Najvažniji događaji iz prošle godine

UPRKOS teškim uslovima u svetu, Jehovini svedoci su i tokom protekle godine postigli mnogo lepih rezultata u svojoj svetoj službi. Uz Božji blagoslov, istina o dobroj vesti ’donosi plod i raste u celom svetu‘ (Kol. 1:5, 6). Uvereni smo da će te ovogodišnji izveštaj ohrabriti i ojačati tvoju veru.

 NOVA MOGUĆNOST ZA POMOĆNE PIONIRE

Svi su bili oduševljeni kada su saznali da će pomoćni pioniri u aprilu moći da biraju između mesečnog zahteva od 30 i 50 sati. Mnogi objavitelji koji inače ne bi mogli da učestvuju u ovom vidu službe oberučke su prihvatili tu mogućnost. Hiljade objavitelja su se prvi put pridružile redovima pomoćnih pionira. Mnogi koji su nekada bili pioniri radovali su se što sada to mogu ponovo. Osim toga, brojni objavitelji koji nisu mogli da budu pomoćni pioniri potrudili su se da povećaju svoje učešće u službi. Šta je sve postignuto?

Većina podružnica je izvestila porast, koji je uveliko nadmašio sve dosadašnje brojeve. U celom svetu je u pomoćnoj službi bilo 2 657 377 objavitelja, što je oko pet puta više od najvećeg broja prethodne godine! Od 20 290 betelskih radnika u svetu, njih 80 posto, to jest 16 292 učestvovalo je u ovom vidu službe. Divno je znati da su Jehovine sluge u službi propovedanja u aprilu postigle više nego u bilo kom drugom mesecu u istoriji.

Tek nešto više od godinu dana nakon razornog zemljotresa koji je odneo oko 300 000 života, u aprilu je sa Haitija stigao izveštaj o posebnim dostignućima u službi propovedanja. Od 17 009 objavitelja, 6 185 je učestvovalo u pomoćnoj  pionirskoj službi. Braća su tokom posebne akcije uručivala brošuru Kad neko koga volite umre, koja je nedavno izdata i na haićanskom kreolu. Uteha i nada o kojima ta brošura govori mnogo su značile ožalošćenim ljudima.

Naša braća i sestre iz Nigerije u aprilu su se suočili s nesvakidašnjim problemom. Bilo je vreme izbora i tokom četiri dana njihovog održavanja (od čega su tri bile subote), vlada je zabranila kretanje stanovništva od sedam ujutro do pet popodne. Jedini izuzetak su bile aktivnosti u vezi sa izborima. Međutim, to nije umanjilo revnost braće u službi. U pismu jedne tamošnje skupštine je stajalo: „Pišemo vam s velikom radošću i zahvalnošću za predivan mesec koji je iza nas.“ U drugoj skupštini, 92 od 127 krštenih objavitelja bili su pomoćni pioniri. Među njima su bile sve starešine i sluge pomoćnici. Od 688 članova betelske porodice, njih 555 bilo je u pomoćnoj pionirskoj službi.

  Savladali su prepreke. Žanet živi u jednom planinskom selu u Burundiju. Oduvek je želela da bude pionir, ali zbog hroničnog srčanog oboljenja ne može dugo da hoda niti da pešači uzbrdo. Obradovala se kada je čula da je zahtev u satima za pomoćne pionire u aprilu smanjen. U želji da joj pomognu da ostvari cilj da bude pomoćni pionir, starešine su joj dale područje blizu kuće. Pored toga, pioniri i objavitelji su dovodili zainteresovane osobe kod nje da bi tu proučavali Bibliju. Na kraju meseca, Žanet je bila presrećna jer je započela četiri biblijska studija. „Volela bih da ponovo budem pionir“, rekla je ona, „i uverena sam da će mi Jehova pomoći.“

Na ostrvu Grenada, jedna mlada gluva sestra bila je pionir uprkos oboljenju usled kog teško hoda. „Nije mi bilo lako da dugo pešačim do autobuske stanice kada sam išla u službu propovedanja“, rekla je ona. Da stvari budu gore, ova sestra nije imala posao. Usrdno se molila Jehovi za pomoć i postupala je u skladu sa svojim molitvama. Da bi zaradila novac za svoje potrebe, prodavala je heklane stvari i ručno rađen nakit. „U potpunosti sam se posvetila službi“, ispričala je kasnije. „Braća su mi pružala podršku i hrabrila me. Mnogo sam srećna zbog toga!“

Sestra Toši ima 101 godinu i živi u Japanu. I ona je bila srećna što je u aprilu mogla da bude pomoćni pionir. Pošto ne može da izlazi iz staračkog doma u kom živi, propoveda tako što piše pisma i svedoči negovateljicama. Ona kaže: „Pošto slabo čujem, vrlo glasno pričam. Zbog toga mogu da me čuju svi koji su u blizini.“

Iako su mu i ruke i noge oduzete, Feliks iz Kostarike je odlučio da bude pomoćni pionir. Kako je to uspeo? Braća su ispred njegove kuće postavila  štand s literaturom kako bi mogao da svedoči prolaznicima. Na kraju meseca, Feliks je bio fizički umoran, ali duhovno osvežen i presrećan jer je započeo četiri biblijska studija.

I mnogi mladi objavitelji su radosno učestvovali u posebnoj akciji tokom aprila. Primera radi, jedanaestogodišnja Sandra i njen sedmogodišnji brat Alehandro, koji žive u Španiji, želeli su da tog meseca više idu u službu. Na njih je uticalo oduševljenje koje je vladalo u skupštini i revnost njihovih roditelja, pa su poželeli da i oni budu pomoćni pioniri. Ali kako da budu pioniri kad nisu kršteni? Oboje su napravili raspored kako bi u službi propovedanja provodili isto toliko vremena koliko i njihovi roditelji. Uz to su se pripremali za službu tako što su tokom večeri za porodično proučavanje vežbali uvode. Roditelji su mislili da će se njih dvoje pred kraj meseca umoriti. Ali deca se ni na trenutak nisu pokolebala. Tridesetog aprila, svi u porodici su imali po 30 sati službe, osim malog Alehandra kome je nedostajalo tri sata. Zato je tog dana išao sa ocem u službu da bi ispunio cilj za taj mesec. Svi su bili srećni što su kao porodica mnogo vremena proveli u službi.

 „Svakog dana sam se molila da moj suprug Filip i ja uspemo da ispunimo 30 sati službe“, priča Žana. Filip je ranije služio kao oblasni nadglednik, ali sada je zbog cerebralne aneurizme vezan za bolnički krevet, ne može da se kreće ni da govori. Komunicira samo tako što trepne jednom kada želi da kaže „da“ i dvaput da bi rekao „ne“.

