku i u tome su donekle uspevali. Ali, kao što će ovaj izveštaj i pokazati, nijedna sila na zemlji ne može zaustaviti ruku Svemoćnog Boga i njegovog Sina, jer njihova vlast nadmašuje sve političke granice (Otkr. 11:15).

Od vremena Tevtonskog reda, koji je osnovao grad Rigu 1201. godine, pa do sovjetskog komunizma Letoniju su osvajale i njom vladale mnoge političke sile uključujući Nemačku, Poljsku, Rusiju i Švedsku. Letonija je 1918. godine prvi put proglasila svoju nezavisnost. Međutim, 1940. ova zemlja je postala jedna od sovjetskih republika. Zatim je 1991. povratila svoju nezavisnost kao Republika Letonija.

Ipak, politička nezavisnost ne predstavlja istinsku slobodu. Jedino Jehova može u potpunosti da oslobodi čovečanstvo, a njegovo obećanje o slobodi je jedna divna odlika dobre vesti o Božjem Kraljevstvu (Luka 4:18; Jevr. 2:15). Kako je ta dobra vest stigla do Letonije? Izveštaj  o tome započinje molitvom jednog mornara, Ansa Insberga.

Ans je napisao: „Tokom jedne vedre noći na moru izlio sam svoje srce Gospodu i zamolio ga da me vodi do ljudi koji ga obožavaju duhom i istinom (Jov. 4:24). Video sam mnogo licemerja među onima koji su išli u crkvu u mojoj domovini Letoniji i nisam želeo da imam ništa s tim. Onda sam 1914. u Klivlandu u Ohaju video ’Foto-dramu stvaranja‘ temeljenu na Bibliji, koju su proizveli Međunarodni istraživači Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Moja molitva je bila uslišena — pronašao sam istinu! Krstio sam se 9. januara 1916. i započeo sa službom propovedanja, a kada bih ostao bez novca radio bih kao mornar.“

 Kratko nakon Prvog svetskog rata Ans je propovedao poruku o Kraljevstvu širom Letonije. U letonskim novinama je o svom trošku objavljivao tekstove u kojima je govorio o Božjem Kraljevstvu. Jedan učitelj u penziji koji se prezivao Krastiniš upoznao je istinu iz tih tekstova i verovatno je bio prvi Istraživač Biblije iz Letonije koji je predao svoj život Jehovi. Ans je 1922. počeo da služi u svetskoj centrali Istraživača Biblije u Bruklinu u Njujorku. Tamo je redovno obilazio dokove — „moju fascinantnu propovedaonicu“, kako ih je on zvao — da bi razgovarao o biblijskoj istini s drugim mornarima. Završio je svoj život na zemlji 30. novembra 1962.

U Kopenhagenu u Danskoj 1925. godine otvoreno je predstavništvo za severnu Evropu. Zadatak tog predstavništva bio je nadgledanje propovedanja u tri baltičke zemlje — Estoniji, Letoniji i Litvaniji — kao i u Danskoj, Finskoj, Norveškoj i Švedskoj. U julu 1926. Ris Tejlor iz Velike Britanije naimenovan je da nadgleda delo propovedanja u Letoniji. U gradu Rigi otvorio je predstavništvo za Letoniju i organizovao jedan manji kongres. Od 20 osoba koje su bile prisutne, njih 14 je učestvovalo u prvoj propovedničkoj akciji u zemlji. Braća su tada dobila dozvolu od policije da održavaju javne skupove i 975 ljudi je čulo biblijska predavanja u Rigi, Lijepaji i Jelgavi. Govori su održani na nemačkom koji je drugi jezik kojim govori veliki broj Letonaca. Mnogi su zatražili da se sastanci i nadalje održavaju.

„SLOBODA ZA SVE LJUDE“

U septembru 1927. oko 650 delegata iz Estonije, Letonije i Skandinavije okupili su se u Kopenhagenu da bi slušali govor Džozefa Raterforda iz svetske centrale, pod nazivom „Sloboda za sve ljude“. Naredne godine jedna brošurica koja je imala isti naziv prevedena je na letonski. Kolporteri, to jest pioniri, predvodili su u deljenju te brošurice.

 Među tim prvim pionirima bilo je najmanje deset braće iz Nemačke koji su došli u Letoniju da bi pomogli u propovedanju. Jedan od njih bio je 22-godišnji Johanes Berger. On je napisao: „Kada bi došli u grad koji im je bio dodeljen, pioniri bi prvo održali javne govore. Zahvaljujući tome, održali smo govore u skoro svim gradovima Letonije. U gradu Sloka iznajmili smo jedan bioskop i ja sam tokom zime svakog ponedeljka držao govore. Ljudi su dolazili iz udaljenih mesta na svojim malim konjima.“ Sećajući se tog vremena on dodaje: „Iako nisam imao neko veliko obrazovanje, imao sam važna zaduženja u službi za Boga.“

Oko 40 objavitelja Kraljevstva, od kojih se 15 krstilo, učestvovali su u propovedanju 1928. Godine 1929. kada je predstavništvo premešteno u ulicu Šarlotes u Rigi krstilo se još devet osoba, a više od 90 000 knjiga i brošurica je uručeno u službi propovedanja.

Pre toga, 1927. krstili su se jedan mlađi čovek po imenu Ferdinand Fruk i njegova majka Emili. Četiri godine kasnije, dok je svedočio u pekari u svom rodnom gradu  Lijepaji, Ferdinand je pronašao nekog ko će kasnije postati njegov partner u pionirskoj službi. Bilo je to ovako. Pekar kom je on svedočio otrčao je do berbernice svog brata koja je bila odmah pored. „Hajnrih! Dođi brzo!“, rekao je. „U mojoj radnji je jedan čovek koji govori o nečemu što je skoro neverovatno.“ Za berberina, Hajnriha Ceka, biblijska istina nije bila nešto neverovatno i on se ubrzo krstio. Pridružio se Ferdinandu i njih dvojica su putovali biciklima do mnogih gradova šireći poruku o Kraljevstvu.

IZNENADNO PROTIVLJENJE

Iako je braće bilo malo, njihova revnost je razgnevila sveštenstvo. Štaviše, jedan istaknuti sveštenik u Rigi pretio je da će isključiti iz crkve svakog ko bi išao na sastanke Istraživača Biblije. U Lijepaji sveštenstvo je delilo letke u kojima su optuživali braću da ne veruju u Isusa Hrista i govorili su ljudima da ne uzimaju njihovu literaturu. Takođe, da bi oklevetali Istraživače Biblije, koristili su i istaknute crkvene novine.

Vlasti su 1929. popustile pritisku crkve i proterale nemačke kolportere iz Letonije. Do 1931. bio je zabranjen veći deo materijala za proučavanje Biblije. Da li su ovi napadi zaustavili braću? Predstavništvo u Letoniji je navelo sledeće: „Đavolovo protivljenje samo nas podstiče da budemo još jači u veri. Ovde je prava radost učestvovati u službi... i mi smo odlučni da nastavimo.“

Nekolicina braće iz Velike Britanije odazvala se 1931. na poziv koji je upućen pionirima da se presele u baltičke zemlje. Neka od ove braće pomagala su da se u Letoniju prenese duhovna hrana iz susedne Estonije i Litvanije. Edvin Ridžvel koji je tada imao 18 godina bio je dodeljen da služi u Litvaniji. Danas brat Ridžvel ima 90 godina i priseća se: „Moja dva partnera za službu, Endru Džek i Džon Sempi, i ja dobili smo poseban zadatak — da unesemo literaturu u Letoniju. Krenuli bismo  noćnim vozom u Rigu, a u prostor ispod sedišta gde je tokom dana bila smeštena posteljina krili bismo pakete literature, koji su bili tako napravljeni da su mogli tamo da stanu. Pre nego što bismo izašli iz voza stavili bismo pakete zajedno s nešto odeće u posebno napravljene kofere koji su mogli da se prošire. Svaku isporuku, tokom koje smo bili veoma napeti, mi bismo proslavili. Persi Danam, koji je nadgledao službu propovedanja, izveo bi nas na večeru u neki restoran u Rigi.“

Ferdinand Fruk se obično sastajao s braćom na granici s Litvanijom. Oni bi mu dali literaturu koju bi on čuvao ispod sena na tavanu svog ambara. Međutim, njegova aktivnost je privukla pažnju vlasti i zbog toga je policija često dolazila i pravila iznenadne pretrese njegovih poseda tražeći zabranjene publikacije. Tokom jednog pretresa jedan policajac nije želeo da se popne na tavan pa je umesto toga poslao Ferdinanda! Da bi umirio tog policajca Ferdinand se vratio s nekoliko starijih brojeva Kule stražare i predao ih policajcu. Zadovoljan time policajac je otišao.

