Rusija

„OD SUNČEVOG izlaska pa do njegovog zalaska moje će ime biti veliko među narodima“ (Mal. 1:11). U današnjoj Rusiji vidi se ispunjenje tog izvanrednog proročanstva koje je Jehova izrekao pre oko 2 450 godina. Dok sunce zalazi nad Jehovinim vernim slugama u Kalinjingradu, na zapadu zemlje, 11 vremenskih zona istočno odatle zora upravo sviće nad objaviteljima sa Čukotskog poluostrva, odmah preko puta Beringovog moreuza na Aljasci. Da, kada je u pitanju objavljivanje dobre vesti o Kraljevstvu i stvaranje učenika, u Rusiji sunce nikad ne zalazi. Neumoran rad neustrašive braće i sestara tokom sovjetske vladavine bogato je blagoslovljen. Kao što ćemo videti, time što su odolevali snažnom progonstvu pripremili su put za više od 150 000 objavitelja koji danas služe u Rusiji.

Rusija, čiji zvaničan naziv glasi Ruska Federacija, nije zemlja jednog naroda. Kao što se vidi iz naziva, to je savez nacija, mozaik plemena, jezika i naroda, od kojih svaki ima svoju jedinstvenu kulturu. Naša priča počinje u tom ogromnom etničkom, jezičkom i religioznom mozaiku, ali ne u demokratskoj Rusiji kakvu znamo danas, već u Ruskom carstvu pre više od sto godina, za vreme vladavine careva.

NEUSTRAŠIVO SVEDOČENJE SVEŠTENSTVU U MOSKVI

Tokom perioda religioznog procvata, jedan izuzetno religiozan čovek po imenu Semjon Kozlicki, koji je završio bogosloviju Ruske pravoslavne crkve, upoznao se s Čarlsom Raselom, koji je predvodio delo Istraživača Biblije, kako su se tada zvali Jehovini  svedoci. Semjonova unuka, Nina Lupo, objasnila je: „Deda je otputovao u Sjedinjene Države 1891. godine i tamo je upoznao brata Rasela. Nosio je sa sobom sliku na kojoj su njih dvojica i uvek je govorio o svom bratu Raselu.“ Krajem 19. veka, brat Rasel je sa svojim saradnicima nastojao da obnovi pravu religiju naučavajući snažne istine iz Biblije. Oni su između ostalog razotkrivali lažne doktrine hrišćanskih crkava i sveštenstva. Biblijske istine, kao i revnost za služenje pravom Bogu koja je bila očigledna kod brata Rasela i njegovih saradnika, podstakle su Semjona da hrabro propoveda sveštenstvu u Moskvi. S kakvim rezultatima?

„Bez ikakvog suđenja, iznenada je sa lisicama na rukama prognan u Sibir jer je navodno uvredio moskovskog arhiepiskopa“, pisala je Nina, „i tako je biblijska poruka stigla u Sibir 1891. godine.“ Na kraju je Semjon Kozlicki prebačen u deo Sibira koji sada  pripada Kazahstanu. Tamo je nastavio da revno govori o Božjoj Reči sve do svoje smrti 1935.

’NE POSTOJE USLOVI ZA ŠIRENJE ISTINE U RUSIJI‘

Iste godine kad je Semjon Kozlicki prognan, brat Rasel je prvi put posetio Rusiju. U vezi s tom posetom, često se citiralo ono što je rekao: „Nismo videli nikakve povoljne prilike niti postoje uslovi za širenje istine u Rusiji.“ Da li je mislio da tamošnji ljudi nisu želeli da slušaju? Ne. Diktatorski režim je sprečavao ljude da čuju istinu.

Govoreći detaljnije o toj situaciji, brat Rasel je u Sionskoj stražarskoj kuli od 1. marta 1892. napisao sledeće: „Ruska vlada sve stanovnike drži pod kontrolom, a na svakog stranca gleda s podozrenjem. Stranac mora da pokaže svoj pasoš u svim hotelima i na železničkim stanicama pre nego što uđe u neki grad ili ga napusti. Vlasnik hotela uzima vaš pasoš i nosi ga šefu policije koji ga zadržava dok ne napustite zemlju, tako da je svaki stranac pod prismotrom od momenta kada uđe u zemlju pa sve dok je ne napusti. Policajci i službenici su učtivi ali hladni, stavljajući vam do znanja da je vaše prisustvo dozvoljeno ali ne i poželjno, a bilo kakve knjige ili dokumente koje posedujete pažljivo proveravaju kako bi se uverili da ništa u njima nije u sukobu s njihovim idejama.“

Možda se čini da bi pod takvim okolnostima bilo malo teže propovedati dobru vest. Ipak, to nije sprečilo širenje istine u Rusiji.

POČINJE „DAN SKROMNIH POČETAKA“

Još 1887. godine u Sionskoj stražarskoj kuli bilo je objavljeno da će neka izdanja tog časopisa biti poslata u razne delove sveta, „čak i u Rusiju“. Mala grupa Istraživača Biblije iz Rusije pisala je 1904. da su  primili biblijsku literaturu, ali da to nije bilo lako. U pismu je objašnjeno da su vladini službenici „pažljivo pregledali literaturu i skoro da nisu dozvolili da se unese u zemlju“. Ta mala grupa je bila veoma zahvalna što su primili literaturu za koju su rekli da je „na tom području poput blaga, jer ju je tako teško dobiti“. Da bi pokazali da razumeju njenu svrhu, oni su napisali: „Neka nam Gospod sada da svoj blagoslov i priliku da delimo tu literaturu.“

Da, propovedanje dobre vesti u Rusiji zaista je započelo i postavljen je mali ali značajan temelj za ispravno obožavanje Boga. Bili su to dani malih početaka. Međutim, prorok Zaharija je zapisao: „Ko je prezreo dan skromnih početaka?“ (Zah. 4:10).

 Narednih godina, revna braća iz Nemačke slala su literaturu u Rusiju. Veći deo te literature bio je na nemačkom i mnoge osobe koje su govorile nemački prihvatile su istinu. Godine 1907, pripadnici nemačke baptističke crkve u Rusiji dobili su putem pošte nekoliko tomova knjige Milenijumska zora. Kada je njih 15 počelo da služi Jehovi, bili su ekskomunicirani iz crkve. Kasnije se sveštenik koji im se protivio uverio da se u knjizi Milenijumska zora nalazi istina.

Godine 1911, pristigla je pomoć na neuobičajen način — zahvaljujući jednom medenom mesecu. Nakon što su se venčali, mladi bračni par Herkandel iz Nemačke započeo je propovedničko putovanje po Rusiji da bi pomagao onima koji govore nemački. Bili su radosni  što su na udaljenom području pronašli grupe objavitelja kojima su mogli pomagati u duhovnom pogledu.

Ranije je jedan čitalac iz Rusije napisao: „Literatura koja stiže iz Nemačke za mene je vredna kao mana s neba za decu Izraela... Koliko samo žalimo što nije na ruskom jeziku! Trudim se kad god mogu da prevedem različite članke na ruski.“ Tako je prevođenje započelo, a veliki posao je tek predstojao.

„MNOGO JE ONIH KOJI TRAŽE BOGA“

Godine 1911, u vreme kada je jedan deo Poljske pripadao Ruskom carstvu, brat Olešinski iz Varšave organizovao je da se traktat Gde su mrtvi? štampa na ruskom. U pismu bratu Raselu, on je napisao: „Šaljem vam jedan primerak... Za 10 000 brošurica oni traže 73 rublje... Ima mnogo poteškoća, pa ipak, mnogo je onih koji traže Boga.“ Ti traktati, kao i druga literatura, deljeni su ljudima koji govore ruski, a oni su ih kasnije poneli u Rusiju. To je bila značajna prekretnica na tom novom jezičkom području. Uskoro se počela proizvoditi i druga literatura kao što su traktati, brošure i brošurice. Kako je vreme prolazilo, bilo je prevođeno sve više literature.

Godine 1912, brat Rasel je posetio Finsku koja je tada bila deo Ruskog carstva. Karlu Hartevu je bila poverena odgovornost da predstavlja Istraživače Biblije u Finskoj. Predstavnik cara, konzul carske Rusije u Njujorku, 25. septembra 1913. stavio je na to opunomoćenje vladin žig i potpis.

DVOMESEČNO PROPOVEDNIČKO PUTOVANJE PRODUŽENO

Kratko pre početka Prvog svetskog rata, Džozef Raterford je kao predstavnik organizacije putovao u nekoliko zemalja. Za vreme tog putovanja je u poljskom gradu Lođu upoznao Dojčmana, jednog Istraživača  Biblije. Ubrzo nakon te posete, brat Dojčman je sa svojom porodicom krenuo na dvomesečno propovedničko putovanje po Rusiji. Međutim, izbio je rat i zbog toga je njihovo putovanje trajalo duže.

Nakon mnogo poteškoća, doselili su se u jedan mali grad na obali reke Volge. Godine 1918, odlučili su da se vrate u Poljsku, ali to im nije pošlo za rukom zbog epidemije velikih boginja. Kasnije su granice bile zatvorene jer je izbio građanski rat. Troje njihove dece umrlo je tokom tih ratnih godina — jedna ćerka od velikih boginja, druga od upale pluća, a treća iz drugih razloga.

Vladali su strah i glad. Izgladneli ljudi umirali su po ulicama. U tom opštem haosu, mnogi su, posebno stranci, bili optuženi da sarađuju s „neprijateljem“ i bili su ubijeni bez istrage. Jednog dana, neki čovek je upao u kuću brata Dojčmana s naoružanim vojnikom.

„On je neprijatelj, uhapsi ga!“ vikao je čovek.

„Zašto?“, pitao je vojnik. „Šta je uradio?“

Taj čovek je samo želeo da napravi smicalicu kako ne bi morao da plati bratu Dojčmanu za neki stolarski posao koji je uradio. Nakon što je saslušao obe strane, vojnik je razumeo motive tog čoveka i izbacio ga iz kuće. Tada je rekao bratu Dojčmanu da se seća prijatnog razgovora koji su vodili na temelju Biblije. Taj razgovor je verovatno spasao život brata Dojčmana i njegove porodice. Komunistička vlada je 1921. ugušila vojnu pobunu i tako je građanski rat završen. Dojčmanovi su se ubrzo vratili kući u Poljsku.

ISTRAŽIVAČI BIBLIJE I BOLJŠEVICI

Dok je besneo Prvi svetski rat, slab kontakt između braće u Rusiji i ostale braće bio je prekinut. Poput  Hristove braće širom sveta, ni braća u Rusiji nisu u potpunosti razumela značenje Hristovog ustoličenja. Nisu znali da će u svojoj zemlji uskoro doživeti neke od najznačajnijih događaja 20. veka, od kojih su mnogi u stvari bili ispunjenje biblijskog proročanstva.

U drugoj polovini 1917. godine, Oktobarskom revolucijom okončana je 370-godišnja vladavina careva. Nesvesna toga da je počela Hristova prisutnost, nova boljševička vlast u Rusiji imala je ambiciozne planove da uspostavi novi oblik vladavine, drugačiji od svih prethodnih. Tako je za nekoliko godina formiran Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, to jest SSSR. On je obuhvatao skoro šestinu kopna na Zemlji.

Vredno je pažnje da je samo nekoliko godina pre revolucije Vladimir Lenjin, prvi komunistički vođa Sovjetskog Saveza, izjavio sledeće: „Svi treba da budu potpuno slobodni ne samo da izaberu svoju religiju već i da je obznanjuju ili da je promene. Nijedan zvaničnik nema pravo da postavlja pitanje o nečijoj religiji — to je stvar savesti svakog čoveka i niko nema pravo da se meša.“

U nekim delovima zemlje, zakonske smernice koje je donela Socijaldemokratska partija omogućile su nekima da razgovaraju s drugima o biblijskim učenjima. Ipak, novo državno uređenje u suštini je unapređivalo ateizam od samog početka i osećao se neprijateljski stav prema religiji, koja je bila opisana kao „opijum za narod“. Jedna od prvih stvari koje su boljševici uradili bila je da izdaju dekret kojim se crkva odvaja od države. Religiozna učenja smatrana su nezakonitim a država je prisvojila crkvenu imovinu.

Kako će nova vlast gledati na rasejanu grupu Istraživača Biblije koja je odana Božjem Kraljevstvu?  Kratko nakon revolucije 1917, jedan od Istraživača Biblije je iz Sibira pisao o sledećim nepovoljnim okolnostima: „Vi verovatno znate kakva je situacija ovde u Rusiji. Sovjetska vlast se zasniva na komunističkim principima. Iako se može videti napredak ka jednakosti, odbacuje se sve što je povezano s Bogom.“

Do 1923. poraslo je neprijateljstvo prema Istraživačima Biblije. Braća su pisala: „Pišemo vam da bismo vas obavestili o tome šta se događa u Rusiji... Imamo neophodne stvari poput hrane i odeće... ali nam je preko potrebna duhovna hrana. Vlasti su zaplenile knjige koje su nam bile poslate. Zato vas preklinjemo da nam poštom pošaljete ponešto od sve literature koju imate na ruskom jeziku... Mnogi gladuju za istinama iz Božje Reči. Nedavno je pet osoba simbolizovalo svoje predanje krštenjem u vodi, a još petnaest baptista nam se pridružilo.“

U Stražarskoj kuli od 15. decembra 1923. stajalo je sledeće: „Organizacija pokušava da pošalje literaturu u Rusiju, a i dalje će to pokušavati s Božjom milošću.“ Od 1925. Stražarska kula je izlazila na ruskom. To je odmah uticalo na delo propovedanja u Rusiji. Na primer, jedan član evangelističke crkve nije mogao da spoji nauku o paklenoj vatri s Bogom punim ljubavi. Kada je o tome diskutovao sa svojim suvernicima, oni su se molili Bogu da ga spase od takvog razmišljanja. Kasnije su on i njegova supruga dobili neka izdanja Stražarske kule u kojima su odmah prepoznali istinu. On je pisao i tražio još literature sledećim rečima: „Čekamo da nam mana stigne preko okeana.“ I druga braća iz Rusije su potvrdila da su redovno primala tu „manu“ i zahvaljivala su braći iz Sjedinjenih Država na hrišćanskoj ljubavi koju su pokazivali time što su proizvodili takvu literaturu koja jača veru.

 „POŠALJITE MI POMALO OD SVEGA“

U Stražarskoj kuli od septembra 1925, objavljeno je jedno dirljivo pismo iz Sibira. Jedan seoski učitelj objasnio je da se sa svojom porodicom 1909. preselio s juga Rusije u Sibir. Pisao je da je s velikim zadovoljstvom čitao publikacije i dodao: „Želja mog srca je da dublje razumem svete istine o Bogu tako da mogu biti sposobniji i jači u borbi protiv tame.“ Završio je pismo zamolivši za više literature rečima: „Molim vas, pošaljite mi pomalo od svega.“

U tom istom izdanju bio je objavljen i odgovor na to pismo. „Nekoliko puta smo pokušavali da pošaljemo literaturu u Rusiju, ali svi naši pokušaji bili su osujećeni zbog protivljenja ruskih vlasti. Ovo pismo, kao i mnoga druga slična njemu, nalik su pozivu koji se čuo iz Makedonije: ’Pređi u Makedoniju i pomozi nam!‘ (Dela 16:9). Učinićemo to čim se steknu uslovi i ako je to Gospodova volja.“

Zaista, kako su se samo Stražarska kula i ostale publikacije pokazale kao izvrsna sredstva za propovedanje dobre vesti „za svedočanstvo“ na ruskom jeziku! (Mat. 24:14). Do 2006. godine, broj primeraka raznih publikacija koje su Jehovini svedoci izdali na ruskom dostigao je 691 243 952, što je više od broja publikacija koje su izdate na ostalim jezicima osim engleskog, portugalskog i španskog. Jehova je bogato blagoslovio napore Svedoka da objavljuju vest o Kraljevstvu.

SVEDOČENJE RUSIMA U DRUGIM ZEMLJAMA

Nakon dolaska boljševika na vlast i osnivanja komunističke države, mnogi Rusi su emigrirali u druge zemlje. Stražarska kula i ostale publikacije na ruskom jeziku štampane su izvan Sovjetskog Saveza. Tako  sovjetska vlada nije mogla da utiče na dotok duhovne hrane u drugim zemljama. Do kraja 1920-ih, širom sveta mogle su se naći publikacije na ruskom jeziku, i pisma puna zahvalnosti pristizala su od Rusa iz Australije, Letonije, Paragvaja, Poljske, Sjedinjenih Država, Urugvaja, Finske i Francuske.

U nekima od tih zemalja, braća su održavala sastanke i propovedala na ruskom jeziku. U Sjedinjenim Državama su se redovno putem radija emitovala biblijska predavanja na ruskom jeziku. Formirane su skupštine na ruskom jeziku poput one u Braunzvilu u Pensilvaniji, i organizovani su kongresi. Na primer, u maju 1925, braća su održala trodnevni kongres na ruskom jeziku u Karnegiju, u Pensilvaniji. Bilo je prisutno 250 osoba, a 29 je kršteno.

 SITUACIJA SE MENJA

Nakon Lenjinove smrti, vlasti su počele još više da se protive religiji. Godine 1926. čak je formiran Vojni antireligiozni savez — organizacija čije ime jasno ukazuje na njene ciljeve. Ateistička propaganda bila je oblikovana tako da iz uma i srca ljudi u potpunosti iskoreni veru u Boga. Za kratko vreme, ateizam se proširio po celom Sovjetskom Savezu. Jedan Istraživač Biblije iz Rusije pisao je svetskoj centrali: „Mladi su zadojeni tim duhom, što je sasvim sigurno velika prepreka da prihvate istinu.“

Vojni antireligiozni savez štampao je ateističku literaturu, uključujući i časopis koji se zvao Antireligioznik. U tom časopisu je 1928. godine bilo objavljeno: „Oblast Voronjež vrvi od sekti.“ Između ostalih, bilo je spomenuto 48 „Istraživača Svetog pisma“ koje su predvodili „Zinčenko i Mitrofan Bovin“. Zanimljivo je da se u Stražarskoj kuli od septembra 1926. pojavilo pismo Mihaila Zinčenka iz Rusije. On je napisao: „Ljudi gladuju za duhovnom hranom... Imamo veoma malo literature. Brat Trjumpi i druga braća prevode i umnožavaju literaturu na ruskom, i tako se duhovno hranimo i podupiremo jedni druge. Pozdravljaju vas sva braća iz Rusije.“

 U septembru 1926, brat Trjumpi je pisao da postoji nada da će vlasti dozvoliti braći da primaju literaturu na ruskom jeziku. Zamolio je braću iz Betela u Bruklinu da pošalju traktate, brošurice i knjige, kao i uveze Stražarske kule preko podružnice u Magdeburgu, u Nemačkoj. Brat Raterford je kao odgovor na tu molbu poslao Džordža Janga u Moskvu. On je stigao 28. avgusta 1928. U jednom od svojih pisama, Jang je napisao: „Doživeo sam neka zanimljiva iskustva ali ne znam koliko će mi još dozvoliti da ostanem.“ Iako je uspeo da se sastane s jednim visokim zvaničnikom u Moskvi, dobio je vizu samo do 4. oktobra 1928.

U međuvremenu, novoformirani stav sovjetske države prema religiji nije bio jasan. U nekoliko vladinih dokumenata bila je izražena nada da će se religiozne grupe pridružiti radnoj snazi Sovjeta. Narednih godina, ta nada je postala državni princip. Važno je istaći da sovjetska vlada nije imala za cilj da ubije pripadnike Jehovinog naroda već da pridobije njihov um i srce. Trebalo je da ih uveri da se povinuju državi i da ih prisili da budu lojalni isključivo njoj. Poslednja stvar koju su Sovjeti želeli jeste da ljudi budu odani Jehovi.

Nakon odlaska brata Janga, braća iz Rusije su nastavila da revno propovedaju o Božjem Kraljevstvu. Danil  Staruhin je bio naimenovan da organizuje delo propovedanja u Rusiji. Da bi se delo širilo i da bi ohrabrio braću, brat Staruhin je posetio Moskvu, Kursk i Voronjež, kao i druge gradove u Rusiji i u Ukrajini. S još nekom braćom, propovedao je baptistima u njihovom molitvenom domu, otkrivajući istinu o Isusu Hristu i o Božjem Kraljevstvu. U januaru 1929, braća iz Rusije su iznajmila jednu crkvu u Kursku za 200 tadašnjih američkih dolara godišnje tako da su mogla da održavaju sastanke za javnost.

Kasnije te iste godine, braća iz bruklinskog Betela tražila su dozvolu od Narodnog komesarijata za trgovinu SSSR-a da uvezu malu količinu biblijske literature u Sovjetski Savez. Ta pošiljka je uključivala po 800 primeraka knjiga Harfa Božja i Oslobođenje i 2 400 brošurica. Za manje od dva meseca, pošiljka je vraćena sa oznakom: „Uprava za štampani materijal zabranila ulaz.“ Međutim, braća nisu izgubila nadu. Neki su mislili da je literatura vraćena jer su publikacije štampane na zastarelom ruskom pismu. Od tada su se braća brinula da se sva literatura tačno prevodi i štampa u skladu s poslednjim promenama u jeziku.

POTREBA ZA KVALITETNIM PREVOĐENJEM

Od 1929, u nekoliko izdanja Stražarske kule pojavilo se obaveštenje da su potrebni prevodioci koji znaju engleski i ruski. Na primer, u ruskom izdanju Stražarske kule od marta 1930. izašlo je sledeće obaveštenje: „Potreban je kvalifikovan, kršten brat koji dobro zna engleski i ruski za prevođenje sa engleskog na ruski.“

Jehova je zapazio tu potrebu i pronađeni su prevodioci u različitim zemljama. Jedan od njih bio je Aleksandr Forstman, koji je već 1931. počeo da šalje  svetskoj centrali Jehovinih svedoka preko nemačke podružnice u Kopenhagenu članke koje je prevodio na ruski. Brat Forstman je živeo u Letoniji i bio je prevodilac pun oduševljenja. Bio je obrazovan i dobro je znao i engleski i ruski, tako da je brzo prevodio biblijsku literaturu. U početku je prevodio samo nekoliko sati nedeljno jer je radio i na svetovnom poslu da bi zbrinuo potrebe svoje porodice, supruge koja nije bila Jehovin svedok i njihovog deteta. U decembru 1932, počeo je da prevodi punovremeno. Dok je služio kao prevodilac, prevodio je traktate, brošurice i knjige. Preminuo je 1942.

Braća su želela da imaju kvalitetno prevedene publikacije jer su verovala da će delo propovedanja  uskoro biti zakonski priznato u Rusiji. Vilijam Dej, nadglednik za severnu Evropu, pisao je u pismu bratu Raterfordu: „Kada se Rusija otvori, što će se sigurno uskoro dogoditi, bilo bi dobro da imamo kvalitetan prevod naših publikacija za 180 miliona ljudi.“

RADIO-EMISIJE

Emitovanje putem radija bio je još jedan način da se dobra vest širi na ogromnom području Rusije. U Stražarskoj kuli od februara 1929. objavljeno je sledeće obaveštenje: „Predavanja na ruskom biće emitovana putem radija.“ Program je emitovan iz Estonije svake druge i četvrte nedelje u mesecu.

Brat Valas Bakster, nadglednik estonske podružnice, kasnije se prisećao: „Nakon duge rasprave, 1929. godine potpisan je ugovor na godinu dana. Ubrzo nakon što je emitovanje započelo u Rusiji, saznali smo da stanovnici Lenjingrada prate program. Reakcija sovjetskog režima bila je slična reakciji sveštenstva u Estoniji. I jedna i druga strana je upozoravala ljude da ne slušaju poruku o Kraljevstvu.“ Godine 1931. program na ruskom je bio emitovan u vreme kada je to odgovaralo slušaocima, od pola šest do pola sedam popodne, na srednjoj frekvenciji. Nakon tri i po godine, emitovanje je prekinuto u junu 1934. godine. U pismu koje je poslato iz estonske podružnice, braća su objasnila kako je došlo do zabrane: „Sveštenstvo je govorilo [estonskoj] vladi da naša predavanja podrivaju državne interese jer podstiču na komunizam i anarhiju.“

DOLAZI DO PROMENE

Godine 1935, braća iz bruklinskog Betela poslala su Antona Kerbera u Sovjetski Savez nadajući se da  će tamo moći da se otvori podružnica. Želeli su da tamo pošalju štamparsku presu iz Nemačke, gde je Hitler došao na vlast. Iako se taj plan nije ostvario, brat Kerber se sastao s nekolicinom braće u Rusiji.

Nekoliko godina je delo propovedanja u Rusiji lepo napredovalo. Podružnica u Letoniji je nadgledala prevođenje biblijske literature na ruski. Međutim, bilo je teško uvesti literaturu u zemlju. Zato je velika količina držana u magacinu.

Do početka Drugog svetskog rata 1939. bilo je malo Jehovinih svedoka. Zbog toga, sovjetska vlada nije obraćala posebnu pažnju na njih. Uskoro se sve to promenilo. Ubrzo nakon što je nacistička Nemačka izvršila invaziju na Poljsku 1939, Sovjetski Savez je okupirao poslednje 4 od 15 republika — Estoniju, Letoniju, Litvaniju i Moldaviju. Tako se odjednom na hiljade Svedoka našlo u granicama Sovjetskog Saveza — države koja će uskoro ući u stravičan rat za opstanak. Biće to vreme patnje i nevolje za milione ljudi. Za Jehovine svedoke, biće to vreme kada će dokazati svoju odanost Bogu pod strašnim progonstvom.

SPREMNI DA STOJE ČVRSTO

U junu 1941. godine, Nemačka je izvršila snažan napad na Sovjetski Savez, što je potpuno iznenadilo Josifa Staljina koji je bio na čelu sovjetske države. Do kraja godine, nemačke trupe stigle su blizu Moskve i izgledalo je da je pad Sovjetskog Saveza neminovan.

Očajan, Staljin je pozvao narod u veliki rat za otadžbinu, kako su ga Rusi zvali. Staljin je uvideo da je potrebno da načini neke ustupke crkvi kako bi dobio podršku naroda, budući da su milioni i dalje bili religiozni. U septembru 1943. godine, Staljin je u Kremlju javno primio tri najviša predstavnika Ruske  pravoslavne crkve. Tako je premošćen jaz između države i crkve i otvoren put stotinama crkava da budu priznate.

Poput Jehovinih svedoka u Nemačkoj, braća u Rusiji su takođe zadržala neutralan stav tokom ratnih godina. Bili su spremni da trpe posledice, čvrsto rešeni da ostanu poslušni zapovesti svog Gospoda (Mat. 22:37-39). Zbog neutralnog stava, od 1940. do 1945. više od hiljadu Svedoka iz Ukrajine, Moldavije i baltičkih zemalja bilo je poslato u radne logore u centralnoj Rusiji.

Vasilij Savčuk se seća: „Krstio sam se u Ukrajini 1941, kada sam imao 14 godina. Tokom rata, skoro sva braća su bila poslata u zatvore ili logore u centralnoj Rusiji. Ali Jehovino delo se nije zaustavilo. Verne sestre i tinejdžeri poput mene preuzeli su skupštinske odgovornosti i nastavili s propovedanjem. U našem selu, jedan brat koji je bio invalid, još uvek je bio na slobodi. Rekao mi je: ’Vasilij, potrebna nam je tvoja pomoć. Pred nama je veoma važan posao, ali nemamo dovoljno braće.‘ Nisam mogao da zaustavim suze kada sam video koliko je taj bolesni brat bio zabrinut za Jehovino delo. Rado sam prihvatio da radim što god je bilo potrebno. Pravili smo improvizovane štamparije u podrumima i u njima umnožavali našu vrednu duhovnu hranu koja je kružila među braćom, posebno među onima koji su bili zatvoreni.“

Iako su sestre i tinejdžeri bili nesebični i radili taj posao s puno ljubavi, količina proizvedene duhovne hrane nije bila dovoljna. Do jednog rešenja došlo se zahvaljujući poljskoj braći koja su emigrirala iz Rusije i donosila izveštaje podružnici u Poljskoj. Ukrajinska i ruska braća koja su putovala u suprotnom  smeru nosila su duhovnu hranu, voštane matrice za umnožavanje, mastilo i ostalu opremu koja se koristila u Rusiji.

„NEKA SE VRATE, SVAKI U SVOJE MESTO“

Godine 1946, neka braća koja su živela u Poljskoj morala su da se presele u sovjetsku Ukrajinu. Ivan Paškovski kaže: „Ta braća su se raspitala u podružnici u Lođu šta bi trebalo da urade u toj situaciji. U odgovoru je bio citiran stih iz Sudija 7:7: ’Neka se vrate, svaki u svoje mesto.‘ Mnogo godina kasnije, razumeo sam kako je Jehova mudro vodio delo propovedanja u tim opasnim područjima. Za nas je to ’mesto‘ bilo gde god nas Jehova pošalje. Razumeli smo da je važno da poslušamo uputstva naimenovanih. Tako smo počeli da se pripremamo za preseljenje u ateističku zemlju.

„Prvo smo se u kući jednog brata upoznali sa 18 osoba koje smo pripremili za krštenje. Takođe smo sakupili literaturu na ruskom i ukrajinskom, i pokušali da je spakujemo tako da je ne pronađu lako prilikom pretresa. U zoru su naše selo opkolili vojnici poljske vojske koji su nam naredili da se spremimo za put. Dozvolili su nam da uzmemo hranu za mesec dana i neophodne stvari. Otpratili su nas do železničke stanice. Tako je sovjetska Ukrajina postala naše ’mesto‘.

„Ubrzo nakon što smo stigli na svoje odredište, okružili su nas meštani i predstavnici tamošnje vlasti. Pošto smo želeli da im odmah svedočimo, hrabro smo im rekli da smo mi Jehovini svedoci. Na naše iznenađenje, idući dan nas je posetio sekretar tamošnjeg poljoprivrednog komiteta. Rekao je da je njegov otac emigrirao u Ameriku i da mu je slao literaturu koju su izdali Jehovini svedoci. Kako smo samo bili radosni kad smo to čuli! Posebno je bilo  divno kada je ponudio da nam dâ tu literaturu. Kada je počeo da posećuje sastanke sa svojom porodicom, uvideli smo da i u toj zemlji ima mnogo Jehovinog ’dragocenog blaga‘ (Ag. 2:7). Uskoro su svi članovi te porodice postali Jehovini svedoci i godinama su verno služili.“

JOŠ MNOGO POSLA

Tokom Drugog svetskog rata i nakon njega, delo u Rusiji napredovalo je pod veoma teškim uslovima. U jednom pismu koje je stiglo iz poljske podružnice u centralu Jehovinih svedoka, s datumom od 10. aprila 1947, stajalo je sledeće: „Religiozne vođe su zastrašivale vernike govoreći im da će, ukoliko uzmu Stražarsku kulu ili letak od Jehovinih svedoka, biti prognani u radni logor na deset godina. Zbog toga su ljudi bili zabrinuti i uplašeni, i čeznuli su za duhovnim svetlom.“

U Godišnjaku za 1947. izašao je sledeći komentar: „Svedoci nemaju štampanu literaturu i Stražarska kula nije privlačnog izgleda... Uglavnom se s mukom ručno prepisuje i takve kopije se dele ostalima. Naši kuriri su ponekad bili uhapšeni i poslati u zatvor jer su posedovali Stražarsku kulu.“

Regina Krivokuljska kaže: „Izgledalo je kao da je cela zemlja ograđena bodljikavom žicom, a mi smo bili zatvorenici, iako zapravo nismo bili u zatvoru. Naši muževi, koji su revno služili Bogu, veći deo života su proveli u logorima i zatvorima. Mi žene trpele smo mnogo toga — svaka je doživela besane noći, bile smo pod prismotrom i psihičkim pritiskom sovjetskog Komiteta državne bezbednosti (KGB), izgubile smo posao i doživele još mnogo drugih kušnji. Vlasti su isprobavale različite metode da bi nas navele da napustimo put istine (Isa. 30:21).  Nismo sumnjale u to da je Satana koristio tu situaciju da bi zaustavio delo propovedanja. Ali Jehova nije napustio svoj narod — njegova pomoć je bila očigledna.

„Biblijska literatura koja je bila uz mnogo muka krijumčarena u zemlju, davala nam je ’izuzetnu snagu‘ i mudrost da se izborimo sa situacijom (2. Kor. 4:7). Jehova je vodio svoj narod čak i pod najgorim protivljenjem države, a novi su i dalje pristizali u organizaciju. Bilo je zadivljujuće što su od samog početka bili spremni da istrpe poteškoće uz Jehovin narod. Samo je Jehovin duh mogao da učini tako nešto.“

PISMA BAČENA PREKO OGRADE

Pjotr, koji se kasnije oženio Reginom, bio je 1944. zatvoren zbog hrišćanske neutralnosti u logor u  oblasti Gorki. To uopšte nije umanjilo njegovu revnost u propovedanju. Pjotr je pisao pisma od kojih je svako sadržavalo kratko objašnjenje nekog biblijskog učenja. Stavljao je pisma u kovertu, pričvrstio ih konopcem za jedan kamen i bacao ih preko visoke žičane ograde. Pjotr se nadao da će neko pročitati pisma, što se jednog dana zaista dogodilo — pročitala ih je devojka po imenu Lidija Bulatova. Pjotr ju je video i tiho je pozvao. Upitao ju je da li bi želela da nauči još više o Bibliji. Ona je želela i dogovorili su se da se ponovo nađu. Nakon toga, ona je redovno dolazila da pokupi još dragocenih pisama.

Lidija je postala revna sestra i jevanđelizator i uskoro je počela da proučava Bibliju s Marijom Smirnovom i Olgom Sevrjuginom. One su takođe počele da služe Jehovi. Da bi im pomogla da duhovno napreduju, braća iz logora su im obezbeđivala duhovnu hranu. Pjotr je napravio mali kofer s duplim dnom gde je mogao da stavi časopise. Pobrinuo se da taj kofer unose i iznose iz logora ljudi koji nisu bili zatvorenici niti Jehovini svedoci. Oni su ga nosili do jedne od naših sestara.

Ubrzo su te sestre počele da propovedaju na tom području. Policija je to zapazila i poslala jednog agenta da ih špijunira, što je bio običaj u to vreme. Agent je bila jedna učiteljica, koja se pretvarala da je zainteresovana i koja je pridobila poverenje naših sestara. Budući da su sestre bile neiskusne u tom pogledu, radosno su razgovarale sa svojom novom „sestrom“ o Bibliji i kasnije su joj rekle kako literatura dolazi do njih. Kada je kofer sledeći put bio na svom putu, Pjotr je uhvaćen i osuđen na dodatnih 25 godina zatvora. Te tri sestre su takođe dobile svaka po 25 godina zatvora.

 ’POTREBNO JE DA SE SITUACIJA RAZJASNI‘

Tokom ratnih godina a i kasnije, sovjetska vlada je nastavila da se protivi delu Jehovinih svedoka. U martu 1947. braća iz Poljske izvestila su da je jedan visoki zvaničnik u jednoj od oblasti na zapadu Sovjetskog Saveza objavio da se do kraja proleća te godine nijedan Jehovin svedok neće naći na tom području. U pismu stoji: „Dok smo vam pisali ovo pismo, saznali smo da je u jednom danu uhapšeno 100 braće i sestara.“ U drugom pismu rečeno je za braću koja se nalaze u logorima: „Oni na izvrstan način čuvaju svoju veru. Mnogi su izgubili život, i braća čekaju na izbavljenje od Jehove baš poput braće u koncentracionim logorima.“

Svedoci su hapšeni zbog propovedanja i zbog toga što su odbijali da glasaju. Odgovorna braća su 1947. pisala: „Imamo utisak da najviši zvaničnici u Rusiji veoma malo znaju o tome šta se dešava s našom braćom i da im nije cilj da ih ubijaju. Potrebno je da se [vlastima] pruži neko objašnjenje i da se situacija razjasni.“

POKUŠAJI DA SE DELO ZAKONSKI REGISTRUJE

Poljska podružnica je predložila da dva brata iz Rusije i neki iskusni advokat pripreme potrebne dokumente za registraciju Jehovinih svedoka u Sovjetskom Savezu. U jednom pismu koje je iz Poljske upućeno braći u Rusiji, pisalo je: „Dobra vest o Kraljevstvu treba da se čuje svuda, uključujući i Rusiju (Mar. 13:10).“ Pismo je završeno sledećim rečima: „Budite strpljivi. Jehova može pretvoriti vaše suze u radosne poklike (Ps. 126:2-6).“

U avgustu 1949, Nikolaj Pjatoha, Mihajlo Čumak i Ilja Babijčuk podneli su molbu za registraciju. Vlada je pristala da registruje Jehovine svedoke, ali pod određenim uslovima. Između ostalog, tražili su  od braće spisak imena svih Jehovinih svedoka koji žive u Sovjetskom Savezu. Braća se s tim nisu mogla složiti. Iako je delo napredovalo i broj objavitelja stalno rastao, mnoga braća su i dalje bila zatvarana.