„Kada sam mu govorila o pomoćnoj pionirskoj službi“, kaže Žana, „dao mi je znak da bi i on voleo da bude pomoćni pionir.“ Kako su ostvarili taj cilj?

Tokom prethodnih meseci, Žana i Filip su svedočili pacijentima, članovima porodice koji su dolazili u posetu i bolničkom osoblju. „U aprilu smo planirali da propovedamo na bolničkom odeljenju jedan sat dnevno dok je Filip bio budan i mogao da učestvuje u razgovoru dajući znakove treptanjem.“

Međutim, Filip je u martu bio prebačen na izolovano odeljenje. Uprkos tome, on i Žana su uspevali da se drže svog plana tako što su u različito doba dana po nekoliko minuta razgovarali sa osobljem. Jedna od medicinskih sestara, koja je uzela knjigu Šta  Biblija zaista naučava?, pogledala je Filipa u oči i obećala da će sutradan doći da čitaju nešto iz Biblije. Kad je došla, Žana ju je zamolila da pročita Jovana 17:3. Pitala ju je šta po njenom mišljenju znače te reči. Zatim je Filip trepćući pokazivao da li je sestra dala tačan odgovor ili ne. Na isti način su joj objasnili i druge biblijske stihove. Čak i kad nije radila na Filipovom odeljenju, ta medicinska sestra je dolazila da mu kaže da se molila da bolje upozna Jehovu.

Jehovine sluge su ovaj period povećane aktivnosti smatrale prilikom da pokažu ljubav prema bližnjima, zahvalnost za žrtvu Isusa Hrista i odanost svom nebeskom Ocu. Sa radošću iščekuju mart 2012. kada će ponovo imati mogućnost da izaberu da li će u službi provesti 30 ili 50 sati.

 ŠKOLOVANJE ZA JOŠ DELOTVORNIJU SLUŽBU

Jehovina organizacija veoma ozbiljno shvata proročanstvo iz Isaije 2:3: „Pođimo na Jehovinu goru, u dom Jakovljevog Boga! On će nas poučavati svojim putevima.“ Primera radi, dok je besneo Drugi svetski rat, verni i razboriti rob je zaključio da još mnogi ljudi iz svih naroda treba da budu poučeni o Jehovi pre nego što dođe kraj Sataninog sveta. Zato su osnovane Biblijska škola Galad i Teokratska škola propovedanja. Vodeće telo je nedavno osnovalo nove škole za posebnu obuku i unelo neke izmene u rad postojećih.

U oktobru 2010, Škola za obučavanje naimenovane braće dobila je novi naziv, Biblijska škola za neoženjenu braću. Ovu školu koja traje dva meseca i dalje će pohađati neoženjene starešine i sluge pomoćnici. Do sada je njen program slušalo 37 445 braće iz celog sveta. Mnogi od njih sada služe kao pioniri, putujući nadglednici, misionari i betelski radnici.

Biblijska škola za bračne parove počela je s radom u julu 2011, u Patersonu. I ona traje dva meseca. Mogu da se prijave bračni parovi koji govore engleski, imaju između 25 i 50 godina, dobrog su zdravlja, u braku su najmanje  dve godine i isto toliko bez prekida u punovremenoj službi. Pored toga, suprug treba da bude starešina ili sluga pomoćnik i da u tom svojstvu neprekidno služi dve godine ili više. Od 2012. godine, razredi Biblijske škole za bračne parove održavaće se na mestima gde se trenutno održava Biblijska škola za neoženjenu braću.

Svrha Biblijske škole za bračne parove jeste da se bračnim parovima pruži posebna obuka  kako bi mogli u većoj meri služiti Jehovi i njegovoj organizaciji. Po završetku škole, većina njih će se vratiti u svoju zemlju i služiti kao opšti pioniri tamo gde je veća potreba za objaviteljima. Neki će služiti kao privremeni specijalni pioniri, dok će drugi biti obučavani za pokrajinsku službu. Nekoliko onih koji se stave na raspolaganje mogu biti pozvani da služe u stranoj zemlji, ukoliko ispunjavaju uslove za to.

Oni koji žele da pohađaju ovu školu treba da budu duhovno zrele, samopožrtvovane osobe. U njoj će predavati isti instruktori kao i u Biblijskoj školi za neoženjenu braću, koristeći u osnovi isti nastavni program. Na nekim časovima će biti samo braća, dok će njihove supruge ići u službu propovedanja. Zainteresovani za ovu školu mogu se informisati o dodatnim pojedinostima i uslovima za upis na sastanku koji se organizuje tokom oblasnog kongresa.

Vodeće telo je napravilo neke izmene u Biblijskoj školi Galad. Od 132. razreda, koji je počeo 24. oktobra 2011, ovu školu će pohađati samo parovi koji su već u specijalnoj punovremenoj službi, kao što su misionari koji još nisu pohađali Galad, specijalni pioniri, putujući nadglednici i betelski radnici. Ukoliko neki bračni par tečno govori i piše engleski, Odbor podružnice ga može preporučiti za ovu školu.

Oni koji završe Galad služiće u skupštinama, u putujućoj službi ili u podružnicama, s ciljem da se bolje organizuje služba propovedanja i rad podružnica. Oni koji budu služili  u skupštinama biće poslati u gusto naseljena područja, gde mogu imati značajniji uticaj na delo propovedanja i skupštinske aktivnosti. Odbori podružnica mogu i dalje tražiti misionare iz Galada, ukoliko postoji potreba za njima. Takođe mogu preporučiti za Galad bračne parove sa svog područja, koji su u specijalnoj punovremenoj službi. U nekim slučajevima, Odbori podružnica mogu tražiti da se ti parovi po završetku obuke vrate u njihovu zemlju.

Škola za članove Odbora podružnice i njihove supruge održavaće se dva puta godišnje na engleskom, u Patersonu. Ponekad će biti pozvani i članovi Odbora zemlje. Članovi Odbora podružnice koji su već pohađali ovu školu biće pozvani da je pohađaju po drugi put. Biće u istom razredu s braćom koja su prvi put u ovoj školi. Supruge članova Odbora podružnice prisustvovaće većini časova sa svojim muževima.  Međutim, kada se budu obrađivale teme organizacione prirode, prisustvovaće samo braća, dok će sestre obavljati razne poslove u Betelu.

Pored toga, u Patersonu će se svake godine održavati dva razreda Škole za putujuće nadglednike i njihove supruge. U Sjedinjenim Državama se pozivaju i braća koja su već bila u ovoj školi. Oni čine otprilike polovinu svakog razreda. Supruge putujućih nadglednika prisustvovaće većini časova sa svojim muževima.

