Ruanda

RUANDA je jedna od najmanjih i ujedno najlepših država u Africi. Poznata je kao „zemlja hiljadu brda“ i krase je planine, šume, jezera i vodopadi, kao i neverovatna raznolikost biljnog i životinjskog sveta. Iznad brdovitog područja koje se na zapadu graniči s Demokratskom Republikom Kongo, a a na severu sa Ugandom, uzdiže se veličanstveni planinski venac Virunga. Njegova najviša planina, Karisimbi (ugašeni vulkan visok 4 480 metara), često je zbog susnežice i grȁda prekrivena snegom i ledom. Niže padine ovih planina obrasle su gustim bambusom i prašumom, među čijim se granama i lijanama neumorno njišu zlatni zamorci, ugrožena vrsta majmuna. U ovom bujnom okruženju može se naći najveće blago Ruande — planinski gorila.

Bogata vegetacija s tropskim biljkama pruža se sve do obala jezera Kivu i do nacionalnog parka Njungve, u kom žive šimpanze, crno-beli  gvereza majmuni i još preko 70 vrsta sisara. Ovde ima oko 270 vrsta drveća i skoro 300 vrsta ptica. Svojevrstan ukras ovog zaštićenog područja je i mnoštvo leptira i orhideja.

U samom srcu nacionalnog parka Njungve nalazi se rečica koja teče prema istoku. Na njenom putu joj se pridružuju potoci i reke. Potom se uliva u Viktorijino jezero, odakle naglo teče naniže, dobijajući na snazi i brzini. Zatim nastavlja svoj dugi put na sever, pored Etiopije kroz Sudan. Na kraju protiče kroz Egipat, gde se uliva u Sredozemno more. Od te neznatne rečice koja izvire u šumovitim brdima centralne Afrike nastaje jedna od najdužih reka na svetu — Nil, koji se proteže dužinom od 6 825 kilometara.

TRAGIČNA VREMENA

Nažalost, u ovoj maloj zemlji došlo je do nasilja ogromnih razmera. Na stotine hiljada muškaraca, žena i dece svirepo je ubijeno tokom jednog od najgorih genocida našeg vremena. Gledajući šokantne prizore neviđenog nasilja koji su emitovani širom sveta, mnogi su bili zgroženi nad ljudskom svirepošću (Prop. 8:9).

 Šta se dešavalo s Jehovinim vernim slugama tokom ovog užasnog perioda i u godinama koje su usledile? Kao što naizgled beznačajna rečica koja teče iz šume Njungve savladava sve prepreke, odoleva vrelini afričkog sunca i postaje moćna reka, tako je i Jehovin narod u Ruandi prebrodio teška vremena i nastavio da verno služi Bogu. Naša braća i sestre nisu poklekli pred žestokim progonstvom i strašnim nedaćama, čime su ojačali i ohrabrili suvernike širom sveta. Dok na narednim stranicama budeš čitao o zbivanjima u Ruandi, dirnuće te njihova ljubav, vera i nepokolebljivost. Nadamo se da će te to podstaći da još više ceniš svoj odnos s Jehovom, kao i naše hrišćansko bratstvo.

PRVI ZRACI SVETLOSTI

Prvi izveštaj o delu propovedanja u Ruandi izašao je u Godišnjaku Jehovinih svedoka za 1971. U njemu je stajalo: „U martu ove godine [1970], dvoje specijalnih pionira dobilo je dozvolu da uđe u Ruandu i započne s propovedanjem u glavnom gradu, Kigaliju. Ustanovili su da su ljudi u ovoj zemlji srdačni i da rado slušaju vest o Kraljevstvu. Jedan zainteresovani čovek je već počeo da propoveda. Pioniri su za kratko vreme započeli deset biblijskih studija među malim brojem ljudi koji govore svahili. Ti pioniri se sada svojski trude da nauče jezik kinjaruanda kako bi mogli propovedati većem broju ljudi.“

Dvoje specijalnih pionira pomenutih u tom izveštaju su Oden Mavajsoba i njegova žena Enea, iz Tanzanije. Pošto nisu znali jezik kinjaruanda, najpre su propovedali ljudima koji govore svahili, uglavnom doseljenicima  iz Konga i Tanzanije. Do februara 1971, službu je izveštavalo četvoro objavitelja. Međutim, nije bilo nijedne publikacije na jeziku kinjaruanda i malo ljudi je moglo da upozna istinu pošto objavitelji nisu znali njihov jezik.

Stenli Makumba, odvažni pokrajinski nadglednik koji je služio u Keniji, prvi put je posetio Ruandu 1974. godine. On kaže: „Bilo je malo autobusa koji su išli od graničnog prelaza sa Ugandom do Ruhengerija. Putovali smo kamionom koji je bio toliko krcat da sam sve vreme morao nepomično da stojim. Moja žena je sedela napred pored vozača. Kad smo stigli, lice i kosa su mi bili tako prašnjavi da me je jedva prepoznala. Leđa su me toliko bolela da sam sledeće sedmice na sastancima, kao i na malom dvodnevnom pokrajinskom sastanku koji je sledio, morao da sedim dok sam držao govore. Braći koju sam posećivao nisam mogao da javim kada ću doći, jer nisam znao kakav ću prevoz imati.“

PRVI POVRATNIK

Dok se to dešavalo, Gaspar Ruakabubu, koji je rođen u Ruandi, radio je kao mehaničar u jednom rudniku bakra u Kongu. On kaže: „Godine 1974,  bio sam u Kolveziju na Seminaru za naimenovanu braću. Jedan od instruktora, Majkl Patidž, rekao je da podružnica u Kinšasi traži nekog starešinu poreklom iz Ruande koji bi bio voljan da se vrati u domovinu i pomogne u delu propovedanja. Pitao me je da li bih želeo da se vratim. Odgovorio sam mu da ću porazgovarati o tome sa svojom suprugom, Melani.

„U to vreme mi je šef ponudio da odem u Nemačku na specijalizaciju. Bio sam dobar radnik i plata mi je redovno rasla. Pa ipak, supruga i ja smo doneli odluku za samo nekoliko dana. Rekao sam bratu Patidžu da prihvatamo poziv da se vratimo u Ruandu. Šef nije mogao da razume moju odluku. ’Zar ne možeš da budeš Jehovin svedok i ovde?‘, pitao me je. ’Zašto moraš da se vratiš u Ruandu?‘ Čak su i neka dobronamerna braća pokušala da me odgovore od toga. Govorili su mi: ’Imaš četvoro dece. Pročitaj Luku 14:28-30 i dobro razmisli.‘ Međutim, nismo se pokolebali.

 „Šef je celoj mojoj porodici platio avionske karte za Ruandu. Kad smo u maju 1975. stigli u Kigali, iznajmili smo kuću od ćerpiča sa zemljanim podom, koja je bila sušta suprotnost dobro opremljenoj kući u kojoj smo živeli dok sam radio u rudniku. Međutim, mi smo se pripremili za to i bili smo rešeni da istrajemo.“

Pošto su specijalni pioniri iz drugih zemalja govorili svahili, mnogi ljudi su mislili da su oni došli da drže časove tog jezika. To se promenilo kada su stigli Gaspar i njegova porodica, jer su oni poučavali ljude istini koristeći Bibliju na jeziku kinjaruanda.

