Norveška

JEDAN mlad čovek je sa palube broda nestrpljivo iščekivao da ugleda obalu Norveške. Zvao se Knut Peterson Hamer i ranije je bio baptistički sveštenik u Severnoj Dakoti. On je godinu dana pre tog putovanja postao Istraživač Biblije (kako su se nekada zvali Jehovini svedoci). Bila je 1892. godina i on se vraćao u svoju domovinu da bi propovedao prijateljima i rođacima.

Većina stanovnika Norveške, kojih je tada bilo oko dva miliona, pripadala je Luteranskoj crkvi. Knut je žarko želeo da pomogne iskrenim Norvežanima da upoznaju istinitog Boga, Jehovu, i da razumeju da on kao Bog ljubavi ne muči grešnike u paklu. Želeo je i da im prenese vest o predstojećoj Hristovoj hiljadugodišnjoj vladavini, tokom koje će zemlja postati raj.

 Dok se brod približavao obali, Knut je posmatrao obrise ove predivne zemlje sa visokim, snegom prekrivenim planinama, duboko usečenim fjordovima i gustim šumama. Shvatio je da neće biti baš lako doći do stanovništva ove uzane, dugačke i retko naseljene zemlje u kojoj nije bilo mnogo puteva i mostova. Iako je većina Norvežana živela u gradovima koji su se brzo širili, mnogi su živeli na seoskim područjima, u ribarskim selima i na stotinama ostrva duž obale. Božje sluge širom sveta ojačaće svoju veru i revnost dok budu čitale šta je Knut postigao svojim propovedanjem i kako je obožavanje istinitog Boga napredovalo u Norveškoj uprkos velikim poteškoćama.

SEME KRALJEVSTVA DONOSI PLOD

Iako su neki ljudi iz Šiena, Knutovog rodnog grada, bili zainteresovani za poruku koju je prenosio, Knut nije mogao da ostane s njima već je morao da se vrati svojoj porodici, koja je bila u Sjedinjenim Državama. Međutim, 1899. ponovo se vratio u Norvešku, ovoga puta na predlog Čarlsa Rasela, koji je tada nadgledao delo Istraživača Biblije. Brat Rasel je želeo da Knut formira jednu skupštinu u Norveškoj. Knut je sa sobom poneo  nekoliko primeraka prva dva toma knjige Milenijumska zora (kasnije nazvana Studije Svetog pisma), koja je bila prevedena na dansko-norveški. (U to vreme književni norveški jezik bio je sličan danskom, tako da su te publikacije mogli čitati i Danci i Norvežani.) Knut je svedočio mnogima, a nekima je i ostavio knjige, ali je posle nekog vremena morao ponovo da se vrati u Sjedinjene Države.

Naredne godine je Ingebret Andersen, koji je živeo nadomak Šiena, dobio knjigu Božanski plan vekova, verovatno jedan od primeraka koje je Knut doneo sa sobom. Ingebret se već duže vreme interesovao za Hristov „drugi dolazak“, i sada su i on i njegova žena Berte prosto gutali ono što  su čitali. Ubrzo je počeo da svedoči drugima. Čak je i odlazio na crkvenu službu da bi drugima govorio o Hristovoj hiljadugodišnjoj vladavini. Kasnije je posećivao one koji su pokazali interesovanje tako da je u Šienu ubrzo osnovana jedna revna skupština od desetak Istraživača Biblije.

Kada je Knut čuo od jednog rođaka da u Šienu postoji mala skupština, ponovo je došao u Norvešku 1904. da bi našao Ingebreta. Knut je zaustavio jednog čoveka na ulici i upitao ga: „Možete li mi reći da li ovde negde živi Ingebret Andersen?“ „Da“, odgovorio je taj čovek, „to sam ja.“ Knut je bio toliko oduševljen da je tu na licu mesta otvorio kofer i pokazao mu knjige koje je doneo. Naravno, Ingebret je bio presrećan kad je upoznao Knuta i video mnogo literature.

Knut je oduševljeno pričao svojim suvernicima u Norveškoj o organizaciji i delu propovedanja. Pre nego što se vratio svojoj porodici, koja je tada živela u Kanadi, podstakao je skupštinu u Šienu da nastavi da napreduje.

PROPOVEDANJE U DRUGIM DELOVIMA NORVEŠKE

Delo propovedanja počelo je da se ubrzava kada su 1903. u Norvešku došla tri revna kolportera (punovremena propovednika) — Fritjof Lindkvist, Viktor Felt i E. Gundersen. Fritjof je otišao u Kristijaniju, glavni grad (sada se on zove Oslo), i  1904. u njegovom domu je bilo predstavništvo Istraživača Biblije, gde su se obrađivale narudžbe literature i pretplate na Sionsku stražarsku kulu.

Pred kraj 1903, brat Gundersen je propovedao u Trondejmu, u centralnom delu Norveške, i svedočio je Loti Holm, koja je uzela biblijsku literaturu. Ona se kasnije vratila u Narvik, iznad Severnog polarnika, i postala je prvi objavitelj na severu Norveške. Kasnije je Viktor Felt otišao u Narvik i zahvaljujući njemu dva bračna para su postala Istraživači Biblije. Oni su se povezali s Lote i ubrzo se ta mala grupa redovno sastajala radi proučavanja Biblije. Lote je imala sestru Halgerd koja je prihvatila istinu tako da su kasnije obe revno služile kao pionirke u raznim delovima Norveške.

 Tokom 1904. i 1905, braća Felt i Gundersen su naišli na veoma dobar odaziv u Bergenu. U Sionskoj stražarskoj kuli od 1. marta 1905, stajalo je: „Istaknuti propovednik jedne slobodne crkve potpuno se uverio u istinu tako da sada propoveda pravo jevanđelje brojnoj publici koja ga pažljivo sluša.“

Taj propovednik je bio Teodor Simonsen. On je kasnije izbačen iz svoje crkve, jer je poučavao druge divnoj istini koju je saznao iz naših publikacija. Međutim, za Istraživače Biblije bio je pravo blago. Jehovine sluge su veoma cenile Teodora, kao brata i govornika. On se kasnije preselio u Kristijaniju, gde je bila jedna napredna skupština Istraživača Biblije.

NEKI OD PRVIH PIONIRA

Otprilike 1905, skupštine Istraživača Biblije postojale su u četiri grada: Šienu, Kristijaniji, Bergenu i Narviku. Ubrzo je nekoliko revnih objavitelja počelo s pionirskom službom i prenelo dobru vest i u druge krajeve Norveške. Među tim prvim pionirima bile su osobe zanimljivog porekla.

U Norveškoj je prva pionirka bila Helga Hes. Ona je bila siroče i živela je u Bergenu, gde je sa 17 godina počela da predaje veronauku. Kada je u crkvi čula kako Teodor Simonsen propoveda o onome što je saznao iz jedne knjige Istraživača Biblije, zainteresovala se za to i počela je da čita njihovu literaturu. Prestala je da predaje veronauku i 1905, kada je imala 19 godina, počela je da propoveda dobru vest u Hamaru i Jeviku.

Jednog dana 1908. godine, dok je Andreas Eiset cepao drva na porodičnom imanju blizu Kongsvingera, posetio ga je jedan pionir i uručio mu  knjigu Božanski plan vekova. Andreas je tada imao nešto više od 20 godina. Dopalo mu se ono što je pročitao i naručio je još literature. Posle nekoliko meseci, brigu o imanju poverio je jednom od svoje mlađe braće i počeo je da služi kao pionir. Tokom sledećih osam godina, prošao je skoro celu zemlju propovedajući. Najpre je krenuo severno, ka unutrašnjosti zemlje, putujući leti biciklom, a zimi saonicama. Kada je stigao u Tromse, krenuo je na jug i obradio celo priobalno područje, sve do Kristijanije.

Ana Andersen iz Rige, blizu Mosa, bila je takođe među prvim pionirima. Godinama je kao oficir u Vojsci spasa bila posvećena pomaganju siromašnima. Otprilike 1907, pročitala je nešto od naše literature i shvatila da je pronašla istinu. U Kristiansundu je stupila u kontakt s Huldom Andersen (kasnije Eiset), koja je takođe  bila oficir u Vojsci spasa. Hulda se zainteresovala za istinu i ubrzo su njih dve na parobrodu koji je plovio duž obale krenule na dugo putovanje ka severu. Stigle su čak do Kirkenesa, koji se nalazi blizu granice s Rusijom. Kada bi brod pristao u neku luku, one bi sišle i delile ljudima literaturu. Negde oko 1912, Ana je postala pionir. Tokom nekoliko decenija, ona je proputovala čitavu Norvešku brodićem i biciklom i u skoro svakom gradu delila biblijsku literaturu. Jedno duže vreme je bila na jugu, u Kristiansandu, gde je pružala neprocenjivu podršku tamošnjoj skupštini koja je dobro napredovala.

Pre nego što je postao Istraživač Biblije, Karl Gunberg je bio pomorski oficir. Kada je oko 1911. počeo s pionirskom službom imao je nešto više od 30 godina, a zarađivao je za život radeći kao instruktor plovidbe. Iako je izgledao strogo, bio je poznat kao prijatna i duhovita osoba. Sve do svojih poznih godina, propovedao je širom cele Norveške, a iskustvo koje je stekao kao pomorski oficir i instruktor plovidbe bilo je veoma korisno u propovedanju dobre vesti, o čemu će biti reči kasnije.

JAČANJE BRAĆE

U oktobru 1905, vladalo je veliko uzbuđenje zbog prvog kongresa u Kristijaniji. Bilo je 15 prisutnih, a troje se krstilo. Sledeće godine kongres je održan u Bergenu, a od 1909. kongresi su se održavali svake godine i na njima su gostovali govornici iz Danske, Finske i Švedske. Neka od te braće su posećivala skupštine, kao što to danas rade putujući nadglednici.

Tih godina najznačajniji događaji su bile posete brata Rasela. On je bio u Bergenu i Kristijaniji  1909. godine. Braća i sestre su veoma cenili priliku da ga vide i čuju njegove govore! Kada je 1911. brat Rasel drugi put došao u posetu, to je privuklo veliku pažnju javnosti, tako da je njegovom javnom predavanju osim naše braće i sestara, kojih je bilo 61, prisustvovalo oko 1 200 ljudi!

Tri godine posle toga, brat Rasel je zadužio Henrija Bjernestada da kao prvi putujući nadglednik iz Norveške redovno posećuje braću u Norveškoj i Švedskoj.

MARLJIVOST UOČI 1914.

Serija traktata koji su objavljeni 1910. pod nazivom Propovedaonica naroda, postala je korisno sredstvo u službi propovedanja. Zahvaljujući tim traktatima mnogi Istraživači Biblije su učestvovali u propovedanju. U želji da razotkriju religiozne laži i prenesu biblijsku istinu, braća i sestre su uručili na hiljade besplatnih traktata, često kao dodatak novinama.

Istraživači Biblije su s nestrpljenjem iščekivali da vide šta će se dogoditi 1914. godine. U knjizi Vreme je blizu (drugi tom knjige Milenijumska zora) bilo je rečeno da će se vremena neznabožaca završiti 1914, što će biti obeleženo nevoljama i bezakonjem, nakon čega će Božje Kraljevstvo početi da preuzima stvari u svoje ruke. Istraživači Biblije su očekivali i da će  Hristovi sunaslednici tada dobiti svoju nebesku nagradu.

O tome se često razgovaralo. Na primer, jedne večeri u julu 1914, Karl Kristjansen je svirao u gradskom orkestru u Šienu. Tokom pauze je rekao nekima koji su bili oko njega: „Za nekoliko nedelja, nešto će se desiti. Prvo će izbiti rat, zatim revolucija, onda će uslediti bezakonje, a onda će doći Božje Kraljevstvo.“ Kada je ubrzo posle toga izbio Prvi svetski rat, ljudi su od Karla hteli da saznaju još više o tome.

U to vreme je u Arendalu, priobalnom mestu južno od Šiena, živela samo jedna naša sestra. Jednog dana je na ulici srela Miu Apeslan i rekla joj da će prema Bibliji u jesen 1914. izbiti rat. Mia je odgovorila: „Verovaću kad se to bude desilo.“ Nedugo zatim, kada je Mia videla da je počelo da se događa ono što je naša sestra rekla, održala je reč i postala pravi vernik. Njih dve i još nekoliko drugih bili su jezgro skupštine u Arendalu.

NAPREDAK, A ZATIM PROBLEMI

Kao što se ispostavilo, nisu se ispunila sva očekivanja koja su Istraživači Biblije imali u vezi sa 1914. Pa ipak, oni su nastavili da revno propovedaju. Tokom decembra 1914. i dobrim delom 1915. godine, putem „Foto-drame stvaranja“ dato je ogromno svedočanstvo velikom broju ljudi u Kristijaniji, Bergenu, Trondejmu, Šienu, Arendalu i Kristiansandu.

Međutim, ubrzo nakon toga nastali su neki problemi. Fritjof Lindkvist, koji je oko deset godina nadgledao delo u Norveškoj, počeo je da iznosi neke svoje ideje i 1916. napustio organizaciju. Zbog toga su sledećih nekoliko godina odgovorna  braća iz Švedske i Danske nadgledala delo propovedanja u Norveškoj. Enok Eman je 1921. počeo da nadgleda delo u Norveškoj i to je radio sve do 1945.

Kada je 1916. umro brat Rasel, nakon čega je brat Raterford počeo da nadgleda delo Istraživača Biblije, takođe je bilo nekih problema. Budući da se očekivanja u pogledu 1914. nisu ispunila i da je došlo do nekih organizacionih promena, mnogi su napustili organizaciju. To se naročito osetilo u Bergenu, gde su 1918. u skupštini ostali samo jedan brat i sedam sestara. U Trondejmu je skupštinu napustio priličan broj ljudi, a jedna grupa u Kristijaniji je izgubila dosta članova. Međutim, oni koji su verno podupirali organizaciju ubrzo su osetili Jehovin obilan blagoslov.