Nema sumnje da smo srećni što nam Jehova putem svoje organizacije pruža najbolje obrazovanje. Isus je rekao: „U Prorocima je napisano: ’Svi će biti poučeni od Jehove‘“ (Jov. 6:45; Is. 54:13). Uvereni smo da će ove izmene znatno doprineti napretku dela propovedanja dobre vesti po celoj zemlji pre nego što dođe kraj.

 RAZORAN ZEMLJOTRES U JAPANU

Vesti iz svih delova sveta svedoče o velikom porastu prirodnih katastrofa, kao što su zemljotresi, cunamiji, tornada, uragani, poplave, požari i vulkanske erupcije. Budući da nemamo dovoljno prostora da kažemo nešto o svim nedavnim katastrofama, govorićemo o onome što su doživeli naši suvernici iz Japana. Njihov primer dobro oslikava hrabrost i snagu s kojom se Jehovini svedoci suočavaju s takvim nedaćama.

U petak, 11. marta 2011, u 14.46, zemljotres jačine devet stepeni Rihterove skale pogodio je Japan. Potom su usledili cunamiji, koji su sravnili sa zemljom mnoge gradove i sela duž obale Tihog okeana. Oko 20 000 ljudi je poginulo ili nestalo. U pogođenom području, četiri Dvorane Kraljevstva su uništene, a još četiri se više nisu mogle koristiti. Voda je odnela ili skoro srušila 235 kuća naše braće i sestara. Na preko 1 000 kuća bilo je neophodno izvršiti popravke.

Jedna nuklearna elektrana je usled potresa i cunamija bila toliko oštećena da su iz nje počele da se oslobađaju radioaktivne materije. Nakon što je vlada izdala nalog za evakuaciju stanovništva, mnoga okolna mesta su preko noći potpuno opustela. Braća i sestre su takođe morali da odu iz tog kraja, pa su dve skupštine takoreći nestale.

 Od preko 14 000 Jehovinih svedoka u najteže pogođenim područjima, dvanaestoro je izgubilo život, petoro je teško povređeno, a dvoje se još uvek vode kao nestali. Mnogi koji su preživeli ovu tragediju izgubili su kuće, imovinu i, što je najteže, članove porodice.

„Moja majka se teško kreće, ali sam nekako uspela da je odvedem do kola i pošle smo prema skloništu“, kaže Kijoko iz Ofunata. „Tada sam osetila miris dima. Izašla sam iz auta i videla ogroman talas koji je progutao našu kuću. Kretao se prema nama! Pomogla sam mami da se popne na nasip železničke pruge. Bespomoćno smo gledale kako nam voda odnosi auto.“

Posle potresa, mladi brat Koiči pokušao je da dođe do kuće svojih roditelja, koja se nalazila pet kilometara od mora, u mestu Išinomaki. Međutim, dok se približavao, video je da je čitav kraj poplavljen. „Nisam mogao dalje bez čamca.“ Tri sedmice posle zemljotresa, u jednoj mrtvačnici je  našao telo svog oca, a nakon još tri sedmice i telo svoje majke.

Čim je potres prestao, Masaki iz Šičigahame je odlučio da se parkira kod Dvorane Kraljevstva, kilometar od mora. On priča: „Sreo sam jednu sestru koja se takođe sklonila tamo. Mislio sam da nema šanse da cunami stigne dotle. Međutim, ubrzo je tamna voda prekrila sve unaokolo! Naši automobili su počeli da plutaju, pa sam otvorio prozor i popeo se na krov. Voda je odnela sestrina kola i više nisam mogao da je vidim. Molio sam se Jehovi da joj pomogne.

„Padao je sneg, a ja sam bio potpuno mokar i drhtao sam kao prut. Posle nekog vremena sneg je prestao, ali je vazduh bio leden. Ubrzo je zašlo sunce i pao je mrak. Na vedrom nebu blistale su prelepe zvezde. Stajao sam na krovu automobila, kao na ostrvu u ledenoj vodi. Video sam još neke ljude koji su, poput mene, bili zarobljeni na krovovima kuća ili na gomilama krša koje je voda nanela. Pitao sam se da li ću dočekati jutro. Da bih se malo obodrio, rešio sam da iz sećanja održim govor koji sam imao dve sedmice ranije — ’Gde možeš dobiti pomoć u vreme nevolje?‘ To je sada bila prava tema za mene. Posle toga sam pevao jedinu pesmu koju sam znao napamet: ’Moj Otac, Bog, Prijatelj‘. Otpevao sam je više puta. Dok sam pevao, razmišljao sam o godinama koje sam proveo služeći Jehovi i suze su mi potekle.

„Tada je iz kuće s druge strane ulice neki čovek povikao: ’Da li ste dobro? Doći ću da vam pomognem!‘“ On je napravio splav od dasaka koje su plutale i spasavao je ljude u blizini. Uz njegovu pomoć, Masaki je ušao u nečiju kuću kroz prozor na prvom spratu. Laknulo mu je kada je kasnije saznao da je sestra iz drugog automobila takođe spasena.

 Kohei i Juko su se u petak venčali u opštini i pripremali se za sutrašnji dan, kada je u Dvorani Kraljevstva u Rikuzentakati trebalo da se održi govor povodom njihovog venčanja. Ali to područje je pogodio zemljotres. Kohei je čuo da je izdato upozorenje na cunami i požurio je na neku uzvišicu. „Ceo grad je bio u oblaku prašine“, priča on. „Nije ostalo ništa osim nekoliko većih zgrada. Do tada sam bio zaokupljen našim planovima za petak posle podne, ali brzo sam shvatio da se dešava nešto neslućenih razmera.“

Njih dvoje su proveli subotu pomažući braći i sestrama iz skupštine. „Dobili smo humanitarnu pomoć od obližnjih skupština“, kaže Kohei. „Bio sam srećan kada je Juko rekla da joj je drago što smo svoje vreme i snagu posvetili braći. Zahvalio sam Jehovi za tako divnu suprugu. U cunamiju je nestala naša nova kuća, automobil i sve što smo imali. Ali veoma sam zahvalan za ljubav koju su nam braća pokazala.“

Briga o fizičkim, duhovnim i emocionalnim potrebama. Japanska podružnica je brzo osnovala tri Odbora za humanitarnu pomoć i stalno je slala svoje predstavnike u pogođeno područje. U maju su tamošnje objavitelje posetili i zonski nadglednici Džefri Džekson i Ajzak Mare, koji su došli u Japan kao predstavnici svetske centrale. Tada je održan poseban sastanak za skupštine iz pogođenog područja i putem telefonske veze je oko 2 800 Svedoka u 21 Dvorani Kraljevstva slušalo govor, koji ih je uverio u to da ih suvernici iz celog sveta vole i brinu za njih.