Zatim je brat Ruakabubu preveo brošuricu „Ova dobra vest o Kraljevstvu“. Izdata je 1976. i privukla je veliku pažnju javnosti. Ljudi su je čitali u autobusima i na ulici. U njoj je korišćeno ime Jehova, što je budilo radoznalost i vodilo do mnogih razgovora.

RUANĐANI PRIHVATAJU ISTINU

Tada je u celoj zemlji bilo samo 11 objavitelja, većinom stranih državljana. Žistin Ruagatore je jedan od prvih Ruanđana koji su prihvatili istinu. Bibliju je počeo da proučava na svahiliju sa specijalnim pionirima iz Tanzanije, pošto oni nisu govorili ni francuski ni kinjaruanda. Ovaj komunikativni i druželjubivi brat krstio se 1976. Tada je  živeo u Saveu, u kom je još davne 1900. godine kralj Ruande dozvolio da se osnuje prva katolička misija. Žistin kaže da je ljude veoma zanimalo šta to Biblija zaista naučava. Međutim, sveštenstvo nije volelo Jehovine svedoke i zabranilo je vernicima da ih slušaju i uzimaju njihovu literaturu.

Među prvim Ruanđanima koji su prihvatili istinu je i nepokolebljivi brat Ferdinan Mugarura. Godine 1969, dok je živeo u istočnom Kongu, dobio je knjigu Istina koja vodi do večnog života na svahiliju. Kad je kasnije saznao gde je najbliže mesto u kom može naći Svedoke, on i njegova dva prijatelja su svakog petka pešačili 80 kilometara da bi prisustvovali sastancima i proučavali Bibliju. U ponedeljak su se pešice vraćali kući. Ferdinan se krstio 1975. godine, istog dana kad i jedan od onih s kojima je on proučavao Bibliju. Od 1977. služi kao specijalni pionir u Ruandi. Seća se da su mu pričali kako je godinu dana ranije dvodnevni pokrajinski sastanak bio održan u dnevnoj sobi porodice Ruakabubu i da je bilo 34 prisutnih. Tom prilikom su se krstila tri brata.

 MISIONARIMA ZABRANJEN ULAZAK U ZEMLJU

Vodeće telo, koje uvek budno prati gde je potrebno više objavitelja, još ranije je htelo da pošalje misionare u Ruandu. Trebalo je da 1969. tamo odu dva bračna para iz 47. razreda Biblijske škole Galad.

Nikolas Fone se priseća: „Krajem januara, brat Nor je saopštio razredu ko će gde služiti. Najpre je rekao da će Pol i Merilin Evans služiti u Ruandi. Zatim je mojoj supruzi i meni rekao: ’A vi ćete im se pridružiti.‘ Bili smo veoma uzbuđeni i čim se sastanak završio, pohrlili smo u biblioteku Galada i uzeli veliki atlas kako bismo pronašli Ruandu. Međutim, razočarali smo se kada nam je kasnije stiglo pismo sa obaveštenjem da braća nisu uspela da dobiju dozvolu za naš ulazak u zemlju. Pozvani smo da umesto u Ruandi služimo u Kongu zajedno s Polom i Merilin.“

U Ruandu su 1976. poslata druga dva para misionara, koji su završili 60. razred Galada. Njih četvoro su  dobili dozvolu za ulazak u zemlju, uselili se u iznajmljenu kuću, počeli hrabro da propovedaju i uče jezik kinjaruanda. Kada im je nakon tri meseca viza istekla, Služba za imigraciju je odbila da im produži boravak, tako da su poslati u Bukavu, u istočnom Kongu.

„BILI SU NEUMORNI“

Sredinom 1970-ih, specijalni pioniri iz Tanzanije i Konga počeli su da odlaze iz Ruande zbog različitih razloga. U međuvremenu su ruandska braća počinjala s pionirskom službom i propovedala u svim delovima zemlje. Zatim su 1978. na kinjaruanda prevedeni knjiga Istina i još dva traktata. Osim toga, Stražarska kula je počela da izlazi jednom mesečno. Ove publikacije su mnogima pomogle da upoznaju istinu. Govoreći o tadašnjim pionirima, misionar Manfred Tonak je rekao: „Bili su neumorni i mnogo vremena su provodili u službi. Novi su ih sledili u tome.“

Gaspar Njongira objašnjava kako se dobra vest širila u to vreme: „Krstio sam se 1978. Sveštenike je već tada plašilo što tako mnogo ljudi prihvata istinu. Na pokrajinskim sastancima je bilo više stotina prisutnih. Kada smo išli da propovedamo, ličili smo na roj skakavaca. Često bi dvadesetak objavitelja krenulo iz centra  Kigalija i svedočeći ljudima prelazilo devet kilometara peške do predgrađa Kanombe. Nakon pauze za ručak, nastavili bi tako sledećih sedam kilometara do Masake, a zatim bi se uveče vratili kući autobusom. I u drugim delovima zemlje objavitelji su propovedali na sličan način. Nije čudo što su mnogi zbog toga stekli utisak da Jehovinih svedoka ima na hiljade. Zato su o nama počele da se šire glasine, zbog čega vlasti nisu htele da nas registruju.“

Braća su bila puna oduševljenja za istinu i želela su da se druže sa suvernicima iz drugih zemalja. Zato je u decembru 1978. godine 37 objavitelja iz Ruande, među kojima je bilo i dece, prešlo više od 1 200 kilometara preko Ugande do Najrobija u Keniji, kako bi prisustvovalo Međunarodnom kongresu „Pobedonosna vera“. Putovanje nije bilo nimalo lako. Prevoz je bio nepouzdan i često je dolazilo do kvarova. Uz to, Uganda je bila politički nestabilna. Kada su objavitelji konačno stigli do granice s Kenijom, ugandski carinici su ih optužili za špijunažu, uhapsili ih i odveli u zgradu generalštaba u Kampali. Ispitivao ih je lično tadašnji predsednik Ugande, Idi Amin. Bio je zadovoljan njihovim odgovorima i naredio je da ih puste. Premda nisu stigla na prvi dan kongresa u Najrobiju, braća su bila srećna što su ipak imala priliku da budu s hiljadama braće i sestara iz različitih zemalja.

BORBA ZA ZAKONSKO PRIZNANJE

Biblijska istina i visoka moralna merila Jehovinih svedoka nisu svima bili po volji. Posebno je sveštenstvu smetalo što se toliko ljudi odaziva na naše propovedanje. Brat  Ruakabubu se priseća: „Mnogi koji su ranije bili aktivni katolici i protestanti tražili su da budu ispisani iz crkve. Jedan brat je rekao da je naše propovedanje bilo poput požara koji se širio među vodećim religijama. Ubrzo je broj onih koji su dolazili na sastanke skupštine Kigali porastao na više od 200. Sveštenstvo u početku nije obraćalo mnogo pažnje na nas jer nas je bilo malo. Međutim, kako je naš broj rastao, neki su počeli da tvrde da smo pretnja za državu. Vredi zapaziti da je otprilike u to vreme Vensan Nsengijumva, nadbiskup katoličke crkve u Ruandi, postao član centralnog komiteta vladajuće političke stranke.

