Belize

NA POLUOSTRVU Jukatan nalazi se Belize, dragulj tropskih krajeva, koji se graniči s Meksikom i Gvatemalom i izlazi na Karipsko more. U ovoj maloj državi koja se nekad zvala Britanski Honduras stopile su se različite kulture, jezici, običaji i religije, kao i nacionalne kuhinje.

Belize je sa oko 300 000 stanovnika retko naseljen u poređenju sa ostalim zemljama Srednje Amerike. U njegovim bujnim džunglama žive prekrasne ptice i zanimljive životinje uključujući i neuhvatljive jaguare. Ovde možete videti i mnoge ostatke drevne civilizacije Maja i veličanstvene planine koje krase gorostasne palme i vodopadi. Jedna fascinantna odlika ove zemlje su mnogobrojne pećine od kojih su neke povezane čistim vijugavim rekama. Barijerni koralni greben koji se proteže duž cele obale Belizea sastoji se od zadivljujućeg mnoštva korala i mnogobrojnih niskih ostrva sa belim peščanim plažama i kokosovim palmama.

RANA ISTORIJA

Aravaci i Karibi koji su migrirali iz Južne Amerike bili su prvi doseljenici u Belizeu. Vekovima pre nego što su Evropljani kročili na tlo koje su nazvali Novim svetom, Belize je smatran središtem civilizacije Maja zbog mnoštva obrednih centara i veličanstvenih hramova.

Nema mnogo podataka o ranim pokušajima Evropljana da kolonizuju Belize. Ono što je poznato jeste da Španci nisu uspeli da pokore Maje.  Britanski pirati su se 1638. godine naselili na obalu Belizea. Do sredine 17. veka osnovane su naseobine radi eksploatacije kampeševine (drveta kampeš od kog se dobijala dragocena boja).

Britanci su u ovu zemlju dovozili robove s pijaca Jamajke i iz Sjedinjenih Država, kao i direktno iz Afrike, da bi sekli kampeš i mahagoni. Premda u drvnoj industriji goniči robova obično nisu bičevali robove kao što je to bio slučaj na drugim mestima u Americi, uslovi za život bili su bedni, a bilo je i zlostavljanja. Mnogi robovi su se pobunili, izvršili samoubistvo ili pobegli i osnovali nezavisne zajednice u Belizeu. Belize je 1862. proglašen britanskom kolonijom, a 1981. stekao je nezavisnost. a

SEME ISTINE PUŠTA KOREN

Jedan od prvih Svedoka koji je došao u Belize bio je Džejms Gordon, koji se krstio na Jamajci 1918. Svedoci su tada bili poznati pod nazivom Međunarodni istraživači Biblije. Ovaj mršavi mladić blagog glasa preselio se sa Jamajke u Belize. Nastanio se u Bombi, zabačenom majanskom selu, gde se oženio i osnovao porodicu. Iako je bio daleko od suvernika, prenosio je dobru vest svojim prijateljima i komšijama.

Kako je dobra vest o Kraljevstvu doprla do ostalih delova ove britanske kolonije? Godine 1931. Frida Džonson, sitna žena koja je imala skoro 60 godina, došla je iz Sjedinjenih Država da bi propovedala na području Srednje Amerike. Putovala je  sama, ponekad na konju, i propovedala u gradovima, selima i na plantažama banana raštrkanim po obali Karipskog mora.

Kada je 1933. Frida došla u Belize Siti, iznajmila je sobicu kod gospođe Biks. Ona je čula Fridu kako čita Bibliju i peva hvalospeve svakog jutra pre nego što izađe iz kuće. Mnogi su kod Fride primetili nepokolebljivu revnost po tome što se, recimo, nije odmarala popodne, kao što radi većina ljudi u tropskim predelima. Tokom šestomesečnog boravka u Belize Sitiju, ona je izazvala zanimanje za Bibliju kod jednog pekara s Jamajke koji se zvao Tadijas Hodžison. Iako je Frida uglavnom propovedala u tom gradu, bila je i na nekim seoskim područjima, a u Bombi je razgovarala sa Džejmsom Gordonom. Ono što je Frida uradila omogućilo je onima koji su se interesovali za biblijsku istinu da se upoznaju i počnu da se sastaju.

JOŠ NEKI PRIHVATAJU ISTINU

Iako je u to vreme bilo veoma teško komunicirati na daljinu, Džejms i Tadijas su održavali kontakt dok su propovedali svako na svom području. Već 1934. godine Tadijas je pisao centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu s molbom da mu pošalju fonograf i snimke biblijskih govora.

Subotom uveče Tadijas je puštao snimke govora ispred zgrade Vrhovnog suda, u malom parku u kom su vojnici imali svoje vežbe. Taj park koji su ljudi zvali „Bojno polje“ postao je upravo to. Na jednoj strani parka Tadijas je puštao govore brata Raterforda, a na drugoj strani je svirao orkestar Vojske spasa uz bučnu pratnju velikog bubnja koji je svirao  Bomont Bouman. Međutim, ubrzo je Bomont prihvatio dobru vest o Kraljevstvu i pridružio se Tadijasu na suprotnoj strani ovog bojnog polja. „Zahvalan sam mom Bogu Jehovi“, rekao je Bomont, „što me je podstakao da ostavim taj bubanj!“

Još jedno dobro mesto gde se moglo propovedati većem broju ljudi bio je mali prostor ispred pijace poznat kao Park mazgi gde su se vezivale mazge koje su vukle kola za prevoz robe po gradu i okolini. Tamo su ljudi često mogli čuti Tadijasa, visokog i stasitog crnca koji je bio poznat kao veoma energičan govornik. Uprkos tome što su hrišćanske crkve u Belizeu imale snažan uticaj na ljude koji su cenili Bibliju, mnogi istinoljubivi ljudi su prihvatili dobru vest. Među njima su bili Džejms Hajat i Artur Randal, obojica s Jamajke.

Tadijas je počeo da održava sastanke u svojoj pekari koja se nalazila u severnom delu Belize Sitija. Da bi bilo mesta morao je da skloni u stranu pult za prodaju i da preko stolica stavi daske kako bi napravio jednostavne klupe. U južnom delu grada sastanci su održavani u domu Kore Braun. Nora Fajad se priseća da se dok je ona još bila mala jedna grupa Svedoka iz njenog kraja sastajala u dvorištu njihovog prvog komšije Artura Randala.

REVNO PROPOVEDANJE DONOSI REZULTATE

Mnogi od tih prvih Svedoka u Belizeu bili su poznati po tome što su neumorno propovedali. Primera radi, iako je bio slep Džejms (Džimzi) Dženkins je išao po celom Belize Sitiju pomažući se štapom. Moli Tilet kaže da ga je još izdaleka mogla čuti kako propoveda na pijaci. Džejms je ostao  upamćen i po tome što je pomno pratio program na sastancima. Blago bi se nagnuo napred oslanjajući se na štap kako mu nijedna reč ne bi promakla. Naučio je napamet mnoge biblijske stihove i citirao ih u službi propovedanja.

U međuvremenu, Džejms Gordon je u selima u okolini Bombe postao poznat po tome što je propovedao svakome koga bi sreo, u jednoj ruci noseći biblijsku literaturu u koferu od mahagonija, a u drugoj fonograf. Svake nedelje u praskozorje veslao je uzvodno u svom kanuu od izdubljenog debla, a zatim je kilometrima pešačio dok je propovedao. U sumrak se stazom pored reke umoran vraćao kući. Posle večere je proučavao Bibliju sa svoje šestoro dece dok mu knjiga ne bi ispala iz ruke koliko je bio umoran.

U to vreme žena brata Gordona još uvek nije bila Svedok. Čak mu je jednom dok nije bio kod kuće spalila veći deo biblijske literature. Kad se Džejms vratio i video šta je uradila, nije planuo na nju već joj je samo ozbiljno rekao: „Da to više nikad nisi uradila!“ Njegova deca su bila zadivljena što je pokazao takvo samosavladavanje jer su znala koliki je to gubitak bio za njega.

JEHOVIN DUH IH JE PRIVUKAO

Jednog nedeljnog prepodneva Džejms je propovedao jednoj revnoj anglikanki, Derin Lajtbern, i ona je uzela knjigu Harfa Božja. Nije čula baš sve što joj je rekao ovaj čovek blagog glasa, ali je želela da sazna o čemu se radi. Posle toga, dok je bila kod svoje tetke Alfonsine Robato u Belize Sitiju, jedan čovek je zastao kod kapije i pitao da li sme da uđe u dvorište.

 „Izgleda baš kao čovek koji mi je doneo onu lepu knjigu o kojoj sam ti pričala“, rekla je Derin svojoj tetki.

Ispostavilo se da to nije bio Džejms Gordon, već Džejms Hajat. Pustio im je govore preko fonografa i Alfonsini dao knjigu Harfa Božja. Iako su Alfonsina i njena sestra Oktabel Flauers bile veoma angažovane u politici, tragale su za istinom. Ono što je Alfonsina čula tog dana podstaklo ju je da kaže svojoj sestri: „Zamisli, bio je jedan čovek koji je pričao o Božjem Kraljevstvu. Mislim da je to ono što smo tražile!“ Oktabel je odlučila da bude tamo kada on ponovo dođe. Sve tri, Alfonsina, Oktabel i Derin, prihvatile su istinu i krstile se 1941.

Kada je kratko pre toga Alfonsinina i Oktabelina majka umrla, Ejmibel Alen, njihova mlađa sestra, molila se da i ona umre da bi bila na nebu sa svojom majkom. Oktabel je pozvala Ejmibel da čuje govor „Gde su mrtvi?“. Ejmibel se odazvala i od tada je redovno dolazila na sastanke.

„Tim ljudima je bilo dovoljno da samo pročitaju nešto od literature i dođu na sastanak i Jehovin  duh bi ih privukao“, kaže Derinina ćerka Olga Najt. „Bili su toliko oduševljeni istinom da su ubrzo počeli da govore drugima o onome što su saznali.“

Primera radi, Olgin otac Herman Lajtbern prihvatio je istinu kada je pročitao knjigu Deca dok je ležao u bolnici. Bio je toliko oduševljen onim što je saznao da je svakog petka iznajmljivao kamion i vozio grupicu objavitelja u obližnja sela da tamo svedoče. Takođe je mnogo propovedao na seoskom području Blek Krika, gde je imao farmu.