OBNOVLJEN POLET

Brat Raterford je 1918. održao zanimljivo predavanje pod nazivom „Milioni koji sada žive neće nikada umreti“. Od 1920. do 1925. ovaj govor je održan širom sveta. Brat Makmilan je došao iz svetske centrale u Njujorku da održi ovaj govor u nekoliko gradova u Norveškoj. U Kristijaniji je sala u kojoj je držao govor bila krcata i za mnoge ljude nije bilo mesta. Međutim, brat Eman se popeo na jedan sanduk kraj ulaza i povikao: „Ako dođete za sat i po, Makmilan će ponovo održati govor!“ Tako je i bilo. Sala je ponovo bila puna i brat Makmilan je još jednom izneo govor. U narednih nekoliko godina, braća iz Norveške su iznosila taj govor širom zemlje. Na hiljade ljudi je pažljivo slušalo uverljive biblijske dokaze da će mnogi preživeti Armagedon i dobiti večni život na rajskoj zemlji. Mnogi su  saznali za tu poruku pomoću brošurice Milioni koji sada žive neće nikada umreti!

Od 1922. do 1928. Istraživači Biblije su uručili na stotine hiljada traktata u kojima su stajale rezolucije usvojene na kongresima. Neke od njih su bile Izazov svetskim vođama, Upozorenje svim hrišćanima i Sveštenici optuženi. Mnogi Istraživači Biblije su započeli s propovedanjem deleći upravo te traktate.

Međutim, napredak nije baš bio brz. Iako su pioniri i drugi revni objavitelji bili istrajni u službi, drugima je bila potrebna pomoć da se više uključe u delo propovedanja. Osim toga, naše publikacije su bile uglavnom na danskom, dansko-norveškom i švedskom, ali ne i na norveškom. Šta se moglo učiniti da bi delo malo brže napredovalo?

U aprilu 1925. u Biltenu na norveškom jeziku (sada Naša služba za Kraljevstvo) stajalo je sledeće obaveštenje: „Šaljemo vam prvo izdanje časopisa Zlatni vek na norveškom jeziku. Od sada se možete pretplatiti na njega.“ Bio je to Zlatni vek (sada Probudite se!) od marta 1925. Ubrzo je norveško izdanje Zlatnog veka našlo put do svojih mnogobrojnih čitalaca ne samo u Norveškoj već i u Danskoj. Do 1936, kada je ime ovog časopisa na norveškom promenjeno u Ny Verden (Novi svet), u Norveškoj je na taj časopis bilo pretplaćeno 6 190 osoba.

 BOLJA ORGANIZACIJA I NOVI OBJEKTI

U maju 1925. više od 500 Istraživača Biblije iz različitih delova Skandinavije sakupilo se na kongresu u Erebru u Švedskoj. Na tom kongresu brat Raterford je objavio da će u Kopenhagenu, u Danskoj, biti otvorena kancelarija za severnu Evropu. Trebalo je da brat Vilijam Dej dođe iz Londona kako bi nadgledao službu Božjeg naroda u Danskoj, Norveškoj, Švedskoj, Finskoj i baltičkim zemljama. Svaka od zemalja je još uvek imala svog nadglednika tako da je Enok Eman i dalje služio kao nadglednik u Norveškoj.

Brat Vilijam Dej, poreklom Škotlanđanin, bio je energičan i u velikoj meri je doprineo napretku dela propovedanja. Bio je sposoban organizator, a svojim dobrim stavom i primerom u službi pozitivno je uticao na braću. Tokom septembra i oktobra 1925. putovao je po Norveškoj i u skladu sa smernicama iz svetske centrale organizovao skupštinske aktivnosti. Imao je prevodioca, jer je govorio na engleskom. Brat Dej je služio kao nadglednik kancelarije za severnu Evropu sve do Drugog svetskog rata.

Braća su već neko vreme tražila mesto koje bi bilo prikladnije za naše predstavništvo. Tada je 1925. jedan brat koji je nasledio neki novac kupio dvospratnu zgradu u Oslu i prodao je našoj organizaciji upola cene. To je bilo u pravom trenutku. Braća su tu zgradu koristila sve do 1983.

ORGANIZACIJA REVNIH SVEDOKA

Za Božje sluge širom sveta 1931. godina je bila veoma značajna. Tada su usvojili novo ime — Jehovini svedoci. Brat Eman je napisao: „Kada je trebalo da usvojimo naše novo ime, svi smo ustali i sa oduševljenjem uzviknuli: ’Da‘!“ Braći i  sestrama je bilo drago što su dobili biblijsko ime i čvrsto su rešili da žive u skladu s njim.

Bilo je očigledno da Jehova blagosilja revno propovedanje svog naroda u Norveškoj. Godine 1918. prosečan broj objavitelja bio je 15, a 1938. iznosio je 328. Jehovine sluge nisu bile samo Istraživači Biblije, već revni svedoci.

To potvrđuje primer brata Evena Gundersruda. On se krstio 1917. i bio je u skupštini Šien. U početku je njegova žena nastojala da ga spreči da ide na sastanke tako što mu je sakrivala cipele. Međutim, to ga nije zaustavilo — jednostavno je išao bos! Jednom prilikom kada ga je zaključala u spavaćoj sobi pobegao je iskočivši kroz prozor. Ničim nije mogla da ga zaustavi. Ali on je sve to vreme bio dobar prema njoj. Postalo joj je neprijatno što joj muž ide bos kroz grad. Želeći da sazna zašto mu sastanci toliko znače, počela je da ide s njim na sastanke. Na kraju je i ona postala Jehovin svedok.

Revnost skupštine u Šienu bila je odlika većine skupština u to vreme. Braća su temeljno propovedala u obližnjim gradovima, mestima i selima. Vikendom su često  putovali kamionima ili brodićima, propovedajući i organizujući sastanke. Ubrzo su na tom području nastale nove grupe i skupštine. Slično tome, i druge skupštine su revno propovedale.

NAPREDAK U BERGENU

Jedan revan objavitelj u Bergenu bio je Torkel Ringerajd. On je 1918. našao jednu brošuru Istraživača Biblije. Potražio je brata Dala, koji je tada bio jedini brat u tom gradu. Brat Dal je održavao sastanke u svom domu sa ostatkom skupštine, to jest sa sedam sestara. Među njima je bila i ranije spomenuta Helga Hes, koja je u to vreme ponovo bila u Bergenu. Torkel se pridružio toj maloj skupštini i 1919. se oženio Helgom.

Torkel je bio odvažan čovek snažnog glasa. Godinama je bio jedini govornik u skupštini. Držao je govore svake nedelje i bez uvijanja razotkrivao licemerstvo sveštenstva i njihova pogrešna učenja. Njegovi govori su često bili  najavljivani u novinama tako da je na sastancima bilo mnogo više zainteresovanih osoba nego Istraživača Biblije.

Brat Torkel je podsticao svoje slušaoce da prenose istinu drugima. Nils Ro je 1932. bio među njegovim slušaocima. On je već godinu dana znao za istinu, ali nije bio voljan da krene u službu propovedanja. U to vreme skupština u Bergenu se pripremala za akciju sa brošuricom Kraljevstvo, nada sveta i Torkel je govorio o potrebi da se učestvuje u službi. Nils je rekao: „Bio je to odličan govor, i sav sam se naježio.“ Na kraju govora, brat Torkel je citirao Jehovine reči iz Isaije 6:8: „Koga ću poslati? Ko će za nas ići?“ Zatim je rekao: „Odgovorimo i mi poput Isaije: ’Evo mene, mene pošalji‘.“ Upravo takav podstrek je bio potreban Nilsu i njegovoj supruzi. Odmah su počeli da propovedaju.

Braća i sestre su često odlazili kod Torkela i Helge. Uvek su razgovarali o istini, što je za nove i mlade objavitelje bilo veliko ohrabrenje. Objavitelji iz Bergena često su propovedali na širem području grada putujući do područja brodićem ili kamionom. Nakon toga su se sastajali i pričali šta su sve doživeli u službi propovedanja.

 REVNI OBJAVITELJI U OSLU

Tokom 1920-ih i 1930-ih godina propovedanje je takođe napredovalo u Oslu. Jedan od objavitelja je bio Olaf Skau, koji se krstio 1923. On je 1927. naimenovan za voditelja službe u skupštini i decenijama je služio kao preduzimljiv i brižan nadglednik. Organizovao je propovedanje u Oslu i svedočenje u okolini tog grada tokom vikenda. Putovalo se autobusom ili kamionom. Znao je da do kasno ostane budan crtajući kartice područja i planirajući propovedničke akcije.

Objavitelji iz Osla propovedali su u gradovima i selima od Haldena i Fredrikstada južno od Osla pa sve do Hamara na severu, i od Kongsvingera istočno od Osla do Dramena i Henefosa na zapadu. Objavitelji su dolazili na područje oko devet ujutru i propovedali od kuće do kuće ceo dan. Često su u takvim prilikama organizovali i sastanke za javnost. Zahvaljujući tome položili su temelj za nove grupe i skupštine, a braća i sestre na tim područjima su ih veoma cenili. Tako je 1935. godine, tokom jedne akcije koja je trajala devet dana, 76 objavitelja iz Osla uručilo 13 313 brošurica, što je u proseku preko 175 brošurica po objavitelju.

 Olafova supruga, Estera, bolovala je od artritisa i bila je vezana za invalidska kolica. Pa ipak, braća i sestre su voleli da se sastaju u njihovom domu. Olaf je obično spremao nešto za jelo, a najčešće je to bio njegov specijalitet — ukusna pileća krilca. Međutim, ono po čemu mnogi stariji Svedoci još uvek pamte okupljanja u Olafovom domu jesu izuzetni razgovori o duhovnim stvarima i biblijski kvizovi. Sestra Ranghil Simonsen kaže: „Iz njihove kuće nikada nismo otišli praznog srca.“

ONI KOJI SU „ISPRAVNO GLEDALI NA VEČNI ŽIVOT“

Tih godina ljudi su se više zanimali za religiju i bolje su poznavali Bibliju. Mnogi su rado razgovarali o biblijskim temama i baš kao što je bilo u prvom veku oni koji su „ispravno gledali na večni život postali su vernici“ (Dela apostolska 13:48).

Jedan takav primer je sestra Durdej Hamre. Ona je 1924. dobila jednu brošuricu i pročitala ju je još iste večeri. Kasnije je rekla: „Otišla sam u krevet kao pentekostalka, a probudila sam se kao Jehovin svedok.“

Sredinom 1920-ih, jedan od osmoro braće iz porodice Fjeltfajt slušao je javno predavanje o paklu i dobio brošuricu koja je govorila o toj temi. Ono što je pročitao uverilo ga je da je učenje o paklu pogrešno. Ubrzo posle toga, kada se cela porodica okupila na porodičnom imanju, oduševljeno je ispričao ono što je saznao svojoj sedmorici braće i trima sestrama. Do kasno u noć su  razgovarali o toj brošurici. Ubrzo su sva braća i sestre iz te porodice postali Istraživači Biblije, a nekima od njih su se u tome pridružili i bračni drugovi. Kasnije su mnoga njihova deca i unuci postali revni objavitelji, a neki od njih su propovedali i na drugim područjima.

Interesovanje ljudi za duhovne stvari bilo je očigledno 1936. kada je Metju Haulet iz svetske centrale u Njujorku služio kao govornik na kongresima u Bergenu i Oslu. U Bergenu je njegovom javnom predavanju prisustvovalo 810 osoba, među kojima su bili jedan biskup i još neki sveštenici. Među prisutnima je bilo samo 125 Svedoka. U Oslu je bilo 140 Svedoka, a 1 014 osoba je prisustvovalo javnom predavanju!

„POČELI SU DA DOLAZE“

Jehovini svedoci su bili veoma srećni kada su 1935. razumeli ko je „veliko mnoštvo“ iz Otkrivenja 7:9-17. Obradovalo ih je kada su saznali da oni koji se nadaju životu na rajskoj zemlji mogu služiti Jehovi kao njegove predane sluge zajedno sa pomazanim ostatkom. Od te godine, akcenat je stavljen na sakupljanje velikog mnoštva, koje će preživeti „veliku nevolju“. Pokazalo se da je to najveće sakupljanje pravih Božjih slugu u istoriji.

Neki pioniri koji su imali nebesku nadu propovedali su 1935. na jednom seoskom području blizu Lilehamera. Desetogodišnji Johan Johansen pažljivo je slušao te pionire dok su govorili njegovoj porodici o tome da će Bog uspostaviti raj na zemlji. Kada je imao 13 godina, toliko je žarko želeo da govori drugima o svojoj nadi da je uzeo tašnu svog oca i otišao da propoveda komšijama — i to sam. Danas, nakon više od 70  godina, Johan sa svojom suprugom Editom još uvek revno propoveda i raduje se što je tokom godina mnogima pomogao da upoznaju istinu.

Jednog dana 1937. Olaf Red i još jedan brat su u Olafovom domu razgovarali o velikom mnoštvu. Njih dvojica su bili jedini Svedoci u Haugesundu i pitali su se kako će se sakupiti tako veliki broj ljudi. Iznenada je neko pokucao na vrata. Olaf je otvorio, a pred vratima je bio Alfred Trengerajd. On je našao i pročitao jedan primerak Stražarske kule i dopalo mu se ono što je saznao. Odmah je seo u svoj čamac i doplovio do Haugesunda da bi dobio literaturu od Olafa za koga je znao da je Svedok. Olaf se našao u čudu. Pomislio je: ’Evo, počeli su da dolaze.‘ I zaista su dolazili, iako ne na isti način niti u  isto vreme. Alfred je postao brat i pridružio se mnogima s tog područja koji su se odazvali na dobru vest o Kraljevstvu.