„Pošto je naš broj brzo rastao, bilo nam je potrebno zakonsko priznanje radi ulaska misionara u zemlju, gradnje Dvorana Kraljevstva i održavanja velikih skupova. Kenijska podružnica je poslala brata Ernesta Hojsa iz Belgije da stupi u kontakt s ministrima u vladi i zatraži zakonsko priznanje, ali njegov trud nije urodio plodom. Potom nas je 1982. kenijska podružnica savetovala da pišemo ministru pravde i ministru unutrašnjih poslova i zatražimo zakonsko priznanje. Pismo smo potpisali dvojica specijalnih pionira i ja. Međutim, nismo dobili nikakav odgovor.“

U međuvremenu je protivljenje raslo. Antoan Rugviza, tih brat dostojanstvenog držanja, seća se da je predsednik na državnom radiju izjavio da neće tolerisati one koji nipodaštavaju „ruandsku veru“. Svi su razumeli da se to odnosi na Jehovine svedoke. Nedugo zatim, braći je zabranjeno da održavaju sastanke. Ubrzo se pročulo da će biti i hapšenja. Brat Ruakabubu je  dva puta privođen na saslušanje u Agenciju za državnu bezbednost.

U novembru 1982, brat Kijala Muango je sa suprugom Elejn poslat iz Najrobija da služi kao nadglednik dvodnevnih pokrajinskih sastanaka u Butareu, Gisenjiju i Kigaliju. Brat Ruakabubu je bio predsedavajući na tim skupovima. Čim se završio pokrajinski sastanak u Kigaliju, po treći put je odveden na saslušanje u zgradu Državne bezbednosti. Međutim, ovog puta ga nisu pustili kući. U naredna četiri dana uhapšena su i dva specijalna pionira koja su s njim potpisala zahtev za zakonsko priznanje. Sva trojica su bila zatvorena bez suđenja i prava na odbranu. Usledila su nova hapšenja. Dvorana Kraljevstva je zatvorena, a vrata zapečaćena. Ministar pravde je svim opštinama poslao pismo u kom je proglasio zabranu aktivnosti Jehovinih svedoka.

U oktobru 1983, konačno je održano suđenje trojici braće koja su potpisala zahtev za zakonsko priznanje. Sud ih je potpuno neosnovano optužio za prevaru i zavođenje ljudi. Tokom suđenja nije izveden nijedan svedok niti je priložen ikakav dokument kao dokaz. Pa ipak, ta tri brata su osuđena na po dve godine zatvora. Prilikom proglašenja amnestije, oslobođene su čak i neke ubice, ali ova verna braća nisu dobila pomilovanje. U Gisenjiju su još petorica braće provela skoro dve godine u zatvoru, iako nisu imala suđenje niti im je izrečena ikakva presuda.

ŽIVOT U ZATVORU

Život u zatvoru je bio tegoban. Zatvorenici su dobijali jedan obrok dnevno, koji se sastojao od kasave i pasulja. Meso su jeli samo jednom  mesečno. Kreveti su im bili puni stenica. Međutim, mnogi su spavali na podu, jer su ćelije bile krcate. Nije bilo dovoljno vode za kupanje. Braća su delila ćelije sa opasnim kriminalcima. Stražari su često bili grubi. Ali jedan od njih, Žan Fataki, bio je dobar prema braći. On je počeo da proučava Bibliju s njima, krstio se i do danas verno služi kao pionir.

Brat Ruakabubu kaže: „Dok smo bili u zatvoru, katolički nadbiskup je došao da održi misu. Tom prilikom je upozorio prisutne da se čuvaju Jehovinih svedoka. Kasnije su nas neki zatvorenici koji su bili katolici pitali zašto je to rekao kad se vidi da Jehovini svedoci nisu opasni.“

U međuvremenu su iz Belgije u Kigali stigli Rože i Noela Puls. Rože je imao radnu vizu. Pošto su pomenuta trojica braće još uvek bila u zatvoru, on je zatražio prijem kod ministra pravde kako bi mu objasnio naša verovanja i ljubazno ga pitao šta vlada ima protiv Jehovinih svedoka. Ministar je prekinuo razgovor, rekavši: „Gospodine Puls, nemamo više o čemu da razgovaramo. Prvim avionom se vraćate u Brisel. Proterani ste iz ove zemlje!“

Trojica zatvorene braće nisu klonula duhom, već su ostala čvrsta u veri. Odslužili su do kraja svoju dvogodišnju kaznu, s tim što su drugu godinu proveli u zatvoru u kom su uslovi bili mnogo bolji. Pušteni su na slobodu u novembru 1984.

PROGONSTVO POSTAJE SVE ŽEŠĆE

Progonstvo se nastavilo. U jednoj radio-emisiji Jehovini svedoci su predstavljeni kao zlonamerni  ljudi i ekstremisti. Do marta 1986, hapšenja su postala učestala u svim delovima zemlje. Jedan od uhapšenih bio je Ogisten Muraji, koji je zbog hrišćanske neutralnosti izgubio visok položaj u Ministarstvu osnovnog i srednjeg obrazovanja. Kritikovali su ga u novinama i još više na radiju.

Širom zemlje uhapšeno je još braće i sestara, među kojima je bilo i trudnica s malom decom. Pred kraj 1986. godine svi su premešteni u centralni zatvor u Kigaliju, gde su čekali suđenje. Pošto braća nisu pevala patriotske pesme, nisu nosila bedž sa likom predsednika niti kupovala partijske knjižice, ljudi su zaključili da su Jehovini svedoci neka vrsta opozicije i da žele da sruše vladu.

Fokas Hakizumvami priča: „Među prvima su uhapšena braća iz skupštine Njabisindu.“ Zatim sa osmehom dodaje: „Očekivali smo da ćemo pre ili kasnije i mi ostali biti uhapšeni i znali smo da ćemo posle toga moći da propovedamo samo u zatvoru. Zato smo rešili da što više propovedamo dok smo još na slobodi. Išli smo na pijace i uručivali mnogo časopisa i knjiga. Molili smo se Jehovi da nam pomogne da obradimo celo područje pre nego što nas zatvore. Uz njegovu pomoć, uspeli smo da to uradimo do 1. oktobra 1985. Sedam dana kasnije bili smo u zatvoru.“

Sledeće godine, agenti Državne bezbednosti su  uhapsili Palatina Nsanzurvima i njegovu suprugu Fatumu. Posle osmočasovnog saslušanja i temeljnog pretresa kuće, agenti su poveli ovaj bračni par i njihovo troje dece u zatvor. Palatinov mlađi brat ih je brzo stigao i uzeo njihovo dvoje dece, petogodišnjeg sina i četvorogodišnju ćerku, kako bi se brinuo o njima. Palatin i Fatuma su zatvoreni sa svojom četrnaestomesečnom bebom. Fatuma je kasnije prebačena u drugi zatvor u kom je ostala devet meseci.

U to vreme je četvoro dece brata Žana Čiteje bilo izbačeno iz škole. Jednog dana, Žan je po povratku kući video da je izvršen pretres, da mu je supruga uhapšena, a deca ostala sama. Nedugo zatim su uhapsili i njega i odveli ga u jedan od zatvora u Butareu, gde su već bili njegova supruga i još neka braća. Kasnije su sve zatvorene Svedoke iz Butarea prebacili u centralni zatvor u Kigaliju. Za to vreme su Svedoci iz Kigalija čuvali decu brata Čiteje.