„Moji roditelji su propovedali blizu reke Belize“, seća se Olga, „i ljudi bi uveče dolazili s fenjerima da ih slušaju.“ Kada smo tokom raspusta bili na farmi, svakog jutra bismo moji roditelji, moja tetka Ejmibel, njena ćerka Moli Tilet i ja uzjahali očeve konje i jedni iza drugih išli stazom do prirodnog rezervata Krivo drvo. Tamo smo proučavali Bibliju sa zainteresovanim osobama dok su konji pasli. Tako su neke od porodica iz tog kraja upoznale istinu.

Prva grupa objavitelja krštena je 1941. godine u Belize Sitiju, u vodama Karipskog mora.  Među njima je bio i Džordž Longsvort koji je bio pionir od te godine sve do 1967. kada je umro u 87. godini života. Mnogo je propovedao u unutrašnjosti gde se ranije nije propovedalo, a do gradova i sela je stizao jašući na konju. To što je Džordž uvek bio revan za službu i što je redovno dolazio na sastanke pozitivno je delovalo na nove. Jehova je na moćan način koristio ove revne i verne sluge da bi ljude koji vole istinu privukao u svoju organizaciju.

STIŽU PRVI MISIONARI

U Belize su 5. oktobra 1945. godine stigli Elmer Ajrig i Čarls Hejen, misionari iz prvog razreda biblijske škole Galad. Međutim samo jedan dan pre toga uragan je pogodio područje koje se nalazi 160 kilometara južno od Belize Sitija. Pod vodom je bilo 16 kilometara puta koji je povezivao aerodrom s gradom, pa su misionare prevezli veliki vojni kamioni. Tadijas Hodžison je u vodu ispred svoje kuće stavio betonske blokove i drvene kutije da se misionari ne bi pokvasili kada budu ulazili u kuću.

 Braća u Belizeu su jedva čekala da prvi misionari dođu. Džejms Gordon, Leon Rekenja i Rafael Medina su došli sa severa zemlje da bi upoznali nove misionare, što u to vreme nije bilo nimalo lako! „Tada nije bilo autoputa koji bi povezivao sever zemlje s Belize Sitijem“, kaže Rafaelov unuk Ismael Medina. „Bilo je samo pikadosa, izrovanih puteva za teretna kola koja su vukle mazge. Duž puta nije bilo kuća, tako da bi prespavali gde god bi ih noć zatekla, iako je bilo zmija. Kada su ova tri brata upoznala misionare i dobila smernice i literaturu, vratila su se kući, takođe peške. Za to im je trebalo nekoliko dana.“

Misionari su na krajnje neobičan način predstavljeni javnosti u Parku mazgi. Džejms Hajat je počeo program oštro kritikujući sveštenstvo zato što naučava lažne doktrine, na šta su neki posmatrači burno reagovali i počeli da psuju. Na kraju govora, iznenada je upro prstom u dva nova misionara i rekao: „Predajem vam ovu dvojicu!“ To je bilo otprilike sve što su ljudi tada saznali o dvojici misionara!

Nema sumnje da su ta braća veoma volela Jehovu i biblijsku istinu i da su isto tako snažno mrzela lažna religiozna učenja. Bilo je jasno i to da su misionari imali dragoceno iskustvo koje bi revnim objaviteljima pomoglo da budu delotvorniji u službi.

Ova dva misionara su počela da služe u Belize Sitiju koji je u to vreme imao oko 26 700 stanovnika. Grad je bio podignut na nasutoj zemlji i kamenju i bio je izdignut samo tridesetak centimetara iznad nivoa mora, a kanalizacija je bila loša.  Pored toga klima je topla i vlažna. U kućama nije bilo vode, ali skoro svako dvorište je imalo veliku drvenu bačvu u koju bi se, za vreme kišnih sezona, skupljala kišnica. Međutim, ponekad su padale obilne i jake kiše kao što je bilo 1931. kada je uragan potpuno uništio grad i odneo više od 2 000 ljudskih života.

NAPREDAK UPRKOS SMETNJAMA

Iako delo Jehovinih svedoka u Belizeu nikad nije bilo zabranjeno, vlada je tokom Drugog svetskog rata na neko vreme stavila zabranu na naše publikacije. Ali nešto pre nego što su došli misionari, ova ograničenja su ukinuta.

Pa ipak, u izveštaju o dvojici misionara u Belizeu, u Stražarskoj kuli od 15. jula 1946. stajalo je sledeće: „U unutrašnjosti zemlje, jedan rimokatolički sveštenik još uvek pokušava da izdejstvuje zabranu literature koja stiže poštom. Rimokatoličkom sveštenstvu smeta što su ta dvojica misionara Jehovinih svedoka u Belizeu; a jedan irsko-američki sveštenik... razbesneo se što ih je britanska kolonijalna vlast pustila u zemlju... Dvojica [misionara] su podsetila sveštenika da je i sam tvrdio da je Amerikanac i kada su mu rekli da statistički podaci o američkim zatvorima pokazuju da Rimokatolička crkva ne poboljšava moral Amerikanaca, posramljen je brže-bolje otišao.“

Prvi tačan izveštaj o broju objavitelja u Belizeu potiče iz 1944. kada je sedam objavitelja izvestilo svoju službu. Da bi efikasnije prenosili dobru vest, objavitelji su u službi od vrata do vrata počeli da koriste kartice za svedočenje. Za godinu  dana od dolaska misionara broj objavitelja je porastao na 16.

Braća iz svetske centrale Natan Nor i Frederik Franc došli su u zemlju i osnovali podružnicu Jehovinih svedoka. Brat Nor je održao predavanje o organizaciji objašnjavajući zašto je važno da se daje izveštaj o službi propovedanja na formularima predviđenim za to. Brat Franc je podstakao braću da budu milosrdni prema ljudima tako što će i dalje propovedati dobru vest o Kraljevstvu. Kasnije u toku te sedmice brat Nor je objasnio prisutnima kojih je bilo 102, među kojima je bilo mnogo zainteresovanih, zašto treba da budu povezani s Jehovinim narodom. Podstakao ih je da redovno proučavaju Bibliju sa Svedocima.

Te iste godine stigli su Čarls i Eni Rut Pariš i Kordis i Mildred Sorel. Posle njih su 1948. stigli Truman Brubeker i Čarls i Florens Homolka. Braća su se mnogo obradovala njihovom dolasku, jer je bilo još mnogo posla.

PUNE RUKE POSLA

„U to vreme je postojala samo jedna mala skupština“, napisao je Elmer Ajrig, „a u unutrašnjosti nije bilo nijedne. Na tim područjima sam provodio i po nekoliko nedelja sejući seme istine tako što sam uručivao knjige, uspostavljao  pretplate i držao govore.“ Tokom te prve godine Čarls Hejen je putovao kamionom do Orindž Voka, gde je propovedao i podsticao braću da redovno održavaju sastanke.

Do gradova na jugu moglo se doći samo brodićem. Tako su Elmer i Čarls putovali brodićem koji se zvao Heron H do priobalnih gradova Stan Krika (sada Dangriga) i Punta Gorde, gde su živeli pripadnici naroda Garifi, da bi tamo počeli da propovedaju. U to vreme se do Punta Gorde moglo stići samo brodićem koji je od Belize Sitija putovao 30 sati. Elmer je tamo otputovao, a zatim održao javno predavanje pred dvadesetak ljudi u holu hotela u kom je odseo.

Olga Najt se seća kako je Elmer zajedno s njenom porodicom išao do udaljenog sela u rezervatu Krivo drvo, gde je njen otac vodio sastanke duž reke oivičene drvećem. Braća su cenila misionare jer su bili vredni i ponizni.

Do 1948. bilo je u proseku 38 objavitelja, i van Belize Sitija osnovane su četiri nove skupštine. Ove male skupštine sastojale su se od šačice objavitelja iz seoskih područja, kao što su porodica  Lajtbern u Blek Kriku, porodica Gordon u Bombi, porodice Hjum i Aldana u Santani i braća Rekenja i Medina u Orindž Voku. Misionari i specijalni pioniri usredsredili su se na Belize Siti kao što im je i bilo savetovano. Jehova je blagoslovio njihov trud i broj Jehovinih slugu je stalno rastao.

Kada je Brat Nor sledeći put došao u decembru 1949. bilo je to ohrabrenje u pravi čas. Jedno veče je proveo u misionarskom domu pričajući o izazovima na koje nailaze misionari. Mnogi novi objavitelji su želeli da služe Jehovi, ali nisu razumeli da treba da mu se predaju i to simbolizuju krštenjem. Brat Nor je podsetio misionare da treba da budu strpljivi i istrajni i da vole ljude. Takođe ih je podsetio da su već postigli odlične rezultate.

ZABRANJEN ULAZAK NOVIM MISIONARIMA

Do 1957. braća su primetila da vlasti pomno prate aktivnosti Jehovinih svedoka u Belizeu. Na primer, prilikom projekcije jednog od filmova Zajednice u Orindž Voku, jedan policajac je pitao braću iz podružnice kada su došli u selo i kada će otići. On je rekao da ih to pita jer treba da podnese izveštaj šefu policije i da je na nedavno održanom kongresu bio jedan policajac u civilu radi sličnog izveštaja.

Između 1951. i 1957. još deset misionara je dobilo dozvolu da uđe u zemlju. Ali onda su u junu 1957. godine braća iznenada dobila pismo iz policije i odeljenja za strance, u kom je pisalo: „Vlada Britanskog Hondurasa [sada Belize] donela je odluku da  više nijednom slugi vaše Zajednice ne dozvoli ulazak u Britanski Honduras iz prekomorskih zemalja, što odmah stupa na snagu.“ Molba braće da se sastanu s guvernerom radi obrazloženja ove odluke bila je odbijena.

Iako je i nekim drugim verskim zajednicama bio zabranjen dolazak novih misionara, bilo im je dozvoljeno da umesto jednih misionara dođu drugi. Ta mogućnost je bila uskraćena Jehovinim svedocima kada je trebalo da umesto dvojice misionara dođu drugi. Braća su se 1960. pismenim putem obratila vlastima u Belizeu i u Londonu naglašavajući da ne traže ulazak novih misionara, već samo zamenu onih koji su morali da odu.

Odgovor je bio štur i glasio je: „Generalni guverner je doneo čvrstu odluku da više nijednom misionaru Jehovinih svedoka ne dozvoli ulazak u Britanski Honduras.“

Kada su braća zatražila razgovor, dobila su sledeći odgovor: „Generalni guverner je 1957. godine doneo čvrstu odluku da više nijednom misionaru vaše Zajednice ne dozvoli ulazak u Britanski Honduras, i uzimajući to u obzir, Njegova ekselencija smatra da ne bi bilo ni od kakve koristi da se sastane s vama tim povodom.“ Izgledalo je da braća ne mogu ništa da promene.

