Reinion

PRVI ljudi koji su ugledali Reinion bili su najverovatnije arapski trgovci koji su slučajno otkrili ovaj tropski raj. Nalik na zeleni dragulj u tamnoplavim vodama Indijskog okeana, ovo ostrvo se po raznolikosti i bogatstvu prirodnih lepota može meriti s čitavim kontinentima. Plaže s peskom vulkanskog porekla, bezbrojni vodopadi, kišne šume, bujno divlje cveće, doline u podnožju visokih planina, krševiti vulkanski vrhovi, zelenilom obrasli krateri ugašenih vulkana prečnika po više kilometara, kao i jedan aktivni vulkan — sve su to samo neka od obeležja Reiniona.

Iako žive na tako čudesnom ostrvu, mnogi njegovi žitelji uvideli su da postoji nešto još lepše od prirodnih lepota kojima su okruženi. Oni su zavoleli dragocene istine iz Božje Reči. Prvi objavitelj Kraljevstva koji je kročio na Reinion bio je misionar Robert Nizbet, koji je služio na obližnjem Mauricijusu. Bilo je to u septembru 1955. Iako je na Reinionu boravio samo nekoliko dana, Robert je kod mnogih probudio interesovanje za Bibliju, ostavio dosta literature i uspostavio veliki broj pretplata na Probudite se! Daljnji kontakt sa zainteresovanim osobama održavao je putem pisama.

Između 1955. i 1960, Robert Nizbet i zonski nadglednik Hari Arnot nekoliko puta su kratko boravili na ovom ostrvu. Francuska podružnica je 1959. zamolila Adama Lisjaka, penzionisanog rudara poljskog porekla koji je služio kao pionir na Madagaskaru, da poseti Reinion. Adam je to učinio i te godine je ceo decembar proveo na Reinionu. On je napisao: „Devedeset posto stanovnika su predani katolici, ali mnogi bi voleli da saznaju više o Božjoj Reči i o novom svetu. Sveštenstvo  pokušava da zaustavi širenje istine. Neko je rekao jednom pretplatniku na Probudite se! da sveštenik želi da pozajmi od njega našu knjigu ’Neka Bog bude istinit‘. ’Pozajmiću mu je ako lično dođe po nju‘, odgovorio je taj čovek. Sveštenik se nije pojavio.“

STIŽE POMOĆ IZ FRANCUSKE

Francuska podružnica koja je u to vreme nadgledala delo pozvala je sposobne objavitelje da se presele na Reinion. Na taj poziv se odazvala porodica Pegu — Andre, Žanin i njihov šestogodišnji sin Kristijan — kao i njihova rođaka Noemi Dure. Stigli su brodom u januaru 1961. Noemi, koju su zvali Mimi, služila je dve godine kao specijalni pionir, a zatim se vratila u Francusku.

Čim su počeli da propovedaju, naišli su na veliko interesovanje i čak su održavali sastanke u svojoj hotelskoj  sobi, u glavnom gradu Sen-Deniju. Kasnije su sastanke održavali u jednoj kući u koju su se preselili. Oko godinu dana nakon njihovog dolaska, novoformirana grupa je u Sen-Deniju iznajmila malu salu u koju je moglo da se smesti oko 30 osoba. Bila je to drvena građevina s krovom od talasastog lima, dva prozora s kapcima i jednim vratima. Nakon što su dobila dozvolu, braća su srušila unutrašnje zidove, napravila mali podijum i postavila drvene klupe bez naslona.

Jednog vedrog, tropskog nedeljnog jutra, limeni krov se pretvorio u pravi radijator i uskoro su svi prisutni bili obliveni znojem, naročito braća koja su bila na podijumu, samo nekoliko centimetara ispod krova. Pored toga, pošto je dvorana često bila dupke puna, mnogi su stajali napolju, slušajući program kroz otvorene prozore ili stojeći na vratima, zbog čega je unutra bilo još zagušljivije.

’PREZAPOSLENI SMO!‘

Uprkos tim neprilikama, svima je ukazivana srdačna dobrodošlica i krajem te prve godine na sastanke je redovno dolazilo oko 50 osoba. Broj objavitelja Kraljevstva porastao je na sedam, a bilo je 47 biblijskih studija! Neke zainteresovane osobe proučavale su dvaput nedeljno. „Zaista smo radosni, veoma radosni, ali i prezaposleni“, pisala su braća.

Među zainteresovanim osobama bila je Mirjam Andrijen, koja je počela da proučava Bibliju na Madagaskaru 1961. godine. Ona se seća da je malopre spomenuta dvorana takođe služila i kao privremena kongresna dvorana. Braća bi jednostavno napravila produžetak, nadstrešnicu od palminih grana. Tim prvim većim skupovima prisustvovalo je i do 110 osoba.

Na jednom većem skupu koji je održan u oktobru 1961. na Mauricijusu, kršteni su između ostalih David Suri, Marijana Lan-Ngo i Lisijen Vešo. Svi oni su imali veliki udeo u delu propovedanja. Sledeće godine, broj  objavitelja je porastao na 32, a svaki pionir je vodio čak 30 studija! Nedeljom je na sastanku bilo prisutno i do 100 osoba različitog etničkog porekla.

Mnogi žitelji Reiniona poreklom iz Indije pridržavaju se običaja koji predstavljaju spoj katoličkih i hinduističkih verovanja. Nekima je bilo veoma teško da prekinu s pređašnjim načinom postupanja. Ali strpljenje i dobrota Svedoka, kao i njihovo odlučno zastupanje onoga što je ispravno, često su vodili do dobrih rezultata. Na primer, iako je dve godine proučavala s jednom pionirkom, jedna žena je i dalje pripadala krivoj religiji, bavila se proricanjem sudbine i živela u vanbračnoj vezi. Pionirka je odlučila da taj studij preda drugoj sestri nadajući se da će ona pomoći toj ženi. „Posle nekoliko meseci“, napisala je kasnije ta sestra, „žena je počela da stiče dublje razumevanje i na moju veliku radost, prestala je da se bavi spiritizmom. Ali, još uvek je živela nevenčano. Rekla mi je da čovek s kojim živi neće da se obavezuje. Na kraju je odlučila da ostane s njim, tako da nisam imala drugog izbora nego da prekinem studij.

