Uganda

ISTRAŽIVAČI su vekovima tragali za izvorom moćne reke Nil, koja protiče kroz veliki deo Afrike i uliva se u Sredozemno more. Kasnije su u potrazi za glavnim izvorom njenih nepresušnih voda obratili pažnju na Viktorijino jezero i okolne planine. U poslednjih nekoliko decenija, mnogi stanovnici tog područja bili su srećni kada su otkrili izvor dragocenije vode —„žive vode“ koja pruža „večni život“ (Jov. 4:10-14). Ovo je priča o narodu Ugande ’žednom pravednosti‘ (Mat. 5:6).

„BISER AFRIKE“

Uganda je prelepa zemlja sa umerenom klimom u središnjem delu Afrike koju preseca ekvator. Penušave bujice vode otopljenih glečera s vrhova planinskog masiva Ruvenzori — poznatog i kao Mesečeve planine — slivaju se niz njegove obronke i stvaraju nebrojene reke i jezera. Zahvaljujući plodnoj zemlji i obilnim padavinama Uganda je idealna za uzgajanje kafe, čaja i pamuka. Brašnata banana koja se koristi za kuvanje raste u izobilju i od nje se pravi matuke, jedno od glavnih jela u Ugandi. Stanovništvo u ishrani takođe koristi manioku, jela od kukuruza, proso i sirak.

Ova tropska zemlja je stanište lavova, slonova, nilskih konja, krokodila, leoparda, žirafa i antilopa, kao i zanimljivih šimpanzi i ugrožene vrste planinskih gorila. Svuda se razleže poj prekrasnih ptica. Zaista, Uganda je toliko puna prirodnih lepota da je poznata kao „biser Afrike“.

 DIVAN NAROD UGANDE

U Ugandi živi oko 30 miliona ljudi koji potiču iz otprilike 30 etničkih grupa. Mnogi su religiozni i pripadaju crkvama hrišćanstva, ali kao i u drugim afričkim zemljama zvanična religija je protkana tradicionalnim verskim običajima. Narod Ugande je prijateljski raspoložen i gostoljubiv i nije neobično da neko klekne kada želi da pozdravi ili posluži stariju osobu.

Nažalost, tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, politički nemiri su odneli hiljade žrtava i ostavili duboke ožiljke na ovom prelepom „biseru“ i njegovom divnom narodu. Toj nevolji je doprinela i epidemija side koja je opustošila zemlju. Pod takvim okolnostima, Jehovini svedoci su ovom istrajnom narodu pružali utehu i nadu.

PIONIRI U PRAVOM SMISLU TE REČI

Prvi izveštaj o delu propovedanja o Kraljevstvu u Ugandi zabeležen je davne 1931, kada je podružnica u Južnoafričkoj Republici nadgledala delo u svim zemljama južno od ekvatora. Da bi se započelo s propovedanjem na tom ogromnom području, podružnica je poslala dva pionira, Roberta Nizbeta i Dejvida Normana, na teritoriju današnje Kenije, Ugande i Tanzanije.

Brat Nizbet i brat Norman bili su odlučni da s dobrom vešću o Kraljevstvu stignu duboko u unutrašnjost Afrike. Službu su započeli 31. avgusta 1931. u Dar es Salamu sa 200 paketa literature. Odatle su otišli na ostrvo Zanzibar a zatim su preko lučkog grada Mombase nastavili put do planinskog područja Kenije. Putovali su vozom,  propovedajući u gradovima duž pruge sve do istočne obale Viktorijinog jezera. Prešavši na drugu stranu jezera parobrodom, ova dva neustrašiva pionira stigla su u Kampalu, glavni grad Ugande. Nakon što su uručili dosta literature i uspostavili pretplate na Zlatni vek, produžili su autom dalje u unutrašnjost zemlje.

Četiri godine kasnije, 1935, četiri pionira iz Južnoafričke Republike krenuli su na još jedno putovanje do istočne Afrike. To su bili Grej Smit i njegova žena Olga, kao i Robert Nizbet i njegov mlađi brat Džordž. Sa dva dobro opremljena kombija prilagođena za život, ovi smeli pioniri su savladavali loše puteve i probijali se kroz slonovu travu visoku i do tri metra. „Često su spavali u divljini“, navodi se u jednom izveštaju, „i mogli su videti, čuti i osetiti otkucaje srca Afrike i njenog živog sveta — lavova čija se rika razlegala noću, zebri i žirafa koje su mirno pasle, kao i nosoroga i slonova čije je prisustvo ulivalo strah u kosti.“ Oni su hrabro obilazili gradove do kojih poruka o Kraljevstvu nikada ranije nije stigla.

Dok su Grej i Olga Smit proveli neko vreme u Tanganjiki (današnjoj Tanzaniji), Robert i Džordž  Nizbet uputili su se u Najrobi u Keniji. Kada su kasnije kolonijalne vlasti naredile Smitovima da napuste Tanganjiku, oni su otišli u Kampalu. Međutim, ovog puta okolnosti nisu bile tako povoljne i bili su pod stalnom prismotrom policije. To ih nije zastrašilo i za samo dva meseca uručili su 2 122 knjige i brošurice i održali šest javnih predavanja. Ipak, na kraju je guverner izdao nalog za deportaciju i morali su da napuste Ugandu. Otputovali su u Najrobi, gde su se sreli s braćom Nizbet pre nego što su se vratili u Južnoafričku Republiku.

Uz Jehovin blagoslov, te propovedničke akcije bile su izuzetno uspešne i dato je izvanredno svedočanstvo. Uprkos protivljenju crkve i ogromnom pritisku kolonijalnih vlasti, pioniri su uručili preko 3 000 knjiga i više od 7 000 brošurica i uspostavili mnoge pretplate. Nakon tih akcija, prošlo je mnogo godina pre nego što je delo u Ugandi ponovo oživelo.

DELO PROPOVEDANJA OŽIVLJAVA

U aprilu 1950, mladi bračni par Kilminster iz Engleske doselio se u Kampalu. Gorljivo su propovedali dobru vest i bili su presrećni kada su se dve porodice, grčkog i italijanskog porekla, odazvale na poruku o Kraljevstvu.

Zatim su u decembru 1952. brat Nor i Henšel iz centrale Jehovinih svedoka u Njujorku posetili Najrobi. Brat Kilminster nije želeo da propusti priliku da ih vidi, te je doputovao iz Kampale u Najrobi. Brat Nor i Henšel ohrabrili su malu grupu u Najrobiju i pomogli da se osnuje skupština u Kampali. Uskoro je ta nova skupština počela da postiže  dobre rezultate, a tokom službene 1954. propovedalo je ukupno deset objavitelja.

Te iste godine, Erik Kuk iz podružnice u Južnoj Rodeziji (današnji Zimbabve) posetio je istočnu Afriku i proveo neko vreme u novoj skupštini u Kampali. Iako su braća imala sedmično skupštinsko razmatranje Stražarske kule, oni nisu bili mnogo aktivni u službi. Zato je brat Kuk podstakao brata Kilminstera da vodi sve skupštinske sastanke, uključujući i Poučavanje za hrišćansku službu. Da bi delo propovedanja dalje napredovalo, brat Kuk je istakao važnost službe od vrata do vrata i nekim objaviteljima lično pomogao da se osposobe.

Do tada se uglavnom propovedalo Evropljanima koji su živeli u Ugandi. Međutim, brat Kuk je zapazio da većina lokalnog stanovništva u Kampali govori jezik luganda. Da bi se doprlo do srca tih ljudi, predložio je braći da prevedu jednu publikaciju na taj jezik. Godine 1958. objavitelji su počeli da koriste novu brošuricu „Ova dobra vest o Kraljevstvu“. To se pokazalo kao pravi korak! Delo je  napredovalo i tokom 1961. u službi je učestvovalo čak 19 objavitelja.

Brat Kilminster je na poslu upoznao Džordža Kadua, živahnog čoveka od četrdesetak godina koji je osim svog maternjeg jezika luganda tečno govorio engleski. Kada je saznao da je Božje ime Jehova, zainteresovao se za biblijsku istinu i počeo da proučava Bibliju. Ubrzo je zajedno s bratom Kilminsterom išao od kuće do kuće i prevodio dok je on propovedao. Zatim je 1956, kada je održano prvo krštenje u Ugandi u Viktorijinom jezeru blizu Entebea, Džordž simbolizovao svoje predanje Jehovi.

Nažalost, nedugo posle toga, delo Kraljevstva je ponovo usporilo. Neka braća iz inostranstva vratila su se u svoju zemlju kada su im istekli poslovni ugovori. Nekoliko braće je isključeno, dok su se neki spotakli zbog nebiblijskog ponašanja pojedinaca u skupštini. Međutim, brat Kadu je voleo Jehovu i znao je da je pronašao istinu. Čvrsto se držao nje i „u povoljno vreme i u teško vreme“ i verno služio kao starešina sve do svoje smrti 1998. (2. Tim. 4:2).

SLUŽENJE TAMO GDE JE VEĆA POTREBA

Područje istočne Afrike bilo je ogromno, a potreba za objaviteljima Kraljevstva velika. Postojao je još jedan problem. Kolonijalne vlasti nisu dozvoljavale misionarima ulazak u zemlju. Šta se moglo učiniti?

Godine 1957. objaviteljima širom sveta upućen je poziv da služe tamo gde je veća potreba. Duhovno zrela braća bila su podstaknuta da se presele na ta područja. Taj poziv je bio sličan onom koji je upućen apostolu Pavlu u viziji kada ga je jedan čovek  molio: „Pređi u Makedoniju i pomozi nam!“ (Dela 16:9, 10). Kako je ovaj poziv u savremeno doba uticao na napredak dela propovedanja o Kraljevstvu u Ugandi?

Pokazavši duh poput Isaije, Frenk i Meri Smit odazvali su se na poziv i odmah počeli s pripremama za preseljenje u istočnu Afriku a (Isa. 6:8). U julu 1959. zaplovili su iz Njujorka i preko Kejptauna stigli do Mombase. Zatim su putovali vozom do Kampale, gde je Frenk sklopio ugovor za radno mesto hemičara u Državnom zavodu za geološka istraživanja. Smitovi su se naselili 35 kilometara južno od Kampale u Entebeu, prelepom gradu na obali Viktorijinog jezera koji je bio netaknuto područje što se tiče dela propovedanja. Oni su redovno odlazili na sastanke u malu ali naprednu skupštinu u Kampali.