NAPREDAK UPRKOS PROTIVLJENJU

Škotlanđanin Persi Danam, koji je ranije pomenut, imenovan je 1931. da nadgleda propovedanje u Letoniji. Pošto je bio Istraživač Biblije još pre 1914, Persi je imao iskustvo koje je bilo od neprocenjive vrednosti. Pri kraju 1931. predstavništvo u Letoniji je pisalo: „Propovedanje se obavlja pod teškim okolnostima i obavljaju ga osobe koje su materijalno siromašne ali su bogate verom u Boga... Postoji sve veće zanimanje za našu poruku... Svake sedmice zainteresovane osobe dolaze u predstavništvo tražeći knjige i pitaju kada će druge knjige biti na raspolaganju.“ O jednom veoma važnom napretku, taj izveštaj dalje navodi: „Na jednom nedavnom sastanku u Rigi, jednoglasno smo doneli rezoluciju kojom smo prihvatili novo ime [Jehovini svedoci] koje je Gospod dao svom narodu.“

 Godine 1932. predstavništvo je bilo premešteno u ulicu Cesu u Rigi. U isto vreme, Margaret (Medž) Braun, jedna pionirka iz Škotske koja je služila u Irskoj i koja se krstila 1923, preselila se u Letoniju i udala se za Persija Danama. U međuvremenu, protivljenje delu se pojačalo. Medž kaže: „U jednim riškim novinama 9. februara 1933. bili smo optuženi da smo komunisti. Sledećeg jutra neko je zazvonio i kada sam otvorila vrata policajci su upali unutra mašući pištoljima i vičući: ’Ruke uvis!‘ Nekoliko sati su tražili knjige koje su bile zabranjene. Kada je došlo vreme za ručak, ponudila sam ih šoljom čaja, što su i prihvatili.

„Glavni deo zalihe literature za braću bio je sakriven na tavanu. Pre toga, kada je nadležni policajac pretresao mog muža, u njegovim džepovima je našao neke ključeve. ’Od čega su ovi ključevi?‘, upitao je. ’Oni su od tavana‘, rekao je Persi. Ipak, policajac se nije popeo na tavan. U stvari, pre nego što će otići, taj policajac je vratio Persiju ključeve! Kad su pregledali nešto od literature, rekli su da ne vide nijedan razlog zašto bi je zaplenili.

„I pored toga, zaplenili su je zajedno s nekim pismima, novcem, mašinom za umnožavanje i pisaćom mašinom. Policija je izvršila slične upade u još šest domova letonskih porodica koje su Svedoci ali nisu pronašli nijedan dokaz o neispravnom postupanju i nisu podneli nijednu prijavu.“

U to vreme u celoj zemlji bilo je manje od 50 objavitelja Kraljevstva. Pa ipak, braća su podnela zahtev za registraciju da bi dobila zakonsko priznanje. Zamislite kako su samo bili oduševljeni kada su 14. marta 1933. zakonski bili registrovani kao International Bible Students Association! Iako nisu dobili dozvolu za uvoz biblijske literature braća su iskoristila to što su zakonski priznati da bi odštampali neke brošurice u zemlji. Prevod na letonski uradio je priznati pisac i glavni urednik novina Rīts, Aleksandar Grins.

 REGISTRACIJA JE BILA KRATKOG VEKA

Državni udar u maju 1934. doveo je do uvođenja vanrednog stanja. Neprijatelji istine su iskoristili tu političku nestabilnost da bi optužili Božji narod da su komunisti. Ministar unutrašnjih poslova zatvorio je 30. juna naše predstavništvo i zaplenio preko 40 000 knjiga i brošurica zajedno s manjom količinom novca. Za izvršioce tog dela bili su postavljeni sveštenici! Molbe za ponovnu registraciju bile su odbijene.

Drugi svetski rat je buknuo 1939. i u junu 1940. ruska vojska je umarširala u Letoniju. U avgustu, Letonija je postala jedna od 15 republika SSSR-a i nazvana je Letonska Sovjetska Socijalistička Republika. Bračni par Danam je 27. oktobra morao da napusti Letoniju i svoju dragu braću i sestre. Dobili su novu dodelu u australijskoj podružnici gde je Persi završio svoj život na zemlji 1951, a Medž 1998.

Zatvaranje tog predstavništva, proterivanje braće koja su predvodila, nevolje rata i decenije surove komunističke vladavine imale su poražavajuće posledice na delatnost Svedoka. U stvari, tek početkom 1990-ih konačno su bili skinuti teški okovi netolerantne prošlosti.

JEHOVA TEŠI ONE KOJI SU MU VERNI

Tokom Drugog svetskog rata ta mala grupa Svedoka iz Letonije nije imala nikakav kontakt sa svetskom centralom u Njujorku. Uprkos tome, oni su sačuvali svoju nadu „utehom iz Pisama“ (Rimlj. 15:4). Nakon rata, krajem 40-ih nemačka podružnica je konačno mogla da pošalje pisma tom malom broju braće u Jelgavi, Kuldigi, Rigi i Ventspilsu.

U Kuldigi, gradu koji se nalazi 160 kilometara zapadno od Rige, Ernests Grundmanis, koji je tada bio u istini 20 godina, primio je nekoliko pisama iz Nemačke koja su sadržavala pravovremenu duhovnu hranu. U jednom pismu je stajalo: „U svemu imaj pouzdanje u Jehovu Boga, našeg  dobrog Oca. On će te u pravo vreme podržati i ojačati.“ U tom pismu je dalje bio citiran stih iz 2. Letopisa 16:9: „Jehova očima svojim pretražuje svu zemlju da bi pokazao svoju silu štiteći one koji su mu odani celim srcem.“ Kako su samo pravovremena i ohrabrujuća bila takva pisma!

Braća su koristila svaku priliku da bi neformalno svedočila. Na primer, Marta Baldone, jedna maserka u zdravstvenom centru u Ventspilsu, propovedala je svojim pacijentima među kojima je bila i Aleksandra Preklonskaja (sada Rezevskis). Aleksandra se seća: „Marta me je naučila da je Božje ime Jehova i ja sam veoma zavolela to ime.“

Aleksandrin otac, Petar, koji se rodio 1880. takođe je prihvatio biblijsku istinu. Njegova ćerka piše: „Otac se pre revolucije 1917. priključio Komunističkoj partiji i živeo je u Sankt Peterburgu [poznatom kao Petrograd od 1914. do 1924, a kao Lenjingrad od 1924. do 1991]. Međutim, konačan ishod revolucije nije ispunio očeve nade, tako da je vratio svoju partijsku knjižicu i bio je primoran da napusti grad. Došao je u Letoniju gde sam ga upoznala s Martom. Pošto je otac bio iskren, dobar čovek, spremno je prihvatio istinu. Vratio se u Rusiju 1951, ali ovog puta kao zatvorenik zbog svoje vere. Umro je u Sibiru 1953. godine.“

PROGNANI U SIBIR

U Letoniji kao i u drugim zemljama pod sovjetskom vlašću, nova vlada je počela da sprovodi svoju nameru da oblikuje sve kulturne i političke institucije prema sovjetskim uzorima. Komunisti su takođe kolektivizirali, to jest udruživali imanja koja su bila privatna svojina, nakon čega su ona dolazila pod upravu države. Pored ove akcije, bilo je i nekoliko talasa deportacije, koji su dostigli svoj vrhunac 1949, tako da je oko 100 000 Letonaca proterano u severnu Rusiju uključujući i Sibir. Dve godine kasnije, komunisti su usmerili svoju pažnju na Jehovine svedoke, deportujući na hiljade njih iz zemalja  SSSR-a, među kojima je bilo i najmanje 20 od približno 30 objavitelja, koji su tada još uvek bili u Letoniji.

Iako nije bila krštena, Valija Lange iz Ventspilsa bila je među onima koje je KGB (Komitet državne bezbednosti) uhapsio prilikom policijskih racija tokom septembra 1950. Za vreme jednog saslušanja koje se odvijalo u toku noći bila je upitana: „Zašto vi kao državljanin Sovjetskog Saveza radite protiv države?“ Valija je smireno i s poštovanjem odgovorila: „Moja jedina želja je da služim Jehovi Bogu, da razumem njegova učenja i da razgovaram s drugima o tome.“

Zajedno s još 19 Svedoka, Valijino ime je bilo na dokumentu s datumom od 31. oktobra 1950. Svi koji su se nalazili na tom spisku bili su osuđeni na deset godina prinudnog rada u Sibiru, a njihova imovina je bila konfiskovana. Nekima je bilo dozvoljeno da se vrate kući ali onda bi bili ponovo optuženi. Na primer, nakon što su otkrili da je poštom dobijala biblijsku literaturu, vlasti su Paulinu Serovu ponovo poslali u Sibir na još četiri godine.

U radnim logorima braća su nastavila da propovedaju i stvaraju učenike, među kojima je bio i Janis Garškis. Krstio se 1956. i sada živi u Ventspilsu. On kaže: „Zahvalan sam Bogu što je dopustio da me pošalju u radni logor, jer inače ne bih upoznao istinu.“ Kakav divan stav!

Tekla Onckule koja je poreklom Letonka, bila je optužena da je podsticala na političke nemire i poslata je u Sibir. U udaljenom gradu Omsku ona je upoznala istinu od prognanih Svedoka. „Nikada neću zaboraviti svoje krštenje“, kaže Tekla. „Bilo je to u toku noći u jednoj ledeno hladnoj reci. Telo mi je drhtalo od hladnoće, ali sam bila veoma srećna.“ Tekla se 1954. udala za Alekseja  Tkača koji se krstio 1948. u Moldavskoj Republici (današnjoj Moldaviji) i kasnije je bio proteran u Sibir. Ovaj par se zajedno s malom grupom drugih Svedoka 1969. vratio u Letoniju. Nažalost većina drugih prognanika iz Letonije umrla je u tim radnim logorima.