Članovi odbora za humanitarnu pomoć i drugi dobrovoljci neumorno su pomagali braći. Najpotrebniji su bili hrana, voda, gorivo i ogrev. Osim toga, odbori za humanitarnu pomoć poslali su u  skupštine veliku količinu odeće različitih veličina. Mesta na kojima su se braća sastajala pretvorena su u privremene „butike“ sa stalcima za odeću i ogledalima.

Braća i sestre su bili neizmerno zahvalni kada su videli kako Jehova brine o njihovim fizičkim i emocionalnim potrebama. Najviše su ih ojačali sastanci. „Oni mi ulivaju duševni mir“, napisala je jedna sestra iz pogođenog područja. „Za mene su poput duhovnog utočišta.“

Poruka nade. Braća iz Japana su odmah počela da prenose utešnu poruku iz Božje Reči svojim komšijama, koje je ova tragedija duboko potresla. U jednom gradu koji nije bio pogođen zemljotresom, grupa objavitelja je odlučila da svedoči na ulici. Postavili su veliku tablu s natpisom: „Zašto se dešavaju ovakve tragedije? Biblija daje odgovor.“ To je privuklo pažnju mnogih ljudi i braća su za samo dan i po uručila 177 knjiga Šta Biblija naučava.

U pogođenim područjima, Svedoci su najpre išli kod osoba s kojima su proučavali ili ih posećivali, a zatim kod drugih ljudi, kako bi ih utešili. „Kada sam jednoj ženi pročitala Mateja 6:34, ona je počela da plače“, priča Akiko. „Izgledalo je da je muče mnoge brige. Kada sam joj objasnila da nam Biblija daje duševni mir, ona se složila s tim i zahvalila mi. Još više sam se uverila u moć Biblije da ljude dirne u srce.“

„Ima mnogo religija“, rekao je jedan čovek, „ali samo vi dolazite kod nas, čak i u ovako teško vreme.“ Drugi čovek je s poštovanjem zapazio: „Prosto je neverovatno što ste i tokom ove nevolje nastavili sa svojom službom.“ Jedan starešina je rekao: „Mnogima je bilo drago što smo ih posetili. Govorili su nam: ’Vi ste prvi koji su došli posle nesreće. Molimo vas, dođite opet.‘“

 PREVOD NOVI SVET NA 106 JEZIKA!

Braća i sestre iz Letonije i Litvanije nikad neće zaboraviti petak, 15. jul 2011. godine. Bio je to važan datum u istoriji Božjeg naroda u tim zemljama. U govoru koji su slušali objavitelji iz obe zemlje, Stiven Let, član Vodećeg tela, objavio je izlaženje grčkog dela Svetog pisma — prevod Novi svet na letonskom i litvanskom jeziku. To su 99. i 100. jezik na kojima je izašao ovaj prevod. Vodeće telo već sedam godina daje prioritet prevođenju Biblije. Zato prevod Novi svet sada postoji na dvaput više jezika nego 2004, a prevodioci širom sveta i dalje vredno prevode Bibliju na druge jezike.

Nije teško zamisliti s kakvim oduševljenjem objavitelji dočekuju Bibliju na svom maternjem jeziku. Jedan brat iz Centralnoafričke Republike je rekao: „Lepo je imati Bibliju,  ali čitati je na svom maternjem jeziku je nešto najlepše na svetu. Prevod Novi svet na jeziku sango dira u srce. Sada kada čitam jevanđelja, mogu zamisliti ljude o kojima ona govore i mogu razumeti njihova osećanja.“ Mlada sestra iz Etiopije je ovako izrazila osećanja mnogih: „Reči ’hvala vam‘ ne mogu na pravi način preneti ono što osećam. Dugo sam se molila za prevod Novi svet na našem jeziku. Danas smo ga dobili!“

 NAŠI DOPISNICI JAVLJAJU

Nasilnik iz Rusije ućutkan. Veri, jednoj starijoj sestri, nekoliko godina je pravio probleme komšija koji ne voli Svedoke. Taj čovek joj je pretio i psovao je u prisustvu njenih unuka, koje su je često posećivale. Imajući na umu reči iz Rimljanima 12:18, Vera se nije svađala s njim, već je uvek bila pribrana. U januaru 2011, taj čovek je postao agresivniji nego ikad ranije. Strahujući za svoj život, Vera se obratila policajcu koji je u martu 2010. bio kod nje s jednom gradskom službenicom da bi proverili da li ona i drugi Svedoci koji se okupljaju u njenoj kući učestvuju u nekim ekstremističkim aktivnostima. Ovog puta je policajac video gde je zapravo problem. Oštro je opomenuo Verinog komšiju i kaznio ga sa 3 000 rubalja (oko 70 evra) zbog toga što joj je pretio. Naša sestra nakon toga više nije imala problema s komšijom. Ona je policijskoj stanici u znak zahvalnosti poslala pismo u kom je pohvalila policajca koji joj je pomogao. Iznenadila se kad joj je odgovorio lično šef stanice. On joj je zahvalio na lepim rečima i dodao: „U današnje vreme, kada mnogi nipodaštavaju policiju, vaše lepe reči dokaz su da imate poverenja u nas.“ Vera kaže da taj policajac sada redovno navraća kod nje da bi proverio da li je sve u redu.

„Đubretar“ iz Turske. Na oblasni kongres su došla dva čoveka koja su tek počela da proučavaju  Bibliju. Njih dvojica su napisala: „Osećali smo se kao u bajci. Svi su bili nasmejani, ljubazni i učtivi. Tokom pauze smo malo prošetali i uopšte se nismo osećali kao stranci na tom skupu. Odjednom smo primetili da nam se približava brat s kojim smo proučavali. U ruci je imao kesu sa smećem. Hteli smo da izbegnemo susret s njim jer smo mislili da je njegov posao da skuplja smeće, pa nismo želeli da drugi vide kako se družimo sa običnim đubretarom. Zato smo se okrenuli i pokušali da se sakrijemo u masi. Pomislili smo: ’Gde je baš đubretar počeo da proučava Bibliju s nama, a ne neko od onih ljudi što drže govore!‘

„Međutim, kako je naše proučavanje Biblije odmicalo, saznali smo da taj ’đubretar‘ služi u podružnici Jehovinih svedoka i da je član Odbora podružnice. Nastavili smo da napredujemo i predali smo svoj život Jehovi. Razumeli smo da se naš brat ponizno vladao ’kao manji‘ (Luka 9:48). Zahvalni smo mu za tu dragocenu pouku koju nam je pružio na prvom velikom skupu na kom smo bili.“

Klevete u Jermeniji. Nakon što je u gradu Sevanu jedan mladić ubio svoje roditelje, u medijima je objavljena neistinita vest da je on Jehovin svedok i tako je počela klevetnička kampanja. Braća su odmah demantovala tu tvrdnju, ali klevete su se i dalje širile. U posebnoj televizijskoj emisiji tvrdilo se da taj mladi čovek jeste Jehovin svedok. O Svedocima se govorilo uvredljivo i s prezirom, a tokom programa je na ekranu stajao tekst: „Jehovini bedni i okrutni dželati“. U toj emisiji su gledaoci čak pozvani da fizički napadnu Svedoke koji im dođu na vrata. Zbog svega toga, u zemlji je vidno porasla netrpeljivost prema Jehovinim  svedocima. Braća su podnela sudsku tužbu protiv te televizijske stanice uz zahtev da povuče lažne izjave, javno se izvini oštećenima i obezbedi nadoknadu za ukaljani ugled. Do vremena kada je ovaj Godišnjak otišao na štampu, televizijska stanica to nije učinila, mada su u toku pregovori da se problem prijateljski reši.