 Brat Čiteja kaže: „Braća i sestre koji su iz drugih delova zemlje dovođeni u centralni zatvor u Kigaliju radosno su se pozdravljali sa: ’Komera!‘, što znači: ’Samo hrabro!‘ Kada je jedan čuvar čuo ovaj pozdrav, odbrusio im je: ’Vi ste stvarno ludi! Kako neko može da bude hrabar u zatvoru?‘“

I pored hapšenja, oni koji su voleli istinu nisu se obeshrabrili, a progonstvo je često vodilo do lepih rezultata. Među mnogima koji su u to vreme bili zatvoreni je i Odet Mukandekezi. Ova vedra i otvorena sestra priča: „Dok je progonstvo trajalo, braću su hapsili i tukli. Jednog dana smo sreli Žozefin, devojčicu koja je čuvala stado. Ona je imala Bibliju i u njoj je pročitala da su prve hrišćane klevetali, progonili, šibali i zatvarali. Pošto je znala da su Svedoci progonjeni, zaključila je da je njihova religija prava i zatražila da proučavamo Bibliju s njom. Sada je ona naša sestra.“

Gaspar Njongira je tokom zabrane radio kao vozač kamiona i zbog posla je često putovao u Najrobi, u Keniji. Tajno je unosio u Ruandu naše publikacije u posebnom odeljku svog kamiona. U taj odeljak je moglo stati šest kutija s literaturom. U istom periodu, Henri Senjonga iz zapadne Ugande redovno je motociklom  prenosio časopise preko granice.

Objavitelji su skupštinske sastanke morali da održavaju u malim grupama. Kada bi vlasti posumnjale da Jehovini svedoci negde održavaju sastanke, usledio bi pretres. Brat Njongira kaže: „Uz kuću sam imao dograđenu prostoriju u kojoj smo mogli da se tajno sastajemo. Stavljali smo literaturu u plastične kese, koje smo zatim zakopavali i prekrivali ćumurom.“

Hapšenja su bila svakodnevna pojava kad je novokršteni brat Žan Mari Mutezintare u decembru 1985. uspeo da ode u Najrobi na poseban Međunarodni kongres „Čuvari besprekornosti“. Na povratku u Ruandu, on i Isaj Sibomana uzeli su dosta časopisa od braće iz zapadne Ugande. Na granici su carinici pronašli časopise, pa su njih dvojica uhapšena i s lisicama na rukama odvedena na saslušanje, nakon čega su celu noć provela u hladnoj zatvorskoj ćeliji. Ubrzo su ih prebacili u centralni zatvor u Kigaliju. Tamo je bilo oko 140 braće i sestara, koji su bili srećni što su iz prve ruke mogli čuti šta je bilo na kongresu u Najrobiju. Nema sumnje da ih je to ohrabrilo i ojačalo.

Svedoci su i u zatvoru održavali sastanke i organizovali službu propovedanja. Uz to,  neke zatvorenike su učili da čitaju i pišu. Sa zainteresovanima su proučavali Bibliju, a mnogim novim objaviteljima su pomagali da ispune uslove za krštenje. Neki od novih su već proučavali Bibliju u vreme kad su uhapšeni, dok su drugi istinu upoznali u zatvoru.

„POSETA“ POKRAJINSKOG NADGLEDNIKA U ZATVORU

Jedan brat objašnjava šta se 1986. dešavalo u zatvoru u Kigaliju: „Dosta nas braće bilo je u zatvoru. Održali smo sastanak na kom smo razgovarali o tome kako možemo pomoći braći koja nisu bila uhapšena. Odlučili smo da ih ohrabrimo pismom. Napisali smo da ćemo se vratiti kući čim obradimo područje u zatvoru. Propovedali smo od kreveta do kreveta u ćelijama i proučavali Bibliju sa zatvorenicima. Nakon izvesnog vremena smo čuli da pokrajinski nadglednik posećuje skupštine van zatvora. Poželeli smo da poseti i nas, pa smo se molili Jehovi za to. Ubrzo nakon toga je pokrajinski nadglednik, brat Ruakabubu, uhapšen po drugi put. Nama je izgledalo da je on uhapšen da bi mogao da nas poseti.“

Tokom progonstva, samo je jedan brat popustio pod pritiskom. Kad je stavio bedž političke stranke, zatvorenici koji nisu bili Svedoci počeli su da ga udaraju, šutiraju i vređaju, nazivajući ga kukavicom. Njegova žena, koja je tada proučavala Bibliju, pitala ga je zašto nije ostao veran Bogu. On je kasnije napisao pismo sudijama u kom im je rekao da je pogrešio i da je još uvek Jehovin svedok. Pisao je čak i podružnici u Keniji da bi se izvinio za ono što je uradio. On sada ponovo verno služi Jehovi.

 PROPOVEDANJE NA SLOBODI

Oni koji su bili na slobodi nastavili su da propovedaju sa istim žarom, izveštavajući u proseku oko 20 sati službe mesečno. Alfred Semali, koji je bio na slobodi, kaže: „Premda me nijednom nisu zatvorili, u svakom trenutku sam bio spreman na to. Dvorana Kraljevstva je bila zatvorena, tako da smo se sastajali u malim grupama i nastavili s propovedanjem. Imao sam običaj da stavim nekoliko časopisa u veliki žuti koverat i odem u grad kao da tražim posao, a zatim sam tražio prilike da nekom ponudim časopise i razgovaram o Bibliji.

„Tokom 1986, zatvorena su mnoga naša braća i zainteresovane osobe, čak i oni koji su tek počeli da proučavaju Bibliju. Braća i novi su pokazali izuzetnu postojanost u veri. Za to vreme su Svedoci iz mnogih zemalja pisali predsedniku Ruande, protestujući zbog nepravednog postupanja prema Svedocima. U vestima na radiju rečeno je da on svakog dana dobija na stotine takvih pisama. To je urodilo plodom, budući da su naredne godine braća, sestre i oni koji su proučavali Bibliju oslobođeni predsedničkim ukazom. Bili smo presrećni zbog toga.“ Starešine su ubrzo organizovale krštenje u Kigaliju. Krstilo se 36 osoba, od kojih je 34 odmah počelo s pomoćnom pionirskom službom.

Godine 1986, u jeku progonstva, službu je izveštavalo u proseku 435 objavitelja, od čega je oko 140 bilo u zatvoru. Ti Svedoci su činili glavni oslonac Jehovine organizacije u Ruandi. Njihova vera je bila prokušana (Jak. 1:3, fusnota).

Nakon burnih 1980-ih godina, skupštine u Ruandi su konačno dočekale period relativnog  mira i napretka. Ali šta će doneti budućnost? Mnogi su prihvatali istinu. Da li će i njihova vera biti jaka, nalik na zdanja sagrađena od materijala otpornih na vatru? (1. Kor. 3:10-15). Da li će odoleti kušnjama koje su ležale pred njima? Vreme će pokazati.

RAT I POLITIČKI NEMIRI

Do 1990, u Ruandi je bilo skoro 1 000 aktivnih objavitelja. Međutim, u to vreme su počela previranja na političkoj sceni, a u oktobru su snage Ruandskog patriotskog fronta (RPF) prodrle iz susedne Ugande u severni deo Ruande.