POVRATAK KUĆI I IZBEGAVANJE KGB-a

Mali broj Svedoka izbegao je hapšenje. „Izbegla sam deportaciju tako što sam stalno bila u pokretu radeći na različitim imanjima i izbegavajući KGB. Tokom tog vremena, nastavila sam da propovedam svima koje bih upoznala. Ljudi su slušali i neki su prihvatili istinu“, piše Aleksandra Rezevskis. Agenti KGB su revno  tražili nekolicinu Svedoka koji su se još uvek nalazili po različitim mestima u zemlji, optužujući ih da rade protiv Rusije. Vlada je čak delila jednu brošuru u kojoj je stajala lažna optužba da su Svedoci američki špijuni. Kada su propovedala, braća su morala da budu veoma oprezna jer su ih komunistički doušnici pomno pratili. Takođe su morala da održavaju sastanke u tajnosti i na različitim mestima.

Nakon što se Aleksanra venčala s Karlisom Rezevskisom, njih dvoje su se uselili u kolibu koja je pripadala Karlisovim roditeljima. Smeštena duboko u šumi u  blizini grada Tukuma, koji se nalazi 68 kilometara od Rige, koliba je bila idealno mesto za održavanje sastanaka tokom zime. Dita Grasberga, tada Andrišaka, priseća se: „Dok sam još bila dete moja porodica je išla na sastanke koji su se održavali u domu Rezevskisa. Putovanje autobusom u Tukum i pešačenje kroz šumu po snegu bilo je za mene uzbudljivo iskustvo. Kada bismo konačno ušli u kolibu, često bi nas dočekao miris ukusne supe koja se krčkala na šporetu i mamila nas svojim mirisom.“

Karlis je sakrivao literaturu u šumi. Jednom prilikom je sakrio dve torbe pune knjiga i pažljivo označio to mesto. Ali te noći snažna oluja je uništila znak. Karlis je pokušao da pronađe te torbe, ali bez uspeha. One su do dan-danas ostale zakopane negde u šumi.

Tokom leta braća su održavala sastanke u šumi, pored jezera ili na morskoj obali. Kao i u drugim sovjetskim republikama, oni su koristili venčanja i sahrane kao prilike da se održe biblijski govori. Tokom 1960-ih i 70-ih braća iz Estonije, između ostalih i Viljard Karna, Silver Siliksar i Lembit Tom, redovno su odlazili u Letoniju da bi održavali govore, donosili literaturu i sakupljali izveštaje službe propovedanja od oko 25 tamošnjih krštenih objavitelja. Braća su bila veoma srećna kada su dobila Kulu stražaru na ruskom, koju su Pauls Bergmanis i Valija Lange zatim prevodili na letonski jezik pišući je svojeručno u školskim vežbankama.

„IMALI SMO SAMO JEDNU KULU STRAŽARU“

Tokom 1970-ih i 80-ih braća iz Estonije su dobijala Kulu stražaru na mikrofilmu iz Rusije i krijumčarili je u Letoniju. Pošto je fotografisanje bilo popularan hobi u to vreme, braća su imala sredstva da razviju negative kod kuće i da te primerke proslede dalje. S vremena na vreme i druge publikacije su bile na isti način unošene u zemlju, uglavnom iz Litvanije i Ukrajine.

 „Imali smo samo jednu Kulu stražaru“, seća se Vida Sakalauskiene, koja je tada imala desetak godina. „Neko vreme, svaka grupa je dobijala časopis na fotografskom papiru, koji je bio razvijen sa negativa, i onda bi taj primerak bio prosleđivan iz porodice u porodicu tako da su svi mogli da ga pročitaju i naprave beleške. Niko nije mogao da zadrži časopis duže od 24 sata. Na sastanku je samo voditelj imao časopis u kom se nalazio članak za razmatranje, a mi smo davali odgovore na pitanja koristeći naše beleške ili na osnovu onoga čega smo se sećali.“ Ova duhovna hrana pomogla je Vidi da stoji čvrsto u istini tokom svog školovanja. Takođe je pomogla i njenom bratu Romualdasu da ostane besprekoran dok je bio u zatvoru zbog svoje hrišćanske neutralnosti.

SVE VRSTE LJUDI PRIHVATAJU ISTINU

Vera Petrova je bila 27 godina aktivan član Komunističke partije. „Jedno od mojih zaduženja“, kaže ona, „bilo je da prisustvujem crkvenim službama da bih videla koliko je tamo članova Komunističke partije i da o tome izvestim partijskog sekretara. U međuvremenu, jedna od moje dve sestre je upoznala istinu i počela da mi svedoči. Pošto je moje interesovanje raslo, zatražila sam Bibliju od jednog ruskog pravoslavnog sveštenika.

„’Šta će ti Biblija?‘, pitao je.

„’Želim da znam da li je ono čemu poučavate u skladu s njom‘, odgovorila sam. On mi nije dao Bibliju, tako da sam je nabavila iz drugog izvora i počela da je čitam. Uskoro sam shvatila da se crkvena učenja ne zasnivaju na Bibliji. Nastavila sam da duhovno napredujem i napustila sam Komunističku partiju. Krstila sam se 1985.“

Pre Drugog svetskog rata, Teofilija Kalvite, jedna medicinska sestra, udala se za predsednika opštine grada Daugavpilsa. Nažalost, još na početku rata, on je proglašen nestalim. I sama Teofilija je doživela mnoge nevolje i nagledala se velike patnje i smrti. Nakon rata,  postala je predsednica Crvenog krsta Letonije i tokom 61 godine medicinske službe dobila je najmanje 20 državnih odlikovanja. Kada je imala oko 65 godina, upoznala je Svedokinju Paulinu Serovu koja joj je iz Biblije objasnila zašto Bog dopušta zlo. Teofilija je prihvatila istinu i od tada ima još veću čast nego što je ranije imala, a to je da pomaže ljudima da duhovno ozdrave. Ostala je verna do svoje smrti 1982. godine.

„A DA, TO JE REČNIK“

Godine 1981, Jurij Kaptola koji je tada imao 18 godina, bio je u osuđen na tri godine zatvora zbog svoje hrišćanske neutralnosti. Jurij kaže: „Odslužio sam dve godine u Sibiru, gde smo živeli u šatorima i radili u šumi čak i kada bi temperatura pala na minus 30 stepeni Celzijusa! a Jehova je u duhovnom pogledu uvek brinuo za mene. Na primer, jednom prilikom majka mi je poslala Novi zavet u jednom paketu s hranom. Dok je čuvar pregledao paket, ugledao je taj primerak.

„’Šta je ovo?‘, upitao je.

„Pre nego što sam odgovorio, jedan inspektor koji je bio u blizini je dodao: ’A da, to je rečnik‘, i dozvolio mi da ga zadržim.

 „Bio sam pušten na slobodu 1984. Umesto da ostanem u svojoj domovini, Ukrajini, preselio sam se u Rigu, gde sam oko dve godine služio zajedno s jednom malom grupom Svedoka. Međutim, pošto je Letonija i dalje bila deo Sovjetskog Saveza, opet sam dobio poziv da služim vojsku. Kakav je bio ishod? Ponovo sam 26. avgusta 1986. bio osuđen na radni logor u Letoniji, ovog puta na četiri godine. Nakon što sam odslužio kaznu u Rigi, prebačen sam u logor blizu grada Valmijere. Kada je na sudu početkom 1990. razmatran moj slučaj, sudija je rekao: ’Jurij, kada je pre četiri godine odlučeno da budeš zatvoren, to je bila nezakonita odluka. Nije trebalo da te osude.‘ Odjednom sam bio na slobodi!“

Jurij je 1991. godine postao član jedine skupštine u Letoniji i služio je kao jedan od dvojice tamošnjih starešina. „Polje je zaista bilo zrelo za žetvu“, piše on.

Čim je Jurij stigao u Letoniju, razgovarao je s jednom ženom koja je čistila grob. On se priseća: „Kada sam je upitao šta misli zašto je život tako kratak, ona mi je prišla nekoliko koraka i počeli smo da razgovaramo. Nekoliko minuta kasnije, od drveta se odlomila jedna velika grana i tresnula na zemlju baš tamo gde je do maločas radila. Da je tamo ostala, sigurno bi bila ozbiljno povređena. Dala mi je svoju adresu i ja sam organizovao da je jedna sestra poseti. Ta žena, njen sin i snaha krstili su se 1987.“

ONI SU VIŠE VOLELI LJUDE OD LAGODNOG ŽIVOTA

Mnogi mladi su se preselili iz različitih delova Sovjetskog Saveza u Letoniju da bi pomogli u službi propovedanja. Njihov život nije bio lak, ali su bili spremni da se žrtvuju. Na primer Ana Batnja, koja sada služi kao specijalni pionir, tada je radila u jednoj fabrici tekstila i stanovala u jednom skromnom domu. „Uslovi su bili daleko od idealnih“, kaže ona. „Neformalno smo svedočili u vozovima, na železničkim stanicama, u parkovima, na grobljima i u blizini crkava.