„Jednog dana sam srela tu ženu na ulici i ona me je pitala da li bi mogla ponovo da proučava. Rekla sam joj da može, pod uslovom da svoju iskrenost pokaže tako što će primenjivati ono što je već naučila. Posavetovala sam je da se moli Jehovi u vezi s tim, i ona me je poslušala. Zatim je skupila hrabrosti da otvoreno razgovara sa svojim partnerom. Na njenu veliku radost, složio se da se venčaju. Štaviše, i on je počeo da dolazi na sastanke s njom.“

Tokom službene 1963. godine, 11 puta je dostignut najveći broj objavitelja Kraljevstva, koji je na kraju iznosio 93. Reinion je tada imao dve skupštine i jednu grupu. U decembru 1962, na plaži u Sen-Žil-le Benu održano je prvo krštenje na ovom ostrvu i tada je kršteno 20 osoba. Sledećom prilikom, u junu 1963, krstilo se njih 38. Na Reinionu je 1961. odnos objavitelja prema broju stanovnika bio 1 naprema 41 667. Tri godine kasnije, iznosio je  1 naprema 2 286. Nema sumnje da je Jehova „dao da [seme istine] raste“ na ovom ostrvu koje se pokazalo plodnim u duhovnom pogledu (1. Kor. 3:6).

SVEDOČENJE O KRALJEVSTVU NA DRUGIM PODRUČJIMA

Do 1965 — samo četiri godine nakon što je prva porodica Svedoka došla na ostrvo — skupština u Sen-Deniju imala je više od 110 objavitelja koji su obrađivali tamošnje područje svake tri sedmice! S druge strane, ostala područja na Reinionu bila su skoro netaknuta. Kako je taj problem rešen? Braća su iznajmljivala autobuse i propovedala u drugim priobalnim gradovima kao što su Sen-Le, Sen-Filip i Sen-Pjer.

Putovanje do nekih područja trajalo je po nekoliko sati, tako da su braća kretala rano ujutro i vozila se putevima koji su uglavnom bili uski, strmi i krivudavi. Vožnja od Sen-Denija do Le Pora, koja danas traje 15 minuta, tada je bila dvočasovno mučenje. „Bila je potrebna vera da bi se išlo tim putem“, seća se jedan brat. Iako je kasnije izgrađen nov put, putovanje je ipak rizično zbog odrona. Na nekim mestima, planine se uzdižu skoro vertikalno pored puta, a obilne kiše ponekad prouzrokuju odron stena koje su teške više tona. Tokom godina je usled toga stradao veliki broj ljudi.

 „Kad sam imao oko osam godina“, priča Kristijan Pego, „naša grupa je ljudima koji žive na udaljenim područjima uručivala 400 do 600 časopisa Probudite se! Tada je Kula stražara bila zabranjena. Muževi nekih naših sestara koji nisu delili naša verovanja ali su bili prijateljski nastrojeni, rado bi išli na izlete sa svojim suprugama, ali nisu svedočili. Nakon službe propovedanja sledilo je druženje u prirodi, što je za nas decu bilo pravo uživanje. Nema sumnje da su te posebne prilike mnogo uticale na moj život.“

ORGANIZACIONE PROMENE UBRZAVAJU DELO

U maju 1963. na Reinion je prvi put došao jedan predstavnik svetske centrale. Bio je to Milton Henšel, koji je održao posebno predavanje pred 155 prisutnih. Tokom njegove posete, četiri objavitelja su naimenovana da kao specijalni pioniri brinu o skupštinama i propovedaju u područjima gde dobra vest još nije stigla. David Suri je bio poslat u Le Por, Lisijen Vešo u Sen-Andre, a Marijana Lan-Ngo i Noemi Dure (sada Tiseran) u Sen-Pjer.

Do 1964. za delo na ovom ostrvu bila je zadužena podružnica u Francuskoj, a od 1. maja te godine nadgledanje je  povereno podružnici s Mauricijusa. Uz to, na Reinionu je otvoreno skladište literature. U međuvremenu su objavitelji pozvani da obrađuju više nedodeljenih područja, a braća su bila podstaknuta da teže za skupštinskim odgovornostima kako bi novi koji dođu u istinu bili dobro zbrinuti u duhovnom pogledu. To je bilo sasvim razumljivo, jer se tokom službene 1964. krstilo 57 novih — na jednom skupu je krštena 21 osoba!

Prethodne godine je grupa iz Sen-Andrea podnela molbu da postane skupština. U molbi je pisalo: „Krajem juna 1963. imaćemo 12 krštenih objavitelja, uz mogućnost da u naredna dva meseca dobijemo 5-6 novih objavitelja. Braća vode 30 biblijskih studija.“ Molba je odobrena, a o skupštini su brinula dvojica braće — Žan Naso, kao skupštinski sluga, to jest predsedavajući nadglednik i Lisijen Vešo, kao njegov pomoćnik. Obojica su bila u istini nepune dve godine.

Tridesetosmogodišnji Žan, koji se krstio 1962, bio je nastavnik praktične nastave u jednoj tehničkoj školi i veoma sposoban građevinar. Bio je visok i krupan, imao je veliko srce, kao i dar i umeće da organizuje aktivnosti kojima se unapređuje delo propovedanja. U stvari, on je o svom trošku i na svom placu u Sen-Andreu sagradio drugu Dvoranu Kraljevstva na Reinionu. Bila je to stabilna i lepa drvena zgrada u kojoj je komotno moglo da se smesti više od 50 osoba. Od tada je na području za koje je prvobitno bila zadužena grupa iz Sen-Andrea osnovano osam skupština. Žan je verno služio Jehovi do smrti, 1997. godine.

Treća grupa koja je formirana početkom 1960-ih bila je u lučkom gradu Le Poru, a njoj su pripadale i zainteresovane osobe iz Sen-Pola, koji se nalazi oko osam kilometara južnije. Le Por je bio prepoznatljiv po jednostavnim drvenim kućama okruženim stabljikama mlečike nalik na kaktuse bez trnova. David Suri je iznajmio jednu kuću da bi se u njoj održavali sastanci. U decembru 1963, ta grupa  je podnela molbu da postane skupština. Sastojala se od 16 objavitelja, od kojih je 8 bilo kršteno. U proseku su provodili 22 i po sata mesečno u službi propovedanja. Samo su David i brat koji mu je pomagao vodili 38 biblijskih studija! Na javnom predavanju koje je tog istog meseca održao pokrajinski nadglednik, bilo je 53 prisutnih.

Grupi u Le Poru bili su dodeljeni i specijalni pioniri Kristijan i Žozet Bonkas. Kristijan se krstio u Francuskoj Gijani, a na Reinion je došao početkom 1960-ih. U to vreme je bio neoženjen i niko od članova njegove porodice nije bio u istini. Brat Suri se preselio na drugo mesto da bi Kristijan i Žozet mogli da stanuju u kući u kojoj su se održavali sastanci. Međutim, skupština je s vremenom postala toliko velika da je i taj par morao da se preseli!

U međuvremenu je sveštenstvo u ovoj pretežno katoličkoj zemlji počelo da raspiruje mržnju prema Svedocima. Preko dana, deca i tinejdžeri su često gađali objavitelje kamenjem, a noću su bacali kamenje na krovove njihovih kuća.