Ubrzo su Smitovi propovedali Piteru Džabiju, koji je imao odgovoran položaj u državnoj službi, kao i njegovoj ženi Ester. Piter je ranije dobio  knjigu Šta je religija učinila za čovečanstvo? b ali nije obratio pažnju na nju jer je bio veoma zauzet zbog svog posla i čestih službenih putovanja. Jednom je poslat da posreduje između dve plemenske zajednice koje su bile u zategnutim odnosima zbog spora oko zemljišta. Molio se: „Bože, ako mi pomogneš, potražiću te.“ Kada je taj problem mirno rešen, setio se svoje molitve i počeo da čita knjigu. Shvatio je da je ono što čita istina i počeo da traži Svedoke. Kako je bio srećan kada je upoznao Frenka Smita, koji se složio da redovno proučava Bibliju s njim i njegovom ženom! Na kraju se ovaj divan par krstio i još uvek revno objavljuje Kraljevstvo nakon više od četiri decenije verne službe.

Druga braća iz inostranstva takođe su se odazvala na poziv da služe tamo gde je veća potreba. Neki su sklopili ugovore za posao u mestima koja su bila daleko od male grupe objavitelja iz skupštine Kampala. Jedan par se doselio u Mbararu, gradić u brdovitom kraju jugozapadne Ugande, oko 300 kilometara od Kampale. U svom domu su održavali Razmatranje Stražarske kule i razmatranje knjige. Međutim, povremeno su putovali čak do Kampale ili Entebea da bi uživali u srdačnom društvu braće. Takođe su bili u kontaktu s podružnicom u Luanšji u Severnoj Rodeziji (današnjoj Zambiji) koja je u to vreme nadgledala delo propovedanja u istočnoj Africi. Hari Arnot, koordinator podružnice, služio je kao zonski nadglednik i posetio je Kampalu kako bi ohrabrio šačicu objavitelja u Ugandi. Oni su to veoma cenili.

 Još jedan par koji je žarko želeo da služi tamo gde je veća potreba za objaviteljima Kraljevstva bili su Tom i En Kuk iz Engleske. Tom je konkurisao za posao u više zemalja i dobio radno mesto službenika pri Ministarstvu prosvete u Ugandi. Zbog posla, bračni par Kuk je sa svojom četvorogodišnjom ćerkom Sarom najpre živeo u malom gradu Igangi, koji se nalazio oko 130 kilometara istočno od Kampale. Kada se rodila njihova druga ćerka Rejčel, preselili su se u Džindžu, grad koji se nalazio na mestu poznatom kao izvorište Nila. Kasnije su se nastanili u Kampali.

ŽRTVE I BLAGOSLOVI

Sve ove porodice su zaista mnogo učinile u delu propovedanja u Ugandi! Istina, oni su napustili način života i udobnosti na koje su navikli. Ali su zato doživeli radost gledajući kako se krotki ljudi odazivaju na dobru vest o Kraljevstvu i menjaju svoj život. Takođe su osetili snažnu vezu hrišćanske ljubavi koja je postojala između njihovih porodica  i porodica tamošnjih Svedoka dok su zajedno služili Bogu i uživali u međusobnom društvu.

„Zadivila nas je srdačnost i dostojanstvo skromnih ljudi koje smo sretali u službi“, priseća se Tom Kuk. „Za nas je bila izuzetna čast što smo barem malo doprineli napretku skupštine.“

Na pitanje šta misli o životu u novoj sredini, Tom odgovara: „Za porodicu s malom decom nije postojalo bolje okruženje za služenje Jehovi. Imali smo dobar primer braće i sestara iz mnogih zemalja, društvo srdačne i verne lokalne braće, brojne zadatke i blagoslove u službi, bili smo oslobođeni uticaja televizije i uživali smo u čudesnim lepotama afričke divljine. A to su bili samo neki od brojnih blagoslova.“

Oni koji su služili tamo gde je veća potreba pokazali su svoje iskreno cenjenje prema hrišćanskom bratstvu i time što su bili spremni da putuju čak do Kenije kako bi prisustvovali pokrajinskim sastancima. To je podrazumevalo putovanje od 750 kilometara autobusom ili vozom u jednom pravcu!

Putovanje na oblasni kongres zahtevalo je još veći trud. Na primer, 1961. delegati iz Ugande i Kenije prisustvovali su oblasnom kongresu u Kitveu u Severnoj Rodeziji (Zambiji). „To je značilo da bismo četiri dana putovali 1 600 kilometara lošim, uglavnom neasfaltiranim putevima Tanganjike (Tanzanije)“, priseća se jedan od delegata, „a zatim još četiri dana kroz sparnu i prašnjavu afričku savanu nazad do Ugande. To je bila prava avantura, a naše radosno druženje sa svom tom braćom i sestrama bilo je veliki blagoslov.“ Iako je taj ogroman  poduhvat zahtevao dosta truda, bili su zaista duhovno osveženi!

MISIONARI OBAVLJAJU VAŽNO DELO

Uganda, bivša britanska kolonija, stekla je nezavisnost 1962. Sledeće godine brat Henšel je posetio Najrobi u Keniji i razmotrio mogućnost slanja misionara u Ugandu. Ko će otići tamo?

Tom i Betel Maklejn, diplomci 37. razreda Galada, tek što su počeli da služe u Najrobiju. Bili su veoma iznenađeni kada su poslati u Kampalu! Ali, oni su spremno prihvatili promenu i bili prvi misionari iz Galada u Ugandi. „U početku nam je nedostajala Kenija“, priznaje Tom, „ali ubrzo smo u potpunosti uživali u Ugandi — u društvu prijateljski raspoloženih ljudi koji su se u velikom broju odazivali na delo svedočenja.“

Tom i Betel su u Keniji učili svahili, ali sada su morali da uče nov jezik — luganda. Nisu imali ništa drugo osim čvrste odlučnosti, pouzdanja u Jehovu i jednog priručnika za samostalno učenje jezika.  Tokom prvog meseca u Ugandi, provodili su po 250 sati u učenju novog jezika, a tokom drugog meseca 150 sati — i sve to pored 100 sati službe. S vremenom su savladali novi jezik i bili veoma uspešni na području.

U januaru 1964. pridružili su im se Gilbert i Džoun Volters iz 38. razreda Galada. Još dva bračna para iz istog razreda, Stiven i Barbara Hardi i Ron i Dženi Biknel, najpre su dodeljeni u susedni Burundi, ali su zbog problema s vizom poslati u Ugandu. Za kratko vreme, u Kampali je bio potreban nov misionarski dom.

Skupština u Kampali je bila nezaboravna. U njoj su bili brat Kadu i njegova porodica, Džon i Junis Bvali, bračni par specijalnih pionira iz Severne Rodezije s decom, kao i Margaret Njende i njeni mališani. Sastanci su se održavali praktično na otvorenom. „Prolaznici su nas mogli videti  i čuti, iako nas je bilo malo“, priseća se Gilbert Volters. „Naočigled svih, porodica Bvali je srčano predvodila u pevanju pesama Kraljevstva, i to u više glasova i bez muzičke pratnje. To nam je davalo podstrek da ne posustanemo.“

Nedugo posle toga, Gilbert i Džoun Volters poslati su da osnuju misionarski dom u Džindži, gde još nije bilo organizovanog propovedanja. Kasnije su otvorena još dva misionarska doma — jedan u Mbaleu nedaleko od kenijske granice, a drugi u Mbarari. Misionari koji su živeli u tim domovima služili su zajedno sa specijalnim pionirima koji su došli iz drugih zemalja. Polje je zaista bilo ’zrelo za žetvu‘ (Jov. 4:35). Ali šta se moglo učiniti kako bi se ubrzalo sakupljanje roda?

BOLJE ORGANIZOVANJE DELA

Punovremene sluge u Ugandi nastojale su da koliko god je moguće sistematski obrade to ogromno područje. Tokom sedmice, propovedali su u planski izgrađenim naseljima, gde su ulice i parcele bile označene imenima i brojevima. Međutim, kako će uspeti da obrade područja gde su ulice bile bez naziva a kuće bez brojeva?

„Područje smo podelili po brdima“, objašnjava Tom Maklejn. „Jedan par bi obrađivao jednu stranu  brda, dok bi drugi par propovedao na drugoj strani. Pratili smo staze koje su se uspinjale i spuštale sve dok se ne bismo sreli.“

Braća iz inostranstva su ubrzo dobila pomoć sve većeg broja lokalnih Svedoka koji su dobro poznavali teren i kulturu. S druge strane, ti objavitelji su stekli dragoceno iskustvo sarađujući s braćom i sestrama iz inostranstva. Na primer, u Džindži su tamošnja braća već neko vreme propovedala s misionarima. Svake nedelje su od osam do deset sati pre podne svedočili od kuće do kuće. Zatim su provodili još jedan sat u naknadnim posetama i potom su sa zainteresovanim osobama proučavali Bibliju do podneva. Tako su svi u skupštini izvlačili korist iz međusobne razmene veština i ohrabrenja.

Džindža, koja je u to vreme bila drugi grad po veličini, imala je hidroelektranu i zahvaljujući tome bila je privlačna lokacija za industrijski razvoj. Misionari su imali odlične rezultate svedočeći na prometnim autobuskim i taksi stanicama. Putnici iz udaljenih mesta rado su uzimali biblijsku literaturu koju su čitali tokom putovanja. Tako je seme Kraljevstva posejano posvuda po okolnim seoskim područjima.

Braća su takođe koristila radio talase kako bi dobru vest preneli što većem broju ljudi. Na nacionalnom radiju su dobili redovan sedmični termin za emisiju koja se zvala „Teme o kojima ljudi razmišljaju“. Aktuelne i zanimljive teme kao što su  „Suočavanje s problemima u porodici“ i „Kako se zaštititi od kriminala i nasilja“ razmatrane su u vidu dijaloga između „gospodina Robinsa i gospodina Lija“. Jedan od njih se priseća: „Bilo je zaista neobično slušati radio i čuti razgovor između Amerikanca i Škotlanđanina na afričkoj radio-stanici. Često bismo od ljudi na području čuli komentare o našoj emisiji, što je bio dokaz da je ispunila svoju svrhu.“

POMOĆ ZA NOVE OBJAVITELJE

U to vreme je grupa u Džindži održavala sastanke u društvenim prostorijama u najvećem naselju, Valukuba. Tom Kuk se priseća: „Mnoga braća su bila nova u istini i imala su samo nekoliko publikacija  iz kojih su mogla da pripreme tačke za sastanak.“ Šta se moglo učiniti?

„Misionari su napravili biblioteku u domu jednog brata koji je živeo u centru tog naselja“, seća se Tom. „Svakog ponedeljka uveče oni koji su imali govore odlazili bi tamo kako bi pronašli materijal i dobili pomoć da se pripreme.“ Sada u Džindži i njenoj okolini postoji nekoliko skupština koje su uvidele da je ribarenje ljudi još uvek uspešno u glavnom izvorištu Nila.