 „U vozovima, koji su uvek bili prenatrpani, propovedali bismo po dvoje od vagona do vagona. Dok bi jedan od nas svedočio drugi bi stražario. Ljudi koji su tu bili često bi se uključili u naš razgovor. Kao rezultat toga, ponekad bismo bili bombardovani pitanjima koja su dolazila iz svih pravaca. Kada bi se voz zaustavio mi bismo prešli u drugi vagon, ukoliko bi to bilo potrebno. Bilo je veliko zadovoljstvo posmatrati kako Jehova blagosilja našu službu propovedanja.“

Angelina Cvetkova je prvi put čula za biblijsku istinu nakon što se jednom prilikom pomolila u svojoj crkvi. Ona priča: „Godine 1984. srela sam Aldonu Dronuku, jednu Jehovinu svedokinju. Ona mi je prišla i upitala me da li sam ikada čitala Bibliju. ’Pročitala sam neke delove‘, odgovorila sam. ’Ali ništa od toga ne razumem, mada me mnogo toga interesuje.‘ Razmenile smo adrese i redovno smo razgovarale o Božjoj Reči. Nekoliko meseci kasnije Aldona me je pozvala na jedno venčanje u Litvaniji i ja sam prihvatila poziv. Bilo je prisutno oko 300 ljudi. Na tom skupu smo slušali više biblijskih govora, što me je u izvesnoj meri zbunilo.

„Upravo tu sam shvatila da u stvari proučavam Bibliju s Jehovinim svedocima i takođe da je venčanje zapravo kongres! Uprkos tome, moje srce je bilo dirnuto ljubavlju  i jedinstvom ovih poniznih ljudi. Krstila sam se 1985, a 1994. započela sam s pionirskom službom. Danas je petoro od šestoro moje dece kršteno, a najmlađe je nekršteni objavitelj.“

SLOBODA SASTAJANJA NA VEĆIM SKUPOVIMA

Sredinom 1980-ih uslovi u mnogim komunističkim zemljama više nisu bili tako surovi i Jehovini svedoci su mogli da se slobodnije sastaju. Godine 1989. na Oblasnom kongresu „Božanska odanost“ u Poljskoj bilo je  prisutno oko 50 delegata iz Letonije. „To što sam bila sa svom tom braćom i sestrama bila je prekretnica u mom duhovnom napretku“, kaže Marija Andrišaka, koja sada služi kao specijalni pionir.

Preko 50 delegata iz Letonije prisustvovalo je 1990. kongresu u Poljskoj, pod nazivom „Čist jezik“. Jedna od njih, Ana Mančiska, učinila je sve što je mogla da bi bila prisutna. Ona se priseća: „Dok sam putovala do železničke stanice, shvatila sam da sam zaboravila neka  dokumenta koja će mi biti potrebna na granici. Tako da sam se taksijem odvezla do kuće, uzela dokumenta i vratila se na stanicu, ali kad sam stigla voz je već bio otišao. Brzo sam se odvezla do sledeće stanice, ali sam i tamo prekasno stigla. Na kraju sam se taksijem odvezla u Litvaniju i konačno stigla na taj voz 250 kilometara od Rige. Ta vožnja taksijem bila je preskupa, ali vredelo je!“ Ana danas služi kao član letonske betelske porodice.

Braća su konačno 1991. mogla javno da održavaju kongrese u zemljama koje su nekada bile sovjetske republike. Nekoliko autobusa koji su bili puni delegata iz Letonije putovalo je u Talin u Estoniji da bi bili na kongresu „Ljubitelji božanske slobode“. Kako je samo prikladna bila ta tema!

Ruta Barakauska iz Vajnjode ubedila je svog muža Adolfsa, koji nije bio Svedok, da pođe s njom u Talin.  „Nisam nameravao da idem na kongres“, kaže Adolfs. „Imao sam u planu da kupim rezervne delove za automobil. Ali, nakon prvog dela kongresa bio sam toliko impresioniran predavanjima, prijateljskim stavom Jehovinih svedoka, njihovim čistim govorom i ljubavlju koju su pokazivali jedan prema drugome da sam ostao sve do kraja kongresnog programa. Nakon što sam se vratio kući, počeo sam da proučavam Bibliju i da ulažem veliki napor da bih kontrolisao svoju narav. Godine 1992. pridružio sam se svojoj ženi kao kršteni Jehovin svedok.“

Početkom 1990-ih bilo je nemoguće iznajmiti pristojno mesto za održavanje oblasnog kongresa u Letoniji, pa su braća u početku odlazila u Estoniju i Litvaniju. Prvi kongres koji je održan u Letoniji bio je 1998. pod nazivom „Božji put života“, a održan je u jednoj velikoj sportskoj dvorani u Rigi. U zavisnosti od jezika, publika je bila podeljena na tri sektora: letonski, ruski i letonski znakovni jezik. Nakon završne molitve svi su aplaudirali, a mnogi su plakali od sreće, zahvalni Jehovi za ovaj veoma značajan događaj.

PERIOD NAGLOG PORASTA

Nakon razdoblja komunizma ostvaren je veliki napredak u delu propovedanja u Letoniji. Međutim, Naša služba za Kraljevstvo na letonskom nije izlazila sve do 1995, tako da je trebalo poboljšati prezentacije koje su braća iznosila u službi propovedanja. Ali, Svedoci su taj nedostatak nadoknadili svojom revnošću. Dace Škipsna opisuje kako je prvi put čula za biblijsku istinu: „Na uličnom kiosku kupila sam 1991. jednu knjigu o paklu i zagrobnom životu. Napravila sam nekoliko koraka kada sam začula jedan glas iza sebe koji je rekao: ’Kupili ste otrov!‘

„Od ovih reči sam se na mestu skamenila. Dvoje Jehovinih svedoka — jedan bračni par — predstavili su mi se  i započeli sa mnom razgovor o Bibliji. U stvari, razgovarali smo skoro o svemu: hadu, geheni, Božiću, krstu i na kraju, o poslednjim danima! Moram priznati da su mi neke stvari bile nejasne, ali mi se ipak svidelo ono što sam čula. Razmenili smo brojeve telefona i tokom narednih sedmica ovaj bračni par Svedoka je odgovorio na moja mnogobrojna biblijska pitanja.“

„DRAGO MI JE ŠTO SE NISAM POVUKAO“

Janis Folkmanis je bio prvak u dizanju tegova u SSSR-u, a na poslednjem takmičenju na kom je učestvovao u martu 1993. postao je prvak Letonije. Janis kaže: „Godine 1992, jedan moj kolega Janis Cjelavs pozvao me je da prisustvujem njegovom biblijskom studiju. To mi je potpuno  promenilo život. Tri meseca nakon što sam postao prvak Letonije, postao sam objavitelj Kraljevstva. Krstio sam se u avgustu 1993. Kada sam svedočio u sali za vežbanje, to se nije dopalo mom treneru. Ali drago mi je što se nisam povukao. Moji prijatelji Eduards Ejhenbaums i Edgars Brancis objasniće zašto.“

Eduards priča: „Janis Folkmanis mi je ponudio da besplatno proučava Bibliju sa mnom. ’Ako je stvarno besplatno možemo odmah da počnemo‘, rekao sam. I zaista smo počeli! Ono što sam saznavao imalo je smisla, posebno učenje o uskrsenju, koje je bilo logičnije nego doktrina o besmrtnosti duše. Moja žena je takođe počela da proučava i 1995. smo se krstili.“

 Edgars kaže: „Janis je revno propovedao u sali za vežbanje. Četiri puta mi je ponudio da proučava Bibliju sa mnom i ja sam ga svaki put odbio. Međutim, uzeo sam časopise Kulu stražaru i Probudite se! i knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. U tom periodu sam se stalno pitao: ’Zašto bi jednog tako poznatog sportistu interesovala Biblija?‘ Na kraju je moja znatiželja nadvladala i ja sam počeo da proučavam. S kojim rezultatom? Krstio sam se 1995. i sada služim kao specijalni pionir.“

Neki su morali da savladaju loše navike da bi ugodili Bogu. Na primer, Ajvars Jackevičs je imao problem s alkoholom. On kaže: „Terevenka za vikend počela bi s pivom za doručak nakon čega bi usledila flaša votke. Dok sam jedne večeri u januaru 1992. bio kod kuće s rukom u zavoju i sav depresivan, razmišljao sam o samoubistvu. Dan ranije, dok sam bio pijan neko me je opljačkao. A sada sam čuo kako neko kuca na vrata. Bio je to jedan komšija — isti onaj koji je sa mnom u nekoliko navrata pričao o Bibliji. Razgovarali smo, i on se ponudio da proučava Bibliju sa mnom i ja sam prihvatio.