Rafaela Oaro, koja je tada počela da proučava Bibliju, poznavala je neke od tih mladih. Nakon što su gađali kamenjem  jednog brata, pratila je neke od njih do kuće. „Ako opet budete gađali kamenjem mog brata, imaćete posla sa mnom“, rekla im je.

„Izvinite, gospođo Oaro“, odgovorili su joj oni. „Nismo znali da je to vaš brat.“

Rafaela i njene tri ćerke postale su Svedoci. Jedna od ćerki, Jolen, udala se za Lisijena Vešoa.

Uprkos predrasudama koje su se javljale pod uticajem sveštenstva, zahvaljujući revnosti braće i Jehovinom blagoslovu, u Le Poru je osnovana revna skupština i dvorana je uskoro postala pretesna. U stvari, često je bilo više onih koji su tokom programa stajali napolju nego onih koji su bili unutra. Stolice su bile stavljane praktično svuda, čak i na podijum, a deca su sedela na ivici podijuma, licem prema publici. S vremenom su braća izgradila lepu Dvoranu Kraljevstva i danas na tom području ima šest skupština.

PIONIRI PREDVODE

Među prvim pionirima na Reinionu bila je Anik Lapjer. „Anik je poučavala mamu i mene“, seća se Mirjam Toma. „Podsticala me je da budem revna u službi, a ja sam  joj rekla da želim da budem pionir. Krstila sam se posle šest meseci. Tada je celo ostrvo bilo naše područje i obično smo pešačili jer nije bilo autobusa, a i automobila je bilo vrlo malo. Brat Naso je imao auto i vozio nas je u službu kad god je mogao. Uživali smo u propovedanju i svi smo bili puni žara.“

Anri-Lisijen Gronden se priseća: „Uvek smo podsticali decu da budu pioniri. Pokrajinski nadglednici su isticali koliko je važno da dajemo Jehovi najbolje. Naš najstariji sin Anri-Fred koji sada ima 40 godina, izabrao je punovremenu službu za svoj životni poziv.“

„U našoj skupštini bilo je mnogo revnih mladih osoba“, seća se Anri-Fred. „Neki su bili kršteni, a neki, među kojima sam bio i ja, nisu. Bez obzira na to, svi smo tokom školskog raspusta provodili 60 sati mesečno u službi propovedanja. Nikada nismo izgubili iz vida naše duhovne ciljeve. Danas, zajedno sa svojom suprugom Evelin, služim kao pokrajinski nadglednik.“

DEMONSKI NAPADI

Na Reinionu se mnogi bave spiritizmom. Žanin Korino (devojačko Pego), priseća se: „U selu La Montanj srela sam čoveka koji mi je rekao da će zabosti čiode u lutku i tako baciti čini na mene. Nisam razumela o čemu priča, pa sam pitala ženu s kojom sam proučavala šta to znači. ’Taj čovek je vrač‘, rekla mi je ona, ’i hoće da prizove duhove da ti nanesu zlo.‘ Uverila sam je da Jehova uvek štiti one koji se potpuno pouzdaju u njega. Naravno, ništa mi se nije desilo.“

Jedan brat se priseća da je njegova porodica, kad je bio dete, održavala spiritističke seanse. Godine 1969, sreo je Jehovine svedoke i počeo da proučava Bibliju. Međutim, demoni su pokušavali da ga spreče tako što su prouzrokovali da izgubi sluh kad dođe na sastanak. Pa ipak, on je i dalje dolazio i uz to je snimao govore kako bi mogao da ih sluša kod kuće. Ubrzo su ga demoni ostavili na  miru i počeo je da učestvuje u službi propovedanja (Jak. 4:7).

Rozeda Karo, koja je bila pentekostalka, počela je 1996. da proučava Bibliju sa Svedocima. Pre toga je izgubila vid jer je poslušala savet drugih iz njene crkve i prestala da uzima lek za dijabetes. Njen muž Kledo bio je član komunističke partije i svi su ga se plašili jer je bio nasilan. Osim toga, bavio se vračanjem, učestvovao u hinduističkim ceremonijama i kasnije je postao pentekostalac.

Kad je Rozeda počela da proučava Bibliju, Kledo joj se protivio i čak je pretio skupštinskim starešinama, ali nju to nije zastrašilo. Nekoliko meseci kasnije, Kledo je primljen u bolnicu gde je pao u komu. Kada je došao svesti, dve Svedokinje su ga posetile i donele mu čorbu koju su spremile. Pomislio je da je to za njegovu ženu.

„Ne, gospodine Karo, čorba je za vas!“, rekle su sestre.

„To me je duboko dirnulo“, priseća se Kledo. „Niko iz pentekostalne crkve nije mi došao u posetu. Posetili su me samo Jehovini svedoci — isti oni ljudi kojima sam se  toliko protivio — i doneli mi hranu. Pomislio sam: ’Jehova, Bog u kog veruje moja žena, zaista postoji.‘ Tada sam se u sebi pomolio da Rozeda i ja budemo ujedinjeni u svojim verovanjima.“

 Kledo nije uputio ovu poniznu molitvu ponesen trenutnim osećanjima. Pre nego što se razboleo, njegovo protivljenje se donekle stišalo i dozvolio je svojoj ženi da proučava u komšiluku. Onda je jednog dana rekao Rozedi i sestri koja je proučavala s njom: „Nije dobro da proučavate tamo. Dođite u našu kuću.“ Njih dve su ga poslušale. Ali, bez njihovog znanja, Kledo ih je slušao iz susedne sobe i dopalo mu se ono što je čuo. Iako je bio nepismen, kada je ozdravio, proučavao je dvaput nedeljno i krstio se 1998. Uprkos zdravstvenim tegobama koje su uobičajene za pozne godine, Kledo i Rozeda i dalje verno služe Bogu.

PROPOVEDANJE U UNUTRAŠNJOSTI OSTRVA

Mali procenat stanovnika Reiniona živi u unutrašnjosti ostrva, u podnožju vrletnih planina visokih i preko 1 200 metara. Drugi žive na većim nadmorskim visinama, u prostranim zelenim kraterima jednog ogromnog ugašenog vulkana. Neki od tih ljudi retko putuju do okeana, a neki ga nikad nisu videli. Primera radi, do kratera Sirk de Mafat može se doći samo pešice ili helikopterom.

Luj Nelop, potomak afričkih robova, odrastao je u Sirk de Mafatu. Kao mladić, pomagao je pri nošenju katoličkog sveštenika u nosiljci. Kasnije se preselio u Sen-Deni, gde je upoznao istinu. Naravno, želeo je da priča svojim rođacima o verovanjima koja je prihvatio. Zato su jednog dana 1968. Luj, njegova supruga An i dve sestre, jedna od 15 a druga od 67 godina, krenuli pešice ka unutrašnjosti ostrva. Poneli su ranac, kofer i aktentašnu punu literature.