Kada je invazija započela, Ferdinan Mugarura, odvažni brat koji je zbog svoje vere dva puta bio u zatvoru, živeo je u Ruhengeriju. On se priseća: „Mržnja i plemenska netrpeljivost su uzele maha. Pa ipak, Jehovini svedoci su ostali neutralni, ne mešajući se u politička trvenja i ne raspirujući etničku mržnju. Neki su zbog neutralnosti morali da napuste svoje domove ili su dobili otkaz.“

Jedna sestra, koja je udovica s troje dece i prosvetni radnik, odbila je da dâ prilog za vojsku. Direktor škole ju je prijavio vojnim vlastima, zbog čega je po drugi put uhapšena, budući da je već bila u zatvoru tokom 1980-ih. Dok je bila na odsluženju kazne, vojska sa severa je stigla i provalila u zatvor, pa su svi zatvorenici pobegli. Međutim, ona to nije učinila, već je ostala u svojoj ćeliji. Nakon što se vojska povukla, sestra je ponovo uhapšena i prebačena u centralni zatvor u Kigaliju. Tamo se molila Jehovi da joj pomogne da sazna datum održavanja Spomen-svečanosti, pošto nije želela da je propusti. Na njeno veliko iznenađenje, oslobođena  je istog dana kada se održavala Spomen-svečanost. Zbog svoje neutralnosti, izgubila je kuću i posao u školi, ali je zato postala revni pionir.

Nakon međunarodne intervencije, invazija iz Ugande je privremeno zaustavljena. Godine 1991, pojavili su se pokreti čiji je cilj bio da se u zemlji uspostavi višestranački sistem. Osnovano je nekoliko većih i dosta manjih stranaka, zbog čega je zavladala međuplemenska netrpeljivost. Neke stranke su imale umerene ciljeve, dok su druge bile militantne i ekstremističke. U Ruandi se na neutralan stav Jehovinih svedoka prvi put gledalo blagonaklono. Pošto nisu stali ni na čiju stranu u političkim i plemenskim trvenjima, vlada i većina ljudi više nisu smatrale Svedoke neprijateljima.

U septembru 1991, delegacija u kojoj su bila neka braća iz inostranstva i dva brata iz Ruande, Gaspar Ruakabubu i Tarsis Seminega, posetila je u Kigaliju uticajne ministre u vladi. Oni su razgovarali s novim ministrom pravde, koji ih je prijateljski saslušao. Braća su mu zahvalila za korake koje je već preduzeo u našu korist i zamolila ga da nastavi tako i pomogne nam da dobijemo potpunu versku slobodu.

U januaru 1992, pre nego što su Svedoci dobili zakonsko priznanje, održan je oblasni kongres u Kigaliju. Godfri i Dženi Bint se dobro sećaju toga: „U to vreme smo služili u Ugandi. Iznenadili smo se kada smo od podružnice u Keniji dobili pismo u kom smo zamoljeni da odemo u Ruandu na tri nedelje kako bismo pomogli oko pripreme kongresa i snimanja drame. Braća su bila izuzetno gostoljubiva i svaki dan nas je  druga porodica pozivala na ručak. Kad smo stigli, jedan privatni fudbalski stadion je već bio zakupljen, a priprema je bila uveliko u toku. Braća su već napravila plan snimanja drame i ono je teklo glatko, iako oprema nije bila kompletna. Premda mnoga braća sa severa nisu mogla dobiti dozvolu za putovanje, a granice sa Burundijem i Ugandom su bile zatvorene, na kongresu je u nedelju bilo 2 079 prisutnih i kršteno je 75 osoba.“

KONAČNO ZAKONSKI PRIZNATI!

Nekoliko meseci kasnije, 13. aprila 1992, Jehovini svedoci su konačno prvi put registrovani u Ruandi. Uprkos zabranama, napadima i hapšenjima, Svedoci su se borili da propovedaju dobru vest, i sada je ta borba bila završena. Braća su očekivala novo razdoblje napretka i rasta.

Vodeće telo je bez odlaganja poslalo misionare u Ruandu. Prvi misionari koji su dobili dozvolu za boravak bili su Henk van Busel, koji je ranije služio u Centralnoafričkoj Republici i Čadu, kao i Dženi i Godfri Bint, koji su ranije služili u Zairu (sada Demokratska Republika Kongo) i Ugandi. Da bi se nadgledalo delo propovedanja, osnovan je Odbor zemlje.

Brat Bint priča šta se dešavalo kada su on i njegova žena, zajedno sa Henkom van Buselom, stigli u  Ruandu: „Brzo smo našli kuću za misionarski dom, prilično blizu Dvorane Kraljevstva. Odmah smo se bacili na učenje jezika kinjaruanda. Kao i prvi specijalni pioniri, koji su došli 1970-ih, ustanovili smo da je prilično težak. U jednom udžbeniku je stajalo sledeće objašnjenje: ’Kada slova C i W stoje jedno pored drugog, čitaju se kao TCHKW [ča]!‘ Sestra koja nam je držala časove jezika rekla je: ’Samo ako se budete smešili moći ćete pravilno da izgovorite „ša“ u „isi nša“ [nova zemlja].‘“

Kasnije te godine, službu je izvestilo 1 665 objavitelja, što je bio najveći broj do tada, a u januaru 1993. održan je još jedan oblasni kongres u Kigaliju. Ovog puta je bilo 4 498 prisutnih, a krstile su se 182 osobe. Brat Kijala Muango je došao kao predstavnik podružnice iz Kenije. Tada niko nije ni sanjao da će na zemljištu preko puta stadiona na kom smo imali kongres, 2006. godine biti izgrađena podružnica.

Uprkos još jednom vojnom napadu sa severa, braća nisu usporila s propovedanjem. Do 1993, snage Ruandskog patriotskog fronta nalazile su se nekoliko kilometara od Kigalija. Granica sa Ugandom je bila zatvorena, a u Kigaliju se mogla čuti paljba teške artiljerije, koja se nalazila iza okolnih brda. Oko milion ljudi je pobeglo sa severa zemlje. Među njima je bio 381 Svedok. Tu braću i sestre su primili objavitelji iz Kigalija i okoline. U međuvremenu se u Aruši, u Tanzaniji, pregovaralo o prekidu vatre, uspostavljena je tampon-zona i vlada je pristala da Ruandski patriotski front i izvestan broj većih i manjih političkih stranaka dobije udeo u vlasti.

 NEZABORAVAN JEDNODNEVNI POKRAJINSKI SASTANAK

Bilo je planirano da te godine jednodnevni pokrajinski sastanak bude održan na gradskom stadionu u Kigaliju. Međutim, uprava stadiona je napravila duplu rezervaciju — istog dana u tri sata po podne zakazana je fudbalska utakmica. Braća su prisustvovala prepodnevnom delu programa, a onda su u toku pauze počeli da pristižu navijači. Policija nije mogla da ih spreči da uđu na stadion. Direktor stadiona je rekao da se utakmica neće završiti pre šest sati po podne. Braća su napustila stadion, i vratila se u šest sati kako bi odslušala program do kraja.

Neki su bili zabrinuti, jer je na snazi bio policijski čas. Bilo je zabranjeno kretanje vozila posle šest časova po podne, a ljudi nisu smeli da budu na ulicama posle devet uveče. Međutim,  oko sedam časova, na radiju je javljeno da se početak policijskog časa odlaže do jedanaest uveče. Drugi problem s kojim su se braća suočila bila je rasveta, jer je snabdevanje strujom bilo nepouzdano. Pošto nije bio ispoštovan termin zakupa, gradonačelnik Kigalija je organizovao da braća dobiju rasvetu na stadionu. Čak im je obezbedio besplatan prevoz posle pokrajinskog sastanka. Tako su braća mogla da održe celokupan program. Zamisli njihovo iznenađenje kada su izašli sa stadiona i videli veliki broj autobusa koji ih je čekao!