„Onim danima kada bismo proučavali, uzdržavao sam se od alkohola što mi je pomoglo da napredujem. Nakon što sam shvatio u kakvom se stanju mrtvi zaista nalaze i da neću goreti u paklenoj vatri — nešto čega sam se oduvek plašio — počeo sam da proučavam tri puta nedeljno. Za manje od četiri meseca postao sam nekršteni objavitelj. Međutim, Biblija nas upozorava da onaj ’ko misli da stoji pazi da ne padne.‘ Bio sam nepromišljen pa sam jedno veče proveo s lošim društvom, previše sam pio i ponovo razmišljao o samoubistvu. Ali Jehova je milosrdan i strpljiv, a i neka brižna braća su došla da me ohrabre. Kakva je samo lekcija bilo to iskustvo! Krstio sam se 1992. i danas sam član letonske betelske porodice (1. Kor. 10:12; Ps. 130:3, 4).“

Maris Kruminiš, koji takođe služi u Betelu, morao  je da napravi velike promene u životu da bi služio Jehovi. „Nakon što sam odslužio vojsku“, objašnjava Maris, „postao sam razočaran životom. Kasnije su me izbacili s fakulteta jer nisam dolazio na predavanja. Bio sam bez ikakvog cilja, upleo sam se u kriminal i jedne noći su me uhapsili nakon što sam se napio i potukao. Dok sam sedeo u ćeliji, razmišljao sam o zakonima koje sam prekršio i zaključio da mnogi od njih zapravo potiču od Božjih zakona. Prvi put u životu pomolio sam se Bogu za oproštaj i obećao da ću tragati za njim.

„Nakon što sam pušten iz zatvora, odlazio sam u različite crkve ali svaki put bih se razočarao. Tako sam počeo da čitam Bibliju i neke druge religiozne knjige. Godine 1990. dok sam putovao vozom sreo sam jednog bivšeg školskog druga i saznao da je Jehovin svedok. Tokom tog kratkog putovanja Jehova mi je otvorio srce dok sam slušao mog starog druga kako mi objašnjava šta je Božja namera za čovečanstvo i šta je uzrok patnje u svetu. Počeo sam da proučavam Bibliju i 1991. sam postao objavitelj  Kraljevstva. Krstio sam se 1992. Godinu dana kasnije postao sam član letonske betelske porodice, a 1995. sam se oženio Simonom, pionirkom iz Finske.“

Edgars Endzelis je bio student prava. „Početkom 1990-ih“, kaže Edgars, „bila je na pomolu politička promena. Studirao sam na pravnom fakultetu u Rigi. Mnogi studenti su raspravljali o svrsi života. Ja sam čitao knjige o filozofiji i istočnjačkim religijama. Takođe sam se bavio jednom vrstom borilačkih veština koja se zove aikido. Zatim smo moja žena Elita i ja došli u kontakt s Jehovinim svedocima.

 „Na prvom sastanku na kom smo bili, podjednako srdačno su nas dočekala i letonska i ruska braća. Ova istinska ljubav nas je duboko dirnula. Otprilike u isto vreme, iznenadilo me je kada je moj učitelj aikida izjavio da samo oni koji praktikuju zen budizam mogu da postanu učitelji aikida. Nakon toga prestao sam da se bavim aikidom! Nedugo zatim, ošišao sam svoju dugu kosu i u martu 1993. Elita i ja smo se krstili. Otada sam imao prednost da koristim svoje znanje iz pravosuđa da bih pomogao ’u odbrani i zakonskom potvrđivanju prava na propovedanje dobre vesti‘ (Fil. 1:7).“

 HRIŠĆANSKA VERA NA ISPITU

Četiri studentkinje muzičke akademije u Jelgavi doživele su ispit svoje vere kada je 1993. njihov hor bio izabran da peva na jednoj priredbi povodom Dana nezavisnosti. Iako su bile mlade u istini, ove devojke su bile odlučne da ugode Bogu. Zbog toga su pisale dirigentu hora s poštovanjem tražeći odobrenje da ne učestvuju na toj priredbi zbog svoje hrišćanske savesti. Kako je on reagovao? Roditeljima tih devojaka je napisao jedan ultimatum u kom je rekao da će, ukoliko ne budu pevale na toj priredbi, biti izbačene s akademije. Poput tri drevna Jevreja i te devojke su bile poslušne Jehovi (Dan. 3:14, 15, 17; Dela 5:29).

Jedna od njih bila je Dace Puncule. Ona se priseća: „Ono što nam je pomoglo da ostanemo verne bila je molitva  Bogu i podrška braće. Bile smo izbačene, ali nikada nisam zažalila što sam zadržala čvrst stav za istinu. U stvari, Jehova je dobro brinuo o meni. Nakon samo nekoliko meseci pronašla sam posao u jednoj advokatskoj firmi, a iskustvo koje sam tamo stekla kasnije mi je koristilo u Betelu gde služim od 2001.“

Neki su svoju besprekornost branili kada su se suočili s pitanjem krvi. Elena Godlevskaja, jedna 17-godišnjakinja, zadobila je višestruke prelome karlice kada ju je 6. septembra 1996. udario automobil. Kao duhovno zrela osoba Elena je u srcu bila odlučna da se uzdržava od upotrebe krvi (Dela 15:29). U to vreme većina lekara u Letoniji nije bila upoznata s beskrvnim metodama, tako da su lekari koji su je lečili odbili da izvrše operaciju. Zatim, oko nedelju dana kasnije dva lekara su u toku noći nasilno dala Eleni transfuziju krvi i ona je umrla.

Elenina majka Marina tada nije bila Svedok. Marina kaže: „Bila sam zadivljena kako je moja ćerka imala jaku veru u Jehovu i njegova obećanja. Ostala je nepokolebljiva.“ Marina, koja je sada krštena, i njena porodica jedva čekaju da zagrle Elenu kada bude uskrsnula (Dela 24:15).

DUHOVNO ZRELA BRAĆA UDOVOLJAVAJU JEDNOJ VAŽNOJ POTREBI

Naglim porastom broja objavitelja pojavila se potreba za duhovno zrelom braćom koja će predvoditi skupštine. Godine 1992, trojica braće iz Sjedinjenih Država koji su govorili letonski dobili su mogućnost da služe kao misionari u Letoniji. To su bili Valdis Puriniš i Alfreds Elksnis, sa suprugama Lindom i Doris, i brat Ivars Elksnis. Svih petoro je stiglo u Rigu u julu 1992. Njihov četvorosobni stan je postao misionarski dom, skladište literature i prevodilački centar.

Dobar smisao za humor pomaže osobi kada uči strani jezik. „Dok sam proučavala Bibliju s dve mlade žene“, priča Doris Elksnis, „pokušavala sam da im objasnim  kako je Satana govorio s Evom preko jedne zmije. Međutim, upotrebila sam jednu letonsku reč koja zvuči jako slično reči za ’zmiju‘. S kakvim rezultatom? Rekla sam da je Đavo govorio preko jedne svinje!“

Iz Australije su 1994. došli Petar i Džin Luters. Petar, koji se krstio 1954, rođen je u Letoniji, ali je odrastao u Australiji. Nažalost, Džin, koju su mnogi voleli zbog njene ljubavi i dobrote, umrla je 1999. Petar je odlučio da ostane u Letoniji i sada služi u Odboru podružnice. „Kada smo stigli“, kaže on, „zapazili smo da su naša letonska braća revni propovednici. Međutim, skupštine još uvek nisu imale svoja područja, i neki delovi Rige nisu bili obrađivani. Takođe je samo nekoliko skupština imalo raspored za redovna javna predavanja. Morali smo se brzo pozabaviti sa oba ova problema.“

MISIONARI IZ ŠKOLE GALAD PRUŽAJU POMOĆ

Prvi misionari koji su bili obučeni u Galadu pristigli su početkom 1993. Bračni parovi iz Švedske, Anders i Agneta Berglund i Tornji i Lena Fridlund, bili su dodeljeni u Jelgavu, grad s preko 60 000 stanovnika i 28 objavitelja. „Nakon što smo stigli“, priča Anders, koji je sada član Odbora podružnice, „pridružili smo se braći u službi propovedanja i potpuno smo se zaokupili time! Nekim danima se dešavalo da smo s njima doslovno trčali s jednog studija na drugi oko sedam ili osam sati bez pauze za obrok! Njihova revnost je bila zarazna. Mnoge od tih osoba koje su proučavale sada i same služe punovremeno.“

Tornji Fridlund se priseća: „Nakon tromesečnog kursa jezika osećali smo se spremni da i sami vodimo razgovore s ljudima. Izabrali smo područje na kome se nije propovedalo još od Drugog svetskog rata, ali ljudi nisu reagovali pozitivno. Da li je naš pristup bio pogrešan? Nakon što smo razgovarali o tome, pokušali smo s drugačijim pristupom — da čitamo jedan stih na svakim vratima. Posle toga, započeli smo nekoliko studija.“

 U aprilu 1995. počeli su da pristižu još neki misionari koji su završili Galad. Među njima su bili Basa i Hajdi Bergman iz Finske, koji sada služe u putujućoj službi na ruskom govornom području. „Zamolio sam neku tamošnju braću da me isprave kada bih u službi propovedanja nešto pogrešno izgovorio“, kaže Basa. „I oni su to rado prihvatili, spontano su me ispravljali ne samo u službi propovedanja već i tokom sastanaka! Danas mi pričinjava veliko zadovoljstvo kada čujem braću kako kažu: ’Basa je postao jedan od nas.‘“

Karsten i Jani Ajstrup iz Danske služili su zajedno u Letoniji dok Jani, koja je imala tridesetak godina, nije umrla od raka. „Najbolji način na koji mogu da pokažem cenjenje Jehovi je taj da nastavim da verno obavljam svoju misionarsku dodelu“, kaže Karsten. Kakav su samo primer takva braća!