Budući „inženjeri“ u Venecueli. U gradiću San Hose de Gvaribe, grupa dece je na putu u vrtić svakog jutra prolazila pored mesta gde se gradila Dvorana Kraljevstva. Uvek bi zastali pored gradilišta i malo posmatrali, očarani onim što se tamo dešava. Jednog dana ih je vaspitačica pitala šta bi voleli da budu kad porastu. Iznenadila se kada je nekoliko njih reklo da bi voleli da budu „inženjeri kao Jehovini svedoci“. Ti odgovori su probudili njenu radoznalost, pa su ona i još jedna vaspitačica odlučile da povedu decu na to gradilište. Kada su ovi mali gosti stigli, radnici su ih proveli kroz gradilište. Deca su neizmerno uživala, posebno zato što im je bilo dozvoljeno da nose šlemove raznih boja. Vaspitačice su imale mnogo pitanja i dato je lepo svedočanstvo.

Kanadska podružnica povećava proizvodnju časopisa. Da bi sredstva namenjena delu propovedanja bila korišćena na najbolji način, Vodeće telo je zamolilo kanadsku podružnicu da  štampa časopise Stražarska kula i Probudite se! za sve skupštine u Kanadi, Sjedinjenim Državama, Gvajani, kao i na Bermudskim ostrvima i većem delu Kariba. Zato je početkom službene 2011. godine kanadska podružnica počela da štampa dvanaest puta više časopisa nego ranije. U ovoj podružnici se sada štampaju časopisi na 30 jezika, što je po količini skoro četvrtina svih časopisa koje proizvode podružnice širom sveta.

Dani otvorenih vrata u Finskoj. Uz dozvolu Vodećeg tela, braća u Finskoj su organizovala posebnu akciju kako bi još bolje upoznala javnost s Jehovinim svedocima i njihovom porukom, koja se u ovoj zemlji prenosi skoro čitav vek. Objavitelji su revno delili izdanje Probudite se! od avgusta 2010, s temom „Ko su Jehovini svedoci?“, i vodili su mnogo lepih razgovora o našem delu. Krajem avgusta, podružnica je organizovala dva dana otvorenih vrata. Svi članovi betelske porodice su objašnjavali posetiocima kakav se posao tu obavlja. Osmislili su nekoliko izložbi kako bi se posetioci mogli upoznati s našim delom propovedanja. Neki članovi betelske porodice su bili u odeći iz 40-ih i 50-ih godina prošlog veka, a na leđima i grudima su nosili plakate poput onih koji su tih godina korišćeni za najavu biblijskih govora. Nekoliko odeljenja je spremilo male suvenire za goste. Oko 1 500 ljudi je posetilo finsku podružnicu. Potom su u novinama, na radiju i televiziji objavljeni povoljni izveštaji o nama.

Nemiri u Obali Slonovače. Svedoci su s puno optimizma ušli u službenu 2011. godinu, koja je mnogo obećavala, s obzirom na to da je 8 656 objavitelja vodilo 23 019 biblijskih studija. Međutim,  krajem novembra 2010. u zemlji su zbog spornih predsedničkih izbora izbili nemiri i zavladao je haos. Usledile su borbe, koje su se do marta proširile sve do Abidžana, trgovinskog centra ove zemlje, i trajale su sve do aprila 2011, zbog čega su ljudi masovno bežali iz grada, pa čak i iz države. Među njima je bilo i mnogo naše braće, koja su pešice pobegla i ostavila svu svoju imovinu.

Tokom ovog teškog perioda, našoj braći je neutralan stav često služio kao zaštita. Jednom prilikom su vojnici ušli u osnovnu školu u kojoj se održavao seminar za nastavno osoblje. Svima je bilo naređeno da legnu na pod i predaju svoje dragocenosti. Kada im je jedan naš brat predao svoju torbu za službu punu literature, vojnici su odmah shvatili da je on Jehovin svedok. Vratili su mu torbu zajedno s novčanikom i mobilnim telefonom, rekavši: „Vi niste pretnja za nas.“

 POSVEĆENJE PODRUŽNICA DONOSI SLAVU BOGU

U Čileu su 18. decembra 2006. započeli radovi na proširenju podružnice. Izgrađena je nova jednospratnica s kancelarijama, nova dvospratna stambena zgrada i znatno je proširen skladišni prostor. Na programu posvećenja, koji je održan 16. oktobra 2010, bila je 5 501 osoba, a član Vodećeg tela Dejvid Splejn održao je govor na španskom jeziku.

Devetnaestog februara 2011, na programu posvećenja proširenog Betela u Burkini Faso bilo je prisutno 210 osoba. Govor za posvećenje održao je Džon Kikot, koji služi u svetskoj centrali. Propovedanje u ovoj zemlji je ranije nadgledala podružnica  iz Obale Slonovače, a od maja 2011. to je povereno podružnici iz Benina. Lepa atmosfera na gradilištu proslavila je Jehovino ime. „Nije bilo vike“, primetio je radnik jedne velike firme za snabdevanje. „Nikada nismo radili na nekom građevinskom projektu sa ovako smirenim i raspoloženim ljudima.“

Posvećenje novog prostora podružnice u Hongkongu održano je 27. avgusta 2011. Nove kancelarije se nalaze na 19. spratu zgrade koja ima 36 spratova, s pogledom na luku Viktorija (označeno strelicom na slici). Stiven Let, član Vodećeg tela, održao je govor za posvećenje pred 290 prisutnih, koji su sedeli u trpezariji, kancelarijama i skladištu za literaturu. Svi su bili veoma radosni. Novi prostor će mnogo značiti prevodilačkom i službenom odeljenju, računovodstvu, kao i odeljenjima za audio-video projekte, nabavku i otpremu.