„JEHOVA TE NEĆE OSLOBODITI ODAVDE“

Pjotr Krivokuljski se priseća leta 1945. i kaže: „Nakon suđenja, braća su poslata u razne logore. U logoru gde sam bio, mnogi zatvorenici su bili iskreno zainteresovani za istinu. Jedan od njih je bio sveštenik koji je ubrzo uvideo da je ono što je čuo istina i zauzeo je stav za Jehovu.

„Međutim, uslovi su bili strašni. Jednom sam bio zatvoren u ćeliju u kojoj sam jedva mogao uspravno stajati. Zvali su je ’kuća stenica‘, jer je vrvela od njih  — bilo ih je toliko da su verovatno mogle isisati svu krv iz čoveka. Stojeći ispred te ćelije, inspektor mi je rekao: ’Jehova te neće osloboditi odavde.‘ Dnevno sam dobijao 300 grama hleba i čašu vode. Nije bilo vazduha, pa bih se naslonio na mala vrata i trudio se da udahnem vazduh kroz usku pukotinu. Osećao sam kako mi stenice sišu krv. Tokom deset dana u ’kući stenica‘, neprestano sam molio Jehovu za snagu da izdržim (Jer. 15:15). Kada su se vrata otvorila, onesvestio sam se i probudio se u drugoj ćeliji.

„Nakon toga, sud u tom radnom logoru osudio me je na deset godina u tamnici s maksimalnim obezbeđenjem u kaznenom logoru zbog ’pobune i propagande protiv sovjetske vlasti‘. U tom logoru nije bilo moguće primati niti slati pisma. Zatvorenici su uglavnom bili osuđivani zbog krivičnih dela kao što je ubistvo. Rečeno mi je da će mi ti ljudi uraditi što god im budu zapovedili, ako se ne odreknem svoje vere. Imao sam samo 36 kilograma i jedva sam hodao. Ali čak i tamo, mogao sam da razgovaram sa iskrenim osobama čije je srce bilo prijemljivo za istinu.

„Kad sam jednom ležao u nekom grmlju i molio se, prišao mi je jedan stariji čovek. Upitao je: ’Šta si ti uradio kad si završio u ovom paklu?‘ Nakon što je čuo da sam Jehovin svedok, seo je, zagrlio me i poljubio. Zatim je rekao: ’Sine, dugo sam želeo da naučim nešto o Bibliji! Molim te, hoćeš li da me poučavaš?‘ Mojoj sreći nije bilo kraja. Ranije sam prišio nekoliko starih delova Jevanđelja za moju pohabanu odeću, i odmah sam ih izvadio. Njegove oči su se napunile suzama. Dugo smo pričali te večeri. Rekao mi je da radi u zatvorskoj kantini i da će mi davati hranu. Tako smo postali prijatelji. On je napredovao u duhovnom pogledu a ja sam obnavljao fizičku snagu. Bio sam siguran da je to Jehovino delo. Nakon nekoliko meseci, on  je oslobođen, a ja sam poslat u drugi logor u oblasti Gorki.

„Tamo su uslovi bili mnogo bolji. Ali najviše me je radovalo to što sam mogao da proučavam Bibliju sa četvoricom zatvorenika. Čuvari su nas 1952. zatekli s literaturom. Pre zvaničnog saslušanja, držali su me u hermetički zatvorenoj kutiji, i kada bih počeo da se gušim, otvorili bi kutiju da udahnem vazduh nekoliko puta a onda bi je opet zatvorili. Želeli su da se odreknem svoje vere. Svi smo bili osuđeni. Kada su nam kazne izrečene, nijedan od onih s kojima sam proučavao nije bio u panici. Bio sam tako srećan zbog toga! Sva četvorica su bila osuđena na 25 godina u logoru. Ja sam bio strože kažnjen, ali je kazna preinačena u dodatnih 25 godina u maksimalno obezbeđenom logoru i još 10 godina u izgnanstvu. Kada smo izašli iz te prostorije, zastali smo da zahvalimo Jehovi za podršku. Čuvari su bili začuđeni, pitajući se zbog čega se radujemo. Bili smo razdvojeni i poslati u različite logore. Ja sam poslat u logor s maksimalnim obezbeđenjem u Vorkuti.“

HRIŠĆANSKA NEUTRALNOST IM JE SAČUVALA ŽIVOT

Život u logorima bio je veoma težak. Mnogi koji nisu bili Svedoci izvršili su samoubistvo. Ivan Krilov se priseća: „Nakon što sam pušten iz logora s maksimalnim obezbeđenjem, bio sam u nekoliko različitih rudnika uglja gde su naša braća i sestre bili na prisilnom radu. Tamo smo se sretali i ko god je mogao da prepisuje časopise delio je kopije ostalima. Svedoci su propovedali u svim logorima i mnogi ljudi su bili zainteresovani za njihovu poruku. Nakon što su oslobođeni, neki od njih su se krstili u reci Vorkuti.

 „Naša vera u Jehovu i njegovo Kraljevstvo uvek je bila na ispitu. Jednom prilikom, 1948. godine, neki logoraši su se pobunili u jednom logoru u Vorkuti. Pobunjenici su rekli ostalim zatvorenicima da će imati više uspeha ako se organizuju u grupe po nacionalnoj ili verskoj osnovi. U tom logoru je tada bilo 15 Svedoka. Rekli smo pobunjenicima da smo mi hrišćani i da nećemo učestvovati u tome. Objasnili smo da rani hrišćani nisu učestvovali u pobunama protiv Rimljana. Naravno, mnogi su se iznenadili, ali mi smo zauzeli čvrst stav.“

Ta pobuna se završila tragično. Naoružani vojnici su ugušili svaki otpor i odveli pobunjenike u druge barake. Zatim su polili te barake benzinom i zapalili ih. Skoro svi u njima su bili ubijeni. Vojnici nisu naudili nijednom bratu.

„U decembru 1948, u jednom logoru sam upoznao osmoricu braće koji su bili osuđeni na 25 godina zatvora“, nastavlja Ivan. „Bila je to neverovatno hladna zima a posao u rudniku je bio veoma težak. Ipak, u očima te braće mogao sam da vidim pouzdanje i snažnu nadu. Njihov pozitivan stav jačao je čak i one zatvorenike koji nisu bili Jehovini svedoci.“

PROGNANI U SIBIR

I pored okrutnog protivljenja, Svedoci su revno nastavili da objavljuju dobru vest o Božjem Kraljevstvu.  To je smetalo centralnoj vladi u Moskvi. Posebno je smetalo KGB-u. U jednom dopisu koji je KGB poslao Staljinu 19. februara 1951. stajalo je sledeće: „Da bismo ugušili daljnje ilegalne aktivnosti Jehovista protiv države, MGB [Ministarstvo državne bezbednosti, kasnije KGB] Sovjetskog Saveza smatra da je neophodno da se oni za koje se zna da su Jehovisti i njihove porodice prognaju u Irkutsku i Tomsku oblast.“ KGB je imao spisak Svedoka i tražio je dozvolu da se 8 576 osoba iz šest republika Sovjetskog Saveza protera u Sibir. Dozvola je dobijena.

Magdalina Belošicka priča: „U nedelju, 8. aprila 1951. u dva ujutro, probudilo nas je snažno lupanje na vratima. Mama je brzo ustala i otvorila  ih. Ispred vrata je stajao oficir. ’Prognani ste u Sibir zbog vere u Boga‘, rekao nam je zvanično. ’Imate dva sata da se spakujete. Možete poneti bilo šta iz sobe. Međutim, ne možete poneti žito, brašno i druge žitarice. Ne smete poneti ni nameštaj, drvene stvari i šivaću mašinu. Ne možete poneti ništa iz dvorišta. Uzmite posteljinu, odeću i torbe, i izađite.‘

„Već smo ranije čitali u našim publikacijama da ima dosta posla koji treba da se uradi na istoku. Razumeli smo da je došlo vreme da se obavi taj posao.

„Niko nije plakao niti se žalio. Oficir je bio iznenađen i rekao je: ’Nijedna mala suza nije pala.‘ Rekli smo mu da očekujemo progon još od 1948. Pitali smo ga da li možemo da ponesemo barem jedno živo pile za put, ali nam nije dozvolio. Oficiri su podelili našu živinu među sobom. Pred našim očima su razdelili piliće — jedan je uzeo pet, drugi šest, a treći tri ili četiri. Kada su ostala samo dva pileta u kokošinjcu, oficir je naredio da ih zakolju i daju nama.

„Moja osmomesečna beba ležala je u drvenoj kolevci. Pitali smo da li možemo poneti kolevku, ali on je naredio da je rasture. Zatim nam je dao deo kolevke na kom bi beba mogla ležati.

 „Uskoro su naše komšije saznale da smo prognani. Neko je doneo mali zavežljaj s komadima prepečenog hleba i ubacio ga u teretna kola u koja smo ulazili. Vojnik koji nas je čuvao primetio je to i izbacio zavežljaj napolje. Bilo nas je šestoro — ja, mama, moja dva brata, moj muž i naša osmomesečna ćerkica. Izvan sela, brzo su nas ugurali u auto i odvezli do tamošnjeg oblasnog centra gde su nam popunili dokumente. Zatim smo kamionom odvezeni do železničke stanice.

„Bila je nedelja, prelep sunčan dan. Stanica je bila puna ljudi — onih koji su bili prognani i onih koji su došli da posmatraju. Naš kamion je skrenuo desno prema vagonu gde su već bila naša braća. Kada je voz bio pun, vojnici su počeli da nas prozivaju po prezimenu. U našem vagonu bilo je 52 osobe. Pre nego što smo otišli, oni koji su došli da nas isprate počeli su da plaču i čak da ridaju. To je bilo zaista dirljivo, budući da neke od njih čak nismo ni poznavali. Ali oni su znali da smo mi Jehovini svedoci i da smo prognani u Sibir. Lokomotiva se bučno oglasila. Tada su braća počela da pevaju na ukrajinskom: ’Neka Hristova ljubav bude s vama. Dajte slavu Isusu Hristu, srešćemo se opet u njegovom Kraljevstvu.‘ Većina nas je imala čvrstu nadu i veru u to da nas Jehova neće napustiti. Otpevali smo nekoliko strofa. To je bilo tako dirljivo da su neki vojnici zaplakali. Zatim je voz krenuo.“

’SASVIM SUPROTNO OD OČEKIVANOG‘

Dr Gordienko, profesor na Hercenovom univerzitetu u Sankt Peterburgu, opisao je u svojoj knjizi šta su progonitelji postigli. On je pisao: „Rezultati su bili sasvim suprotni od očekivanih. Oni su želeli da oslabe organizaciju Jehovinih svedoka u  Sovjetskom Savezu, ali su je u stvari ojačali. U tim novim naseljima gde niko do tada nije čuo za verovanja Jehovinih svedoka, meštani su bili ’zaraženi‘ njihovom verom i njihovom odanošću tim verovanjima.“

Mnogi Svedoci su se brzo prilagodili novim okolnostima. Osnovane su male skupštine i područje je podeljeno. Nikolaj Kalibaba kaže: „U to vreme, u Sibiru smo propovedali od kuće do kuće, tačnije u svakoj drugoj ili trećoj kući. Ali, to je bilo opasno. Kako smo uspevali? Nakon prve posete, pokušavali smo da ponovo navratimo za oko mesec dana. Počinjali smo razgovor tako što smo pitali: ’Da li možda prodajete piliće, koze ili krave?‘ Zatim smo polako usmeravali razgovor na vest o Kraljevstvu. KGB je to ubrzo otkrio i nakon toga je objavljen članak u novinama u kom su meštani upozoreni da ne razgovaraju s Jehovinim svedocima. U članku je rečeno da Svedoci idu od kuće do kuće raspitujući se kod ljudi da li prodaju koze, krave i piliće — ali ono što oni zapravo žele jesu ovce!“

Gavril Livi priča: „Braća su se trudila da propovedaju čak i kad su bila pod prismotrom KGB-a. Ljudi u Sovjetu bi odmah prijavili policiji čim bi posumnjali da neko pokušava da razgovara s njima o nekim religioznim temama. I pored toga, nastavili smo da propovedamo iako u početku nije bilo nikakvih rezultata. Međutim, s vremenom je istina počela da menja život nekih meštana. Jedan od njih bio je jedan Rus koji je mnogo pio. Nakon što je upoznao istinu, uskladio je svoj život s biblijskim merilima i postao Svedok. Kasnije ga je jedan oficir KGB-a pozvao i rekao: ’S kim se ti družiš? Ti Svedoci su Ukrajinci.‘

 „Brat je odgovorio: ’Kada sam bio pijanica i valjao se u blatu, niste me ni primećivali. Sada kada sam postao normalna osoba i uzoran građanin, više vam se ne sviđam. Mnogi Ukrajinci odlaze iz Sibira, ali iza njih će ostati ovdašnji ljudi koje je Bog naučio kako da žive.‘“

Nakon nekoliko godina, jedan zvaničnik iz Irkutska pisao je Moskvi: „Nekoliko ovdašnjih radnika smatra da sve njih [Jehovine svedoke] treba poslati na neko mesto na severu gde ne bi bili u kontaktu sa ostalim ljudima, i gde bi mogli da budu prevaspitani.“ Ni vlasti u Sibiru a ni u Moskvi nisu znale kako da ućutkaju Jehovine svedoke.

„SVE BISMO VAS STRELJALI“

Početkom 1957, pokrenuta je nova akcija protiv Jehovinih svedoka. Pratili su braću i pretraživali domove. Viktor Gutšmit se priseća: „Kada sam se jednom prilikom vratio iz službe propovedanja, zatekao sam stan u haosu. KGB je tražio literaturu. Uhapsili su me i ispitivali dva meseca. Naša mlađa ćerka, Julija, imala je 11 meseci a starija je imala 2 godine.

„Tokom ispitivanja, inspektor me je pitao: ’Zar vi niste Nemac?‘ U to vreme, reč ’Nemac‘ za mnoge je bila sinonim za reč ’fašista‘. Nemci su bili omraženi.

„’Nisam nacionalista‘, rekao sam, ’ali ako govorite o Nemcima koji su bili u nacističkim koncentracionim logorima, na njih sam ponosan! Oni su se ranije zvali Bibelforšeri, a sada se zovu Jehovini svedoci. Ponosan sam na to što nijedan Jehovin svedok nikada nije ispalio metak iz mitraljeza niti granatu iz topa. Na te Nemce sam ponosan!‘

 „Inspektor je ćutao, tako da sam nastavio: ’Uveren sam da nijedan Jehovin svedok nije učestvovao ni u jednoj pobuni ili ustanku. Čak i kada je njihovo delo pod zabranom, oni i dalje obožavaju Boga. U isto vreme, Svedoci priznaju i poštuju zakone ukoliko time ne krše više zakone našeg Stvoritelja.‘

„Sasvim neočekivano, inspektor me je prekinuo i rekao: ’Nikada nismo tako dobro proučili nijednu grupu kao što smo proučili Svedoke i njihovo delo. Da smo našli bilo šta protiv vas, da ste krivi za makar jednu kap prolivene krvi, sve bismo vas streljali.‘

„Tada sam pomislio: ’Naša braća hrabro služe Jehovi širom sveta, i njihov primer sačuvao je živote svih nas u Sovjetskom Savezu. Možda naša služba ovde može biti od koristi braći u drugim područjima.‘ Ta misao mi je dala snagu da još tesnije sledim Jehovin put.“

SVEDOCI U VIŠE OD 50 LOGORA

Neutralnost i revnost Jehovinih svedoka u Sovjetskom Savezu i dalje su smetale vlastima (Mar. 13:10; Jov. 17:16). Često su braća zbog svojih uverenja dobijala duge, neosnovane zatvorske kazne.

 Od juna 1956. do februara 1957, širom sveta bilo je održano 199 kongresa na kojima se 462 936 kongresnih delegata jednoglasno složilo da sastave peticiju, koju bi poslali Savetu ministara Sovjetskog Saveza u Moskvi. Između ostalog, u peticiji je stajalo: „Jehovini svedoci se nalaze u više od 50 logora na području od evropske Rusije do Sibira pa sve do Severnog ledenog okeana, pa čak i na Novoj zemlji na Arktiku... U Americi i u drugim zapadnim zemljama, Jehovine svedoke nazivaju komunistima, a u zemljama pod komunističkom vlašću nazivaju ih imperijalistima... Komunističke vlasti ih optužuju i tretiraju kao ’imperijalističke špijune‘ i osuđuju ih i na po 20 godina zatvora. Ali oni nikada nisu učestvovali u nekim protivdržavnim aktivnostima.“ Nažalost, peticija nije doprinela tome da se popravi situacija Jehovinih svedoka u Sovjetskom Savezu.

U Rusiji su se s posebno velikim poteškoćama suočavali Jehovini svedoci koji su imali decu. Vladimir Sosnin iz Moskve, koji je odgajao tri sina u to vreme, kaže: „Bilo je obavezno da se deca šalju u sovjetsku školu. Učitelji i drugi đaci terali su našu decu da im se pridruže i postanu članovi dečjih organizacija koje su se temeljile na komunističkoj ideologiji. Želeli smo da obrazujemo svoju decu, i pomagali smo im u tome. Nije nam bilo lako da u srce svoje dece usadimo ljubav prema Jehovi. Škole su bile prožete idejama o razvoju socijalizma i komunizma. Na nama je bilo da pokažemo izuzetno strpljenje i istrajnost.“

OPTUŽEN DA JE OTKINUO UHO SVOJOJ ĆERCI

Semjon i Darija Kostiljev su živeli u Sibiru i imali su troje dece. Semjon priča: „U to vreme,  Jehovine svedoke su smatrali fanaticima. Naša druga ćerka, Ala, krenula je u prvi razred 1961. godine. Dok se jednog dana igrala s drugom decom, jedno od njih joj je slučajno povredilo uho. Idućeg dana, kada je učiteljica pitala šta joj se dogodilo sa uhom, Ala nije htela ništa da kaže jer nije želela nikoga da oda. Učiteljica je znala da smo Svedoci, i stoga je došla do zaključka da smo je mi tukli i prisiljavali da prihvati biblijska merila. Škola je taj slučaj dostavila kancelariji javnog tužioca. U slučaj je bila uključena i firma za koju sam radio. Istraga je trajala skoro godinu dana dok konačno nismo bili pozvani na sudsko saslušanje u oktobru 1962.

„Dve nedelje pre suđenja, na Domu kulture je bio istaknut plakat na kom je pisalo: ’Uskoro počinje suđenje opasnoj sekti Jehovista.‘ Moja supruga i ja smo bili optuženi što odgajamo svoju decu u skladu s Biblijom. Takođe smo optuženi za okrutnost. Sud je tvrdio da smo prisiljavali našu ćerku da se moli i da smo joj odsekli uho ivicom kofe! Jedini svedok bila je Ala koju su poslali u sirotište u grad Kirensk, koji je udaljen oko 730 kilometara severno od Irkutska gde smo mi živeli.

„Sudnica je bila puna mladih aktivista. Kada su se sudije povukle na većanje, nastao je metež. Gurali su nas i proklinjali a neko je jakim glasom doviknuo da skinemo svoju ’sovjetsku‘ odeću. Svi su vikali da treba da budemo ubijeni, a neko je čak hteo da se to uradi odmah, u sudnici. Masa je sve više besnela, a sudije se nikako nisu pojavljivale. Većanje je trajalo jedan sat. Kada nam se ta masa počela približavati, jedna sestra i njen muž koji nije bio Jehovin svedok stali su između nas i ostalih moleći ih da nas ne diraju.  Dok su pokušavali da im objasne kako su sve te optužbe lažne, bukvalno su nas istrgli iz njihovih ruku.

„Konačno se sudija pojavio s pomoćnicima narodnog suda i pročitao presudu da nam se oduzima starateljstvo nad decom. Uz pratnju straže poslat sam u popravni radni logor na dve godine. Naša najstarija ćerka takođe je bila poslata u sirotište nakon što su joj rekli da su njeni roditelji u opasnoj sekti i da bi veoma štetno mogli da utiču na njen razvoj.

„Dozvolili su da naš sin ostane s Darijom, budući da je imao samo tri godine. Nakon što sam odslužio svoju kaznu, vratio sam se kući. I dalje smo mogli svedočiti isključivo u neformalnim prilikama.“

„BILI SMO PONOSNI NA SVOJU DECU“

„Ala je izašla iz sirotišta kada je napunila 13 godina i vratila se da živi s nama. Kako smo samo bili radosni kada je život predala Jehovi i svoje predanje simbolizovala krštenjem 1969! U to vreme su u našem gradu u Domu kulture održavana predavanja o religiji. Odlučili smo da odemo da čujemo o čemu će biti reči. Kao i uvek, najviše se raspravljalo o Jehovinim svedocima. Jedan od predavača izvadio je jednu Stražarsku kulu i rekao: ’Ovo je opasan i štetan časopis kojim se podriva jedinstvo države.‘ Zatim je  dao jedan primer: ’Članovi te sekte teraju svoju decu da čitaju ove časopise i da se mole. U jednoj porodici, mala devojčica nije želela da čita ovaj časopis, i zato joj je otac odsekao uho.‘ Ala je bila šokirana, jer je sedela tamo i slušala predavanje sa oba uha na mestu. Međutim, nije se usudila da nešto kaže da ne bi ponovo bila odvojena od nas.

„Kada je naš sin Boris napunio 13 godina, predao je svoj život Jehovi i krstio se. Jednom prilikom je s nekim Svedocima njegovih godina svedočio na ulici, iako je naše delo u to vreme još uvek bilo pod zabranom. Nisu imali ni Bibliju ni literaturu. Odjednom, zaustavila su se jedna kola i dečaci su odvedeni do policijske stanice. Nakon što su ih ispitali i pretresli, jedan od policajaca je pronašao samo nekoliko biblijskih stihova ispisanih na papiru. Dozvolili su im da idu kući. Kada se Boris vratio kući, radosno je ispričao kako su on i ostala braća doživeli progonstvo zbog Jehovinog imena. Bili smo ponosni na svoju decu, jer ih je Jehova podržavao tokom tog vremena iskušenja. Nakon ovog događaja, KGB je nekoliko puta pozivao Dariju i mene. Jedan oficir nam je rekao: ’Ta deca treba da budu poslata u omladinsku kaznenu koloniju. Šteta samo što još nemaju 14 godina.‘ Bili smo novčano kažnjeni zbog toga što je naš sin propovedao.

„Danas živim sa sinom i unucima, i svi oni su u istini.  Moja najstarija ćerka živi u Uzbekistanu i iako još ne služi Jehovi poštuje i nas i Bibliju, i često nas posećuje. Darija je preminula 2001. godine nakon što je verno služila Jehovi celog života. Pošto sam još uvek dovoljno snažan, sa skupštinom propovedam na udaljenim područjima, gde zajedno tražimo ljude koji ’ispravno gledaju na večni život‘ (Dela 13:48). Verujem da će Jehova uskoro ispuniti želju svih nas, kako je zapisano u Isaiji 65:23.“

RODITELJI PRUŽAJU IZVRSTAN PRIMER

Vladislav Apanjuk služi u ruskom Betelu. On se seća kako su njegovi roditelji od detinjstva usađivali u njega i njegovu braću i sestre ljubav prema Bogu: „Naši roditelji su bili prognani iz Ukrajine u Sibir 1951. godine. Poučavali su nas da samostalno donosimo odluke dok se trudimo da ugodimo Jehovi. Zaista mi je mnogo značilo to što su naši roditelji uvek, bez ustezanja, pred nama govorili i o svojim manama. Kada bi nešto pogrešili, nikada to nisu skrivali. Bilo je jasno koliko vole Jehovu. Moji roditelji su bili vedre osobe, posebno kada smo kao porodica proučavali. Mogli smo da vidimo da su stvarno voleli da duboko razmišljaju i razgovaraju o Jehovi. To nas je podstaklo da i mi duboko razmišljamo o istinama o Jehovi. Zamišljali smo kako će izgledati život u novom svetu kada sve bude prelepo i kada ne bude bilo bolesti i ratova.

„Kada sam bio treći razred, svi smo bili pozvani da se pridružimo pionirima, sovjetskoj omladinskoj organizaciji. Za većinu dece u Sovjetskom Savezu bila je velika čast da budu pioniri. Moji drugari iz razreda su jedva čekali taj dan. Trebalo je da svi napišemo zakletvu da smo spremni da se  pridružimo redovima sovjetskih pionira, budućih graditelja komunizma. Odbio sam da to učinim. Zbog toga me je učiteljica kaznila tako što me je zatvorila u učionicu. ’Nećeš ići kući dok ne napišeš zakletvu‘, rekla je. Nekoliko sati kasnije, neki moji drugari su kucali na prozor i pozvali me da izađem da se igramo. Ostao sam u učionici, odlučan da ništa ne napišem. Kad je već palo veče, došla je druga učiteljica. Videvši me u učionici, pustila me je kući. To je bila moja prva pobeda. Bio sam ponosan što sam mogao da učinim nešto što je obradovalo Jehovino srce (Posl. 27:11). Kada sam se vratio kući, ispričao sam svojim roditeljima sve što se dogodilo. Oni su bili radosni, a tata je rekao: ’Dobro si postupio, sine!‘“

BIBLIJA PROGLAŠENA ANTISOVJETSKOM LITERATUROM

Ponekad je braći bilo suđeno samo zato što su posedovali Bibliju. Nadežda Višnjak kaže: „Moj suprug i ja nismo bili Svedoci, ali istina nas je dirnula duboko u srce. Jednom je policija došla na moje radno mesto i odvela me u radnoj odeći. Moj suprug, Pjotr, takođe je bio odveden s posla. Pre nego što se to dogodilo, u našoj kući su policajci izvršili pretres i pronašli Bibliju i brošuricu Nakon Armagedona — Božji novi svet. Pjotr je mislio da mene  neće uhapsiti budući da sam bila u sedmom mesecu trudnoće.

„Bili smo optuženi da radimo protiv sovjetskih vlasti. Rekli smo im da verujemo u Bibliju, koja je mnogo veći autoritet od sovjetskih vlasti.

„’Biblija je Božja Reč i zato želimo da živimo po njenim načelima‘, rekla sam.

„Kada je došlo vreme da nas saslušaju, bilo je to samo dve nedelje pred moj porođaj. Između saslušanja, sudija je dozvolio da imamo pauze tako da sam mogla izaći da prošetam u pratnji naoružanog vojnika. Tokom jedne šetnje, vojnik me je upitao šta sam učinila. Imala sam odličnu priliku da mu svedočim.

 „Sudija je izjavio da su Biblija i literatura koju su pronašli kod nas ’antisovjetskog‘ sadržaja. Bilo mi je drago što nismo samo moj suprug i ja bili optuženi da smo protiv Sovjeta nego i naša literatura, pa čak i Biblija! Upitali su nas gde smo stupili u kontakt s Jehovinim svedocima. Kad smo odgovorili da je to bilo u radnom logoru u Vorkuti, sudija je ljutito uzviknuo: ’Gledajte šta se događa u našim logorima!‘ Bili smo osuđeni i oboje smo poslati na deset godina u popravni radni logor.

„Pjotr je bio poslat u logor u Mordoviju, u centralnoj Rusiji, i smešten je u samicu. U martu 1958, rodila sam našeg sina. Tokom tog teškog perioda, Jehova mi je bio najbolji prijatelj i pomoćnik. Moja majka je uzela našeg sina i brinula se o njemu. Ja sam poslata u Kemerovo u Sibiru, gde sam bila zatvorena u radnom logoru.

„Puštena sam nakon osam godina, pre nego što je istekla moja puna kazna. Sećam se da je u barakama nadzornica glasno obznanila da nikad nisam rekla ni reč koja je ’antisovjetska‘ i da je naša literatura isključivo religiozne prirode. Krstila sam se 1966, nakon što sam bila oslobođena.“

Biblija i biblijska literatura bile su od neprocenjive vrednosti u zatvorima i logorima. U logoru u Mordoviji, braća su 1958. redovno održavala sastanke. Da ih zatvorski čuvari ne bi iznenadili, nekoliko braće je čuvalo stražu stojeći u razmacima dok je neka grupa proučavala Stražarsku kulu. Ukoliko bi se pojavio zatvorski čuvar, najbliži brat bi rekao „dolazi“, sledeći brat bi to preneo drugom sve dok ta vest ne bi došla do grupe koja održava sastanak. Tada bi se svi razišli, a časopis  bi sakrili. Ali, često bi se čuvari pojavili niotkuda.

Kada su jednom braća bila uhvaćena dok su čuvala stražu, Boris Kriljcov je odlučio da zbuni čuvare i da spase časopis. Zgrabio je jednu knjigu i istrčao iz baraka. Čuvari su ga dugo jurili, i kada su ga konačno stigli, videli su da se u njegovoj ruci nalazi jedna Lenjinova knjiga. Iako je kažnjen sa sedam dana samice, bio je srećan što je časopis sačuvan.

SEME ISTINE POSEJANO U MOSKVI

Jedna mala grupa počela je da propoveda dobru vest o Kraljevstvu u Moskvi. Boris Kriljcov je bio jedan od nekoliko prvih revnih jevanđelizatora u glavnom gradu. On priča: „Radio sam u građevinskoj upravi. Zajedno s grupom braće i sestara, trudio sam se da propovedam neformalno. Kada je KGB saznao šta radim, pretresli su moj stan u aprilu 1957. i pronašli biblijsku literaturu, nakon čega sam odmah uhapšen. Tokom ispitivanja, inspektor mi je rekao da su Jehovini svedoci najopasniji ljudi u državi. Rekao je: ’Ako te sada pustimo, mnogi će ti se pridružiti. Zato smatramo da si velika opasnost po državu.‘

„’Biblija nas uči da budemo poslušni zakonima države‘, rekao sam. ’Takođe, ona kaže da treba najpre da tražimo kraljevstvo i Božju pravednost. Pravi hrišćani nikada  neće pokušati da preuzmu vlast u bilo kojoj državi.‘

„’Gde si dobio literaturu koju smo pronašli prilikom pretresa?‘, upitao me je.

„’Zašto mislite da je to loša literatura?‘, upitao sam. ’U njoj se razmatraju biblijska proročanstva i uopšte se ne bavi političkim pitanjima.‘

„’Da, ali je štampana van zemlje‘, odgovorio je.

„Poslat sam u zatvor s maksimalnim obezbeđenjem u gradu Vladimiru. Bio sam pretresen, ali na moje iznenađenje, dozvolili su mi da u logor unesem četiri izdanja Stražarske kule koja su bila rukom prepisana na tanak papir. Bilo je jasno da mi je Jehova pomogao. U svojoj ćeliji, prepisao sam sva četiri izdanja. Znao sam da pored mene ima i drugih Svedoka i da su sedam godina bili bez duhovne hrane. Podelio sam ove časopise preko jedne sestre koja je bila zadužena da čisti stepenište.

„Ispostavilo se da je među braćom bio i jedan doušnik koji je rekao zatvorskim čuvarima da je neko doturio biblijsku literaturu. Odmah su počeli da sve pretresaju i oduzeli su nam svu literaturu. Uskoro su došli kod mene i pronašli literaturu u mom ležaju. Kažnjen sam sa 85 dana samice. Ipak, Jehova je i dalje nastavio da se brine za nas, kao što je to činio i ranije.“

PREDAVANJA SU POMOGLA NEKIMA DA UPOZNAJU ISTINU

Predavanja su bila korišćena u ideološkom ratu protiv Jehovinih svedoka u Sovjetskom Savezu. Viktor Gutšmit kaže: „Naš radni logor su redovno posećivali predavači koji su unapređivali ateizam u svojim predavanjima. Braća su uvek postavljala pitanja.  Ponekad predavači nisu umeli da odgovore na najjednostavnija pitanja. Obično je sala bila puna i svi su vrlo pažljivo slušali. Ljudi su rado dolazili jer su bili znatiželjni da čuju šta će Svedoci reći na kraju predavanja.

„Jednom je u logor došao predavač koji je ranije bio sveštenik Ruske pravoslavne crkve. Svi su znali da se odrekao svoje vere i da je postao ateista dok je bio u logoru.

„’Jeste li bili ateista pre nego što ste otišli u zatvor ili ste to postali nakon što ste izašli?‘, upitao je jedan brat nakon predavanja.

„’Razmisli‘, odgovorio mu je predavač. ’Čovek je otišao u svemir ali tamo nije video Boga.‘

„’Dok ste bili sveštenik, da li ste stvarno zamišljali da Bog posmatra ljude s razdaljine malo veće od 200 kilometara iznad zemlje?‘, upitao je brat. Predavač ništa nije odgovorio. Takve diskusije bile su ’hrana‘ za mnoge zatvorenike, i neki su počeli da proučavaju Bibliju s nama.

„Tokom jednog od tih predavanja, jedna sestra je zatražila dozvolu da nešto kaže. ’Reci slobodno, ti si sigurno Jehovin svedok‘, rekao je predavač.

„’Kako biste nazvali osobu koja stoji nasred polja i viče: „Ubiću te!“, iako nema nikoga u njenoj blizini?‘, pitala je sestra.

„’Pa, teško da bi se reklo za tu osobu da je pametna‘, odgovorio je predavač.

„’Ako Bog ne postoji, zašto se treba boriti protiv njega? Ako on ne postoji, onda se nema s kim boriti?‘ Svi su prasnuli u smeh.“

 ONI ĆE UVEK IZNOVA DOLAZITI

Naravno, predavanja o sovjetskoj ideologiji nisu se održavala samo u logorima. Uglavnom su bila organizovana u velikim gradovima. Iskusni predavači dolazili su u gradove, posebno u one gde je bilo mnogo Svedoka, kao što su Vorkuta, Inta, Uhta i Siktivkar. Brat Gutšmit kaže: „Jednom prilikom, 1957. godine, jedan predavač je došao u Rudarski dom kulture u Inti, gde se okupilo 300 ljudi. Objasnio je u šta veruju Jehovini svedoci i kako oni propovedaju. Nakon što je tačno opisao na koji način propovedamo, u šta je bilo uključeno prezentovanje više od  15 poseta, nastavio je: ’Ukoliko ne pokažete da niste zainteresovani, oni će ponovo doći. Posle druge posete, ukoliko i dalje ne prigovorite, doći će i treći put.‘

„Za dva sata, on je od reči do reči prepričao šest takvih poseta i iz svojih beležaka citirao svaki biblijski stih. Moja supruga Polina mi je pisala o tome dok sam bio u logoru i objasnila kako braća koja su bila na tom predavanju nisu mogla da poveruju u ono što čuju. Nakon tog predavanja, novine su objavile negativne komentare o Svedocima, ali su uz to detaljno objavile poruku o Božjem Kraljevstvu. To predavanje je takođe bilo emitovano i na radiju. Zahvaljujući tome, hiljade stanovnika čule su kako Jehovini svedoci propovedaju i o čemu oni govore.