BRODIĆIMA U SLUŽBU PROPOVEDANJA

Kada se počelo s propovedanjem u Norveškoj, činilo se da neće biti lako doći do ljudi koji su živeli na bezbrojnim ostrvima i nepristupačnim priobalnim područjima. Zato je 1928. podružnica kupila jedan brodić u koji su mogla stati dva ili tri pionira i koji je mogao ploviti razuđenom obalom Norveške. Ali ko bi upravljao tim brodićem? Za to se prijavio iskusni pionir Karl Gunberg. Iskustvo koje je stekao u mornarici i kao instruktor plovidbe bilo je od velike koristi. Prvi brodić, nazvan Elihu, zaplovio je  iz Osla ka jugu i zaustavljao se u lukama duž obale. Međutim, jedne olujne zimske noći 1929. Elihu je pretrpeo brodolom nedaleko od Stavangera. Svi su bili srećni što su braća s tog brodića bezbedno stigla do obale.

Braća su 1931. nabavila drugi brodić i nazvali ga Estera. Ponovo je Karl upravljao njim, a pomagala su mu još dva brata. Narednih sedam godina, tim brodićem su obrađivana područja na zapadu i severu Norveške. Godine 1932. Karl je smatrao da je „suviše star za nove avanture“. Zato je nastavio da služi kao pionir u istočnoj Norveškoj, a upravljanje brodićem je prepustio bratu Johanesu Karstadu. Esteru je 1938. zamenio brodić Ruta, koji su braća koristila sve do 1940. kada je zbog Drugog svetskog rata obustavljen taj vid službe. Pioniri koji su plovili tim brodićima obradili su veliko područje i uručili dosta literature. Među njima su bili Andreas Hope i Magnus Randal, koji su izvestili da su samo tokom 1939. uručili više od 16 000 knjiga, brošurica i časopisa i da su 1 072 puta preko fonografa pustili predavanja za ukupno 2 531 osobu.

Pored toga što su imala lepa iskustva, braća koja su plovila tim brodićima  mogla su da vide i divne prizore. Andreas Hope je rekao: „Danima smo plovili ka severu fjordovima i oko veoma visokih rtova. Prizori te netaknute prirode bili su zaista veličanstveni.“ Tokom zime, iznad Severnog polarnika posmatrali su „veličanstvenu polarnu svetlost [auroru borealis]“. Tokom leta su bili oduševljeni „svetlošću ponoćnog sunca“.

JEDNA REVNA PIONIRKA

Tokom 1930-ih broj pionira je brzo rastao. Iako su morali da se snalaze sa ono malo stvari koje su imali, obradili su ogromno područje propovedajući dobru vest i deleći biblijsku literaturu. Zahvaljujući njihovoj neiscrpnoj revnosti položen je temelj za budući rast.

 Na primer, Solvej Levas (kasnije Stormir) iz Osla tražila je istinu i prisustvovala je raznim verskim skupovima. Jednom je bila na sastanku Jehovinih svedoka i shvatila je da je našla biblijsku istinu. Krstila se 1933. i dve godine kasnije otputovala je na sever Norveške da služi kao pionir. Iako je malo hramala jer je preležala dečju paralizu, ona je za šest godina propovedala u većini gradova, mesta, ribarskih sela i manjih naselja od Bodea pa sve do Kirkenesa. Na hiljade ljudi je dobilo biblijsku literaturu. Tokom samo jedne godine Solvej je uspostavila više od 1 100 pretplata na naše časopise.

Dag Jensen, stolar iz sela Henesa u Vesteralenu, veoma se zainteresovao za ono o čemu je Solvej govorila. On je već nekoliko godina dobijao našu literaturu od drugih zainteresovanih osoba. Kada ga je Solvej posetila, pretplatio se na naše časopise. Posle toga, ona je otišla na drugo područje. Dag je zatim sam počeo da propoveda, pozajmljujući drugima ono malo literature što je imao.

Solvej je na ostrvu Andeja propovedala nekolicini ribara u jednoj brvnari. Iako su svi oni bili krupni ljudi, hrabro im je svedočila, pustila govore preko fonografa i ponudila im pretplatu na časopise. Jedan mladić, Fric Madsen, pokazao je zanimanje za ono o čemu je govorila i  pretplatio se na naše časopise. Kada je obradila to područje, produžila je dalje. U to vreme je bilo tako — pioniri su propovedali, pronalazili zainteresovane osobe, ostavljali literaturu i uspostavljali pretplate, a zatim odlazili na nova područja. Šta se moglo učiniti da se pomogne onima koji su pokazali zanimanje?

PASTIRSKA BRIGA O BOŽJEM STADU

U januaru 1939. uvedene su neke novine za putujuće nadglednike. Norveška je bila podeljena na četiri zone, to jest pokrajine. Trebalo je da pokrajinski nadglednici (tada su se zvali sluge zone) u svakoj skupštini provode više vremena nego što su to činili ranije. Stavljen je veći naglasak na pomaganje skupštinama, organizovanje novih skupština i pomaganje zainteresovanim osobama da počnu da propovedaju. Andreas Kvinge je bio naimenovan za pokrajinskog nadglednika u pokrajini broj 4. Ona se protezala 2 600 kilometara, od Flurea do Kirkenesa. Na tom ogromnom području bile su samo tri skupštine — Trondejm, Namsus i Narvik. Međutim, trebalo je posetiti i objavitelje i grupe na udaljenim područjima, kao i osobe koje su se pretplatile na naše časopise.

Andreas je sa svojom suprugom Sigrid putovao na sever, uglavnom biciklom, i nastojao je da pomogne  objaviteljima i zainteresovanim osobama da napreduju u istini. Pioniri kao što je bila Solvej Levas, pružali su Andreasu dodatne informacije o zainteresovanim osobama kojima je trebala duhovna pomoć. Na primer, ona mu je rekla za Daga Jensena u Henesu i Frica Madsena na ostrvu Andeja.

Andreas je 1940. godine prvi put video Daga. On se priseća kako je to bilo: „Dag se brijao i lice mu je bilo prekriveno sapunicom. Nikada neću zaboraviti to ozareno lice. Potpuno je zaboravio da treba da se obrije.“ Andreas mu je pomogao da duhovno napreduje. Dag je bio oduševljen i za kratko vreme je pomogao svojoj ženi Ani, kao i mnogim prijateljima i rođacima da prihvate istinu.

Andreas je potražio i Frica Madsena u selu Blajk na Andeji. Uz njegovu pomoć Fric je sa svojom suprugom postao temelj skupštine koja će kasnije tu biti formirana. Andreas i njegova supruga su i na mnogim drugim mestima posećivali osobe kojima su svedočili Solvej i drugi vredni pioniri. On i drugi pokrajinski nadglednici su organizovali sastanke i osnivali skupštine. Baš kao i u prvom veku, u Norveškoj su neki sadili, drugi zalivali, ali je na divan način ’Bog davao da raste‘ (1. Korinćanima 3:6).

DRUGI SVETSKI RAT ZAHVATA NORVEŠKU

U aprilu 1940. Norvešku je zahvatio Drugi svetski rat kada su nemačke trupe izvršile invaziju na tu zemlju. Posle borbe koja je trajala svega 62 dana nacisti su preuzeli kontrolu nad čitavom zemljom. Do tada je nekoliko gradova bilo intenzivno bombardovano. Nekoliko dana nakon što je invazija počela, Gestapo je uhapsio  brata Enoka Emana koji je bio nadglednik podružnice i zadržao ga u pritvoru nedelju dana. Policija ga je oslobodila nakon kratke istrage. Nekoliko sedmica kasnije, Gestapo je ponovo priveo brata Emana na saslušanje.

Braća su se pribojavala da će ih nacisti slati u koncentracione logore, kao što su to radili s braćom u Nemačkoj. Ali nacisti to nisu uradili, i objavitelji su nastavili da odvažno i revno propovedaju. U stvari, činilo se da se zbog rata ljudi više odazivaju na dobru vest tako da su braća s mnogima započela da proučavaju Bibliju. I dalje su iz Danske dobijali Stražarsku kulu na danskom, dok je časopis Ny Verden (tadašnje ime za Probudite se!) izlazio na norveškom. Braća su nastavila da održavaju sastanke i kongrese, a broj objavitelja je dosta porastao.

ODUZIMANJE LITERATURE, HAPŠENJA I ZABRANA

Ali nevolje su tek predstojale. Nemačka policija je ponovo došla u podružnicu, tražila literaturu i ispitivala brata Emana. Krajem 1940, policija je zaplenila knjigu Neprijatelji zbog onoga što se u njoj govorilo o fašizmu i nacizmu. Početkom 1941, policija je uhapsila i ispitivala nekoliko pionira. Ponekad su nemački i norveški nacisti prisustvovali sastancima da bi špijunirali braću. Kasnije su nacističke vlasti odnele iz podružnice sve primerke brošurica Fašizam ili sloboda i Vlast i mir.

U julu 1941. Gestapo je iznenada pokrenuo jednu akciju s ciljem da zaustavi delo propovedanja u Norveškoj. U Betel su došla petorica nemačkih policajaca, zaplenila preostalu  literaturu i odvela betelsku porodicu u stanicu na ispitivanje. Brat Eman je morao da se svakodnevno javlja policiji, što je i činio narednih 12 sedmica.

U dobro organizovanoj akciji, Gestapo je pretresao domove odgovorne braće i zaplenio svu literaturu naše organizacije. Zapretili su braći da će ih poslati u koncentracione logore ako ne prestanu da propovedaju. Nekoliko braće i sestara je uhapšeno i zadržano u pritvoru nekoliko dana.

U Mosu je policija upala u kuću Sigurda Rusa i zaplenila svu literaturu koju je imao. Sigurd, njegova žena i još jedan brat bili su uhapšeni. Policija je zahtevala da prestanu da propovedaju i da koriste ime Jehova. Ali oni su rekli da nikada neće prestati da govore o Jehovi i njegovom Kraljevstvu. Na kraju su policajci rekli: „Ipak vam ne možemo oduzeti vašu veru.“ Posle nekoliko sati ovi neustrašivi objavitelji pušteni su iz zatvora.

Nacisti su takođe otišli u kuću Olafa Skaua u Oslu. Pretresli su mu kuću i oduzeli Bibliju, literaturu i fonografe, a njegov plakar s knjigama zapečatili. Tom prilikom nisu pronašli kartice objavitelja koje su bile sakrivene u rerni. Kasnije su nacisti ponovo došli kamionom da odnesu knjige. Njihov glavni oficir bio je Klaus Grosman, ozloglašeni nacista. Kada ga je brat Olaf pitao šta će uraditi sa biblijskom literaturom, rekao je da će je uništiti.

„Zar se ne bojite Jehove?“, pitao je brat Skau.

„Bolje bi bilo Jehovi da se malo pričuva“, arogantno je odgovorio taj nacista. Kada su četiri  godine kasnije nacisti izgubili rat, Grosman je izvršio samoubistvo.

U julu 1941. Gestapo je uhapsio Andreasa Kvingea u Bodeu i tražio od njega da kaže gde sve žive Svedoci u severnoj Norveškoj. „Ne znam gde su danas“, iskreno je odgovorio Andreas. Zamisli samo kako se osećao tokom ispitivanja kada su mu policajci istresli torbu i kada su se svuda po podu rasuli papirići na kojima su bili imena i adrese skupština, skupštinskih slugu i zainteresovanih osoba. Ali laknulo mu je kad je video da nikome ne pada na pamet da pogleda šta je na tim papirićima. Gestapovcima je bilo bitnije da on potpiše izjavu u kojoj se navodi da je zabranjeno propovedati i biti Jehovin svedok.

Andreas je odgovorio: „Mi znamo da je naša aktivnost već zabranjena, tako da mogu da potpišem da mi je to poznato. Ali iako nam je zabranjeno da održavamo sastanke i da delimo časopise i knjige, mi ćemo i dalje koristiti Bibliju i govoriti drugima o Božjem Kraljevstvu.“ Pustili su ga kad su videli da se neće pokolebati.

Na kraju su nacisti zaplenili kuću koju su braća koristila kao podružnicu. Dozvolili su bratu i sestri Eman da ostanu u njoj, ali ostali članovi betelske porodice morali su da je napuste.

SASTAJANJE POD ZABRANOM

Kada su nacisti pokušali da iskorene Jehovine svedoke, naša braća su jednostavno prešla u ilegalu. Neka braća su donekle uspela da putuju kako bi obilazila i hrabrila braću i sestre. Soren Lauridsen, koji je jedno vreme služio u Betelu, putovao je na jug Norveške. A na severu je Andreas Kvinge nastavio da posećuje Svedoke u svojoj pokrajini, često radeći neke  privremene poslove da ne bi izgledao sumnjivo. Godine 1943. je Magnus Randal, koji je bio pionir na brodiću Ruta, dobio od brata Emana adrese braće i sestara na severu zemlje i prešao je biciklom 1 200 kilometara da bi ohrabrio braću u Bodeu.

Iako su vlasti zabranile sastanke, braća i sestre su nastavili da se sastaju po grupama da bi se međusobno hrabrili. Često su se male grupe sastajale u nečijem domu, ali ponekad su se braća krišom sastajala i u većem broju. Koliko su samo bili radosni kada je 1942. na Spomen-svečanosti na dve lokacije u Oslu bilo 280 prisutnih, a 90 njih je uzelo simbole.