 PRAVNE BITKE

Verni prorok Jeremija s razlogom je verovao da ga Svemoćni Bog nikada neće napustiti. „Oni će se boriti protiv tebe“, rekao mu je Jehova, „ali te neće nadvladati, jer sam ja s tobom, da te spasem i da te izbavim“ (Jer. 15:20). Kao što izveštaji u nastavku pokazuju, i Jehovine današnje sluge imaju njegovu pomoć i podršku dok propovedaju uprkos protivljenju i tako izvršavaju zadatak koji im je poveren (Mat. 24:9; 28:19, 20).

Jermenija. Brat Vahan Bajatjan je bio osuđen na dve i po godine zatvora jer je zbog prigovora savesti odbio da služi vojsku. Nakon što je izgubio nekoliko parnica i bezuspešno uložio više žalbi sudovima u Jermeniji, njegov slučaj je dospeo pred Evropski sud za ljudska prava. Sedam sudija je 27. oktobra 2009. donelo odluku u korist Jermenije. Međutim, jedan sudija je smatrao da je ta odluka „nespojiva sa sadašnjim evropskim standardima u pogledu prigovora savesti“. S obzirom na važnost ovog pitanja, Evropski sud za ljudska prava složio se da slučaj prosledi Velikom veću, u kom ima 17 sudija.

Sedmog jula 2011, veće od 17 sudija glasalo je 16 naprema 1 da je Jermenija povredila pravo  brata Bajatjana na slobodu savesti. Sud je konstatovao da „nema razloga za sumnju u to da podnosilac žalbe odbija vojnu službu na temelju religioznih uverenja, kojih se predano drži i koja su u oštroj i nepremostivoj suprotnosti sa obavezom da služi vojni rok“. Nadamo se da će nakon ove značajne presude biti pušteno 69 braće iz zatvora u Jermeniji, kao i braća iz zatvora u Azerbejdžanu i Turskoj. a

Bugarska. Dana 17. aprila 2011, više od 100 ljudi, među kojima je bilo žena, dece i starijih osoba, mirno su obeležavali godišnjicu Hristove smrti u Dvorani Kraljevstva u Burgasu. Ispred se okupilo oko 60 nasilnika, koji su počeli da bacaju kamenje na Svedoke na ulazu. Potom su nagrnuli u Dvoranu Kraljevstva, ali su ih braća sprečila da uđu. Iako je odmah pozvana, policija je sporo reagovala. U napadu je povređeno više Svedoka, a petoro je  hitno moralo da bude prebačeno u bolnicu. Uprkos ovom izgredu, Spomen-svečanost je nastavljena. Ovaj napad nije odraz opšteg stava prema Jehovinim svedocima u Bugarskoj i ljudi su uglavnom stali na stranu braće. Vodeće telo je zamolilo 13 podružnica da bugarskoj ambasadi u svojoj zemlji skrenu pažnju na ovaj incident. Bugarska vlada je osudila taj napad i okružni tužilac je podigao optužnicu protiv osmorice napadača.

Južna Koreja. Više od 800 Jehovinih svedoka još uvek se nalazi u zatvorima u Južnoj Koreji jer zbog svojih verskih stavova odbijaju da služe vojsku. Od 1950, više od 16 000 Jehovinih svedoka osuđeno je na preko 31 000 godina zatvora zbog odbijanja vojne službe. Zašto je tako mnogo mladića zauzelo takav nepokolebljiv stav?

Svaki mladi brat koji odbije da služi vojsku doneo je ličnu odluku na temelju savesti. Primera radi, Kim Đi Gvan je na svom suđenju rekao: „Na mene je duboko uticalo to što Biblija kaže da se ’narod više neće učiti ratovanju‘ i da ’volimo svog bližnjeg kao samog sebe‘. Takođe sam saznao da nas ljubav koja se temelji na biblijskim načelima može pokrenuti da volimo neprijatelje. Na temelju ovih i drugih biblijskih stihova, kao i mojih čvrstih ličnih uverenja, odlučio sam da ne služim vojsku“ (Is. 2:4; Mat. 5:43, 44; 22:36-39).

U Južnoj Koreji trenutno ne postoji mogućnost da se umesto vojne obavlja civilna služba. U nastojanju da se ovaj problem reši, deset slučajeva je predato korejskom Ustavnom sudu. Sud je 11. novembra 2010. saslušao argumente, kao  i pitanje da li Koreja krši prava svojih građana time što odbija da omogući alternativu onima koji imaju prigovor savesti.

U međuvremenu, 24. marta 2011. Komitet Ujedinjenih nacija za ljudska prava (UNHRC) presudio je da je Južna Koreja prekršila međunarodne standarde o ljudskim pravima kada je zatvorila 100 Jehovinih svedoka koji su uložili prigovor savesti. (Ta braća su se zbog zatvaranja žalila UNHRC-u.) Na osnovu ove odluke, Ustavni sud se složio da ispita da li je propust države da postupi u skladu s preporukom UNHRC-a i omogući zakonsku alternativu onima koji imaju prigovor savesti neustavan i da li predstavlja kršenje osnovnih ljudskih prava. Osim toga, povoljna presuda Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u slučaju brata Bajatjana (videti izveštaj iz Jermenije na stranama 34-35) predata je korejskom Ustavnom sudu kako bi je uzeo u obzir pri donošenju odluke o deset objedinjenih slučajeva. Uprkos tome, Ustavni sud se 30. avgusta 2011. potpuno oglušio o odluke UNHRC-a, podržavši Zakon o vojnoj obavezi i zatvaranje onih koji imaju prigovor savesti. Dvojica od devetorice sudija nisu se složila s tim. Oni smatraju da je Zakon o vojnoj obavezi u suprotnosti sa ustavnim pravom na slobodu savesti i da treba uvesti civilnu službu.

Turska. Dana 31. jula 2007. Svedoci u Turskoj su zakonski registrovani kao verska zajednica. Iako ima još nekih problema u pogledu neutralnosti i korišćenja Dvorana Kraljevstva, naše delo u ovoj zemlji i dalje napreduje. Ministarstvo prosvete je 26. aprila 2011. poslalo  zvaničan dopis u kom se kaže da ’Jehovini svedoci mogu biti izuzeti od obavezne verske nastave u školi‘. U dopisu je navedeno da su „Jehovini svedoci hrišćanska religija, iako se ne drže nekih crkvenih učenja“. Ovo je dobra vest za našu mladu braću i sestre, koji su godinama dobijali loše ocene u školi zbog toga što nisu pohađali versku nastavu.