Konačno je u oktobru 1961, nakon skoro pet godina ulaganja žalbi, u podružnicu stiglo pismo iz sekretarijata u Belizeu u kom je pisalo: „Obaveštavam vas da je vlada Britanskog Hondurasa razmotrila vaše najskorije žalbe i odlučila da, za sada, dozvoli misionarima ulazak u zemlju, ali samo u  svojstvu zamene misionara koji su već ovde.“ Tako su 1962. Martin i Alis Tompson s Jamajke dobili dozvolu da uđu u zemlju kao misionari.

DELO NAPREDUJE UPRKOS PREPREKAMA

Bilo je očigledno da su verski protivnici pokušavali da uspore naše delo, ali da li su u tome uspeli? Prema izveštaju za službenu 1957. godinu u sedam skupština je bilo ukupno 176 objavitelja. U to vreme je Belize imao 75 000 stanovnika, što znači da je u proseku na svakog objavitelja dolazilo 400 stanovnika. Službene 1961. godine bilo je 236 objavitelja, što je bio porast od 34 posto, tako da je na jednog objavitelja dolazilo 383 stanovnika. Obistinilo se ono što je Jehova obećao svom narodu: „Nikakvo oružje načinjeno protiv tebe neće biti uspešno, i svaki jezik koji se na sudu podigne na tebe proglasićeš zlim“ (Isa. 54:17). Delo propovedanja je i dalje napredovalo.

Mnogi parovi koji su proučavali Bibliju živeli su nevenčano, a neki su menjali partnere. Ali čim su saznali za Jehovina visoka merila, mnogi su se zakonski venčali, što je podrazumevalo i velike troškove. Neki od njih su imali i više od 80 godina!

POTREBNA JE DVORANA KRALJEVSTVA

U decembru 1949. braća su unapred platila zakup Liberti Hola u Belize Sitiju, gde je u januaru 1950. godine trebalo da se održe četiri posebna predavanja. Dan pre poslednjeg govora na radiju je emitovano obaveštenje da će se narednog dana u toj dvorani održati pogrebni govor za jednu uglednu ličnost. Iako su se braća nekoliko puta žalila  vlasnicima dvorane, posebno predavanje prekinula je grupa ljudi koja je ušla u dvoranu i bučno počela s pripremama. Na kraju su braća morala da pozovu policiju. Braći je očigledno trebala Dvorana Kraljevstva. Dvorane koje su mogli da iznajme koristile su se kao klubovi i plesne dvorane, a iznajmljivanje je bilo skupo.

„U nedelju uveče na razmatranju Stražarske kule bilo je 174 prisutnih“, rekao je Donald Snajder koji je tada bio nadglednik podružnice. „U dvorani nije bilo dovoljno sedišta za toliko ljudi, pa su mnogi morali da stoje. U njoj je bilo jako vruće jer je bila prepuna.“ Podružnica i misionarski dom su nekoliko puta bili premeštani na iznajmljene lokacije.

U septembru 1958. počela je izgradnja jednospratnog objekta. U prizemlju su se nalazile prostorije podružnice i misionarski dom, dok je dvorana za sastanke zauzimala ceo sprat. Izgradnja je završena 1959. i skupština u Belize Sitiju napokon je imala svoju Dvoranu Kraljevstva.

PORAST NA ŠPANSKOM GOVORNOM PODRUČJU

Jehovin narod u Belizeu je doživeo izuzetan porast na španskom govornom području. Još 1949. u Belizeu je bilo područja na kojima su ljudi govorili španski, ali niko od misionara nije znao taj jezik. Međutim, kasnije su poslata neka braća koja znaju španski. Jedan od njih bio je Lesli Pičer koji je stigao 1955. Bio je poslat u Benke Vieho, grad u kom se govori španski, koji se nalazi na zapadu Belizea, blizu granice s Gvatemalom. Kad je stigao, neki su ga očekivali. Kako to?

 Oko godinu dana pre toga u gradu San Benitu, još zapadnije, u Gvatemali, Natalija Kontreras je upoznala istinu i krstila se. Prešla je granicu i došla u Belize da bi svedočila rođacima u Benke Viehu. Na jednog od njih, Servilijana Kontrerasa, posebno je uticalo ono što mu je Natalija na temelju Biblije objasnila o obožavanju idola, i on je prihvatio istinu. Bio je veran Jehovi sve dok nije umro 1998. kada je imao 101 godinu. Mnoga njegova deca i unučad postali su Svedoci. U to doba područje za propovedanje te male grupe objavitelja u Benke Viehu prostiralo se sve do grada Melčor de Menkosa u susednoj Gvatemali, gde su održavali sastanke. Na kraju je formirana skupština u Melčor de Menkosu, a skupština u Benke Viehu je i danas poznata po revnosti.

Još od 1956. godine delovi programa oblasnog kongresa i pokrajinskih sastanaka iznosili su se na španskom jeziku. Ali tek je u februaru 1968. celokupan pokrajinski sastanak održan na španskom u Dvorani Kraljevstva u Orindž Voku. Bilo je 85 prisutnih, a 4 se krstilo.

 Marselo Domingez i Rafael Medina koji su govorili španski, zajedno s nekim Svedocima sa španskog govornog područja, među kojima su bili Dionisio i Katalina Tek, redovno su išli na sastanke i kongrese na engleskom, iako nisu dobro znali taj jezik. Tek u oktobru 1964. godine u Orindž Voku je osnovana skupština na španskom sa 20 objavitelja koja je sarađivala sa engleskom skupštinom.

Tokom 1980-ih i u susednom El Salvadoru i u Gvatemali besneo je građanski rat zbog čega su mnogi prebegli u Belize. Među njima je bilo i nekoliko porodica Svedoka sa španskog govornog područja, a neki od njih su bili starešine, sluge pomoćnici i pioniri. Oni, kao i neki misionari koji su znali španski, doprineli su napretku dela na španskom govornom području.

„PRAVI HRIŠĆANI PROPOVEDAJU OD VRATA DO VRATA“

Jednog dana dve nepoznate žene su pokucale na vrata Margarite Salazar u Orindž Voku i pitale je: „Da li poznajete Margaritu Salazar koja je Jehovin svedok?“ To su bile Teofila Maj koja je tada imala 23 godine i njena majka iz Ogust Pajn Ridža, jednog sela koje se nalazi 34 kilometra južno od Orindž Voka. Zašto su tražile Margaritu?

„Otprilike godinu dana pre toga“, kaže Teofila, „razboleo mi se devetomesečni sinčić. Zato sam ga odnela u selo Botes da ga posvetim devici Santa Klari. Putovala sam kamionom i sedela do vozača koji je bio iz mog kraja. Počeo je da mi svedoči. Kada je saznao zašto nosim bebu u Botes, rekao mi je da Biblija ne odobrava obožavanje idola. To me je  veoma zaintrigiralo. S vremenom mi je ispričao mnogo toga iz Biblije što je saznao od Jehovinih svedoka.

„Jednom prilikom dok smo putovali“, kaže Teofila, „taj vozač mi je rekao da pravi hrišćani propovedaju od vrata do vrata. Spomenuo je da to rade Jehovini svedoci i da tada čitaju ljudima stihove kao što su Sofonija 1:14 i 2:2, 3. Zato sam držeći  sinčića za ruku i noseći bebu u naručju išla od vrata do vrata u Ogust Pajn Ridžu i čitala te stihove mojim komšijama. Kasnije mi je taj čovek predložio da ako stvarno hoću da saznam istinu treba da proučavam Bibliju s Jehovinim svedocima. Rekao mi je za porodicu Salazar i gde u Orindž Voku mogu da ih nađem. Pošto nikad nisam bila u Orindž Voku, otišla sam s majkom da ih potražim.

Margarita se seća tog jutra kada su Teofila i njena majka prvi put došle kod nje. Ona kaže: „Postavile su mi mnoga pitanja u vezi s Biblijom i dugo smo razgovarale. Želele su da znaju da li je tačno da Jehovini svedoci pomažu ljudima da razumeju Bibliju, ma koliko daleko morali da putuju da bi došli do njih. Rekla sam im da jeste i obećala sam da ćemo dolaziti u njihovo selo svake druge sedmice da bismo proučavali Bibliju s njima.“

Kada su Margarita i njen muž Ramon došli u Ogust Pajn Ridž, Teofila je okupila šestoro svojih rođaka da bi proučavali Bibliju. Posle toga su pioniri iz Orindž Voka redovno putovali sa Salazarovima 34 kilometra, uskim, neasfaltiranim i neravnim putem da bi propovedali u tom selu dok su Teofila i njena porodica imali biblijski studij. Ejmibel Alen bi često prenoćila u selu da bi tamo proučavala Bibliju s ljudima. Teofila se krstila 1972, posle pet meseci proučavanja. U Ogust Pajn Ridžu je 1980. osnovana skupština, a tokom godina je 37 članova Teofiline porodice prihvatilo istinu.

 PROPOVEDANJE U DIVLJINI JE URODILO PLODOM

Premda se u Belize Sitiju i drugim većim gradovima u Belizeu temeljno propovedalo, seoska područja se nisu redovno obrađivala. Prvi misionari su brodićem išli do gradova na jugu zemlje, a kasnije je izgrađen put koji je povezivao južne oblasti, Stan Krik i Toledo, s drugim delovima zemlje. Onda je počev od 1971. podružnica jednom godišnje organizovala odlaske u udaljena područja u divljini da bi dobru vest čule i Mopan i Kekči Maje u kišnim šumama Belizea.

Koristeći iznajmljena vozila i kanue od izdubljenog debla, braća i sestre su uspevali da stignu do sela i gradova od Dangrige pa sve do Punta Gorde i Baranka na jugu, koji se nalazi blizu granice s Gvatemalom. Nekada bi braća za prevoz koristila kamionet i još dva do četiri motocikla. Svake noći bi se zaustavili u drugom selu. Tokom dana većina je propovedala u selu, dok su oni koji su došli motociklom išli po dvoje do zabačenih farmi.

U oblasti Punta Gorde braća su s rancem na leđima pešačila od sela do sela. Pre nego što bi propovedali seljanima, obično su morali da razgovaraju sa alkaldeom (poglavicom) u kabildu, gde su se sastajale seoske starešine.

Rajner Tompson, koji je u to vreme bio misionar, kaže: „Braća su u jedno selo stigla baš kad su se ljudi okupili u kabildu da se dogovore oko berbe kukuruza. Kad su završili, zamolili su braću da im otpevaju jednu pesmu Kraljevstva. Braća su bila umorna i gladna i nisu imala pesmaricu.“ Brat Tompson još kaže: „Zapevali su od sveg srca na oduševljenje tih ljudi.“ S vremenom je osnovana skupština u Mango  Kriku, a kasnije i u San Antoniju, jednom od najvećih majanskih sela.