Svedoci su čak mogli da organizuju tajne kongrese na udaljenim farmama ili u šumama. Najveći skup je održan 1943. u jednoj šumi blizu sela Ši. Tu se sastalo oko 180 braće i sestara sa područja oko Oslo-fjorda. Tokom jedne pauze za obrok iznenada su se pojavila tri nemačka vojnika na konjima. Šta su uradila braća i sestre?

 Jedan brat koji je znao nemački razgovarao je s vojnicima i oni su mu rekli da su krenuli na plivanje, ali su zalutali. Naravno, braća su bila više nego spremna da im pokažu put.

Dok su odlazili, jedan vojnik je upitao drugu dvojicu: „Šta mislite kakav je to skup?“

„Verovatno neko pevačko društvo“, odgovorili su oni. Braća i sestre ih nisu ispravili već su odahnuli kad su videli da odlaze u šumu.

RAD U ILEGALI

Mnogi objavitelji su skrivali literaturu na krajnje neobičnim mestima. Neki su je čak i zakopavali. Brat Skau je bio električar i tamo gde je radio sakrio je kutiju s knjigama iza jednog transformatora. Brat Eiset je skrivao literaturu u jednoj košnici, a brat Kvinge u sanduku s krompirima.

Lote Holm se plašila da će skladište literature u Harši biti otkriveno i zato je rešila da negde premesti kutije s literaturom. Ukrcala se na jedan brod, na palubi pažljivo poređala kutije i sela na njih. Kada je brod isplovio, prenerazila se videvši koliko je nemačkih vojnika na brodu i pitala se kako će izneti sve te kutije a da ne bude otkrivena. Međutim, nije imala razloga za brigu. Kada je brod pristao, vojnicima je bilo žao da gledaju kako jedna starija gospođa nosi teške kutije, pa su joj pomogli da ih istovari i čak su ih odneli do njene kuće. Niko od tih ljubaznih vojnika nije znao koliko je tada pomogao Svedocima.

Uprkos zabrani, braća su i dalje iz Švedske i Danske krijumčarila najnovije primerke Stražarske kule. Članke za proučavanje su prevodili  na norveški, prekucavali i dostavljali braći širom zemlje. Mnogobrojni i dobro organizovani kuriri su putovali vozom, biciklima ili brodićima da bi pravovremenu duhovnu hranu doneli svojim suvernicima.

I DALJE SU PROPOVEDALI

Za vreme rata nastala je jedna situacija koja je bila pravi ispit za braću i sestre u Norveškoj. Kada je delo propovedanja bilo zabranjeno u julu 1941, braća su dobila savet da budu pažljiva kako ne bi privlačila pažnju nacista. Zbog toga su mnogi od njih propovedali neformalno prijateljima, rođacima kao i ljudima kojima su ranije svedočili. S druge strane, neka braća su mislila da je takav pristup i suviše pasivan i da nema šta da se izgubi ako se samo s Biblijom u ruci propoveda od kuće do kuće. Iako se ove dve grupe nisu slagale u tome kako treba propovedati, i jedni i drugi su iskreno želeli da služe Jehovi uprkos protivljenju.

Šta su braća mogla preduzeti? Zbog rata nije bilo moguće kontaktirati sa centralom u Njujorku, tako da se činilo da se ovaj nesporazum ne može brzo rešiti. Da li će braća dozvoliti da im vera oslabi zbog međusobnih razmirica? Ili će nastaviti da propovedaju najbolje što mogu i čekaju da Jehova preko svoje organizacije reši sporno pitanje?

Jasno je da je Jehova blagoslovio njihovu vernu službu, jer je organizacija nastavila da napreduje tokom rata baš kao i tokom pet godina pre početka rata. Bez obzira na rat, zabranu i različite pristupe propovedanju, broj objavitelja je porastao sa 462 koliko ih je bilo 1940. na 689 tokom 1945. To je braći zaista bio povod za radost.

 UJEDINJENI U SLUŽENJU JEHOVI

Nakon završetka rata 1945, Vilijam Dej je tokom jula i avgusta pomagao braći u Norveškoj da ponovo organizuju svoje aktivnosti. Organizovao je sastanke u Oslu, Šienu i Bergenu i podsticao je svu braću da složno sarađuju. Ukazao je na to da su napredovali zahvaljujući Jehovinom blagoslovu i da to i dalje treba da čine uzdajući se u Jehovino vođstvo.

U septembru 1945. Natan Nor je razgovarao sa Marvinom Andersonom, 28-godišnjim bratom danskog porekla koji je ranije služio u Betelu u Njujorku, a u to vreme je služio kao pokrajinski nadglednik u Sjedinjenim Državama. Brat Nor ga je pitao da li bi otputovao u Norvešku da pomogne oko određenih stvari i da li bi ostao tamo „dosta godina“. Brat Anderson je pristao i nakon nekoliko meseci otputovao za Norvešku.

U međuvremenu su brat Nor i brat Henšel posetili Norvešku u decembru 1945. Smernice koje su s puno ljubavi pružili pomogle su braći da prodube međusobnu ljubav i jedinstvo. Tada je brat Nor najavio da će brat Dej zameniti brata Emana kao nadglednik podružnice. Mesec dana posle toga, brat Anderson je stigao u Norvešku i u februaru je naimenovan za nadglednika podružnice. Posle Drugog svetskog rata, Jehovine sluge širom Norveške počele su da propovedaju sa obnovljenom snagom, sigurne u Jehovin blagoslov.

 NAPREDAK JEHOVINE ORGANIZACIJE

Kada je Marvin Anderson stigao u Norvešku, u podružnici je bilo kao u mravinjaku. U septembru 1945. objavitelji su dobili jednu brošuricu na norveškom i četiri na švedskom. Od 1. oktobra 1945. Stražarska kula je počela da izlazi na norveškom, a s vremenom su objavljene i druge publikacije na tom jeziku.

Jedna smešna situacija pokazuje koliko je našoj braći u Norveškoj bilo važno da imaju literaturu na svom jeziku. Braća su koristila brošuricu na švedskom čiji je naslov bio Hopp, što znači „nada“. Međutim, na norveškom ta reč znači „skočiti“. Objavitelji su morali da objasne ljudima da im prenose poruku nade, a ne da ih pozivaju da skaču.

Kada je 1946. brat Anderson postao nadglednik podružnice, morao je da deli sobu s još petoricom braće jer nije bilo dovoljno mesta. Stanari koji nisu bili Svedoci, a živeli su u zgradi podružnice još od vremena nacista, morali su da se isele da bi oslobodili prostor za sve veću betelsku porodicu.

Brat Anderson je svim srcem prionuo na posao na svojoj novoj dodeli. Zgrada podružnice je renovirana i nabavljena je nova oprema, uključujući i štamparsku presu na nožni pogon.  Godine 1946. u skupštinama je došlo do jedne promene — uvedena je Teokratska škola propovedanja. Najzad je više braće dobilo priliku da nauči kako da priprema i iznosi govore, tako da su ubrzo mnogi od njih počeli da drže javna predavanja.

Prvi kongresi posle Drugog svetskog rata održani su u septembru i oktobru 1946. u Oslu, Bergenu i Trondejmu. Na te tri lokacije ukupno je 3 011 osoba prisustvovalo javnom predavanju „Knez mira“, a 52 je kršteno, što je bio zaista veliki broj budući da je u to vreme u Norveškoj bilo svega 766 objavitelja.

U decembru te godine, nakon prekida dužeg od pet godina, pokrajinski nadglednici su nastavili sa svojom službom. Nekoliko mlade braće, od kojih su neki ranije služili u Betelu, naimenovano je za pokrajinske nadglednike (tada su se zvali sluge bratstva). Prvenstveni cilj im je  bio da obučavaju braću u službi od kuće do kuće i nastojali su da u svakoj skupštini sarađuju sa što više objavitelja. Gunar Markusen, koji je tada bio mlad pokrajinski nadglednik, kaže da je u nekim skupštinama tokom sedmice sarađivao sa 50 do 70 objavitelja. S vremenom su objavitelji veštije prenosili poruku o Kraljevstvu i više nisu koristili kartice za svedočenje i fonografe, što su radili još od 1930-ih. Braća su takođe veću pažnju poklonila naknadnim posetama, kao i proučavanju Biblije sa zainteresovanim osobama.

PODSTREK NA PIONIRSKU SLUŽBU

U posleratnim godinama, organizacija je podsticala objavitelje na pionirsku službu kako bi pomogli sve većem broju osoba koje su se interesovale za poruku o Kraljevstvu. Zbog toga su neki objavitelji koji su prestali s pionirskom službom kada je naše delo bilo zabranjeno 1941. ponovo postali pioniri. Iako je ekonomska situacija bila loša, do kraja 1946. u Norveškoj je ukupno bilo 47 braće i sestara u pionirskoj službi.

Među tim pionirima bila je sestra Svanhil Nerol, koja se 1946. preselila na sever u okrug Finmark. Ona je 1941. služila kao pionir sa sestrom Solvej Levas i njih dve  su preživele bombardovanje Kirkenesa i Varde. Svanhil nije mogla da zaboravi zainteresovane osobe s kojima su ona i Solvej razgovarale tako da je otišla u ratom razoreni Kirkenes. Meštani su mislili da je poludela, jer se vratila u mesto u kome nije imala čak ni gde da živi.

Pa ipak, ona se uzdala u Jehovu i prve zime je spavala na kuhinjskom podu u kućici u kojoj je živelo još pet ljudi. Posleratni uslovi su bili izuzetno teški i sestra Svanhil je pretrpela mnoge nevolje. Mnogo puta je po snegu i ledenoj kiši čekala brodiće koji nisu stizali po redu vožnje, a ponekad uopšte ne bi ni došli.

Svanhil je imala puno lepih iskustava dok je propovedala narodu Sami. Kada nije mogla da stigne do njih autobusom, putovala je brodom ili biciklom. Gostoljubivi pripadnici tog naroda često su je pozivali u svoje šatore od irvasove kože i pažljivo slušali dok im je svedočila preko prevodioca. U vreme ručka zvali su je da proba jelo od irvasovog mesa. Neke osobe kojima je svedočila kasnije su prihvatile istinu.

Kjel Husbi, koji je u to vreme služio u Betelu, rekao je da su braća u podružnici uvek znala gde se Svanhil nalazi na osnovu adresa na pretplatama koje je ona uspostavljala. Tokom tri godine koje je provela u Finmarku, uspostavila je 2 000 pretplata na Stražarsku kulu i uručila 2 500 knjiga.

’RIBARI LJUDI‘

Skupštinski objavitelji su posle rata takođe revno propovedali i imali su odlične rezultate. Dag Jensen, o kome je ranije bilo reči, tokom rata je propovedao prijateljima i rođacima u  selu Henesu u Vesteralenu. Mnogi od njih su bili zainteresovani i počeli su da proučavaju Bibliju pomoću naše literature. Dag se krstio 1945. kada se rat završio. Sledeće godine je u Henesu osnovana skupština, a 16 osoba se krstilo u njegovoj kući. Ta skupština je posle pet godina imala 50 objavitelja, a 1971. Dag je izvestio da je više od 20 objavitelja počelo s pionirskom službom.

Dagova ljubav prema Jehovi i revnost u službi pozitivno su uticale na druge. Ašil Renig, koja je odrasla u toj skupštini, kaže: „Kada bi Dag posećivao braću i sestre, prosto bi zračio radošću i oduševljenjem. Imali ste osećaj da vam je sunce ušlo u kuću.“ Uvek je imao neku lepu reč za decu i to posebno kada su imala zadatak u Teokratskoj školi propovedanja. „Osećali smo da je to što smo radili nešto zaista važno“, kaže Ašil. Zahvaljujući takvoj pomoći, Ašil je postala pionir 1962. i osetila radost u prenošenju ’slavne dobre vesti srećnog Boga‘, Jehove (1. Tim. 1:11).

Zašto su mnogi ljudi iz Henesa postali revni Svedoci? Iako većina ljudi iz tog sela nije redovno odlazila u crkvu, verovali su u Boga i poštovali Bibliju. Osim toga, mnoga naša braća bila su poznata kao dobri očevi i muževi koji imaju podršku svojih žena. Jedan od te braće bio je Arnulf Jensen, Dagov bratanac, koji se  krstio 1947. Tokom sedmice je radio kao ribar, a ponekad je i po nekoliko dana bio na moru. Ali svakog petka uveče vraćao se kući, čak i kada su drugi ribari ostajali na moru zbog dobrog ulova. Uvek je vodio računa da preko vikenda bude kod kuće kako bi išao na sastanke i u službu propovedanja sa suprugom i osmoro dece. Sva njegova deca su prihvatila istinu. Subotom i nedeljom braća su služila kao ’ribari ljudi‘, često koristeći Arnulfov brodić za duhovno ribarenje u udaljenim mestima (Mar. 1:16-18).

’VAŽNO JE DELO KOJE OBAVLJAMO‘

Biblijska škola Galad je veoma pomogla braći u Norveškoj. Prva dva misionara iz Norveške bili su Hans Peter Hemstad i Gunar Markusen, koji su tu školu završili 1948. Dobili su dodelu u Norveškoj i bili su u putujućoj službi i u Betelu, najpre kao samci a kasnije sa svojim suprugama. Od 1948. do 2010. preko 40 Norvežana je pohađalo školu Galad. Više od polovine njih dobilo je dodelu u Norveškoj gde su služili kao punovremeni propovednici, putujući nadglednici i članovi betelske porodice.

Među prvim misionarima koji su došli u Norvešku bili su Andreas Hansen iz Danske i Kalevi Kortila iz Finske. Oni su 1951. godine poslati u istočni Finmark, gde su prelazili velike razdaljine brodićem, biciklom i na skijama. Često su gradili na duhovnom temelju koji je godinama ranije postavila Svanhil Nerol. Kao rezultat toga, za samo godinu dana na tom području se broj objavitelja povećao sa 3 na 15.