Sjedinjene Države. U maju 2011, Apelacioni sud države Kanzas doneo je povoljnu presudu u slučaju Meri Stajnmec protiv Zdravstvene službe države Kanzas. Sud je presudio da odbijanje ove države da sestri Stajnmec omogući beskrvnu operaciju u drugoj američkoj državi predstavlja kršenje njenih prava zagarantovanih saveznim i državnim ustavom. Pošto u Kanzasu nije mogla da ima beskrvnu  operaciju kakva joj je bila potrebna, sud je naložio da joj se pokriju troškovi operacije van Kanzasa. Ovo je pobeda ne samo za sestru Stajnmec nego i za druge objavitelje koji imaju državno zdravstveno osiguranje.

Vrhovni sud Kanzasa je 10. avgusta 2011. potvrdio povoljnu presudu kojom se Moniki Makglori, koja je Jehovin svedok, dodeljuje starateljstvo nad njenim sinom. Detetov otac je tražio starateljstvo, tvrdeći da ga ne treba dodeliti sestri Makglori zato što ona: (1) ne bi pristala da se njihovom sinu da transfuzija krvi, (2) vodi dete u službu propovedanja od vrata do vrata, i (3) navodno otuđuje dete od oca i drugih ljudi tako što ga poučava o Armagedonu.

Vrhovni sud Kanzasa je sledećim rečima potvrdio ustavna načela koja su na snazi još od 1957: „Versku slobodu, garantovanu našim ustavom, treba dosledno poštovati, a versko poučavanje dece ne treba i ne sme da se koristi kao osnova za dodeljivanje starateljstva.“ U pogledu transfuzije krvi, sud je naveo: „Ne možemo rešavati slučajeve [o starateljstvu] na temelju nekih budućih hipotetičkih nesreća ili bolesti koje bi mogle iziskivati [transfuziju krvi].“

Francuska. Braća su s velikom radošću primila vest da je 30. juna 2011. Evropski sud za ljudska prava doneo presudu u korist Udruženja Jehovinih svedoka u Francuskoj. To je bio kraj 16-godišnje pravne borbe, koja je počela nakon što je država nametnula podružnici prekomeran i nepravedan porez od 60 procenata na sve  priloge. Svedoci su jedina velika verska organizacija kojoj je nametnut takav porez. Sveukupno, francuska vlada je tražila od Jehovinih svedoka da plate 58 miliona evra, što je mnogo više nego što vredi imovina Udruženja. Nakon što su francuski sudovi na svim nivoima podržali odluku o ovom porezu, slučaj je u februaru 2005. predat Evropskom sudu za ljudska prava.

Sedam sudija ovog suda se 30. juna 2011. jednoglasno složilo da bi Jehovini svedoci bili sprečeni da slobodno obavljaju svoje verske aktivnosti ako bi Sud stao na stranu francuske vlade. Sud je potvrdio da se ono što Evropska konvencija o ljudskim pravima garantuje religijama primenjuje i na Jehovine svedoke. Ovaj važan presedan poslužiće u borbi za versku slobodu u drugim zemljama pod nadležnošću Evropskog suda za ljudska prava, kao što su Bugarska, Gruzija, Jermenija i Rusija. Značajno je i to što je ovo prvi put da je francuska vlada proglašena krivom za kršenje odredbe o slobodi veroispovesti, koja je deo Evropske konvencije. Francuska vlada nije uložila žalbu na ovu odluku.

Rusija. Evropski sud za ljudska prava je 10. juna 2010. presudio u korist Jehovinih svedoka u slučaju Jehovini svedoci iz Moskve protiv Rusije. Bila je to istorijska pravna pobeda. Ruska vlada je tražila da se slučaj prosledi Velikom veću Suda, koje se sastoji od 17 sudija, ali je 13. decembra 2010. Veliko veće odbilo taj zahtev, čime je presuda od 10. juna postala konačna. U njoj stoji da ruska vlada „ima zakonsku obavezu [...] da prekine sa svojim prekršajima,  koje je Evropski sud dokazao, kao i da sanira posledice, koliko god je to moguće“. Međutim, vlada ovu presudu još uvek nije sprovela u delo. Baš suprotno, pronašla je nove načine da stvara probleme Svedocima i onemogućava ih da slobodno ispoljavaju svoja uverenja.

Na primer, rano ujutro 25. avgusta 2011. policija je u Taganrogu izvršila pretres 19 domova braće i zaplenila versku literaturu, kompjutere i skupštinsku arhivu. Izgleda da su ti pretresi povezani sa odlukom Vrhovnog suda Ruske Federacije od 8. decembra 2009, kojom versku organizaciju Jehovinih svedoka u Taganrogu treba zabraniti i 34 naše publikacije proglasiti za ekstremističku literaturu. Na osnovu odluka ruskih sudova, vlada je 63 naše publikacije stavila na Federalni spisak ekstremističkog materijala.

 Osim toga, naša braća i sestre su doživeli najmanje 950 pretresa, napada, hapšenja i zadržavanja u pritvoru. Ruske vlasti su pokrenule 11 krivičnih postupaka protiv braće, a mnoge naše dvorane su bile na meti vandala. Vlasti su čak postavile kamere u domu barem jedne porodice i prisluškivale telefone i pratile mejlove mnogih drugih u nastojanju da pronađu neki povod za podizanje optužbi po osnovu zakona protiv ekstremizma.

U jednom takvom slučaju pokrenut je spor protiv 35-godišnjeg Aleksandra Kalistratova iz Gorno-Altajska. On je optužen za „širenje verske mržnje i netrpeljivosti“ na osnovu antiekstremističkog zakona, koji kritikuju mnogi borci za ljudska prava. Tokom sudskog procesa, koji je trajao od 7. oktobra 2010. do 18. marta 2011, nijedan od 71 unakrsno ispitivanog sudskog svedoka nije mogao da potvrdi da je Aleksandar počinio ijednu kriminalnu radnju, niti da je imao takve namere. Sud je temeljno proučio literaturu i verovanja Jehovinih svedoka i 14. aprila 2011. doneta je presuda da naš brat nije kriv. Međutim, tužilac je uložio žalbu na ovu odluku i 26. maja 2011. Vrhovni sud Republike Altaj odlučio je da slučaj vrati nižem sudu na ponovno razmatranje s novim sudijom. Tako se brat Kalistratov, nakon što je potpuno oslobođen optužbe, suočava s novim sudskim saslušanjima, nakon kojih bi ipak mogao biti neosnovano proglašen za ekstremistu.

Naravno, zbog slučaja s navodno opasnim optuženikom, naše aktivnosti su privukle veliku pažnju javnosti u malom gradu Gorno-Altajsku.  Kako se tamošnji Svedoci, koji su takođe u opasnosti od sudskog gonjenja, snalaze u ovakvim okolnostima?