„Jedan predavač iz Moskve stigao je 1962. da održi predavanje o Jehovinim svedocima. Nakon što je rekao nešto o istorijatu Svedoka u savremeno doba, nastavio je: ’Svakog meseca milioni dolara slivaju se u Bruklin putem dobrovoljnih priloga za unapređivanje njihovog dela u raznim zemljama. Ali nijedan od njihovih predvodnika nema čak ni svoj orman za odeću. Oni svi jedu zajedno u trpezariji, kako spremačice tako i predsednik, i nema razlike između njih. Svi se nazivaju braćom i sestrama kao što se mi nazivamo drugovima.‘

„U sali je zavladala potpuna tišina. Zatim je on dodao: ’Ali mi nećemo prihvatiti njihovu ideologiju, iako to možda izgleda prihvatljivo, zato što mi želimo da postignemo sve to svojim rukama i umom, bez Boga.‘

„To nas je veoma ohrabrilo jer smo prvi put čuli pravu istinu o nama iz usta onih koji su na vlasti. Takva predavanja su takođe pružala priliku mnogima  da čuju od samih vlasti istinu o Jehovinim svedocima. Međutim, ljudima je bilo potrebno da iz prve ruke vide kako biblijska učenja mogu da poboljšaju njihov život.“

PRISLUŠKIVANJE NIJE UVEK BILO USPEŠNO

Godinama je KGB prisluškivao telefonske razgovore, cenzurisao pisma i služio se drugim metodama prisluškivanja. Ponekad je KGB u tajnosti postavljao prisluškivače u domovima braće koja su imala odgovornosti u skupštini. Grigorij Sivuljski, koji je tokom zabrane 25 godina služio kao oblasni nadglednik, priseća se kako je 1958. otkrio jedan takav uređaj u potkrovlju: „Živeli smo u Tulunu, u Sibiru, na prvom spratu jedne dvospratne zgrade u predgrađu. Kada sam se jednom prilikom vratio kući, čuo sam s potkrovlja buku koju je stvarala bušilica. Razumeo sam da je KGB u potkrovlju postavio prisluškivač — što je bila njihova uobičajena praksa. Veći deo naše literature nalazio se u potkrovlju i pod nadstrešnicom.

„Uveče, kada se okupila cela porodica, rekao sam im za svoje sumnje i složili smo se da neko vreme ne pričamo o skupštinskim stvarima kod kuće. Uključili smo radio, pojačali ga i ostavili tako do kraja nedelje. Krajem te nedelje, jedan brat i ja smo se popeli na potkrovlje i pronašli kabl koji je bio prikačen na uređaj za prisluškivanje. Taj kabl je išao između dve daske, oko strehe i izlazio je na ulicu prema kancelarijama KGB-a. Nije bilo sumnje da su sve snimali, ali uspeli su da snime samo program s radija.“

KGB ULAZI U ORGANIZACIJU

KGB je uvideo da otvoreno progonstvo ne može da umanji revnost Svedoka. Zato je, koristeći lukavstvo  i prevaru, posejao među objaviteljima seme nepoverenja prema braći koja su predvodila i prema organizaciji. Jedna od strategija bila je da se iskusni agenti uvuku u organizaciju.

Nekoliko takvih agenata uspelo je da dobije naimenovanja i da učestvuje u nadgledanju dela. Ta lažna braća su činila sve što je u njihovoj moći da uspore delo propovedanja tako što su stvarala atmosferu punu straha i nepoverenja u kojoj su se razvijale sumnje prema braći koja su predvodila. Štaviše, zadržavali su literaturu i nosili je u KGB. U jednom izveštaju stoji da su samo dva agenta koja su radila od 1957. do 1959. dala KGB-u više od 500 primeraka Stražarske kule i ostalih publikacija.

Sredinom 1950-ih, neka braća su počela da gube poverenje u Odbor zemlje. Počelo je da se govori da neki članovi Odbora zemlje u stvari rade za KGB i da izdaju vernu braću, uključujući one koji umnožavaju literaturu. Ivan Paškovski se priseća: „U aprilu 1959. formiran je novi Odbor zemlje, i ja sam bio jedan od članova. Bili smo odlučni da zastupamo istinu uprkos Đavolovim naporima da razjedini braću. Tada je započeo najteži period u istoriji Jehovinih svedoka u Sovjetskom Savezu.“

Sumnje su se pojačavale i neka odgovorna  braća su prestala da šalju skupštinske izveštaje Odboru zemlje. Objavitelji u tim skupštinama su i dalje aktivno učestvovali u službi i predavali redovno svoje izveštaje, ali većina njih nije ni znala da ti izveštaji nisu bili poslati Odboru zemlje. Do 1958. nekoliko hiljada objavitelja bilo je odsečeno od Odbora zemlje zbog takve braće. U Irkutsku i Tomsku i kasnije u drugim ruskim gradovima, te grupe koje su se odvojile od organizacije nastavile su da se uvećavaju. U martu 1958, osnovali su svoj „Odbor zemlje“ u nadi da će ih priznati sve skupštine.

Vodeće telo je činilo sve što je bilo u njegovoj moći da pomogne braći u Sovjetskom Savezu da se ponovo ujedine u pravom obožavanju. Alfred Rutiman, koji je živeo u Švajcarskoj, bio je nadglednik podružnice za severnu Evropu koja je u to vreme nadgledala delo u Sovjetskom Savezu. On je 1959. poslao pismo braći u Rusiji u kom je objasnio da će Jehova blagosloviti samo one koji unapređuju jedinstvo i propovedaju dobru vest o Kraljevstvu. Neka braća koja su se odvojila poslušala su to i ponovo obnovila poverenje u Odbor zemlje. Međutim, bile su potrebne godine pre nego što je poverenje u potpunosti obnovljeno. U tom periodu, Odbor zemlje je nastavio da obezbeđuje biblijsku literaturu pomoću kurira. Iako su bila razdvojena, braća su proučavala tu literaturu i nastavila da predaju svoje izveštaje službe.

KGB je nastavio da seje seme nepoverenja među braćom. Neke su namerno ostavljali na slobodi dok su druge slali u zatvor. Tako su braća imala utisak da ti Svedoci na slobodi u stvari sarađuju sa KGB-om. Mnogi su postali preterano sumnjičavi i kritikovali su braću koja su imala odgovornosti.

 JAVNO SUĐENJE

U jednom zvaničnom vladinom pismu poslatom iz Irkutska u Moskvu stajalo je sledeće: „[Jehovini svedoci u Irkutskoj oblasti] obavljaju brojne ilegalne aktivnosti. Tokom druge polovine 1959, agenti KGB-a otkrili su pet ilegalnih štamparija.“ Te štamparije su se nalazile u sibirskim gradovima Zimi i Tulunu i u selima Kitoj, Oktjabrsk i Zalari. Nakon toga, oni koji su radili u njima bili su uhapšeni.

Četvorica braće koja su ranije bila uhapšena dala su pismene izjave o štampanju. Na to su ih prisilili lukavi inspektori. Zatim je KGB izvrnuo te izjave i objavio ih u lokalnim novinama. Ta četvorica  braće bila su oslobođena dok su ostala osmorica bila zadržana u pritvoru. Suđenje ostaloj braći trebalo je da se održi u Tulunu, u aprilu 1960. KGB je dao veliki publicitet tom suđenju da bi se privukla veća pažnja javnosti. Planirali su da četvorica braće koja su bila oslobođena svedoče protiv ostale braće. Mnogi u skupštini imali su utisak da ta braća sarađuju s KGB-om.

KGB je takođe imao nameru da putem ovog suđenja uništi veru svih prisutnih Svedoka i da podigne meštane protiv njih. Zbog toga je KGB pre suđenja organizovao obilaske jednog podruma gde su braća nekoliko godina štampala literaturu. U gradu su kružile priče o aktivnostima te tajnovite „sekte“. Na dan suđenja, u sali je bilo više od 300 ljudi, uključujući novinare i TV-reportere od kojih su neki došli čak iz Moskve. Bili su prisutni i mnogi Svedoci.

SUD JE BIO POTPUNO ZBUNJEN

Međutim, sasvim neočekivano planovi KGB-a počeli su da propadaju. Braća koja su ranije dala izjave uvidela su svoju grešku. Dan pre suđenja, svi su doneli čvrstu odluku da će učiniti sve da proslave Jehovu. Tokom suđenja, izjavili su da su bili prevareni i da je njihovo svedočenje izvrnuto. Zatim su rekli: „Spremni smo da sednemo na osuđeničku klupu s našom braćom.“ Sud je bio potpuno zbunjen.

Nadalje, tokom unakrsnog ispitivanja, braća su nastavila da daju odgovore u kojima nisu uključivala ostale. Na primer, kada je sudija upitao Grigorija Timčuka ko je napravio štampariju u njegovoj kući, on je odgovorio: „Ja sam je napravio.“ Kad su ga pitali ko je štampao literaturu, rekao je: „Ja sam je štampao.“ Na pitanje ko je delio tu literaturu, odgovorio  je: „Ja sam je delio.“ Kada su ga pitali ko je kupovao i donosio papir, ponovo je odgovorio: „I to sam ja radio.“ Na to je javni tužilac pitao: „Pa šta si ti? Ti si i lični preduzetnik i dobavljač i radnik?“

„TO PISMO NAS JE VEOMA OHRABRILO“

Kada se ispostavilo da mu svedočenje braće ne ide u prilog, tužilac ih je okrivio da sarađuju sa strancima. U prilog tome, izneo je pismo Natana Nora iz Betela u Bruklinu. Mihail Savicki je bio na tom suđenju i kaže: „Tužilac je glasno počeo da čita pismo koje je brat Nor poslao braći u Sovjetskom Savezu a koje je KGB cenzurisao. Za nas Svedoke u sudnici, bio je to predivan dar od Jehove. To pismo nas je veoma ohrabrilo! Čuli smo mudre savete iz Biblije i podsticaj da s ljubavlju služimo našoj braći i da ostanemo verni pod kušnjama. Nadalje, Svedoci su bili podstaknuti da se u svemu pouzdaju u Boga, da traže mudrost i vođstvo od njega i da tesno sarađuju s naimenovanom braćom. Tužilac je pročitao pismo od početka do kraja. Slušali smo veoma pažljivo. Imali smo osećaj da smo na kongresu!“ Iako su braća osuđena na različite zatvorske kazne, svi prisutni bili su još odlučniji da služe Jehovi.

PONOVO UJEDINJENI U RADOSNOM OBOŽAVANJU BOGA

Izgledalo je da je KGB imao uspeha u tome da zaustavi aktivnosti Svedoka u Sovjetskom Savezu, zbog čega se spremao na završni udarac. Više od 450 braće je 1960. sasvim neočekivano bilo uhapšeno i poslato u logor u Mordoviji. Među njima su bila braća koja su predvodila — kako među onima koji su se odvojili od organizacije tako i među onima koji nisu. KGB je mislio da će njihovo suočavanje dovesti do potpunog  raspada organizacije. U logoru je objavljen jedan ponižavajuć članak u kom su iznesena predviđanja o tome ko će se boriti protiv koga. Međutim, braća su pronašla način da se ujedine koristeći dobru priliku što su u logoru svi bili zajedno.

Jon Andronik se priseća: „Odgovorna braća su podsticala sve Svedoke, uključujući i one koji su se odvojili, da teže ka jedinstvu. Posebno su obratili pažnju na članak iz ruskog izdanja Stražarske kule od 1. septembra 1961. koji je imao naslov ’Obećanje o ujedinjenju svih ljudi dobre volje‘. U članku su istaknuta načela i primeri koji pokazuju da je Jehova u drevno doba vodio svoj narod. Takođe je bilo rečeno da svaki pojedinac treba da teži ka miru i jedinstvu u hrišćanskoj skupštini. Pažljivim proučavanjem tog članka mnogi su uvideli koliko je vredno biti  ujedinjen s Božjom organizacijom i načinili su promene u skladu s tim.“

DUHOVNA HRANA ISCELJUJE

Članci u Stražarskoj kuli pomogli su i Svedocima van zatvora da obnove jedinstvo. Braća koja su predvodila molila su se i zajedno proučila taj materijal. U jednom članku je stajalo da se brat Raterford razboleo i da je održao svoj poslednji govor na kongresu 1941. godine. Podstičući braću da se čvrsto drže Jehovine organizacije i da ne slede ljudske vođe, rekao je: „Kad god bi se pojavila neka grupa ljudi i počela da raste, rekli bi da je u pitanju neki čovek, vođa, koji ima mnogo pristalica. Ako verujete da sam ja samo Gospodov sluga i da svi mi zajedno rame uz rame sarađujemo u jedinstvu, služeći Bogu i Hristu, recite: ’Da‘.“ Odlučan, direktan i jednoglasan odgovor bio je: „Da!“

Mihail Savicki kaže: „Naročito u to vreme Svedocima u Sovjetskom Savezu bilo je potrebno takvo jedinstvo. Bili smo veoma zahvalni što nas je Jehova s puno ljubavi i strpljenja podržavao u duhovnom pogledu. Jedan brat koji se odvojio od organizacije, odmah me je zamolio da mu dam časopis, govoreći: ’Daj mi taj članak da ga pročitamo braći u Bratsku i u drugim mestima.‘ Rekao sam mu  da imamo samo jedan primerak tog časopisa. Ali on je obećao da će mi ga sigurno vratiti za nedelju dana. Vratio mi je časopis i doneo mi izveštaje službe propovedanja mnogih skupština za protekle mesece. Stotine braće i sestara vratile su se u ujedinjenu porodicu obožavalaca Jehove.“

Ivan Paškovski, koji je više od trideset godina član Odbora zemlje, priseća se: „Preko jednog brata iz inostranstva zamolili smo brata Nora da uputi molbu svoj braći u našoj zemlji da se ujedine i podlože teokratskom redu. Brat Nor se složio i 1962. smo dobili 25 primeraka njegovog pisma na dva jezika, engleskom i ruskom. To pismo je mnogima otvorilo oči.“

OVCE ČUJU GLAS SVOG PASTIRA

Odbor zemlje je naporno radio na tome da se braća ujedine. Pod tadašnjim okolnostima, to uopšte nije bilo lako. Do leta 1962. cela oblast bila je ponovo ujedinjena s organizacijom. Formiran je jedan poseban odbor u kom su služila duhovno zrela braća. Jehova je blagoslovio trud te braće dajući im „mudrost odozgo“ (Jak. 3:17). Aleksej Gaburjak koji je služio kao pokrajinski nadglednik od 1986. do 1995, priča: „Sastali smo se s Odborom zemlje 1965. u Usolje-Sibirskom. Odbor nas je zamolio da potražimo braću i sestre koji su raštrkani zbog progona, zatvaranja i podela i da ih povežemo sa skupštinama. Dobili smo njihove adrese. Moje područje obuhvatalo je Tomsku i Kemerovsku oblast, kao i gradove Novokuznjeck i Novosibirsk. Ostala braća su dobila druga područja. Naš zadatak je bio da organizujemo aktivnost skupština i grupa i da naimenujemo i obučimo odgovornu braću u skupštinama. Pod zabranom je takođe trebalo  da organizujemo dostavljanje literature i skupštinske sastanke. Za kratko vreme, posetili smo 84 braće i sestara koji su izgubili kontakt s organizacijom. Kako smo samo bili srećni što su Jehovine ’ovce‘ ponovo slušale glas svog Velikog Pastira i služile mu zajedno s njegovim narodom!“ (Jov. 10:16).

Ubrzo su se mnogi koji su bili odvojeni ponovo povezali s Odborom zemlje i počeli da šalju svoje izveštaje službe propovedanja. Do 1971. više od 4 500 objavitelja ponovo se povezalo s Jehovinom organizacijom. Do sredine 1980-ih, uprkos zabrani koja je bila na snazi, delo propovedanja nije stalo i broj objavitelja je rastao.

DRAGOCENI MIKROFILMOVI

Da bi se proizvela duhovna hrana bio je potreban ogroman trud braće iz Sovjetskog Saveza koja su bila veoma oprezna ali i hrabra. Kako je duhovna hrana u početku stizala do njih?

Jedan od osnovnih načina bio je putem mikrofilmova. Braća iz obližnjih zemalja su fotografisala časopise, knjige i brošure uglavnom na ruskom i ukrajinskom, kao i na drugim jezicima. To su pažljivo radili stranu po stranu pomoću kamere s mikrofilmom dugim 30 metara. Sve je fotografisano nekoliko puta tako da je umnožavanje bilo olakšano. Tokom godina, radi obezbeđivanja duhovne hrane bilo je utrošeno na kilometre mikrofilmova. Oni su sečeni na otprilike 20 centimetara radi lakšeg rukovanja i ti delovi su slati preko kurira u Sovjetski Savez.

ILEGALNE ŠTAMPARIJE U SIBIRU

Umnožavanje biblijske literature nije bilo lako, ali Jehova je blagosiljao uloženi trud. Samo tokom  1949. i 1950. godine, braća su umnožila i podelila po skupštinama 47 165 primeraka različitih publikacija. Nadalje, uprkos snažnom progonstvu, Odbor zemlje je izvestio da je u tom istom periodu održano 31 488 sastanaka.

Potražnja za literaturom je neprestano rasla zbog čega su bile potrebne dodatne štamparije. Stah Savicki kaže: „U našoj kući je 1955. osnovana jedna ilegalna štamparija. Pošto moj otac nije Jehovin svedok morali smo da ga pitamo za dozvolu. Oko dva meseca kopali smo ispod trema da bismo dobili prostoriju veličine 2 metra sa 4 metra. Iskopali smo 30 kubika zemlje. Morali smo da izbacimo i sakrijemo tu zemlju tako da to niko ne primeti. Kada smo stigli na dubinu od oko metar i po, naišli smo na permafrost. Onda je naša majka, dok smo mi bili na poslu, otapala taj zaleđeni sloj zemlje tako što je palila malu vatru od suvog drveća trudeći se da ne privuče pažnju komšija. Zatim smo daskama obložili taj iskopani prostor da bismo napravili pod i plafon. Čim je sve bilo završeno jedan bračni par se uselio. Oni su živeli i radili u toj podzemnoj prostoriji. Mama je kuvala za njih, prala im veš i brinula o njima. Ta štamparija je radila do 1959.

„Godine 1957. nadglednik za štampanje literature me je upitao: ’Da li možeš da radiš u štampariji? Treba da se odštampa najmanje 200 časopisa mesečno.‘ U početku sam štampao 200 a zatim 500 časopisa. Međutim, potražnja za literaturom je i dalje rasla. Štampali smo noću jer smo kao prognana lica preko dana radili pod nadzorom i imali smo samo jedan dan u nedelji koji nam je bio slobodan.

 „Kada bih se vratio kući s posla, sišao bih u štampariju. Skoro nikad nisam mogao da spavam dok sam štampao, jer kad se jednom započne s radom ne može se stati dok se posao ne obavi do kraja. Mastilo bi se osušilo, tako da nije bilo moguće prekinuti štampanje i kasnije ponovo nastaviti. Ponekad bih odštampao 500 stranica i zatim ih sve proverio i pravio male prepravke iglom tako da tekst bude čitljiv. Pošto nije bilo nikakve ventilacije, stranice su se teško sušile kad bi izašle iz štamparske prese.

„Noću sam nosio časopise do Tuluna koji je bio 20 kilometara udaljen od moje kuće. Nisam znao gde ta literatura kasnije odlazi, ali sam znao da su je koristila braća iz Krasnojarska, Bratska, Usolje-Sibirskog i drugih gradova.

„Braća koja su nadgledala zamolila su me 1959. godine da pomognem oko izgradnje nove štamparije, koja bi se nalazila odmah pored železničke stanice u Tulunu. Ponovo sam obavljao dobro poznati posao kao što je iskopavanje zemlje i postavljanje osvetljenja, što sam već radio na prvoj štampariji. Jehova nam je davao mudrost. Zatim se jedna porodica uselila u nju i radila tamo oko godinu dana. Na kraju je KGB otkrio štampariju. U novinama je objavljeno da je ’osvetljenje postavljeno tako da je i najiskusnijim električarima bilo teško da to razumeju‘.

„Osim moje porodice, vrlo malo braće je znalo da radim u štampariji. Budući da me nisu viđali uveče, bili su zabrinuti za moju duhovnost. Dolazili su da me posete i ohrabre, ali me nikada nisu našli kod kuće. Da, u to vreme kada smo svi bili pod prismotrom, štamparija je mogla raditi samo u najvećoj tajnosti.“

 UMNOŽAVANJE LITERATURE U MOSKVI

Vlasti su dobro znale da su Svedocima neophodne Biblije i biblijska literatura. Učestale molbe koje je Vodeće telo slalo za štampanje i uvoz biblijske literature bile su ili odbijene ili ignorisane. Budući da je nedostajalo literature, braća su stalno tražila načine da umnožavaju literaturu u raznim delovima zemlje, uključujući i Moskvu, kako bi obezbedili duhovnu hranu za skupštine i grupe.

Stepan Levicki je 1957. osuđen na deset godina zatvora zbog posedovanja jednog izdanja Stražarske kule koje je pronađeno ispod stoljnjaka u trpezariji. Stepan se priseća: „Nakon tri i po godine, Vrhovni sud je poništio tu presudu. Pre nego što sam bio oslobođen, braća su mi predložila da se preselim negde u blizinu Moskve da bih propovedao i učestvovao u drugim skupštinskim aktivnostima. Preselio sam se u jedno mesto koje je udaljeno dva sata vožnje od Moskve i počeo da propovedam u različitim delovima prestonice. Jehova je to blagoslovio i za nekoliko godina u Moskvi je postojala grupa braće i sestara. Godine 1970. dodeljena mi je oblast koja je obuhvatala Moskvu, Lenjingrad (sada Sankt Peterburg), Gorki (sada Nižnji Novgorod), Orel i Tulu. Imao sam odgovornost da snabdevam tamošnje skupštine literaturom.

„Bio sam siguran da je Jehovina volja da Moskva i drugi delovi Rusije budu snabdeveni literaturom. Rekao sam Jehovi u molitvi da imam želju da dam još više u tom pogledu. Uskoro sam upoznao jednog iskusnog štampara koji je bio povezan s nekoliko štamparija u Moskvi. Dok smo opušteno razgovarali pitao sam ga da li bi bilo moguće da se u nekoj štampariji u Moskvi odštampa manji broj primeraka jedne knjige.

 „’Koje knjige?‘, upitao je on.

„’Od izgubljenog do ponovo uspostavljenog raja‘, odgovorio sam brzo.

„Njegov dobar prijatelj radio je u jednoj štampariji. Taj prijatelj je bio komunista i vođa jedne političke organizacije. Za novac u gotovini, pristao je da odštampa manji broj primeraka tih knjiga. Kako je bilo predivno što su braća u svojim rukama mogla imati tu publikaciju za proučavanje Biblije!

„Štampanje naše literature na takav način predstavljalo je ogroman rizik, kako za mene tako i za štampara. Nakon što bi se odštampala određena količina literature, obično preko noći, trebalo je da  se brzo iznese iz štamparije tako da niko ne primeti. Jehova je blagoslovio taj poduhvat i mnogo biblijske literature je odštampano u toj štampariji, uključujući knjige ’Istina će vas osloboditi‘, Istina koja vodi do večnog života, čak i pesmaricu! Bila je to zaista hrana u pravo vreme (Mat. 24:45). Tu štampariju smo mogli da koristimo devet godina.

„Ali, jednom prilikom, nadzornica štamparije neočekivano se pojavila dok se štampala jedna od naših publikacija. Štampar je brzo promenio tok rada na presi i počeo da štampa jedan časopis o zdravlju. Ali budući da je bio u žurbi, slučajno je u njemu odštampao šest stranica naše publikacije. Nadzornica je uzela primerak tog časopisa i odnela ga u svoju kancelariju. Nakon što je pročitala časopis, začuđeno je ustanovila da se u njemu nalazi materijal kome tu nije mesto. Pozvala je štampara i pitala ga kako je taj materijal dospeo u časopis. Nakon toga je KGB preuzeo slučaj. Pod pretnjom da će dobiti dugogodišnju kaznu, štampar je ispričao sve što je znao. Ubrzo me je KGB pronašao jer su u Moskvi od Jehovinih svedoka znali jedino mene. Osuđen sam na pet i po godina zatvora.“ Štampar je osuđen na tri godine.

„NEKA DOĐE ARMAGEDON!“

Mnoga braća i sestre dobili su duge zatvorske kazne. Grigorij Gatilov je proveo 15 godina u zatvoru. On priča: „Poslednji zatvor u kom sam bio imao je romantično ime, zvao se ’Beli labud‘. Bio je smešten na prelepom području Kavkaza, na vrhu jedne od pet planina između kojih se nalazilo odmaralište Pjatigorsk. U tom zatvoru, imao sam priliku da razgovaram o biblijskoj istini s različitim osobama tokom čitave godine. Moja ćelija je bila izvrsno ’područje‘  za propovedanje i nisam morao nikuda da idem. Zatvorski čuvari su uvek dovodili nove zatvorenike u ćeliju i nakon nekoliko dana ih odvodili, a ja sam uvek ostajao. Retko su me vodili u drugu ćeliju. Trudio sam se da svakom temeljno svedočim o Božjem Kraljevstvu. Mnogi su postavljali pitanja o Armagedonu. Neki zatvorenici su se čudili kako neko može da provede tako mnogo vremena u zatvoru zbog svoje vere. ’Zašto se ne odrekneš svoje vere i odeš kući?‘, pitali su me zatvorenici, pa čak i neki čuvari. Bio sam srećan kad god je neko od njih pokazao iskreno zanimanje za istinu. Jednom sam video da je neko ispisao na zidu: ’Neka dođe Armagedon!‘ Iako zatvorski život uopšte nije bio lak, radovalo me je to što sam mogao da razgovaram s drugima o istini.“

„IMA LI MEĐU VAMA JONADAVA?“

Mnoge sestre koje revno služe Jehovi takođe su bile u zatvorima (Ps. 68:11). Zinaida Kozireva priseća se kako su sestre pokazale ljubav jedna prema drugoj, kao i prema zatvorenicima koji nisu bili Svedoci: „Godine 1959, manje od godinu dana nakon mog krštenja, Vera Mihajlova, Ljudmila Evstafeva i ja poslate smo u logor u Kemerovu u Sibiru. U logoru je bilo 550 zatvorenika. Nekoliko žena stajalo je na ulazu kada smo stigle.

 „’Ima li među vama Jonadava?‘ pitale su.

„Shvatile smo da su to naše drage sestre. Odmah su nam dale nešto za jelo i počele da nam postavljaju pitanja. Bile su tako srdačne i pokazivale su toliko ljubavi koliko nisam doživela ni od svoje porodice. Znajući da smo nove u logoru, one su nam pružile podršku (Mat. 28:20). Uskoro smo uvidele da je u logoru dobro organizovan program duhovne pouke.

„Postale smo kao prava porodica. To je bilo naročito lepo tokom leta kada smo skupljale seno. Uprava logora se nije plašila da ćemo pobeći ili prekršiti neko logorsko pravilo. Jedan jedini čuvar čuvao je nas 20 do 25 sestara, premda smo u stvari mi čuvale njega! Kad god bi neko dolazio, mi bismo ga probudile da ne bi bio kažnjen što spava u radno vreme! Dok je on spavao, mi smo razgovarale o duhovnim stvarima tokom obroka. Bilo je dobro i nama i njemu.

„Krajem 1959. nas nekoliko sestara bilo je poslato u logor s jačim obezbeđenjem. Stavili su nas u hladne ćelije s prozorima bez stakala. Spavale smo na daskama i radile po ceo dan. Dali su nam zadatak da sortiramo povrće i motrili su kako se ponašamo. Uskoro su uvideli da nismo izdržljive kao ostali zatvorenici pa su nam doneli malo sena na kom smo spavale i stavili su nam stakla na prozore. Tamo smo provele godinu dana, nakon čega su sve sestre poslate u logor sa slabijim obezbeđenjem u Irkutsku.

„U tom logoru je bilo oko 120 sestara. Tamo smo bile petnaest meseci. Prva zima bila je izuzetno hladna s puno snega. Naporno smo radile na obradi drveta. Čuvari su nas često pretresali tražeći literaturu. Izgledalo je kao da je to jedini način da im nekako prođe vreme. Postale smo tako vešte u skrivanju  literature da smo ponekad i preterale. Jednom smo Vera i ja tako dobro sakrile papiriće s dnevnim citatom da ih nismo mogle naći u radnoj odeći. Ali, čuvar ih je našao i poslate smo u samicu na pet dana. Napolju je bilo više od 40 stepeni ispod nule i led je prekrio zidove ćelije jer se nije grejala.

„U ćeliji su postojale male betonske stepenice na koje tek što se moglo sesti. Kada nam je bilo veoma hladno, oduprle bismo se nogama o zid, sele leđima naslonjene jedna na drugu i tako zaspale. Kada bismo se iznenada probudile, skočile bismo od straha da se ne smrznemo u snu i ne umremo. Dobijale smo čašu tople vode i 300 grama crnog hleba dnevno. Uprkos takvim okolnostima, bile smo srećne jer nam je Jehova davao ’izuzetnu snagu‘ (2. Kor. 4:7). Sestre su bile naročito pažljive prema nama kada smo se vratile u barake. Pripremile su topli obrok i zagrejale vodu tako da smo se mogle okupati.“

„U DOBRIM ODNOSIMA S DRUGIMA“

Zinaida nastavlja: „Bilo je teško propovedati u logoru jer je bilo malo zatvorenika i svi su znali Svedoke. U toj situaciji važilo je načelo iz 1. Petrove 3:1. Zvali smo to propovedanje bez reči. Trudile smo se da naše barake budu čiste i uredne, podržavale smo jedna drugu i bile bliske prijateljice (Jov. 13:34, 35). Takođe smo bile u dobrim odnosima s onima koji nisu bili Svedoci. Trudile smo se da postupamo u skladu s učenjima iz Božje Reči i uvažavale smo potrebe drugih. Ponekad smo na razne načine pomagale onima koji nisu Svedoci. Na primer, jedna sestra je rado pomagala zatvorenicima da nešto izračunaju. Mnogi su uvideli da su Jehovini svedoci drugačiji od pripadnika drugih religija.

 „Godine 1962. prebačene smo iz logora u Irkutsku u jedan logor u Mordoviji. Tamo smo se takođe trudile da budemo uredne i da posvetimo pažnju ličnoj higijeni. Naši kreveti su uvek bili čisti i uredni. U našim barakama je bilo oko 50 zatvorenica, uglavnom sestara. Samo su sestre čistile barake jer ostale zatvorenice nisu želele da obavljaju takve poslove. Podovi su uvek bili čisti i izribani, a uprava logora nam je davala neophodna sredstva za čišćenje. Kaluđerice koje su bile s nama u barakama kao i intelektualke odbijale su da čiste, tako da su naši životni uslovi uglavnom zavisili od našeg napornog rada. Kad god je neka sestra bila oslobođena, u njenom izveštaju je pisalo da je bila ’prilagodljiva i u dobrim odnosima s drugima‘.“

VISOKO CVEĆE BILO JE DOBAR ZAKLON

„Jednom prilikom“, kaže Zinaida, „nekoliko sestara je pisalo svojim ukućanima tražeći seme biljaka s velikim cvetovima. Rekle smo upravi logora da želimo da posadimo neko lepo cveće i zatražile smo da nam donesu kvalitetnu crnu zemlju. Na naše iznenađenje, oni su se rado složili s tim. Napravile smo leje duž baraka i duge staze oivičene cvećem. Uskoro je logor bio pun ruža s dugim stabljikama, prelepih karanfila i drugog lepog i, što je najvažnije, visokog cveća. Prekrasne dalije i gusto posađene margarete raznih boja cvetale su u leji koja se nalazila u sredini. Tuda smo šetale, proučavale Bibliju iza tog cveća i skrivale literaturu u bujnim grmovima ruža.

„Sastanke smo održavale tokom šetnje. Delile smo se u grupe od po pet osoba. Svaka od pet sestara upamtila bi jedan od pet odlomaka iz neke publikacije. Zatim smo nakon uvodne molitve redom govorile svoje odlomke i razgovarale o njima.  Nakon zaključne molitve, nastavile smo da šetamo. Stražarska kula je pravljena u vidu tanke brošurice [poput izdanja koje se vidi na fotografiji na 161. strani]. Svaki dan smo nešto proučavale, naročito dnevni citat, i ponavljale odlomke koje smo upamtile za sastanke koje smo održavale tri puta nedeljno. I ne samo to, trudile smo se da upamtimo cela poglavlja iz Biblije i da ih zatim ponavljamo jedna drugoj da bismo se jačale. Zbog toga nismo bile previše zabrinute kada bi tokom pretresa slučajno bila pronađena naša literatura.

„Iako je uprava logora pokušavala da preko drugih zatvorenica sazna kako  su naše aktivnosti organizovane u logoru, mnoge zatvorenice su bile na našoj strani. S nama u baraci je bila Olga Ivinska, koja je bila prijateljica poznatog pesnika i pisca Borisa Pasternaka, dobitnika Nobelove nagrade za književnost. Ona je bila pisac i pošto je imala dobro mišljenje o nama, bila je oduševljena time kako su se Svedoci organizovali. Jehova nam je dao mudrost, tako da smo mogle imati biblijsku literaturu (Jak. 3:17).“

„DOSTA MI TE JE VEĆ!“

„Literatura je dolazila do nas na različite načine“, kaže Zinaida. „Često je bilo očigledno da sam Jehova vodi to delo, budući da nam je obećao: ’Nikada te neću ostaviti i nipošto te neću napustiti‘ (Jevr. 13:5). Ponekad bi jednostavno zatvorio oči čuvarima. Jedne zime, kada se naša grupa vraćala s posla, na kapiji su nas čuvari pretresali i kao i obično zahtevali da skinemo svu odeću. Bila sam poslednja i imala sam novu literaturu ispod dva para pantalona.

„Pošto je bilo jako hladno, imala sam toliko slojeva odeće na sebi da sam izgledala kao crni luk! Prvo je žena koja nas je pretresala pregledala moj zimski kaput, a zatim jaknu bez rukava koju sam nosila ispod njega. Nadala sam se da ću se nekako izvući tako što će se ona umoriti od pretraživanja. Polako sam skinula jedan džemper a zatim i drugi. Dok ih je ona pregledala, polako sam skinula nekoliko šalova, zatim prsluk, jednu košulju, pa drugu košulju. Ostalo je još dva para pantalona i moje vunene čizme. Polako sam skinula jednu čizmu pa drugu i isto tako sporo počela da skidam gornje pantalone. Pomislila sam: ’Šta sad da radim? Ako mi kaže da skinem i druge pantalone, moraću da bežim i baciću literaturu sestrama.‘ Dok sam ja još uvek skidala prve pantalone, ona je  nervozno uzviknula: ’Dosta mi te je već! Beži odavde!‘ Brzo sam se obukla i požurila u logor.

„Odakle smo dobijale literaturu? Braća su je ostavljala na mestu za koje smo se ranije dogovorili a mi bismo je preuzele i odnele u logor. Kada bismo unele literaturu u logor, sakrile bismo je na nekom sigurnom mestu koje smo s vremena na vreme menjale. Takođe smo neprestano prepisivale publikacije i skrivale te kopije. To smo radile pokrivene ćebadima a svetlo uličnog osvetljenja dopiralo je kroz prozor i kroz male otvore koje smo napravile na ćebadima. Uvek smo bile marljive, ne gubeći ni jedan jedini minut. Čak i kada smo odlazile u kantinu, svaka od nas je nosila jedan papirić na kom je bio ispisan neki stih.“

 „VAŠE VREME JE DOŠLO“

Sovjetska vlada je 1965. neočekivano objavila da su oslobođeni svi Svedoci koji su prognani u Sibir u periodu od 1949. do 1951. Međutim, većini braće i sestara nije bilo dozvoljeno da se vrate tamo gde su nekada živeli. Oni koji nisu želeli da ostanu u Sibiru, odlučili su da se presele na neko područje gde je postojala veća potreba da se propoveda.

Magdalina Belošicka kaže: „Živeli smo u Sibiru skoro 15 godina. Zimi je temperatura dostizala 60 stepeni ispod nule, a leti su dolazili rojevi obada i komaraca koji su nam čak uletali u oči. Sve smo to preživeli uz Jehovinu pomoć. Ali kako je samo predivno to što smo mogli sejati seme istine na tim hladnim sibirskim područjima! Za vreme tih 15 godina, svakog meseca smo u kancelariji nadzornika potpisivali izjavu u kojoj je stajalo da nećemo pokušati da pobegnemo iz mesta u koje smo prognani. On je ponekad dolazio i noćio kod nas. Tada bi bio posebno ljubazan prema nama i postavljao je mnoga pitanja o Bibliji i o tome šta je potrebno da se živi po njenim učenjima. Zanimalo ga je šta nas je podstaklo da  se odlučimo na takav način života kad smo znali da ćemo biti progonjeni zbog toga. Jednom smo ga pitali da li postoji neka nada da ćemo jednog dana biti pušteni iz logora. On je pokazao svoj dlan i pitao: ’Ima li ikakve nade da će na dlanu da izrastu dlake?‘

„’Ne‘, odgovorila sam.