Kjel Martinsen iz Henesa u Vesteralenu završio je školu Galad 1953, a njegova misionarska  dodela je bila Norveška. Imao je 22 godine kada je počeo s putujućom službom u Vestfolu i Telemarku. Premda se pribojavao što kao veoma mlad brat služi u svojstvu putujućeg nadglednika, naišao je na srdačnu dobrodošlicu i saradnju iskusnije braće, čega se rado seća. U putujućoj službi je bio sve do 2001. kada se sa svojom ženom Jorun preselio u Svolver u Lofotenu gde služi kao pionir.

Karen Kristensen se 1950. doselila iz Danske kako bi služila kao pionir u Egersundu i Kongsvingeru. U to vreme tamo nije bilo skupština. U službu propovedanja išla je biciklom. Nakon što je 1954. završila školu Galad poslata je u Kongsberg. Udala se za Marvina Andersona 1956. i od tada služi u Betelu. Karen je u  punovremenoj službi više od 60 godina. Ona kaže: „Nismo važni mi kao ljudi, već je važno delo koje obavljamo.“

PRAVNE POBEDE

Od 1948. do 1951. broj objavitelja je izrazito porastao. Na primer, 1951. prosečan broj objavitelja je bio 2 066, što je bio porast od 29 posto. Međutim, u to vreme su Jehovine sluge u Norveškoj naišle na neke pravne poteškoće.

Slučaj koji je najviše privukao pažnju javnosti odnosio se na svedočenje na ulici sa Stražarskom kulom. U novembru 1949. nekoliko objavitelja koji su svedočili na ulici u Oslu privedeni su u policijsku stanicu a zatim pušteni posle nekoliko sati. To nije zastrašilo te Svedoke i oni su sledećeg vikenda ponovo svedočili na ulici. Zatim su 6. decembra 1949. uhapšeni svi objavitelji koji su u Oslu na taj način svedočili. Policija im je rekla da bez njihove dozvole ne smeju da nude časopise na ulici. Policajci su tvrdili da naša braća tako stvaraju gužvu i ometaju saobraćaj. Sedam objavitelja je saslušano i izvedeno pred sud, koji im je naložio da plate neku malu kaznu ili da tri dana budu u zatvoru.

Pošto se nije samo radilo o dobijanju policijske dozvole već i o pravu da slobodno izražavaju svoja verska uverenja, braća su se obratila Vrhovnom sudu Norveške. Johan Rus, predstavnik Jehovinih svedoka, izjavio je za novine Dagbladet da naše svedočenje na ulici nikada nije izazvalo nikakve probleme. On je još rekao: „Ako propovedanje na ulici ne remeti mir, ne ugrožava saobraćaj, niti stvara ikakvu gužvu,  zar je onda neophodno za to tražiti dozvolu policije? Ili sloboda veroispovesti pruža svakom građaninu pravo da radi tako nešto?“ Dok su čekali presudu Vrhovnog suda, Svedoci su nastavili da svedoče na ulici uprkos neprestanim hapšenjima i sve većim novčanim kaznama. Neki objavitelji su bili uhapšeni i do deset puta.

Vrhovni sud je 17. juna 1950. poništio presudu Opštinskog suda i našu braću oslobodio optužbi. Ta presuda kao i druge povoljne presude potvrdile su da Jehovini svedoci u Norveškoj imaju zakonsko pravo da nude biblijsku literaturu, kako na ulici tako i od kuće do kuće, i da im za to ne treba dozvola policije.

NEZABORAVNI KONGRESI

Tokom 1950-ih i 1960-ih, mnogi nezaboravni kongresi ojačali su i zbližili braću i sestre. Na kongresu u Lilehameru 1951. govore su održali i Natan Nor i Milton Henšel. Na kongresu su bili delegati iz svih krajeva zemlje. Oni su bili veoma srećni što se 89 osoba krstilo i što je javnom predavanju prisustvovalo 2 391 osoba. Tokom narednih godina, neka braća i sestre iz Norveške imali su priliku da budu na međunarodnim kongresima u Londonu i Njujorku. Zatim je 1955. oko 2 000 Svedoka iz Norveške bilo na međunarodnom kongresu u Stokholmu.

Jedan zaista nezaboravan skup bio je međunarodni kongres „Reč istine“, održan 1965. u Oslu, na stadionu Uleval. Međutim, nije sve išlo tako glatko. Na tom stadionu je fudbalska reprezentacija Norveške igrala s reprezentacijom  Jugoslavije veče uoči kongresa. Mnogobrojni Svedoci čekali su van stadiona da se navijači raziđu, a zatim su se razmileli po stadionu da bi ga pripremili za kongres. Radili su čitavu noć — čistili, uklanjali smeće i montirali šatore u kojima se služila hrana. Napravili su i podijume, muzički paviljon, a da bi ulepšali ambijent podigli su spremište i tri brvnare u tradicionalnom norveškom stilu. U novinama Dagbladet osvanuo je naslov: „Čudo preko noći.“ U njima je pisalo: „Stadion Uleval je pretvoren u seosku idilu [...] Neverovatan podvig Jehovinih svedoka.“

Gostoljubiva braća i sestre obezbedili su smeštaj za više od 7 000 delegata iz inostranstva, uglavnom iz Danske. Na poljani izvan grada podignuto je naselje sa šatorima. To je bio idealan smeštaj po lepom vremenu. Međutim, 6 000 delegata smeštenih u tom naselju neće zaboraviti kako je zbog kiše tih prvih dana kongresa svuda bilo blata. Svima je laknulo kada se poslednja dva dana vreme prolepšalo. Uprkos lošem vremenu, braća i sestre su uživali u  međusobnom druženju i bili su okrepljeni pravovremenim duhovnim programom. Sve ih je obradovalo što se 199 osoba krstilo i što su 12 332 osobe slušale govor brata Nora.

„SVEDOČENJE JE NAŠ ŽIVOT“

Pored dobrih rezultata u svedočenju od kuće do kuće i na ulici, mnoga braća i sestre su imali uspeha i u neformalnom svedočenju. Konrad Flatej je radio u kotlarnici na brodu i 1936. uručio je brodskom oficiru jednu brošuricu. Taj oficir se zvao Paul Brun. Pročitao je tu brošuricu još iste noći.

Paul je rekao: „Odmah sam shvatio da je to istina i iz brošurice sam video razliku između prave i krive religije.“ Kako je sticao sve više znanja, počeo je da svedoči drugima i tokom rata je proučavao Bibliju s jednim mornarom. Nakon što je taj mornar bolje razumeo biblijska merila, smatrao je da više ne treba da uzima oružje u ruke. Kada su njegovi pretpostavljeni čuli za to, naredili su Paulu da prestane da proučava Bibliju s njim. Paul je to odbio tako da su u Londonu on i mornar s kojim je proučavao morali da se iskrcaju s broda. Posle mesec dana taj brod je potopio torpedo. Kasnije je mornar postao naš brat, a Paul je pozvan u školu Galad. Nakon što je završio tu školu 1954, služio je kao misionar na Filipinima. Kasnije se vratio u  Norvešku i uz podršku svoje supruge Grete služio je kao pokrajinski nadglednik.

Holger Abrahamsen je 1948. prevozio radnike koji su radili na velikom bageru u luci Narvik. Njegov moto je bio: „Svedočenje je naš život i bez njega bismo bili mrtvi.“ Zato je koristio svaku priliku da svedoči svojim putnicima. Jedan od njih bio je Olvar Jupvik, koji se zainteresovao za dobru vest i svojoj verenici Ani Lise pričao o životu u raju na zemlji. Oboje su se krstili i kasnije su podigli četiri sina koji su postali Jehovini svedoci. Jedan od njihovih sinova po imenu Herman služio je sa svojom suprugom Lajlom kao misionar u Boliviji. Njih dvoje su se vratili u Norvešku i sada su u putujućoj službi.

BRIGA O JEHOVINOM STADU

Tokom 1960-ih i 1970-ih, u podružnici i u skupštinama je došlo do važnih promena. Brat Ror Hagen je zamenio Marvina Andersona kao nadglednika podružnice. Zatim je 1969. Tor Samuelsen postao nadglednik podružnice, a 1976. osnovan je Odbor podružnice, čiji su prvi članovi bili Tor Samuelsen, Kore Fjeltvet i Nils Petersen.

U oktobru 1972, pastirska briga u skupštinama poverena je starešinstvima. Zreloj braći je pružana pomoć da postanu pastiri koji će brinuti za nove koji prihvate biblijsku istinu. Od tada Jehova obilno blagosilja svoj narod, koji verno služi pod njegovim brižnim vođstvom.

NAROD SAMI PRIHVATA DOBRU VEST

Nekoliko decenija su mnogi pioniri i objavitelji propovedali dobru vest pripadnicima naroda  Sami, pa čak i onima koji su čuvali krda irvasa na visoravni Finmarksvida. Iako većina njih govori norveški, objavitelji su ponekad morali da imaju prevodioca. Jedan od prvih Svedoka koji su u većoj meri propovedali na sami jeziku bio je Aksel Falsnes. On je delimično poreklom iz tog naroda i govori norveški, finski i jezik naroda Sami. Njegova sestra koja je živela na jugu Norveške postala je Svedok i poslala mu je jednu našu publikaciju koju je sa zadovoljstvom pročitao. On je živeo u jednom delu Tromsa, gde u to vreme nije bilo Svedoka. Međutim, 1968. neki pioniri i jedan pokrajinski nadglednik posetili su Aksela i pomogli mu da duhovno napreduje.

On je postao revan objavitelj. Često bi ujutru stavio svoj bicikl u čamac, prešao na drugu stranu fjorda i zatim biciklom išao od mesta do mesta. Pošto je znao jezik naroda Sami, dao je dobro svedočanstvo pripadnicima tog naroda koji su živeli u zabačenim područjima Finmarka.

Aksel je bio snažan čovek i prevalio je kilometre na skijama da bi došao do udaljenih kuća. Na primer, jedne zime je prešao put od Karašoka preko jedne visoravni do mesta Kautokeino, a zatim do Alte. Sa sobom je mogao poneti samo običan ranac sa nekoliko ličnih stvari i nešto literature. Posle nekoliko nedelja stigao je do svojih prijatelja u Alti,  prešavši na skijama put od oko 400 kilometara.

Početkom 1970-ih, nekoliko osoba Sami porekla prihvatilo je istinu. Na primer, u Hamerfestu su jedna žena i njen muž počeli da proučavaju s Jehovinim svedocima. Ubrzo su se i neki njeni rođaci iz Alte zainteresovali za Bibliju. Arne i Mari En Milde, specijalni pioniri iz tog mesta, počeli su da proučavaju Bibliju s njima, a tokom proučavanja je često bilo prisutno deset do dvanaest osoba. Otprilike se polovina njih na kraju krstila.

Hartvik Miena je poreklom iz Sami naroda. On služi kao pionir u Alti i koristi motorne sanke da bi došao do ljudi u udaljenim mestima. On kaže: „Pravi je izazov propovedati na ovom području. Razdaljine su velike, a mnogi ljudi su privrženi svojoj tradiciji. Pa ipak, veoma su gostoljubivi tako da smo počeli da proučavamo Bibliju s nekoliko osoba.“

 GODINE OBELEŽENE IŠČEKIVANJEM

Od sredine 1960-ih do sredine 1970-ih, broj objavitelja je konstantno rastao. Međutim, ispostavilo se da su očekivanja koja su neki imali u vezi sa 1975. bila ispit njihove vere. Budući da velika nevolja nije došla te godine, neki su napustili organizaciju, a između 1976. i 1980. broj objavitelja se malo smanjio. Drugi koji su takođe bili razočarani, jedno vreme nisu bili toliko revni. Međutim, šta su rekli oni koji su nastavili da služe Jehovi?

„Tačno je da smo imali neka očekivanja u vezi sa 1975. godinom“, rekao je Hans Jakob Liletved, „ali moja vera nije zavisila od toga.“

„Kada smo predali svoj život Jehovi, nismo to učinili imajući u mislima neki određeni datum, tako da smo jednostavno nastavili da mu služimo kao i do tada“, rekli su Johan i Edita Johansen, koji dugo i verno služe Jehovi.

„Služiću Jehovi zauvek“, rekla je Lea Sorensen. „Uopšte nije važno da li kraj dolazi 1975. ili kasnije.“

NOVA PODRUŽNICA

Krajem 1970-ih u podružnici je bilo sve više posla tako da je bilo potrebno više betelita, kao i stambenog i radnog prostora. Zato je 1979. Vodeće telo odobrilo izgradnju nove podružnice u okolini Osla. Krajem 1980. braća su našla odgovarajući plac u Etre Anebaku, udaljenom oko 30 kilometara od centra Osla.

Da bi se smanjili troškovi gradnje, pozvani su dobrovoljci da učestvuju u gradnji podružnice. Bio je ogroman izazov obezbediti građevinsku  opremu, hranu i smeštaj za skoro sto ljudi, kao i organizovati celokupan posao.

Ukupno je više od dve hiljade braće i sestara iz Norveške i drugih zemalja spremno radilo (Ps. 110:3). Mnogi su podupirali gradnju tako što su donosili povrće, voće, hleb, jaja, ribu, odeću i opremu. Neki su sekli drveće u šumi, dok su drugi od posečenih stabala pravili daske u maloj pilani na gradilištu. Mnogi drugi su davali zajmove i novčane priloge.