„Ponekad smo do narednog sela pešačili noću da bismo uspeli da ostvarimo svoje planove“, kaže Santijago Sosa. „Naučili smo da je dobro da hodamo jedan iza drugog sredinom puta, a ne s kraja, jer je u žbunju pored puta bilo zmija. Naučili smo i da iz jedne biljke pijemo vodu kada bi nam je ponestalo.“

Ponekad bi se podelili u grupe od po dvoje ili četvoro da bi propovedali u različitim delovima sela. Uveče bi se opet svi okupili. Dva objavitelja bi ostala da spreme nešto za jelo. „To je nekad bila prava katastrofa“, smejući se kaže Santijago, „jer neki baš i nisu znali da kuvaju. Kad sam jednom pogledao šta imamo za jelo zapitao sam se: ’Šta li je ovo?‘ Onaj ko ga je spremio rekao je: ’Ne znam, ali je za jelo.‘ Ako ni on ne zna šta je, mislili smo da je bolje da ga prvo proba jedan mršavi pas lutalica. Ali čak ni izgladneli pas nije hteo to da jede!“

NEKI IZ KEKČI NARODA PRIHVATAJU ISTINU

Rodolfo Kokom i njegova žena Ofelija preselili su se iz Korozala u Krike Sarko, zabačeno selo Kekči naroda na jugu zemlje. Ofelija je odrasla u tom selu u koje su Svedoci dolazili samo jednom godišnje. Kad joj je bilo oko 14 godina, ispod jednog drveta pomorandže našla je knjigu Istina koja vodi do večnog života i počela da je čita. Želela je da o tome sazna više ali se to desilo tek kad se udala i preselila u Korozal. Tamo su ona i njen muž Rodolfo proučavali Bibliju sa specijalnim pionirima, Marsijalom i Manuelom Kej.

Kad se bračni par Kokom 1981. preselio u Krike Sarko, hteli su da opet stupe u kontakt sa Svedocima,  pa je Rodolfo otišao u Punta Gordu da ih potraži, što je podrazumevalo najmanje šest sati pešačenja i plovidbe rekom i morem. U Punta Gordi je upoznao jednog pionira, Donalda Nibrudžija, i dogovorili su se da proučava s njima putem pisama. Ali postojao je jedan problem. U Krike Sarku nije bilo pošte.

Donald kaže: „U pošti u Punta Gordi sam pitao kako da pošaljem pismo u Krike Sarko i rekli su mi da sveštenik ide tamo jednom nedeljno.“ Tako je skoro šest meseci sveštenik nosio pisma ne znajući da zapravo služi kao kurir Jehovinih svedoka.

„Kad je sveštenik saznao šta nosi“, kaže Donald, „baš se naljutio i više nije hteo da nosi naša pisma“.

Tokom tih meseci Donald je nekoliko puta dolazio u Krike Sarko da proučava s bračnim parom Kokom. Kada su sledeći put braća organizovano došla u to selo, Rodolfo je krenuo u službu propovedanja. Donald još kaže: „Poveli smo ga sa sobom i četiri dana propovedali u nekoliko sela. To druženje s braćom stvarno mu je pomoglo da napreduje.“

„Ofelija i ja smo sami propovedali u našem selu“, kaže Rodolfo. „Ljudi s kojima sam proučavao  suočili su se s većim protivljenjem nego mi. Nekima su bili uskraćivani lekovi, hrana i odeća što su se delili u selu. Moja tašta se takođe veoma protivila onome što smo radili. Ofelija i ja smo shvatili da u Krike Sarku nećemo moći duhovno da napredujemo. Bili su nam potrebni sastanci. Zato smo se preselili u Punta Gordu i nastavili da proučavamo. Tamo smo duhovno napredovali i krstili se 1985. godine.“ Danas bračni par Kokom pripada skupštini u Lejdivilu u kojoj je Rodolfo sluga pomoćnik.

PUTOVANJA MOREM DONOSE DOBAR DUHOVNI ULOV

Svake godine su bila organizovana putovanja morem da bi se propovedalo ljudima koji žive na ostrvima i u selima duž obale. U to vreme se kopnenim putem nije moglo doći do sela kao što su Hopkins, Sejn Bajt, Plasensija i Punta Negra, kao ni do Monki River Tauna. Polito Bevans je svoj brodić kojim je išao u lov na jastoge, van sezone koristio da povede dvojicu pionira i dvojicu misionara na dvonedeljno  putovanje od severa ka jugu, zaustavljajući se u svakom mestu duž puta.

Donald Nibrudži koji je često išao na takva godišnja putovanja rado se seća vremena kada su od Ambronsija Hernandeza pozajmili brodić. Posle toga je Ambronsio, kojeg su od milja zvali Bočo, počeo da proučava Bibliju.

„Naredne godine nas četvoro smo planirali dvonedeljnu plovidbu duž obale“, kaže Donald, „ali Bočo je već bio prodao svoj brodić. Predložio je da idemo s jednim drugim ribarom koji je bio voljan da povede nas, svog kolegu i Boča. Tako smo nas četvorica specijalnih pionira i ta tri ribara krenuli na put. Tokom tog putovanja Bočo je krenuo u službu propovedanja. U Plasensiji je bilo usidreno mnogo brodića, pa smo propovedali od brodića do brodića. Dva ribara koji nisu bili naša braća, bili su vrlo fini prema nama tokom te dve nedelje. Jednom su kupili pile i na malom petrolejskom šporetu spremili večeru koja nas je čekala kad smo se vratili nakon što smo celi dan propovedali u jednom selu.“ Do sledećeg ovakvog putovanja naredne godine, Bočo se krstio. On već 18 godina služi kao starešina u Belize Sitiju.

NEDODELJENA PODRUČJA DONOSE PLOD

Oblast Toledo, u južnom delu Belizea, jeste brdovito područje sa gustim kišnim šumama prošarano selima Mopan i Kekči Maja koji žive u kućama sa slamnatim krovom i zemljanim podom. Tamo ljudi uglavnom teško žive jer obrađuju zemlju običnim motikama. Tokom sušnih perioda moraju da nose vodu da bi zalili njive s kukuruzom, pasuljem i kakaom. Mnoge žene se bave tradicionalnim Kekči  vezom i prave korpice koje se kao suveniri prodaju širom zemlje. Sve više mladih napušta selo i odlazi u grad radi školovanja ili posla.

Frenk i Alis Kardoza su 1995. bili pozvani da služe u oblasti Toledo kao privremeni specijalni pioniri tokom aprila i maja kada se delila Vest Kraljevstva br. 34 „Zašto je život tako pun problema?“. Frenk kaže: „Išao sam na jedno od godišnjih putovanja kada smo propovedali u tom kraju, i uvideo sam da bi se Majama više moglo pomoći kad bi se neko preselio u to područje. Braća iz podružnice su mi predložila da iznajmim neko mesto gde bismo stanovali, da oformim grupu za proučavanje Biblije i iznesem posebno predavanje u San Antoniju. Trebalo je da tamo i u još osam sela delimo Vest Kraljevstva.

Bračni par Kardoza je u iznajmljenoj sobi u podrumu jednom nedeljno vodio biblijski studij s jednom grupom ljudi i u roku od nekoliko nedelja prisustvovale su tri-četiri porodice. Ovi zainteresovani ljudi su krenuli s bračnim parom Kardoza na jednočasovni put u starom kamionetu po izrovanom prašnjavom putu do Punta Gorde, da bi prisustvovali Teokratskoj školi propovedanja i Poučavanju za hrišćansku službu. Tog prvog meseca Frenk je imao posebno predavanje u San Antoniju. Hesus Ič, jedan od onih koji su došli prvi put, pomno je pratio predavanje. Budući da je bio nazaren, na njega je posebno snažan utisak ostavilo saznanje da je učenje o paklu paganskog porekla, i da pakao koji se spominje u Bibliji u stvari označava simbolično mesto gde počivaju umrli. Posle sastanka je pozvao Frenka na stranu i zasuo ga pitanjima o toj temi. Tako je  počeo da proučava Bibliju i krstio se godinu dana kasnije.

Kad su prošla dva meseca tokom kojih su služili kao privremeni specijalni pioniri, bračni par Kardoza je morao da donese važnu odluku. Frenk kaže: „Započeli smo mnogo biblijskih studija, više nego što smo mogli da vodimo. Srce i savest nam prosto nisu dali da se vratimo u naš udobni dom u Lejdivilu. Ako bismo ostali u San Antoniju i umesto podruma iznajmili gornji sprat kuće, imali bismo bolje uslove za život. Mogao bih da napravim neki mali lavabo, zatim oluk kako bismo mogli da skupljamo kišnicu, a s vremenom bih možda uspeo da uvedem vodu u kupatilo i sprovedem struju. Molili smo se Jehovi za to i bili smo sigurni da bi uz njegov blagoslov na ovom području mogla biti osnovana skupština. Onda smo pisali podružnici i javili im da smo voljni da ostanemo u San Antoniju kao opšti pioniri.

Ubrzo je bilo očigledno da je Jehova blagoslovio odluku ovog bračnog para. U novembru, za samo šest meseci, održano je prvo Javno predavanje u toj iznajmljenoj kući. A u aprilu sledeće godine počeli su da održavaju Teokratsku školu propovedanja i Poučavanje za hrišćansku službu. Za ovu grupu je bilo pravo olakšanje što više nisu morali da svake sedmice putuju na sastanke 65 kilometara do Punta Gorde.

’NIJE ME MOGAO ZAUSTAVITI PRETNJAMA‘

Jedna grupa ljudi u San Antoniju koja je ozbiljno proučavala Bibliju ubrzo je počela da napreduje i bilo je stvarno dirljivo videti koliko su voleli istinu. Frenk kaže: „U tim selima žene su posebno  stidljive i tradicija im nalaže da budu podložne ocu i mužu. Obično ne razgovaraju s nepoznatima. Zato je za njih propovedanje od vrata do vrata bio pravi izazov.“

Prisilijan Šo, koja je tada imala 20 godina, bila je nekršteni objavitelj i zaista je želela da propoveda svojim komšijama. Jednom prilikom Prisilijan je bila u naknadnim posetama sa snajom, Amalijom Šo, kada su se iznenada našle u nezgodnoj situaciji.