PUTUJUĆI NADGLEDNICI DOPRINOSE DUHOVNOM NAPRETKU

U septembru 1963. delo propovedanja u Ugandi počela je da nadgleda novoosnovana podružnica u Keniji. Uganda je dodeljena Vilijamu i Mjurijel Nizbet kao deo pokrajine čiji je centar bio u Najrobiju. Zanimljivo je da je Vilijam pratio stope svoje neustrašive starije braće Roberta i Džordža, koji su utrli put delu propovedanja u Ugandi nekih 30 godina ranije. Objavitelji su sada dobili pomoć „druge smene“ Nizbetovih.

Bilo je sve više zainteresovanih, osnovano je još grupa a objavitelja je širom tog ogromnog područja bilo posvuda. Zato su redovne posete putujućih nadglednika imale važnu ulogu u pružanju obuke i ohrabrenja i uveravale su braću i sestre iz udaljenih područja da „Jehovine oči gledaju pravednike“ (1. Petr. 3:12).

Stiven i Barbara Hardi su 1965. posetili skupštine u pokrajini koja se protezala od Ugande do Sejšelskih ostrva u Indijskom okeanu, koja su od obale udaljena 2 600 kilometara. Jednom su se uputili na „izviđačku ekspediciju“ po Ugandi kako bi  utvrdili gde bi pioniri imali najviše uspeha. Koristeći folksvagenov kombi pozajmljen od podružnice u Keniji u kom su putovali i stanovali, za samo šest sedmica obišli su veći deo Ugande i posetili gradove Masaka, Mbarara, Kabale, Masindi, Hoima, Fort Portal, Arua, Gulu, Lira i Soroti.

„Putovanje je bilo uzbudljivo“, priseća se brat Hardi, „a propovedanje pravi užitak. Svi, uključujući i lokalne vlasti, bili su prijateljski naklonjeni i spremni da pomognu. Kada bismo svratili u nečiji dom da bismo porazgovarali s domaćinom, poseta bi se često pretvorila u ’javno predavanje‘ pošto bi komšije i prolaznici došli da čuju našu poruku. Čak i kada smo se kratko zaustavili u jednom mestu koje je izgledalo gotovo pusto, nasmejani ljudi su ubrzo počeli da nam prilaze, misleći da smo im došli u posetu. Zalihe literature su se  brzo trošile. Uručili smo oko 500 knjiga i uspostavili mnoge pretplate na Stražarsku kulu i Probudite se!“

Prijateljski stav, radoznalost i duhovna glad tamošnjeg naroda ukazivali su na veliki potencijal za duhovni napredak. Što je najvažnije, Hardijevi su imali Jehovin blagoslov dok su propovedali na ovom plodnom području.

JEHOVA DAJE DA RASTE

Jedan važan događaj u istoriji Jehovinog naroda u Ugandi odigrao se 12. avgusta 1965, kada je registrovano Udruženje Međunarodnih istraživača Biblije, čime je zakonski priznato naše delo stvaranja učenika. Iskreni pojedinci kao što su Džordž Majende, Piter i Ester Džabi i Ajda Sali, sačinjavali su malo ali čvrsto jezgro nepokolebljivih Svedoka tokom šezdesetih. Godine 1969. u Ugandi je bilo 75 objavitelja raštrkanih među stanovništvom od osam miliona, što znači da je odnos bio jedan Svedok na sto hiljada stanovnika. Do 1970. broj objavitelja Kraljevstva porastao je na 97, a sledeće godine na 128. Godine 1972. u Ugandi su bila 162 aktivna Jehovina svedoka.

Iako je napredak bio ohrabrujuć, braća su znala da njihova snaga nije bila u sve većem broju već je dolazila od ’Boga koji daje da raste‘ (1. Kor. 3:7). Tada nisu znali da će sedamdesete doneti dramatične promene u njihovom životu i teške ispite vere. Nakon vojnog puča pod vođstvom generala Idija Amina 1971, usledila je diktatura koja će postati košmar za milione ljudi i odneti više hiljada žrtava. Sve češće je dolazilo do okršaja između vlade i frakcija koje su se protivile novom političkom  uređenju. Granice sa susednim zemljama povremeno su bile zatvorene. Uveden je policijski čas. Ljudi su počeli da nestaju. Drugi su bili pod prismotrom. Kako će naša miroljubiva braća i sestre u Ugandi reagovati na ta previranja, zastrašivanje i nasilje?

„BOŽJA VLADAVINA“ ILI LJUDSKA VLAST?

Baš u to vreme, u Kampali je planirano održavanje Oblasnog kongresa „Božja vladavina“ za 1972, što je bio prvi takav kongres u Ugandi. Pozvani su delegati iz Kenije, Tanzanije i čak Etiopije. Kako će se izboriti sa rastućom tenzijom, sve češćim političkim i plemenskim sukobima i rizičnim prelascima preko granice? Da li će kongres morati da se otkaže? Braća su se usrdno molila tražeći Jehovin blagoslov za održavanje kongresa i  za delegate koji će doputovati.

Situacija je izgledala još ozbiljnije kada su delegati po dolasku na granicu videli velike grupe ljudi koji beže iz zemlje! Većina je odlazila zbog naređenja vlade da se proteraju svi doseljenici iz Azije — pre svega Indijci i Pakistanci. Mnogi, kao što su prosvetni radnici iz inostranstva, odlazili su iz straha da će slično naređenje uskoro biti upućeno i drugim etničkim grupama. Uprkos tome, delegati su pristizali. Šta će zateći u gradu u kom se osećala sve veća politička tenzija?

Na njihovo iznenađenje, u gradu je bilo mirno, a braća i zainteresovane osobe radosno su iščekivali dolazak gostiju na kongres. Takođe su bili iznenađeni kada su saznali da su vlasti dozvolile da se iznad najprometnije ulice u Kampali postavi ogroman transparent s datumom i mestom održavanja kongresa. Usred grada, u vreme nezapamćenih nemira, krupnim slovima bio je istaknut naslov javnog predavanja: „Božja vladavina — jedina nada za čovečanstvo“!

 Kongres je uspešno održan, bez ometanja, a broj prisutnih dostigao je 937. Bio je to veoma važan događaj u istoriji obožavanja Jehove u Ugandi. Kasnije, iako su strani delegati u povratku imali problema na granici, nisu se pokolebali u svojoj revnosti i svi su bezbedno stigli kući. Usred sve veće političke neizvesnosti, Jehovin narod je hrabro obznanio da njihova odanost pripada Vrhovnom Vladaru. U tim kritičnim trenucima, Bog je svoj narod učinio ’odvažnim i ulio mu snagu‘ (Ps. 138:3).

Među lokalnim Svedocima koji su prisutvovali kongresu bili su Džordž i Gertrud Ohola. „To je bio moj prvi kongres“, priseća se Gertrud, „i kongres na kom sam se krstila!“ Međutim, Džordž još nije bio Svedok. On je bio strastveni ljubitelj fudbala i stadion ga je više zanimao kao mesto sportskih dešavanja. Ipak, s vremenom ga je dobro ponašanje njegove supruge i proučavanje Biblije podstaklo da se preda Jehovi i krsti 1975. u Keniji.

Gertrud je bila među prvima u severnoj Ugandi koji su prihvatili istinu. „Kada sam se krstila 1972“, seća se ona, „mislila sam da živim u zabačenom kraju. Danas ovde postoji Dvorana Kraljevstva, kao i misionarski dom i prevodilačko odeljenje. Zbog toga sam sada još više oduševljena nego kada sam se krstila!“

U „TEŠKO VREME“

Bez ikakvog upozorenja, 8. juna 1973. preko radija i televizije objavljena je vest da je 12 religioznih grupa, uključujući i Jehovine svedoke, zabranjeno. Nova vlada je stvorila atmosferu opšteg straha i nepoverenja, lažno predstavljajući strance kao špijune. Misionarima je bilo sve teže da učestvuju  u službi. Za Jehovine svedoke u Ugandi nastupilo je posebno „teško vreme“ (2. Tim. 4:2). Šta će se desiti s njima?

Dva bračna para misionara su te godine već napustila zemlju jer su im molbe za produženje boravka bile odbijene. Do sredine jula proterano je i ostalih 12 misionara. Braća iz inostranstva koja su došla da bi služila tamo gde je veća potreba mogla su da ostanu malo duže zbog posla, ali njihova sloboda nije dugo trajala. Do sledeće godine, svi su bili primorani da napuste zemlju.

’POSTOJANI I NEPOKOLEBLJIVI‘

Razumljivo je što su objavitelji iz Ugande bili tužni zbog odlaska drage braće i sestara. Ali uz snagu od Jehove pokazali su se kao ’postojani i nepokolebljivi‘ (1. Kor. 15:58). Tipičan primer vernosti tamošnje braće bila je spontana reakcija jednog starijeg brata po imenu Ernest Vamala kada je čuo da su Jehovini svedoci zabranjeni. Pitao je: „Kako oni mogu zabraniti ono što mi je u srcu?“

Kako će se lokalne starešine, kao što su Džordž Kadu i Piter Džabi, snaći po odlasku braće iz inostranstva? Njihova jaka duhovnost i poznavanje lokalne kulture pokazali su se kao blagoslov. „Da bi neko upoznao istinu i služio Jehovi u Ugandi“, objašnjava brat Džabi, „potrebno je da bude veoma disciplinovan da bi prekinuo s običajima koji nisu u skladu s Jehovinim merilima. Samodisciplina je bila posebno važna i za odgovornu braću koja su morala potpuno da se oslanjaju na pisana uputstva Jehovine organizacije.“ Duboko proučavanje  im je pomoglo da ne budu zavedeni prevarnom ljudskom mudrošću. Zahvaljujući tome, ovaj težak period nije se negativno odrazio na Jehovin narod, već je doprineo duhovnom napretku.

S druge strane, čitavo stanovništvo je osećalo sve veću nesigurnost. Mnogi su bili maltretirani, a neki su živeli u strahu od vojske. Korupcija je uzela maha, što je dovelo do ekonomske krize. Ovoj prelepoj zemlji nanete su bolne rane. Da li će verne Jehovine sluge u Ugandi i dalje nalaziti razloge za radost tokom tog teškog perioda?

RADOSNA OKUPLJANJA

Vlasti su učinile sve što su mogle da spreče sva politička okupljanja koja su mogla predstavljati pretnju za režim. Iako su Jehovini svedoci bili strogo neutralni, oni su poštovali biblijsko uputstvo da ne propuštaju sastanke kako bi se međusobno jačali (Jevr. 10:24, 25). Bilo im je potrebno dosta hrabrosti i dovitljivosti da bi se sastajali pod prismotrom sumnjičavih vlasti. Kako će Božje sluge uspeti da ne privuku pažnju na svoje miroljubive skupove?