„’Toliko ima nade i za vas‘, nastavio je on. A onda je kratko razmislio i dodao: ’Tako će biti, ukoliko vaš Bog ne učini neko čudo za vas.‘

„Jednog letnjeg dana 1965, otišla sam do železničke stanice da preuzmem neko pismo. Videvši me izdaleka, taj nadzornik je viknuo: ’Magdalina, gde si krenula bez dozvole?‘

„’Ne idem nikuda‘, odgovorila sam, ’dobila sam pismo.‘ On mi je prišao i rekao: ’Danas ćeš biti puštena. Vaše vreme je došlo.‘ Zatim me je značajno pogledao, kao da je hteo da kaže: ’Bog te je oslobodio!‘ Nisam mogla da verujem!

„Bilo nam je dozvoljeno da odemo u bilo koji deo Sovjetskog Saveza ali ne i da se vratimo u naše prethodno prebivalište. Bilo je to kao da smo čuli Jehovin glas kako govori: ’Pođite svuda i propovedajte. Došlo je vreme, ne čekajte, već pođite svuda.‘ Da nam je bilo dozvoljeno da se vratimo kući, mnogi od nas bi želeli da se vrate u rodno mesto odakle su došli. Ali pošto nam takva dozvola nije data, svi su se preselili u neko drugo mesto. Naša porodica se preselila na Kavkaz.“

Stotine Svedoka rasule su se po celom Sovjetskom Savezu. Te iste godine na jednom državnom sastanku, jedan službenik je zapanjeno upitao: „Ko će mi reći kako su ti Jehovisti došli u naš novi grad koji su upravo izgradili mladi dobrovoljci? Nov, čist grad  i odjednom se pojavljuju ti Jehovisti!“ Vlasti jednostavno nisu znale šta da rade sa Svedocima. Niko ne može stati na put Božjem obećanju da će napuniti zemlju ’znanjem o Jehovi‘ (Isa. 11:9).

„VI IMATE ’SVETU VODU‘“

Svedoci su bivali poslati u kaznene logore zbog toga što su propovedali. Nikolaj Kalibaba, koji je proveo mnogo godina u takvim logorima, kaže: „Nas četvorica poslati smo u kazneni logor u selu Vihorevka u Irkutskoj oblasti, gde je već bilo oko 70 braće. Nije bilo vode za piće. Jedina vodovodna cev bila je povezana s kanalizacionim sistemom pa je bilo veoma opasno da se pije voda. Nije bilo ni dovoljno hrane, ali Jehova nam je pomagao. U tom logoru, samo su Svedoci uvek bili spremni da rade. Bili smo marljivi radnici. Uskoro je uprava logora to uvidela i bili smo poslati da radimo i na drugim područjima. Tako smo mogli da donosimo vodu za piće u kofama. Mnogi zatvorenici su dolazili kod nas i govorili: ’Čuli smo da vi imate „svetu vodu“. Dajte nam barem pola čaše.‘ Naravno, delili smo vodu.

„Među zatvorenicima su bile i osobe iskrenog srca. Neki od njih su ranije bili lopovi i kriminalci. Oni su upoznali istinu i postali Jehovini svedoci. Izgledalo je da su ostali bili protiv istine i otvoreno su to pokazivali. Ali kada je jednom u naš logor došao predavač da održi predavanje protiv Jehovinih svedoka, ljudi iz logora su stali na našu stranu i rekli da taj predavač širi klevete protiv Svedoka.“

„DOLAZIĆEMO KOD VAS U GRUPAMA“

Braća su se uvek molila Jehovi za mudrost i razmišljala o načinima na koje bi mogla propovedati.  Nikolaj dalje priča: „Čuli smo da ćemo uskoro biti prebačeni u drugi logor u Mordoviji, nedaleko od Moskve. Ali pre nego što smo bili prebačeni, dogodilo se nešto interesantno. Na naše iznenađenje, neki službenici i čuvari koji su godinama čuvali Jehovine svedoke došli su kod nas i rekli: ’Hteli bismo da nam pevate vaše pesme i da nam bolje objasnite svoja verovanja. Dolazićemo kod vas u grupama od 10 do 20 osoba, a možda i većim od tih.‘

„Plašeći se šta bi se moglo dogoditi nama ili njima, rekli su da će postaviti čuvare da motre na mesto gde ćemo se sastati. Rekli smo im da mi imamo više iskustva u tome pa je bolje da mi postavimo naše čuvare. Njihovi čuvari su stajali baš kao i naši, ostavljajući određeni razmak između svakog od njih,  od stražarnice do mesta gde smo se sastali. Možete li da zamislite tu situaciju? Grupa Svedoka je pevala pesme koje su slušali službenici i čuvari, nakon čega je jedan brat održao kratak govor o jednoj biblijskoj temi. Bilo je to kao da smo bili na sastanku Jehovinih svedoka u Dvorani Kraljevstva! Tako smo održali nekoliko sastanaka s grupama zainteresovanih osoba. Videli smo da je Jehova brinuo ne samo za nas već i za osobe iskrenog srca.

„Poneli smo mnogo časopisa iz tog logora u logor u Mordoviji“, kaže Nikolaj. „Tamo je bilo mnogo Svedoka. Braća su mi dala kofer s duplim dnom gde je moglo stati mnogo literature. Učinili smo sve da tokom pretresa taj kofer ne privuče pažnju čuvara. U logoru u Mordoviji, bili smo pažljivo pretreseni. Jedan čuvar je uzeo moj kofer i požalio se: ’Kako je ovo teško! Mora da je blago u njemu!‘ Odjednom je spustio moj kofer i ostale stvari sa strane i počeo da pregleda stvari drugih. Nakon pretresa, drugi čuvar mi je rekao: ’Uzmi svoje stvari i idi!‘ Moj kofer nije pregledan tako da sam doneo u barake zalihu sveže duhovne hrane koja nam je bila veoma potrebna.

„Osim toga, više puta sam nosio u cipelama rukom pisane traktate. Budući da imam velika stopala, u mojim cipelama je uvek bilo dovoljno mesta za mnogo papira. Stavljao sam ih ispod uložaka u cipelama a cipele sam mazao slojem masti. Ta mast je bila veoma lepljiva i strašno je smrdela tako da se čuvar držao podalje od mojih cipela.“

„ČUVARI SU GLEDALI NAS, A JA SAM GLEDAO NJIH“

Nikolaj nastavlja: „U logoru u Mordoviji, braća su me postavila da nadgledam umnožavanje biblijske literature. Jedno od mojih zaduženja bilo je da  posmatram čuvare tako da oni koji su prepisivali publikacije imaju vremena da sve sakriju. Čuvari su gledali nas, a ja sam gledao njih. Neki čuvari su pokušavali da nas uhvate na delu i često bi iznenada upadali u barake. Najteže je bilo paziti na njih. Drugi bi dolazili jedanput dnevno. Oni su bili tolerantniji i nisu nam stvarali probleme.“

„U to vreme, prepisivali smo originalne publikacije koje smo čuvali skrivene na sigurnim mestima. Nekoliko originalnih publikacija bilo je sakriveno u peći, čak i u peći u kancelariji upravnika logora. Braća koja su tamo čistila napravila su poseban odeljak u peći i tu su čuvali dragocene originale Stražarske kule. Bez obzira na to što su nas čuvari pažljivo pretresali, originali su uvek bili na sigurnom u kancelariji upravnika logora.“

Braća su postala veoma vešta u skrivanju literature. Omiljeno mesto bila je daska na prozoru. Braća su čak naučila kako da sakriju literaturu u tubi zubne paste. Samo su dvojica ili trojica braće znala gde se čuvaju originali. Kada je bilo potrebno, neko od njih bi doneo original i nakon prepisivanja ponovo bi ga vratio na skriveno mesto. Tako su originali uvek bili na sigurnom. Većina braće je veoma cenila mogućnost da učestvuje u prepisivanju publikacija iako je to nosilo rizik da budu poslati u samicu na 15 dana. Viktor Gutšmit kaže: „Od deset godina koliko sam bio u logorima, proveo sam oko tri godine u samici.“

STRAŽARSKE KULE U VIDU PAUKOVE MREŽE

Izgledalo je kao da je uprava logora razvila poseban sistem za traženje biblijske literature i njeno oduzimanje od Svedoka. Neki službenici su bili  posebno dovitljivi. Ivan Klimko se priseća: „Jednom su u logoru broj 19 u Mordoviji vojnici sa psima odveli braću izvan logora i započeli pretres. Naterali su ih da skinu svu odeću pa čak i krpe kojima su obavijali stopala. Ali braća su zalepila nekoliko pisanih strana na tabane, gde vojnici nisu gledali. Takođe su imali minijaturne brošurice koje su mogli staviti između prstiju. Kada su čuvari naredili svima da podignu ruke, te brošurice su ostale između prstiju i tako su i taj put neke bile sačuvane.“

Postojali su i drugi načini da se sačuva duhovna hrana. Aleksej Nepočatov kaže: „Neka braća su osmislila takozvani sistem paukove mreže za prepisivanje. Olovku bi jako dobro zaoštrili i svaki red u svesci na kvadratiće podelili bi na dodatna tri ili četiri reda. Pet do šest primeraka Stražarske kule ručno napravljenih tom metodom pisanja moglo je da stane u jednu kutiju šibica. Da bi se tako sitno pisalo, osoba je morala imati izuzetno dobar vid i morala je veoma da se napreže. Nakon što su sva svetla bila pogašena i kada bi svi zaspali, ta braća su pisala ispod ćebeta. Jedino osvetljenje bila je prigušena svetlost sijalice na ulazu u barake. Kada bi to neko radio  nekoliko meseci, uskoro bi mu vid oslabio. Ponekad je čuvar primećivao šta radimo i, ukoliko je imao dobar stav prema nama, samo bi rekao: ’Još uvek pišete i pišete — kada ćete spavati?‘“

Brat Klimko se seća: „Jednom prilikom, ostali smo bez mnogo literature i čak bez Biblije. Sve je to bilo sakriveno u veštačkoj nozi jednog brata. Ali, nakon što su ga naterali da skine nogu, uništili su literaturu. Fotografisali su uništene stranice i objavili ih u logorskim novinama. Ipak, to je još jednom potvrdilo da se Jehovini svedoci isključivo bave religioznim aktivnostima. Nakon tog otkrića, upravnik logora je zlurado rekao braći: ’Ovo je Armagedon za vas!‘ Međutim, narednog dana mu je neko javio da se Svedoci sastaju, pevaju pesme i čitaju kao i do tada.“

RAZGOVOR S JAVNIM TUŽIOCEM

Krajem 1961. javni tužilac Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike došao je u logor radi ispitivanja. Dok je šetao po logoru, ušao je u barake u kojima su živeli Svedoci. Dozvolio je braći da postave nekoliko pitanja. Viktor Gutšmit kaže: „Upitao sam ga: ’Da li smatrate da je religija Jehovinih svedoka opasna po sovjetsko društvo?‘

„’Ne, ne mislim da je tako‘, odgovorio je javni tužilac. Ali, u kasnijem razgovoru slučajno je spomenuo da je ’samo tokom 1959. godine, u Irkutskoj oblasti potrošeno pet miliona rubalja da bi se izborili sa Svedocima‘.

„Time je zapravo rekao da vlasti vrlo dobro znaju ko smo mi, budući da je utrošeno pet miliona rubalja iz državnih kaznenih fondova da bi se razjasnilo ko su Jehovini svedoci. To je bila ogromna suma novca. U to vreme, za pet hiljada rubalja mogao se kupiti  dobar auto ili jedna lepa kuća. Vlasti u Moskvi su sasvim sigurno znale da Jehovini svedoci nisu opasni ljudi.

„Javni tužilac je nastavio: ’Kada bismo rekli ljudima u Sovjetu da učine sa Svedocima šta žele, oni bi vam izbrisali svaki trag.‘ Smatrao je da se u sovjetskom društvu ne gleda blagonaklono na Svedoke. Iz toga se videlo da je na milione ljudi uticala ateistička i ideološka propaganda.

„Mi smo tada odgovorili: ’Videćete pravo stanje stvari kada Svedoci budu održavali kongrese od Moskve do Vladivostoka.‘

 „’Možda će pola miliona ljudi biti na vašoj strani, ali ostali će biti na našoj‘, rekao je on.

„Tako se završio naš razgovor s javnim tužiocem. Bio je skoro u pravu. Danas više od 700 000 osoba posećuje sastanke Jehovinih svedoka u svim delovima bivšeg Sovjetskog Saveza. Na njima ljudi slušaju čistu biblijsku istinu umesto propagandu.“

„VI STE PRUŽILI UTOČIŠTE JEHOVINIM SVEDOCIMA“

Viktor nastavlja: „Uprava logora je pokazala javnom tužiocu leje cveća i drveće koje su zasadili Svedoci, kao i pakete koje su primili i čuvali u svojim barakama bez straha da će ih neko ukrasti. On je zapanjeno sve to posmatrao. Međutim, kasnije smo čuli da je taj čovek naredio da se uništi cveće i poseče drveće. Upravniku logora je rekao: ’Umesto radnog logora, vi ste pružili utočište Jehovinim svedocima.‘ Takođe je zabranio da Svedoci primaju pakete i zatvorio kiosk gde je Svedocima bilo dozvoljeno da kupuju dodatnu hranu.

„Svedoci su bili radosni što upravnik logora nije izvršio sva naređenja. Na primer, sestrama je i dalje bilo dozvoljeno da gaje cveće kao i ranije. One su u jesen sekle cveće i pravila ogromne bukete koje su poklanjale zaposlenima i njihovoj deci. Bilo je tako lepo videti kako ta deca dolaze kod svojih roditelja u stražarnicu, uzimaju cveće i onda radosnih lica trče u školu. Oni su voleli Svedoke.“

Viktor priča: „Početkom 1964. jedan čuvar čiji brat je radio za KGB rekao mi je da je pokrenuta velika državna kampanja protiv Jehovinih svedoka. Ali kasnije te iste godine, Nikita Hruščov je iznenada razrešen dužnosti predsednika države i taj talas progonstva se smirio.“

 PESME KRALJEVSTVA U LOGORU S MAKSIMALNIM OBEZBEĐENJEM

U jednom logoru s maksimalnim obezbeđenjem u Mordoviji bilo je dozvoljeno da zatvorenici primaju pakete samo jednom godišnje i to je bila neka vrsta ’posebne nagrade‘. Neprestano su vršeni pretresi. Ukoliko bi neko bio uhvaćen sa ispisanim biblijskim stihom na parčetu papira, bio bi poslat u samicu na deset dana. Takođe, u tom logoru je hrana bila oskudnija nego u ostalim logorima. Posao je bio mnogo teži u logorima s maksimalnim obezbeđenjem. Svedoci su morali da iskopavaju panjeve ogromnog drveća. Aleksej Nepočatov kaže: „Često smo bili na samoj granici fizičke iscrpljenosti. Ali zadržali smo budnost, i nismo odustajali. Jedan način na koji smo podizali raspoloženje bilo je pevanje melodija Kraljevstva. Sačinili smo muški hor od različitih glasova koji je i bez ženskih glasova bio izuzetan. Te pesme nisu hrabrile samo Svedoke već i službenike koji su tražili od braće da pevaju tokom rada. Dok smo jednom prilikom sekli drveće, grupa nadzornika je došla do nas i rekla: ’Otpevajte nekoliko pesama. To je naredba oficira divizije!‘

„Taj oficir je mnogo puta čuo kako su braća pevala pesme Kraljevstva. To naređenje je došlo u pravom trenutku jer smo bili potpuno iscrpljeni od napornog rada. Radosno smo počeli da slavimo Jehovu našim glasovima. Obično kada smo pevali u logoru, žene oficira bi izašle iz obližnjih kuća, stajale na tremu i dugo slušale. Naročito su volele pesmu ’Neka zemlja slavi Boga‘ koja se nalazila pod rednim brojem 6 u jednoj staroj pesmarici. Ta pesma je imala lepe reči i prelepu melodiju.“

 DOŠAO JE U „DRUGU DRŽAVU“

Čak i u sasvim neočekivanim situacijama, bilo je očigledno ko su zaista Jehovini svedoci. Viktor Gutšmit se priseća: „Na kraju jedne radne nedelje, dok smo sedeli napolju, u naš logor su dopremljeni neki skupi električni uređaji. Vozač je bio zatvorenik iz našeg logora koji nije bio Svedok, a s njim je došao i zatvorenik iz jednog drugog logora koji je bio odgovoran za prodaju. Budući da je magacin bio zatvoren a magacioner na odmoru, zamolili su Svedoke da prime i istovare tu robu.

„Istovarili smo robu i složili je pored magacina nedaleko od baraka u kojima su živela naša braća. Taj zatvorenik, odgovoran za prodaju, bio je veoma nervozan zbog takvog nepropisnog preuzimanja robe bez potpisa magacionera da je roba primljena. Ali vozač ga je smirivao, rekavši: ’Ne plaši se. Niko to neće ni taknuti. Došao si u „drugu državu“. Zaboravi na ono što se događa izvan logora. Ovde možeš ostaviti svoj sat bilo gde i sutra ćeš ga naći na istom mestu.‘ Taj čovek je uporno odbijao da ostavi robu bez potpisa pošto se radilo o uređajima vrednim pola miliona rubalja.

„Ubrzo su došli ljudi iz uprave logora i zahtevali da se kamion skloni. Jedan od njih je rekao tom čoveku da ostavi račun i da sutradan dođe po njega. Otišao je, ali nerado. Sledećeg jutra se vratio i tražio da uđe u logor kako bi mu neko potpisao račun, ali čuvar mu je dao račun koji je već bio potpisan.

„Kasnije nam je čuvar ispričao kako taj čovek nikako nije mogao da napusti logor. Pola sata je stajao i gledao u kapiju i u dokumenta, okrenuo se da ode ali se vratio i ponovo gledao. Verovatno je prvi put doživeo  tako nešto. Dostavio je skupu robu, račun je potpisan bez njegovog prisustva i sve je urađeno na pošten način. Ali što je najinteresantnije, to se sve odigralo u radnom logoru s maksimalnim obezbeđenjem gde su zatvorenici označeni kao ’naročito opasni prestupnici‘. Da, bez obzira na propagandu usmerenu protiv Jehovinih svedoka, kada su se pojavile slične situacije, svi koji su bili očevici mogli su jasno videti ko su u stvari Jehovini svedoci.“

„ONI PONOVO PROPOVEDAJU“

Kada su 1960. braća stigla u logor broj 1 u Mordoviji, nakon nekoliko dana izdvojeno je više od stotinu Svedoka i poslato u poseban logor broj 10, koji se nalazio u blizini sela Udarnjij. Bio je to „ogledni“ zatvor za prevaspitavanje Svedoka. Zatvorenici su dobili prugaste uniforme poput onih iz nacističkih koncentracionih logora. Pored uobičajenog posla, Svedoci su morali da iskopavaju ogromne panjeve u šumi. Svako od njih je dnevno morao da iskopa najmanje jedanaest ili dvanaest panjeva. Ali ponekad, čak i kada su radili čitav dan, cela grupa braće uspela bi da izvadi samo jedan jedini, ogroman hrastov panj. Da bi se ohrabrili, često su pevali pesme Kraljevstva. Kada bi čuo kako pevaju, upravnik logora bi ponekad vikao: ’Vi Svedoci danas nećete dobiti večeru. To će vas ućutkati. Naučiću vas ja da radite!‘ Jedan brat koji je bio u tom logoru, priseća se: „Jehova nam je pomogao da istrajemo. Uprkos teškim okolnostima, bili smo duhovno jaki. Međusobno smo se hrabrili razgovarajući o tome da smo zauzeli Jehovinu stranu kada je u pitanju njegovo pravo da vlada“ (Posl. 27:11).

Pored nekoliko zatvorskih „vaspitača“, svaka ćelija je imala svog vaspitača, koji je imao čin kapetana  ili neki viši čin u vojsci. Oni su imali cilj da primoraju Svedoke da se odreknu svoje vere. Ako bi neko podlegao tom pritisku i odrekao se vere, bio bi oslobođen. Ti vaspitači su svakog meseca pisali izveštaj o ponašanju i stavovima svakog Svedoka i taj izveštaj bi potpisalo nekoliko zaposlenih u zatvoru. Za Svedoke su uvek morali da napišu: „Ne povinuje se merama za prevaspitavanje; i dalje je čvrst u svojim uverenjima.“ Ivan Klimko je ispričao: „Od deset godina zatvora, proveo sam šest godina u tom zatvoru i bio sam označen zajedno sa ostalom braćom kao ’naročito opasan i nepopravljiv prestupnik‘. Nadležni su nam rekli da su vlasti Svedocima stvarale posebno teške okolnosti da bi pratile njihovo ponašanje.“

Jon Andronik, koji je proveo pet godina u tom zatvoru, jednom je pitao upravnika: „Koliko dugo ćemo biti ovde?“ Pokazavši prema šumi, upravnik je odgovorio: „Dok svi ne budete sahranjeni u njoj.“ Jon se priseća: „Bili smo odvojeni od ostalih zatvorenika da ne bismo mogli da propovedamo. Pažljivo su motrili na nas. Čak i kada je trebalo da neko od nas ode u drugi deo logora, imali smo pratnju čuvara. Nekoliko godina kasnije, kada smo premešteni u logor sa slabijim obezbeđenjem, neki zatvorenici koji nisu bili Svedoci rekli su upravniku logora: ’Jehovini svedoci su pobedili. Vi ste ih izolovali, ali oni ponovo propovedaju.‘“

PREPOZNAO JE SVOJU BIBLIJU

Bilo je izuzetno teško uneti literaturu u logor broj 10, a još teže je bilo uneti Bibliju. Braća su mislila da je gotovo nemoguće imati Božju Reč u logoru. Jedan brat koji je u tom logoru bio nekoliko godina  kaže: „Za Jehovu ništa nije nemoguće. Bog je uslišio naše molitve. Molili smo se za barem jednu Bibliju na stotinu Svedoka u tom logoru, ali na kraju smo imali dve!“ (Mat. 19:26). Kako se to dogodilo?

Jedan pukovnik je radio kao zatvorski vaspitač. Ali kako da neko „vaspita“ Jehovine svedoke ako ne zna ništa o Bibliji? On je nekako uspeo da nabavi neku pohabanu Bibliju i pre nego što je otišao na odmor zatražio je da mu je jedan stariji zatvorenik koji je bio baptista ponovo uveže. Zato je rekao nadzorniku da mu dozvoli da je zadrži. Taj baptista se pohvalio Svedocima da ima Bibliju i pristao da im je pozajmi da malo istražuju. Čim su imala u rukama to dragoceno blago, braća su brzo podelila Bibliju na delove koje su dala svim Svedocima da ih prepišu. U narednih nekoliko dana, ćelije svih Svedoka pretvorile su se u radionice za prepisivanje. Napravljene su po dve kopije svake stranice. Jedan brat se priseća: „Kada su sve stranice ponovo sastavljene, bile su tri Biblije! Pukovnik je dobio svoju Bibliju ponovo uvezanu, a mi smo dobili dva njena primerka. Jedan smo koristili za čitanje, a drugi smo stavili na ’sigurno‘, u kanale za kablove visokog napona. Tamo smo napravili posebna mesta. Budući da se nadzornik plašio čak i da priđe tamo, niko nije vršio pretres. Visoki napon je bio pouzdan čuvar naše literature.“

Međutim, tokom jednog pretresa, pukovnik je shvatio da u ruci drži jednu stranicu prepisanu iz njegove Biblije. Kada je shvatio šta se dogodilo, bio je strašno razočaran i uzviknuo je: „Ovo je prepis Biblije koju sam lično uneo u logor!“

 PROSLAVA SPOMEN-SVEČANOSTI

Braća su se trudila da svake godine obeleže Spomen-svečanost u logorima. Svih tih godina koje su proveli u logoru u Mordoviji, nijedan brat nije izostao. Naravno, uprava logora je pokušavala da ih spreči u tome. Znali su datum i obično su tog dana svi čuvari bili posebno na oprezu. Međutim, do uveče bi se već umorili od neprestanog motrenja na braću, budući da niko nije znao mesto i tačno vreme kada će se održati ta svečanost.

Braća su se uvek trudila da nabave vino i beskvasni hleb. Jednom je grupa čuvara na dan Spomen-svečanosti pronašla u jednoj fioci simbole i sklonila ih. Kasnije je došla druga grupa čuvara i brat koji je čistio kancelariju njihovog nadzornika mogao je da neopaženo uzme simbole i da ih odnese braći. Te večeri su ih braća koristila tokom Spomen-svečanosti koju su održala tokom treće smene čuvara. Simboli su naročito bili važni budući da ih je jedan brat uzimao.

PROSLAVA SPOMEN-SVEČANOSTI U ŽENSKOM LOGORU

Slični problemi javljali su se i u drugim logorima. Valentina Garnovska seća se koliko je bilo teško proslaviti Spomen-svečanost u ženskom logoru u Kemerovu. Ona kaže: „U tom logoru je bilo oko 180 sestara. Bilo nam je zabranjeno da se sastajemo. Od deset godina u logoru, samo dva puta smo uspele da proslavimo Spomen-svečanost. Jednom smo odlučile da održimo tu proslavu u jednoj od kancelarija koje sam čistila. Sestre su u tajnosti počele da dolaze, čak nekoliko sati pre početka svečanosti. Došlo je oko 80 sestara. Stavile smo beskvasni hleb i crno vino na sto.

 „Odlučile smo da ne počinjemo s pesmom nego da jedna sestra izgovori početnu molitvu, i sve se odvijalo na dostojanstven i radostan način. Ali onda smo čule buku i povike i shvatile da nas čuvari traže. Odjednom smo videle nadzornika kako gleda kroz prozor koji je bio veoma visoko od zemlje. U isto vreme, neko je snažno lupao na vrata i zahtevao da otvorimo. Čuvari su upali unutra, zgrabili sestru koja je držala govor i odveli je u samicu. Druga sestra je hrabro zauzela njeno mesto i nastavila da govori, ali oni su zgrabili i nju. Odmah posle nje, treća sestra je pokušala da nastavi govor, ali su nas onda odveli u drugu prostoriju preteći da će nas sve odvesti u samicu. U toj prostoriji smo završile proslavu s pesmom i završnom molitvom.

„Nakon što smo se vratile u barake, ostale zatvorenice su nam rekle: ’Kada ste sve odjednom nestale, mislile smo da je došao Armagedon i da vas je Bog uzeo na nebo a nas ostavio ovde za uništenje!‘ Te žene su nekoliko godina bile s nama a da nisu prihvatile istinu. Ali nakon tog događaja, neke od njih su počele da nas slušaju.“

„DRŽALI SMO SE ZAJEDNO“

U jednom logoru u Vorkuti bilo je mnogo Svedoka iz Ukrajine, Moldavije, baltičkih država i ostalih sovjetskih republika. Ivan Klimko se priseća: „Bila je zima 1948. godine. Iako nismo imali literaturu, zapisivali smo na papiriće ono čega smo se sećali iz starih časopisa i sakrivali to od čuvara. Ali oni su znali da imamo takve papiriće. Čekali su nas dugi i mučni pretresi. U hladnim zimskim danima, izveli bi nas napolje i postrojili u redove od po pet. Prebrojavali su nas uvek iznova. Izgledalo je da  očekuju da ćemo radije predati te papiriće nego stajati na hladnoći. Dok su nas oni prebrojavali uvek iznova, mi smo se držali zajedno i razgovarali o nekoj biblijskoj temi. Uvek smo razmišljali o duhovnim stvarima. Jehova nam je pomogao da ostanemo verni. Nakon nekog vremena, braća su čak uspela da unesu Bibliju u logor. Podelili smo je na nekoliko delova tako da nisu mogli da nam je oduzmu celu tokom pretresa.

„Među čuvarima je bilo onih koji su uvideli da Jehovinim svedocima nije mesto u logoru. Te ljubazne osobe su nam pomagale koliko god su mogle. Neki su jednostavno ’zatvarali oči‘ kada bi neko od nas primio paket. Obično su u svakom paketu bile sakrivene stranica ili dve iz Stražarske kule. Te stranice su težile nekoliko grama, ali bile su nam vrednije od kilograma hrane. Svedoci u logorima nikada nisu imali dovoljno hrane, ali bili su veoma bogati u duhovnom pogledu“ (Isa. 65:13, 14).

„ON ĆE GA PODELITI NA 50 DELOVA“

Braća su svake nedelje proučavala Bibliju sa onima koji su se zanimali za istinu. Nekoliko zatvorenika — čak i oni koji nisu proučavali — znali su da u sedam uveče počinje proučavanje u barakama tako da su pazili da budu naročito tihi. Jon Andronik se priseća: „Bilo je očigledno da Jehova brine o nama i da nam pomaže u delu stvaranja učenika. Takođe smo se trudili da ispoljavamo hrišćansku ljubav primenjujući biblijska načela. Na primer, delili smo jedni s drugima hranu koju bismo dobili u paketima, što nije bio običaj u logorima.

„U jednom logoru, Mikola Pjatoha je bio odgovoran za deljenje hrane među braćom. Oficir KGB-a je  jednom rekao: ’Dajte mu parče kolača i on će ga podeliti na 50 delova!‘ Braća su bila takva. Delili smo sve što je stizalo u logor, bilo da je u pitanju duhovna ili fizička hrana. Nama je to bilo korisno i pružalo je odlično svedočanstvo iskrenim osobama“ (Mat. 28:19, 20; Jov. 13:34, 35).

NAGRADE ZA DOBRO PONAŠANJE

Zaposleni u logoru koji su bili u kontaktu s Jehovinim svedocima primali su novčanu nagradu u visini i do 30 posto od plate. Zbog čega? Viktor Gutšmit objašnjava: „Nekadašnja blagajnica u logoru rekla mi je zbog čega. Ona je objasnila da je u logorima gde je bilo mnogo naše braće, zaposlenima bilo rečeno da uvek budu staloženi, da ne psuju i da budu ljubazni i fini. Za svoje lepo ponašanje, dobijali bi veću platu. To je učinjeno da bi se pokazalo kako Jehovini svedoci nisu jedini koji se primerno ponašaju i da nema razlike između njih i ostalih. Zato su zaposleni dobijali dodatan novac za lepo ponašanje. U logoru je bilo puno zaposlenih — medicinsko osoblje, fizički radnici, računovođe, čuvari — ukupno oko stotinu ljudi. Niko od njih nije želeo da propusti priliku da zaradi više novca.

„Dok je radio izvan logora, jedan brat je slučajno čuo kako nadzornik jedne grupe glasno psuje. Sledećeg dana brat ga je sreo u logoru i rekao: ’Mora da vas je neko u stražarnici veoma naljutio. Tako ste glasno psovali!‘ Taj čovek je priznao: ’Ne, jednostavno mi se sve skupilo tokom tog dana. Zato sam izašao izvan logora da bih se oslobodio negativnih emocija.‘ Tim ljudima zaista nije bilo lako da budu kao Jehovini svedoci.“

 POPRAVKA PROZORA OMOGUĆILA NAM JE DA SVEDOČIMO

Braća su u svakoj prilici propovedala i ponekad je njihov trud bio bogato nagrađen. Nikolaj Guculjak se priseća: „Često smo nabavljali hranu u logorskom kiosku. Kad god sam išao po hranu, trudio sam se da nešto kažem o nekoj biblijskoj temi. Žena koja je izdavala hranu uvek je pažljivo slušala i jednom me je zamolila da joj nešto pročitam. Tri dana kasnije, oficir me je pozvao da dođem do kapije. Rekao mi je da još jedan Svedok i ja treba da namestimo prozorsko staklo u kući upravnika logora.

„Brat i ja smo u pratnji jednog vojnika otišli do grada. Kad smo stigli do te kuće, vrata je otvorila žena koja je radila u kiosku. Ona je bila supruga upravnika logora! Jedan vojnik je bio unutra, a dvojica na ulici do prozora. Ponudila nas je čajem i zamolila  da joj pričamo o Bibliji. Tog dana smo namestili prozorsko staklo i svedočili joj. Kada smo završili razgovor, rekla je: ’Nemojte se plašiti. Moji roditelji su bili pobožni, baš kao i vi.‘ Ona je u tajnosti čitala našu literaturu bez znanja svog supruga koji je mrzeo Svedoke.“

„VRATITE SE NA POSAO“

Neki ljudi koji su bili na vlasti imali su dobro mišljenje o Svedocima i govorili su u njihovu korist. U Irkutskoj oblasti u Bratsku, glavni odbor Komunističke partije je 1970. godine doneo odluku da se u fabrici za obradu drveta svim zaposlenim Svedocima da otkaz. Braći je rečeno: „Pošto ne volite sovjetsku vlast, ona se neće brinuti za vas. Vi volite Jehovu, pa neka on brine o vama.“ Braća koja su dobila otkaz smatrala su da je u toj situaciji najbolje što mogu da urade da javno propovedaju. Počeli su da idu u službu od vrata do vrata. Na jednim vratima, braća su se predstavila ženi koja je otvorila i ukratko joj objasnila razlog svoje posete. Iz kuhinje se čuo muški glas: „S kim to razgovaraš? Pusti ih neka uđu.“ Kada su braća ušla u kuću, čovek je upitao: „Zašto niste na poslu? Danas je radni dan.“ Braća su objasnila kako su dobila otkaz.

Ispostavilo se da je taj čovek javni tužilac koji je došao kući na ručak. Iznerviran, uzeo je telefon i pozvao fabriku da pita da li je istina da je uprava otpustila sve Jehovine svedoke. Nakon što su mu to potvrdili, nastavio je: „Na osnovu čega? Zar ne shvatate da je to protivzakonito? Nemate pravo da tako nešto uradite! Nalažem vam da im svima vratite posao i da im isplatite nadoknadu za tri meseca koja nisu radili zbog te vaše odluke.“ Spustio je  slušalicu, okrenuo se braći i rekao: „Vratite se na posao sutra i nastavite da radite tamo.“

„JA SKRIVAM LITERATURU OD 1947. GODINE“

Braća su do 1970-ih dobro naučila kako da proizvode, dostavljaju i skrivaju literaturu. Ipak, ponekad su iskrsavale situacije koje su zahtevale da se nešto brzo smisli. Grigorij Sivuljski priča: „Godine 1976, u našoj kući je bio pretres. Prethodno veče, nepromišljeno sam stavio neke izveštaje i adrese naše braće ispod jedne komode. Tokom pretresa izgledalo je kao da su agenti KGB-a sigurni šta traže i gde treba to da traže. Jedan od njih mi je rekao: ’Donesi nam nekoliko klešta i jedan šrafciger — razmontiraćemo kauč.‘ Pomolio sam se i sigurnim glasom rekao:

„’Da ste nas iznenadili s pretresom kao u ostalim domovima Svedoka, nešto biste i našli. Ali danas je već kasno. Nećete ništa pronaći.‘

„’A šta bismo pronašli?‘, upitao je agent.

„’Stražarsku kulu i Probudite se! Ali, danas nećete ništa pronaći.‘

„Dao sam im alat i rekao: ’Nakon pretresa sastavite ponovo kauč tako da izgleda isto kao sad.‘

„Stajali su neodlučno jedan minut. Primetivši kolebanje, okrenuo sam se prema jednom mladiću među njima i rekao: ’Pretpostavljam da tražiš literaturu Jehovinih svedoka manje od tri godine. Ali ja skrivam literaturu od 1947. godine. Nema potrebe da trošiš svoje vreme ovde, literatura je na sigurnom mestu.‘

„Na moje iznenađenje, otišli su. Izveštaji i adrese braće bili su na takvom mestu da ih je svako lako mogao naći.“

 PERESTROJKA — VREME PROMENA

Perestrojka je uspostavljena 1985. ali nije odmah došlo do očekivanih rezultata. U nekim područjima, Svedoci su i dalje osuđivani i zatvarani kao i ranije. Međutim, nemačka podružnica je 1988. pisala svetskoj centrali: „Početkom službene godine, bilo je nekih nagoveštaja da su vlasti spremne da daju više slobode [braći u SSSR-u], to jest da im dozvole da održavaju sastanke i izdaju literaturu, ukoliko bi bili registrovani kod lokalnih vlasti. Čak su mogli i da održe Spomen-svečanost na mnogim mestima bez ometanja. Braća uviđaju da se stav vlasti veoma promenio.“

S vremenom su naimenovana braća slala u nemačku podružnicu adrese braće koja su bila spremna da primaju isporuke duhovne hrane. Zatim su ta braća snabdevala literaturom starešine koje su se brinule da svi dobiju duhovnu pomoć. Do februara 1990. bilo je oko 1 600 takvih adresa na koje se jednom mesečno slala duhovna hrana.