„U ovo teško vreme, Biblija nam je još dragocenija“, kaže sestra Ina. „Suvernici su mi još više nalik na porodicu i osećam da sam Jehovi bliža nego ikada ranije.“ Iako su neke naše publikacije zabranjene, započeti su mnogi biblijski studiji samo pomoću Biblije. Broj objavitelja u Republici Altaj porastao je za 24 posto. Braća su u službi provela 33 posto više sati. Broj prisutnih na Spomen-svečanosti je u odnosu na prethodnu godinu porastao za 16 posto i bio je dvostruko veći od broja objavitelja u celoj Republici Altaj.

Za to vreme, Jehovini svedoci iz Rusije su Evropskom sudu za ljudska prava podneli 13 novih tužbi protiv ruske vlade. Jedna od tih tužbi odnosi se na odluku Vrhovnog suda Ruske Federacije od 8. decembra 2009, a druga na odluku Vrhovnog suda Republike Altaj, kojom je 18 naših publikacija proglašeno za ekstremističku literaturu.

[Fusnota]

[Istaknuti tekst na 14. strani]

„U Prorocima je napisano: ’Svi će biti poučeni od Jehove‘“

[Istaknuti tekst na 25. strani]

„Reči ’hvala vam‘ ne mogu na pravi način preneti ono što osećam“

[Okvir na 12. strani]

Utisci nekih pomoćnih pionira:

• „Prvi put u životu sam bila pomoćni pionir. Nema reči kojima bih izrazila zahvalnost za tu priliku!“

• „Od srca vam hvala za ovu mogućnost. Donela nam je mnogo radosti.“

• „Bio je to jedan od najlepših meseci u istoriji naše skupštine.“

• „Tako veliki broj pionira još više je doprineo miru i jedinstvu u skupštini.“

• „Nema šta, mora da će uskoro Armagedon!“ — (Komentar čoveka koji je zapazio veću aktivnost Svedoka u aprilu.)

[Okvir na 43. strani]

’RADOSNO ĆE KLICATI‘

OVAJ svet, koji je pod Sataninom tiranskom vlašću, pogađaju sve veće nevolje (Otkr. 12:12). Nasuprot tome, Jehovine sluge ’kliču od radosti u srcu‘ (Is. 65:13, 14). Bez posustajanja, oni pozivaju sve ljude da služe pravom Bogu, jer imaju na umu reči: „Radovaće se svi kojima si ti [Jehova] utočište; doveka će radosno klicati“ (Ps. 5:11).

 [Okvir/Grafikon na 26. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

POSTOJI NA 106 JEZIKA

Kompletno Sveto pismo Grčki deo

— prevod Novi svet: 62 Svetog pisma: 44

albanski azerbejdžanski

arapski azerbejdžanski (ćirilica)

afrikans američki znakovni jezik

bugarski amharski

gruzijski brazilski znakovni jezik

grčki vijetnamski

danski gun

engleski eve

efik estonski

zulu italijanski znakovni jezik

igbo kazaški

iloko kambodžanski

indonežanski kanada

italijanski kaonde

japanski kiribati

jermenski kolumbijski znakovni jezik

joruba letonski

kineski (pojednostavljeni) litvanski

kineski (tradicionalni) luvale

kinjaruanda luvale

kirgiski luganda

kirundi malajalam

korejski meksički znakovni jezik

kosa mjanmarski

lingala nepalski

mađarski pangasinanski

makedonski pandžapski

malgaški papijamento (Kurasao)

malteški ruski znakovni jezik

nemački sango

norveški silozi

osetinski sranantongo

poljski taj

portugalski tamilski

rumunski tok pisin

ruski tonganski

samoanski tumbuka

svahili uzbečki

sebuano ukrajinski

sepedi fidžijski

sesuto haićanski kreol

sinhaleski hiligajnon

slovački hindi

slovenački hiri-motu

srpski čitonga

srpski (latinica)

tagalog

tvi (Akvapim)

tvi (Ašanti)

turski

finski

francuski

holandski

hrvatski

cvana

conga

češki

čibemba

čičeva

švedski

šona

španski

[Grafikoni]

◀ 76% ◁ 24%

Godine 2011, 76% svetskog stanovništva imalo je na svom maternjem jeziku Sveto pismo — prevod „Novi svet“ (kompletno ili samo grčki deo)

110

100

90

80

70

60

50

40

30

20

10

0

1950. 1955. 1960. 1965. 1970. 1975. 1980. 1985. 1990. 1995. 2000. 2005. 2010.

[Grafikon na 8. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Širom sveta, u pomoćnoj pionirskoj službi učestvovalo je 2 657 377 objavitelja

2,5 (MILIONA)

2,0

1,5

1,0

0,5

0

2008. 2009. 2010. 2011.

[Mapa na 35. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

SJEDINJENE DRŽAVE

FRANCUSKA

BUGARSKA

TURSKA

JERMENIJA

AZERBEJDŽAN

RUSIJA

JUŽNA KOREJA

[Slika na 6. strani]

Gore: Pioniri i objavitelji su dovodili zainteresovane osobe kod Žanet da bi proučavali Bibliju. (Videti stranu  9)

[Slika na 7. strani]

U Madridu, grupa opštih i pomoćnih pionira kreće u službu propovedanja

[Slika na 10. strani]

Toši svedoči negovateljici u staračkom domu

[Slika na 11. strani]

Alehandro sa ocem poslednjeg dana u aprilu, San Seloni, Barselona

[Slika na 13. strani]

Obrazovni centar u Patersonu, u Njujorku

[Slika na 18. strani]

Dvorana Kraljevstva u Rikuzentakati

 [Slika na 22. strani]

Gore: dobrovoljci uklanjaju krš iz kuće jednog brata u mestu Šibata, prefektura Mijagi

[Slika na 22. strani]

Levo: član Odbora podružnice drži govor u kući jednog brata u Rikuzentakati

[Slika na 22. strani]

Dole: dobrovoljci spremaju ručak za prisutne na jednodnevnom pokrajinskom sastanku u pogođenom području

[Slika na 24. strani]

Prevodi na litvanskom i letonskom

[Slike na 31. strani]

Spomen-ploča pored stadiona Jenki, u Njujorku. Na njoj piše da je najveći skup u istoriji stadiona bio kongres Jehovinih svedoka 1958. godine

[Slika na 32. strani]

Braća koja su radila na proširenju Betela u Burkini Faso

[Slika na 32. strani]

Betel u Burkini Faso

[Slika na 32. strani]

Podružnica u Čileu

[Slike na 33. strani]

Novi prostor podružnice u Hongkongu

[Slika na 34. strani]

Evropski sud za ljudska prava, Strazbur, Francuska

[Slike na 38. strani]

Učenici drže školska svedočanstva. Radosni su jer ne moraju da pohađaju versku nastavu

[Slika na 41. strani]

Svedoci propovedaju u Gorno-Altajsku, u Republici Altaj