Ginter Reške se seća kako je bilo kada je došao u Ruandu krajem septembra 1993. On kaže: „Kenijska podružnica me je poslala u Kigali kako bih s bratom Ruakabubuom vodio Seminar za naimenovanu braću. U to vreme je u Ruandi bilo samo 63 starešine, iako je broj objavitelja porastao na 1 881. U zemlji je već vladala velika napetost, a čuli smo i priče o borbama na severu. Naravno, tada niko nije mogao ni pretpostaviti kakva su užasna vremena predstojala. Nema sumnje da je ovaj seminar obezbedio duhovnu hranu u pravo vreme. On je starešinama osnažio veru i obučio ih za pastirsku službu, što im je bilo preko potrebno dok su se nad Ruandom nadvijali tamni oblaci rata.“

PLANOVI ZA BUDUĆI BETEL

Krajem marta 1994, iz Najrobija su došli Leonard i Nensi Elis da bi prisustvovali jednodnevnim pokrajinskim sastancima i pomogli prevodilačkom timu. Podružnica u Najrobiju je predložila da misionarski dom i prevodilačke kancelarije budu u istoj zgradi. U ponedeljak, 4. aprila, Razmatranju Stražarske kule  prisustvovao je prošireni prevodilački tim, Odbor zemlje, misionari i bračni par Elis. Bilo je to lepo vreme, jer se nazirao početak još većeg rasta.

Pošto su završili svoj deo posla, brat i sestra Elis su avionom otišli iz Kigalija. Ispostavilo se da je to bio poslednji putnički let, nakon kog je usledio višemesečni prekid vazdušnog saobraćaja. Sutradan posle podne, brat Ruakabubu je pozvao telefonom misionarski dom i javio da ruska ambasada više nije zainteresovana za zemljište na kom su braća želela da sagrade Betel. Sada su Jehovini svedoci mogli da dobiju tu parcelu. Povodom toga, trebalo je da se sledećeg jutra, u četvrtak 7. aprila, održi sastanak s predstavnicima nadležnog ministarstva. Međutim, to se nije desilo.

 POČINJE GENOCID!

U sredu uveče, 6. aprila, nedaleko od Kigalija je oboren avion u kom su se nalazili predsednici Ruande i Burundija. Nije bilo preživelih. Vrlo malo ljudi je znalo za to, a državni radio nije ništa javio.

Troje misionara, bračni par Bint i brat Henk van Busel, nikada neće zaboraviti dane koji su usledili. Brat Bint kaže: „Rano ujutro, 7. aprila, probudile su nas eksplozije ručnih bombi i pucnjava. To nije bilo ništa neobično, budući da je u proteklih nekoliko meseci politička situacija u zemlji bila izuzetno nestabilna. Ali dok smo spremali doručak, zazvonio je telefon. Emanuel Ngirente, član prevodilačkog tima, javio nam je da je u vestima na radiju rečeno da su dvojica predsednika poginula u avionskoj nesreći. Ministar odbrane je izdao upozorenje da svi u Kigaliju ostanu u svojim kućama.

 „Oko devet sati ujutro, čuli smo pljačkaše koji su provalili kod komšije. Ukrali su mu kola i ubili suprugu.

„Ubrzo su vojnici i pljačkaši došli do naše kuće. Počeli su da zvone i lupaju na metalnu kapiju. Mi smo se primirili i nismo izlazili. Iz nekog razloga nisu pokušali da provale, već su otišli do sledeće kuće. I dalje su se sa svih strana čuli rafali iz automatskog oružja i eksplozije. Nismo mogli nikuda otići. Pucnjava je postajala sve jača i bliža, pa smo se sklonili u hodnik između soba, jer je on bio u sredini kuće i tu smo bili zaštićeni od zalutalih metaka. Bilo nam je jasno da se ovo neće tako brzo završiti, pa smo odlučili da štedimo hranu tako što bismo spremali samo jedan obrok dnevno. Sledećeg dana smo nakon ručka na jednoj stranoj radio-stanici slušali vesti iz sveta, a onda je Henk povikao: ’Preskaču našu ogradu!‘

„Nije bilo vremena za razmišljanje. Pobegli smo u kupatilo i zaključali vrata. Tamo smo se zajedno molili, preklinjući Jehovu da nam pomogne da istrajemo, šta god da se desi. Nismo ni završili molitvu kad smo čuli kako Hutu milicija i pljačkaši razbijaju vrata i prozore. Posle nekoliko minuta se čulo kako viču i prevrću nameštaj. Bilo je oko 40 pljačkaša — muškaraca, žena, dece i pripadnika Hutu milicije. Čuli smo pucnjavu i svađu dok su se otimali oko stvari koje su našli.

„Posle četrdesetak minuta — koji su nama izgledali dugi kao večnost — pokušali su da otvore vrata kupatila. Pošto su bila zaključana, počeli su da ih razvaljuju. Shvatili smo  da moramo da izađemo. Ti ljudi su bili pomahnitali i drogirani. Pretili su nam mačetama i noževima. Dženi je naglas molila Jehovu da nam pomogne. Jedan čovek je krenuo ka Henku, zamahnuo mačetom i udario ga tupom stranom u vrat. Henk je pao u kadu. Nekako sam pronašao novac i dao ga napadačima, a oni su se potukli oko njega.

„Iznenada smo primetili jednog mladića koji nas je netremice gledao. Iako ga nismo poznavali, mi smo njemu bili poznati, možda iz službe propovedanja. Zgrabio nas je, ugurao nazad u kupatilo i rekao nam da zatvorimo vrata. Želeo je da nas spase.

„Pljačkanje i lomljava su se nastavili još oko pola sata, a onda je konačno sve utihnulo. Na kraju se onaj mladić vratio i rekao nam da možemo izaći. Insistirao je da odmah napustimo kuću i pođemo s njim. Nismo se zadržavali da išta uzmemo. Bili smo užasnuti kad smo napolju ugledali leševe nekih komšija. Dva člana Predsedničke garde otpratila su nas do obližnje kuće jednog oficira. On nas je zatim odveo u hotel ’Mil Kolin‘, u kom je veliki broj ljudi potražio utočište. Nakon mnogo stresnih sati i rizične vojne operacije, prilikom koje smo zaobilaznim putem prebačeni iz grada do zadnjeg prilaza aerodromu, konačno smo 11. aprila evakuisani iz Ruande i poslati u Keniju. Stigli smo na recepciju Betela u Najrobiju, neočešljani i prljavi. Henk je tokom evakuacije bio u drugoj grupi i stigao je nekoliko sati kasnije. Nikada nećemo zaboraviti ljubav i podršku koju su nam pružili članovi betelske porodice.“

 DEVOJČICINA MOLITVA SPASLA IM JE ŽIVOT

Dan posle avionske nesreće u kojoj su poginuli predsednici Ruande i Burundija, šestorica vladinih vojnika došli su u kuću brata Ruakabubua. Oči su im bile zakrvavljene, smrdeli su na alkohol, a po ponašanju se videlo da su drogirani. Tražili su oružje. Brat Ruakabubu im je rekao da su on i njegovi ukućani Jehovini svedoci i da nemaju oružje.