Kao prvo, organizovali su održavanje sastanaka u manjim grupama u privatnim domovima. Kada su se okupljali u većim grupama, činili su to pretvarajući se da su na izletu. Na primer, jednom mesečno cela skupština bi se sastala da čuje predavanje i održi razmatranje Stražarske kule. Braća su organizovala izlet u nekom parku ili u nečijem dvorištu. Ova taktika je bila uspešna budući da je narod Ugande druželjubiv i nikom nije bilo neobično da se grupa prijatelja ili rođaka okupi kako bi uživali u druženju. Osim što su diskretno nosili sa  sobom Biblije i publikacije za proučavanje, braća bi ponela i sve što je bilo potrebno za jedan kompletan piknik! Takva okupljanja podsetila su ih na to kako su se drevni Izraelci radovali tokom svojih verskih praznika (P. zak. 16:15).

Tokom zabrane, na sličan način su održavani i skraćeni pokrajinski sastanci. Uprkos nastojanjima vlade da ih zaustavi, braća nikada nisu prestala da se sastaju i propovedaju dobru vest. Neki su čak uspeli da prisustvuju kongresima u Najrobiju i zatim su po povratku s drugima mogli da podele svoja radosna iskustva.

 „OPREZNI KAO ZMIJE, A BEZAZLENI KAO GOLUBOVI“

Odgovorna braća su s razlogom smatrala da ih zabrana neće strogo ograničiti i da će moći da nastave s teokratskim aktivnostima ako budu „oprezni kao zmije, a bezazleni kao golubovi“ (Mat. 10:16). Tako su, uz neophodan oprez, specijalni pioniri ostali na svojim dodelama a objavitelji su nastavili da propovedaju od kuće do kuće.

Naravno, nije svima bilo drago da vide Jehovine svedoke na vratima. Jednog dana sredinom sedamdesetih, Piter Džabi i tinejdžer Fred Njende bili su u službi. Fred je bio mali dečak kada je njegova majka prihvatila istinu 1962. Sad je porastao i došlo je vreme da se njegova zrelost ispita.

Jedan ljutiti stanar — očigledno policajac u civilu — prepoznao je da su Jehovini svedoci. Uhapsio ih je i prisilio da uđu u njegov auto. Oni su se sasvim razumljivo zabrinuli jer su hiljade ljudi koji su na sličan način uhapšeni jednostavno nestali. Dešavalo se da budu i mučeni, ponekad bez ikakvog objašnjenja. Na putu do policijske stanice, Piter i Fred su imali vremena da se pomole Jehovi za snagu da ostanu smireni i verni. Policajac ih je  odveo kod šefa policije, optužujući ih i zasipajući pitanjima. Međutim, Piter i Fred su se lično uverili u istinitost reči iz Poslovica 25:15: „Strpljivošću može da se utiče na zapovednika, i blag jezik kosti lomi.“ Na sreću, tog popodneva nije slomljena nijedna doslovna kost. Zahvaljujući tome što je Piter mirno objasnio da su Jehovini svedoci savesni građani koji poštuju zakon i drže se biblijskih učenja, kao i tome što su se braća dostojanstveno ponašala i odgovarala s poštovanjem, srušene su predrasude ovog čoveka. Šta se na kraju desilo?

Šef policije ne samo što je pustio Pitera i mladog Freda već je i naredio policajcu koji ih je uhapsio da ih odveze nazad na područje! Njihov poniženi „pratilac“ nerado se složio, a braća su zahvalila Jehovi za izbavljenje.

Drugi susreti s policijom nisu bili tako stresni. Na primer, Emanuel Čamiza i njegova supruga tajno su održavali sastanke u svom domu u Entebeu za članove svoje porodice i malu grupu zainteresovanih osoba. Da ih ne bi videli uvek na istom mestu i u isto vreme, Emanuel je odlazio na različita mesta kada je proučavao Bibliju s drugima. Nakon  izvesnog vremena zaključio je da je njegova metoda da umakne policiji vrlo uspešna. Jednog dana, nakon što je završio biblijski studij u botaničkoj bašti, prišao mu je policajac a on je pokušao da brzo sakrije publikaciju koju su proučavali. „Zašto kriješ svoje knjige?“, pitao ga je policajac. „Znamo šta radite. Znamo da ste Jehovini svedoci. Čak znamo i gde se sastajete. Da smo hteli, odavno bismo vas uhapsili. Ali, možete da nastavite kao i dosad.“ Emanuel je tako i učinio — sa istom vernošću!

Kasnije, kada se Emanuel penzionisao i preselio u rodno selo, suočio se s mnogo većim protivljenjem i ismevanjem. Poput Isusa, on je bio ’bez časti u svom zavičaju‘ (Mar. 6:4). Pa ipak, u svojim poodmaklim sedamdesetim, Emanuel je još uvek ’cvetao i kad mu je kosa osedela‘ i redovno je vozio svoj bicikl 30 kilometara kako bi išao na sastanke (Ps. 92:14). Danas, u kasnim osamdesetim, i dalje verno služi kao sluga pomoćnik, iako ne može da vozi bicikl onoliko koliko bi želeo.

ISTRAJNI PIONIRI

Uprkos stalnoj neizvesnosti, uvek je bilo pojedinaca koji su pronašli način da služe kao pioniri. Jedan revni pionir iz tog vremena bio je Džejms Luverekera, vladin službenik koji se krstio 1974. Ubrzo nakon krštenja posvetio se zemljoradnji kako bi propovedao dobru vest onima koji su živeli blizu njegovog rodnog sela. Njegova žena je takođe kratko proučavala Bibliju, ali kako je vreme prolazilo ona mu se sve više protivila.

Na primer, jednog jutra pre svanuća, Džejms i još neka braća krenuli su na oblasni kongres u  Najrobiju. Kasnije, kada je policajac zaustavio njihovo vozilo na kontrolnom punktu, braća su zapazila da se Džejms čudno obukao — imao je rasparenu odeću što nije bilo njemu svojstveno. Najpre se našalio da je to zato što se na brzinu oblačio po mraku. Ali kada su njegovi prijatelji insistirali da im objasni pravi razlog, priznao je da mu je supruga sakrila odeću kako bi ga sprečila da ode na kongres. Zato je morao da zgrabi bilo šta što je pronašao. Njegovi saputnici su mu rado dali nešto od svoje odeće tako da je na kongres stigao prikladno odeven.

Ponekad je protivljenje Džejmsove porodice i komšija bila samo neka manja neprijatnost. U drugim prilikama bilo je ozbiljnije. Ali trajalo je godinama. Sve to vreme, Džejms je istrajavao s blagošću i bio poznat po vernosti do svoje smrti 2005. Braća se i danas dive njegovoj veri, a sasvim sigurno je pamti i njegov Bog, Jehova.

’BRAT U NEVOLJI‘

„Pravi prijatelj voli u svako doba, i u nevolji brat postaje“ (Posl. 17:17). Braća iz Kenije su se pokazala kao pravi prijatelji u vreme nevolja i opasnosti s kojima su se tokom sedamdesetih suočili Svedoci iz Ugande. Putujućim nadglednicima i predstavnicima podružnice bila je potrebna hrabrost da bi prešli granicu i pružili podršku i ohrabrenje svojoj dragoj braći i sestrama.

Godine 1978. nastupili su politički nemiri kada je frakcija ugandske armije izvršila invaziju na teritoriju Tanzanije. Tanzanijska vojska je uzvratila tako što je srušila ugandsku vladu u aprilu 1979, prisilivši ozloglašenog diktatora Idija Amina  da pobegne. Njegov iznenadni odlazak doneo je mnoge promene u Ugandi. „Sa odlaskom Amina“, kaže jedan brat, „prestala je i zabrana.“ Novine Uganda Times su objavile: „Misionari mogu da se vrate.“ Jehovin narod je ponovo imao versku slobodu!

„ČAK I AKO HOĆE DA ME UBIJU, IĆI ĆU“

U metežu koji je nastao nakon smene vlade, Uganda je uporedo sa sticanjem slobode postala i stecište razbojništva. Bezvlašće je dovelo do pljačkanja i neviđenog nasilja. Ipak, braća iz podružnice u Keniji odmah su se pobrinula da Ginter Reške i Stenli Makumba posete Ugandu i organizuju održavanje pokrajinskih sastanaka.

„Dve sedmice pre nego što smo otišli u tu posleratnu posetu“, priseća se Ginter, „držali smo školu za pionire u Meruu, blizu planine Kenija. Sećam se da sam u novinama čitao o mnogim ubistvima u Kampali, koja su se dešavala posebno noću. Nakon što sam naglas pročitao jedan odlomak, uzviknuo sam: ’I to je mesto koje treba da posetimo sledeće sedmice!‘ Ali onda sam pomislio: ’Da li ću biti poput Jone i pobeći sa svog zadatka?‘ Odmah sam odbacio svoje strahove i rekao sebi: ’Čak i ako hoće da me ubiju, ići ću. Neću pobeći kao Jona.‘“

Braća su uradila kako su planirala — Stenli je posećivao skupštine u unutrašnjosti zemlje, a Ginter je služio u većim gradovima. „Dosta toga je trebalo ponovo organizovati posle rata“, izvestili su. „U to vreme u Ugandi je bilo aktivno svega 113 objavitelja. Svi su bili radosni što su se ponovo slobodno okupili kako bi održali pokrajinski sastanak na otvorenom, i bilo je pravo zadovoljstvo  videti da je prisustvovala 241 osoba.“ Iako je seme istine bilo zgaženo, očigledno je još uvek moglo uroditi plodom.

OPASNA VREMENA

U Mbaleu, nedaleko od istočne granice Ugande, Ginter i Stenli su uveče ostavili auto ispred kuće svog domaćina. Tokom noći čuli su kako lopovi skidaju delove s njihovog automobila. Ginter je hteo da viče na razbojnike, ali se tada setio da su te iste sedmice pljačkaši pucali na čoveka koji je pokušao da ih zaustavi u krađi i ubili ga. Razmislivši bolje, zaključio je da je život mnogo vredniji od auta i odlučio da ne interveniše. Kada je svanulo jutro, videli su da su ukradene dve gume i vetrobran. Prijavili su krađu u policiji, gde su ih posavetovali: „Sklonite auto pre nego što se lopovi vrate po još delova!“

Braća su krenula u Kampalu čim je to bilo moguće. Ali, sa samo jednim ćebetom kojim se pokrio Ginter i šeširom kojim se štitio Stenli, putovanje od 250 kilometara po vlažnom i vetrovitom vremenu bez vetrobrana nije bilo nimalo prijatno. Jednu ukradenu gumu zamenili su rezervnom a drugu pozajmljenom koja je ispuštala vazduh. Da nevolja bude veća, rečeno im je da pozajmljenu gumu moraju vratiti  za dva dana! Braća su duboko udahnula i krenula, nadajući se da se guma neće ispumpati do kraja putovanja.

Putovanje je otežavalo i to što su Ginter i Stenli morali voziti kroz šumu koja je bila ozloglašena zbog pljačkaša. „Vozite brzo“, savetovao ih je domaćin, „i ne dozvolite nikome da vas pretekne.“ Ova neustrašiva braća su odahnula kada su bezbedno stigla u Kampalu — i to u rekordnom roku. Imali su taman toliko vremena da pronađu nekoga ko će pozajmljenu gumu vratiti u Mbale.