Prisilijan kaže: „Nisam rekla ocu da idem u službu propovedanja zato što mi je to zabranio i zato što sam ga se bojala. Tog nedeljnog prepodneva dok smo bile u službi iznenada smo spazile mog oca ispred baptističke crkve u koju je išao. Isprva smo se šćućurile u travi da nas ne bi video. Ali onda sam rekla: ’Amalija, pa Jehova nas vidi. Ne treba da se plašimo mog oca. Treba da se bojimo Jehove.‘“

Njen otac je bio mnogo ljut, ali čekao ju je još veći ispit vere pošto se on žestoko protivio tome da ona postane Jehovin svedok. Ona se molila u vezi s tim sve do dana koji je prethodio kongresu na kom će se krstiti, a onda je konačno skupila hrabrost da to kaže svom ocu.

„Sutra idem u Belize Siti“, rekla mu je.

„Šta ćeš tamo?“, pitao ju je.

„Krstiću se“, rekla je Prisilijan. „Uradiću ono što Jehova želi od mene. Ja te volim ali i Jehovu moram da volim.“

„Stvarno ćeš to da uradiš?“, ljutito ju je pitao.

 „Da“, rekla je Prisilijan. „U Delima apostolskim 5:29 piše da se Bogu moram pokoravati, a ne ljudima.“

Njen otac je otišao veoma besan. „Nisam se osećala bezbednom sve dok nisam ušla u kamion kojim smo išli na kongres“, seća se ona. „Nisam znala šta me čeka kad se vratim kući. Ali znala sam da ću se do tada već krstiti, tako da čak i ako me ubije, ja sam ipak uradila ono što je ispravno.“

Iako joj otac nije naudio kad se vratila kući, kasnije joj je pretio da će je ubiti. „Ali video je da me pretnjama ne može zaustaviti, i od tada je bolji prema meni.“

JEDAN PROTIVNIK STAJE NA JEHOVINU STRANU

Novoosnovana grupa revnih objavitelja u San Antoniju lepo je napredovala kada je bračni par Kardoza od seoskog veća iznenada dobio pismo sa obaveštenjem da treba da napuste San Antonio. Kada je ranije platio neku vrstu takse, Frenk je od tog veća dobio dozvolu da ostane u selu. Ali sada je jedan uvaženi čovek rešio da istera ovaj bračni par iz sela. Tri osobe s kojima je Frenk proučavao Bibliju branile su ga na jednom od sastanaka veća. Zatim je Frenkov gazda upozorio veće da će oni morati da mu plaćaju stanarinu ako isteraju ovaj bračni par. Onda je sam Frenk pokazao pismo iz Uprave za zemljište u kom se kaže da osoba koja iznajmljuje stan u privatnom vlasništvu ne može biti isterana iz sela. Na kraju je veće dozvolilo bračnom paru Kardoza da ostane u selu.

Čovek koji je želeo da istera bračni par Kardoza bio je Bazilio Ah, nekadašnji alkalde (poglavica) koji je još uvek bio veoma angažovan u politici. Bazilio je koristio svoj uticaj da se na svaki mogući  način suprotstavi Jehovinim svedocima u San Antoniju. Kada je ta mala grupa Svedoka tražila zemljište na kom bi izgradila Dvoranu Kraljevstva, zapretio im je: „Nikada vi nećete izgraditi Dvoranu Kraljevstva u ovom selu!“ Uprkos tome, braća su dobila zemljište i sagradila skromnu i lepu Dvoranu Kraljevstva. Za divno čudo, na posvećenju Dvorane Kraljevstva u decembru 1998. bio je i Bazilio. Kako to?

Dvojica Bazilijevih sinova koji su bili oženjeni imali su porodične probleme. Bazilio je dva puta tražio od svoje crkve da pomogne njegovim sinovima i nijedanput nije naišao na odaziv. Onda su njegovi sinovi počeli da proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima. Bazilijeva žena Marija je primetila da joj se sinovi menjaju nabolje i da im se porodični život poboljšao. Zato je i Marija poželela da proučava Bibliju sa Svedocima.

„Stvarno sam želela da upoznam Boga Jehovu“, kaže Marija, „i rekla sam mužu da treba da idemo u Dvoranu Kraljevstva da više naučimo o njemu.“ Iako Bazilio nije tako lako promenio mišljenje o Jehovinim svedocima i Frenku Kardozi, koga je zvao „taj stranac“, na njega su snažan utisak ostavile pozitivne promene kod njegovih sinova otkad su počeli da primenjuju biblijska načela. Bazilio je odlučio da sam vidi ko su Jehovini svedoci i posle nekoliko razgovora  dogovorio se da proučava Bibliju. S kim? Upravo s „tim strancem“, Frenkom Kardozom!

„Ono što sam pročitao u Bibliji promenilo je moj način razmišljanja“, kaže Bazilio. „Šezdeset godina sam bio katolik i palio tamjan pred kipovima u crkvi. A sada sam učio o Jehovi iz njegove knjige, Biblije. Krivo mi je zbog načina na koji sam postupao s Frenkom Kardozom, koji mi je sada brat. Ne bojim se da priznam da sam pogrešio. Borio sam se za ono što sam verovao da je dobro za moje selo i moju veru. Ali više se ne držim majanskih običaja u vezi s lečenjem putem magije, koji su uobičajeni u našim selima, niti sam angažovan u političkim pokretima Maja.“ Danas Bazilio i Marija Ah radosno služe Jehovi kao kršteni objavitelji.

Jehovine sluge su poznate po ljubavi, radosti i revnosti. U zabačenim područjima Belizea mnogi objavitelji ponekad i više od tri sata pešače po strmim brdima da bi došli do ljudi, i ne vole da propuštaju sastanke. Primera radi, Andrea Ič je dobila zadatak da jedne večeri bude sagovornik u Teokratskoj školi propovedanja. Tog dana je pešačila oko četiri kilometra kroz džunglu da bi brala avokado sa svojim sinovima. Dok je to radila ose su je izujedale, i to 23 puta. Ipak, kad je došla kući, pripremila je obrok za svoju porodicu i zatim otišla na sastanak na kom je imala i učešće. Lice joj je bilo otečeno od ujeda, ali je zračilo radošću. Uvek je ohrabrujuće videti kako su naša draga majanska braća i sestre radosni što u jedinstvu s drugima mogu obožavati istinitog Boga Jehovu, iako možda celi dan moraju da putuju kamionom ili autobusom da bi došli na veće skupove i kongrese.

 SNAŽNE OLUJE POGAĐAJU BELIZE

Tokom proteklih 115 godina Belize je pogodilo oko pedeset tropskih oluja i uragana. Od 1930. godine 12 uragana je ili direktno pogodilo Belize ili su prošli dovoljno blizu da bi prouzrokovali štetu i gubitak ljudskih života. Jedan od najgorih uragana nazvan Hati, pogodio je Belize rano ujutru 31. oktobra 1961. sa udarima vetra koji su dostizali i do 300 kilometra na čas, a plimni talas je odneo na stotine ljudskih života. Belize Siti koji se nalazi na samo 30 centimetara nadmorske visine, bio je 30 centimetra u blatu. U izveštaju podružnice je stajalo: „Domovi većine braće [u Belize Sitiju] su veoma oštećeni ili potpuno uništeni, ali niko od braće nije ozbiljno povređen. Odeću im je upropastila ili odnela voda.

„Ulice se raščišćavaju buldožerima, a ono što je ostalo od kuća se spaljuje. Ovde u [misionarskom] domu voda je bila visine 60 centimetra i napravila je veliku štetu. Napolju je voda sezala i do tri metra... ali dobro je što je misionarski dom izgrađen iznad nivoa ulice... Može se kupiti samo malo hrane... i još uvek iskopavaju tela nastradalih.“

Deset dana kasnije podružnica je izvestila sledeće: „Uslovi [u Dangrigi] su gori nego ovde [u Belize Sitiju]. Ljudi moraju da rade osam sati dnevno da bi dobili kupone kojima bi ponešto mogli da kupe. Vojska sve kontroliše i ništa se ne može kupiti novcem.“ Dva dečaka su poginula, a njihov otac je slomio noge kada im se srušila kuća. Oba dečaka su bila objavitelji, a onaj koji je imao 12 godina bio je poznat po tome što je svedočio nastavnicima u školi.

 Takozvano „oko“ uragana prošlo je između Belize Sitija i Dangrige, i većina tamošnje braće pretrpela je delimičan ili potpun gubitak onoga što su imali. Posle uragana guverner je uveo posebna ograničenja u cilju održavanja reda tokom ovog vanrednog stanja. Uveo je policijski čas, pozvao britansku vojsku da pomogne u sprovođenju ovih mera i dao im dozvolu da ubiju one koji koriste tu situaciju da kradu. Muškarci, žene i deca koji bi bili uhvaćeni za vreme policijskog časa proveli bi tu noć u zatvoru, svi u istoj ćeliji.

Uprkos ovom haosu, braća su nastavila da redovno održavaju sastanke i idu u službu propovedanja čim je to bilo moguće. To nije bilo nimalo lako jer je toliko mnogo ljudi živelo u skloništima, a dvorišta su bila puna vode i blata. Ali ljudima je trebala utešna dobra vest o Kraljevstvu, i Jehovini svedoci su bili spremni da se žrtvuju da bi im je preneli.

Uslovi života su bili vrlo teški, ali ljubav i velikodušnost Jehovinih svedoka iz drugih zemalja podigle su duh braće u Belizeu. Iz drugih podružnica je stiglo 25 velikih kutija odeće i drugih stvari koje su podeljene braći kao i mnogim njihovim komšijama. Podružnica i Dvorana Kraljevstva bile su među malobrojnim zgradama koje su odolele naletu uragana. Kada su vlasti zatražile da koriste Dvoranu Kraljevstva kao javno sklonište, braća su spremno pristala na to. b

„GOSPOĐO PRAT, DA LI BISTE SE POMOLILI ZA NAS?“

U oktobru 2000. San Pedro na Ambergris Keju zahvatio je uragan Kit koji je tri dana besneo sa  udarima vetra koji su dostizali brzinu od 205 kilometara na sat i jakom kišom. Lejdivil koji se nalazi 16 kilometara severno od Belize Sitija zbog trodnevne kiše je bio poplavljen, a voda je dostizala visinu od oko 80 centimetara. Četrdeset dva Svedoka su se sklonila u Kongresnu dvoranu u Lejdivilu. Skoro sve kuće na Kej Kokeru bile su uništene. Pedeset sedam objavitelja na Ambergris Keju i Kej Kokeru izgubilo je skoro sve što ima, i nekoliko nedelja oba ostrvca su bila bez struje i vode, a i telefonske linije su bile u prekidu. Premijer je ugroženim područjem proglasio Ambergris Kej i Kej Koker, kao i oblasti Belize, Orindž Vok i Korozal. U tim područjima je uveden policijski čas da bi se sprečilo pljačkanje.