U početku su se kretali duž jednog rečnog korita, a zatim uskom, krivudavom planinskom stazom. Na nekim mestima se s jedne strane puta uzdizala skoro vertikalna litica, a s druge strane je bila provalija. Propovedali su u svakoj kući na koju bi naišli. „Te noći se Jehova  pobrinuo za nas preko vlasnika jedine radnje u toj oblasti“, priča Luj. „Stavio nam je na raspolaganje dvosobnu kućicu s krevetima i kuhinjom. Ujutro smo produžili dalje, a put nas je vodio preko obronka 1 400 metara visoke planine ka krateru ugašenog vulkana, koji izgleda kao ogroman prirodni amfiteatar.

„Na kraju smo stigli do kuće jednog starog prijatelja koji nam je ukazao gostoprimstvo. Sutradan smo ostavili deo prtljaga kod njega i nastavili put do našeg odredišta. Hranili smo se guavama, divljim voćem koje smo nalazili usput, i propovedali smo poniznim ljudima koji nikad ranije nisu imali priliku da čuju poruku o Kraljevstvu. Stigli smo do kuće jedne rođake u šest sati popodne. Bila je srećna što nas vidi i pripremila nam je za večeru ukusno jelo s piletinom, što nas je podsetilo na Avrahama i Saru koji su ugostili Božje anđele (Post. 18:1-8). Naravno, svedočili smo joj dok je kuvala. Jeli smo tek oko 11 uveče.

„Narednog dana, u četvrtak, obilazili smo krater, hraneći se guavama i posećujući sve meštane koje smo mogli naći. Jedan ljubazan čovek pozvao nas je na kafu, tako da smo mogli malo da se odmorimo — zapravo, odmarala su se naša stopala, ali ne i jezik! Taj čovek je toliko uživao u razgovoru o Bibliji da nas je pratio do svih kuća u krugu od jednog kilometra od njegove, svirajući usnu harmoniku dok smo pešačili.

„Na kraju smo obišli ceo krater i stigli do mesta gde smo ostavili prtljag. Tu smo i prenoćili. Do petka uveče, kada smo se vratili kući, nas četvoro, uključujući i našu dragu 67-godišnju sestru, prepešačilo je oko 150 kilometara, posetilo 60 kuća i ostavilo oko 100 primeraka literature. Sasvim razumljivo, bili smo fizički umorni, ali duhovno okrepljeni. Naravno, za mene je putovanje u Sirk de Mafat ujedno bio i povratak zavičaju.“

 OD DVA OBJAVITELJA DO PET SKUPŠTINA

Kristijan Pego i njegova majka preselili su se 1974. na jug, u grad La Rivijer, u kom tada nije postojala skupština. „Na sastanke koje smo održavali u našoj garaži ubrzo je dolazilo 30 ljudi“, priča Kristijan, koji je tada imao 20 godina. „Počeo sam da proučavam Bibliju s jednom ženom i njenom ćerkom, Selin, koja je bila verena za Ilisa Grondena. Ilis je bio borbeni komunista i nije želeo da njegova verenica proučava s nama. Međutim, Selin ga je ubedila da nas sasluša i moja majka je otišla da poseti njega i njegove roditelje. Na našu veliku radost, oni su je saslušali i dopalo im se ono što su čuli. Čitava porodica je počela da proučava, a Ilis i Selin su se 1975. godine krstili i venčali. Kasnije je Ilis naimenovan za starešinu.“

Kristijan nastavlja: „Osim La Rivijera, naše područje je obuhvatalo i mesta u unutrašnjosti — Silao, Lezaviron, Le Mak i Letan-Sale. U Le Maku je bilo mnogo zainteresovanih osoba. Iznad tog sela uzdiže se Le Kap, deo oboda jednog ugašenog vulkana. Kad je jutro vedro, odatle se može videti ogroman prirodni amfiteatar obrastao bujnom vegetacijom, koji se nalazi preko 300 metara niže.“

Na jednom malom imanju nedaleko od podnožja Le Kapa živela je porodica Pudru. Njihov najstariji sin, Žan-Klod, priča: „Naš otac je uzgajao povrće za pijacu, a moja četvorica braće, pet sestara i ja pomagali smo mu u tome. On je takođe gajio geranijume iz kojih je destilacijom dobijao ulje koje se koristi za proizvodnju parfema. Pešačili smo pet kilometara do škole u obližnjem selu, često noseći povrće. Na povratku kući ponekad smo nosili 10 kilograma namirnica, i sve to na glavi.

„Otac je bio veoma vredan čovek i poštovali smo ga zbog toga. Ali, poput mnogih, često se opijao i tada je bio nasilan. Moja braća, sestre i ja često smo bili svedoci ružnih scena u kući i strahovali smo za budućnost naše porodice.“

 Žan-Klod nastavlja: „Godine 1974. upoznao sam se s jednim pionirom. Tada sam radio kao učitelj u La Rivijeru. Zbog licemerja i nepravde koje sam video u crkvama, sumnjao sam u postojanje Boga. Uprkos tome, to što je brat odgovarao na sva moja pitanja koristeći Bibliju, ostavilo je dubok utisak na mene. Moja supruga Nikol i ja počeli smo da proučavamo. Takođe smo posećivali moju porodicu da bismo razgovarali o biblijskoj istini. Često smo do kasno u noć sedeli s mojom braćom i sestrama. Ponekad su te razgovore slušali i naši roditelji.

„Ubrzo su moja braća Žan-Mari i Žan-Mišel, kao i sestra Rozelin, počeli redovno da dolaze kod nas kako bi prisustvovali našem studiju. Svi smo duhovno napredovali, počeli da idemo u službu i krstili smo se 1976. Nažalost, otac me je optužio da loše utičem na moju braću i sestre i prestao je da razgovara sa mnom. Postao je toliko ratoboran da sam morao da izbegavam da se sretnem s njim u javnosti!

„Majka je počela da proučava Bibliju iako je bila nepismena. Srećan sam što je otac u međuvremenu promenio svoj stav i postao blaži. U stvari, 2002. je i on počeo da proučava Bibliju. Danas je 26 članova naše porodice kršteno. Tu smo mojih devetoro braće i sestara i ja, naši bračni drugovi, kao i naša majka koja je još uvek revna uprkos poodmaklim godinama. Žan-Mišel i Žan-Iv su neko vreme služili kao pokrajinski nadglednici, ali su morali da prekinu zbog zdravstvenih problema. Obojica su skupštinske starešine, a Žan-Iv i njegova supruga Rozeda su ujedno i pioniri. Moj najstariji sin i ja služimo kao starešine.“

Godine 1974, kada su Kristijan Pego i njegova majka došli u La Rivijer, u tom gradu i okolnim mestima nije bilo nijedne skupštine, a sada ih ima pet. Jedna je u Silau, mestu koje se nalazi visoko u području Sirk de Silao i poznato je po planinskim izvorima i termalnoj banji. Kako je formirana skupština u Silau? Objavitelji iz  La Rivijera su od 1975. do 1976. svakog četvrtka putovali u 37 kilometara udaljeni Silao, uskim, vijugavim putem, na kom je često dolazilo do odrona, i propovedali su u tom gradu do oko pet popodne. Njihov trud je urodio plodom, jer sada u Silau ima oko 30 objavitelja i izgrađena je Dvorana Kraljevstva.