Nekoliko hiljada Svedoka iz Sovjetskog Saveza je 1989. imalo priliku da prisustvuje posebnom kongresu u Poljskoj. Sestra Evdokija iz Nabrežnije Čelnija kaže: „Gorljivo smo se molili Jehovi da budemo na tom prvom pravom kongresu. Direktor u firmi gde sam radila čuo je da hoću da putujem van zemlje, pa je uzviknuo: ’Šta! Zar ne gledaš televiziju? Granice su zatvorene i ne puštaju nikoga!‘

„Odgovorila sam s potpunim pouzdanjem: ’Granice će se otvoriti.‘ Upravo to se i dogodilo. Na granici u Brestu samo je Jehovinim svedocima bilo dozvoljeno da prođu. Nisu nam čak ni pregledali prtljag i postupali su s nama veoma ljubazno. Jedan čovek koji  nije bio Svedok pretvarao se da je kongresni delegat i pokušao je da pređe granicu s nama. Međutim, carinici su to brzo uvideli i vratili ga. Kako su ga otkrili? Svi kongresni delegati bili su nasmejani i imali su samo malu torbu u rukama.“

SRDAČNA DOBRODOŠLICA U MOSKVI

Prošlo je četrdeset godina otkako su Jehovini svedoci 1949. podneli molbu za registraciju dela u Moskvi. Braća nisu mogla da ispune zahteve koje je postavila Staljinova vlada. Ali 26. februara 1990, predsednik Odbora za religiozna pitanja u Moskvi primio je delegaciju Jehovinih svedoka. Na tom sastanku bila su prisutna i dva zamenika predsednika i još trojica njihovih kolega. Delegacija Jehovinih svedoka sastojala se od 15 osoba: 11 braće iz Rusije i ostalih republika Sovjetskog Saveza, Milton Henšel i Teodor Džeres iz Bruklina, kao i Vili Pol i Nikita Karlstrem iz nemačke podružnice.

Predsednik je započeo sastanak sledećim rečima: „Veoma nam je drago što smo se sastali s Jehovinim svedocima. Ranije sam mnogo slušao o vama, ali ovo je prvi put da se srećemo. Spremni smo da otvoreno razgovaramo.“ Braća su izrazila želju da se delo Jehovinih svedoka registruje u Sovjetskom Savezu. Predsednik je nastavio: „Drago nam je da to čujemo i pravo je vreme. Uskoro će proleće, vreme za sejanje, tako da očekujemo dobre rezultate i plodove.“

Kada je predsednik zamolio braću da se predstave, bilo je očigledno da Jehovinih svedoka ima u svim delovima zemlje, od Kalinjingrada do Dalekog istoka. Jedan pokrajinski nadglednik je rekao: „Ja sam predstavnik četiri skupštine u Irkutskoj oblasti. Ali takođe se brinem i za Daleki istok, Habarovsk,  Krasnojarski kraj i Novosibirsku i Omsku oblast.“ Predsednik je uzviknuo: „Vi imate ogromno područje, veće od mnogih zemalja!“

Zamenik predsednika je rekao: „Moramo se bolje upoznati s vašim verovanjima, pošto nam neka od njih nisu jasna. Na primer, u jednoj od vaših knjiga kaže se da će Bog očistiti zemlju i ukloniti sve današnje vladavine. Mi to ne razumemo.“ Brat Pol je odgovorio: „Jehovini svedoci ne učestvuju u nasilju. Kada se u nekoj knjizi kaže tako nešto, to se odnosi na određeno biblijsko proročanstvo. Jehovini svedoci propovedaju o Božjem Kraljevstvu i o večnom životu u Raju na zemlji.“

 „U tome nema ništa loše“, rekao je zamenik predsednika.

Na kraju tog razgovora, predsednik je izjavio: „Veoma nam je drago što smo se upoznali. Bićete registrovani što je pre moguće.“

U martu 1991, Jehovini svedoci su bili zvanično priznati u Rusiji. Tada je u toj zemlji bilo više od 150 miliona stanovnika i 15 987 objavitelja Kraljevstva. Braći i sestrama u Rusiji bila su potrebna dodatna uputstva od Jehove (Mat. 24:45; 28:19, 20).

„KAKVA SREĆA, KAKVA SLOBODA!“

Pošto je podružnica u Finskoj najbliža Rusiji, Vodeće telo je zamolilo tamošnju braću da pomognu oko organizovanja međunarodnog kongresa u Sankt Peterburgu u Rusiji, koji je bio održan 26-28. juna 1992. godine. Kako su se braća osećala kada su na slobodi imala kongres nakon što su više od pedeset godina živela pod zabranom? Jedan brat se priseća: „Bilo nas je više hiljada na stadionu. Suze su tekle bez prestanka. Kakva sreća, kakva sloboda! Nikada nismo ni sanjali da ćemo imati takvu slobodu u ovom poretku. Ali Jehova je to omogućio. Prisećali smo se kako smo nas petorica ležali u izdvojenoj ćeliji u logoru, okruženi visokom ogradom, i kako su četvorica od nas naizmenično telima grejala petog. Stadion je bio okružen visokim zidom. Ali mi smo želeli da ostanemo unutar njega koliko god smo mogli. To što smo osećali ne može se opisati.

„Tokom celog kongresa, oči su nam bile pune suza. Plakali smo od radosti, videvši takvo čudo. Iako smo imali preko 70 godina, lepršali smo po stadionu kao da imamo krila. Čekali smo slobodu 50 godina. Prvo je Jehova dopustio da budemo prognani u  Sibir, a onda smo završili u zatvorima i logorima. Ali sada smo na ovom stadionu! Jehova je moćniji od bilo koga. Gledali smo jedan u drugog i jecali. Niko od nas nije verovao da se sve ovo stvarno događa. Neka mlada braća su došla do nas i upitala: ’Da li ste dobro? Da li vas je neko povredio?‘ Toliko smo plakali da nismo mogli da odgovorimo. Ali, jedan od nas je onda kroz suze rekao: ’Plačemo od radosti!‘ Objasnili smo im kako smo služili Jehovi mnogo godina pod zabranom i da jednostavno ne možemo da poverujemo da je Jehova sve to promenio tako brzo.“

Nakon tog nezaboravnog kongresa, finska podružnica je zatražila dozvolu da se u Rusiju pošalje 15 specijalnih pionira. Prvog jula 1992, Hanu i Eja Taninen, revni par iz Finske, stigli su na svoju dodelu u Sankt Peterburg. U početku je najveći izazov za njih bio da nauče jezik. Nakon prve lekcije, otišli su u službu i nudili ljudima biblijski studij. Hanu se priseća: „Početkom 1990-ih, maltene svi u gradu želeli su da proučavaju Bibliju. Kada smo propovedali na ulici, ljudi su nam rado davali adrese. Svi su želeli literaturu. Ako na ulici daš nekome časopis ili traktat, desetoro koji to vide priđu i zatraže literaturu. Oni je nisu samo uzimali već su je odmah čitali na ulici ili u podzemnoj železnici.“

Počev od oktobra 1992. počeli su da pristižu mnogi specijalni pioniri iz Poljske. U prvoj grupi su bile neke neudate sestre. Uskoro je još jedna grupa iz Poljske stigla u Rusiju i poslata je u Sankt Peterburg. Nakon godinu dana, grupa pionira iz Poljske poslata je u Moskvu. Narednih godina, više od 170 dobrovoljaca iz Poljske, uglavnom diplomaca Škole za obučavanje naimenovane braće, dodeljeni  su da služe u Rusiji.

DOBRA PRILIKA ZA USPEŠNU SLUŽBU

Posle tog međunarodnog kongresa u Sankt Peterburgu, Vodeće telo je braći dalo dozvolu da u obližnjem selu Solnečnoje kupe odgovarajuće zemljište (7 hektara) na kojem je bilo nekoliko starih zgrada. Došlo je vreme da se u Rusiji izgradi Betel. Finska podružnica je zamoljena da pomogne oko projektovanja. U septembru 1992, prva grupa volontera iz Finske stigla je u Solnečnoje. Aulis Bergdal, jedan od braće iz te grupe koji je kasnije postao član  Odbora zemlje, priseća se: „Moja supruga Eva Lisa i ja rado smo prihvatili poziv da pomognemo u izgradnji Betela u Rusiji. Bilo je očigledno da Jehova vodi to delo. Naša braća iz celog sveta podupirala su taj projekat.“

Alf Sejderlof, nadglednik gradnje iz Finske, i njegova supruga Marja-Lejna bili su pravo ohrabrenje braći na gradilištu. Članovi finskog Odbora zemlje takođe su pružali ohrabrenje. Braća iz Bruklina posećivala su Solnečnoje tokom izgradnje. Aulis se priseća: „Milton Henšel nas je posetio 1993. nakon međunarodnog kongresa u Moskvi. Hrabrio je dobrovoljce na gradilištu putem govora kao i tokom privatnih razgovora s njima.“

Bilo je oko 700 dobrovoljaca koji su radili na izgradnji Betela — iz Skandinavije, Evrope, Amerike,  Australije, Rusije i ostalih bivših sovjetskih republika. Njihova kultura i poreklo, kao i način rada, bili su različiti. Ali, delo je dovršeno u skladu s rečima iz Zaharije 4:6: „’Ne vojnom silom ni snagom, već mojim duhom‘, kaže Jehova nad vojskama.“ Jehova je zaista blagoslovio tu „kuću“ (Ps. 127:1). Braća iz Rusije su se spremno ponudila da daju svoj doprinos za delo Kraljevstva. Većina je bila mlada i nova u istini, ali mnogi su već počeli s pionirskom službom. Želeli su da nauče kako da brzo i najkvalitetnije grade i kako da organizuju stvari na teokratski način.

 ORGANIZOVANJE DELA

Krajem 1993. godine, članovi ruskog Odbora zemlje stigli su u Solnečnoje. Pozvani su Ivan Paškovski, Dmitrij Livi, Vasilij Kalin, Aleksej Veržbicki, Anatolij Pribitkov i Dmitrij Fedunišin. Oko godinu dana kasnije, pridružio im se i Mihail Savicki. Vodeće telo je naimenovalo Horsta Henšela iz nemačke podružnice da pomogne braći u organizovanju dela.

Jedna od prvih stvari koja se morala organizovati bila je putujuća služba. Na početku je postojalo pet pokrajina, dve u Sankt Peterburgu i tri u Moskvi i njenoj okolini. Prvi punovremeni pokrajinski nadglednici bili su Artur Bauer, Pavel Bagajski i Roj Estar u Moskvi, i Kšištov Poplavski i Hanu Taninen u Sankt Peterburgu. Kasnije je i Roman Skiba  takođe naimenovan za pokrajinskog nadglednika. Metju Keli koji je pohađao Školu za obučavanje naimenovane braće 1992. u Sjedinjenim Državama, bio je naimenovan da po potrebi služi kao oblasni nadglednik.

Hanu Taninen se seća kako su izgledale prve posete pokrajinskih nadglednika početkom 1990-ih: „Poslao sam pismo skupštini u Petrozavodsku, u Kareliji, o svojoj predstojećoj poseti. U pismu je objašnjeno kako bi trebalo da budu organizovani sastanci tokom te nedelje. Kada smo moja supruga i ja stigli, jedan starešina nas je sačekao na železničkoj stanici i odveo nas svojoj kući. Pokazao mi je pismo i rekao: ’Primili smo tvoje pismo, ali pošto ništa nismo razumeli, odlučili smo da ništa ne preduzimamo dok ti ne dođeš i ne objasniš nam.‘

„Kada smo prvi put posetili Murmansk, tamo je bilo 385 objavitelja koji su vodili više od 1 000 biblijskih studija. Međutim, broj osoba koje su proučavale bio je mnogo veći jer su mnogi studiji vođeni s grupama zainteresovanih osoba. Na primer, jedna pionirka je imala 13 studija, ali je proučavala s više od 50 osoba!

„Naša sledeća dodela bila je Volgograd i Rostovska oblast. U Volgogradu je bilo više od milion stanovnika a samo četiri skupštine. Braća su želela da nauče kako da vode sastanke i biblijske studije i kako da propovedaju od kuće do kuće. Tokom svake posete, osnivale su se nove skupštine. U izveštaju pokrajinskog nadglednika, računali smo koliko se osoba krstilo od prethodne posete. U svakoj skupštini se krstilo 50, 60 ili 80 osoba između dve posete, a u jednoj se krstilo čak 100! Zbog toga je u tom gradu osnovano 16 novih skupština za samo tri godine.“

 U januaru 1996. formiran je Odbor zemlje. U isto vreme, imenovani su prvi punovremeni oblasni nadglednici. Među njima su bili Roman Skiba (Sibir i Daleki istok), Roj Estar (Belorusija, Moskva i Sankt Peterburg do Urala), Hanu Taninen (od Kavkaza do Volge) i Artur Bauer (Kazahstan i srednja Azija). U to vreme, svi oblasni nadglednici služili su i kao pokrajinski nadglednici u nekoj manjoj pokrajini.

OGROMNE RAZDALJINE

Roman Skiba je bio jedan od prvih specijalnih pionira koji je stigao u Rusiju iz Poljske početkom 1993. On se seća: „U oktobru 1993. dobio sam dodelu da služim kao pokrajinski nadglednik. Moja prva pokrajina obuhvatala je skupštine u južnom delu Sankt  Peterburga, Pskovskoj oblasti i celoj Belorusiji. Ali, to ipak nije bila najveća pokrajina u Rusiji. Međutim, uskoro sam morao da se naviknem i na veće razdaljine. U novembru 1995, dobio sam pokrajinu na Uralu i služio sam kao zamenik oblasnog nadglednika. Područje koje sam posećivao obuhvatalo je Ural, ceo Sibir i Daleki istok. Jedan brat je izračunao da bi na tom području moglo biti 38 zemalja veličine Poljske! Bilo je osam vremenskih zona! Oko dve godine kasnije, zamoljen sam da posetim grupu u Ulan-Batoru, glavnom gradu Mongolije.“

Brat Skiba nastavlja: „Da bih jednom prilikom otišao u Jekaterinburg iz Noriljska koji se nalazi iznad Severnog polarnika, trebalo je da imam dva leta, prvo iz Noriljska do Novosibirska, a zatim do Jekaterinburga. Taj put mi je ostao u sećanju jer je izgledalo kao da se nikad neće završiti. Let iz Noriljska je odložen za 12 sati, tako da sam sa suprugom Ljudmilom proveo čitav dan na aerodromu. Na svu sreću, vreme nam je bilo ispunjeno jer smo imali naviku da proučavamo tokom putovanja.

„Ponekad bismo uprkos našim naporima zakasnili na posetu. Jednom je trebalo da posetimo skupštinu u planinskom selu Ust-Kan u Altajskoj Republici i morali smo da putujemo neasfaltiranim planinskim putevima. Nažalost, kola su se usput pokvarila i ne samo što nisam stigao da pregledam skupštinski izveštaj pre sastanka već smo stigli dva sata nakon sastanka. Bili smo razočarani i mislili smo da je verovatno većina već otišla. Kako smo se samo oduševili kada smo zatekli 175 osoba kako nas čekaju u iznajmljenoj sali, iako je u tom mestu bilo manje od 40 objavitelja! Ispostavilo se da su u međuvremenu zbog našeg zakašnjenja mnoge zainteresovane osobe  iz ostalih planinskih sela pristigle na taj sastanak.“ a

NEZABORAVNI KONGRESI

Oblasni kongresi su održani prvi put u nekim gradovima gde braća nisu imala iskustva u organizovanju kongresa. Da bi se održao oblasni kongres u Jekaterinburgu 1996, braća su izabrala odgovarajući stadion. Roman Skiba se priseća: „Između sedišta je bilo trave, a na samom stadionu su rasle breze koje su bile visoke dva metra. Ostalo je samo tri nedelje do kongresa, a u gradu i okolini je bilo samo tri skupštine. Na svu sreću, upravnik objekta je spremno sarađivao s nama iako nije mogao da shvati kako ćemo na tom stadionu održati kongres. Braća su se bacila na posao i do dana kongresa, stadion je sijao. Upravnik nije mogao da veruje svojim očima!“ Iz zahvalnosti, dozvolio je braći da održe Školu za pionire u jednoj od pomoćnih zgrada na stadionu. Jedan brat se seća: „Nakon kongresa, taj stadion je ponovo postao domaćin sportskih događaja, što je doprinelo budžetu grada.“

Ponekad je bilo potrebno da se bude prilagodljiv i istrajan da bi se održali pokrajinski sastanci i kongresi. U Vladikavkazu 1999. godine, braća nisu mogla da iznajme stadion za dvodnevni pokrajinski sastanak kom je trebalo da prisustvuje 5 000 ljudi. Zato su odmah počela da prave rezervni program za pokrajinski sastanak. Skraćeni jednodnevni program održan je pet puta u Vladikavkazu u jednom iznajmljenom bioskopu. Nakon toga je u gradu Naljčiku tokom vikenda održan ceo dvodnevni program, na dva mesta  koja su međusobno udaljena oko dva kilometra. Sastanak u jednoj hali počeo je dva sata kasnije od sastanka u drugoj hali da bi predavači mogli da održe predavanje na jednom mestu i da zatim odu na drugo mesto. Neki putujući nadglednici mislili su da će ostati bez glasa pre nego što se ti sastanci završe. Jedan brat je izračunao da je te sedmice 35 puta održao govor! Sve je proteklo u najboljem redu do subote ujutro kada je program u jednoj od hala bio prekinut. Čovek u uniformi je ušao sa psom i rekao da iz tehničkih razloga svi moraju da napuste halu. Braća i sestre su kao i obično mirno izašli napolje, ručali su i družili se izvan zgrade. Ispostavilo se da je neki religiozni fanatik nazvao upravu i rekao da je u zgradi postavljena bomba. Zgrada je pretražena i ništa nije nađeno, tako da su braća mogla da nastave s programom. Nakon nekih manjih izmena, sastanak je uspešno završen i svi su imali puno koristi od programa.

KAMENJE, ŠTITOVI I MAČEVI

Seme istine se brzo širilo po celoj zemlji. Eja Taninen se seća: „Godine 1998. spremali smo se za 15-časovno putovanje s jednog oblasnog kongresa na drugi. Braća su nas zamolila da ponesemo ogromnu količinu rekvizita za dramu. To nije bilo jednostavno jer smo znali da kondukteri u vozu nisu baš voleli one koji imaju velik prtljag. Ali uz pomoć braće, hrabro smo uneli kamenje, štitove, mačeve i torbe pune kostima u naš kupe za četiri osobe. Tamo smo seli sa svim tim stvarima s još dva putnika.

„Kada je kondukterka ušla da proveri naše karte, upitala nas je šta će nam taj ogroman prtljag. Objasnili smo joj da su to rekviziti za dramu koja će biti prikazana na oblasnom kongresu Jehovinih svedoka.  Bila je veoma ljubazna i rekla nam je da je pre nekog vremena slušala javno predavanje koje je održao moj suprug kada smo bili u poseti skupštini u njenom gradu. Osetili smo da je Jehova uz nas.“

POSMATRAČI NA STUDIJU

Sestre su naučile mnogo toga jedna od druge. Eja se priseća: „Mogu samo da zamislim koliko je nekim ovdašnjim sestrama bilo potrebno strpljenja i poniznosti kada smo započeli s našom službom u Rusiji jer nismo dobro govorili jezik. Veoma me je dirnulo kada sam kod tih sestara videla veliku želju da nauče kako treba da proučavaju Bibliju sa zainteresovanim osobama. Mnoge od njih su tek upoznale istinu, a neke su služile pod zabranom kada uputstva od Jehovine organizacije nisu uvek stizala do njih.

„Služili smo u Volžskiju 1995. i 1996. godine. Često kada bi me neka sestra pozvala na njen studij, još nekoliko sestara bi pitalo da li i one mogu da idu. U početku sam se pitala zbog čega, ali one su mi objasnile da žele da vide i nauče kako treba da proučavaju Bibliju s drugima. Rekla sam im da mogu da dođu ukoliko se s tim složi osoba koja proučava i ukoliko joj neće biti neprijatno u njihovom prisustvu. Obično bi došlo šest do deset sestara smatrajući da to neće smetati zainteresovanoj osobi, i zaista nije. Nakon nekoliko meseci, videla sam kako mnogi koji su proučavali Bibliju sada proučavaju s drugim zainteresovanim osobama. U to vreme u Volžskiju su bile dve skupštine. Deset godina kasnije, bilo je 11 skupština.“

NJENA MOLITVA JE USLIŠENA

Bilo je jasno da teokratska uputstva nisu bila korisna samo braći i sestrama koji su tek upoznali  istinu već i onima koji su godinama služili Jehovi pod zabranom. Hanu Taninen se seća: „U raznim situacijama, često smo osetili vođstvo anđela i doživeli iskustva koja se dugo pamte. Godine 1994. stigli smo u novu skupštinu u Novgorodu, koji se sada zove Velikij Novgorod, i braća su nas odvela do stana u kom je trebalo da budemo nedelju dana. U tom stanu nas je posetila Marija, starija sestra koja je samo zbog nas putovala oko 50 kilometara. Bila je u istini već 50 godina i želela je da upozna jednog od prvih pokrajinskih nadglednika koji služi nakon ukidanja zabrane. Zamolili smo je da nam ispriča kako je upoznala istinu. Rekla je da je to bilo kada je imala 17 godina i da je bila u koncentracionom logoru u Nemačkoj gde je upoznala Jehovine svedoke. Prihvatila je istinu i u logoru ju je krstila jedna sestra koja je bila pomazanik. Na kraju je Marija bila puštena i vratila se u Rusiju da propoveda dobru vest o Kraljevstvu. Ubrzo je bila uhapšena i zatvorena zbog toga što je propovedala. Mnogo godina je provela u sovjetskim radnim logorima.

„Na kraju tog razgovora, bili smo dirnuti kada nam je ta ponizna sestra rekla da u proteklih nekoliko nedelja moli Jehovu da joj pokaže da li postoji nešto u njenom služenju što je pogrešno. Kasnije te večeri, spomenuo sam joj da je pre mnogo vremena u Stražarskoj kuli, u rubrici „Pitanja čitalaca“, izašao članak u kom se govorilo o jednoj temi. Naime, istaknuto je da krštenje treba da obavi brat da bi bilo punovažno. Marija je bila veoma zahvalna. Osetila je da je dobila odgovor na svoje molitve. Bila je srećna kada se krstila u kadi — pedeset godina posle svog predanja 1944. godine.“

 DUHOVNA HRANA PRELAZI 11 VREMENSKIH ZONA

Od 1991. godine, literatura iz Nemačke i Finske stizala je poštom u malim paketima. Prvi kamion iz Nemačke stigao je u Solnečnoje u julu 1993. sa 20 tona literature. Zatim su kamioni iz ruskog Betela razvozili literaturu do Moskve, Belorusije i Kazahstana. To nije bilo lako. Da bi se odvezla literatura do Kazahstana, braća su morala da voze 5 000 kilometara u jednom pravcu. Ponekad su ih zadržavali na granici a tokom zime kamioni su se zaglavljivali u snežnim nanosima.

Trenutno u Solnečnoje pristiže svakog meseca oko 200 tona literature. Vozači iz Betela se trude da kad god to mogu svedoče vojnicima i carinicima na  granicama. Među njima su neki koji vole da čitaju našu literaturu. Tokom provere, jedan policajac je, nakon što je shvatio da betelski kamion pripada nekoj religiji, počeo da viče i govori protiv religije uopšte. Setio se kako ga je jedan sveštenik opsovao kada ga je zaustavio zato što je ozbiljno prekršio saobraćajna pravila. Braća su mu objasnila kako Bog gleda na ljude i koja je njegova namera za zemlju i čovečanstvo. Policajac je promenio ton glasa i postao prijateljski nastrojen. Čak je počeo da postavlja pitanja tako da su braća izvadila svoje Biblije i razgovarala s njim. To ga je toliko dirnulo da je rekao: „Pronaći ću Svedoke i nastaviću razgovor.“

Od 1995. do 2001. japanska podružnica je slala literaturu u skupštine u Vladivostoku, na Dalekom istoku. Odatle se prekomorskim putem slala u skupštine na Kamčatki. Braća iz Vladivostoka su se upoznala s kapetanima nekih brodova koji su plovili za Kamčatku. Jedan kapetan je dozvolio da se bez ikakve nadoknade literatura stavi u njegovu kabinu i čak je pomogao oko utovara. „Iako nisam vernik“, objasnio je braći, „želim da učinim neko dobro delo. Vi mi se dopadate kao narod i sviđa mi se način na koji ste organizovani. Kad stignem do odredišta, ne moram dugo da čekam da literatura bude preuzeta. Vaši ljudi su kao ptice, oni ’slete‘ na kutije s literaturom i brzo ih odnesu.“

NOVE POTREBE USLED NAGLOG PORASTA

Godinama je rusko izdanje Stražarske kule izlazilo jednom mesečno, imalo je 16 strana i štampalo se  na papiru malo većem od današnje veličine tog časopisa. Svi članci za razmatranje prevođeni su na ruski jezik i braća u Sovjetskom Savezu su ih dobijala, ali s velikim zakašnjenjem. Članci za razmatranje su kasnili od šest meseci do dve godine a ostali članci su izlazili i kasnije. Počevši od 1981. godine, rusko izdanje Stražarske kule bilo je objavljivano na 24 strane jedanput mesečno, a od 1985. izlazilo je dva puta mesečno. Prvi časopis u boji od 32 strane koji je izašao simultano s engleskim bilo je izdanje od 1. juna 1990.

Tanja služi kao prevodilac i priseća se: „Kada pogledamo unazad, znamo da mnogo toga što smo preveli i odštampali nije zadovoljavalo zahteve što se tiče prirodnog izražavanja i lako razumljivog prevoda. Ali davali smo najbolje od sebe u tim okolnostima.  I to je bila hrana za ljude koji su duhovno izgladneli.“

Kada je naše delo počelo slobodno da se obavlja u zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, naša literatura se mogla distribuisati posvuda. Prevodioci na ruski jezik koji su radili u Nemačkoj želeli su da dobiju pomoć. Osnovana su dva dodatna odeljenja da bi se poboljšao kvalitet prevoda. Kao prvo, na njihovu veliku radost, braća i sestre iz Rusije i Ukrajine otišli su u nemačku podružnicu da bi se obučili za prevodioce. Njih petoro je stiglo 27. septembra 1991. godine i pridružilo se ostalim prevodiocima. Tako je ruski prevodilački tim počeo da doživljava obnovu. Bilo je i poteškoća. Njihovo ’drvo i kamen‘ nije se odmah pretvorilo u „zlato“ već je prošlo kroz sve etape kako je objašnjeno u Isaiji 60:17.

Kao drugo, prevodiocima na ruski jezik pomagala je i novoformirana Služba za saradnju s prevodiocima. Otprilike u vreme kada su braća i sestre iz Rusije došli u Selters, održan je seminar za prevodioce u nemačkoj podružnici.

Najbolje je kada se publikacije prevode u zemlji gde se i govori jezik na koji se prevodi. Zato je razumljivo što je u januaru 1994. ruski prevodilački tim prešao iz nemačke podružnice u Solnečnoje, gde se gradio Betel.

Naravno, prevodiocima koji su decenijama prevodili za svoju braću iza „gvozdene zavese“, ali čije okolnosti nisu bile takve da su mogli da se presele u Rusiju zajedno sa ostalim prevodiocima, rastanak je veoma teško pao. Grupa od 17 braće i sestara, uključujući i 2 brata koja su služila kao specijalni pioniri, napustila je Selters u nedelju 23. januara 1994. uz suze i čvrste zagrljaje.

 ’JA SAM BOG PACIJENTIMA‘

Decenijama su lekari i medicinsko osoblje procenjivali religiozna verovanja svojih pacijenata na osnovu svog ateističkog obrazovanja i veoma rasprostranjenog korišćenja krvi u medicini. Zbog toga, kad god bi neki Svedoci kojima je bilo potrebno lečenje zahtevali da se to učini bez krvi, lekari bi se zbunili ili bi čak postali neprijatni.

Lekari bi često rekli: „Ovde sam ja Bog pacijentima!“ Ako se pacijent ne bi složio s nečim što lekar kaže, mogao je odmah da bude otpušten iz bolnice. Takođe, naš stav prema transfuziji krvi često je korišćen kao argument kada su protivnici pokušavali da izdejstvuju zabranu dela u Rusiji.

Godine 1995, Odeljenje za saradnju s bolnicama počelo je da lekarskom osoblju pruža tačne informacije o stavu Jehovinih svedoka što se tiče transfuzije krvi. Održano je nekoliko seminara na kojima su starešine iz više od 60 Odbora za saradnju sa bolnicama naučile kako da lekarima i medicinskim stručnjacima pruže neophodne informacije i kako da pronađu lekare koji su spremni da leče Svedoke bez krvi.

U Moskvi su 1998. ruski lekari sa svojim kolegama iz inostranstva održali međunarodnu konferenciju pod nazivom „Zamene za transfuziju u hirurgiji“, što je bio prvi seminar te vrste u Rusiji. Više od 500 lekara iz mnogih područja u Rusiji prisustvovalo je toj konferenciji. Između 1998. i 2002, lekari u Rusiji su stekli više iskustva u održavanju takvih konferencija u nekoliko većih gradova u Rusiji. To je dovelo do dobrih rezultata.

Bivši ministar zdravlja i vodeći hematolog u Ruskoj Federaciji, dr A. I. Vorobjev, uputio je zvanično  pismo advokatima koji su zastupali prava pacijenata koji su Svedoci. U njemu je istakao rezultate ponovnog ispitivanja stavova lekara prema transfuziji i izneo da je „stopa smrtnosti kod majki na porođaju u zemlji smanjena za 34 posto“. Dr Vorobjev je zatim dodao: „Ranije je u našem zdravstvu stopa smrtnosti kod majki bila osam puta veća nego u Evropi jer je ovde porodiljama nepotrebno davana krv.“

Godine 2001, Ministarstvo zdravlja Ruske Federacije poslalo je uputstva bolnicama širom zemlje. U njima je stajalo da, kada pacijent odbije transfuziju krvi na temelju religioznih uverenja, lekar treba da poštuje tu odluku. Rusko ministarstvo zdravlja je 2002. godine izdalo publikaciju Uputstva za korišćenje krvnih komponenata. U uputstvima je stajalo da se krvne komponente mogu dati pacijentu samo ako je on saglasan. U njima se takođe govori da ako pacijent iz religioznih razloga odbije transfuziju neke komponente, onda treba da se primenjuju neke druge metode lečenja.

Mnogi lekari su promenili svoj stav što se tiče korišćenja krvi nakon što su sarađivali s predstavnicima Odeljenja za saradnju s bolnicama. Jedan hirurg im je rekao: „Od pacijenata [Svedoka] i od vas naučio sam da vi ne odbijate transfuziju iz nekog hira, već iz poslušnosti biblijskoj zapovesti. Odlučio sam da to proverim. Pročitao sam sve biblijske stihove koji su spomenuti u materijalu koji ste mi dali. Nakon toga, zaključio sam da se vaš stav zaista temelji na Bibliji. Ali zašto naši sveštenici ništa ne govore o tome? Sada kada se pojavi to pitanje, reći ću ostalim lekarima da su Svedoci ljudi koji poštuju Bibliju.“ Danas više od 2 000 lekara iz Rusije leči Svedoke bez upotrebe krvi.

 RADOSNO SLUŽENJE NA DODELJENOM PODRUČJU

Arno i Sonja Tingler su pohađali vanredni razred škole Galad koji je bio održan u Nemačkoj i služili su u različitim ruskim gradovima od oktobra 1993. Kako je delo napredovalo na područjima gde su oni služili? Poslušajmo njihova iskustva.

Arno: „Stigli smo na svoju dodelu u Moskvu. Nakon nekoliko nedelja, imali smo prvi zadatak u Teokratskoj školi propovedanja. Posle šest nedelja provedenih u Rusiji, održao sam svoj prvi govor na kongresu. Dodeljeni smo da služimo u skupštini sa oko 140 krštenih objavitelja, a područje te skupštine bilo je veliko kao jedna pokrajina u Nemačkoj! Naše prvo područje bilo je u blizini pionirskog doma. Kako je samo bilo interesantno što smo bili prvi Svedoci  koji su propovedali od vrata do vrata na tom području!“

Sonja: „Iako je naše znanje ruskog bilo veoma slabo, ponekad smo sami svedočili na ulici, razgovarali s ljudima i uručivali im traktate i literaturu. Od tamošnje braće i sestara dobijali smo punu podršku i bilo je veoma lako dogovoriti se za službu s njima i propovedati. Bili su veoma ljubazni i strpljivi i puštali su nas da govorimo naš loš ruski. Ljudi na terenu su takođe bili veoma strpljivi. Posle raspada Sovjetskog Saveza interesovanje za religiju naglo se povećalo.“

Arno: „U učenju ruskog jezika najviše nam je pomoglo učestvovanje u službi od vrata do vrata i proučavanje Biblije sa zainteresovanim osobama. Do januara 1994, to jest za četiri meseca koja smo proveli u Rusiji vodili smo 22 biblijska studija, tako da smo imali puno prilika da slušamo i govorimo ruski.

„U to vreme, na kongresima i pokrajinskim sastancima krštavalo se mnogo osoba, ponekad je čak bilo kršteno 10 posto ili više od ukupnog broja prisutnih. U nekim skupštinama nije bilo dovoljno braće koja bi mogla služiti kao starešine ili sluge pomoćnici. Jedan starešina je čak služio kao predsedavajući nadglednik u pet skupština! On me je zamolio da održim govor na Obeležavanju Hristove smrti u jednoj od tih skupština. Bilo je 804 prisutnih i oni su morali da napuste dvoranu odmah nakon govora jer je trebalo da se druga skupština sastane na istom mestu. Ispostavilo se da je brat koji je trebalo da održi govor u drugoj skupštini imao saobraćajni udes i nije mogao da stigne na vreme, tako da sam ja morao ponovo da održim govor. Tada je bilo 796 prisutnih! Samo u te dve skupštine bilo je prisutno 1 600 osoba, što  je ukazivalo na izuzetno interesovanje za istinu u to vreme.“

JEHOVA ’UBRZAVA‘ ŽETVU

U svojoj Reči, Jehova je obećao da će ’ubrzati‘ sakupljanje svog ’dragocenog blaga‘ (Isa. 60:22; Ag. 2:7). Primera radi, 1980. je u Sankt Peterburgu bilo 65 objavitelja koji su uprkos tome što su bili pod prismotrom KGB-a razgovarali sa sugrađanima o biblijskim istinama. Do 1990. više od 170 Svedoka svedočilo je na ulicama u raznim delovima tog grada. U martu 1991, delo Jehovinih svedoka je priznato u Rusiji i uskoro je u gradu bilo pet skupština. Nakon međunarodnog kongresa u Sankt Peterburgu 1992. i drugih teokratskih događaja, došlo je do brzog porasta. U tom gradu je 2006. godine bilo više od 70 skupština.

 U Astrahanu, u blizini granice s Kazahstanom, 1995. je postojala samo jedna skupština. Tamo nije bilo starešina ni slugu pomoćnika. Međutim, održan je i jednodnevni i dvodnevni pokrajinski sastanak. Govore su održale starešine koje su putovale više od 700 kilometara iz Kabardino-Balkarske Republike. Ta braća nisu znala koliko će se osoba krstiti na tim pokrajinskim sastancima. Roman Skiba se seća: „Jedan starešina i ja smo došli dve nedelje ranije imajući u planu da idemo u službu s braćom iz te skupštine i da razmotrimo pitanja za krštenje s onima koji žele da se krste. Međutim, na kraju uopšte nismo imali vremena da idemo u službu. Sve vreme smo razmatrali pitanja s 20 osoba koje su želele da se krste!“

 U Jekaterinburgu su braća 1999. pozvala nekoliko prodavaca s jedne pijace da prisustvuju Obeležavanju Hristove smrti. Prodavci su ih pitali da li mogu da pozovu i svoje prijatelje. Kako su se Svedoci samo iznenadili kada se pojavilo oko 100 ljudi! Iako je sala bila velika, neki su morali da stoje.