POMOĆ BRAĆE KOJA SU ZAVRŠILA ŠKOLU ZA OBUČAVANJE NAIMENOVANE BRAĆE

Početkom 1994. godine, više od 20 onih koji su završili Školu za obučavanje naimenovane braće iz Velike Britanije, Nemačke i Poljske dodeljeni su u Letoniju. Prvi koji su stigli bili su Majkl Udsen i Jes Kjer Nilsen iz Danske. Oni su bili dodeljeni u industrijski grad Daugavpils, drugi po veličini grad u Letoniji.

Jes priča: „Jednog hladnog januarskog popodneva krenuli smo za Daugavpils, koji se nalazi oko 240 kilometara jugoistočno od Rige. U stvari, u Rigi je padao sneg kada smo ušli u jedan stari kombi koji je bio pun literature. Brat koji je vozio nije govorio engleski, a mi nismo govorili ni letonski ni ruski. Na otprilike svakih 50 kilometara on bi zaustavio vozilo i nešto čeprkao oko motora. Jedno sigurno nije popravljao a to je bilo grejanje jer je unutra bilo isto toliko hladno kao i napolju! Ipak, preživeli smo tu vožnju po veoma neravnom putu i oko ponoći pristigli u Daugavpils. U to vreme u gradu je  bilo oko 16 objavitelja. Do kraja sledeće godine taj broj se skoro udvostručio.“

PREVOĐENJE NA LETONSKI

Pre 1992. literatura je bila dostupna uglavnom na ruskom, koji govori većina Letonaca. Ipak, mnogi su bili vezani za svoj maternji jezik. „Vredno je zapaziti“, stoji u jednom izveštaju, „da među nekoliko stotina novih objavitelja ima nekih koji su vešti u prevođenju te stoga možemo videti kako Božji sveti duh pruža vođstvo u tom delu ovoj spremnoj mladoj braći i sestrama.“

Zahvaljujući vrednom radu tih prevodilaca, u januaru 1995. počela je da izlazi Kula stražara na letonskom i to jednom mesečno, a u januaru 1996. polumesečno. Meću publikacijama koje su sada dostupne na letonskom nalaze se i neke knjige, brošure i časopis Probudite se!

Početkom 1993. godine prevodilački tim se preselio iz jedne skučene prostorije u misionarskom domu u Rigi u jedan stan u ulici Brivibas. Zatim su se u avgustu 1994. preselili u renovirane kancelarije u Betelu u ulici Mijera br. 40. Kako su braća dobila svoj novi posed?

VELIKODUŠAN POKLON

Georg Hakmanis i njegova žena Zigrid napustili su Letoniju kao izbeglice tokom Drugog svetskog rata. Taj bračni par je upoznao istinu u Londonu i krstili su se 1951. Naredne godine su imigrirali u Sjedinjene Države, a 1992. su se vratili u Letoniju na period od pet godina.

Nakon što je 1991. Letonija istupila iz Sovjetskog Saveza, ljudi su mogli da traže povraćaj svoje imovine koju im je država oduzela. Zigrid i njena sestra, koja je takođe Svedok, čuvale su porodične dokumente više od 50 godina, tako da su mogle da dobiju imovinu u ulici Mijera br. 40. Nakon što su je dobile, velikodušno su je darovale Jehovinoj organizaciji. Braća su tu zgradu preuredila u četvorospratni prevodilački centar sa smeštajem za 20 osoba.

 Milton Henšel, jedan od tadašnjih članova Vodećeg tela, prisustvovao je posvećenju tog objekta 20. avgusta 1994. Dok je bio u poseti predložio je braći da kupe susedno imanje u ulici Mijera br. 42, u okviru kog je bila i jedna petospratnica. Vlasnik, koji je živeo u Sjedinjenim Državama, pristao je da ga proda. Ova zgrada je takođe bila potpuno renovirana, a betelska porodica je porasla na 35 članova. Otada, daljnje proširenje  omogućilo je više kancelarija i soba za ukupno 55 betelita.

ZAKONSKO PRIZNANJE

Još uvek ima poteškoća što se tiče zakonskog priznanja dela propovedanja u Letoniji. Zvaničnici su 1996. iskoristili neprijateljske novinske izveštaje o Eleni Godlevskoj kao osnovu za odbijanje zahteva za registraciju. Jedan član parlamenta je čak spomenuo da bi naše delo moglo biti zabranjeno! Ipak, braća su nastavila da kontaktiraju sa zvaničnicima i da im objašnjavaju prirodu našeg dela. Konačno, 12. oktobra 1998. predsednik Nacionalne kancelarije za ljudska prava objavio je zakonsku registraciju dve skupštine — Riga Centar i Riga Tornjakalins — na probni period od godinu dana. Mesec dana kasnije, skupština u Jelgavi je registrovana na sličan način.

Letonski zakon zahteva da se nove skupštine svake godine ponovo registruju. Da bi se dobila trajna registracija, najmanje deset skupština mora da se registruje tokom perioda od deset godina. U međuvremenu, oni koji su čekali na registraciju mogli su da se sastaju bez mešanja države.

PRONALAŽENJE MESTA ZA SASTANKE

Nagli porast tokom 1990-ih zahtevao je veća mesta gde će se održavati sastanci. U Daugavpilsu je 1997. godine na javnoj aukciji bio ponuđen jedan pogodan posed i braća su bila jedina koja su želela da ga kupe. Renoviranje je započelo u decembru 1998. i osam meseci kasnije više od 140 tamošnjih objavitelja sa oduševljenjem se okupilo u svojoj Dvorani Kraljevstva.

Prva Dvorana Kraljevstva koja nije bila renovirana, već u potpunosti izgrađena završena je 1997. u gradu Jurmali. Kvalitet rada je ostavio tako snažan utisak na jednog tamošnjeg čoveka koji je proučavao Bibliju da je on pitao Svedoke da i njemu sagrade kuću! Naravno, braća nisu pristala na to objasnivši mu da je svrha njihovog  rada religiozna, a ne komercijalna. U međuvremenu, braća u Tornjakalinsu, predgrađu Rige, kupili su po nižoj ceni jedan bioskop koji je izgoreo. Do avgusta 1998. ta izgorela građevina bila je pretvorena u kompleks od dve prelepe Dvorane Kraljevstva!

POMOĆ IZ FINSKE

Braća iz Finske su učinila mnogo toga da bi poduprla delo propovedanja u Letoniji, čak su i nadgledala tamošnje delo od 1992. do 2004. U Finskoj se takođe štampa sva literatura za Letoniju i tokom godina su iz Finske poslata mnoga iskusna braća da bi pomogla u davanju smernica. Među njima je bio i Juha Hutunen i njegova žena Tajna, koji su došli u Letoniju 1995. Juha sada služi u Odboru podružnice. Ruben i Ula Lind, koji su ukupno proveli preko 80 godina u punovremenoj službi, takođe su dali veliki doprinos delu propovedanja. Brat Lind je četiri godine služio u letonskom Odboru zemlje pre nego što se vratio u Finsku.

Osim toga, preko 150 braće iz Finske pružilo je pomoć u različitim građevinskim projektima. Zahvaljujući svem tom radu koji je obavljen s ljubavlju i Jehovinom bogatom blagoslovu u službi propovedanja koju vrše objavitelji, pioniri i misionari, Letonija je 1. septembra 2004. postala podružnica.

POSEBNE PROPOVEDNIČKE AKCIJE

Većina objavitelja u Letoniji živi u većim i manjim gradovima i njihovoj okolini. Početkom 2001. skupštine su dobile jedno pismo u kom se objavitelji pozivaju da iskoriste deo svog godišnjeg odmora da bi učestvovali u posebnoj propovedničkoj akciji u zabačenim područjima. Devedeset i tri objavitelja koja su se prijavila bila su podeljena u devet grupa i njima je bio dodeljen veliki broj manjih mesta i sela.

Vjačeslavs Zajcevs, član betelske porodice, koristio je svoj godišnji odmor da bi mogao da učestvuje u ovoj akciji.  „Bila je to predivna mogućnost da se bolje upoznam s braćom i sestrama“, kaže on. „Nakon službe propovedanja, uživali smo u zajedničkom obroku, pričali iskustva i pravili planove za sledeći dan. Zatim smo igrali fudbal i osvežili se u jednom jezeru. Bila je to predslika Raja.“

Braća su provela 4 200 sati u službi propovedanja, u proseku više od 41 sat po objavitelju, uručili su preko 9 800 primeraka literature, izvršili 1 625 naknadnih poseta i započeli 227 biblijskih studija. Otada se svake godine organizuju slične akcije.