DUHOVNI NAPREDAK NA JUGU OSTRVA

Žitelji Reiniona s dobrim razlogom nazivaju južni deo ovog ostrva „divlji jug“. Ogromni talasi svom silinom udaraju u pustu obalu iznad koje se uzdiže aktivni vulkan Piton de la Furnez (Vrh peći). Najveći grad u toj oblasti je Sen-Pjer. Specijalne pionirke Deniz Melo i Lilijan Pjepšik poslate su tamo krajem 1960-ih. Kasnije, kako je zainteresovanih osoba bilo sve više, ovim dvema sestrama pridružio se bračni par specijalnih pionira, Mišel i Rene Rivijer.

Među prvim žiteljima ovog područja koji su počeli da proučavaju Bibliju bio je Kleo Lapjer, građevinar koji je postao Svedok 1968. „Prvi sastanak kom sam prisustvovao bio je održan pod jednim velikim drvetom“, priča Kleo. „’Dvorana Kraljevstva‘ — pomoćna zgrada veličine tri puta tri metra — bila je srušena kako bi se na tom mestu izgradila veća zgrada. I ja sam učestvovao u njenoj izgradnji.“

Pošto je bio u rezervnom vojnom sastavu, Kleo je te iste godine dobio poziv za vojsku. „Koristeći ono malo biblijskog znanja koje sam imao“, priča Kleo, „pisao sam nadležnima i objasnio im da sam zauzeo neutralan stav. Pošto nisam dobio odgovor, otišao sam u vojnu bazu u Sen-Deniju, na drugoj strani ostrva, da vidim o čemu se radi. Jedan oficir mi je rekao da idem kući, ali da očekujem da ću biti poslat u zatvor. Zato sam se često  molio i marljivo proučavao. Uskoro sam bio pozvan da ponovo dođem u bazu. Kada sam stigao, zamolio sam brata koji je išao sa mnom kolima da me čeka sat vremena. ’Ako me nema do tada, najverovatnije se neću vratiti‘, rekao sam mu. ’U tom slučaju, molim te, prodaj moj auto i daj novac mojoj ženi.‘

„Kada sam ušao unutra, primetio sam da se oficiri raspravljaju šta da rade sa mnom. Posle oko 45 minuta, prišao mi je jedan vodnik.

„’Gubi mi se s očiju!‘, rekao je. ’Idi kući.‘

 „Nisam odmakao ni 50 metara kada me je pozvao da se vratim. Obratio mi se drugačijim tonom glasa i rekao: ’Divim se vama Svedocima. Čuo sam za vas u Francuskoj ali ti si prvi koga sam upoznao.‘

„Pošto sam tada bio jedini brat u Sen-Pjeru, vodio sam sve skupštinske sastanke. Međutim, s vremena na  vreme neko bi mi pomagao, a 1979. stigli su misionari, bračni par Antoan i Žilberta Branka.

GRADNJA DVORANA KRALJEVSTVA

Skupštine i grupe su se u početku obično sastajale u domovima braće ili u kućama koje su preuređene da bi se u njima mogli održavati sastanci. Međutim, pošto se na tom području često javljaju cikloni, bile su potrebne izdržljivije građevine. Ali, cigle su skupe, a i gradnja traje mnogo duže. Uprkos tome, Jehovina ruka nije bila kratka i s vremenom su na Reinionu počele da niču takve Dvorane Kraljevstva (Isa. 59:1).

 Na primer, skupština u Sen-Luju je dobila planove za novu Dvoranu Kraljevstva baš u vreme kada je jedan mladi brat učio zidarski zanat. Taj brat je svedočio majstoru od kog je učio, ispričao mu za dvoranu i objasnio da će je graditi volonteri. Kako je taj čovek reagovao? Doveo je ceo razred na gradilište da bi uz rad dobili praktičnu obuku! Učestvovali su u kopanju temelja, a on je kasnije poklonio armaturu za taj temelj.

Braća su planirala da jednog prazničnog dana izliju betonsku ploču površine 190 kvadratnih metara, i preko sto vrednih dobrovoljaca okupilo se rano ujutro kako bi obavili taj posao. Međutim, iz nepoznatog razloga u gradu je nestalo vode! Jedan brat koji je poznavao šefa vatrogasne službe odlučio je da nešto preduzme i obratio se za pomoć tom ljubaznom čoveku, koji je odmah poslao vatrogasni kamion s dovoljno vode da se završi posao.

Kada je Dvorana Kraljevstva bila dovršena, jedan čovek koji je tek počeo da proučava, oduševljen braćom i njihovim radom uzeo je svoju čekovnu knjižicu i priložio skoro celu sumu koja je bila potrebna za novo ozvučenje. Keri Barber, član Vodećeg tela, koji je u decembru 1988. bio u poseti Mauricijusu, došao je na Reinion da održi govor za posvećenje. Prva Dvorana Kraljevstva izgrađena metodom brze gradnje završena je 1996. u mestu Sen-Žil-le  Ben. Danas na ovom ostrvu ima 17 Dvorana Kraljevstva u kojima se sastaju 34 skupštine.

GDE ODRŽAVATI VEĆE SKUPOVE?

Delo propovedanja je na Reinionu napredovalo takvom brzinom da je bilo teško naći odgovarajuća mesta za veće skupove. Braća su 1964. planirala da održe prvi dvodnevni pokrajinski sastanak. Iako su mesecima tražili, jedino mesto koje su našli bio je restoran koji se nalazio na spratu u jednoj zgradi u Sen-Deniju. Cena zakupa je bila  prilično visoka, a zgrada je bila stara i sagrađena od drveta. Vlasnici su rekli da pod može da izdrži težinu više od 200 ljudi, što je bio očekivan broj prisutnih.

Pošto nisu imala izbora, braća su rezervisala restoran, a jedan čovek koji je cenio Svedoke dao im je ozvučenje. Kad je taj dan došao i braća i zainteresovane osobe počeli da pristižu, pod je škripao i savijao se pod teretom, ali je izdržao. U nedelju je bilo 230 prisutnih a krstila se 21 osoba.

Kratko nakon toga, Luj Nelop, brat koji je odrastao u Sirk de Mafatu, ponudio je deo svog imanja u Sen-Deniju za izgradnju privremene Kongresne dvorane. To je bila jednostavna građevina otvorenog tipa. Imala je drvenu konstrukciju, limeni krov i zidove od isprepletenog palminog lišća.