Vojnici su znali da Jehovini svedoci zbog neutralnosti ne pružaju podršku vladi i ne daju priloge za vojsku. To ih je razbesnelo. Premda Gaspar i Melani Ruakabubu nisu Tutsiji, milicija Interahamve ubijala je i umerene Hutue, naročito ako se sumnjalo da pomažu Tutsijima ili pobunjeničkim snagama.

Vojnici su udarali Gaspara i Melani motkama, a zatim su ih, zajedno s njihovo petoro dece, odveli u spavaću sobu. Sa kreveta su uzeli čaršave u koje su nameravali da ih umotaju. Pošto su neki u rukama držali bombe, bilo je jasno šta smeraju. Gaspar ih je upitao: „Molim vas, možemo li da se pomolimo?“

Jedan vojnik je to prezrivo odbio. Međutim, nakon kratke rasprave, preko volje su pristali na to. „U redu“, rekli su im, „imate dva minuta da se pomolite.“

Svi su se molili u sebi, osim šestogodišnje Debore. Glasno je govorila: „Jehova, oni hoće da nas ubiju. Ali kako ćemo onda posetiti ljude kojima smo tata i ja propovedali i ostavili pet časopisa? Oni čekaju da ponovo dođemo i treba da saznaju istinu. Ako nas spaseš, obećavam da ću postati objavitelj, da ću se krstiti i biti pionir. Jehova, spasi nas!“

 Kad su čuli njenu molitvu, vojnici su bili zapanjeni. Na kraju je jedan od njih rekao: „Nećemo vas ubiti zbog ove devojčice i njene molitve. Ako dođu još neki vojnici, recite im da smo mi već bili ovde.“ b

SITUACIJA SE POGORŠAVA

Kako je Ruandski patriotski front sve više napredovao prema glavnom gradu, Kigaliju, vodile su se sve žešće borbe. Očajni zbog toga, pripadnici Interahamvea krenuli su u još veći pokolj.

Svuda po gradu, kao i na svim raskrsnicama, nalazile su se barikade na kojima su bili  vojnici, naoružani pripadnici Interahamvea i neki civili. Svi radno sposobni muškarci bili su prisiljeni da danonoćno dežuraju na barikadama zajedno s milicijom Interahamve. Svrha tih barikada bila je da se otkriju i ubiju Tutsiji.

Pošto se pokolj nastavio, na stotine hiljada ljudi je napustilo svoje domove u Ruandi. Mnogi od njih, uključujući i Jehovine svedoke, potražili su utočište u susednom Kongu i Tanzaniji.

 SUOČAVANJE S RATNIM STRAHOTAMA I SMRĆU

Na narednim stranama čitaćeš šta su naša braća i sestre doživljavali u strahovitom vrtlogu rata. Jehovini svedoci su tokom 1980-ih već prošli kroz žestoke kušnje, što im je ojačalo veru, ohrabrilo ih i učvrstilo u istini. Vera im je pomogla da ’ne budu deo sveta‘ u tom smislu što nisu učestvovali u izborima, teritorijalnoj odbrani niti u političkim pitanjima (Jov. 15:19). Hrabrost im je pomogla da se suoče s posledicama odbijanja svega toga — s ruganjem, zatvaranjem, progonstvom i smrću. Zbog svoje vere i hrabrosti, kao i ljubavi prema Bogu i bližnjem, Jehovini svedoci nisu učestvovali u genocidu. Štaviše, bili su spremni da rizikuju život da bi zaštitili jedni druge.

Mnogo toga što su naša braća doživela nije uvršteno u ovaj izveštaj. Oni ne traže osvetu i zato većina želi da zaboravi užasne trenutke koje su preživeli. Nadamo se da će nas ono što su naša verna braća doživela podstaći da još više pokazujemo ljubav po kojoj se prepoznaju pravi učenici Isusa Hrista (Jov. 13:34, 35).

PRIČA O ŽANU I ŠANTAL

Žan de Dje Mugabo, vedar i brižan brat, počeo je da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima 1982. godine. Još pre svog krštenja 1984, tri puta je bio u zatvoru jer je prihvatio neutralan stav Svedoka. Njegova supruga, Šantal, takođe se krstila 1984, a venčali su se 1987. U vreme kad je počeo genocid, imali su tri ćerke. Sa Žanom i Šantal je tada bila samo šestomesečna beba, dok su dve starije devojčice bile kod Šantalinih roditelja u drugom gradu.

Prvog dana genocida, 7. aprila 1994, vojnici i pripadnici milicije Interahamve počeli su s napadima na kuće svih Tutsija. Žana su uhapsili i tukli palicama, ali je on nekako uspeo da pobegne. S još jednim bratom utrčao je u obližnju Dvoranu Kraljevstva. Šantal nije znala šta se dogodilo sa Žanom i očajnički je pokušavala da s bebom ode iz grada i dođe do njihove dve starije devojčice.

Žan priča šta mu se dešavalo: „Ta Dvorana Kraljevstva je nekada bila pekara i još uvek je imala veliki dimnjak. Nedelju dana smo se krili u samoj dvorani, a jedna Hutu sestra nam je donosila hranu kad je to bilo bezbedno. Kasnije smo morali da se krijemo na tavanu, između metalnih krovnih ploča i tavanice, gde je tokom  dana bilo vruće kao u rerni. Bilo je neizdrživo, pa smo pokušali da nađemo bolje mesto za skrivanje. Uspeli smo da izvadimo neke cigle iz dimnjaka i uđemo unutra. Tu smo proveli više od mesec dana u čučećem položaju.

„Nedaleko od Dvorane Kraljevstva nalazila se barikada i pripadnici Interahamvea često su ulazili unutra da razgovaraju ili da se sklone od kiše. Mogli smo da ih čujemo dok su pričali. Sestra nam je donosila hranu kad god je to bilo moguće. Ponekad mi se činilo da više ne mogu da izdržim, ali nastavili smo da se molimo za  istrajnost. Konačno je 16. maja sestra došla i javila nam da je Ruandski patriotski front zauzeo deo grada u kom smo bili i da možemo izaći iz skrovišta.“

Šta se u međuvremenu dešavalo sa Žanovom suprugom Šantal? Poslušajmo njenu priču: „Uspela sam da 8. aprila pobegnem s bebom iz kuće. Pronašla sam dve sestre — Imakule, u čijoj je ličnoj karti pisalo da je Hutu, i Suzan, koja je Tutsi. Htele smo da odemo u Bugeseru, koja je udaljena oko 50 kilometara. Tu su naše dve ćerkice bile kod mojih roditelja. Međutim, čule smo da su na svim izlazima iz grada postavljene barikade, pa smo odlučile da odemo u jedno selo na rubu Kigalija, gde je živeo Imakulein rođak Gahizi, koji je bio Jehovin svedok. Srdačno nas je dočekao i uprkos pretnjama komšija, učinio je sve što je mogao da bi nam pomogao. Kada su vojnici i pripadnici Interahamvea saznali da Gahizi, koji je bio Hutu, skriva Tutsije, pucali su u njega i ubili ga.