MNOGI NALAZE PUT KA PRAVOJ SLOBODI

Naša priča je započela s Ansom Insbergom, Letoncem koji je jedne vedre noći na moru izlio svoje srce Bogu. Ans je želeo da pronađe ljude koji su obožavali Boga „duhom i istinom“ (Jov. 4:24). Jehova je čuo tu iskrenu molbu. Otada su preko 2 400 ljudi iskrenog srca iz Letonije upoznali istinu o Bogu i skoro još toliko njih proučava Bibliju. Ima još puno toga da se uradi! (Mat. 9:37, 38).

Jehovini svedoci u Letoniji jedva čekaju da pomognu svima koji tragaju za istinskom slobodom, ne time što će ih upućivati na ono što predstavlja Spomenik slobode u ulici Brivibas, već time što će ih usmeravati na Božje Kraljevstvo. Uskoro će oni koji čeznu za tim Kraljevstvom i koji obožavaju Jehovu „duhom i istinom“ biti oslobođeni svakog bola i patnje. Da, oni će doživeti savršenu slobodu — „slavnu slobodu Božje dece“ (Rimlj. 8:21).

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 190. strani]

„Nikada neću zaboraviti svoje krštenje. Bilo je to u toku noći u jednoj ledeno hladnoj reci. Telo mi je drhtalo od hladnoće, ali sam bila veoma srećna.“

[Istaknuti tekst na 203. strani]

’Začula sam jedan glas iza sebe koji je rekao: „Kupili ste otrov!“‘

 [Okvir/Mape na stranama 184, 185]

Letonija

Prirodne odlike

Letonija se prostire na oko 450 kilometara od istoka ka zapadu i 210 kilometara od severa prema jugu. Oko 45 procenata zemlje pokrivaju šume. Ovo područje nastanjuju sledeće životinjske vrste: dabrovi, jeleni, losovi, risovi, vidre, foke, divlje svinje i vukovi. Ovde žive i mnoge vrste ptica uključujući i crne rode, čaplje, slavuje i detliće.

Stanovništvo

Od 2,3 miliona stanovnika više od trećine živi u glavnom gradu Rigi. Glavne religije su luteranska, rimokatolička i ruska pravoslavna religija. Međutim, većina Letonaca se izjašnjava da nisu religiozni.

Jezik

Glavni jezici su letonski, kojim govori oko 60 posto stanovništva, i ruski, kojim govori preko 30 posto stanovništva. Mnogi govore više od jednog jezika.

Privreda

Blizu 60 posto stanovništva radi u uslužnim delatnostima, dok je ostalih 40 posto zaposleno u fabrikama i poljoprivredi.

Ishrana

Od poljoprivrednih kultura zastupljeni su: ječam, krompir, šećerna repa i različite vrste povrća i žitarica. Od domaćih životinja uzgajaju se goveda, koze, svinje i ovce. Takođe ima i mnogo živine.

Klima

Vlažnost je visoka i dani su pretežno oblačni. Leta su umerena, a zime nisu ekstremno hladne.

 [Mapa]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ESTONIJA

RUSIJA

LETONIJA

Valmijera

RIGA

Jurmala

Sloka

Tukum

Ventspils

Kuldiga

Lijepaja

Vajnjode

Jelgava

Daugavpils

LITVANIJA

BALTIČKO MORE

Riški zaliv

[Slika]

Riga

 [Okvir/Mapa na 186. strani]

Četiri letonske oblasti

Letonija je podeljena na četiri glavne geografske i kulturološke oblasti, od kojih svaka ima posebne karakteristike i lepotu. Centralno-vidzemska visoravan, koja se graniči s Riškim zalivom, najveća je oblast i u njoj se nalaze gradovi Siguld i Cesis s mnogim drevnim zamkovima, kao i glavni grad Letonije, Riga. Na istoku je Latgaljska visoravan sa nizijama i plavičastim jezerima i drugim gradom po veličini u zemlji, Daugavpilsom. Zemgaljska nizija, nazvana žitnicom Letonije, smeštena je južno od Zapadne Dvine, koja teče od Belorusije kroz Letoniju prema Riškom zalivu. U ovoj oblasti se nalaze dva raskošna zamka u baroknom stilu koje je projektovao italijanski arhitekta Rastreli, koji je takođe projektovao Zimski dvorac u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Četvrta je Kurzemska visoravan, bogata njivama, šumama i plažama. Ona obuhvata obalu Baltičkog mora, gradove Ventspils i Lijepaju i mnoga ribarska mesta.

[Mapa]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

CENTRALNO- -VIDZEMSKA VISORAVAN

LATGALJSKA VISORAVAN

ZEMGALJSKA NIZIJA

KURZEMSKA VISORAVAN

 [Okvir/Slike na stranama 192, 193]

Svedočenje koje je jednom svešteniku i meni promenilo život

ANA BATNJA

ROĐENA: 1958.

KRŠTENA: 1977.

NEKI PODACI: Odgajana u hrišćanskoj porodici u Ukrajini, proučavala je s 30 osoba koje su se na kraju krstile; sada služi kao specijalni pionir.

KADA sam čula da u Letoniji postoji potreba za objaviteljima, 1986. sam se preselila tamo. Nismo mogli da javno propovedamo tako da sam svoju Bibliju krila u torbi s namirnicama i prilazila sam ljudima u parkovima i na drugim javnim mestima. Usredsredili smo se na nadu u Kraljevstvo i koristili smo svoje Biblije samo onda kada bi neko pozitivno reagovao. Plašeći se rođaka ili komšija, ljudi su nas retko kad pozivali da uđemo u njihove domove, tako da smo sa zainteresovanim osobama obično proučavali na drugim mestima gde smo se dogovorili.

Literature je bilo veoma malo. U stvari, nekoliko godina je naša skupština imala samo jedan primerak knjige Istina koja vodi do večnog života na ruskom, koja je bila pomoćno sredstvo za proučavanje Biblije. U službi propovedanja smo dobro koristili ono što smo naučili iz nje, ali sama knjiga nikada nije bila iznesena van skupštine!

Dok sam s jednom sestrom svedočila u blizini crkve, naišle smo na jednog sveštenika koji se zvao Petar Batnja. Da bismo započele razgovor s njim, pitale smo ga gde možemo da kupimo Bibliju. „I mene zanima Biblija“, odgovorio je. Zatim je usledio veoma prijatan razgovor. Narednog dana, našle smo se s njim u obližnjem parku i pokazale mu spisak tema u knjizi Istina i upitale ga o čemu bi želeo da razgovaramo. Izabrao je temu „Običaji koji se ne dopadaju Bogu“. Taj razgovor se pokazao delotvornim i on je počeo redovno da proučava Bibliju i na kraju je postao brat.

Petar je drugim sveštenicima s kojima je radio postavljao biblijska pitanja, a onda je shvatio da ne znaju da mu objasne ni osnovna biblijska učenja, dok je on znao mnoga od njih! Ubrzo nakon toga, Petar je napustio svoj sveštenički poziv i predao svoj život Jehovi.

Petar i ja smo se venčali 1991. i započeli s pionirskom službom. Nažalost, samo nekoliko godina kasnije on je poginuo u jednoj nesreći. Šta mi je pomoglo da to podnesem? U velikoj meri mi je pomoglo to što sam se potpuno posvetila službi propovedanja, pomažući drugima da upoznaju ’Boga svake utehe‘ (2. Kor. 1:3, 4). U stvari, 1997. imala sam prednost da budem naimenovana za specijalnog pionira.

[Slika]

Petar

[Okvir/Slike na stranama 200, 201]

Žarko sam želela jednu pravednu vladavinu

INDRA REJTUPE

ROĐENA: 1966.

KRŠTENA: 1989.

NEKI PODACI: Bivša komunistkinja, počela s pionirskom službom 1990. i proučavala s više od 30 osoba koje su se na kraju krstile.

DOK sam odrastala nisam verovala ni u Boga ni u Bibliju. Ipak, uvek sam se trudila da se zalažem za ono što je pravedno i nikada nisam razumela zašto su svi ljudski pokušaji da se uspostavi dobra i pravedna vladavina bili bezuspešni.

Kada sam se prvi put susrela s Jehovinim svedocima, bila sam iznenađena onim što su mi pokazali iz Biblije. Ono što su govorili imalo je smisla! Dirnulo me je kada sam saznala za Božje Kraljevstvo i za pravdu za koju se Isus zalagao. Krstila sam se 1989. u jednom jezeru i šest meseci kasnije počela sam da služim kao opšti pionir. U to vreme moj muž i ja smo dobili dete. Kasnije smo dobili blizance. Moj muž Ivan je takođe Jehovin svedok i uz njegovu podršku punu ljubavi uspela sam da nastavim s punovremenom službom.

Dok su deca bila mala, često bih neformalno svedočila na ulici ili u nekom parku. U stvari, blizanci su mi bili od velike pomoći jer su izazivali znatiželju kod ljudi, koji su tada bili opušteniji i spremniji za razgovor.

Kada sam jednom prilikom svedočila u jednom parku u Rigi, upoznala sam jednu gospođu po imenu Ana. Sedela je na klupi i čekala na početak koncerta za koji je kupila kartu. Međutim, toliko je želela da sazna više o biblijskoj nadi za čovečanstvo da nije otišla na koncert. Zajedno smo čitale biblijske stihove i dogovorile se da se u tom parku ponovo nađemo. Šest meseci kasnije, Ana (desno) postala je naša sestra i sada služi u Betelu u prevodilačkom timu. Moje srce se preliva radošću kada razmišljam o tome koliko je Jehova blagoslovio moju službu.