Prvi veći skup koji je održan na tom mestu bio je trodnevni oblasni kongres. Mirjam Andrijen koja je prisustvovala tom kongresu priča: „Prvog jutra smo išli u službu propovedanja, a kada smo se vratili čekao nas je topao ručak — pravi kreolski obrok od pirinča, pasulja i piletine u koji su bile dodate ljute papričice. Za one čijim nepcima nisu prijale papričice kuvari su pripremili rugel marmaj, manje začinjen sos.“

Kako je broj prisutnih rastao, ova Kongresna dvorana je proširivana, a služila je i kao Dvorana Kraljevstva. U međuvremenu su se odselile porodice koje su živele u iznajmljenim kućama na tom imanju i brat Luj je poklonio svu zemlju skupštini. Tu se sada nalazi veoma lepa Dvorana Kraljevstva od cigala, u kojoj se sastaju dve skupštine iz Sen-Denija.

Kongresna dvorana je izgrađena 1997. u gradu La Posesion, na placu koji je kupljen pet godina ranije. Napravljena je sa otvorenim stranama, a bazen za krštenje je ugrađen u podijum. Ima 1 600 mesta i koristi se najmanje 12 puta godišnje za pokrajinske sastanke i oblasne kongrese. Pored nje se nalazi misionarski dom u koji može  da se smesti devet osoba. Tu je i skladište za literaturu i kancelarija za nadgledanje dela propovedanja na Reinionu.

GDE ODRŽAVATI VELIKE KONGRESE?

Pre nego što je izgrađena Kongresna dvorana, braća su za oblasne kongrese iznajmljivala Olimpijski stadion u Sen-Polu. Čak i tada, često su u poslednjem trenutku morali da idu na drugo mesto zbog sportskih i kulturnih manifestacija kojima je davana prednost. Kasnije su nadležni zamolili braću da koriste prostor koji se nalazi pored stadiona. Tu su se održavali sajmovi i izložbe, nije bilo sedišta niti nadstrešnice, tako da su delegati morali da donose svoje stolice i suncobrane. Zbog toga, govornici s podijuma nisu videli mnoštvo pažljivih slušalaca već masu raznobojnih suncobrana.

„Jednom su gradski zvaničnici za isti datum odobrili dve rezervacije“, piše kancelarija s Reiniona. „Druga rezervacija bila je za jednu muzičku grupu s Martinika koja svira zuk muziku — mešavinu afričkih ritmova, regea i kalipsa. Nadležni su dali prednost toj grupi, a nama su ponudili da koristimo izletište koje se zove Pećina prvog Francuza jer su se na tom mestu iskrcali prvi francuski doseljenici. Okolina je bila prelepa — u pozadini su se izdizale visoke litice i bilo je mnogo drveća koje je pravilo hlad — ali nije bilo sedišta ni pozornice, kao ni dovoljno toaleta.

„Međutim, ovog puta nam je bilo drago što smo se nalazili tu, jer je u subotu uveče iznenada izbila oluja  — grom je uništio kompletan električni sistem na stadionu i okončao zuk koncert. Na našem kongresu, pet kilometara odatle, ništa se nije desilo. Meštani su čak pričali da je to bio ’Božji sud‘.“

ORGANIZACIONA POBOLJŠANJA

Dana 22. juna 1967. osnovano je zakonsko telo pod nazivom Association Les Témoins de Jéhovah (Udruženje Jehovinih svedoka). U februaru 1969, na ostrvo je stigao prvi pokrajinski nadglednik za to područje, Anri Zami, koji je rođen u Alžiru a odrastao u Francuskoj. Njegovu pokrajinu sačinjavalo je šest skupština na Reinionu i četiri na Mauricijusu, kao i više udaljenih grupa. Danas samo na Reinionu postoje dve pokrajine.

Godine 1975, u Francuskoj je ukinuta 22-godišnja zabrana Kule stražare i braća s Reiniona su odmah počela da koriste ovaj časopis. Do tada su dobijali publikaciju Bulletin intérieur (Interni bilten), koja je štampana u Francuskoj. Sadržala je iste informacije kao i Kula stražara, ali nije korišćena u službi propovedanja. U januaru 1980. francuska podružnica je počela da štampa francusko izdanje Naše službe za Kraljevstvo koje je bilo prilagođeno potrebama na Reinionu i drugim ostrvima u toj oblasti. Pored toga, mislilo se i na ljude koji govore reinionski kreol, pa su na taj jezik prevedeni neki traktati i brošure, kao i knjige Spoznanje koje vodi do večnog života i Obožavaj jedinog istinitog Boga. Ova izvanredna duhovna hrana doprinela je širenju dobre vesti u ovom udaljenom delu sveta.

Istina, u ogromnom prostranstvu Indijskog okeana, Reinion je samo tačka. Ali, kakva se samo velika hvala Bogu uzdiže odatle! To nas podseća na reči proroka Isaije: „Na ostrvima neka objavljuju [Jehovinu] hvalu“ (Isaija 42:10, 12). Dok nadalje to čine, neka Jehovini svedoci s Reiniona budu postojani i verni baš kao veliki plavetni talasi koji danonoćno zapljuskuju vulkanske obale ovog ostrva!

 [Okvir/Mape na stranama 228, 229]

Reinion

Prirodne odlike

Ovo ostrvo je dugačko 65, a široko 50 kilometara i najveće je u grupi Maskarenskih ostrva koju čine Mauricijus, Reinion i Rodriges. U blizini njegovog središnjeg dela nalaze se tri naseljene kaldere, to jest kratera obrasla bujnom vegetacijom. To su doline sa strmim stranama koje su nastale u dalekoj prošlosti urušavanjem jednog ogromnog vulkana.

Stanovništvo

Reinion ima 785 200 stanovnika mešovitog porekla. Njihovi preci došli su iz Afrike, Kine, Francuske, Indije i jugoistočne Azije. Oko 90 posto stanovnika su katolici.

Jezik

Službeni jezik je francuski, ali dosta se govori i reinionski kreol.

Privreda

Ekonomija se uglavnom zasniva na uzgajanju šećerne trske i na njenim proizvodima kao što su melasa (šećerni sirup) i rum, kao i na turizmu.

Ishrana

U ishrani su najzastupljeniji pirinač, meso, riba, pasulj i sočivo. Pored šećerne trske, gaje se i kokos, liči, papaja, ananas, kupus, zelena salata, paradajz i vanila.

Klima

Reinion se nalazi nešto severnije od južnog povratnika. Ima tropsku i vlažnu klimu, s periodičnim promenama u količini padavina i temperaturi. Cikloni su česta pojava.