NOVI IZAZOVI I MOGUĆNOSTI

Kada je 1980. posetio svetsku centralu u Bruklinu, brat Reške je bio zamoljen da betelskoj porodici dâ kratak izveštaj o dešavanjima u Ugandi. Kasnije su članovi Vodećeg tela izrazili nadu da bi misionari ponovo mogli biti poslati u Ugandu. Svi su se složili da je bilo pravo vreme da misionari pomognu. Veći skupovi ponovo su bili mogući, a do 1981. broj objavitelja u Ugandi skočio je na 175. Zapravo, u julu iste godine, Uganda je radosno izvestila rekordni broj od 206 objavitelja.

Nažalost, nakon sukoba tokom proteklih deset godina ostalo je dosta oružja i municije koja je dospela u ruke mnogih beskrupuloznih ljudi. Nasumične pucnjave i pljačke bile su zabrinjavajuće česte. Uz oprez, propovednici dobre vesti trudili su se da širom tog područja distribuišu biblijsku literaturu sa utešnom porukom i svako od njih je tokom jula u proseku uručio oko 12 časopisa. Međutim, razboritost je nalagala da se služba na terenu kao i druge aktivnosti ograniče na vreme tokom dana, jer je rizik od napada bio mnogo veći kad se spusti  mrak. Uprkos svemu, mogućnosti za napredak bile su očigledne.

MISIONARI PONOVO DOLAZE

Diplomci Galada Džefri Velš i Ari Palviajnen stigli su iz Kenije u Kampalu septembra 1982. Od samog početka, Džef i Ari, kako su ih zvali, bili su veoma uspešni. „Ljudi su u to vreme bili duhovno gladni“, seća se Džef, „tako da su se časopisi sa svojim privlačnim temama praktično sami delili.“

U decembru su im se pridružili Hajnc i Marijane Vertholc iz vanrednog razreda škole Galad u Vizbadenu u Nemačkoj. Od prvog trenutka, ovaj bračni par je bio zadivljen načinom na koji su braća iz Ugande uspela da napreduju u ovoj razorenoj i opasnoj zemlji.

„Mnogo toga“, priseća se Hajnc, „kao što je snabdevanje vodom i telekomunikacije nije funkcionisalo. Politička situacija je i dalje bila napeta. Posvuda su se širile glasine o državnom udaru, a vojska je na mnogim mestima blokirala puteve. Pucnjave i pljačke su bile česte, posebno noću. Kada bi se smračilo, na ulici se nije mogla videti nijedna osoba. Svi bi ostali kod kuće nadajući se i često moleći da noć prođe bez nezvanih gostiju.“

Hajnc i Marijane su se smestili kod Sema Vaisve i njegove porodice dok ne pronađu kuću koja bi poslužila kao misionarski dom. Iako je Sem bio pedagog, zbog ekonomske situacije u zemlji prihodi su mu bili znatno smanjeni, što je gostoljubivost njegove porodice činilo zaista posebnom.

„Bilo je teško pronaći kuću u bezbednom području“, kaže Hajnc, „tako da smo na kraju ostali u Semovom  domu pet meseci. Za to vreme smo se dobro upoznali. Ponekad je njegova velika porodica imala samo jedan obrok dnevno, ali su uvek bili srećni, a deca su bila poslušna i puna poštovanja. Budući da snabdevanje gradskom vodom nije bilo redovno, deca su morala da donose vodu u plastičnim balonima od 20 litara koje su nosila na glavi. Kada bismo se vratili iz službe, uvek je bilo sveže vode za nas. Naravno, naučili smo da budemo štedljivi. Na primer, kupali smo se samo sa nekoliko litara, a korišćenu vodu smo čuvali za toalet.“

Aprila 1983, oko deset godina nakon što su prethodni misionari prognani iz Ugande, četiri nova misionara pronašla su dom u relativno bezbednom području. Opšta nesigurnost i oskudica stvarali su mnoge teškoće, ali je ljubav tamošnje braće više nego nadoknadila sve te neugodnosti.

 „Uvek smo sa uživanjem prenosili dobru vest“, objašnjava Marijane. „Ljudi su bili religiozni i otvoreni za razgovor, a većina je posedovala Bibliju. Bili su veoma pristupačni i učtivi. Uprkos ekonomskim i drugim nedaćama, na licu su uvek imali srdačan osmeh.“

STARIJI ŽELE DA UČINE VIŠE

Mnoge starije osobe, koje su veoma cenjene u ugandskom društvu, odazvale su se na dobru vest i u svojim poodmaklim godinama služile Jehovi. Na primer, bivši učitelj Paulo Mukasa imao je 89 godina kada je saznao za istinu. Pošto je preživeo dva svetska rata, kolonijalnu vlast, diktatorski režim i druge političke promene, Paulo je bio željan da uči o Božjem Kraljevstvu. Oduševio se kada je saznao da će Mesijanski Kralj Isus Hrist ’izbaviti ubogoga i nevoljnika od tlačenja i nasilja‘ (Ps. 72:12, 14).

Kada je Paulo bio spreman za krštenje dve godine kasnije, braća su se pitala: ’Možemo li potpuno uroniti pod vodu osobu u ovim godinama?‘ Ali nije bilo razloga za brigu. Dok je jedan bojažljivi mladić oklevao da uđe u vodu, 91-godišnji Paulo se krstio i izronio s velikim osmehom. Iako su ga okolnosti ograničavale u službi, on je svima koji su ga posećivali revno propovedao dobru vest o Kraljevstvu, sve do svoje smrti nekoliko godina kasnije.

Lovinsa Nakajima je još jedna starija osoba koja se pored svojih poodmaklih godina suočava i sa slabim zdravljem. Zbog bolesti noge su joj bile toliko otekle da se nije mogla kretati bez pomoći. Pa ipak, kada su objavitelji bili podstaknuti da učestvuju u pomoćnoj pionirskoj službi tokom perioda Spomen-svečanosti, Lovinsa je želela da pokuša. Objavitelji  su joj pomagali tako što su dovodili zainteresovane osobe u njen dom da bi proučavali Bibliju. Misionari su je naučili kako da piše pisma ljudima u selima, što je mogla činiti bilo kad. Takođe ju je svake subote jedan starešina vodio na prometno mesto u Kampali, gde se mogla udobno smestiti na mali zid i ceo dan svedočiti prolaznicima. Srećna i zadovoljna na kraju meseca, rekla je: „Sada vidim da ja to mogu — i da čak uživam u tome!“ Ona nije bila pomoćni pionir samo jedan mesec, već je uz podršku skupštine to činila tokom 11 uzastopnih meseci!

„KAKO SE KAŽE...?“

Tokom osamdesetih, vredni objavitelji iz Ugande srdačno su dočekivali revne misionare koji su stalno pristizali. Neki su došli pravo iz škole Galad, a drugi su bili primorani da napuste misionarsku dodelu u Zairu (današnjoj Demokratskoj Republici Kongo). Zahvaljujući sve većem broju misionara u Kampali i Džindži, mogla su se temeljnije obraditi gusto naseljena područja, a misionari su bili presrećni kada su videli da su polja zrela za žetvu. Zapravo, izazov nije bio samo pronaći zainteresovane već i pratiti njihov napredak.

Pun poleta nakon nekoliko meseci obuke u Galadu, Mets Holmkvist je jedva čekao da nauči lokalni jezik kako bi pomogao osobama koje su se zanimale za istinu. U to vreme, Fred Njende je bio specijalni pionir u Entebeu i njegovo prevodilačko umeće dobro je došlo kako bi se  novim misionarima pomoglo da lakše savladaju jezik luganda, koji je pun reči teških za izgovor. Zapravo, za Metsa je učenje novog jezika bio veliki izazov.

„Kako se kaže ’Božje Kraljevstvo‘ na jeziku luganda?“, pitao je Mets na jednom od prvih časova.

„Obvakabaka bva Katonda“, glasio je Fredov melodični odgovor.

’Ovo zvuči nemoguće‘, pomislio je Mets, zažalivši što je uopšte postavio to pitanje. Ipak, odlično je napredovao i uspešno savladao jezik.

ŽETVA NAPREDUJE

Uprkos teškoćama koje su zadesile Ugandu tokom osamdesetih, odziv na biblijsku istinu bio je izvanredan. Broj objavitelja naglo se povećao za preko 130 procenata — sa 328 koliko ih je bilo 1986. na 766 objavitelja 1990. Nove grupe su nicale širom zemlje. U Kampali je udvostručen broj skupština. Broj objavitelja u Džindži povećao se više nego trostruko, dok je grupa u Igangi brzo postala skupština.

„Porast je bio toliko velik“, priseća se jedan starešina iz Džindže, „da smo se pitali odakle dolaze svi ti novi objavitelji. Neko vreme smo morali skoro svaku nedelju da planiramo za razgovore sa onima koji su želeli da postanu nekršteni objavitelji.“

ŽETVA NA VEĆEM PODRUČJU

Izvanrednom porastu doprineo je između ostalog i izuzetan pionirski duh braće. Poput Pavla, Sile i Timoteja, propovednika iz prvog veka, punovremene sluge iz Ugande ’poslužile su kao primer na koji treba da se ugledamo‘ (2. Sol. 3:9). Zbog njihovog  dobrog primera i veće potrebe na terenu, mnogi revni objavitelji su bili podstaknuti da prošire službu. Mladi i stari, samci i oni koji su u braku, muškarci i žene i čak neki koji su izdržavali porodicu pristupili su redovima marljivih pionira. Krajem osamdesetih je u proseku više od 25 posto svih objavitelja učestvovalo u nekom vidu pionirske službe. Neki su nastavili s punovremenom službom sve do danas.

Pioniri su spremno podupirali specijalne godišnje propovedničke akcije koje su od milošte zvali makedonske akcije (Dela 16:9, 10). One se organizuju već godinama. Skupštine propovedaju na nedodeljenim ili retko obrađivanim područjima i do tri meseca. Osim toga, neki opšti pioniri poslati su kao privremeni specijalni pioniri u područja gde postoji veća potreba. Rezultati su bili odlični. Mnogi iskreni ljudi izrazili su zahvalnost za ovakve akcije putem kojih su upoznali istinu i osnovane su mnoge nove grupe i skupštine.