PEDESET OSOBA NA JEDNOM STUDIJU

U Ivanovskoj oblasti, nedaleko od Moskve, dobra vest se počela propovedati krajem 1991, kada su se Pavel i Anastasija Dimov doselili na to područje. Pred njima je bio težak zadatak — trebalo je da propovedaju na području na kom živi više od milion ljudi. Kako da započnu s tim? Odlučili su se za jednostavnu i delotvornu metodu — štand s literaturom. Postavili su ga na glavnom gradskom trgu i izneli brošure, časopise i knjige. Prolaznici bi se zaustavljali i mnogi su pokazali iskreno zanimanje. Svi zainteresovani su pozvani da se pridruže zajedničkom proučavanju Biblije. To proučavanje se teško moglo nazvati biblijskim studijem jer se odvijalo u iznajmljenim salama gde je prisustvovalo i do 50 osoba. Proučavanje je bilo slično sastancima i sastojalo se iz dva dela. U prvom delu osmatrala se knjiga Ti možeš zauvek da živiš u Raju na zemlji, a zatim neki članak iz Stražarske kule. Proučavalo se tri puta nedeljno, najmanje po tri sata. Bilo je tri takve grupe za proučavanje koje su se okupljale u različitim delovima grada. Pavel je uvek izveštavao da ima tri biblijska studija. Kada je bio upitan zašto ih on ima tako malo kad većina objavitelja ima 10 do 20 studija, ispostavilo se da svakom njegovom studiju prisustvuje oko 50 osoba! Bilo je očigledno da Jehova blagosilja takav način poučavanja jer su uskoro mnogi od onih koji su prisustvovali tom proučavanju želeli da učestvuju u  objavljivanju dobre vesti. Nakon jednog studija, Pavel je sve koji su želeli da postanu objavitelji pozvao da ostanu u sali. Niko nije otišao i svi su postali objavitelji. U gradu je bilo sve više štandova s našom literaturom koja se takođe mogla naći u mnogim kioscima na gradskim trgovima i u parkovima.

Bilo je vreme da se započne s novim vidom službe, propovedanjem od vrata do vrata. Ali, kako je bilo moguće da se započne s tim kad objavitelji nikada dotad nisu učestvovali u tom vidu službe? Oni koji su želeli da nauče kako da propovedaju od kuće do kuće pratili su bračni par Dimov u službi. Često je tih objavitelja koji su želeli da se pouče bilo veoma mnogo. Ponekad je s Pavelom bilo još deset objavitelja na jednim vratima! Iznenađujuće je da to nije uznemiravalo stanare i oni su rado razgovarali s celom grupom. Neki su ih čak sve pozivali u stan.

Novi objavitelji su jedva čekali da propovedaju i van Ivanova, tako da su putovali u druge gradove u Ivanovskoj oblasti. Grupe od 50 objavitelja krenule bi na put vozom i započele da propovedaju tokom putovanja ka svom odredištu. Po dolasku u grad podelili bi se u parove. Dok su propovedali u zgradama, pozivali su ljude na sastanak koji je trebalo da se održi te večeri. Na sastanku, braća su puštala video-filmove koje su napravili Jehovini svedoci. Takođe je održan jedan govor. Nakon sastanka, svima je ponuđeno da neko s njima proučava Bibliju u njihovom domu i oni koji su to želeli dali bi svoju adresu. Zahvaljujući takvom načinu svedočenja, u svakom od tih gradova u Ivanovskoj oblasti osnovano je i do pet skupština.

Godine 1994, samo u Ivanovu je bilo 125 objavitelja, a na Obeležavanju Hristove smrti bilo je 1 008 prisutnih.  Te iste godine, na oblasnom kongresu bile su krštene 62 osobe iz Ivanova. Za jedan dan nastala je nova skupština! Sada u Ivanovskoj oblasti revno propoveda 1 800 objavitelja.

SASTAJANJE UPRKOS PROTIVLJENJU

U nekoliko gradova nije bilo lako dobiti dozvolu da se na stadionima održe kongresi. Na primer, u Novosibirsku su protivnici uz podršku sveštenstva protestovali ispred ulaza u stadion gde je održavan kongres. Istakli su parolu na kojoj je pisalo: „Čuvajte se Jehovinih svedoka.“ Međutim, nisu primetili da su se razmazala poslednja dva slova u prvoj reči tako da je u stvari pisalo: „Čuvajte Jehovine svedoke.“

Protivnici su stvarali probleme braći i 1998. godine, kada je trebalo da se održi dvodnevni pokrajinski sastanak u Omsku. Pod pritiskom protivnika, tamošnje vlasti su u poslednjem trenutku prisilile upravnika jedne hale da otkaže ugovor o zakupu koji je sklopio sa Svedocima. Nekoliko stotina ljudi koji su došli na pokrajinski sastanak okupilo se u blizini hale. Upravnik se uplašio za svoju bezbednost i za halu i preklinjao je braću da kažu tim ljudima da ne pribegavaju nikakvom nasilju. Braća su ga umirila i rekla mu da niko neće dići ruku ni na koga. Delegati su u tišini napravili nekoliko fotografija za uspomenu i razišli se. Upravnik se uverio da su Jehovini svedoci miroljubivi ljudi. Dve nedelje kasnije, pokrajinski sastanak je održan u jednoj drugoj hali. Protivnici su i suviše kasno saznali za to, tako da nisu uspeli ništa da učine jer su stigli pred kraj programa.

KONGRES „POD ZVEZDANIM NEBOM“

U Stavropolju na Kavkazu trebalo je da se održi jedan od nekoliko oblasnih kongresa na znakovnom  jeziku od 22. do 24. avgusta 2003. godine. Delegati su stigli iz 70 gradova. Međutim, bilo je pitanje da li će kongres biti otkazan zbog velikog protivljenja gradskih vlasti. Dan pre kongresa, upravnik hale je poništio ugovor. Ali, braća su se u petak 22. avgusta dogovorila sa upravom cirkusa da koriste njihov šator kako bi održali kongres.

Program je počeo u tri popodne, ali kratko nakon pauze neočekivano je nestala struja. Prisutni su strpljivo sedeli na svojim mestima. Program je nastavljen nakon sat vremena kada je ponovo bilo struje i završio se u pola deset uveče.

Sledećeg dana program je počeo u pola deset ujutro bez struje. Uskoro je nestala i voda. Kako su braća mogla da nastave kongres bez vode i osvetljenja? U deset do jedanaest, kongresni odbor je odlučio da se otvore vrata šatora jer je bio sunčan dan. Dovitljiva braća su koristila velika ogledala pomoću kojih su sunčevu svetlost usmerila na predavača i u unutrašnjost šatora. Iako je publika mogla da vidi predavača, postalo je očigledno da njemu jarka svetlost smeta da vidi svoje beleške! Zato su braća koristila druga ogledala kojima su tu svetlost usmerila na ogromnu kuglu sačinjenu od komadića ogledala koja je visila sa svoda. Cirkuski šator je bio ispunjen treperavom svetlošću, a predavač i svi u publici su mogli da usmere pažnju na program. Taj kongres se pretvorio u poseban kongres „pod zvezdanim nebom“. Tako su ga delegati opisali zbog treperave svetlosti koja je obasjala mračnu cirkusku arenu.

Uskoro su došli gradonačelnik i još nekoliko zvaničnika. Bili su iznenađeni što su Svedoci nastavili s programom. Najviše od svega, bili su impresionirani ponašanjem kongresnih delegata. Niko  se nije bunio niti žalio i svi su pažljivo slušali. Šef policije, koji se ranije veoma protivio Svedocima, bio je toliko dirnut onim što je video da je rekao: „U srcu i duši sam uz vas, ali živimo u svetu koji vas ne voli.“

Ti zvaničnici su otišli i uskoro je ponovo bilo struje. Iako se program prva dva dana kongresa završio kasno uveče, delegati su ostali na svojim mestima sve do zaključne molitve. Uprkos protivljenju, broj prisutnih je rastao iz dana u dan, od 494 u petak do 535 u subotu i 611 u nedelju! U zaključnoj molitvi izražena je posebna zahvalnost Jehovi što je omogućio da se održi taj izuzetan kongres. Delegati su se radosno razišli, još odlučniji da služe svom nebeskom Ocu i da slave njegovo ime.

GLUVI HVALE JEHOVU

Među hiljadama delegata iz Sovjetskog Saveza koji su prisustvovali posebnom kongresu u Poljskoj bilo je i nekoliko gluvih osoba. Oni su bili ohrabreni u duhovnom pogledu i postali su prvi „sejači“ koji su se veoma trudili u službi propovedanja. Od 1992. godine može se reći da je to polje takođe postalo zrelo za žetvu i da će ’žetva biti velika‘ (Matej 9:37). Prva skupština na znakovnom jeziku osnovana je 1997. godine i širom zemlje formirano je mnogo grupa. Godine 2002. formirana je pokrajina na znakovnom jeziku — s najvećim područjem na svetu. Odnos objavitelja prema broju stanovnika među gluvima je 2006. godine bio 1 prema 300 dok je među onima koji čuju bio 1 prema 1000.

Bilo je neophodno da se publikacije kvalitetno prevode na znakovni jezik. U ruskoj podružnici se 1997. godine započelo s prevođenjem na znakovni jezik. Jevdokija, jedna gluva sestra koja služi u  prevodilačkom timu, kaže: „To što služim u Betelu i učestvujem u prevođenju za mene je posebna čast. Ljudi u svetu nemaju poverenja u gluve i smatraju ih manje vrednim. Ali u Božjoj organizaciji je sve drugačije. Prvo, uviđam da Jehova veruje da mi gluvi možemo da prenosimo biblijsku istinu na naš jezik. Drugo, osećamo se sigurno među Jehovinim narodom i zaista smo srećni što smo deo tako velike porodice.“

DOBRA VEST NA SVIM JEZICIMA

Iako je ruski bio glavni jezik koji se govorio u Sovjetskom Savezu i koristio se u trgovini i obrazovnom sistemu, u upotrebi je bilo još 150 jezika. Nakon što se 1991. Sovjetski Savez raspao na 15 država, ljudi koji su se služili tim jezicima sve više su se zanimali za istinu, posebno u novim nezavisnim državama. U skladu s Otkrivenjem 14:6, ulagao se poseban napor da se dođe do ljudi iz ’svih naroda i plemena i jezika i narodnosti‘ na tom ogromnom području. Bilo je neophodno da se Stražarska kula izdaje na dodatnih 14 jezika za područje o kom brine ruska podružnica da bi se obezbedila duhovna hrana za desetine hiljada novozainteresovanih osoba. Da bi se dobra vest širila, ruska podružnica nadgleda prevođenje publikacija na više od 40 jezika, što omogućava da biblijska istina dostigne srce ljudi brže i dublje nego ikada ranije.

Većina tih jezika govori se u Ruskoj Federaciji. Na primer, osetinski jezik se može čuti na ulicama Beslana i Vladikavkaza, a burjatski koji je sličan mongolskom zastupljen je na području oko Bajkalskog jezera. Jakutski jezik koji pripada turskoj grupi altajske porodice jezika govore pastiri koji uzgajaju irvase i drugi stanovnici Dalekog istoka. Pored toga, još oko 30 drugih jezika govori se na Kavkazu. Posle  ruskog jezika, najveća jezička grupa, više od pet miliona ljudi, govori tatarski, naročito na području koje je poznato kao Tatarstan.

Oni koji govore tatarski rado čitaju literaturu na tom jeziku, iako neki prihvataju publikacije i na ruskom. Tokom akcije s Vešću Kraljevstva br. 35, žena iz jednog sela dobila je taj traktat i poslala pismo u kome je zatražila brošuru Zahtevi na tatarskom. Jedna sestra joj je poslala brošuru i pismo na koje je ta žena puna oduševljenja odgovorila pismom od osam strana. Ubrzo je počela da proučava Bibliju koristeći publikacije na tatarskom jeziku. Jedan čovek koji je dobio brošuru Da li Bog brine na tatarskom, rekao je da mu je ona pomogla da na drugačiji način gleda na situaciju u svetu. Do ovih rezultata ne bi došlo da ne postoje publikacije na tatarskom.

 Jedna žena koja govori mari jezik dobila je Vest Kraljevstva br. 35. Nakon što ju je pročitala želela je da dobije još neke informacije, ali u selu u kom je živela nije bilo Svedoka. Dok je bila u gradu razgovarala je s jednim Svedokom i dobila knjigu Spoznanje i drugu literaturu na ruskom. Nakon što je sve to sama proučila, počela je da propoveda u svom mestu i uskoro je proučavala s grupom zainteresovanih osoba. Kasnije je čula da će se u Iževsku održati jednodnevni pokrajinski sastanak i otputovala je tamo nadajući se da će moći da se krsti. Međutim, na tom sastanku je shvatila da oni koji žele da se krste najpre moraju da temeljno prouče Bibliju i braća su se pobrinula da joj se pomogne u duhovnom pogledu. Sve se to odigralo jer je pročitala Vest Kraljevstva na svom maternjem jeziku.

U Vladikavkazu je postojala samo jedna skupština na osetinskom jeziku, a na kongresima i pokrajinskim sastancima nijedan govor nije bio prevođen na osetinski. Međutim, 2002. godine prvi put su govori bili prevođeni. Braća koja govore taj jezik bila su oduševljena! Čak i oni koji dobro znaju ruski rekli su da ih je veoma dirnulo kada su čuli biblijsku poruku na svom maternjem jeziku. To je doprinelo da se ta skupština još više ojača i privuklo je mnoge Osetince istini. Godine 2006. osnovana je pokrajina u Osetiji i prvi put su održani pokrajinski sastanci na osetinskom jeziku.

Tokom jedne posete putujućih nadglednika grupi u udaljenom selu Aktaš, oko 30 Altajaca se okupilo u jednom stanu iako je u toj grupi bilo samo nekoliko objavitelja. Svi su slušali javno predavanje, ali dok je oblasni nadglednik držao službeni govor, polovina prisutnih je otišla. Nakon sastanka, oblasni  nadglednik je upitao tamošnju braću zašto ih je tako mnogo otišlo. Jedna starija Altajka mu je odgovorila na lošem ruskom: „Vi ste zaista govorili nešto važno, ali ja skoro ništa nisam razumela!“ Prilikom sledeće posete pokrajinskog nadglednika, govori su prevođeni i svi su ostali tokom celog programa.

U gradu Voronjež ima mnogo studenata iz drugih zemalja. Jedan sluga pomoćnik koji govori kineski održao je 2000. godine nekoliko kurseva kineskog jezika. Mnogi Svedoci su uvideli da postoji potreba na tom području i počeli su da propovedaju Kinezima koji su tamo studirali. Kineski je izuzetno težak jezik ali braća nisu odustala. U februaru 2004. u tom gradu je osnovana prva grupa za razmatranje knjige. U aprilu te iste godine, krstila se prva osoba koja je proučavala na kineskom, a nakon dva meseca još jedna. Sada na razmatranje knjige redovno dolaze zainteresovane osobe i vodi se oko 15 biblijskih studija na kineskom jeziku. Budući da dobra vest dolazi do ljudi u svim delovima ovog ogromnog područja, ruska podružnica i dalje šalje literaturu koja se traži na mnogim jezicima.

OBUČAVANJE PIONIRA

Škola za pionire se u Rusiji održava već nekoliko godina. Svaki razred pohađa 20 do 30 pionira, koji dolaze uglavnom iz mesta u kojima se održava škola tako da ne moraju daleko putovati da bi prisustvovali pouci. Međutim, kada je škola prvi put održana u Rusiji, bilo je drugačije. Roman Skiba se priseća: „Najviše mi je ostala u sećanju Škola za pionire koja je održana u Jekaterinburgu 1996. Bilo je više od 40 braće i sestara. Da bi prisustvovali školi, mnogi su morali da pređu stotine a neki i više od hiljadu kilometara.“

 Svetlana služi kao opšti pionir na znakovnom jeziku od 1997. godine. U januaru 2000, prisustvovala je Školi za pionire na znakovnom jeziku. Nakon te škole, Svetlana je objasnila kako joj je ta pouka pomogla da poboljša kvalitet svoje službe i da razume šta znači biti hrišćanin u porodici i u skupštini. Ona kaže: „Počela sam da više volim druge. Takođe sam uvidela koliko je vredno sarađivati s braćom i sestrama i sada rado prihvatam savete. Mnogo kvalitetnije poučavam ljude biblijskoj istini budući da koristim poređenja.“

Aljona služi kao pionir u Habarovsku, gradu na Dalekom istoku, i pomaže gluvima da upoznaju istinu. Da bi to činila još kvalitetnije, Aljona je želela da pohađa Školu za pionire na znakovnom jeziku. S kakvim preprekama se suočila? Aljona kaže: „Najbliže mesto gde se održavala škola na znakovnom bila je Moskva koja je od Habarovska udaljena 9 000 kilometara. Da bih prisustvovala programu, trebalo je da putujem vozom osam dana u jednom smeru.“ Ali nije se nimalo pokajala!

Pored škola za pionire na znakovnom jeziku, od 1996. do 2006. još stotine škola za pionire bilo je održano u Rusiji. Obučavanje pionira je doprinelo napretku dela propovedanja, kao i rastu skupština. Marćin, koji sada služi kao pokrajinski nadglednik, priseća se: „Naimenovan sam da služim kao specijalni pionir u skupštini Kuncevo u Moskvi 1995. godine. Otišao sam na Javno predavanje i Razmatranje Stražarske kule i taj sastanak je izgledao kao kongres! U sali je bilo oko 400 ljudi. U to vreme, u toj skupštini je bilo 300 objavitelja. Nije prošlo ni deset godina i od nje je nastalo novih deset skupština!

„Dok sam služio kao pokrajinski nadglednik 1996. i 1997. godine, bio sam svedok izuzetnog porasta  objavitelja u pokrajini. Posetio sam skupštinu u Volžskiju u Volgogradskoj oblasti i vratio se tamo šest meseci kasnije. Za to vreme, u skupštini je bilo još 75 novih objavitelja. Bila je to jedna cela nova skupština! Duh koji su pokazivali ti novi, revni objavitelji ne može se opisati. Na sastanke za službu propovedanja koji su se održavali u stanu u jednom soliteru, redovno je dolazilo do 80 osoba. Mnogi su stajali na stepeništu jer u stanu nije bilo dovoljno mesta za sve.“

MLADI HVALE JEHOVU

Mnogi mladi su bili zainteresovani za poruku o Kraljevstvu uprkos protivljenju roditelja. Jedna 20-godišnja sestra kaže: „Godine 1995, kada sam imala devet godina, Jehovini svedoci su svedočili mojim roditeljima ali njih nije zanimala istina. Ja sam želela da učim o Bogu. Na sreću, jedna drugarica iz razreda, s kojom sam se družila, počela je da proučava Bibliju i ja sam joj se pridružila u tome. Kada su to saznali moji roditelji, zabranili su mi da se družim sa Svedocima. Ponekad bi me zaključali samu u stanu da ne bih mogla da odem na studij. To se nastavilo sve dok nisam postala punoletna. Otišla sam od kuće da bih se školovala u drugom gradu i tamo sam pronašla Svedoke. Kako sam se samo radovala što ponovo proučavam! Zavolela sam Jehovu svim srcem i krstila sam se na oblasnom kongresu 2005. godine. Nakon krštenja odmah sam počela s pomoćnom pionirskom službom. Sada moji roditelji s odobravanjem gledaju na ono što je za mene bilo toliko dragoceno još od detinjstva.“

Jedna druga sestra se priseća: „Godine 1997, kada sam imala 15 godina, od Svedoka sam dobila časopis Probudite se! Veoma mi se svideo njegov naziv i ono što  je pisalo u njemu i želela sam da ga redovno dobijam. Kad je moj otac saznao šta čitam, zabranio je Svedocima da dolaze kod nas. Kasnije je moja rođaka počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima i početkom 2002. počela sam s njom da idem na sastanke u Dvoranu Kraljevstva. Tamo sam čula da Jehovini svedoci služe kao misionari i u meni se razvila snažna želja da pomognem drugima da upoznaju Boga. Ali rođaka mi je objasnila da prvo moram da prestanem da pušim i da treba da uskladim svoj život s Božjom voljom da bih postala njegov sluga. Poslušala sam taj savet. Šest meseci kasnije sam se krstila i odmah počela da služim kao pomoćni pionir. Srećna sam što moj život sada ima pravi smisao.“

 POTRAGA ZA ’DRAGOCENIM BLAGOM‘ U REPUBLICI SAHA

Amurska oblast i cela Republika Saha sačinjavaju jednu pokrajinu. Tokom službene 2005. godine, u Jakutsku, glavnom gradu Sahe, održani su jednodnevni i dvodnevni pokrajinski sastanci. Bilo je naročito lepo videti starosedeoce s tog područja kako prisustvuju tim sastancima.

Da bi braći bilo lakše da prisustvuju, pokrajina je podeljena na pet delova i u svakom od njih je održan pokrajinski sastanak. Da bi došli od jednog do drugog mesta, putujući nadglednici su putovali 24 sata vozom, zatim 15 sati kolima i 3 sata avionom.

Na tom području su zime veoma hladne i temperatura se spušta do 50 stepeni ispod nule. Uprkos tome, tamošnji objavitelji ne propovedaju samo u zgradama već i od kuće do kuće.

Početkom 2005. formirane su dve grupe. Jedna je u selu Hajir, koje je 80 kilometara udaljeno od obale Laptevskog mora, iznad Severnog polarnika. Tamo živi 500 ljudi, od kojih su 4 Jehovini svedoci. Na Obeležavanju Hristove smrti 2004. godine u tom selu bilo je prisutno 76 osoba. Da bi posetio grupu u tom selu, pokrajinski nadglednik mora prvo da putuje avionom oko 900 kilometara, zatim kolima 450 kilometara i to zavejanim putevima.

Druga grupa se nalazi u udaljenom selu Ust-Nera, 100 kilometara od sela Ojmjakon. Na tom području zimi bude 60 stepeni ispod nule. Da bi prisustvovali prošlogodišnjem dvodnevnom pokrajinskom sastanku, objavitelji iz te grupe su krenuli na put s dva auta. Trebalo je da pređu oko 2 000 kilometara u jednom smeru i to većim delom puta kroz nepristupačna i nenaseljena područja gde je temperatura 50 stepeni ispod nule.

 Jedan pokrajinski nadglednik je ispričao interesantno iskustvo koje se dogodilo na  nadmorskoj visini od 4 000 metara. „Tokom akcije s brošurom Bdite! održavani su pokrajinski sastanci u našoj pokrajini. Oblasni nadglednik i ja smo putovali avionom do sledećeg mesta gde će se održati pokrajinski sastanak. Nažalost, ponestalo nam je brošura Bdite! pa smo stjuardesi ponudili brošuru Šta Bog zahteva od nas? Rekla je da je već dobila neku literaturu temeljenu na Bibliji i na naše iznenađenje pokazala nam je brošuru Bdite! Kako smo samo bili radosni što su naša braća bila vredna! Dok smo razgovarali sa stjuardesom, prošao je kopilot. Bio je zainteresovan i pridružio nam se u razgovoru koji je trajao skoro sve vreme dok smo putovali. Pošto mu se svidelo ono o čemu smo razgovarali, uzeo je nekoliko časopisa da ih odnese posadi u pilotskoj kabini.“

DOBRA VEST NA SAHALINU

Krajem 1970-ih Svedoci su prvi put došli na ostrvo Sahalin koje se nalazi iznad Hokaida, najsevernijeg japanskog ostrva. Braća iz Vladivostoka koja su nadgledala delo propovedanja na tom području, podstakla su Sergeja Sagina da poveća svoju službu i da se preseli da bi propovedao ostrvljanima. Dok je radio u tamošnjoj luci, trudio se da propoveda ostalim radnicima. Uskoro je počeo da proučava s nekoliko osoba. Iako je Sergej kasnije morao da napusti ostrvo, seme istine je s vremenom donelo plod.

Kongresi koji su održani u Poljskoj 1989. i 1990. godine podstakli su mnoge Svedoke iz Rusije da prošire svoju službu i da se presele u mesta gde postoji veća potreba za objaviteljima. Sergej i Galina Averin su se 1990. preselili iz Habarovska na Daleki istok, u grad Korsakov na ostrvu Sahalin. Nekoliko meseci  kasnije, dva pionira i nekoliko objavitelja preselili su se u Južno-Sahalinsk gde je živela samo jedna Svedokinja.

Pavel Sivuljski, sin Pavela Sivuljskog kog smo ranije pomenuli, bio je jedan od ta dva pionira. On sada služi u Betelu i priseća se: „Nakon dolaska u Južno-Sahalinsk, jedan brat i ja smo živeli u hotelu budući da nismo mogli odmah da nađemo stan. U blizini hotela počeli smo da svedočimo od vrata do vrata i tokom razgovora se raspitivali da li neko izdaje stan. Upoznali smo neke osobe koje su želele da nastave razgovor o Bibliji ali smo im rekli da živimo u hotelu i da ćemo ih pozvati čim nađemo stan. Neprestano smo se molili Jehovi da nam pomogne da pronađemo stan i posao. Jehova je uslišio naše molitve. Uskoro smo imali i jedno i drugo. Jedna žena nas je primila u svoj stan. Nije tražila da joj platimo i čak nam je kuvala, pa smo mogli više vremena da provedemo u službi propovedanja. Jehova je pokazao da nas podržava. Ubrzo smo proučavali s mnogim osobama i osnovali smo grupe za razmatranje knjige. Dva meseca kasnije, iznajmili smo jednu kuću u kojoj smo održavali sastanke.“

Kako je skupština rasla, mnogi novi objavitelji su počeli s pionirskom službom. Oni su ispoljavali pionirski duh i to je motivisalo i druge da svedoče ostrvljanima. Jehova je u velikoj meri blagoslovio revnu službu te skupštine koja se brzo širila i za tri godine, to jest 1993. od te prvobitne skupštine nastalo je osam novih skupština!

Kasnije su mnogi objavitelji napustili ostrvo zbog ekonomske situacije ili da bi proširili svoju službu. Kao i uvek, takav trud bio je blagoslovljen napretkom. Sada se u centru Južno-Sahalinska nalazi  lepa Dvorana Kraljevstva, a na ostrvu postoji devet skupština i četiri grupe koje zajedno čine jednu pokrajinu.

USPEŠNA SLUŽBA UPRKOS MNOGIM PROTIVNICIMA

U prvom veku, apostol Pavle je rekao: „Ovde [mi se] pružila dobra prilika za uspešnu službu, ali mnogo je protivnika“ (1. Kor. 16:9). Dve hiljade godina kasnije, protivnika još uvek ima mnogo. Od 1995. do 1998. godine, moskovski javni tužilac je četiri puta podizao optužnice protiv Jehovinih svedoka. Svedoci su bili optuživani da potpiruju religioznu netoleranciju, razdvajaju porodice, podrivaju državu i narušavaju prava drugih građana. Kada te tužbe nisu bile usvojene, neki su 1998. podnosili privatne tužbe protiv Svedoka po istom osnovu.

Oko godinu dana kasnije, u Ministarstvu pravde je ponovo registrovan administrativni centar Jehovinih svedoka u Rusiji, i potvrđeno je da Jehovini svedoci i njihova literatura ne podstiču na religioznu mržnju i razdvajanje porodica niti narušavaju ljudska prava. Međutim, javni tužilac je ponovo podigao optužnicu!

Neki profesori teoloških nauka uvideli su da Jehovini svedoci temelje svoja verovanja isključivo na Bibliji. Dr Gordienko, profesor teoloških nauka na Hercenovom državnom pedagoškom univerzitetu u Sankt Peterburgu, kaže: „Kada ti stručnjaci optužuju Jehovine svedoke zbog njihovih učenja, oni ne uviđaju da time u stvari optužuju Bibliju.“

Gradski sud u Moskvi je doneo odluku da se zabrane aktivnosti Jehovinih svedoka u tom gradu. Međutim, to ne sprečava našu braću da ispunjavaju biblijsku zapovest da objavljuju dobru vest. Jehovini svedoci su  uvereni da stanovnici Moskve moraju sami da donesu odluku o tome u šta će verovati. Kada bi im se oduzelo to pravo, bilo bi to ograničavanje slobode svih građana Moskve. Zato Svedoci u Moskvi nastavljaju da se drže Hristove zapovesti da propovedaju i stvaraju učenike (Mat. 28:19, 20). Ovu odluku gradskog suda u Moskvi trenutno razmatra Evropski sud za ljudska prava.

Kada je u septembru 1998. godine započeo sudski postupak u vezi sa zabranom dela Svedoka u Moskvi, u tom gradu je bilo 43 skupštine Jehovinih svedoka. Osam godina kasnije, bilo ih je 93! Jehova je obećao svom narodu: „Nikakvo oružje načinjeno protiv tebe neće biti uspešno“ (Isa. 54:17). Jehovini svedoci su 2007. godine održali oblasni kongres na stadionu Lužniki u Moskvi na kom su nekada bile održane Olimpijske igre. Na tom kongresu je bilo prisutno 29 040 osoba, a kršteno je njih 650.

BOŽJE IME JE VELIKO U RUSIJI

Kao što je zapisano u Malahiji 1:11, Jehova Bog je rekao: „Od sunčevog izlaska pa do njegovog zalaska moje će ime biti veliko među narodima.“ Svaki novi izlazak sunca stvara novu priliku da se pronađu krotke osobe u ovoj velikoj zemlji. Samo tokom protekle službene godine više od sedam hiljada osoba krstilo se u Rusiji. To je neoborivi dokaz da „Car nad carevima“, kako je Isus Hrist opisan u ruskoj Bibliji, podupire svoje podanike dok obavljaju njegovo delo (Mat. 24:14; Otkr. 19:16).

„Jehovin dan će doći kao lopov“, rekao je apostol Petar (2. Petr. 3:10). Zbog toga su Jehovini svedoci u Rusiji odlučni da preostalo vreme koriste da bi među svim narodima, plemenima, jezicima i narodnostima pronašli osobe koje ispravno gledaju na večni život.

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 110. strani]

„Da smo našli bilo šta protiv vas, da ste krivi za makar jednu kap prolivene krvi, sve bismo vas streljali“

[Istaknuti tekst na 128. strani]

„Ako te sada pustimo, mnogi će ti se pridružiti. Zato smatramo da si velika opasnost po državu“

[Istaknuti tekst na 219. strani]

„Vaši ljudi su kao ptice, oni ’slete‘ na kutije s literaturom i brzo ih odnesu.“

 [Okvir/Slika na 69. strani]

Kako izgleda Sibir?

Na šta pomislite kada se spomene Sibir? Da li zamišljate divlja prostranstva gde su zime izuzetno hladne? Da li zamišljate strašnu zemlju, mesto na koje su proganjani oni koji su se suprotstavljali sovjetskoj vlasti? Ti opisi su tačni, ali su samo deo slike.

Sibir obuhvata ogromno područje — veći je od Kanade koja je druga zemlja po veličini u svetu. On danas obuhvata više od trinaest miliona kvadratnih kilometara i proteže se od planine Ural do Tihog okeana na istoku i od Mongolije i Kine do Arktika na severu. U Sibiru se nalaze ogromna prirodna bogatstva — šume, nafta i prirodni gas. Tamo se mogu videti planinski venci, ravnice, močvare, jezera i velike reke.

Oko sto pedeset godina, Sibir je bio mesto gde su se nalazili zatvori i radni logori, mesto u koje su ljudi bili proganjani. Tokom 1930-ih i 1940-ih, Josif Staljin je poslao milione ljudi u tamošnje radne logore. Godine 1949. i 1951, oko 9 000 Svedoka iz Moldavije, baltičkih republika i Ukrajine prognano je u Sibir.

 [Okvir/Slike na stranama 72, 73]

Rusija

Prirodne odlike

Rusija, najveća zemlja na svetu, prostire se na 7 700 kilometara od istoka do zapada i 3 000 kilometara od severa do juga, a njena ukupna površina iznosi 17 075 800 kvadratnih kilometara. Ona obuhvata 11 vremenskih zona i skoro pola severne hemisfere. U Rusiji se nalaze najviša planina i najduža reka u Evropi, kao i najdublje jezero na svetu.

Stanovništvo

Od ukupnog broja stanovnika, 80 posto su Rusi. Međutim, u Rusiji živi više od 70 drugih etničkih grupa. Neke od njih broje nekoliko hiljada, a neke više od milion ljudi.

Jezik

Zvanični jezik je ruski i govore ga praktično svi stanovnici. Govori se još preko 100 drugih jezika, od kojih su neki za skoro milion ljudi maternji jezici.

Privreda

Rusija je jedna od vodećih zemalja u proizvodnji nafte i prirodnog gasa. Druge važne grane su šumarstvo, rudarstvo i industrija.

Ishrana

Hranljivi obroci pripremljeni od mesa, ribe, kupusa ili gruševine jedu se uz crni ražani hleb, krompir i heljdu. U ruskoj kuhinji ima dosta masti i ugljenih hidrata koji pružaju energiju potrebnu da se izdrže duge i hladne zime. Prosečan obrok sastoji se od peljmenija (knedli s mesom) u supi ili prelivenih kiselom pavlakom, ili od piroški s kupusom, mesom, sirom ili krompirom. Najpoznatije čorbe su boršč, to jest čorba od cvekle, i šči — čorba od kupusa.

Klima

Leta su topla, a zime mračne i hladne. Proleće i jesen traju vrlo kratko, tako da dominiraju preostala dva godišnja doba.

 (Karte Rusije su na stranama 116 i 167)

[Slike]

Kremlj

Planina Elbrus, Kabardino-Balkarska Republika

Mrki medved, Kamčatka

 [Okvir na stranama 92, 93]

Bitka za srce i um

Sovjetska vlast nije pokušavala da istrebi Svedoke. Njen cilj je bio da ih preobrati na sovjetsku ideologiju, bilo ubeđivanjem bilo primenom sile. Da bi u tome uspela, koristila je KGB — Komitet državne bezbednosti. Spomenućemo neke od metoda kojima se služio KGB.

Pretresi. U domovima braće izvršavani su pretresi, čak i noću. Neke porodice su bile prisiljene da se presele zbog čestih pretresa.

Prismotra. U to je bilo uključeno prisluškivanje telefonskih razgovora, cenzurisanje pošte i postavljanje prisluškivača u domovima braće.

Novčane kazne i prekidanje sastanaka. Širom zemlje, gradske vlasti su budno nadzirale mesta gde su braća održavala sastanke. Svi prisutni su novčano kažnjavani. Često je kazna iznosila više od polovine prosečne mesečne zarade.

Mito i ucene. KGB je nekim Svedocima obećavao stan u centru Moskve i automobil u zamenu za saradnju. U mnogim slučajevima, braći je rečeno da će biti poslata u radni logor na mnogo godina ukoliko odbiju da sarađuju.

Propaganda. Svedoci su u filmovima, na televiziji i u novinama prikazivani kao ljudi koji su opasni po  društvo. U zatvorima i u radnim logorima, održavana su predavanja u kojima su Svedoci optuživani da se navodno kriju iza stranica Biblije, a u stvari su politički agitatori. Takva propaganda vodila je do diskriminacije Svedoka — u školama su njihova deca dobijala niže ocene, a poslodavci su odbijali da im daju povlastice ili godišnji odmor na šta su imali pravo.

Špijuni. Bilo je agenata KGB-a koji su se pretvarali da ih interesuje poruka o Kraljevstvu, proučavali su i krstili se. Neki su napredovali i dobijali odgovornosti u organizaciji. Njihov cilj je bio da zaustave delo propovedanja tako što su sejali sumnju i pravili podele među Svedocima.

Proterivanje. Svedoci su bili deportovani u udaljene delove zemlje. Tamo su braća jedva sastavljala kraj s krajem naporno radeći fizičke poslove po 12 sati dnevno. Zimi im je bilo veoma hladno, a tokom leta je bilo puno komaraca i obada.

Konfiskovanje i razdvajanje. Konfiskovana je imovina, kuće i lične stvari. Ponekad su deca Svedoka odvajana od roditelja.