 [Mape]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Madagaskar

Rodriges

Mauricijus

Reinion

REINION

SEN-DENI

La Montanj

La Posesion

Le Por

Sen-Pol

Sen-Žil-le Ben

SIRK DE MAFAT

SIRK DE SALAZI

Silao

SIRK DE SILAO

Sen-Le

Le Kap

Le Mak

Lezaviron

Letan-Sale

La Rivijer

Sen-Luj

Sen-Pjer

Sen-Filip

Piton de la Furnez

Sen-Benoa

Sen-Andre

[Slike]

Satelitski snimak

Lava

Sen-Deni

[Okvir na stranama 232, 233]

Kratak osvrt na istoriju Reiniona

Drevni arapski moreplovci nazvali su ovo ostrvo Dina morgabin (Zapadno ostrvo). Portugalski moreplovci koji su ga otkrili početkom 16. veka, kad je još bilo nenaseljeno, nazvali su ga Santa Apolonija. Ostrvo je došlo pod francusku dominaciju 1642, kada je Francuz Žak Proni na njega proterao 12 pobunjenika s Madagaskara. Godine 1649, ime ostrva promenjeno je u Il Burbon, po francuskoj kraljevskoj dinastiji. Kada je dinastija Burbona pala 1793, tokom Francuske revolucije, ostrvo je dobilo ime Reinion u znak sećanja na ujedinjenje Pariske nacionalne garde s revolucionarima iz Marseja. Nakon još nekih promena, ime Reinion je ponovo vraćeno 1848. Godine 1946, ostrvo je postalo prekomorski departman Francuske.

Početkom 60-ih godina 17. veka, Francuska je na Reinionu osnovala koloniju i otpočela sa uzgajanjem kafe i šećerne trske na plantažama na kojima su radili robovi iz istočne Afrike. Nakon ukidanja ropstva 1848, Francuzi su doveli najamne radnike, uglavnom iz Indije i jugoistočne Azije. Sadašnje mešovito stanovništvo ostrva najvećim delom vodi poreklo od tih grupa. Početkom 19. veka smanjeno je uzgajanje kafe, a šećerna trska je postala glavna izvozna kultura.

 [Okvir/Slike na stranama 236, 237]

Bodi-bilder postaje specijalni pionir

LISIJEN VEŠO

ROĐEN: 1937.

KRŠTEN: 1961.

NEKI PODACI: Nekada je bio poznat bodi-bilder. Služio je kao specijalni pionir od 1963. do 1968, a od 1975. služi kao starešina.

JOŠ uvek se sećam dana kad sam krenuo kod svog prijatelja Žana da ga „spasem“ od Jehovinih svedoka. Bilo je to 1961. godine. Žanova supruga me je pozvala da dođem, bojeći se da bi ti lažni proroci, kako je nazivala Svedoke, mogli započeti svađu i napasti njenog muža!

’Ako ga samo taknu‘, pomislio sam, ’isprebijaću ih.‘ Ali oni su bili ljubazni i razboriti i nisu bili nimalo agresivni. Ubrzo sam se s velikim zanimanjem uključio u razgovor o krstu, tokom kog su Svedoci na temelju Biblije jasno pokazali da je Isus umro na običnom stubu.

Kasnije sam ih pitao na šta je prorok Danilo mislio kad je rekao da arhanđeo Mihailo „stoji“ pomažući Božjem narodu (Dan. 12:1). Svedoci su mi iz Svetog pisma objasnili da je Mihailo zapravo Isus Hrist i da on „stoji“, to jest vlada kao Kralj Božjeg Kraljevstva od 1914. godine (Mat. 24:3-7; Otkr. 12:7-10). Bio sam zadivljen odgovorima koje su pružili, kao i njihovim poznavanjem Biblije. Od tada, kad god su bili u kraju, koristio sam priliku da razgovaram s njima o Božjoj Reči. Čak sam ih pratio od vrata do vrata i učestvovao u razgovorima koje su vodili. Nije mnogo prošlo i počeo sam da dolazim na sastanke male grupe u Sen-Andreu.

 Iako nisam dobro čitao, na prvom sastanku na koji sam došao pročitao sam nekoliko odlomaka iz publikacije Bulletin intérieur (Interni bilten), koju smo u to vreme koristili umesto Kule stražare. Čim sam se krstio, zamoljen sam da vodim razmatranje knjige jer nije bilo druge braće. ’Ali, kako ja da vodim razmatranje knjige?‘, pitao sam se. Žanin Pego je razumela moju zabrinutost i nesigurnost, pa je ljubazno predložila da ona čita odlomke, a da ja postavljam štampana pitanja. Zahvaljujući tome, razmatranje je teklo bez poteškoća.

Kada je Milton Henšel 1963. posetio Reinion, podstakao je one koji su ispunjavali uslove za to da razmisle o specijalnoj pionirskoj službi. Želeo sam da služim Jehovi što je moguće više, tako da sam popunio molbu i ona je bila odobrena. Poslat sam u grad Sen-Andre, gde sam s vremenom vodio devet biblijskih studija.

Novoosnovana skupština sastajala se u kući Žana Nasoa. Kad je Žan u saobraćajnoj nesreći slomio kuk, šest meseci sam sâm brinuo o skupštini. To je podrazumevalo držanje govora, vođenje Teokratske škole propovedanja i Poučavanja za hrišćansku službu, kao i predavanje izveštaja Betelu. Sve je to za mene bilo dodatno dragoceno iskustvo.

Dok smo propovedali, morali smo da se borimo sa sujeverjem koje se razvilo iz zbunjujuće mešavine katolicizma i hinduizma. Pa ipak, ljudi su se odazivali na dobru vest. Na primer, najmanje 20 članova jedne porodice je prihvatilo istinu. Danas na području Sen-Andrea ima pet skupština.

[Okvir/Slike na 238. strani]

Ismevanje je bilo ispit za moju veru

MIRJAM TOMA

ROĐENA: 1937.

KRŠTENA: 1965.

NEKI PODACI: Služi kao pionir od 1966. godine.

KADA smo 1962. moj rođak Luj Nelop i ja počeli da propovedamo, bili smo pozivani u skoro svaku kuću. Ljudi su nas nudili kafom, limunadom, pa čak i rumom! Međutim, ubrzo su pod uticajem sveštenstva mnogi promenili stav. Neki su nam se rugali, ponekad namerno izvrćući Božje ime. U jednom gradu su nas gađali kamenjem.

Zbog toga su neki od nas prestali da koriste Božje ime u službi propovedanja. Pokrajinski nadglednik je to zapazio i pitao nas za razlog. Dok smo mu objašnjavali o čemu se radi, bili smo pomalo posramljeni. Međutim, on nam je ljubazno dao savet i podstakao nas da budemo odvažniji. Bili smo mu veoma zahvalni za to, gledajući na njegove reči kao na ukor od Jehove (Jevr. 12:6). Da nije bilo Božjeg strpljenja, milosrđa i svetog duha, odavno bih prekinula s pionirskom službom. Ali uz njegovu pomoć već 40 godina služim kao pionir.