Tokom jedne akcije, misionari Piter Abramov i Majkl Rajs propovedali su u Kabaleu i pronašli Margaret Tofajo koja je ranije proučavala Bibliju. Ona je bila uverena da je ono čemu je poučena istina i već je razgovarala s drugima o svojim verovanjima. Da bi joj pomogli koliko god su mogli, misionari su joj dali svoj jedini primerak knjige Rezonovanje na temelju Svetog pisma. Kada su braća posetila Margaret poslednji put pre odlaska, ona ih je iznenadila posebnim obrokom. Bili su veoma zahvalni za njenu ljubaznost i velikodušnost, ali im nije bilo svejedno jer su shvatili da je spremila jedinu kokošku koju je imala. Znali su da su jaja od ove kokoške dopunjavala  oskudne obroke njene porodice. „Ne brinite“, rekla je, „ono što ste vi meni dali tokom svoje posete mnogo je vrednije od ovog obroka.“ Kasnije se krstila i nastavila da služi kao revni objavitelj do kraja života.

Veliki napredak takođe se može pripisati načinu na koji su braća koristila izvanredne publikacije. „Iako smo se trudili da budemo veštiji učitelji“, kaže ranije pomenuti Mets, „zapravo su Biblija i publikacije uticale na ljude i podsticale ih da naprave promene u svom životu. Naše praktične brošure doprle su do srca čak i onih koji ne znaju dobro da čitaju ali su duhovno gladni.“

SUOČAVANJE S PREPREKAMA

Međutim, upečatljiv napredak krajem osamdesetih nije prošao bez problema. U julu 1985. došlo je do državnog udara kada je vojska ponovo preuzela vlast. Opet je nastupio talas nesigurnosti i zaoštravao se gerilski rat. Trupe koje su se povlačile otele su se kontroli, pljačkajući imovinu i nasumice pucajući u ljude. Neko vreme borbe su besnele u području Džindže gde su živeli misionari. Jednog dana su vojnici iznenada upali u njihov dom ali kada su saznali ko su oni, nisu ništa uništili i malo toga su odneli. Zatim je u januaru 1986. na vlast došao drugi režim koji je nastojao da obnovi stabilnost zemlje.

Nova vlada je uskoro morala da se suoči s jednim novim i opakim neprijateljem — sidom. Kada se pandemija proširila tokom osamdesetih, Uganda je bila jedna od najteže pogođenih zemalja. Smatra se da je milion ljudi umrlo, što je verovatno više nego za  15 godina političkih nemira i građanskog rata. Koliko su braća bila pogođena?

„Neku novu braću i sestre koji su prihvatili istinu s puno revnosti i žara“, objašnjava opšti pionir Vašington Sentongo, „ubrzo je pokosila sida. Oni su bili zaraženi virusom HIV-a pre nego što su upoznali istinu.“ Druge je zarazio bračni drug koji nije bio Svedok.

„Ponekad gotovo da nijedan mesec nije prošao a da nismo čuli da je sahranjen neko koga smo poznavali i voleli“, kaže Vašington, „i svako je izgubio nekog člana porodice. Ljudi su takođe bili veoma sujeverni. Mnogi su sidu povezivali s vradžbinama i bacanjem čini. Takvo iskrivljeno gledište zaplašilo je ljude, ispunilo ih neopravdanim predrasudama i potkopalo zdravo rasuđivanje.“ Pa ipak, naša braća i sestre verno su tešili jedni druge nadom u uskrsenje i uveravali ih u svoju iskrenu hrišćansku ljubav.

Dok su se osamdesete bližile kraju, Ugandom je zavladao optimizam. Život u zemlji je ponovo bio bezbedan i nastupio je period ekonomskog oporavka. Infrastruktura se poboljšala i socijalni programi su zaživeli.

Međutim, dok je sve više ljudi polagalo nade u političke ideale, neutralnost Jehovinih svedoka ponekad je bila pogrešno shvaćena. Jednom prilikom, vlasti su bez ikakve osnove prekinule gradnju Dvorane Kraljevstva. Dozvola za održavanje nekih kongresa bila je poništena i neki misionari su morali da napuste zemlju kada su im boravišne vize istekle. Do kraja 1991. ostala su samo dva misionara. Šta se moglo učiniti da bi se situacija popravila?

 Grupa braće se sastala s vlastima kako bi objasnila šta podrazumeva naša neutralnost. Kada su vlasti razumele naš stav, misionarima je bilo dozvoljeno da se vrate u Ugandu. Delo je nesmetano napredovalo i 1993. Uganda je radosno izvestila 1 000 objavitelja. Zatim je za samo pet godina bilo 2 000 objavitelja Kraljevstva. Danas oko 40 misionara revno propoveda širom zemlje.

PREVOĐENJE UBRZAVA ŽETVU

Engleski jezik se koristi širom Ugande. Međutim, luganda je najzastupljeniji lokalni jezik, iako ima više od 30 jezika koje govore različite etničke grupe. Zato je glavni faktor koji je doprineo brzom porastu u skorije vreme bio napredak u prevođenju publikacija.

„Iako je moja majka verni Svedok“, kaže Fred Njende, „sastanci su joj još više koristili kada sam joj članke za razmatranje prevodio s engleskog na jezik luganda. Tada nisam ni slutio da je to bila priprema za mnogo veći zadatak prevođenja.“ Šta je Fred time mislio?

Ubrzo nakon što je započeo s pionirskom službom 1984, Fred je bio zamoljen da drži kurs jezika za misionare. Sledeće godine je bio pozvan da postane član prevodilačkog tima za jezik luganda. Na početku su on i drugi prevodioci radili kod kuće u slobodno vreme. Kasnije je tim počeo punovremeno da prevodi u maloj sobi u sklopu misionarskog doma. Zanimljivo je da su se tokom zabrane sredinom sedamdesetih neka izdanja Stražarske kule prevodila i umnožavala mimeografom. Ipak, nakon nekog vremena s tim se prekinulo. Tek je 1987. Stražarska  kula ponovo počela da se izdaje na jeziku luganda. Od tada se prevodilački tim povećao i prevodioci marljivo rade kako bi preveli još više publikacija za sve veći broj skupština na jeziku luganda. Sada je skoro polovina skupština u zemlji na tom jeziku.

S vremenom su naše publikacije počele da se prevode i na druge jezike. Sada postoje stalni prevodilački timovi za jezik ačoli, lukonzo i runjankore koji punovremeno rade. Osim toga, neke publikacije se prevode na jezik ateso, lugbara, madi i rutoro.

Timovi za jezike ačoli i runjankore rade u prevodilačkim kancelarijama u Guluu i Mbarari, gde se ti jezici pretežno govore. To pomaže prevodiocima da ostanu u toku s maternjim jezikom kao i da njihov prevod bude lako razumljiv. U isto vreme, tamošnje skupštine uživaju u saradnji s prevodiocima.

Prevođenje bez sumnje zahteva mnogo truda i znatna sredstva. Marljivim prevodiocima iz Ugande, kao i drugim prevodilačkim timovima iz celog sveta, veoma je koristila obuka za bolje razumevanje jezika i primenjivanje prevodilačkih tehnika. Rezultati su vredni svakog truda i troškova — sve veći broj ljudi iz Ugande iz raznih „plemena i narodnosti i jezika“ izvlači korist iz čitanja biblijskih publikacija na svom maternjem jeziku (Otkr. 7:9, 10). Zbog toga je do 2003. bilo više od 3 000 objavitelja u Ugandi, a samo tri godine kasnije 4 005.

POTREBA ZA VIŠE MESTA SASTAJANJA

Braća su se ranijih godina sastajala u privatnim domovima, mesnim zajednicama i školskim učionicama. Prvi objekti koji su korišćeni isključivo za hrišćanske sastanke bili su napravljeni od  nepečene opeke s krovom od trske u seoskim područjima Namainga i Rusesea. Spreman duh i trud tamošnje braće bili su očigledno blagoslovljeni i skupštine u tim mestima postale su jake.

Međutim, u gradovima su čak i za najjednostavnije građevine bila potrebna velika ulaganja, a zbog ekonomskog stanja gradnja dvorana izgledala je kao neostvariva želja. Tek je u martu 1988. posvećena prva Dvorana Kraljevstva u Džindži. Koliko je samo truda bilo potrebno za to — obarati drveće u obližnjoj šumi, prevoziti debla po blatnjavim putevima i zatim graditi dvoranu! Kasnije su marljiva braća u Mbaleu, Kampali i Tororou takođe izgradila Dvorane Kraljevstva koristeći svoje veštine.

Gradnja Dvorana Kraljevstva još više je napredovala od 1999. kada je pod nadležnošću Regionalne kancelarije za gradnju iz podružnice u Južnoafričkoj Republici oformljena grupa za gradnju. Podružnica je poslala grupu od devet članova koja je uključivala dvojicu međunarodnih slugu za gradnju s njihovim suprugama. Članovi grupe su s puno žara brzo naučili posao i takođe su mogli da obuče drugu braću. Program gradnje je brzo uznapredovao i izgrađeno je 67 dvorana, u proseku svaka za mesec i po dana — što je izuzetno brzo kada se uzme u obzir da je električnog alata bilo malo, vode često nestajalo, a snabdevanje građevinskim materijalom bilo nepredvidivo.

Većina skupština u Ugandi sada se radosno sastaje u svojim Dvoranama Kraljevstva i uviđa prednosti posedovanja dvorane u svom mestu. Zainteresovani ljudi radije dolaze na prikladno mesto sastajanja nego u školsku učionicu, tako da se prisutnost na  sastancima naglo povećala i skupštine doživljavaju veliki porast.

UDOVOLJITI POTREBAMA BRZOG PORASTA

Međutim, izvanredan porast broja objavitelja predstavljao je izazov kada se uzme u obzir nedovoljan broj mesta za održavanje pokrajinskih sastanaka i kongresa. Šta se moglo preduzeti da bi se našla odgovarajuća mesta, tako da braća ne moraju daleko da putuju, naročito iz seoskih područja? Pronađeno je pogodno rešenje kada je dobijena dozvola za gradnju Dvorana Kraljevstva koje se mogu proširiti. To su dvorane standardne veličine s dodatnim prostorom koji je samo natkriven. Prilikom održavanja pokrajinskih sastanaka ili kongresa, zadnji zid dvorane se otvori, tako da ima dovoljno mesta za veći broj prisutnih. Takve dvorane su već napravljene u Kadžansiju, Ruseseu i Liri, a u toku je gradnja četvrte dvorane u Seti.

To što je Jehova blagosiljao duhovni napredak u Ugandi takođe je iziskivalo izmene u organizaciji. Pre 1994. postojala je samo jedna pokrajina u zemlji. Kasnije je osnovano više pokrajina kako bi se udovoljilo sve većem broju skupština i grupa na različitim jezicima. Sa 111 skupština i oko 50 grupa Uganda danas ima osam pokrajina, od koje su tri na jeziku luganda.

Apolo Mukasa, koji služi kao pokrajinski nadglednik, krstio se 1972. Godine 1980. postao je punovremeni sluga umesto da teži za visokim obrazovanjem. Da li je zažalio zbog te odluke?