[Slika]

S mojom porodicom

[Okvir/Slika na stranama 204, 205]

Kao da su mi pročitale misli

ANDREJ GEVLJA

ROĐEN: 1963.

KRŠTEN: 1990.

NEKI PODACI: Prikazan na slici sa svojom ženom Elenom, služi kao pionir, zamenik putujućeg nadglednika i nadglednik grada.

U VOZU na putu ka Rigi u januaru 1990. dve žene su me upitale da li sam ikada čitao Bibliju. Kao da su mi pročitale misli, jer sam odavno želeo da pročitam Bibliju ali nisam mogao da je nabavim. Tim ženama, od kojih je jedna bila Indra Rejtupe, dao sam svoju adresu i broj telefona. (Vidi okvir na stranama 200-201.) Nekoliko dana kasnije pojavile su se na mojim vratima, a ja sam ih s nestrpljenjem očekivao. Na mene je snažan utisak ostavilo to što su vešto koristile Bibliju da bi odgovorile na moja pitanja. Ubrzo nakon toga, Petar Batnja, punovremeni propovednik koji je nekada bio sveštenik, započeo je da proučava Bibliju sa mnom. (Vidi okvir na stranama 192-193.)

Četiri meseca kasnije prvi put sam prisustvovao sastanku Svedoka. Tokom leta sastanci su održavani jednom mesečno u jednoj šumi, i to od 10 sati ujutro do 6 sati popodne. Braća su razmatrala izabrane delove iz Teokratske škole propovedanja i Poučavanja za hrišćansku službu i obično bi se neko krstio, što je značilo da smo imali govor za krštenje pre podnevne pauze.

Znanje o Bibliji i bratska ljubav koja je bila očigledna na tim sastancima ispunili su me radošću. Želeo sam da se što pre krstim. Ta prilika mi se ukazala krajem avgusta iste godine i krstio sam se u jednom jezeru.

Početkom 1990-ih, proučavao sam Bibliju s nekoliko osoba u svom ateljeu. Neki od njih su postali moja duhovna braća. Godine 1992. Jehova je u velikoj meri povećao moju radost, naime moja draga žena Elena postala je moja duhovna sestra.

[Okvir/Slike na stranama 208, 209]

Nakon 50 godina ponovo kod kuće

ARIJA B. LEJVERS

ROĐENA: 1926.

KRŠTENA: 1958.

NEKI PODACI: Poreklom Letonka, živela je u nekoliko zemalja pre nego što se vratila u Letoniju da bi tamo služila zbog veće potrebe za objaviteljima Kraljevstva.

TOKOM Drugog svetskog rata, otac je odlučio da naša porodica uzme sve svoje stvari i napusti Letoniju. Kasnije sam se udala i sa mužem se preselila u Venecuelu. Tamo sam prvi put srela Jehovine svedoke i prihvatila da u svom domu proučavam Bibliju s jednom sestrom misionarkom. Proučavale smo na nemačkom. Kada sam počela da dolazim na sastanke, naučila sam španski, koji je zvanični jezik u Venecueli.

Godine 1958. naša porodica se preselila u Sjedinjene Države i ja sam se krstila dva meseca kasnije. Nakon smrti mog muža, ćerka i ja smo se preselile u Španiju gde sam služila kao pionir. U to vreme je vladao diktator general Franko, a ponizni, bogobojazni ljudi su imali žeđ za istinom. Tokom 16 godina koje sam provela u Španiji imala sam prednost da proučavam Bibliju sa oko 30 osoba koje su se na kraju krstile.

Nakon pada komunizma u SSSR-u 1991. godine, posetila sam Letoniju i uvidela da je tamo velika potreba za objaviteljima Kraljevstva. Moj davno željeni cilj da se vratim u svoju domovinu da bih služila kao pionir ostvario se 1994. — tačno 50 godina nakon što sam otišla.

U Letoniji je polje zaista bilo zrelo za žetvu. Na primer, svedočila sam jednom čoveku koji je zatražio jednu od naših knjiga. Rekao je da se njegova ćerka zanima za duhovne stvari i da želi da tu knjigu da njoj. Dobila sam njenu adresu, započele smo da proučavamo Bibliju i za godinu dana ona se krstila. Zahvaljujem Jehovi što mi je dao prednost i snagu da budem pionir u mojoj domovini nakon tako dugog perioda.

[Slika]

Kada sam imala 20 godina

 [Tabela/Grafikon na stranama 216, 217]

ZNAČAJNI DOGAĐAJI Letonija

1920.

1916: Krstio se mornar Ans Insberg. Posle Prvog svetskog rata on piše kratke članke u letonskim novinama u kojima objavljuje Božje Kraljevstvo

1926: Otvoreno predstavništvo u gradu Rigi

1928: Objavljena brošurica Sloboda za sve ljude, prva publikacija na letonskom. Kolporteri stižu iz Nemačke

1931: Persi Danam postaje nadglednik predstavništva

1933: Registrovan International Bible Students Association (IBSA)

1934: Vlasti zatvaraju predstavništvo IBSA

 Od 1939. do 1992. ne postoje izveštaji službe propovedanja

1940.

1940: Letonija postaje deo Sovjetskog Saveza; Danamovi moraju da odu

1951: Svedoci prognani u Sibir

1960.

1980.

1991: Letonija zadobija političku nezavisnost

1993: Stižu prvi misionari iz Galada

1995: Kula stražara izlazi jednom mesečno na letonskom

1996: U Rigi osnovan Odbor zemlje

1997: Prva potpuno nova Dvorana Kraljevstva sagrađena u Jurmali

1998: Zakonski priznate dve skupštine u Rigi

2000.

2001: Organizovana prva posebna propovednička akcija

2004: Letonija 1. septembra postaje podružnica

2006: Završeno proširenje podružnice; u Letoniji ima preko 2 400 aktivnih objavitelja

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

2 000

1 000

1920 1940 1960 1980 2000

 [Slika na celoj 176. strani]

[Slika na 178. strani]

U ovoj zgradi je 1926. bilo otvoreno prvo predstavništvo Istraživača Biblije u Rigi

[Slika na 178. strani]

„Sloboda za sve ljude“ donela je radosnu vest 1928. u Letoniju

[Slika na 178. strani]

Ris Tejlor

[Slika na 180. strani]

Ferdinand Fruk, kršten 1927.

[Slika na 180. strani]

Hajnrih Cek i njegova žena Elsa ispred svoje radnje u Lijepaji

 [Slike na 183. strani]

Edvin Ridžvel (levo) i Endru Džek krišom su unosili literaturu u Letoniju

[Slika na 183. strani]

Persi i Medž Danam

[Slika na 183. strani]

Osoblje predstavništva i drugi Svedoci 1930-ih

[Slika na 191. strani]

Spisak Svedoka koje je 1950. KGB uhapsio. Mnogi su poslati u Sibir

[Slika na 191. strani]

Sibir početkom 1950-ih

 [Slika na 194. strani]

Na većim skupovima kao što je ova sahrana, braća su slušala biblijske govore

[Slika na 194. strani]

Pauls i Valija Bergmanis prevodili su „Kulu stražaru“ na letonski, pišući je svojeručno u školskim vežbankama

[Slika na 194. strani]

Koristeći mikrofilm (prikazan u prirodnoj veličini) braća su razvijala, umnožavala i distribuisala „Kulu stražaru“

[Slike na 197. strani]

Teofilija Kalvite, jedna medicinska sestra, upoznala je istinu od Pauline Serove

[Slika na 199. strani]

Jurij Kaptola 1981. godine

[Slika na 199. strani]

Danas, ispred zatvora gde je odležao svoju zatvorsku kaznu

[Slike na 202. strani]

Kongres 1998. „Božji put života“, prvi koji je održan u Letoniji, na kom je bio i sektor na znakovnom jeziku

[Slike na 207. strani]

Tri meseca nakon što je Janis Folkmanis postao šampion Letonije u dizanju tegova, postao je objavitelj Kraljevstva

[Slike na 207. strani]

Kada je bio u zatvoru, Maris Kruminiš se prvi put molio Bogu

[Slika na 210. strani]

Dace Puncule je izbačena iz škole jer je odbila da peva nacionalističke pesme

[Slika na 210. strani]

Elena Godlevskaja je umrla nakon što joj je nasilno data transfuzija krvi

[Slika na 210. strani]

Putujući nadglednici i njihove žene duhovno izgrađuju skupštine

 [Slika na 215. strani]

Letonska betelska porodica

[Slike na 215. strani]

Odbor podružnice 2006. godine

Petar Luters

Anders Berglund

Hanu Kankanpa

Juha Hutunen

[Slika na 215. strani]

Tri zgrade podružnice u ulici Mijera u Rigi

[Slike na 218. strani]

Jehovin narod u Letoniji sada može slobodno da propoveda

[Slike na 218. strani]

Ovaj izgoreli bioskop (levo) pretvoren je u kompleks od dve Dvorane Kraljevstva (dole)