Ismevanje i batine. Mnogi Svedoci, među kojima su bile i žene, doživljavali su uvrede i ismevanje. Neki su bili krajnje okrutno pretučeni.

Zatvaranje. Cilj je bio da se Svedoci prisile da se odreknu svoje vere ili da se izoluju od braće.

Radni logori. Svedoci su u tim logorima bili na ivici krajnje fizičke iscrpljenosti. Često su iskopavali panjeve ogromnih stabala. Takođe su radili u rudnicima uglja, gradili puteve i železničke pruge. Logoraši su bili odvojeni od svojih porodica i živeli su u barakama.

 [Okvir/Slika na stranama 96, 97]

Bio sam dva puta osuđen na smrt

PJOTR KRIVOKULJSKI

ROĐEN: 1922.

KRŠTEN: 1956.

NEKI PODACI: Studirao je teologiju pre nego što je upoznao istinu. Proveo je 22 godine u zatvorima i logorima. Preminuo je 1998.

GODINE 1940, Svedoci iz Poljske počeli su da propovedaju na području Ukrajine gde sam živeo. Posetio me je jedan pomazani brat koji se zvao Kornej. Pričali smo celu noć, i ja sam bio uveren da je ono što mi je govorio istina o Bogu.

Nemačka vojska je sve više napredovala i 1942. sovjetska vojska se povukla s područja gde sam živeo. Bilo je to vreme anarhije. Pripadnici ukrajinske vojske zahtevali su da im se pridružim u borbi protiv Nemaca i Sovjeta. Kada sam to odbio, tukli su me dok se nisam onesvestio a onda su me izbacili na ulicu. Te iste noći, došli su i odveli me do mesta gde su vršili masovna pogubljenja. Tamo su me ponovo pitali da li ću služiti ukrajinskom narodu. Odgovorio sam odlučno i glasno: „Služiću jedino Jehovi Bogu!“ Nakon toga su me osudili na smrt. Kada je jedan vojnik dao naređenje da se puca, drugi je zgrabio pušku i viknuo: „Ne pucaj! On nam ipak može koristiti.“ Besan, prvi vojnik je počeo da me udara. Rekao je da će me lično ubiti tokom te nedelje, ali za nekoliko dana on je bio ubijen.

  U martu 1944. sovjetska vojska se vratila na naše područje. Ovog puta su Sovjetima bili potrebni vojnici, pa je vojska sve muškarce sprovela na jedno mesto. Tu sam sreo Korneja, brata od kog sam upoznao istinu. Bilo je još 70 Svedoka. Stajali smo zajedno po strani i međusobno se hrabrili. Jedan oficir nam je prišao i upitao nas zašto smo se izdvojili. Kornej mu je objasnio da smo hrišćani i da nećemo uzeti oružje. Odmah su ga odveli i rekli nam da će biti streljan. Nikada ga više nismo videli. Počeli su da nas maltretiraju, govoreći nam da ćemo biti streljani kao i on. Zatim su nas jednog po jednog pitali da li ćemo se pridružiti vojsci. Kada sam odbio, tri vojnika i jedan oficir odveli su me u šumu. Oficir je pročitao presudu koju je izrekao vojni sud: „Za odbijanje da se obuče uniforma i uzme oružje, osuđen si na smrt streljanjem.“ Iskreno sam se pomolio Jehovi i pitao se da li će on prihvatiti moju službu budući da nisam imao priliku da se krstim. Odjednom sam začuo komandu: „Pucaj na neprijatelja!“ Ali, vojnici su pucali u vazduh. Tada je oficir počeo da me udara. Osuđen sam na deset godina zatvora i dospeo sam u jedan radni logor u oblasti Gorki, u centralnoj Rusiji.

Oslobođen sam 1956. i kasnije sam se oženio Reginom, vernom Svedokinjom. Bili smo u braku šest meseci kada sam neočekivano uhapšen i osuđen na još deset godina zatvora.

Nakon što sam konačno bio pušten na slobodu, jedan oficir mi je rekao: „Za tebe nema mesta u sovjetskoj zemlji.“ Nije bio u pravu. Kako je predivno znati da zemlja pripada Jehovi i da je on taj koji određuje ko će zauvek živeti na njoj! (Ps. 37:18).

 [Okvir/Slika na stranama 104, 105]

„Devojke, ima li među vama Jehovinih svedoka?“

EVGENIJA RIBAK

ROĐENA: 1928.

KRŠTENA: 1946.

NEKI PODACI: Rođena je u Ukrajini, ali je odvedena u zarobljeništvo u Nemačku, gde je upoznala istinu. Nastavila je da verno služi Jehovi u Rusiji.

JEDNOG jutra čula sam kroz prozor kako neko peva. Bili su to Jehovini svedoci. Uskoro sam počela da posećujem njihove sastanke. Nije mi bilo jasno zašto Nemci progone svoje sunarodnike zbog njihove religije. Moji prijatelji iz Ukrajine koji su zajedno sa mnom dovedeni u Nemačku počeli su da me mrze jer sam se družila s Nemcima. Jednom je jedna od mojih bivših prijateljica vikala na mene i udarila me u lice. Ostale devojke su se na to počele smejati.

Nakon što sam oslobođena 1945. vratila sam se u Ukrajinu. Moj deda je rekao: „Tvoja majka je poludela. Bacila je sve svoje ikone i sad služi nekom drugom Bogu.“ Kada smo ostale same, mama je uzela Bibliju i pročitala iz nje da Bog mrzi idole. Rekla mi je da je posećivala sastanke Jehovinih svedoka. Zagrlila sam je i sa suzama u očima, tiho rekla: „Draga mama, i ja sam Jehovin svedok!“ Obe smo od radosti zaplakale.

  Mama je bila veoma revna u službi. Pošto su skoro sva braća bila u logorima, ona je bila naimenovana da bude sluga grupe. Njena revnost je veoma uticala na mene.

Bila sam uhapšena 1950. zbog religioznih aktivnosti, i osuđena na deset godina logora. Nas pet sestara odvedene smo u grad Usolje-Sibirsko, u Sibiru. Od aprila 1951. radile smo na izgradnji pruge. Nosile smo teške pragove na ramenu, a jedan prag smo morale nositi nas dve. Golim rukama smo prenosile i postavljale metalne šine koje su bile duge 10 metara i teške 320 kilograma. Bile smo veoma umorne. Jednom prilikom, kada smo se iscrpljene od posla vraćale kući, pored nas se zaustavio voz pun zatvorenika. Jedan čovek je pogledao kroz prozor i pitao: „Devojke, ima li među vama Jehovinih svedoka?“ Više nismo bile umorne. „Da, ima nas pet ovde!“, vikale smo. To su bila naša draga braća i sestre koji su bili prognani iz Ukrajine. Dok je voz stajao, oni su nam oduševljeno pričali šta se sve dešavalo i kako su prognani. Zatim su nam deca izrecitovala pesme koje su napisala braća. Čak nas ni vojnici nisu uznemiravali, i mogli smo da se družimo i međusobno ohrabrimo.

Iz Usolje-Sibirskog premeštene smo u veliki logor u blizini Angarska. Tamo su bile 22 sestre. One su sve organizovale, uključujući i područja za propovedanje. To nam je pomoglo da sačuvamo duhovnost.

 [Okvir/Slika na stranama 108, 109]

Nekoliko puta sam bio poslat u „peti ćošak“

NIKOLAJ KALIBABA

ROĐEN: 1935.

KRŠTEN: 1957.

NEKI PODACI: Godine 1949, bio je prognan u Kurgansku oblast u Sibiru.

IMALI smo osećaj da je svaki Svedok u Sovjetskom Savezu bio pod prismotrom. Nije bilo lako živeti u takvim okolnostima, ali Jehova nam je davao mudrost. Bio sam uhapšen u aprilu 1959. jer sam učestvovao u religioznim aktivnostima. Da ne bih izdao nikog od braće, odlučio sam da sve poričem. Islednik mi je pokazivao slike braće i zahtevao da mu kažem njihova imena. Rekao sam da nikoga ne poznajem. Zatim mi je pokazao sliku mog rođenog brata i upitao: „Da li je ovo tvoj brat?“ Rekao sam: „Ne znam da li je to on ili nije. Ne bih znao da kažem.“ Onda je pokazao moju sliku i pitao: „Jesi li ovo ti?“ Odgovorio sam: „Ta osoba liči na mene, ali ne bih znao da kažem da li sam to ja ili nisam.“

Držali su me zatvorenog više od dva meseca. Svakog jutra sam se budio i zahvaljivao Jehovi što je dobar prema meni. Zatim sam se prisećao stihova iz Biblije i o njima diskutovao sam sa sobom. Nakon toga sam u sebi pevao neku pesmu Kraljevstva jer je pevanje u ćeliji bilo zabranjeno. Kad bih je otpevao, razmišljao sam o nekoj biblijskoj temi.

  U logoru u koji sam bio poslat, već je bilo mnogo Svedoka. Uslovi su bili užasni, i nije nam bilo dozvoljeno da razgovaramo jedni s drugima. Braća su veoma često zatvarana u samicu ili, kako su je nazivali, „peti ćošak“. Tamo sam bio poslat nekoliko puta. Zatvorenici u samici dobijali su samo 200 grama hleba dnevno. Spavao sam na dasci koja je bila obložena limom. Stakla na prozorima su bila razbijena i vrvelo je od komaraca. Čizme su mi služile kao jastuk.

Uglavnom je svaki brat pronašao neko svoje mesto gde je skrivao literaturu. Ja sam je skrivao u metli kojom sam čistio pod. Čuvaru tokom pretresa nije ni palo na pamet da pogleda metlu, iako je pažljivo pretresao i najmanju stvarčicu. Takođe smo skrivali literaturu u zidovima. Naučio sam da se pouzdam u Jehovinu organizaciju. Jehova sve vidi i zna i pomaže svakom svom vernom sluzi. Uvek mi je pomagao.

Čak i pre nego što je moja porodica bila prognana 1949, otac je govorio da Jehova može tako voditi stvari da čak i ljudi u dalekom Sibiru čuju za istinu. Pitali smo se: ’Kako je to moguće?‘ Ispostavilo se da su upravo vlasti omogućile da hiljade iskrenih osoba u Sibiru upoznaju istinu.

Kada se situacija u zemlji drastično promenila, braća su oduševljeno iskoristila priliku da putuju u Poljsku na međunarodni kongres 1989. Bili su to nezaboravni dani. Nakon završne molitve, i dalje smo stajali i dugo aplaudirali. Obuzela su nas snažna osećanja! Godinama smo se suočavali s raznim teškoćama i problemima, ali retko kad smo plakali. Kada smo se rastajali od braće iz Poljske, suze su nam se slivale niz lice i niko nije mogao — niti je želeo — da ih zaustavi.

 [Okvir/Slika na stranama 112, 113]

Sve činimo radi dobre vesti

PJOTR PARCEJ

ROĐEN: 1926.

KRŠTEN: 1946.

NEKI PODACI: Pjotr se prvi put sreo s Jehovinim svedocima 1943. Bio je u dva nacistička logora i u jednom radnom logoru u Rusiji. Kasnije, dok je delo bilo pod zabranom, služio je kao pokrajinski nadglednik.

NAKON što sam razumeo osnovna biblijska učenja dok sam živeo u nacističkoj Nemačkoj, odmah sam počeo da razgovaram o njima sa svojim poznanicima i mnogi od njih su mi se pridružili u služenju pravom Bogu. Jedan sveštenik me je 1943. prijavio Gestapou tako da sam bio uhapšen i optužen da podstičem mlade na pobunu. Dospeo sam u Majdanek, logor smrti u Poljskoj. U logoru smo veoma cenili prilike da budemo s braćom i sestrama. Postali smo još odlučniji da propovedamo. Mnogi su pokazali zanimanje za istinu, i mi smo iznalazili načine da im prenesemo dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Jednom sam bio kažnjen sa 25 udaraca dvostrukim bičem. Stajao sam i glasno govorio na nemačkom: „Danke šen!“ („Hvala lepo!“). Jedan Nemac je uzviknuo: „Gledajte kako je žilav ovaj dečko! Mi ga bijemo a on nam zahvaljuje!“ Leđa su mi bila plava i crna od bičevanja.

Posao je bio veoma težak i bili smo krajnje iscrpljeni. Oni koji su umrli bili su spaljivani u krematorijumu  koji je radio danonoćno. Mislio sam da ću uskoro tamo završiti. Izgledalo je da neću izaći živ iz logora. Spaslo me je to što sam se povredio. Svi koji su bili relativno zdravi bili su prisiljeni da rade, dok su ostali poslati u druge logore. Dve nedelje kasnije, poslali su me u koncentracioni logor Ravensbrik.

Pri kraju rata, čuo sam glasine da će nas Nemci sve streljati. Onda smo saznali da su čuvari pobegli. Kada su zatvorenici shvatili da su slobodni, svi su se razbežali. Ja sam stigao do Austrije gde su tražili da pristupim vojsci. Odmah sam to odbio i objasnio da sam bio u koncentracionim logorima zbog svojih religioznih uverenja. Bilo mi je dozvoljeno da se vratim u Ukrajinu koja je tada bila deo Sovjetskog Saveza. Godine 1949. oženio sam se Ekaterinom koja je postala moj verni životni saputnik. Uhapšen sam 1958. i poslat u radni logor u Mordoviji.

Nakon što sam bio oslobođen, pomagao sam oko štampanja biblijske literature. Godine 1986, jednom smo radili cele noći da bismo odštampali 1 200 stranica. Slagali smo ih na pod, na krevete i gde god je bilo mesta. Odjednom je do naše kuće došao agent KGB-a „samo da bismo porazgovarali“. Ekaterina ga je upitala gde bi želeo da porazgovaramo, ne pomišljajući da bi on možda želeo da uđe u kuću. Ali, na sreću, rekao je da možemo razgovarati u letnjoj kuhinji. Da je ušao u kuću, bili bismo uhapšeni.

I dan-danas se trudimo da živimo u skladu sa svojim predanjem i da sve činimo radi dobre vesti. Naše šestoro dece, 23 unučadi i 2 praunuke verno služe Jehovi, i mi smo zahvalni Jehovi što naša deca žive po istini.

 [Okvir na 122. strani]

Samica

U sovjetskom kaznenom sistemu, uobičajeni oblik kažnjavanja zbog odbijanja da se dobrovoljno preda biblijska literatura bilo je slanje u samicu. Zatvorenici su dobijali poderanu pamučnu odeću i zatim su zatvarani u ćelije.

Zamislite jednu takvu ćeliju. Bila je mala, oko tri kvadratna metra. Uz to još i tamna, vlažna, prljava i užasno hladna, naročito preko zime. Zidovi su bili betonski i hrapavi. Mali prozor je bio smešten duboko u zidu debljine jednog metra. Neka prozorska okna bila su razbijena. Električna sijalica je davala slabu svetlost jer se nalazila u udubljenju na zidu i bila je pokrivena metalnom pločom sa rupicama. Osim betonskog poda, moglo se sesti jedino na usku izbočinu na zidu. Tu ne biste mogli dugo sedeti. Uskoro bi vas noge i leđa zaboleli od opterećenja, a hrapav zid bi vas žuljao.

Uveče bi čuvari uneli plitak drveni sanduk na kom biste spavali. Bio je napravljen od dasaka pričvršćenih metalnim okovima. Mogli biste leći na daske i metalne okove, ali probudila bi vas hladnoća. Nije bilo ćebadi. Zatvorenici u samicama su uglavnom dobijali 300 grama hleba dnevno i vodnjikavu supu svaka tri dana.

Toalet je bila jedna rupa u podu iz koje je strašno zaudaralo. U nekim ćelijama su postojali ventilatori koji su donekle mogli umanjiti smrad iz tih kanalizacionih otvora. Nadzornik bi ponekad isključio ventilator da bi obeshrabrio ili kaznio zatvorenika.

 [Okvir/Slika na stranama 124, 125]

Logor br. 1 u Mordoviji

U periodu od 1959. do 1966. u tom logoru je bilo više od 450 braće, a ukupno je bilo 600 logoraša. To je jedan od 19 logora koji su se nalazili u Mordoviji, i poput ostalih bio je ograđen bodljikavom žicom pod naponom, visokom skoro tri metra. Ona je bila okružena s dodatnih 13 ograda od bodljikave žice. Zemljište oko logora uvek je bilo sveže preorano tako da bi svako ko pokuša da pobegne ostavio tragove.

Vlasti su pokušavale da fizičkim i psihičkim ugnjetavanjem potčine Svedoke tako što su ih izolovale od spoljašnjeg sveta. Međutim, braća su uspešno organizovala teokratske aktivnosti i u logoru.

Logor je postao pokrajina koja je imala i svog pokrajinskog nadglednika. Ta pokrajina se sastojala od četiri skupštine koje su bile podeljene u 28 grupa za razmatranje knjige. Da bi svima pomogla da ostanu duhovno jaki, braća su održavala sedam sastanaka nedeljno. U početku su imali samo jednu Bibliju, tako da su napravili raspored kada će se u kojoj skupštini čitati Biblija. Ali, čim se ukazala prilika, braća su počela s prepisivanjem Biblije. Pojedinačne biblijske knjige bile su prepisivane u sveske, dok se original dobro čuvao na sigurnom mestu. Braća su na taj način mogla pratiti čitanje Biblije. Takođe je organizovano Razmatranje Stražarske kule. Sestre koje su dolazile u posetu svojim muževima unosile su minijaturne kopije časopisa u logor tako što bi ih stavile u usta, ili u potpetice na cipelama, ili bi ih uplele  u kosu. Mnoga braća su bila poslata u samicu na jedan do petnaest dana zato što su umnožavala literaturu.

Samice su se nalazile u izdvojenim delovima logora. Čuvari su pažljivo motrili da Svedoci ne bi čitali ništa dokle god su u njima. Ali čak i tada, braća su pronalazila načine da dostave duhovnu hranu. Jedan brat bi se popeo na krov zgrade i posmatrao dvorište gde su oni koji su bili u samicama izvođeni u šetnju. Ranije bi pripremio male papiriće na kojima su bili zapisani biblijski citati i zgužvao bi ih u loptice prečnika jednog centimetra. Stavljao je te loptice u dugačku duvaljku i bacao ih ispred Svedoka koji su se šetali dvorištem. Svedok bi mogao da se sagne, kako bi na primer stegao pertle na cipelama i neopaženo bi uzeo tu duhovnu hranu.

Za doručak i večeru zatvorenici su dobijali zobenu kašu pomešanu s malo ulja od pamučnog semena. Ručak se sastojao od vodnjikave čorbe od cvekle ili neke druge čorbe i oskudnog glavnog jela. Hleb koji su zatvorenici jeli izgledao je kao filc za pravljenje čizama! Ivan Mikitkov se priseća: „Bio sam u tom logoru sedam godina, i skoro uvek smo imali užasne bolove u stomaku.“

Braća su sačuvala snažnu veru. To što su bili izolovani nije poremetilo duhovnu stabilnost Božjih vernih slugu, koje su nastavile da ispoljavaju veru i ljubav prema Bogu i bližnjima (Mat. 22:37-39).

 [Okvir/Slika na stranama 131, 132]

Upitala me je: „Zašto plačeš?“

POLINA GUTŠMIT

ROĐENA: 1922.

KRŠTENA: 1962.

NEKI PODACI: Udala se za Viktora Gutšmita. Dok je bila u zatvoru, zapazila je ljubaznost Jehovinih svedoka.

PODRŽAVALA sam komunističke ideale i verovala u njih. Međutim, komunisti su me uhapsili u maju 1944. i poslali u radni logor u Vorkuti. Tri godine mi nisu rekli zašto su me uhapsili. U početku sam verovala da je u pitanju greška i čekala sam da me oslobode. Ali umesto toga, osudili su me na deset godina zatvora jer sam navodno govorila protiv sovjetske države.

Pošto sam bila zdravstveni radnik, prvih nekoliko godina mog zatočeništva provela sam radeći u logorskoj bolnici. Godine 1949. premeštena sam u Intu, logor za političke zatvorenike. Tamo je režim bio mnogo stroži. Zatvorenici su bili ogorčeni, nepristojni, nemoralni, apatični i očajni. Kružile su glasine da će svi u logoru biti streljani ili osuđeni na doživotnu robiju, što je dodatno pogoršavalo situaciju. Pod takvim stresom, nekoliko zatvorenika je izgubilo zdrav razum. Zatvorenici su bili nepoverljivi i mrzeli su jedni druge, jer je bilo  mnogo doušnika. Svako se držao po strani i prilagođavao okolnostima koliko god je mogao. Svuda se osećala sebičnost i pohlepa.

Jedna grupa od oko 40 zatvorenika bila je sasvim drugačija. Oni su uvek stajali zajedno i bili su tako prijatni, uredni, ljubazni i prijateljski nastrojeni. To su uglavnom bile devojke i čak nekoliko devojčica. Saznala sam da su to Jehovini svedoci. Ostali zatvorenici su se prema njima ophodili na različite načine. Neki su bili neljubazni i nisu ih voleli. Drugi su se divili njihovom ponašanju, posebno ljubavi koju su imali među sobom. Na primer, kada bi neko od Svedoka pao u postelju, ostali su naizmenično danonoćno brinuli o njemu. To je u logoru bilo nešto sasvim neuobičajeno.

Bila sam zadivljena što je ta grupa bila sastavljena od ljudi različitih nacionalnosti, a ipak su svi bili prijatelji. Do tada sam izgubila volju za životom. Kada sam jednom bila očajna, sela sam i počela da plačem. Jedna od tih devojaka mi je prišla i upitala me: „Polina, zašto plačeš?“

„Ne želim više da živim“, rekla sam joj.

Ta devojka, koja se zvala Lidija Nikulina, počela je da me teši. Govorila mi je o svrsi života, i kako će Bog rešiti sve probleme čovečanstva i još mnogo toga. Oslobođena sam u julu 1954. godine. Do tada sam već mnogo naučila o Jehovinim svedocima i s velikim zadovoljstvom sam i ja postala jedna od njih.

 [Okvir/Slika na stranama 140, 141]

Od vojnog inženjera do propovednika dobre vesti

VLADIMIR NIKOLAJEVSKI

ROĐEN: 1907.

KRŠTEN: 1955.

NEKI PODACI: Bio je 256 puta premeštan u različite logore i zatvore. Preminuo je 1999.

DIPLOMIRAO sam 1932. na Moskovskom institutu za inženjering i komunikacije. Do 1941. radio sam kao inženjer i glavni arhitekta na Moskovskom institutu. Lično sam osmislio specijalne uređaje koji su se koristili na ratnim brodovima. Radio sam pod nadzorom tokom rata i na kraju sam poslat u jedan logor u centralnom Kazahstanu, u selu Kengir.

Tamo je moju pažnju privukla jedna grupa Jehovinih svedoka. Oni su se razlikovali od ostalih zatvorenika. Među 15 000 zatvorenika u tri logora, njih je bilo oko 80. Razlika je bila naročito očigledna tokom pobune u Kengiru 1954. godine. Svedoci nisu učestvovali u toj pobuni i čak nisu učestvovali ni u pripremama za nju. Bili su izuzetno mirni i pokušavali su da objasne svoj stav ostalim zatvorenicima. Bio sam toliko oduševljen njihovim ponašanjem da sam razgovarao s njima o njihovim verovanjima. Posle izvesnog vremena, predao sam život Jehovi. U logoru je vera Svedoka bila pod  ispitom, posebno kada su naoružani vojnici tenkovima ugušili pobunu u logoru.

Jednom su mi rekli da su došla dva generala iz Moskve samo da bi porazgovarali sa mnom. Jedan od njih mi je rekao: „Vladimire, dosta je bilo. Ti si vojni inženjer i arhitekta. Potreban si svojoj državi. Želimo da se vratiš na svoj nekadašnji posao. Kako možeš da budeš u društvu neobrazovanih ljudi?“

„Nemam čime da se hvalim“, odgovorio sam. „Svi talenti kojima raspolažu ljudi dolaze od Boga. Oni koji su mu poslušni, živeće pod Hiljadugodišnjom vladavinom Hristovog kraljevstva, kada će celo čovečanstvo biti savršeno i obrazovano u pravom smislu te reči.“

Bio sam srećan što sam imao priliku da razgovaram s tim generalima o istini. Nekoliko puta su tražili od mene da se vratim na svoj pređašnji posao. Međutim, zamolio sam ih da me više ne uznemiravaju, već da me ostave u logoru s mojom duhovnom braćom koju sam veoma voleo.

Moja kazna je poništena 1955. godine. Počeo sam da radim kao arhitekta, ali ne za vojsku. Trudio sam se da u što većoj meri sejem seme istine i počeo sam da proučavam Bibliju s porodicom jednog inženjera. Ubrzo su on i cela njegova porodica postali Jehovini svedoci i revni jevanđelizatori. Ali, KGB me je pratio i tokom jednog pretresa pronašli su biblijsku literaturu u mom stanu. Sud me je osudio na 25 godina zatvora i poslat sam u sibirski radni logor u Krasnojarsku. Mnogo puta su me premeštali iz jednog logora u drugi i u različite zatvore. Jednom sam izračunao da sam u celom životu bio premeštan 256 puta.

 [Okvir/Slika na stranama 147, 148]

Bili su nam potrebni veliki koferi

NADEŽDA JAROŠ

ROĐENA: 1926.

KRŠTENA: 1957.

NEKI PODACI: Nadežda je upoznala istinu u koncentracionom logoru Ravensbrik. Kada se vratila u Sovjetski Savez, godinama je bila kurir i dostavljala je literaturu braći. Sada živi na Kavkazu.

KADA sam 1943. godine dospela u koncentracioni logor, nije mi bilo do života. Tako sam se osećala sve dok nisam upoznala Jehovine svedoke. Kako je samo bilo divno vratiti se kući u Ukrajinu s čvrstom nadom da ću živeti zauvek u Raju na zemlji! Da bih ostala duhovno jaka, dopisivala sam se s drugim Svedokinjama. Međutim, KGB je otvarao moja pisma i uskoro sam bila osuđena na 15 godina zatvora.

U novembru 1947. poslata sam u logor u Koljima gde sam odslužila svoju kaznu a da nisam srela nijednog Svedoka. Jehova me je podržao u mojim nastojanjima da propovedam. Jedna zatvorenica po imenu Evdokija zanimala se za Bibliju. Sprijateljile smo se, međusobno se duhovno jačale i pružale jedna drugoj emocionalnu podršku. Znala sam vrlo malo o Bibliji, ali ono što sam već naučila bilo je dovoljno da ostanem verna Jehovi.

Godinu dana nakon što sam oslobođena, početkom 1957, preselila sam se u Suetihu, u Irkutskoj  oblasti. Braća su me srdačno i gostoljubivo primila. Pomogli su mi da nađem stan i posao. Ali najviše me je radovalo to što su me uključili u teokratske aktivnosti. Pošto još nisam bila krštena, krstili su me u velikoj kadi. Tada sam mogla da dobijem neke odgovornosti u Jehovinoj organizaciji. Moj zadatak je bio da dostavljam biblijsku literaturu i pisma.

Literatura se dostavljala širom Sibira, centralne Rusije i zapadne Ukrajine. Sve se moralo unapred pažljivo isplanirati. Da bismo odneli literaturu u zapadnu Ukrajinu, bili su nam potrebni veliki koferi. Jednom sam bila na Jaroslavskoj stanici u Moskvi kada se polomila jedna bravica na koferu i literatura se rasula. Trudeći se da ostanem smirena, molila sam se dok sam bez žurbe kupila literaturu. Nekako sam uspela da sve skupim i brzo odem sa stanice. Na svu sreću, niko nije obratio pažnju na mene.

Drugom prilikom, nosila sam dva kofera puna literature iz Ukrajine za Sibir preko Moskve. Stavila sam jedan kofer ispod najnižeg ležaja u kupeu. Malo kasnije su dva muškarca — agenti KGB-a — ušla u kupe. Između ostalog, pričali su o Svedocima za koje su rekli da „distribuišu literaturu i podrivaju sovjetsku državu“. Trudila sam se da ostanem pribrana da ne bih izazvala sumnju, posebno zato što su oni maltene sedeli na literaturi!

Kad god sam nosila literaturu ili obavljala druge zadatke, bila sam spremna na to da me svakog časa mogu uhapsiti. Bilo je mnogo situacija u kojima sam naučila da se u svemu uzdam u Jehovu.

 [Okvir/Slika na stranama 158, 159]

’Vi ste potpuno drugačiji ljudi‘

ZINAIDA KOZIREVA

ROĐENA: 1919.

KRŠTENA: 1958.

NEKI PODACI: Mnogo godina je provela u različitim logorima. Preminula je 2002. godine.

JOŠ kao dete, želela sam da služim Bogu. Jedna prijateljica me je 1942. s najboljim namerama vodila u Rusku pravoslavnu crkvu da ne bih, kako je govorila, „završila u paklu“. Međutim, kada je sveštenik čuo da sam Osetinka, nije želeo da me krsti. Ali promenio je mišljenje i krstio me kad mu je moja prijateljica platila. U potrazi za istinom, povezala sam se s adventistima, pentekostalcima i baptistima. Zbog toga sam osuđena i poslata u radni logor. U tom logoru srela sam Svedoke i ubrzo uvidela da su njihova učenja u skladu sa Biblijom. Nakon što sam puštena 1952, vratila sam se kući i počela da propovedam dobru vest.

Rano jednog jutra u decembru 1958. čula sam snažno lupanje na vratima. Vojnici su uleteli unutra i započeli s pretresom a mene su dvojica njih čuvala u jednom uglu. Otac se probudio i veoma se uplašio za porodicu, posebno za moju braću. Moji roditelji su imali pet sinova, a ja sam bila jedina ćerka. Kada je otac video kako vojnici pretresaju sve sobe i potkrovlje, pretpostavio je da to ima  veze s mojom religijom. Zgrabio je pušku i viknuo: „Američki špijun!“ Pokušao je da puca na mene, ali su mu vojnici oduzeli pušku. Nisam mogla da verujem da je rođeni otac hteo da me ubije. Strpali su me u kamion i odveli, ali sam bila srećna što sam živa. Osuđena sam na deset godina zatvora zbog religioznih aktivnosti.

Puštena sam pre isteka kazne, u decembru 1965. godine. Roditeljima je bilo drago što me vide, ali otac nije želeo da ostanem u kući. Začudo, službenici KGB-a su prisilili oca da me prijavi da živim u njegovoj kući i čak su mi pomogli da pronađem posao. Otac je bio neprijateljski nastrojen kao i pre, ali kasnije je promenio stav. Upoznao je braću i sestre koji su dolazili da me posete. Moja rođena braća nisu radila, puno su pila i bila su nasilna. Jednom je otac rekao: „Vidim da ste vi potpuno drugačiji ljudi od onoga što sam mislio. Hoću da ti dam posebnu sobu tako da možete tamo da održavate sastanke.“ Nisam mogla da verujem! Otac je odredio veliku sobu za mene i rekao: „Nemojte se plašiti. Dok ste vi tamo, ja ću vas čuvati i niko neće ući.“ I upravo je tako bilo jer su mog oca svi znali kao strogu osobu.

Pod mojim krovom i pod zaštitom Jehove i mog oca, održavali smo hrišćanske sastanke. Prisustvovalo je i do 30 osoba, koliko je u to vreme bilo Svedoka u Osetiji. Bilo mi je veoma drago kada bih pogledala kroz prozor i videla roditelje kako sede na ulici i čuvaju nas. Danas u Osetiji ima oko 2 600 braće i sestara koji objavljuju Jehovino Kraljevstvo (Isa. 60:22).

 [Okvir/Slika na stranama 162, 163]

Bio sam jedini Svedok kog su zadržali u logoru

KONSTANTIN SKRIPČUK

ROĐEN: 1922.

KRŠTEN: 1956.

NEKI PODACI: Upoznao je istinu 1953. u radnom logoru, gde je i kršten 1956. Kao Jehovin svedok bio je neprekidno zatvoren 25 godina. Preminuo je 2003. godine.

UPOZNAO sam jednog brata po imenu Vasilij početkom 1953. u zatvorskoj ćeliji. Rekao mi je da je u zatvoru zbog toga što veruje u Boga. Nisam mogao da razumem kako neko može biti zatvoren zbog svojih verovanja. Toliko sam razmišljao o tome da nisam mogao da spavam. Sledećeg dana sam od njega dobio detaljnije objašnjenje. Polako sam se uveravao da je Biblija knjiga od Boga.

Krstio sam se 1956. Krajem te godine, jedan čuvar je izvršio pretres i pronašao kod nas veliku količinu biblijske literature. Istraga je trajala skoro godinu dana i 1958. sam osuđen na 23 godine zbog učešća u religioznim aktivnostima. Do tada sam u logorima već proveo pet i po godina. Sve to vreme, 28 i po godina, odslužio sam bez ijednog dana prekida.

U aprilu 1962. sud me je proglasio za „naročito opasnog prestupnika“, i bio sam prebačen u logor  s maksimalnim obezbeđenjem gde sam proveo 11 godina. Postojalo je mnogo stvari koje su činile ovaj logor „posebnim“. Na primer, za obroke smo dobijali 11 kopejki dnevno, za šta se u to vreme nije mogla kupiti ni vekna hleba. Na moju visinu od 192 centimetra, imao sam samo 59 kilograma. Koža mi se smežurala i ljuštila se.

Pošto sam bio dobar građevinski radnik, često su me slali da obavim neke popravke u stanovima službenika. Niko od njih me se nije bojao i ukućani čak nisu ni skrivali svoje dragocenosti. Kada je supruga jednog službenika čula da ću raditi u njenom stanu, nije odvela svog šestogodišnjeg sina u obdanište. Bila je to zanimljiva scena: „naročito opasan prestupnik“ provodi ceo dan sam sa šestogodišnjim dečakom u stanu! Bilo je jasno da niko nije verovao da sam kriminalac, a kamoli da sam „naročito opasan“.

Sva braća iz logora su na kraju bila puštena. Godine 1974. bio sam jedini Svedok koji je ostao u logoru. Proveo sam tamo narednih sedam godina dok nisam pušten u avgustu 1981. Jehova me je i dalje podržavao u duhovnom pogledu. Kako? Tokom tih sedam godina, primao sam Stražarsku kulu putem pisama. Jedan brat mi je redovno slao takva pisma u kojima su bili čitko ispisani članci iz novog izdanja. Svaki put mi je cenzor u logoru davao otvarana pisma. Obojica smo znali šta se nalazi u njima. Do današnjeg dana, nisam siguran šta ga je podstaklo da preuzme na sebe takav rizik, ali drago mi je što je on radio na tom mestu svih tih sedam godina. Najviše sam zahvalan Jehovi. Za to vreme, naučio sam da se uzdam u njega a on mi je davao snagu (1. Petr. 5:7).

 [Okvir/Slika na stranama 168, 169]

Vratio sam se u Rusiju posle rata

ALEKSEJ NEPOČATOV

ROĐEN: 1921.

KRŠTEN: 1956.

NEKI PODACI: Upoznao je istinu u koncentracionom logoru Buhenvald 1943. i proveo je 19 godina u zatvoru u Rusiji. Služio je kao opšti pionir više od 30 godina i tokom tog vremena delo je uglavnom bilo pod zabranom.