Neka braća s iskustvom u gradnji mogla su da pomognu samo neko vreme, tako da su veliki deo posla obavljali dobrovoljci bez iskustva. Johan Johanson je bio odgovoran za sve električne instalacije. On kaže da su i on i drugi nadglednici smatrali da nisu dorasli tako velikom zadatku, ali dodaje: „Dobrovoljci su naučili kako da obave određeni posao i to su radili zaista  dobro. Prosto je neverovatno kako su se problemi rešavali i kakav je bio krajnji ishod. Bilo je sasvim jasno da je Jehova upravljao stvarima.“

Zahvaljujući marljivosti dobrovoljaca, velikodušnosti braće i sestara, kao i Jehovinom blagoslovu, gradnja podružnice je dobro napredovala. Započela je početkom 1981, a 19. maja 1984. tokom posete brata Miltona Henšela iz Vodećeg tela nova podružnica je posvećena. Gradnja podružnice je braći u Norveškoj donela mnogo radosti i međusobno ih je zbližila. Narednih godina su mnogi dobrovoljci sa gradnje služili kao pomoćni i opšti pioniri.

BRZA IZGRADNJA DVORANA KRALJEVSTVA

Četvorica braće Fjeltfajt su još 1928. u predgrađu Bergena podigli prvu dvoranu u kojoj su se sastajale Jehovine sluge. Do početka 1980-ih nekoliko skupština je za svoje potrebe  sagradilo ili kupilo Dvoranu Kraljevstva. Međutim, mnoge skupštine su još uvek održavale sastanke u iznajmljenim objektima koji nisu bili odgovarajući. Tokom gradnje podružnice neka braća su razgovarala o tome kako ubrzati gradnju Dvorana Kraljevstva. Znali su da su u Sjedinjenim Državama i Kanadi timovi naše braće podizali Dvorane Kraljevstva metodama brze gradnje i razmišljali su: ’Ako oni to mogu uz Jehovinu pomoć, zašto ne bismo i mi?‘

Neka braća su pripremila projekat i razradila detalje, i nakon što je kao probni projekat 1983. podignuta Dvorana Kraljevstva u Ašimu, metodama brze gradnje su 1984. sagrađene tri Dvorane Kraljevstva — u Rerviku, Steinkjeru i Alti. Kako su to naša braća postigla? U suštini, najpre su postavili temelje, a zatim su dobro organizovani dobrovoljci, kako iskusni tako i manje iskusni, obavljali različite faze gradnje u roku od samo nekoliko dana.

Tokom sledećih deset godina, u Norveškoj je po ovom sistemu izgrađeno oko 80 Dvorana Kraljevstva. Kasnije su braća iz Norveške pomogla braći na Islandu da izgrade tri Dvorane Kraljevstva. Iako većina skupština u Norveškoj danas ima svoju dvoranu, još uvek ima puno posla. Stare dvorane treba renovirati, neke treba proširiti, a postoji potreba i za novim dvoranama.

„BRAĆA SU BILA OJAČANA“

Zahvaljujući gradnji Dvorana Kraljevstva braća su dobila lepa i prikladna mesta za sastajanje, a javnosti je dato dobro svedočanstvo. Na primer, trojica naše braće su se 1987. u Fredrikstadu sastala sa gradskim čelnicima da bi  se dogovorili oko izgradnje dvorane. Kada su čuli da će braća izgraditi dvoranu za tri dana, oni su se smejali. Međutim, već prvog dana gradnje, to jest u petak, bilo im je jasno da će Svedoci završiti dvoranu u planiranom roku. Jedan od njih je u subotu doveo svoj duvački orkestar na gradilište da svira braći dok rade, želeći da im se tako izvini što je bio skeptičan. „Vi ste stvarno neverovatni kad možete da izgradite dvoranu tako brzo“, rekla je jedna žena koja je posmatrala gradnju dvorane u Arendalu 1990. godine, „a još je neverovatnije što ste svi dobro raspoloženi.“

U Norveškoj danas postoje dva Regionalna odbora za gradnju koji nadgledaju gradnju Dvorana Kraljevstva u celoj zemlji. Revna braća i sestre se stavljaju na raspolaganje i za veće i zahtevnije građevinske projekte. Na primer, 1991. i 1992. braća su morala da prošire podružnicu,  a 1994. izgradili su predivnu Kongresnu dvoranu u Oslu. Jedan tim za gradnju je 2003. sagradio u Bergenu veliku Dvoranu Kraljevstva, koja može da se koristi i za skupštinske sastanke i za kongrese.

Ti građevinski projekti su pozitivno uticali na duh saradnje i jedinstva među Jehovinim slugama. „To je pomoglo skupštinama da se još više zbliže“, rekao je jedan brat koji od 1983. radi na izgradnji Dvorana Kraljevstva. „Braća su bila ojačana — sklopili smo čvrsta prijateljstva i naučili smo da međusobno još bolje sarađujemo.“

SVE VIŠE POSLA U BETELU

Nakon što je sagrađena nova podružnica, bilo je mesta za još betelskih radnika i bilo je moguće još više doprineti delu propovedanja u Norveškoj. Na primer, više literature je prevedeno na norveški. Jedan važan događaj bio je objavljivanje kompletnog prevoda Novi svet 1996. godine. (Grčki deo Svetog pisma — prevod Novi svet objavljen je 1991.) Sada praktično sve publikacije Jehovinih svedoka postoje i na norveškom, uključujući i biblijsku enciklopediju Insight on the Scriptures.

U novoj podružnici nalazi se i preko potreban studio za snimanje. Počevši od 1960-ih, kongresne drame su snimane u Dvoranama Kraljevstva, kao i u potkrovlju i podrumu stare podružnice. Uslovi nisu baš bili idealni i snimanje se često moralo prekidati zbog saobraćajne buke. Međutim, studio je u velikoj meri ubrzao snimanje biblijskih drama, video-projekata i vokalnog izvođenja naših pesama. U  podružnici se takođe prave snimci Stražarske kule i Probudite se! na norveškom, a celokupna Biblija i nekoliko drugih knjiga postoje na CD-u i postavljene su na sajt www.pr418.com.

SLUŽENJE TAMO GDE JE VEĆA POTREBA

Pored toga što su propovedali na području gde žive, mnogi objavitelji i pioniri odlazili su na nedodeljena područja na severu, sve do Longjerbiena na Svalbardu. Neki objavitelji su se preselili u udaljena mesta da bi propovedali dobru vest, i tamo gde je moguće, osnovali skupštine.

Kada su se Fin i Tordis Jensen venčali 1950. znali su da u Hamerfestu, jednom od najsevernijih gradova na svetu, postoji potreba za objaviteljima. Nisu imali puno novca, ali su imali snage i volje, kao i bicikle. Tako su se na biciklima uputili iz Bodea za Hamerfest, što je put od oko 900 kilometara. Kada su prešli oko polovinu puta, neka braća i sestre su im finansijski pomogli tako da su putovanje nastavili brodom. U Hamerfestu su Fin i Tordis revno propovedali i pozivali ljude na javna predavanja koja je Fin držao svakog vikenda. Jehova je blagoslovio njihov trud i ubrzo je osnovana mala skupština.

Na oblasnom kongresu u Trondejmu 1957. jedan od govornika je podstakao braću i sestre da se presele tamo gde postoji potreba za objaviteljima. Dok su ga Vigo i Karen Markusen iz Stavangera pažljivo slušali, Vigo je počeo laktom da gurka svoju suprugu. Ona je odmah shvatila šta to znači. Pomislila je: ’Vidim ja da nećemo još dugo biti u Stavangeru.‘ Ali šta će na to reći  njihove tri ćerke, koje su bile objavitelji i imale od 11 do 14 godina?

Kada su posle kongresa kao porodica razgovarali o tom govoru, svi su se složili s tim da mogu služiti tamo gde postoji veća potreba. Obavestili su podružnicu o svojoj odluci, a ona ih je uputila da se presele u Brumundal, gde nije bilo skupštine. Tako su 1958. Vigo i Karen prodali svoju novu kuću, prodavnicu nameštaja i preselili se sa decom u jednu brvnaru blizu Brumundala. Jehova ih je blagoslovio što su bili samopožrtvovani i u narednim godinama mnogi s kojima su proučavali postali su Svedoci. Kada su im ćerke odrasle i odselile se i kada su njih dvoje počeli s pokrajinskom službom, u Brumundalu je bila mala i revna skupština od oko 40 objavitelja.

Mlada neoženjena braća su takođe znatno podupirala delo propovedanja tako što su se selila tamo gde nije bilo skupština. Na primer, nekoliko mladih pionira, od kojih je većina imala oko 19 godina, preselili su se 1992. u Molej u Nord Fjordu da bi pomogli zainteresovanim osobama. Revno su propovedali i odmah su počeli da održavaju sastanke u kući koju su iznajmili. Proučavali su s jednom ženom koja je bila veoma gostoljubiva i koja im je bila poput majke. Kasnije se u Molej doselio jedan starešina sa suprugom i osnovana je skupština. Ta mlada braća su na svojoj dodeli doživeli mnoge lepe trenutke, proučavali su s mnogim osobama, obavljali brojna skupštinska zaduženja i pružali polet toj novoj skupštini. „To je bila prava duhovna avantura i jedinstvena prilika da duhovno napredujemo“, rekao je jedan od te braće.  Zahvaljujući njima, a i drugima, sada u skupštini Nord Fjord ima oko 30 objavitelja koji proučavaju Bibliju sa 50 do 60 osoba.

SVEDOČENJE NA STRANIM JEZICIMA

U proteklih 20 i više godina postoji stalan priliv imigranata u Norvešku. Zato su se skupštine usredsredile da svedoče tim ljudima na njihovom jeziku ili na jeziku koji razumeju. Prva skupština na stranom jeziku osnovana je 1986. i zvala se Oslo-Latino, jer su u njoj bili objavitelji koji uglavnom potiču iz Južne Amerike, sa španskog i portugalskog govornog područja. Otprilike u to vreme na području Osla neki objavitelji su počeli da organizovano svedoče ljudima koji govore engleski. Oni su pronašli mnoge zainteresovane osobe, posebno iz Afrike i Azije. Neke od njih su sreli dok su svedočili na ulici, a druge su pronašli u izbegličkim centrima. Pored toga, koristili su telefonske imenike da bi pronašli strance koji možda govore engleski. Proučavali su Bibliju s mnogima i 1990. osnovana je engleska skupština u Oslu.

Od tada se mnogi objavitelji trude da nauče neki strani jezik. Oni su sa objaviteljima koji nisu norveškog porekla osnovali grupe i skupštine na arapskom, engleskom, kineskom, pandžapskom, persijskom, poljskom, ruskom, srpskohrvatskom, tagalskom, tamilskom, tigrinja i španskom.

Služba na znakovnom jeziku takođe donosi dobre rezultate. Norveški znakovni jezik koristi nekoliko hiljada gluvih osoba, a naša organizacija se trudi da im pomogne. Tokom 1970-ih braća su počela da prevode na znakovni jezik  neke sastanke, veće skupove i kongrese i od tada je nekoliko objavitelja naučilo taj jezik. U nekim skupštinama postoje grupe, a u Oslu je 2008. formirana prva skupština na znakovnom jeziku. U celoj zemlji ima otprilike 25 gluvih objavitelja i oni dobro koriste publikacije koje su prevedene na norveški znakovni jezik i dostupne su na DVD-u.

ODBORI ZA ODNOSE S BOLNICAMA

Pošto Jehovini svedoci ne prihvataju transfuziju krvi, ponekad je bio problem da dobiju lečenje koje im je bilo neophodno i za njih prihvatljivo. Da bi pomogla Svedocima kada naiđu na takve teškoće i pružila informacije o drugim vidovima lečenja, naša organizacija je u Norveškoj 1990. osnovala Odbore za odnose s bolnicama (OOB). Od 1990. do 2010, braća iz OOB-a u Oslu imala su oko 70 sastanaka sa medicinskim osobljem u bolnicama na području tog grada i pružila su pomoć u više od 500 slučajeva. Tako su pronašli mnoge lekare koji žele da sarađuju sa Svedocima, a zahvaljujući informacijama koje OOB obezbeđuje sve više lekara je spremno da koristi beskrvne vidove lečenja. Svedocima koji su na bolničkom lečenju i njihovim porodicama mnogo znači i podrška koju pružaju Grupe za posećivanja pacijenata.

Iskustvo jedne mlade pionirke po imenu Helen pokazuje koliko je vredna služba OOB-a. Ona se 2007. ozbiljno razbolela i bila je upućena u lokalnu bolnicu. Krvna slika joj se naglo pogoršala, a lekari i medicinske sestre su insistirali da primi krv, govoreći da joj jedino to može spasti život. Zahvaljujući jednom bratu  iz OOB-a, ona je prebačena u veću i bolje opremljenu bolnicu. Kada je sa svojom majkom stigla tamo, dočekao ih je jedan brat takođe iz OOB-a. On ih je ohrabrio i pomogao da Helen dobije neophodno lečenje. Lekari su pristali da joj daju terapiju kojom se podstiče stvaranje crvenih krvnih zrnaca. Za nekoliko dana njena krvna slika se poboljšala i Helen je bila van životne opasnosti. Ona se sad dobro oseća i mnogo joj znači to što su u bolnici poštovali njena najdublja uverenja. Helen i njena majka su rekle: „Uvek ćemo biti zahvalne što smo videle Jehovinu organizaciju na delu i što su nam braća i sestre pružali podršku i molili se za nas. To nikada nećemo zaboraviti.“

MEDIJSKA KAMPANJA PROTIV SVEDOKA

Posebno od 1989. do 1992. Jehovini svedoci u Norveškoj bili su meta jedne klevetničke kampanje koja se vodila preko novina, časopisa, kao i na radiju i televiziji. Prvenstveni povod bilo je to što se čvrsto držimo biblijskih merila što se tiče isključenih osoba (1. Kor. 5:9-13; 2. Jov. 10). Zbog negativnog publiciteta, Svedoci su doživljavali neprijatnosti u službi propovedanja, na poslu, u školi i u porodici. Iako Isusovi sledbenici nisu iznenađeni kada ih drugi vređaju i kleveću, nije bilo lako izaći na kraj s tom situacijom (Mat. 5:11, 12).