Sesilija Prat, specijalni pionir na Kej Kokeru, čula je upozorenje da se približava uragan i spakovala je torbu u slučaju da mora da beži. Tog dana je upravo sakupila izveštaje od 12 sestara i planirala da popodnevnim trajektom ode na kopno i odnese ih u podružnicu. Sesilija je stavila izveštaje u plastičnu kesicu i spakovala ih u torbu. I stvarno, te noći Sesilija i neke sestre su morale da se sklone u školu koja je bila sazidana od betona, dok su se ostale sestre sklonile u mesnu zajednicu.

 „Vetar je odneo limeni krov sa učionice u kojoj smo se nalazile“, kaže Sesilija. „Zgrabili smo svoje stvari i pobegli u drugu prostoriju. Izgledalo je kao da se cela zgrada trese iako je bila od betona. Kada smo izvirili napolje činilo se kao da smo usred mora — nigde se nije videlo tlo. Svi u grupi smo se držali zajedno i usrdno se molili. U učionici je bilo 40 ljudi različitih veroispovesti i svi su bili uplašeni. Neki su govorili: ’Ovo je Božji prst!‘ Jedan katolički propovednik mi je prišao i pitao me: ’Gospođo Prat, da li biste se pomolili za nas?‘ Rekla sam: ’Ne mogu. Ja sam žensko, a nemam šešir.‘ Na to je on rekao: ’Evo, imam ja.‘ Nisam bila sigurna da li smem da se molim za sve njih, ali sam želela da znaju da Jehova nije kriv za uragan. Tako sam se molila s našom malom grupom dovoljno glasno da svi mogu da čuju. Upravo kad sam završila s molitvom i kad su svi rekli: ’Amin‘, vetar je prestao da duva! U tom trenutku smo bili u „oku“ oluje. Katolički propovednik je rekao: ’To je stvarno bila izuzetna molitva. Vaš Bog je pravi Bog.‘ Posle toga nisu nam dali da odemo iz tog skloništa i u naredna tri dana su se pobrinuli da nas pet sestara dobijamo hranu i kafu.

„Ipak, brinula sam se za druge objavitelje. Kada je sutra ujutru vetar stao, izašla sam iz skloništa da ih potražim. Svuda je bilo srušenog drveća i sve je bilo u ruševinama. Neke kuće vetar je nosio 10 do 15 metara. Najpre sam otišla u mesnu zajednicu i tamo našla dve sestre s njihovom decom. Kuću jedne druge sestre odneo je vetar, ali je ona ostala živa.

Posle uragana braći iz podružnice je bio problem da prikupe izveštaje iz skupština na pogođenom području. Ali izveštaji s Kej Kokera su stigli  prvi. Sesilija ih je čuvala na sigurnom u svojoj torbi i lično ih dala braći koja su došla iz podružnice da vide kako su objavitelji.

Tokom narednih nedelja braća na pogođenim ostrvima dobila su humanitarnu pomoć, a dobrovoljci su im pomagali da čiste i popravljaju svoje domove i Dvoranu Kraljevstva u Ambergris Keju.

Merl Ričert koji je bio u timu u Kej Kokeru kaže: „Najpre smo obezbedili smeštaj i pobrinuli se da se podele osnovne stvari. Sutradan smo počeli da popravljamo kuće naše braće i sestara. U nedelju ujutru smo svi otišli u službu propovedanja. Onda smo u dvorištu jedne sestre pripremili mesto za sastanak tako što smo napravili klupe za publiku, a kao pult je poslužio panj jednog starog kokosovog drveta. Promenili smo vreme sastanaka zbog policijskog časa koji je počinjao u osam sati uveče i na javnom predavanju i razmatranju Stražarske kule bile su prisutne 43 osobe.

ORGANIZOVANJE VEĆIH SKUPOVA

Krajem 1960-ih godina korišćenje šatora je omogućilo da se kongresi održavaju na različitim mestima u zemlji. Ipak, trebalo je danima naporno raditi da bi se postavio veliki šator. Santijago Sosa kaže: „S radovima smo počinjali početkom sedmice. Postavljali smo šator, donosili klupe iz Dvorane Kraljevstva i pozajmljivali stolice. U to vreme se na kongresima služila hrana, pa smo pozajmljivali šerpe i lonce i često smo celu noć kuvali i ostajali da dovršimo posao. Ponekad bismo sve postavili, a onda bi preko noći olujni vetar sve srušio. Sutradan smo morali da radimo sve ispočetka. Ali niko se nije žalio.“

 Džini Tompson se seća jednog kongresa koji je održan u jednom selu između Belize Sitija i Orindž Voka. Braća su morala da poseku žbunje blizu Dvorane Kraljevstva da bi mogli da postave šator i nameste klupe. „Kiša je padala tokom celog kongresa“, kaže Džini, „tako da je svuda ispod šatora bilo vode. Zato smo sedeli s nogama podignutim na klupe ispred nas. Nismo ni znali da u tom kraju ima koralnih zmija. Zahvaljujući kiši ostali smo pod šatorom i blizu Dvorane Kraljevstva. Bilo bi opasno da smo bili blizu žbunja.

Tokom 1970-ih godina Birds Ajl, jedno tropsko ostrvce na 120 metara od jugoistočnog kraja Belize Sitija bilo je mesto na kom smo mogli da održavamo pokrajinske sastanke. Vlasnik je natkrio jedan deo ostrvca slamom, uveo struju i vodu i napravio  toalete s namerom da se taj prostor koristi za zabavu. Braća su izgradila drveni most koji je povezivao ostrvce s kopnom kako bi se lako moglo doći do ovog tihog i mirnog mesta na kom su održani mnogi pokrajinski sastanci.

U martu 1983. braća su od vlasti zakupila zemlju za Kongresnu dvoranu u Lejdivilu. Najpre su izgradila privremeni objekat za pokrajinske sastanke, druge veće skupove i oblasne kongrese. Onda je 1988. godine u Gvatemali kupljen objekat sa čeličnom konstrukcijom koja je iskorišćena za Kongresnu dvoranu u Lejdivilu.

NAPREDAK NA KINESKOM PODRUČJU

Tokom 1920-ih Kinezi su počeli da dolaze u Belize. Mnogi od njih vole da čitaju našu literaturu na svom jeziku. Na primer Roberta Gonzales kaže: „Htela sam da svedočim jednoj prijatnoj Tajvanki koja je imala pekaru, ali sam znala da je religija baš i ne zanima i da uvek ima puno posla. Znala sam i da ima dvoje dece tinejdžerskog uzrasta, pa sam joj jednog dana dok sam bila u njenoj pekari dala primerak knjige Mladi pitaju na kineskom i rekla da bih volela da čujem njeno mišljenje o knjizi. Nekoliko dana kasnije, dok sam se vozila pored pekare videla sam je kako mi uzbuđeno maše. Kada sam se zaustavila oduševljeno mi je rekla da je jedva čekala da opet dođem. Rekla je da većina tinejdžera u tajvanskim porodicama  ima problema otkad su se doselili u Belize. Mislila je da svi oni treba da pročitaju knjigu Mladi pitaju. Rekla je sinu da izbroji koliko ima tajvanskih porodica s decom tinejdžerskog uzrasta, a onda je naručila 16 knjiga jer je svima htela da pokloni po jednu.

U oktobru 2000. podružnica je organizovala tromesečni kurs mandarinskog jezika za pionire i objavitelje koji su želeli da propovedaju Kinezima na svom području. S kakvim rezultatima? Formirana je grupa na kineskom u kojoj je bilo nekoliko pionira, i ona je postepeno prerasla u skupštinu. Uprkos žestokom protivljenju neki su pozitivno reagovali na dobru vest i na ljubav koju su osetili u skupštini.

Na primer, Mondže Čen je počeo da proučava Bibliju 2006. Isprva članovi njegove porodice nisu imali ništa  protiv toga, ali su ubrzo počeli da ga ismevaju i da mu prave probleme. Iznenada su prodali svu imovinu, uključujući i prodavnicu koju je vodio Mondže i dali mu sat vremena da odluči da li će napustiti svoju novu religiju i preseliti se s njima u drugu zemlju. On nije hteo da se odrekne onoga u šta veruje, pa se njegova porodica odselila i ostavila ga bez ičega. Mondže se preselio kod jednog brata i nastavio da proučava Bibliju i da redovno ide na sastanke. „Izgradio sam blizak odnos s Jehovom“, kaže Mondže, „i on se brinuo o meni. Mnogo mi je pomoglo to što sam proučavao Bibliju i razmišljao o tome, kao i podrška koju su mi pružila braća.“

Mondže se krstio u novembru 2008, a članovi njegove porodice postali su bolji prema njemu kada su videli kako se promenio u ponašanju i govoru. On još kaže: „Poslušnost Jehovi nije mi donela siromaštvo, već samo radost. Jehova me nije napustio nego mi je omogućio da budem deo ujedinjenog bratstva u kom vlada ljubav.“

 PODRUŽNICA U MEKSIKU NADGLEDA DELO PROPOVEDANJA U BELIZEU

Kad je Vodeće telo sa Odborima podružnica u Belizeu i Meksiku pažljivo razmotrilo šta je na tom području potrebno uraditi za delo Kraljevstva, odlučilo je da nadgledanje dela propovedanja u Belizeu preuzme podružnica u Meksiku. To je stupilo na snagu 1. januara 2001. na dobrobit i sreću naše braće u ovom delu sveta.

Od tada je podružnica u Meksiku nadgledala izgradnju mnogih Dvorana Kraljevstva u Belizeu. Posvećenje skromne Dvorane Kraljevstva sa dve sale u Belize Sitiju bilo je 16. marta 2002. godine. Sutradan je održan program posvećenja za prelepi novi misionarski dom i renoviranu Kongresnu dvoranu u Lejdivilu. Među onima koji su uživali u govoru za posvećenje koji je održao član Vodećeg tela, Gerit Loš, bila su mnoga braća koja već 50 ili 60 godina verno služe Jehovi. Od kad je formirana Grupa za gradnju Dvorana Kraljevstva, širom zemlje je izgrađeno 20 dvorana, što predstavlja veliki napredak.

 Tokom 2007. godine 325 pionira iz Meksika je došlo u Belize da propoveda na retko obrađivanom području. To je bilo veoma podsticajno za drugu braću u Belizeu. Posle toga se broj pionira značajno povećao.