„Nipošto“, rekao je Apolo. „Imao sam mnogo lepih iskustava kao specijalni pionir i dok sam kao  pokrajinski nadglednik posećivao najpre grupe, a kasnije skupštine. Posebno mi je značila Škola za obučavanje naimenovane braće u kojoj sam dobio bogatu duhovnu pouku i smernice o organizacionim stvarima.“

Osim Apola, više od 50 braće iz Ugande primilo je dragocenu pouku u Školi za obučavanje naimenovane braće počev od 1994, kada je u podružnici u Keniji održan prvi razred. Mnoga od te revne braće obavljaju vrednu službu kao specijalni pioniri u manjim skupštinama i grupama, dok ostali služe svojoj braći i sestrama kao pokrajinski nadglednici.

Godine 1995. u Ugandi je oformljen Odbor zemlje koji je služio pod nadležnošću podružnice iz Kenije. Jedan od misionarskih domova u Kampali postao je dom za novu porodicu od osam punovremenih dobrovoljaca, uključujući i prevodilački tim za jezik luganda. U septembru 2003. Uganda je postala podružnica.

„MI SMO VEĆ U RAJU“

Odbor zemlje se neko vreme trudio da vodi računa o sve većem broju prevodilačkih timova i službenih dužnosti. Da bi se udovoljilo toj potrebi, kupljena su dva susedna imanja u Kampali. Ipak, kasnije su zbog daljnjeg porasta bili potrebni veći objekti. Vodeće telo je 2001. odobrilo kupovinu poseda od 4 hektara za nove objekte podružnice na periferiji Kampale, blizu obale Viktorijinog jezera.

Najbolje opremljena građevinska firma u početku nije pristala da radi za nas zato što je već imala previše posla. Ali, iznenada su promenili odluku  i za divno čudo dali najpovoljniju ponudu za izgradnju nove podružnice. Po svemu sudeći, neočekivano im je propao jedan važan ugovor zbog čega su prihvatili da odmah počnu s gradnjom podružnice.

Betelska porodica je bila presrećna kada se u januaru 2006. preselila u nov, prelepi jednospratni objekat sa 32 sobe. Kompleks obuhvata zgradu s kancelarijama, prostranu trpezariju, kuhinju i vešernicu. Na imanju se takođe nalazi kanalizacioni sistem koji nije štetan po okolinu, skladište za odeljenja  za otpremu i literaturu, zgrade u kojima se nalazi radionica, skladište za zalihe vode i generator. „Mi smo već u raju“, rekao je jedan brat oduševljeno, „samo nam još nedostaje večni život!“ Govor za posvećenje održan je u subotu 20. januara 2007. i izneo ga je Entoni Moris, član Vodećeg tela.

PRAVO ZNANJE SE UMNOŽAVA

Tokom poslednjih decenija, i u burnim i u mirnim vremenima, Jehovin narod u Ugandi naučio je šta znači ’propovedati reč Božju i u povoljno vreme i u teško vreme‘ (2. Tim. 4:2). Tokom 2008. godine 4 766 objavitelja vodilo je 11 564 biblijska studija a na Spomen-svečanosti bile su prisutne 16 644 osobe. Te brojke, kao i odnos od 1 objavitelja naprema 6 276 stanovnika, pokazuju da su ovde polja još uvek „zrela za žetvu“ (Jov. 4:35).

U isto vreme, naša braća i sestre u Ugandi iz gorkih iskustava naučili su kako se okolnosti iznenada mogu promeniti i kako nas brzo mogu zadesiti ispiti vere. Pa ipak, iz toga što su doživeli naučili su da se uzdaju u Jehovu i njegovu Reč, kao i u podršku međunarodnog bratstva.

Jedan anđeo je ostarelom vernom proroku Danilu rekao da će se ’u vremenu kraja pravo znanje umnožiti‘ (Dan. 12:4). Zahvaljujući Jehovinom blagoslovu, pravo znanje se zaista umnožilo u Ugandi. Bez sumnje, u tom području gde se nalazi izvor moćne reke Nil, obilne vode istine nastaviće da teku na radost svih koji su duhovno žedni. Dok Jehova nastavlja da blagosilja delo propovedanja širom zemlje, mi željno iščekujemo vreme kada će svi ljudi biti ujedinjeni u upućivanju snažnog izraza hvale Jehovi — i to u svu večnost!

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 84. strani]

’Bilo je zaista neobično čuti razgovor između Amerikanca i Škotlanđanina na afričkoj radio-stanici‘

[Istaknuti tekst na 92. strani]

„Kako oni mogu zabraniti ono što mi je u srcu?“

[Istaknuti tekst na 111. strani]

„Kako se kaže ’Božje Kraljevstvo‘ na jeziku luganda?“ „Obvakabaka bva Katonda“

 [Okvir/Slika na 72. strani]

Uganda

Prirodne odlike.

Guste tropske šume, prostrane savane, nebrojene reke i jezera i veličanstvene, snežne planine Ruvenzori čine Ugandu zemljom neverovatnih kontrasta. Ona zauzima površinu od 241 551 kvadratnog kilometra i obuhvata skoro polovinu Viktorijinog jezera, koje je najveće u Africi.

Stanovništvo.

Više od 85 posto stanovništva, koje se sastoji od oko 30 etničkih grupa, živi u seoskom području.

Jezik.

Od preko 32 jezika koji se govore u Ugandi, najzastupljeniji je luganda. Službeni jezici su engleski i svahili.

Privreda.

Uganda je poljoprivredna zemlja. Proizvodi se kafa, čaj, pamuk i druge komercijalne kulture. Većina stanovnika su zemljoradnici koji uzgajaju kulture za svoje potrebe, dok neki zarađuju za život baveći se ribolovom ili turizmom.

Ishrana.

Jelo matuke (na slici) koje se pravi od brašnate banane i kuva na pari, popularno je na jugu zemlje. U ishrani su zastupljeni kukuruz, sladak krompir, kao i hleb od prosa ili manioke, zajedno sa raznovrsnim povrćem.

Klima.

Smeštena na visoravni koja se spušta sa nekih 1 500 metara nadmorske visine na jugu na približno 900 metara na severu, Uganda je tropska zemlja sa umerenom klimom. U skoro svim delovima zemlje smenjuju se sušna i kišna sezona.

 [Okvir/Slika na 77. strani]

Dirnula nas je iskrena hrišćanska ljubav

PITER DŽABI

ROĐEN: 1932.

KRŠTEN: 1965.

NEKI PODACI: Služi kao starešina. Tokom zabrane učestvovao je u prevođenju publikacija. On i njegova supruga Ester roditelji su četvoro odrasle dece.

◼ KADA su prvi misionari Jehovinih svedoka stigli u Ugandu, mnogi u zemlji su imali rasne predrasude, a većina belaca držala se podalje od afričkih crnaca. Iskrena hrišćanska ljubav misionara dirnula je naša srca i veoma smo ih zavoleli.

Tokom sedamdesetih, naša porodica se družila i propovedala s misionarima koji su živeli u Mbarari koja je udaljena oko 65 kilometara. Jednog dana, na putu do tamo, vojnici su zaustavili naš auto. Jedan od njih je rekao: „Ako ne želite da poginete, bolje da se vratite.“ Izgledalo je mudro da se vratimo kući. Međutim, kako su dani prolazili, sve više smo brinuli za misionare. Želeli smo da što pre odemo do misionarskog doma kako bismo saznali da li su dobro. Kontrola je bila stroga, ali pošto sam bio zdravstveni radnik, iskoristio sam svoj položaj kao i bolničku nalepnicu na autu da bih se probio kroz blokirane puteve. Kako smo samo odahnuli kada smo videli da su misionari dobro! Doneli smo im nove zalihe hrane i proveli nekoliko dana s njima. Nakon toga, posećivali smo ih svake sedmice sve dok nije bilo bezbedno da se presele u Kampalu. Što je situacija bila teža, to smo više osećali ljubav koja vezuje naše dragoceno bratstvo.

 [Okvir/Slika na 82. strani]

„Mislila sam da neću moći ni reč da izustim“

MARGARET NJENDE

ROĐENA: 1926.

KRŠTENA: 1962.

NEKI PODACI: Prva sestra iz Ugande koja je prihvatila istinu. Služila je kao opšti pionir više od 20 godina. Danas je još uvek aktivna u službi.

◼ MOJ suprug je voleo da proučava Bibliju s bratom Kilminsterom i smatrao je da i ja treba to da činim zbog svoje velike ljubavi prema Bibliji. Zato smo se dogovorili da proučavam sa Junis, suprugom Džona Bvalija.

Svidelo mi se ono što sam učila, ali sam imala strah da drugima propovedam. Po prirodi sam bila stidljiva i mislila sam da neću moći ni reč da izustim. Ali Junis je bila strpljiva sa mnom, i najpre mi je pomogla da pročitam samo jedan stih. Zatim mi je, dok smo išle do sledeće kuće, pokazala kako da prokomentarišem pročitani stih. Uz Jehovinu pomoć, savladala sam strah.

Kada je kratko pre mog krštenja suprug napustio istinu i ostavio me sa sedmoro dece, to je bio veliki udarac. Međutim, braća i sestre su bili divni; pružili su mojoj deci i meni praktičnu i duhovnu pomoć. Jedan bračni par iz inostranstva koji je putovao u Kampalu na sastanke svratio bi da nas poveze. Veoma sam srećna što četvoro moje dece zajedno sa svojim porodicama služi Jehovi.

Kasnije sam mogla da služim kao opšti pionir. Kada mi je zbog artritisa kretanje postalo otežano, ispred kuće sam postavila jedan sto s literaturom i razgovarala s prolaznicima. Tako sam uspela da nastavim s punovremenom službom.

 [Okvir/Slike na stranama 98, 99]

Bog je blagoslovio našu duhovnu žetvu

SAMUEL MUKVAJA

ROĐEN: 1932.

KRŠTEN: 1974.

NEKI PODACI: Samuel je mnogo godina zastupao organizaciju u pravnim stvarima i takođe je služio kao starešina i pionir.

◼ NIKADA neću zaboraviti šta se dogodilo prilikom obilaska kenijske podružnice u Najrobiju.

„Šta označavaju ove čiode u boji?“, pitao sam dok sam posmatrao mapu Ugande.

„To su mesta gde ima mnogo zainteresovanih za istinu“, odgovorio je Robert Hart, član kenijskog Odbora podružnice.

„Kada ćete poslati pionire ovde?“, pitao sam pokazujući na čiodu koja je označavala Igangu, moj rodni grad.

„Nikoga nećemo poslati“, rekao je. Zatim je sa sjajem u očima pogledao pravo u mene i dodao: „Ti ćeš ići tamo.“

Bio sam iznenađen njegovim odgovorom jer nisam bio pionir niti sam živeo u svom rodnom gradu. Međutim, taj razgovor mi se urezao u misli i kada sam se penzionisao nakon svog posla u državnoj službi, odlučio sam da se vratim kući i postanem opšti pionir. Bilo je veliko zadovoljstvo posmatrati kako od šačice objavitelja za kratko vreme postaje jaka skupština koja ima svoju Dvoranu Kraljevstva.