Jedan brat kaže: „Bilo je to teško vreme, ali nam je i koristilo. Mene je navelo da osmotrim biblijski temelj za svoja verovanja. Razmišljanje o izvrsnoj duhovnoj hrani koju dobijamo od vernog i razboritog roba ojačalo mi je veru. Mislim  da nas je to pripremilo za buduće ispite vere.“

„Bilo je pravo ohrabrenje videti odvažnost braće i sestara u tom periodu“, kaže jedan pokrajinski nadglednik. „Shvatili smo da ćemo najbolje odgovoriti na klevete ako još revnije učestvujemo u službi propovedanja, uključujući i svedočenje na ulici. Drago nam je što su mnoga braća upravo tako i postupila.“

Kada je reč o biblijskim smernicama o isključenju, zapazi šta je za razliku od nebiblijskog gledišta koje je promovisano u medijima rekao Fred koji je i sam jedno vreme bio isključen. On kaže: „Kada sam sa 20 godina bio isključen, počeo sam ozbiljno da razmišljam o svom životu. Premda mi isključenje nije lako palo, ono je na neki način pozitivno uticalo na mene. Bilo je to kao da mi Jehova kaže: ’Sine, moraš se sabrati! Ako ne središ svoj život, loše ćeš proći.‘ Bila mi je potrebna takva lekcija da bih prestao da grešim. Nisam više bio opsednut provodom i zabavom, već sam počeo da gledam ozbiljno na istinu. Pored toga, primetio sam da su neki moji prijatelji u skupštini duhovno napredovali i to me je podstaklo da se pokajem.“ Fred se pokajao, promenio je svoj način života i bio je primljen u skupštinu. On sada služi kao starešina.

„SPREMNI ZA JEHOVIN DAN“

Uprkos materijalizmu i sve većoj apatiji među ljudima, Jehovinim slugama su i dalje  najvažnije aktivnosti koje im jačaju veru, kao što su svakodnevno čitanje Biblije i prisustvovanje skupštinskim sastancima. Sve više objavitelja počinje sa opštom pionirskom službom. Jedan brat je izrazio mišljenje mnogih kada je rekao: „Ako nisam spreman za Jehovin dan kao da će doći sutra, onda neću biti spreman za njega ni kad on zaista dođe. Jednostavno moramo ići dalje. Jednog dana će sigurno doći.“ Nema sumnje da je takav stav doprineo konstantnom porastu koji se jasno vidi od 2001. godine.

Mnoge skupštine su procvetale zahvaljujući braći koja su pohađala Školu za obučavanje naimenovane braće (sada je to Biblijska škola za neoženjenu braću). Jedan brat kaže: „Intenzivno proučavanje Biblije koje je trajalo osam nedelja pomoglo mi je da istinu sagledam i razumem kao nikada ranije. Sve u Bibliji mi je postalo mnogo upečatljivije i stvarnije!“ U proteklih 20 godina, u Norveškoj više od 60 braće koji su završili ovu školu jačaju skupštine i podstiču ih da revno služe Jehovi.

ROĐENI U ISTINI

Mnogi koji su kršteni kao Jehovini svedoci upoznali su biblijsku istinu od svojih roditelja. Neki objavitelji u Norveškoj su treća, četvrta, pa čak i peta generacija Svedoka u porodici. „Često razmišljam o tome koliko sam srećan što sam rođen u porodici kojoj je najvažnije da služi Jehovi“, kaže Ivan Gosoden, praunuk Ingebreta Andersena, koji je bio prvi Istraživač Biblije u Šienu. „Lično proučavanje, redovno čitanje Biblije i prijatelji koji su imali iste duhovne ciljeve pomogli su mi da odlučim da i ja  služim Jehovi.“ Andre i Ričard, Ivanovi sinovi, takođe smatraju da je njihovo duhovno nasleđe najvrednije što imaju.

„Veoma sam zahvalna što sam rođena u porodici Svedoka“, kaže pionirka Bente Be, unuka Magnusa Randala, koji je u propovedanje išao brodićem Ruta. „Zahvaljujući tome izbegla sam mnoge probleme i želim da svoj život koristim da bih pomagala drugima.“

Neki koji su u mladosti bili duhovno slabi kasnije su postali revni Jehovini svedoci. Na primer, Tomas i Serena Foiskanger iz Bergena odrasli su u porodici Svedoka, ali su sporo duhovno napredovali. Šta im je pomoglo da promene svoj stav prema služenju Jehovi?

Tomas kaže: „U našu skupštinu je 2002. došao jedan mlad brat koji je završio Školu za  obučavanje naimenovane braće. Pomogao mi je da više učestvujem u službi propovedanja i da postavim duhovne ciljeve.“

Kada je imao 25 godina, Tomas se oženio Serenom i 2007. su se preselili u Batsfjord u Finmarku da bi bračnom paru pionira pomagali oko zainteresovanih osoba. Ubrzo su Tomas i Serena postali pioniri. Zatim su 2009. tri meseca služili na nedodeljenom području u ribarskom selu Kjelefjordu, gde su sa još nekim objaviteljima započeli više od 30 biblijskih studija. Kasnije su se preselili u blizinu Kjelefjorda kako bi pomagali zainteresovanim osobama. Obično putuju autom oko tri i po sata u jednom pravcu da bi posetili te ljude. Iako imaju puno posla, Serena kaže: „Sada vodim jednostavan i ispunjen život. Imamo manje stvari, a i manje problema.“

 GLEDATI NAPRED S POUZDANJEM U JEHOVU

Od vremena kada su Knut Hamer i drugi počeli da propovedaju u Norveškoj, život se dosta promenio. U početku su Jehovine sluge štrčale zbog toga što su zastupale biblijsku istinu u religioznom društvu u kom su veliki uticaj imale crkve sa svojim lažnim doktrinama. Tokom decenija, mnoge iskrene osobe su sa oduševljenjem prihvatile biblijsku istinu i spremno počele da služe istinitom Bogu.

Danas je religiozna klima u Norveškoj sasvim drugačija. Malo ljudi veruje u Boga i smatra se da nije primereno tvrditi da postoji samo jedna prava religija. Treba dosta vremena i truda da bi zainteresovane osobe prihvatile biblijska učenja i razvile veru u Boga. Često je potrebno još više vremena da počnu da žive u skladu s biblijskim merilima. Pa ipak, Jehova i dalje privlači iskrene osobe, bez obzira na to da li žive u zabačenim ribarskim selima, ili u modernim višespratnicama velikih gradova (Jov. 6:44).

Kao što je to slučaj svuda u svetu, Jehovini svedoci u Norveškoj cene što mogu ’neustrašivo služiti‘ Svevišnjem Gospodu, Jehovi (Luka 1:74). Dok na svom ogromnom području marljivo traže osobe poniznog srca, povremeno mogu dočarati sebi kako će naša planeta postati lepo i spokojno mesto kada Stvoritelj bude ostvario svoju nameru. Zajedno sa svojom braćom i sestrama iz celog sveta, Jehovine sluge u Norveškoj jedva čekaju dan kada će Božje Kraljevstvo izvršiti Božju volju na našoj jedinstvenoj planeti (Dan. 2:44; Mat. 6:10).

[Istaknuti tekst na 106. strani]

To ga nije zaustavilo — jednostavno je išao bos na sastanke!

[Istaknuti tekst na 111. strani]

„Otišla sam u krevet kao pentekostalka, a probudila sam se kao Jehovin svedok“

[Istaknuti tekst na 122. strani]

„Ipak vam ne možemo oduzeti vašu veru“

[Istaknuti tekst na 157. strani]

’Sine, moraš se sabrati! Ako ne središ svoj život, loše ćeš proći‘

 [Okvir/Slika na 90. strani]

Norveška

Prirodne odlike.

Norveška je čuvena po svojim veličanstvenim fjordovima, planinama i hiljadama ostrva. Ako se izuzme arhipelag Svalbard, koji se nalazi između kopnenog dela Norveške i Severnog pola, ova zemlja je malo veća od Italije. Iako u Norveškoj može biti izuzetno hladno, naročito u delu zemlje iznad Severnog polarnika, tople struje iz Atlantika i vazdušne struje doprinose tome da u većem delu zemlje klima bude blaža nego u drugim zemljama koje se nalaze na sličnoj geografskoj širini.

Stanovništvo.

Većinu od pet miliona stanovnika čine Norvežani, a oko 10 posto su imigranti. Većina pripadnika naroda Sami (ranije su se zvali Laponci) još uvek žive od lova i ribolova, kao i od uzgajanja irvasa.

Jezik.

Zvanični jezik je norveški i ima dva oblika — bukmol (književni jezik), koji koristi većina ljudi i sličan je danskom, i ninorsk (novonorveški).

Privreda.

Glavni izvor prihoda zemlje predstavljaju proizvodnja nafte i prirodnog gasa, i prerađivačka industrija. Najviše se izvozi riba. Obradivo zemljište čini svega oko tri posto Norveške.

Ishrana.

Riba, meso, krompir, hleb i mlečni proizvodi preovladavaju u norveškom jelovniku. Tradicionalni specijalitet je farikal (jelo od ovčetine i kupusa). Zbog priliva velikog broja imigranata, poslednjih godina se u norveškoj kuhinji mogu naći i specijaliteti iz raznih zemalja.

 [Okvir/Slike na stranama 95, 96]

Služio je Jehovi svom snagom

TEODOR SIMONSEN

ROĐEN: 1864.

ISTRAŽIVAČ BIBLIJE OD: 1905.

NEKI PODACI: Nekadašnji propovednik jedne slobodne crkve. Kasnije je postao putujući nadglednik.

◼ KADA je iz naših publikacija Teodor saznao da učenje o paklu nije u skladu s Biblijom, počeo je da u svojim crkvenim propovedima opovrgava kriva učenja — što se većini njegovih slušalaca dopadalo. Međutim, jednog dana je nakon održane propovedi dobio ceduljicu na kojoj je pisalo: „Ovo ti je bio poslednji govor kod nas!“

Teodor je poslednju propoved održao 1905, a zatim je te iste godine postao Istraživač Biblije. Nakon toga je održao mnogo govora koje su s cenjenjem slušale stotine Istraživača Biblije. Svoju porodicu je izdržavao radeći kao moler, a vikendima je propovedao i poučavao ljude istini. Budući da je izuzetno dobro poznavao Bibliju i da je staloženo i logično govorio, Teodor je bio zaista delotvoran učitelj. Lepo je i pevao pa je obično na početku i na kraju svojih govora otpevao neku pesmu, svirajući na citri.

Počeo je da služi kao putujući nadglednik 1919. kada su njegove porodične okolnosti to dozvolile. U toj službi je bio do 1935, i posećivao je skupštine u Norveškoj, Danskoj i Švedskoj. To nije bilo lako, jer osim što je posećivao skupštine i udaljene grupe, držao je  govore u mestima gde nije bilo Istraživača Biblije. Na primer, tokom jednog putovanja koje je trajalo 12 meseci trebalo je da poseti 190 mesta između Kristiansanda na jugu i Tromsa na severu. U to vreme putujući nadglednici su u većini mesta ostajali samo dan ili dva pre nego što bi produžili do sledećeg odredišta, koristeći pri tom svaki raspoloživi prevoz.

Iako u mnogim mestima koja je posećivao nije bilo Istraživača Biblije, njegovim govorima su prisustvovale mnoge zainteresovane osobe. Na primer, kada je 1922. posetio Bode, on i Ana Andersen, jedna pionirka koja je u isto vreme bila tamo, propovedali su i pozivali ljude na javno predavanje. Johan i Olea Berntsen slušali su njegov govor i veoma im se dopao. Posle govora pozvali su Teodora i Anu da ih posete jer su ih zanimali odgovori na neka biblijska pitanja. Johan i Olea su postali prvi Istraživači Biblije u Bodeu.

Teodorov glas se mogao čuti u većini govora na norveškom koji su se puštali preko fonografa tokom 1930-ih. Teodor je verno služio Bogu sve do kraja svog života na zemlji 1955.

 [Okvir/Slika na 102. strani]

On je ’hodio s Bogom‘

ENOK EMAN

ROĐEN: 1880.

KRŠTEN: 1911.

NEKI PODACI: Od 1921. do 1945. služio je kao nadglednik podružnice.

◼ ENOK je kao mladić živeo u Švedskoj i u tom periodu na njega je snažno uticalo to što u Bibliji piše da je Enoh „hodio s istinitim Bogom“ (Post. 5:22). Enok je želeo da postupa isto kao i njegov imenjak. Međutim, tek kada je imao 31 godinu i nakon što je pročitao prvi tom Studija Pisma, saznao je više o tome kako da hodi s Bogom. Krstio se kao Istraživač Biblije i počeo s pionirskom službom. Kasnije je služio u podružnici u Švedskoj.

Enok je 1917. iz Švedske poslat za Norvešku kako bi služio u podružnici, a početkom 1921. povereno mu je da nadgleda delo propovedanja u Norveškoj. U to vreme se kao predstavništvo koristila jedna prostorija u stambenoj zgradi u kojoj je sestra Marija Drejer imala stan i pedikirski salon. Kada su se Enok i Marija venčali 1922, čitav njen stan je korišćen kao predstavništvo. Zajedno su služili u Betelu sve do Marijine smrti 1944. Enok se ponovo oženio 1953. i nastavio s pionirskom službom. Brat Enok je uvek bio usredsređen na svoju nebesku nadu i verno je ’hodio s Bogom‘ sve do svoje smrti 1975.

 [Okvir/Slika na 110. strani]

„Zračio je radošću i vedrinom“

VILHELM URE

ROĐEN: 1901.