Za razliku od crkvenih vođa koji se svake godine mole da uragani ne pogode Belize, Jehovini svedoci su 2007. godine, pre sezone uragana, dobili korisna uputstva šta da rade u slučaju prirodnih nepogoda. Sigurno su bili veoma zahvalni za to kada je uragan Din, koji je bio svrstan u petu kategoriju, pogodio Belize u avgustu te godine. Sva braća u opasnoj zoni bila su evakuisana i smeštena kod braće u bezbednijim područjima. Posle uragana Svedoci iz cele zemlje su došli da pomognu da se poprave kuće i Dvorane Kraljevstva zbog čega je jedna lokalna radio stanica pohvalila Jehovine svedoke kao ljude na koje svi treba da se ugledaju.

UJEDINJENI LJUDI IZ SVIH NARODA

Zahvaljujući Jehovinom blagoslovu u Belizeu sada ima više od 1 800 objavitelja, to jest jedan objavitelj na 149 stanovnika. A s obzirom na to da je na Spomen svečanost 2009. došao svaki 39. stanovnik, potencijal za rast je zaista velik.

Zahvaljujući delu propovedanja i stvaranja učenika, u Belizeu je u proteklih 80 godina nastala raznolika grupa divnih ljudi koji cene duhovne stvari i koji su ujedinjeni ’čistim jezikom‘, kao i time što znaju istinu o Bogu i njegovim namerama. „Rame uz rame“ sa svojom duhovnom braćom i sestrama širom sveta, Jehovini svedoci u Belizeu čistim jezikom svedoče ljudima, što donosi čast Jehovi, našem divnom Bogu (Sof. 3:9).

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 224. strani]

„Vozač mi je rekao da pravi hrišćani propovedaju od vrata do vrata“

[Istaknuti tekst na 234. strani]

„Ne treba da se plašimo mog oca. Treba da se bojimo Jehove“

 [Okvir na 208. strani]

Belize

Prirodne odlike.

Niska priobalna ravnica na jugu prelazi u Majansko pobrđe. U šumama žive jaguari, pume, meksički drekavci, pekariji, zelene iguane, krokodili kao i oko 60 vrsta zmija, u koje spada i veoma otrovna obična kopljoglavka. Tu živi i skoro 600 vrsta ptica među kojima su i ugroženi svetlocrveni makao i prelepi tukan. Zadivljujuće raznolik podvodni svet obuhvata i korale, sunđere, ribu-papagaja, manatije, barakude i kita-ajkulu.

Stanovništvo.

Narodi koji ovde žive su: Maje (Kekči, Mopan i Jukatek), Kreoli (mešavina Afrikanaca i Evropljana), mestici (mešavina Španaca i Maja), Garifi (mešavina Afrikanaca i karipskih naroda), Indijci, Libanci, Kinezi i Evropljani, među kojima su menoniti iz Nemačke i Holandije.

Jezik.

Službeni jezik je engleski, ali se govore i beližanski kreolski, španski, garifuna, kekči, majanski, nemački i mandarinski.

Privreda.

Veliki deo stanovništva se bavi uzgajanjem i izvozom šećerne trske i tropskog voća. Mnogi žive od ribarenja i turizma.

Ishrana.

Raznolikost kultura nosi sa sobom najrazličitije načine pripremanja hrane. Pirinač i pasulj skuvani u kokosovom mleku omiljeno je tradicionalno jelo koje se često služi uz prženu ili dimljenu piletinu, govedinu ili ribu i pržene zrele brašnaste banane. Izvrsnih plodova mora ima u izobilju i spadaju u omiljenu hranu.

Klima.

Budući da se nalazi na karipskoj obali Srednje Amerike, Belize ima toplu, vlažnu, suptropsku klimu, a uragani su uobičajena pojava.

 [Okvir/Slika na 215. strani]

Neki iz Garifi naroda prihvataju istinu

BEVERLI EN FLORES

ROĐENA: 1961.

KRŠTENA: 1993.

NEKI PODACI: Pripadnica naroda Garifi koja je prihvatila istinu i sada pomaže svojim sunarodnicima da upoznaju Jehovu.

◼ NAROD Garifi nastao je početkom 17. veka mešanjem karipskih naroda sa crnačkim robovima. Jezik garifuna spada u aravakan jezike i ima elemente francuskog i svahilija.

Religija ovog naroda je mešavina afričke i indijanske tradicije uz snažan uticaj katolicizma. Primera radi, dugu je složeni obred kojim se umiruju mrtvi preci tako što im se prinose hrana i piće. „Moja majka nije verovala u to“, kaže Beverli. „Nije joj bilo logično da Bog traži da se sva ta hrana zakopava. Govorila je: ’Hrana je za žive ljude! I zašto bi naše voljene osobe koje su umrle želele da nam naude?‘“

Beverli zatim kaže šta se desilo kad je upoznala istinu. „To što pripadam ovom narodu podstaklo me je da odem u Dangrigu i propovedam mojim sunarodnicima. Znala sam da će bolje reagovati ako im propoveda neko iz njihovog naroda. Kada govorim na garifuna jeziku, mnogi stanu i slušaju, a nekoliko njih je počelo da dolazi na sastanke. Shvatili su da ih zli duhovi neće ubiti ako se više ne budu držali nebiblijskih običaja.

 [Okvir/Slika na 218. strani]

„Jehova je uvek brinuo o nama“

LILI MILER

ROĐENA: 1928.

KRŠTENA: 1960.

NEKI PODACI: Sama je odgajila šestoro dece i već 47 godina je u punovremenoj službi.

◼ „EJMIBEL Alen mi je 1959. pričala o Bibliji“, kaže Lili svojim blagim glasom. „U crkvi su nas upozorili da se čuvamo svih tih ’lažnih proroka‘ koji idu od vrata do vrata. Pristala sam da proučavam, ali s tim da koristimo samo Bibliju. Prihvatila sam istinu i sledeće godine se krstila.

„U početku mi je bilo teško da propovedam. Ruke su mi toliko drhtale da sam jedva držala Bibliju. Ali moja želja da govorim o onome što sam saznala bila je ’kao rasplamsala vatra zatvorena u mojim kostima‘, kao što je rekao Jeremija, i morala sam da govorim bez obzira da li će me slušati ili neće“ (Jer. 20:9).

Kako je Lili uspela da sama odgaji šestoro dece i uz to bude pionir? „Molila sam se Jehovi i on mi je to omogućio“, kaže Lili. „Tri puta nedeljno ustajala sam u pola četiri ujutru da zamesim kolačiće. Moje ćerke i ja smo ih pekle u peći na drva i ljudi bi čekali u redu da ih kupe još onako vruće. Kad bismo ih sve prodali deca bi otišla u školu, a ja u službu propovedanja. Jehova se uvek brinuo o nama.“

Od 1969. Lili služi kao pionir u Korozalu. Njen najstariji sin i dve ćerke su u punovremenoj službi, a ona je do sada proučavala Bibliju sa 69 osoba koje su se krstile.

 [Okvir/Slika na stranama 227, 228]

Propovedanje u kišnim šumama

„U martu 1991. godine, nas 23 braće i sestara iz cele zemlje okupili smo se u Punta Gordi i krenuli na uzbudljivo desetodnevno putovanje u kišne šume kako bismo tamo propovedali“, kaže Marta Sajmons. „Pored odeće, ćebadi i visećih ležaljki poneli smo i literaturu na engleskom, španskom i kekči jeziku. Nosili smo hranu, uključujući i 200 pakovanja dvopeka.

„Sutra ujutru smo zaplovili nemirnim morem u kanuu od izdubljenog debla jednog velikog drveta kapoka. U selu Krike Sarko smo raspakovali naše stvari. Dok su braća postavljala viseće ležaljke, sestre su kuvale jedno od naših omiljenih jela — varivo od manioke, jama, brašnastih banana, kokosovog oraha, kuvanih jaja i, naravno, svinjskog repa. Proneo se glas da smo stigli i ubrzo su mnogi Kekči došli da nas pozdrave. Tako smo za dva sata svedočili celom selu. Te noći su braća spavala u visećim ležaljkama ispod policijske stanice podignute na šipovima, dok su sestre spavale u kabildu od slame, gde su inače seoske starešine održavale sastanke.

„Sutradan smo isplovili i krenuli uz zaliv koji je na nekim mestima obrastao mangrovim drvećem zbog čega je izgledao mračno i jezivo. Oko pola sata kasnije smo se iskrcali i još sat i po pešačili kroz džunglu do sela Sandejvud. Tamošnji ljudi su niski i imaju tamnu kožu i ravnu crnu kosu. Uglavnom idu bosonogi, a žene nose tradicionalne suknje i ogrlice od perli. Kuće imaju slamnati krov, zemljani pod, samo jednu prostoriju, a od nameštaja samo viseće ležaljke.  U blizini kuća se nalazilo zajedničko ognjište gde se pripremala hrana.

„Ljudi su bili veoma prijatni i dosta njih je bilo zainteresovano za dobru vest. Posebno ih je zadivilo to što smo imali literaturu na kekči jeziku i što smo im čitali iz Biblije na tom jeziku.

„Ujutru su nas probudili petlovi, šumske ptice i drekavci. Kad smo dobro doručkovali posetili smo sve koji su prethodnog dana pokazali interesovanje za istinu. Započeli smo biblijski studij s nekoliko osoba i podstakli ih da nastave da sami proučavaju dok opet ne dođemo sledeće godine. Naredni dani su slično izgledali dok smo sve dublje zalazili u kišnu šumu na putu do zabačenih sela.

„Posle tih deset predivnih dana koje smo proveli u šumi, u mislima smo se vraćali u predele kroz koje smo prošli, mnoga sela u kojima smo bili i prisećali se svih ljudi koje smo upoznali. Molili smo se Jehovi da zaštiti seme istine koje smo posejali dok opet ne dođemo sledeće godine. Noge su nas bolele i bili smo umorni, ali smo bili toliko zahvalni Jehovi što smo i ove godine osetili radost propovedanja u divljini.“

 [Okvir/Slike na stranama 235, 236]

Maje koje vole Jehovu

HORHE I NIKOLAS ŠO (SA SVOJOM SESTROM PRISILIJAN)

ROĐENI: 1969. i 1971.

KRŠTENI: 1997.

KARAKTERISTIKE NARODA: Maje stavljaju velik naglasak na bespogovornu poslušnost roditeljima čak i kad odrastu i osnuju svoju porodicu.

◼ KADA su Nikolas i Horhe upoznali i zavoleli Jehovu, njihovom ocu se to nimalo nije svidelo.