KADA je imao 20 godina, Aleksej je bio poslat u koncentracioni logor Aušvic u nacističkoj Nemačkoj. Kasnije je prebačen u logor Buhenvald gde je upoznao istinu. Kratko pre nego što je bio oslobođen, dva Svedoka koja su bila pomazanici rekla su mu: „Aleksej, bilo bi dobro ako bi se nakon rata vratio u Rusiju. Zemlja je ogromna i potrebno im je više žetelaca. Tamo ima dosta poteškoća, zato budi spreman na svaki oblik progonstva. Molićemo se za tebe i one koji će te slušati.“

Britanci su oslobodili Alekseja 1945. godine. Vratio se u Rusiju, gde je ubrzo osuđen na deset godina zatvora jer je odbio da glasa. On piše: „U početku sam bio jedini Svedok u zatvoru. Molio sam se Jehovi za vođstvo da pronađem one koji žele da ga upoznaju i ubrzo nas je bilo 13! Za sve to vreme nismo imali biblijsku literaturu. Prepisivali smo biblijske stihove iz knjiga koje smo uzimali iz zatvorske biblioteke.“

  Aleksej je odslužio deset godina zatvora. Nakon što je pušten, otišao je na područje gde je znao da postoji mnogo ljudi koji veruju u Isusa. On kaže: „Ti ljudi su bili duhovno gladni. Dolazili su kod mene danju i noću zajedno sa svojom decom. Sve što bi čuli, proveravali bi u Bibliji.“

Narednih nekoliko godina, Aleksej je pomogao da se više od 70 osoba krsti. Jedna od njih je bila i Marija, kojom se kasnije oženio. On se priseća: „KGB me je pratio. Bio sam uhapšen i osuđen na 25 godina zatvora. Zatim su uhapsili Mariju. Ona je pre suđenja sedam meseci bila u samici. Inspektor je rekao da bi je odmah oslobodio ako bi se odrekla Jehove. Marija je to odbila. Sud ju je poslao na sedam godina u radni logor. Jedna sestra je uzela našu ćerkicu i brinula o njoj.“

Aleksej i Marija su oslobođeni pre nego što su im istekle kazne. Preselili su se u Tversku oblast. Tamo su im se vlasti i meštani veoma protivili i jedan komšija im je zapalio kuću. Narednih godina, morali su da se sele nekoliko puta, ali gde god su se selili stvarali su nove učenike.

Aleksej kaže: „Dok smo godinama bili u zatvoru, nismo mogli da čitamo Božju Reč. Od tada, imamo cilj da čitamo Bibliju svaki dan. Marija i ja smo do sada pročitali celu Bibliju više od 40 puta. To je Božja Reč koja nam daje snagu i podstiče nas na revnost u službi.“

Sveukupno, Aleksej je proveo 4 godine u nacističkim koncentracionim logorima i 19 godina u ruskim zatvorima i logorima. Tokom trideset godina punovremene službe, sa svojom suprugom je pomogao mnogim osobama da upoznaju i zavole Jehovu.

 [Okvir/Slika na stranama 177, 178]

Taj vojnik je bio u pravu

REGINA KUKUŠKINA

ROĐENA: 1914.

KRŠTENA: 1947.

NEKI PODACI: Iako je godinama bila odvojena od skupštine, verno je propovedala dobru vest.

JEDNA Svedokinja je razgovarala sa mnom u prodavnici 1947. godine. Te večeri sam otišla kod nje i pričale smo nekoliko sati. Odmah sam odlučila da ću poput nje revno služiti Jehovi! Rekla sam joj: „I ja ću propovedati kao i ti.“

Bila sam uhapšena 1949. u Lavovu, u Ukrajini, zato što sam propovedala i bila sam odvojena od svog supruga i dve ćerke. Takozvana trojka, to jest tri sudije koje su predsedavale saslušanju bez prisustva javnosti, osudile su me na smrt streljanjem. Kada je pročitala presudu, žena koja je bila jedna od sudija, dodala je: „Pošto imaš dvoje dece, odlučili smo da preinačimo presudu na 25 godina zatvora.“

Smestili su me u zatvorsku ćeliju u kojoj su bili samo muškarci. Oni su već znali da sam Jehovin svedok. Nakon što su čuli da sam osuđena na 25 godina, začudili su se što sam tako smirena. Kada sam izlazila iz tog zatvora, jedan mladi vojnik mi je dao nešto hrane i ljubazno rekao: „Ne plaši se, biće sve u redu.“

  Do 1953, odslužila sam svoju kaznu u logoru u severnoj Rusiji. U njemu je bilo mnogo sestara iz različitih sovjetskih republika. Volele smo se kao da smo jedna porodica.

Trudile smo se da svojim ponašanjem svedočimo ostalima u nadi da će ih to podstaći da služe Bogu. Morale smo da radimo veoma naporno i dugo. Puštena sam iz logora pre nego što mi je istekla kazna, ali sam bila izolovana na drugačiji način. Više od pet godina bila sam odvojena od skupštine. To mi je mnogo teže palo nego život u logoru. Uprkos takvim okolnostima, uvek sam osećala Jehovinu ljubav i podršku. Mnogo sam čitala Bibliju i razmišljala o njoj, i to me je jačalo u duhovnom pogledu.

Jehova mi je pomogao da dođem u kontakt sa Svedocima na sasvim neobičan način. U novinama Советская Россия pročitala sam članak koji je negativno govorio o braći iz Osetije na jugozapadu Rusije. U članku je rečeno da su aktivnosti Jehovinih svedoka usmerene protiv sovjetskog društva. Navedena su prezimena braće i sestara i njihove adrese. Bila sam tako srećna! Pisala sam im pisma i rekla im da bih želela da se upoznamo. Kad smo se sreli, ta braća su me veoma ohrabrila i rekla mi da je Jehova koristio taj članak da bih stupila u kontakt s njima.

Sada imam 92 godine. Da, onaj ljubazni vojnik je bio u pravu. Uprkos poteškoćama, u mom životu je sve bilo u redu.

 [Okvir/Slika na stranama 188, 189]

Učvršćivanje ’šatorskih klinova‘

DMITRIJ LIVI

ROĐEN: 1921.

KRŠTEN: 1943.

NEKI PODACI: Služio je u ruskom Odboru zemlje više od 20 godina. Sada služi kao starešina u jednoj skupštini u Sibiru.

BILO je to 1944. godine, šest meseci pre završetka Drugog svetskog rata. Stajao sam u sudnici pred sudijom vojnog suda zbog svoje hrišćanske neutralnosti. Osuđen sam na smrt streljanjem, ali je presuda preinačena na deset godina u popravnom radnom logoru.

U januaru 1945, poslat sam u logor u severnoj Rusiji, u gradu Pečora, u Republici Komi. Među stotinama zatvorenika bilo nas je desetorica braće. Nažalost, jedino izdanje Stražarske kule koje sam imao bilo mi je oduzeto i ostali smo bez duhovne hrane. Bio sam toliko fizički iscrpljen da nisam mogao da radim. Kada smo se kupali, jedan brat mi je rekao da izgledam kao kostur. Zaista, izgledao sam toliko loše da su me poslali u bolnički logor u Vorkuti.

Nakon što mi se zdravlje malo popravilo, poslali su me da radim u kamenolomu. Nakon nepunih mesec dana, ponovo sam izgledao kao kostur. Doktor  je mislio da menjam hranu za duvan, ali rekao sam mu da sam Jehovin svedok i da ne pušim. Bio sam više od dve godine u tom logoru. Iako sam bio jedini Svedok, bilo je uvek onih koji su voleli da razgovaraju o istini i neki su je prihvatili.

Jednom su mi rođaci poslali rukom prepisan primerak Stražarske kule. Kako sam uspeo to da dobijem kada je nadzornik pažljivo pregledao svaki paket? Kopija časopisa je bila dvaput presavijena, stavljena u duplo dno limenke i prekrivena tankim slojem masti. Stražar je probušio limenku i nije video ništa sumnjivo tako da mi ju je dao. Ta ’živa voda‘ mi je veoma koristila (Jov. 4:10).

Pušten sam na slobodu u oktobru 1949, pre nego što mi je istekla puna kazna, i u novembru sam se vratio kući u Ukrajinu. Čuli smo da je nekoliko braće otišlo u Moskvu radi registracije našeg dela, ali izgledalo je da vlasti nisu spremne da priznaju Jehovine svedoke u Sovjetskom Savezu.

U noći 8. aprila 1951, bili smo strpani u vagone s drugim porodicama Jehovinih svedoka i poslati u Sibir. Dve nedelje kasnije, bili smo usred Sibira, u selu Hazan u Irkutskoj oblasti.

Veoma nas je dirnuo stih iz Isaije 54:2 u kom stoji: „Produži uža svog šatora i učvrsti svoje šatorske klinove.“ Imali smo osećaj kao da učestvujemo u ispunjenju tog proročanstva. Ko od nas bi se dobrovoljno preselio u Sibir? Smatrao sam da moramo učvrstiti svoje „šatorske klinove“ što je više moguće. Zato živim u Sibiru više od 55 godina.

 [Okvir/Slika na stranama 191, 192]

Nikada nisam imala svoj dom

VALENTINA GARNOVSKA

ROĐENA: 1924.

KRŠTENA: 1967.

NEKI PODACI: Pre krštenja bila je 18 godina u zatvoru, a ukupno je provela 21 godinu po zatvorima i logorima. Valentina je tokom života pomogla da 44 osobe upoznaju istinu. Preminula je 2001. godine.

ŽIVELA sam sa svojom majkom u zapadnoj Belorusiji. Svedoke sam srela u februaru 1945. godine. Jedan brat je samo tri puta došao kod nas i objasnio nam neka biblijska učenja. Iako ga više nisam videla, počela sam da propovedam komšijama i poznanicima. Uhapšena sam i poslata u logor na osam godina. Dospela sam u Uljanovsku oblast.

U logoru sam posmatrala druge zatvorenice i slušala njihove razgovore, nadajući se da ću sresti Jehovine svedoke. Godine 1948, slučajno sam čula kako jedna žena u logoru govori o Božjem Kraljevstvu. Ona se zvala Asja. Bila sam veoma radosna što sam mogla da razgovaram s njom o biblijskim učenjima. Uskoro su još tri sestre stigle u logor. Imale smo malo literature i zato smo se trudile da što više budemo zajedno.

Puštena sam 1953. ali nakon tri i po godine bila sam ponovo uhapšena zbog propovedanja i kažnjena s 10 godina zatvora. Premeštena sam 1957. u logor u Kemerovu, gde je bilo oko 180 sestara. Uvek smo imale nešto biblijske literature. Zimi smo je skrivale  u snegu, a leti u travi i pod zemljom. Tokom pretresa bih sakrila prepisane stranice u rukama, prebacila veliki šal preko ramena i držala njegove krajeve. Kada sam se selila iz logora u logor, nosila sam kapu koju sam sašila, i u nju bih stavila nekoliko izdanja Stražarske kule.

Na kraju sam bila poslata u jedan logor u Mordoviji. Tamo je Biblija bila skrivena na sigurnom mestu. Mogli smo da je čitamo samo u prisustvu sestre koja je bila zadužena da je čuva. Bibliju sam do tada videla samo u rukama brata koji nam je preneo istinu davne 1945. godine.

Kada sam bila puštena na slobodu 1967, otišla sam u Angren u Uzbekistanu. Tamo sam se krstila u znak svog predanja Jehovi. Tada sam prvi put srela braću. Do tada sam sve vreme bila u ženskom radnom logoru. Braća i sestre u toj skupštini bili su revni u službi propovedanja i brzo sam ih zavolela. U januaru 1969, osmoro braće i pet sestara iz naše skupštine bilo je uhapšeno zbog propovedanja, a i ja sam bila među njima. Osuđena sam na tri godine kao „naročito opasan prestupnik“. Mnogo puta sam bila u samici zbog propovedanja.

Proučavala sam s mnogim zainteresovanim osobama krijući se ispod ćebeta. Bilo nam je zabranjeno da razgovaramo jedni s drugima tokom šetnje. Ukoliko bi primetili da razgovaramo, bili bismo poslati u samicu. Koristili smo samo literaturu koju smo uvek iznova prepisivali.

Nikada nisam imala svoj dom. Svu svoju imovinu nosila sam u jednom koferu, ali sam bila srećna i vodila sam ispunjen život služeći Jehovi.

 [Okvir/Slika na stranama 200, 201]

Inspektor je ojačao moju veru u Boga

PAVEL SIVULSKI

ROĐEN: 1933.

KRŠTEN: 1948.

NEKI PODACI: Nekoliko puta je bio podvrgnut ideološkom prevaspitavanju. Sada služi kao starešina u jednoj skupštini u Rusiji.

GODINE 1958, uhapšen sam zbog religioznih aktivnosti. Prateći me do voza, policajac mi je rekao: „Pogledaj svoju suprugu poslednji put jer je više nikada nećeš videti.“

U Irkutsku su me stavili u zasebnu ćeliju u kojoj sam se jedva mogao ispraviti. Nakon toga, bio sam šest meseci u samici pre nego što je počelo suđenje. Tokom saslušavanja koje je obavljano noću, inspektor je pokušavao da na svaki način uništi moju veru u Bibliju i moje pouzdanje u Božju organizaciju. Bio sam optužen zbog učestvovanja u ilegalnim aktivnostima Jehovinih svedoka. Ponekad je korišćeno nasilje, ali uglavnom je najčešće korišćena metoda ideološkog pritiska. Usrdno sam se molio Jehovi da mi da snage da ostanem nepokolebljiv. On je uvek bio uz mene.

Tokom jednog uobičajenog ispitivanja, inspektor me je pozvao u svoju kancelariju i rekao: „Sad ćeš da vidiš šta tvoja organizacija radi. Onda ćeš znati da li je to Božje delo ili ne!“

  Netremice me je posmatrao i nastavio: „Ove godine održan je vaš kongres u Njujorku gde je bilo 253 000 prisutnih na dva stadiona. Uzimajući u obzir obimnost tog događaja, ti znaš da to nije bilo moguće izvesti bez podrške CIA. Kongres je trajao osam dana. Delegati su došli iz raznih zemalja avionom, vozom, brodom i drugim prevoznim sredstvima. Misliš da je sve to bilo moguće bez pomoći njihove vlade? Ko je platio održavanje kongresa na tim ogromnim stadionima za osam dana?“

Inspektor je rasuo fotografije po stolu. Na jednoj sam video zagrljene radosne delegate u narodnim nošnjama. Na drugoj fotografiji bio je brat Nor dok drži govor, dok se na nekima videlo krštenje i kako brat Nor daje novokrštenima knjigu „Neka bude volja tvoja na zemlji“. Mi još nismo dobili tu knjigu ali smo kasnije čitali o njoj u Stražarskoj kuli. Gledajući me u oči, inspektor je rekao: „I o čemu ova knjiga govori? O kralju severa i onom šta ga očekuje. Kako bi Jehovini svedoci to sami organizovali? Znamo da su na tom kongresu bili predstavnici američke vojske da bi iz vašeg primera naučili kako da bolje organizuju vojsku. Takođe znamo da je jedan milioner dao puno novca za održavanje tog kongresa. Milioneri ne bacaju novac tek tako!“

Inspektor nije mogao ni da zamisli kako sam se tada osećao. Imao sam osećaj kao da sam bio na kongresu iako sam sve vreme bio u zatvoru. Osetio sam kako mi se obnavlja snaga. Upravo mi je tako nešto trebalo! Jehova me je velikodušno blagoslovio na jedan poseban način. Bio sam spreman da i dalje istrajem.

 [Okvir/Slika na stranama 214, 215]

Bioskop je bio pun Jehovinih svedoka

VENERA GRIGOREVA

ROĐENA: 1936.

KRŠTENA: 1994.

NEKI PODACI: Imala je uspešnu karijeru kao glumica 1960-ih godina i igrala je u jednom sovjetskom propagandnom filmu. Od 1995. godine služi kao opšti pionir u Sankt Peterburgu.

KADA sam započela karijeru kao glumica 1960, dobila sam glavnu ulogu u dokumentarnom filmu Božji svedoci, koji se puštao u sovjetskim bioskopima. U filmu je prikazana „zastrašujuća sekta Jehovinih svedoka“, koja je bila odgovorna za smrt Tanje, glavne junakinje, koju sam ja glumila. Prema scenariju, Tanja je jedne noći kroz snežnu mećavu pokušala da pobegne iz te „sekte“, ali nije obukla kaput. Nestala je u snegu, dok je jedan tužan glas odzvanjao: „Tako se završio život Tanje Veselove.“ Svideo mi se scenario i bila sam počastvovana što učestvujem u borbi protiv Jehovinih svedoka, iako o njima nisam znala ništa osim onoga što je pisalo u scenariju.

Taj film je bio prikazivan u bioskopima i klubovima u mnogim gradovima širom Sovjetskog Saveza. Išla sam u svako mesto gde je bila premijera i pojavila bih se na sceni nakon što bi se film završio. U to vreme ljudi u Sovjetskom Savezu su iskreno verovali u sve što vide na ekranu. Zato su nakon što bih se pojavila pred njima, svi odahnuli s olakšanjem i rekli:  „Živa je!“ Zatim bih ja objasnila kako je film snimljen i kako su režiser i ostali saradnici putem specijalnih efekata uspeli da dočaraju kao da me je mećava zatekla u jednoj dolini i prekrila snegom.

Jednom je bioskop u Višnji Voločeku, u Kaljinjinskoj (sada Tverskoj) oblasti bio pun ljudi, ali veče se završilo na malo drugačiji način od uobičajenog. Nakon filma jedan stariji čovek mi je postavljao pitanja vezana isključivo za religiju i ja sam iznela ateističko gledište o nastanku života na zemlji. Niko nije rekao ni reč o filmu. Povukla sam se iza bine i otišla do organizatora s pitanjem: „S kim sam ja upravo razgovarala?“

„To je vođa sekte Jehovinih svedoka. Bioskop je pun Jehovinih svedoka“, rekao je on. Tako sam se upoznala s Jehovinim svedocima, a da to nisam ni znala. Nakon toga sam želela da čitam Bibliju, ali nisam mogla da je nabavim. Udala sam se za jednog Poljaka i preselila se s njim u Poljsku. Dve sestre su 1977. pokucale na naša vrata i ubrzo nakon toga počela sam da proučavam Bibliju s njima. Zavolela sam Bibliju i sprijateljila se sa Svedocima. Moj otac se razboleo 1985. i otišla sam s mužem u Lenjingrad (sada Sankt Peterburg) da bismo brinuli o njemu. Molila sam se Jehovi da mi pomogne da tamo pronađem Svedoke.

S vremenom sam i ja postala Jehovin svedok. U proteklih 12 godina služim kao opšti pionir, a Zđislav, moj suprug, služi kao sluga pomoćnik u jednoj skupštini u Sankt Peterburgu.

Iz ličnog iskustva znam da filmska industrija može da ’lukavo dovede u zabludu‘ i obmani ljude (Ef. 4:14). Dok sam igrala u onom sovjetskom filmu, nisam ni pomislila da ću 30 godina kasnije postati Jehovin svedok.

 [Okvir na 237. strani]

Prevod Novi svet na ruskom

Jehovini svedoci u Rusiji su više od jednog veka koristili različite ruske prevode Biblije. Jedan od njih je sinodski prevod. Uprkos arhaičnom jeziku i retkoj upotrebi Božjeg imena, taj prevod je pomogao hiljadama ljudi koji govore ruski da razumeju Božju nameru. Takođe je bio od pomoći i Makarijev prevod u kom se Božje ime spominje oko 3 000 puta. Ali kako je rastao broj Svedoka u Rusiji, pojavila se sve veća potreba za tačnim, jasnim i savremenim prevodom Biblije.

Vodeće telo je napravilo pripreme za izradu prevoda Novi svet na ruskom jeziku. Na tom važnom projektu se u ruskoj podružnici radilo više od jedne decenije.

Godine 2001, u Rusiji je objavljen prevod grčkog dela Svetog pisma — Novi svet. Na radost čitalaca na ruskom jeziku, 2007. godine je širom sveta objavljeno kompletno Sveto pismo — prevod Novi svet na ruskom. Izlaženje tog prevoda prvi su objavili članovi Vodećeg tela, Teodor Džeres u Sankt Peterburgu i Stiven Let u Moskvi. Usledili su ogromni aplauzi. Svi su se oduševili. „Kako jasan, razumljiv i živopisan jezik!“, napisala je jedna sestra. „Sada još više uživam dok čitam Sveto pismo.“ Mnogi su izrazili svoje cenjenje rečima poput ovih: „Kakav dragocen dar od Jehove!“ i: „Od srca smo vam zahvalni.“ Bez sumnje, objavljivanje prevoda Novi svet na ruskom jeziku značajan je događaj za sve koji govore ruski i vole istinu, bez obzira na to gde žive.

 [Okvir/Slika na stranama 244, 245]

Naši problemi su bili rešeni u jednom danu

IVAN I NATALIJA SLAVA

ROĐENI: 1966, odnosno 1969.

KRŠTENI: 1989.

NEKI PODACI: Kao pioniri, preselili su se na područje gde je bila veća potreba za objaviteljima. Ivan sada služi u ruskom Odboru podružnice.

NATALIJA i ja smo odlučili da se preselimo iz Ukrajine u Rusiju početkom 1990-ih. U Belgorodskoj oblasti živelo je više od milion i po stanovnika, ali bilo je manje od deset objavitelja. Nije bilo sumnje da je ta oblast mesto gde je „žetva velika, a radnika je malo“ (Mat. 9:37).

Tek smo se venčali i trebalo je da pronađemo posao da bismo se izdržavali. Međutim, ekonomska situacija u zemlji bila je sve lošija i mnogi su izgubili  posao. Da bi obezbedila osnovne namirnice, vlada je izdavala kupone ili bonove na radnim mestima. Budući da nismo bili zaposleni, nismo imali te kupone. Zato smo morali da kupujemo hranu u prodavnici po veoma visokim cenama. Takođe nismo mogli da pronađemo stan, pa smo morali da živimo u hotelu. Nakon što smo platili sobu za 20 dana, u našim novčanicima praktično nije ostalo ništa. Molili smo se Jehovi svaki dan da nam pomogne da pronađemo posao i jeftinije mesto za život. Sve to vreme, marljivo smo propovedali i tražili ljude koji su se zanimali za Bibliju. Osvanuo je naš poslednji dan u hotelu. Za novac koji nam je preostao kupili smo jednu kiflu i mleko. Kada smo otišli da spavamo to veče, usrdno smo se pomolili Jehovi da nam pomogne da pronađemo posao i stan jer smo ujutro morali da napustimo sobu.

Ujutro nas je probudio telefonski poziv. Na naše iznenađenje, upravnik hotela mi je rekao da me na recepciji čeka rođak. On mi je dao nešto novca, rekavši da je nedavno dobio poseban dodatak na platu i da želi da mi to pokloni. Ali to nije bilo sve. Nekoliko minuta kasnije, jedan brat nas je pozvao telefonom i rekao da nam je pronašao stan koji nije bio skup. Takođe, tog istog dana dobili smo posao da održavamo dvorište u jednom obdaništu. Naši problemi su bili rešeni u jednom danu. Imali smo nešto novca, mesto gde da živimo i posao. Nije bilo sumnje da je Jehova čuo naše molitve.

Obeležavanju Hristove smrti 1991. godine prisustvovalo je 55 osoba, a godinu dana kasnije 150. Naredne godine prisustvovale su 354 osobe. Do 2006. godine u tom gradu je bilo šest skupština a u Belgorodskoj oblasti je bilo više od 2 200 objavitelja.

 [Okvir na 250. strani]

Dešavanja na pravnom polju

U januaru 2007. naše pravo da obožavamo Boga bez uplitanja vlasti bilo je potvrđeno kada je Evropski sud za ljudska prava doneo presudu u našu korist. U njoj je stajalo da je „grupno proučavanje i razmatranje religiozne literature koje sprovode Jehovini svedoci priznati oblik obožavanja Boga i poučavanja u njihovoj religiji“.

Iako je delo Jehovinih svedoka zvanično zabranjeno u Moskvi 2004. godine, naša braća su i dalje održavala sastanke otvorene za javnost i učestvovala u delu propovedanja u najvećoj mogućoj meri. Braća su se veoma radovala što su 2007. godine mogla bez ometanja da obeleže godišnjicu Hristove smrti i da održe oblasne kongrese u skoro svim delovima Rusije.

Iako i dalje postoje zakonski problemi, naša braća hrabro nastoje da spreče incidente koje izazivaju protivnici. Na primer, Evropskom sudu je podneta nova žalba protiv policije u Ljublinu koja je prekinula Obeležavanje Hristove smrti u Moskvi 12. aprila 2006. Policija je uhapsila 14 braće i njihovom advokatu pretila nožem. Iako je niži sud delimično doneo presudu u korist naše braće, odluka je preinačena i parnica je izgubljena kada je slučaj predat višem sudu. Takođe, žalba je podneta i u julu 2007. protiv različitih vladinih službenika zbog duge i neosnovane istrage naših religioznih aktivnosti u Sankt Peterburgu.

 [Tabela/Grafikon na stranama 228-230]

ZNAČAJNI DOGAĐAJI — Rusija

1890.

1891: Zbog neustrašivog svedočenja, Semjon Kozlicki prognan u istočni deo Ruskog carstva

1904: U nemačku podružnicu pristižu pisma iz Rusije u kojima se izražava zahvalnost za biblijsku literaturu

1910.

1913: Ruska vlada priznaje delo Istraživača Biblije u Finskoj koja je tada bila deo Ruskog carstva

1923: U centralu Jehovinih svedoka pristižu mnoga pisma s molbama da se biblijska literatura šalje u Rusiju

1928: Džordž Jang podnosi molbu za registrovanje dela Istraživača Biblije u Rusiji. Vlasti odbijaju da mu produže vizu

1929: Potpisan ugovor s radio-stanicom u Talinu, u Estoniji. Emituju se biblijska predavanja koja se mogu čuti u Lenjingradu i ostalim gradovima

1930.

1939-40: Rusija anektira zapadnu Ukrajinu, Moldaviju i Baltičke republike. Hiljade Svedoka zbog toga dospevaju unutar granica Rusije

1944: Stotine Svedoka poslato u zatvore i radne logore širom Rusije

 1949: Jehovini svedoci iz Moldavije prognani u Sibir i na Daleki istok

1950.

1951: Više od 8 500 Svedoka iz zapadne Ukrajine, Belorusije, Letonije, Litvanije i Estonije prognano u Sibir

1956/57: Delegati sa 199 oblasnih kongresa širom sveta pišu sovjetskoj vladi peticiju za versku slobodu

Krajem 1950-ih: Više od 600 Svedoka potpuno izolovano u posebnim radnim logorima u Mordoviji

1965: Sovjetska vlada izdaje poseban nalog da svi koji su prognani u Sibir mogu da se presele u neko drugo mesto. Svedoci koji su bili prognani naseljavaju se širom zemlje

1970.

1989-90: Članovi Vodećeg tela prvi put se sastaju s braćom iz Rusije. Svedoci iz SSSR-a putuju u Poljsku na posebne kongrese

1990.

 1991: Jehovini svedoci zvanično priznati u Rusiji 27. marta

1992/93: U Sankt Peterburgu i u Moskvi održani međunarodni kongresi

1997: Posvećenje ruske podružnice u selu Solnečnoje u blizini Sankt Peterburga

1999: Posvećenje prve Kongresne dvorane u Rusiji, u Sankt Peterburgu

2000.

2003: Dovršeno proširenje podružnice

2007: U Rusiji postoji više od 2 100 skupština i grupa

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

Ukupan broj objavitelja u 15 zemalja bivšeg SSSR-a

360 000

300 000

240 000

180 000

120 000

60 000

40 000

20 000

1890 1910 1930 1950 1970 1990 1990 2000

[Dijagram/Mapa na 218. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Druge podružnice pomažu u dostavljanju literature širom zemlje

NEMAČKA FINSKA

↓ ↓

Solnečnoje

↓ ↓ ↓ ↓

BELORUSIJA KAZAHSTAN MOSKVA R U S I J A

JAPAN

↓

Vladivostok

↓

KAMČATKA

 [Mape na stranama 116, 117]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

 SEVERNI POLARNIK

SEVERNI LEDENI OKEAN

Severni pol

Barencovo more

Karsko more

Laptevsko more

Istočnosibirsko more

Čukotsko poluostrvo

Beringov moreuz

ŠVEDSKA

NORVEŠKA

DANSKA

KOPENHAGEN

NEMAČKA

POLJSKA

Lođ

VARŠAVA

Baltičko more

FINSKA

ESTONIJA

LETONIJA

LITVANIJA

BELORUSIJA

Brest

UKRAJINA

Lavov

MOLDAVIJA

Kaspijsko more

KAZAHSTAN

ASTANA

Kengir

UZBEKISTAN

TAŠKENT

Angren

KINA

MONGOLIJA

ULAN BATOR

KINA

Japansko more

JAPAN

TOKIO

Hokaido

Ohotsko more

Beringovo more

RUSIJA

Petrozavodsk

Sankt Peterburg

Solnečnoje

Kalinjingrad

Novgorod

Višnij Voloček

MOSKVA

Tula

Orel

Kursk

Voronjež

Vladimir

Ivanovo

Nižnji Novgorod

Siktivkar

Uhta

Pehora

Inta

Nova zemlja

Vorkuta

URAL

SIBIR

Jekaterinburg

Nebrežnije Čelni

Iževski

Saratov

Volžskij

Udarnji

Stavropolj

Pjatigorsk

Elbrus

Naljčik

Nartkala

Beslan

Vladikavkaz

KAVKAZ

Astrahanj

Volga

Tomsk

Novosibirsk

Kemerovo

Krasnojarsk

Novokuznjeck

Ust-Kan

Aktaš

Birjusinsk

Oktjabrsk

Bratsk

Vihorevka

Tulun

Centralni Hazan

Zima

Zalari

Usolje-Sibirsko

Kitoj

Angarsk

Irkutsk

Bajkalsko jezero

Kirensk

Habarovsk

Vladivostok

Korsakov

Južno-Sahalinsk

Sahalin

Jakutsk

Ojmjakon

Ust-Nera

Kamčatka

Čukotsko more

Koljima

Hajir

Noriljsk

 [Mapa na 167. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Kaspijsko jezero

Baltičko more

Barencovo more

Karsko more

SEVERNI LEDENI OKEAN

Severni pol

Laptevsko more

Istočnosibirsko more

Čukotsko more

Beringov moreuz

Ohotsko more

Japansko more

KAZAHSTAN

KINA

MONGOLIJA

MURMANSK

PSKOV

TVER

MOSKVA

BELGOROD

VORONJEŽ

ROSTOV

KABARDINO-BALKARSKA REPUBLIKA

ALANIJA

IVANOVO

NIŽEGOROD

MORDOVIJA

ULJANOVSK

VOLGOGRAD

TATARSTAN

PERM

REPUBLIKA KOMI

URAL

SIBIR

SVERDLOVSK

ČELJABINSK

KURGAN

TJUMEN

OMSK

TOMSK

NOVOSIBIRSK

ALTAJ

ALTAJSKA REPUBLIKA

KEMEROVO

REPUBLIKA HAKASIJA

KRASNOJARSK

REPUBLIKA TUVA

IRKUTSK

BURJATIJA

ČITA

REPUBLIKA SAHA

AMUR

HABAROVSK

PRIMORSKI KRAJ

SAHALIN

KAMČATKA

 [Slika na 66. strani]

Zalazak sunca nad Čukotskim poluostrvom

[Slike na 68. strani]

Znak koji na kazaškom i ruskom jeziku ukazuje na sibirsko selo Buhtarma gde je Semjon Kozlicki bio prognan

[Slike na 71. strani]

Bračni par Herkandel proveo je svoj medeni mesec u Rusiji pomažući u duhovnom pogledu onima koji govore nemački

[Slike na 74. strani]

Opunomoćenje dato Karlu Hartevu (desno) koje je izdao konzul carske Rusije u Njujorku, imalo je vladin žig

[Slika na 80. strani]

Na ovom kongresu koji je u maju 1925. održan na ruskom jeziku u Karnegiju, u Pensilvaniji, bilo je prisutno 250, a kršteno je 29 osoba

[Slika na 81. strani]

U ovom časopisu je bilo objavljeno: „Oblast Voronjež vrvi od sekti“

[Slika na 82. strani]

Džordž Jang

[Slike na 84. strani]

Aleksandr Forstman je skoro deset godina prevodio traktate, brošurice i knjige na ruski jezik

[Slika na 90. strani]

Regina i Pjotr Krivokuljski, 1997.

[Slike na 95. strani]

Olga Sevrjugina počela je da služi Jehovi zahvaljujući Pjotrovim ’kamenim pismima‘

[Slika na 100. strani]

Ivan Krilov

[Slike na 101. strani]

Prognani Svedoci su u Sibiru gradili domove

[Slika na 102. strani]

Magdalina Belošicka i njena porodica prognani su u Sibir

[Slika na 110. strani]

Viktor Gutšmit

[Slika na 115. strani]

Ala 1964. godine

[Slika na 118. strani]

Semjon Kostiljev danas

[Slika na 120. strani]

Vladislav Apanjuk je izdržao ispite vere zahvaljujući poukama iz Biblije koje je dobio od roditelja

[Slike na 121. strani]

Policija je pronašla brošuricu „Nakon Armagedona — Božji novi svet“ u kući Nadežde Višnjak

[Slika na 126. strani]

Boris Kriljcov

[Slika na 129. strani]

Viktor Gutšmit sa svojom sestrom (gore), ćerkama i suprugom Polinom, oko mesec dana pre nego što je uhapšen

[Slika na 134. strani]

Ivan Paškovski

[Slika na 136. strani]

U časopisu „Krokodil“ objavljena je fotografija literature pronađene u plastu sena

[Slika na 139. strani]

Ispod ove kuće nalazila se jedna štamparija koju je KGB otkrio 1959.

[Slika na 142. strani]

Aleksej Gaburjak pomogao je da se ujedine oni koji su se rasuli

 [Slike na 150. strani]

Štamparska oprema napravljena kod kuće

Rotaciona presa

Presa za papir

Trimer

Heftalica

[Slika na 151. strani]

Stepan Levicki, vozač tramvaja, hrabro je razgovarao sa štamparom

[Slika na 153. strani]

Grigorij Gatilov je propovedao u zatvorskoj ćeliji

[Slike na 157. strani]

Visoko cveće omogućavalo je neometano proučavanje Biblije i razgovor

[Slika na 161. strani]

„Stražarska kula“ napravljena u vidu tanke brošurice (stvarna veličina)

[Slika na 164. strani]

„Ukaz Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR-a“

[Slika na 170. strani]

Braća su skrivala „blago“ u koferima s duplim dnom ili u đonovima svojih cipela

[Slika na 173. strani]

Ivan Klimko

[Slika na 175. strani]

U kutiju za šibice moglo je stati pet ili šest primeraka „Stražarske kule“ koja je prepisivana po sistemu paukove mreže

 [Slika na stranama 184, 185]

 Tokom svih godina koje su proveli u jednom logoru u Mordoviji, nijedan od Svedoka nije propustio Spomen-svečanost

[Slika na 194. strani]

Nikolaj Guculjak je neformalno svedočio ženi upravnika logora

 [Slike na 199. strani]

Međunarodni kongresi

Delegati iz Rusije su 1989. prisustvovali na tri međunarodna kongresa u Poljskoj

Varšava

Hužov

Poznanj

[Slika na 202. strani]

Nakon zvaničnog registrovanja, sleva nadesno: Teodor Džeres, Mihail Dasevič, Dmitrij Livi, Milton Henšel, službenik ministarstva pravde, Ananij Grogulj, Aleksej Veržbicki i Vili Pol

[Slike na 205. strani]

Milton Henšel drži govor na Međunarodnom kongresu „Nosioci svetla“ na stadionu Kirov u Sankt Peterburgu, 1992.

[Slika na 206. strani]

Imanje u Solnečnoju

[Slika na 207. strani]

Aulis i Eva Lisa Bergdal su bili u prvoj grupi dobrovoljaca koji su stigli u Solnečnoje

[Slika na 208. strani]

Hanu i Eja Taninen dodeljeni su u Sankt Peterburg

[Slika na 210. strani]

Roman Skiba je sa svojom ženom Ljudmilom prešao ogromne razdaljine služeći kao oblasni nadglednik

[Slika na 220. strani]

Braća istovaruju literaturu u luci u Vladivostoku

[Slika na 224. strani]

Arno i Sonja Tingler su imali puno lepih iskustava na svojoj dodeli u Rusiji

[Slika na stranama 226, 227]

Skupštinski sastanak u šumi u blizini Sankt Peterburga, 1989.

[Slika na 238. strani]

Ruska podružnica nadgleda prevođenje literature na više od 40 jezika

[Slika na 243. strani]

Prva Škola za pionire održana u Sankt Peterburgu u junu 1996.

 [Slike na 246. strani]

Svedočenje u Rusiji

Na poljima u Permskoj oblasti i u Nartkali

Na ulicama Sankt Peterburga

Svedočenje od kuće do kuće u Jakutsku

Na pijaci u Saratovu

 [Slike na stranama 252, 253]

 Ruska podružnica

Pogled iz vazduha, stambene zgrade i okolni park

 [Slika na 254. strani]

Oblasnom kongresu u Moskvi 2006. prisustvovalo je 23 537 delegata

[Slika na 254. strani]

Stadion Lužniki