KRŠTEN: 1949.

NEKI PODACI: Revno je propovedao iako je bio ozbiljno bolestan.

◼ VILHELM je imao jedno oboljenje mišića zbog čega nije mogao da hoda i otežano je govorio. Uprkos tome, čim je čuo dobru vest sredinom 1930-ih, počeo je da govori drugima o divnoj istini koju je saznao. U službu je išao svojim triciklom sa motorom i redovno je odlazio u luku Sortlan u Vesteralenu gde je puštao biblijske govore preko fonografa i delio literaturu. Zbog svoje bolesti i zbog toga što je živeo daleko od druge braće, krstio se tek 1949. Međutim, revno je propovedao. Mnogi koji su putovali duž obale saznali su istinu od njega, a neki od njih su postali Jehovini svedoci.

Kada je ostario, živeo je u staračkom domu u Tromsu. Drugi objavitelji su mu pomagali da svedoči putem pisama. Zbog svoje dobre naravi i lepih manira bio je izvor ohrabrenja za druge, uključujući i osoblje doma. Kada je umro, upravnica doma je rekla: „Rado smo ga obilazili. Zbog svoje vere zračio je radošću i vedrinom.“

 [Okvir/Slika na 113. strani]

Ispunio je svoje obećanje

JOHANES KARSTAD

ROĐEN: 1903.

KRŠTEN: 1931.

NEKI PODACI: Osam godina je na brodićima služio kao pionir.

◼ JOHANES se 1929. lečio u bolnici od tuberkuloze. Počeo je da čita Bibliju i obećao Bogu da će mu služiti kada ozdravi.

Kratko pre nego što je izašao iz bolnice, s velikim interesovanjem je čitao neke knjige Istraživača Biblije. Kasnije je došao do još nekih knjiga koje je pročitao četiri-pet puta i ubrzo je govorio drugima o istini koju je saznao. Čim se oporavio, otišao je u Bergen i posetio brata Ringerajda, koji mu je predložio da počne s pionirskom službom. Premda je Johanes tek počeo da propoveda, nije oklevao da postane pionir.

Od 1931. do 1938. služio je na brodiću Estera, a zatim oko godinu dana i na brodiću Ruta, ploveći duž obale sve do Tromsa na severu. Godine 1939. počeo je da služi kao putujući nadglednik u istočnom delu Norveške, a jedno vreme je pored toga i po nekoliko sati služio u Betelu. Posle Drugog svetskog rata, oženio se sestrom Sigrid i zajedno su služili kao pioniri. Johanes je 1995. u Fredrikstadu završio svoj život na zemlji.

 [Okvir/Slika na 132. strani]

Propovedanje po ravnom

RANDI HUSBI

ROĐENA: 1922.

KRŠTENA: 1946.

NEKI PODACI: U punovremenoj službi od 1946.

◼ RANDINI roditelji su kršteni kao Jehovini svedoci 1938, a kasnije je i Randi odlučila da služi Jehovi. Došla je u Betel 1946. i tamo je upoznala mladog Kjela Husbija. Nakon nekog vremena su se venčali i počeli s pionirskom službom. Bili su u raznim vidovima punovremene službe i vodili su ispunjen život sve do 2010, kada je Kjel umro.

Poslednjih godina Randi ima problema s nogama zbog čega joj je teško da se penje stepenicama ili da ide uzbrdo. Međutim, po ravnom prilično dobro hoda i često svedoči na ulicama i u prodavnicama u Trondejmu. Da bi prenela dobru vest što većem broju ljudi, Randi sa sobom nosi literaturu barem na osam jezika. Pored toga, braća i sestre iz njene skupštine voze je do mnogih ljudi koji od nje redovno uzimaju najnovije časopise.

Randi nema toliko snage kao nekada, ali joj služba celom dušom i dalje donosi radost i zadovoljstvo, jer zna da Jehova ’ne zaboravlja njen trud i ljubav koju pokazuje prema njegovom imenu‘ (Jevr. 6:10).

 [Okvir/Slike na stranama 149, 150]

Božja Reč ga je promenila

VIKTOR UGLEBAKEN

ROĐEN: 1953.

KRŠTEN: 1981.

NEKI PODACI: Bivši kriminalac koji se oslobodio demonskog uticaja i droge.

◼ VIKTOR je još kao mladić počeo da koristi hašiš i druge droge i ušao je u svet kriminala. Oduvek se interesovao za Bibliju i 1979, iscrpljen od takvog načina života, pitao se može li mu Božja Reč pomoći. Međutim, iako je istraživao razne religije, bio je razočaran i nezadovoljan.

S vremenom je postao toliko depresivan da je pomišljao da se ubije. A onda je dobio pismo od jednog rođaka iz Bergena, koji je počeo da proučava s Jehovinim svedocima. Viktor je otišao u Bergen i prisustvovao je proučavanju. U početku je hteo da dokaže da Svedoci nisu u pravu. Međutim, pošto je oduvek bio zainteresovan za očuvanje životne sredine, oduševio se kada je saznao da će Bog ’uništiti one koji zemlju uništavaju‘ i da će našu planetu pretvoriti u raj (Otkr. 11:18).

Odmah je počeo da ide na sastanke sa svojim rođakom i na njega su duboko uticale ljubaznost i gostoljubivost koje su Svedoci pokazivali u Dvorani Kraljevstva, ali i u svojim domovima. Ono što je video i čuo uverilo ga je da mora da promeni svoj način života i prestane da se drogira. Zahvaljujući svojoj upornosti i usrdnim molitvama, Viktor je iz prve ruke video koliku moć imaju Božja Reč i sveti duh (Luka 11:9, 13; Jevr. 4:12).

 Njegov put do krštenja nije bio lak. Samo je uz Jehovinu pomoć uspeo da se oslobodi demonskog uticaja i oporavi nakon što je u dva navrata ponovo počeo da se drogira. Starešine su mu pomogle da shvati da je ’Jehova milosrdan prema onima koji ga se boje, kao što je otac milosrdan prema svojim sinovima‘ (Ps. 103:13). Viktor je nastavio da duhovno napreduje i krstio se 1981. Morao je da odsluži zatvorsku kaznu za neka nedela koja je ranije počinio, ali ubrzo nakon izlaska iz zatvora počeo je s pionirskom službom. Od tada je mnogima pomogao da postanu Jehovine sluge. Prilično je uspešan kada svedoči u zatvorima, a dvojica zatvorenika s kojima je proučavao prihvatila su istinu.

Danas je Viktor poznat kao dobar poglavar porodice i starešina. Sa svojom suprugom Toneom i sinom i dalje služi kao pionir. On kaže: „Služba propovedanja je takođe pozitivno uticala na mene. Veoma sam zahvalan Jehovi što dragoceno duhovno blago mogu prenositi drugima.“

 [Okvir/Slika na 152. strani]

Nešto bolje od fudbala

TOM FRISVOL

ROĐEN: 1962.

KRŠTEN: 1983.

NEKI PODACI: Fudbaler koji je želeo da služi Jehovi.

◼ KADA je imao 20 godina, Tom je bio u prilici da ostvari uspešnu karijeru, igrajući fudbal za jedan od najboljih klubova u Norveškoj. Njegova majka je već bila Jehovin svedok. Jednom prilikom je jedan mlad pionir bio u poseti kod nje i tada je ponudio Tomu da proučavaju Bibliju. Tom je pristao, ali je rekao da ne želi da postane Svedok.

Međutim, kada je počeo da dolazi na sastanke, bio je dirnut srdačnošću Svedoka. Zapazio je i da su svi tražili biblijske stihove koji su se čitali tokom programa. „Očigledno je da Biblija utiče na ove ljude da budu tako dobri“, razmišljao je Tom.

S vremenom se uverio da je našao istinu i bio je siguran da želi da služi Jehovi. Pa ipak, kako je ubedio upravu kluba da se odrekne jednog od igrača koji bi im doneo dobru zaradu? Na njegovo iznenađenje, kada je članovima uprave objasnio da želi da posveti život nečem boljem od fudbala, prihvatili su njegovu odluku i raskinuli ugovor.

Tom se krstio 1983, a 1985. je počeo s pionirskom službom. On i Viktor Uglebaken su se 1987. preselili u Hamerfest, jer je tamo bila veća potreba za objaviteljima. Tom je kasnije naimenovan za pokrajinskog nadglednika, a danas on i njegova supruga Kristina služe u Betelu.

 [Tabela/Slike na stranama 162, 163]

ZNAČAJNI DOGAĐAJI — Norveška

 1890.

1892. Knut Peterson Hamer počinje da propoveda u Norveškoj

1900.

1900. Osnovana prva skupština

1904. Otvorena kancelarija u Kristijaniji (Oslo)

1905. U Kristijaniji održan prvi kongres

1909. i 1911. Čarls Rasel posećuje Norvešku

1910.

1914. Naimenovan prvi putujući nadglednik

1914-1915. Mnogi gledaju „Foto-dramu stvaranja“

1920.

1920-1925. Širom zemlje održano predavanje „Milioni koji sada žive neće nikada umreti!“

1925. Zlatni vek (Probudite se!) izlazi na norveškom

1928-1940. Za propovedanje u priobalnom području korišćeni su brodići

1930.

1940.

1940-1945. Uprkos protivljenju tokom rata, braća i dalje svedoče

1945. Stražarska kula izlazi na norveškom

1948. Stižu prvi misionari iz Galada

1950.

1950. Vrhovni sud podržava pravo da se propoveda s literaturom

1960.

1965. Međunarodni kongres u Oslu

1970.

1980.

1984. Posvećenje nove podružnice

1990.

1990. Osnovani Odbori za odnose s bolnicama

1994. Posvećenje Kongresne dvorane u Oslu

1996. Objavljen kompletan prevod Novi svet na norveškom

2000.

2010.

2011. Novi najveći broj opštih i pomoćnih pionira, objavitelja i prisutnih na Spomen-svečanosti

[Grafikon/Slika na 159. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Broj objavitelja

Broj pionira

10 000

8 000

6 000

4 000

2 000

1920. 1935. 1950. 1965. 1980. 1995. 2010.

 [Mape na 91. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ŠVEDSKA

STOKHOLM

Erebro

Botnički zaliv

FINSKA

HELSINKI

Finski zaliv

BALTIČKO MORE

DANSKA

KOPENHAGEN

Norveška

OSLO

Kjelefjord

Batsfjord

Varde

Kirkenes

Karašok

Hamerfest

Alta

Finmarksvida

Kautokeino

Troms

Hašta

Narvik

Surtlan

Henes

Svolver

Bode

Rervik

Namsus

Steinkjer

Trondejm

Kristiansund

Molej

Flure

Bergen

Haugesund

Stavanger

Egersund

Kristiansand

Arendal

Šien

Kongsberg

Dramen

Henefos

Jevik

Lilehamer

Brumundal

Hamar

Kongsvinger

Ši

Ašim

Mos

Halden

Fredrikstad

Oslo-fjord

SEVERNO MORE

NORVEŠKO MORE

Ostrvo Andeja

Bleik

Arhipelag Svalbard

Longjerbien

OKRUZI

Finmark

Tromse

Telemark

Vestfol

[Slika na 88. strani]

Knut Peterson Hamer

[Slika na stranama 88, 89]

Reine, severna Norveška

[Slika na 92. strani]

Skupština u Šienu 1911. godine, sa Ingebretom i Bertom Andersen

[Slika na 93. strani]

Viktor Felt

[Slika na 94. strani]

Halgerd Holm (1) Teodor Simonsen (2) i Lote Holm (3)

[Slike na 98. strani]

Prvi pioniri: (1) Helga Hes, (2) Andreas Eiset, (3) Karl Gunberg, (4) Hulda Andersen i (5) Ana Andersen

[Slika na 100. strani]

„Propovedaonica naroda“

[Slika na 104. strani]

„Zlatni vek“ na norveškom

[Slika na 106. strani]

Even Gundersrud

[Slika na 107. strani]

Objavitelji iz Šiena su često putovali kamionom da bi propovedali na okolnim područjima

[Slika na 108. strani]

Torkel Ringerajd

[Slika na 109. strani]

Olaf Skau

[Slike na 114. strani]

Karl Gunberg je bio kapetan brodića „Elihu“

[Slike na 115. strani]

Johanesu Karstadu je bio poveren brodić „Estera“

[Slike na 116. strani]

Andreas Hope i Magnus Randal služili su na brodiću „Ruta“

[Slika na 117. strani]

Aurora borealis na severu Norveške

[Slika na 118. strani]

Solvej Levas

[Slika na 119. strani]

Andreas i Sigrid Kvinge

[Slika na 124. strani]

Tajni sastanak u šumi blizu sela Ši

[Slika na 127. strani]

Marvin Anderson sa suprugom Karen

[Slika na 128. strani]

Štamparska presa na nožni pogon

[Slika na 129. strani]

Kongres u Bergenu, 1946.

[Slika na 130. strani]

Svanhil Nerol, 1961.

[Slika na 133. strani]

Arnulfov brodić se često koristio za službu propovedanja

[Slika na 135. strani]

Gunar Markusen (1) i Hans Peter Hemstad (2) bili su prva braća iz Norveške koja su završila školu Galad

[Slika na 138. strani]

Naselje sa šatorima na međunarodnom kongresu „Reč istine“

[Slika na 139. strani]

Paul Brun

[Slika na 142. strani]

Hartvik Miena i drugi objavitelji putuju motornim sankama da bi propovedali narodu Sami

[Slika na 144. strani]

Gradnja podružnice je počela 1981.

[Slika na 145. strani]

Podružnica u Norveškoj danas

[Slika na 147. strani]

Kongresna dvorana u Oslu

[Slika na 160. strani]

Zahvaljujući biblijskoj pouci, neke porodice već generacijama služe Jehovi