 [Okvir/Slika na stranama 246, 247]

Jehova me je jačao tokom kušnji

SULI ESPARON

ROĐEN: 1947.

KRŠTEN: 1964.

NEKI PODACI: Jedan je od prvih koji su se krstili na Reinionu. Zbog odbijanja da služi vojsku bio je tri godine u zatvoru.

IMAO sam 15 godina kada sam prihvatio istinu. Roditelji su me zbog toga izbacili iz kuće, ali to nije oslabilo moju odlučnost da služim Jehovi. Sa opštom pionirskom službom započeo sam 1964, a sa specijalnom 1965. godine. Takođe mi je bilo povereno da pomažem u nadgledanju skupština u mestima Sen-Andre i Sen-Benoa. Žan-Klod Firsi i ja smo redovno putovali biciklom između te dve skupštine koje su imale 12 odnosno 6 objavitelja.

Godine 1967. bio sam pozvan u vojsku. Objasnio sam da kao hrišćanin ne mogu da uzmem oružje. Međutim, pošto na Reinionu do tada nije bilo takvih slučajeva, vlasti nisu razumele ni prihvatile moj stav. U stvari, jedan oficir me je pretukao pred oko 400 regruta i zatim me poveo u svoju kancelariju do koje sam se jedva dovukao. Stavio je uniformu na sto i rekao mi da je obučem ili će me ponovo tući. Stajao je iznad mene onako snažan i visok skoro metar i osamdeset. Pa ipak, skupio sam hrabrost i rekao: „Ako me ponovo udarite, tužiću vas jer Francuska garantuje slobodu veroispovesti.“ Na to je besno zakoračio prema meni, ali se suzdržao. Zatim me je odveo kod zapovednika koji je rekao da mi sleduju tri godine prinudnog rada u Francuskoj.

Odslužio sam trogodišnju kaznu, ali na Reinionu i nisam poslat na prinudni rad. Nakon što mi je izrekao presudu, sudija me je pozvao u svoju kancelariju. Pružio mi je ruku i sa osmehom rekao da me razume, ali da kao sudija mora da se drži zakona. Pomoćnik upravnika zatvora je takođe bio prijateljski naklonjen i dodelio mi je da radim u sudnici. Čak je išao sa mnom u prostoriju za primanje poseta kako bi upoznao moje roditelje i jednog člana skupštine.

U početku sam delio ćeliju s njih 20 do 30, ali kasnije sam premešten u dvokrevetnu ćeliju gde sam imao više privatnosti. Tražio sam da dobijem električnu lampu i, za divno čudo, to mi je bilo odobreno. Električni aparati su inače zabranjeni jer bi zatvorenici mogli pokušati da se ubiju strujom. Pošto sam imao lampu, mogao sam da proučavam Bibliju i da završim dopisni kurs računovodstva. Kada sam 1970. pušten iz zatvora, sudija mi je našao posao.

[Okvir na 249. strani]

Opasni cikloni

U februaru 1962, ciklon Dženi prohujao je Reinionom i Mauricijusom, pretvarajući Indijski okean u razbesnelog ubicu koji se sručio na priobalna područja, posebno na Reinionu. U Sen-Deniju su zgrade bile oštećene, drveće potpuno ogoljeno, a svuda po ulicama ležale su slomljene grane. Električni stubovi su bili nagnuti pod opasnim uglovima, a kablovi su doticali tlo. Začudo, mala Dvorana Kraljevstva nije bila oštećena. Ciklon je odneo 37 života, 250 ljudi je bilo povređeno, a hiljade su ostale bez krova nad glavom. Braća su u to vreme bila na kongresu na Mauricijusu, koji nije bio tako ozbiljno pogođen nevremenom. Iako nekoliko dana nisu mogli da se vrate kući, barem niko od njih nije bio povređen.

Ciklon Dajna prouzrokovao je 2002. godine klizište zbog kog je put u Silao bio tri sedmice blokiran. Kancelarija s Reiniona brzo je organizovala da se terenskim vozilom pošalju namirnice za 30 objavitelja u tom gradu. Konvoj sa ovim i još 15 drugih vozila predvodila je policija. Pošto se deo asfaltiranog puta sručio u reku, vozači su morali da se spuštaju kolima do rečnog korita i da se zatim vraćaju na put. Kako su se samo braća u Silau obradovala kad je vozilo s namirnicama stiglo!

 [Tabela/Grafikon na stranama 252, 253]

ZNAČAJNI DOGAĐAJI Reinion

1955: Robert Nizbet boravi na ostrvu u septembru

1960.

1961: Jedna porodica Svedoka dolazi iz Francuske i nailazi na veliko interesovanje za istinu

1963: Milton Henšel iz svetske centrale drži govor pred 155 prisutnih

1964: Nadgledanje dela za koje je do tada bila zadužena Francuska povereno podružnici s Mauricijusa; prvom većem skupu prisustvuje 230 osoba

1967: Registrovano zakonsko telo Association Les Témoins de Jéhovah

1970.

1975: U Francuskoj ukinuta zabrana Kule stražare

1980.

 1985: Aktivno više od 1 000 objavitelja

1990.

1992: Broj objavitelja premašio 2 000. U mestu La Posesion podružnica kupuje zemljište za gradnju Betela, Kongresne dvorane i misionarskog doma

1996: Završena prva Dvorana Kraljevstva izgrađena metodom brze gradnje

1998: U novoj Kongresnoj dvorani u La Posesionu održan prvi kongres

2000.

2006: Na Reinionu aktivno oko 2 590 objavitelja

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

3 000

2 000

1 000

1960 1970 1980 1990 2000

 [Slika na celoj 223. strani]

[Slika na 224. strani]

Adam Lisjak je 1959. mesec dana propovedao na Reinionu

[Slika na 224. strani]

Noemi Dure, Žanin Pegu i njen sin Kristijan tokom putovanja na Reinion, 1961.

[Slika na 227. strani]

Dvorana Kraljevstva u Le Poru, 1965.

[Slika na 230. strani]

Za propovednička putovanja iznajmljivani su otvoreni autobusi, 1965.

[Slika na 230. strani]

Žozet Bonkas

[Slika na 235. strani]

Žanin Korino

[Slika na 235. strani]

Svedočenje u Sen-Polu, 1965.

[Slika na 243. strani]

Kleo Lapjer

[Slike na stranama 244, 245]

Luj i An Nelop svedočili su u udaljenim selima; usput su se hranili guavama

Sirk de Mafat

[Slika na 248. strani]

Dvorana Kraljevstva u Sen-Luju, 1988.

 [Slike na 251. strani]

Pokrajinski sastanci i kongresi

Prvi dvodnevni pokrajinski sastanak održan je u jednom restoranu, 1964.

„Pećina prvog Francuza“, mesto na kom je održan jedan oblasni kongres

Improvizovano mesto za sastanke u Sen-Deniju, 1965.