„Objasnio sam ocu da učim korisne stvari“, kaže Nikolas, „ali on je bio baptista i nije delio moje mišljenje. Nekoliko puta sam prekidao s proučavanjem jer nisam hteo da ga povredim. Ali sam znao i to da opijajući se sa ocem nisam davao dobar primer svojoj deci. Moja žena i deca su bili toliko nesrećni da se nikad nisu smejali.

„Kad sam počeo da ozbiljno proučavam Bibliju i da  redovno idem na hrišćanske sastanke, istina mi je pomogla da promenim ponašanje. Naporno sam radio za svoju porodicu i napokon sam celu platu donosio kući. Sada smo kao porodica zaokupljeni služenjem Jehovi i u našoj kući vlada radost i čuje se smeh.“

Horheova situacija je bila vrlo slična. Pio je i psovao što je stvaralo probleme njegovoj porodici, a vikendom nikad nije bio kod kuće. Ali mnogo se popravio zahvaljujući proučavanju Biblije.

„Što sam ja bio bolji“, kaže Horhe, „moj otac je bio sve gori. Zvao nas je lažnim prorocima. Više puta nam je pretio mačetom. Brat Kardoza koji je sa mnom proučavao Bibliju, pokušao je da nas pripremi za neke situacije. ’Šta biste uradili ako bi vas otac oterao od kuće?‘, pitao nas je. ’Moj otac me voli‘, rekao sam, ’i on to nikada ne bi uradio.‘ Ali nažalost, upravo to se desilo.

„Pa ipak“, nastavlja Horhe, „voleo sam ono što sam saznavao i moj život je postajao sve bolji. Otkad sam počeo da razvijam hrišćanske osobine i mojoj porodici je bolje. Sada se međusobno poštujemo i srećni smo kad smo zajedno. Danas mi služba propovedanja pričinjava veliko zadovoljstvo i zahvaljujući Jehovi služim kao opšti pionir.“

[Slika]

Frenk Kardoza je svedočio Horheu

 [Okvir/Slike na stranama 238, 239]

Radosno služe tamo gde je veća potreba

Preseljenje u zemlju gde postoji velika potreba za objaviteljima predstavlja veliki korak. Međutim, istrajavati u tome iz godine u godinu često zahteva još više truda i samopožrtvovanosti. Mnoga naša braća i sestre hrabro se suočavaju s takvim izazovima ne gubeći radost.

Na primer, Artur i Roberta Gonzales su 1989. došli iz Sjedinjenih država u Belize sa svojim trogodišnjim sinom Daltonom. Roberta iskreno kaže: „Najteže je bilo ostaviti siguran, dobro plaćen posao i otići u zemlju u kojoj ima mnogo nezaposlenih.“

Artur kaže: „Jednostavno moraš da se osloniš na Jehovu. Kada u Bibliji čitam o Avrahamu divim mu se što je ostavio svoj dom, rođake i sve što mu je bilo poznato. Ali Jehova se dobro brinuo o njemu. Bilo nam je teško da naučimo beližanski kreolski, ali oslonili smo se na Jehovu i on se brinuo o nama.“

Frenk i Alis Kardoza su 1991. godine došli iz Kalifornije u Belize da služe kao pioniri. „Dok sam čitao Dela apostolska“, kaže Frenk, „poželeo sam da budem misionar. Ali pošto imamo četvoro dece, znao sam da nikada nećemo ispunjavati uslove za školu Galad. Kada je naša najmlađa ćerka završila sa školovanjem smatrali smo da je to prilika da se preselimo u drugu zemlju. Kada smo u Stražarskoj kuli pročitali članak o Belizeu, znali smo gde ćemo.“

 „Pristala sam se da odemo na tri godine“, kaže Alis. „Sada smo tu već 18 godina i divno mi je!“

„Volimo ljude i volimo da budemo aktivni“, dodaje Frenk, „i zato nam je lako da se približimo onima koji vole Jehovu. Započinjemo više biblijskih studija nego što možemo da vodimo i gledamo kako ljudi prihvataju istinu. Zato su nam ovo najlepše godine života. Ne bih to menjao za sve blago ovog sveta.“

Karl i Marta Sajmons su iz Teksasa došli u Belize 1988. godine. Marta kaže: „Naša deca su imala deset i osam godina kad smo se preselili u Belize. Po ceo dan smo propovedali u selima u divljini zajedno s braćom iz skupštine. Radili smo zajedno i na izgradnji Kongresne dvorane, a za vreme kongresa kuća nam je bila puna braće i sestara koji su kod nas noćili. Srećni smo što smo ovde odgajali decu jer su tako mogla da se druže sa specijalnim pionirima i misionarima. Istina, nekad nam je došlo da sednemo u avion i odemo, na primer kad nismo imali struju, vodu, baterije i telefon. Pa ipak, ako bismo opet morali da biramo, računajući i ono što je bilo dobro i ono što je bilo loše, uradili bismo isto. Smatramo da je to što služimo tamo gde je veća potreba zaista obogatilo naš život.“

[Slike]

S leva nadesno Dalton, Roberta, Artur i njegova majka Marta Gonzales

Alis i Frenk Kardoza

Karl i Marta Sajmons

 [Okvir na 250. strani]

„Neko brine!“

ALEHANDRO I REBEKA (BEKI) LAKAJO

ROĐENI: 1950. i 1949.

KRŠTENI: 1966. i 1959.

NEKI PODACI: Kad su 1972. završili školu Galad, služili su kao misionari u El Salvadoru, Belizeu, Nikaragvi, Meksiku i Hondurasu. Sada služe u pokrajinskoj službi u Sjedinjenim Državama, ali ne mogu da zaborave vreme kad su učestvovali u pružanju humanitarne pomoći u Belizeu.

◼ „ZAHVATIO nas je uragan Kit!“, napisala je Beki u ponedeljak, 2. oktobra 2000. „Kiša pada bez prestanka već oko dva i po dana.“

Sutradan kada su se vetar i kiša utišali, Alehandro i specijalni pionir Donald Nibrudži uspeli su da dostave pomoć braći na Ambergris Keju. Oni su zajedno s dvojicom tamošnjih starešina posetili braću iz dve skupštine da vide da li su dobro.

„U sredu“, seća se Beki, „braća iz raznih delova zemlje su u podružnicu donela hranu, vodu i odeću za braću na ostrvima. Ubrzo su hol i biblioteka bili puni paketa.“

„U međuvremenu su Alehandro i još trojica braće odneli pomoć na Kej Koker, ohrabrili braću i molili se s njima. Svedoke, kao i one koji to nisu, duboko je dirnula ljubav i briga drugih Svedoka prema njima. „Već godinama dajem prilog mojoj crkvi“, žalila se jedna žena, „i niko iz nje nije došao da pita kako sam.“

„Pogledajte druge ljude“, rekla je jedna sestra kroz suze radosnice, „a pogledajte nas! O nama neko brine!“

 [Tabela/Grafikon na stranama 244, 245]

ZNAČAJNI DOGAĐAJI — Belize

1923: Džejms Gordon propoveda u Bombi

1930.

1933: Frida Džonson propoveda u Belize Sitiju

1934: Tadijas Hodžison održava sastanke u svojoj pekari

1940.

1941: U Belize Sitiju kršteni prvi objavitelji

1945: Stižu prvi misionari

1946: Osnovana podružnica

1950.

1957: Zabranjen ulazak novim misionarima

1959: Izgrađene podružnica, misionarski dom i Dvorana Kraljevstva

1960.

1961: Ponovo dozvoljen ulazak misionara u zemlju

 1961: Uragan Hati pustoši Belize

1971: Veći skupovi počinju da se održavaju na Birds Ajlu

1980.

1988: U Lejdivilu izgrađena Kongresna Dvorana

1990.

2000.

2000: Uragan Kit pogađa Belize

2001: Delo u Belizeu počinje da nadgleda podružnica u Meksiku

2002: Posvećenje Dvorane Kraljevstva sa dve sale (levo), misionarskog doma i renovirane Kongresne Dvorane

2010.

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

1 000

1 200

400

1930 1940 1950 1960 1980 1990 2000 2010

[Slika]

Braća brodom idu na kongres

 [Mape na 209. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

MEKSIKO

GVATEMALA

Melčor de Menkos

KARIPSKO MORE

BELIZE

Ambergris Kej

San Pedro

Kej Koker

KOROZAL

Korozal

ORINDŽ VOK

Orindž Vok

Ogust Pajn Ridž

BELIZE

Bomba

Santana

Krivo drvo

Blek Krik

Lejdivil

Belize Siti

KEJO

BELMOPAN

Benke Vieho

STAN KRIK

Dolina Stan Krik

Dangriga

Hopkins

Sejn Bajt

TOLEDO

Mango Krik

Plasensija

Monki River Taun

Punta Negra

San Antonio

Punta Gorda

Sandejvud

Baranko

Krike Sarko

Belize

MAJANSKO POBRĐE

 [Slika na celoj 200. strani]

[Slika na 206. strani]

Alfonsina Robato i Ejmibel Alen s trojicom specijalnih pionira

[Slika na 207. strani]

Herman i Derin Lajtbern sa svojim sinom Stivenom

[Slika na 210. strani]

Grupa Svedoka u Belize Sitiju 1940-ih i kola sa zvučnikom; (1) Tadijas Hodžison, (2) Džordž Longsvort

[Slika na 213. strani]

Elmer Ajrig je propovedao na mnogim udaljenim područjima

[Slika na 214. strani]

Čarls Hejen je podsticao braću da redovno održavaju sastanke

[Slika na 221. strani]

Podružnica, misionarski dom i Dvorana Kraljevstva u Belize Sitiju

[Slika na 223. strani]

Prvi pokrajinski sastanak u celosti iznesen na španskom u Dvorani Kraljevstva u Orindž Voku, 1968.

[Slika na 229. strani]

Specijalni pioniri Marsijal i Manuela Kej

[Slika na 230. strani]

Tipično majansko selo, oblast Toledo

[Slika na 240. strani]

Marija i Bazilio Ah

[Slika na 246. strani]

Sesilija Prat

[Slika na 249. strani]

Pokrajinski sastanak pod šatorom u Punta Gordi 1960-ih

[Slika na 251. strani]

Beki i Alehandro Lakajo

[Slike na stranama 252, 253]

Objekat sa čeličnom konstrukcijom (dole), sada služi kao Dvorana Kraljevstva (desno)

[Slika na 253. strani]

Renovirana Kongresna Dvorana

[Slika na 254. strani]

Braća i sestre na gradilištu Dvorane Kraljevstva sa dve sale u Belize Sitiju