Kada je Patrik Baligeja poslat u Igangu kao specijalni pionir, živeo je kod mene i zajedno smo služili kao  pioniri. Takođe smo zasejali jednu njivu kukuruza kako bismo se izdržavali. Svaki dan započinjali smo razmatranjem dnevnog citata rano ujutro, nakon čega smo nekoliko sati radili na našem polju kukuruza. Oko 9 sati otišli bismo na područje i ostatak dana proveli u službi.

Dok je naš kukuruz rastao, neke komšije su govorile da zanemarujemo njivu zbog propovedanja. Bili smo i te kako svesni da je potrebno zaštititi kukuruz od majmuna dok klipovi sazrevaju. Pa ipak, nismo želeli da prekidamo duhovnu žetvu kako bismo jurili majmune.

Nedugo nakon toga, zapazili smo dva velika psa kako lutaju oko naše njive. Nismo znali odakle su došli niti čiji su, ali ih nismo oterali već smo im svakog dana ostavljali hranu i vodu. Naravno, dok su psi patrolirali oko njive, majmuni nisu smeli da priđu. Zatim su nakon četiri sedmice psi nestali isto tako neočekivano kao što su se i pojavili — i to tačno u dan kada naš kukuruz više nije bio u opasnosti! Zahvalili smo Jehovi za obilan rod koji je služio kao hrana nama a ne majmunima. Što je još važnije, bili smo zahvalni što je Bog takođe blagoslovio našu duhovnu žetvu!

 [Okvir/Slika na stranama 101, 102]

Jehova je bio uz mene u pritvoru

PATRIK BALIGEJA

ROĐEN: 1955.

KRŠTEN: 1983.

NEKI PODACI: Započeo je s punovremenom službom kratko nakon krštenja. Danas je u putujućoj službi sa svojom suprugom Simfronijom.

◼ KADA je novi režim došao na vlast 1979, svi koji su bili povezani s pređašnjim režimom „pozvani“ su u pritvor. Javno je rečeno da će svako ko se tome ne povinuje biti smatran državnim neprijateljem i da će tako biti i tretiran. Pošto sam radio kao muzičar pri vojsci, morao sam da odem u pritvor.

Značilo mi je što sam u pritvoru mogao svaki dan da čitam Bibliju i da time zaposlim um. Osim toga, tragao sam za istinom i voleo da razgovaram s drugim zatvorenicima o biblijskim temama. Zajedno sa mnom bio je i jedan Jehovin svedok, Džon Mundua, koji je bio pritvoren zato što je ranije radio u državnoj službi i pripadao plemenu za koje se smatralo da podržava pređašnji režim.

Džon mi je rado preneo dobru vest, a ja sam se spremno odazvao. Iako smo imali samo 16 primeraka Stražarske kule i knjigu Dobra vest koja usrećuje, c odmah sam shvatio da je ono što učim istina. Nakon što sam proučavao Bibliju tri meseca, Džon je smatrao da ispunjavam uslove za objavitelja. Ubrzo nakon  toga, on je bio oslobođen svih optužbi i pušten na slobodu. Tako sam izgubio jedinu vezu koju sam imao s Jehovinom organizacijom. Pa ipak, dao sam sve od sebe kako bih i dalje proučavao Bibliju sa zainteresovanim osobama u pritvoru.

Pušten sam iz pritvora u oktobru 1981. i vratio sam se u svoje selo, gde nije bilo Svedoka. Rođaci su vršili pritisak da im se pridružim u verskim običajima. Međutim, Jehova je video moju želju da mu služim i podržao me je. Znao sam da treba da sledim Isusov primer, tako da sam počeo sâm da propovedam i uskoro sam vodio mnogo biblijskih studija. Jednog dana je stanar doneo knjigu Istina koja vodi do večnog života i rekao: „To što pričate slično je onome što sam pročitao u ovoj knjizi.“ d Čovek nije baš bio mnogo zainteresovan za istinu, a ja sam jako želeo da pročitam tu knjigu kao i gomilu Stražarskih kula koje je imao. Tako je u ovom slučaju stanar uručio literaturu meni!

Međutim, još uvek nisam pronašao suvernike. Brat Mundua je pomenuo da u Džindži ima Svedoka. Zato sam odlučio da tamo potražim braću. Nakon što sam se skoro celu noć molio, krenuo sam rano ujutro a da nisam ni doručkovao. Prvi čovek koga sam sreo nosio je providnu najlon-kesu. Nisam mogao da verujem kada sam video da u njoj ima časopis Probudite se! Pronašao sam brata!

Bio sam presrećan kada sam 1984. pohađao prvi razred Škole za pionire u Ugandi. Ko je bio sa mnom u razredu? Niko drugi nego moj dragi brat Džon Mundua. Čak i sada sa 74 godine on verno služi kao opšti pionir.

[Fusnote]

 [Okvir/Slika na 113. strani]

Konačno je pronašao pravu religiju

Jedna sestra je zamolila misionara Metsa Holmkvista da se sastane s čovekom po imenu Mutesaasira Jafesi, koji je ranije bio pastor u crkvi Adventista sedmog dana. Sada se zanimao za Jehovine svedoke i pripremio je spisak od dvadeset čitko ispisanih pitanja. Kada se susreo s Metsom, pokazao mu je taj spisak.

Nakon dvočasovnog razgovora o Bibliji, čovek je rekao: „Mislim da sam konačno pronašao pravu religiju! Molim vas dođite u moje selo. Ima još ljudi koji žele da saznaju više o Jehovinim svedocima.“

Nakon pet dana, Mets i još jedan misionar krenuli su motociklom u selo Kalangalo — što je put dug 110 kilometara po blatnjavim stazama preko plantaža čaja. Bili su iznenađeni kada ih je Mutesaasira odveo u jednu kolibu na kojoj je stajao natpis „Dvorana Kraljevstva“. On je već pripremio mesto koje se može koristiti za proučavanje Biblije i sastanke!

Bilo je još deset osoba koje su se zainteresovale za istinu zbog onoga što im je Mutesaasira pričao. Započeti su biblijski studiji i Mets ih je vodio dva puta mesečno ne dozvolivši da ga spreči velika razdaljina. Oni su dobro napredovali. Više od 20 osoba postali su objavitelji u Kalangalu, a u obližnjem mestu Mitjani postoji napredna skupština. U međuvremenu je Mutesaasira brzo napredovao i krstio se. Sada ima preko 70 godina i služi kao skupštinski starešina.

 [Tabela/Grafikon na stranama 108, 109]

ZNAČAJNI DOGAĐAJI Uganda

1930.

1931: Robert Nizbet i Dejvid Norman propovedaju u istočnoj Africi

1940.

1950.

1950: Bračni par Kilminster stiže u Ugandu

1952: Osnovana prva skupština

1956: Održano prvo krštenje

1959: Braća iz inostranstva pružaju pomoć

1960.

1963: Stižu misionari iz Galada

 1972: Održan prvi oblasni kongres

1973: Jehovini svedoci zabranjeni, a misionari proterani

1979: Zabrana ukinuta

1980.

1982: Misionarima ponovo dozvoljen boravak u zemlji

1987: Stražarska kula redovno izlazi na jeziku luganda

1988: Posvećena prva Dvorana Kraljevstva

1990.

2000.

2003: Osnovana podružnica

2007: Posvećena nova podružnica

2010.

[Grafikon]

(Vidi publikaciju)

Ukupno objavitelja

Ukupno pionira

5 000

3 000

1 000

1930 1940 1950 1960 1980 1990 2000 2010

 [Mape na 73. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

DEMOKRATSKA REPUBLIKA KONGO

SUDAN

KENIJA

UGANDA

KAMPALA

Arua

Gulu

Lira

Soroti

Jezero Kjoga

Masindi

Hoima

Mbale

Tororo

Namaingo

Iganga

Džindža

Seta

Kadžansi

Entebe

Mitjana

Kalangalo

Fort Portal

Rusese

Albertovo jezero

Ruvenzori

ekvator

Edvardovo jezero

Masaka

Mbarara

Kabale

KENIJA

VIKTORIJINO JEZERO

TANZANIJA

BURUNDI

RUANDA

UGANDA

KAMPALA

KENIJA

NAJROBI

Meru

Kenija

Mombasa

TANZANIJA

DAR ES SALAM

Zanzibar

[Mapa/Slika na 87. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

UGANDA

KAMPALA

Arua

Gulu

Lira

Soroti

Masindi

Hoima

Fort Portal

Masaka

Mbarara

Kabale

VIKTORIJINO JEZERO

[Slika]

Brat Hardi je sa svojom suprugom obišao veći deo Ugande za šest sedmica

 [Slika na celoj 66. strani]

[Slika na 69. strani]

Dejvid Norman i Robert Nizbet doneli su dobru vest u istočnu Afriku

[Slika na 71. strani]

Džordž i Robert Nizbet i Grej i Olga Smit sa svojim vozilima na splavu pre prelaska reke

[Slika na 75. strani]

Meri i Frenk Smit, kratko pre venčanja 1956.

[Slika na 78. strani]

En Kuk sa svojom decom i bratom i sestrom Makumba

[Slika na 80. strani]

Tom i Betel Maklejn bili su prvi misionari iz Galada u Ugandi

[Slika na 81. strani]

Prvi misionarski dom u Džindži

[Slika na 83. strani]

Barbara i Stiven Hardi, misionari Galada

[Slika na 85. strani]

Meri Nizbet (u sredini) sa svojim sinovima Robertom (levo), Džordžom (desno) i Vilijamom i njegovom suprugom Mjurijel (iza)

[Slika na 89. strani]

Tom Kuk drži govor na Oblasnom kongresu „Božja vladavina“ u Kampali

[Slika na 90. strani]

Džordž i Gertrud Ohola

[Slike na 94. strani]

Uprkos zabrani, braća nisu prestala da se sastaju

[Slika na 95. strani]

Fred Njende

[Slika na 96. strani]

Emanuel Čamiza

[Slika na 104. strani]

Stenli Makumba sa svojom ženom Esinalom 1998.

[Slika na 107. strani]

Hajnc i Marijane Vertholc pohađali su prvi vanredni razred škole Galad u Nemačkoj

 [Slike na 118. strani]

Prevodilački timovi

Luganda

Ačoli

Lukonzo

Runjankore

[Slike na 123. strani]

Savremene Dvorane Kraljevstva se mnogo razlikuju od prvobitnih (levo)

 [Slike na 124. strani]

Podružnica u Ugandi

Odbor podružnice: Mets Holmkvist, Martin Lovum, Majkl Rajs i Fred Njende; službena zgrada (dole) i stambena zgrada (desno)