„Nakon toga su nas vojnici poveli do reke s namerom da ubiju i nas. Prestrašene, mislile smo da je to kraj. Iznenada je među vojnicima izbila žestoka svađa. Jedan od njih je rekao: ’Nemojte da ubijate žene. To će nam doneti nesreću. Sada treba da ubijamo samo muškarce.‘ Sve je to video Andre Tuahirua, brat koji nas je krišom pratio. Bio je kršten tek nedelju dana. Odveo nas je svojoj kući, iako su se njegove komšije bunile. Sutradan je pošao s nama nazad u Kigali, gde je hteo da nam nađe bezbedno skrovište. Pomogao nam je da prođemo nekoliko izuzetno opasnih barikada na putu. Imakule je nosila moju bebu kako bi mogla da je spase ako nas zaustave. Suzan i ja  smo pocepale lične karte kako bismo prikrile svoje poreklo.

„Na jednoj barikadi, Interahamve vojnik je udario Imakule i rekao: ’Zašto putuješ s Tutsijima?‘ Nisu pustili Suzan i mene da prođemo. Imakule i Andre su nastavili dalje i otišli kod brata Ruakabubua. Iako je to bilo veoma rizično, Andre se vratio s dvojicom braće, Simonom i Matijasom, da bi nam pomogao da prođemo tu poslednju barikadu. Odveli su me u kuću porodice Ruakabubu, a Suzan je otišla kod rođaka.

„Međutim, bilo je i suviše opasno da ostanem kod porodice Ruakabubu, pa su braća uz dosta poteškoća uspela da me odvedu u Dvoranu Kraljevstva, gde su bili skriveni još neki Svedoci. Tu je već bilo desetoro Tutsi braće i sestara, kao i drugih koji su pobegli da bi spasli život. Imakule je bila toliko odana da nije htela da me  ostavi. Rekla mi je: ’Ako tebe ubiju, a mene poštede, spasiću tvoju bebu.‘“ c

U blizini je stanovao brat Vedast Bimenjimana, čija je supruga Tutsi. On je odveo svoju porodicu na bezbedno mesto, a zatim se vratio da bi ostalima koji su bili u Dvorani Kraljevstva pomogao da se negde sklone. Na sreću, svi su preživeli.

Posle genocida, Žan i Šantal su saznali da su im oboma poginuli roditelji. Njihove dve ćerkice, uzrasta dve i pet godina, koje su bile kod Šantalinih roditelja, takođe su ubijene. U genocidu im je stradalo oko 100 rođaka. Kako su podneli taj strahovit udarac? „U početku je bilo neizdrživo“, kaže Šantal. „Bili smo kao obamrli. Tako veliki gubitak je prosto nezamisliv. Jedino što smo mogli je da sve prepustimo Jehovi, s nadom da ćemo ponovo videti našu decu kada uskrsnu.“

DVA I PO MESECA U SKROVIŠTIMA!

Tarsis Seminega se krstio 1983. u Kongu. U vreme genocida, živeo je u Butareu, u Ruandi, oko 120 kilometara od Kigalija. „Nakon pada predsedničkog aviona kod Kigalija, čuli smo da je izdato naređenje da se pobiju svi  Tutsiji“, ispričao je on. „Dvojica braće su pokušala da nas nekako prebace u Burundi, ali sve puteve i staze čuvala je milicija Interahamve.

„Bili smo zatvorenici u vlastitom domu i nismo znali gde da idemo. Četvorica vojnika su motrila na našu kuću, a jedan od njih je postavio mitraljez na nekih 200 metara od nje. U usrdnoj molitvi Jehovi, zavapio sam: ’Jehova, mi ne možemo da učinimo ništa da bismo se spasli. Samo ti to možeš!‘ Predveče je do naše kuće dotrčao jedan brat, u strahu da smo već mrtvi. Vojnici su mu dozvolili  da uđe na nekoliko minuta. Laknulo mu je kad je video da smo živi i nekako je uspeo da odvede naše dvoje dece kod sebe. Zatim je javio Žistinu Ruagatoreu i Žozefu Nduajezuu da ne možemo da izađemo iz kuće i da nam je potrebna njihova pomoć. Došli su iste noći i uprkos teškoćama i opasnosti odveli nas kod Žistina.

„Kratko smo ostali kod njega jer su već sutradan komšije znale da smo tu. Istog dana je došao Vensan, koji je ranije proučavao Bibliju sa Žistinom, ali nije postao Svedok. Hteo je da nas upozori da se Interahamve sprema da nas napadne i ubije. Predložio je da se najpre sakrijemo u žbunju blizu Žistinove kuće. Kad je pao mrak, odveo nas je kod sebe. Sakrio nas je u okruglu kolibicu od blata u kojoj je držao koze. Bila je pokrivena slamom i nije imala prozore.

„Proveli smo duge dane i noći u toj kolibici, koja se nalazila nekoliko metara od raskrsnice i najveće pijace u kraju. Čuli smo prolaznike koji su pričali o tome šta su radili tog dana, njihove jezive priče o ubijanju i onome što planiraju dalje. Zbog toga smo bili u još većem strahu i molili smo se da preživimo.

„Vensan se potrudio da imamo sve što nam je potrebno. Ostali smo u kolibici mesec dana. Pred kraj maja, više nije bilo bezbedno da budemo tu zbog pripadnika Interahamvea, koji su bežali iz Kigalija. Braća su zaključila da je bolje da pređemo kod brata koji je ispod svoje kuće imao neku vrstu podruma. U njemu je već skrivao troje Svedoka. Da bismo došli do njegove kuće, jedne noći smo krenuli peške na rizično putovanje koje je trajalo četiri i po sata. Pešačili smo po kiši koja je lila kao iz kabla,  što nam je išlo u prilog jer nas je štitila od ubica.

„Naše novo skrovište nalazilo se metar i po pod zemljom, s drvenom daskom umesto vrata. Da bismo ušli unutra, morali smo da siđemo niz merdevine i zatim puzimo kroz tunel na čijem je kraju bio prostor veličine dva kvadratna metra. Unutra se osećalo na buđ, a kroz pukotinu na zidu dopirao je tek zračak svetlosti. Moja supruga, naše petoro dece i ja delili smo taj prostor s još tri osobe. Nas desetoro je ostalo mesec i po dana u toj klaustrofobičnoj rupi. Nismo se usuđivali da noću upalimo sveću plašeći se da će nas neko otkriti. Međutim, tokom svih tih teškoća i muka, Jehova nam je davao snagu. Braća su rizikovala život da bi nam donela hranu i lekove i ojačala nas lepim rečima. Ponekad bismo tokom dana upalili sveću i čitali Bibliju, Stražarsku kulu ili dnevni citat.

„Svaka priča ima kraj“, kaže Tarsis. „Naša priča se završila 5. jula 1994. Tog dana nam je Vensan javio da je Butare zauzela pobunjenička vojska. Kad smo izašli iz podruma, neki ljudi su pomislili da nismo Ruanđani, jer smo bili bledi zbog nedostatka sunčeve svetlosti. Pored toga, neko vreme nismo mogli normalno da govorimo, već samo da šapućemo. Prošlo je nekoliko sedmica dok se nismo oporavili.

„Svi ti događaji ostavili su dubok utisak na moju suprugu, Šantal, koja prethodnih deset godina nije želela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima. Nakon toga je počela da proučava. Kad bi je ljudi pitali za razlog, ona bi odgovarala: ’Dirnula me je ljubav koju su pokazali prema nama i žrtve koje su podneli da bi  nas zaštitili. Takođe sam osetila moćnu Božju ruku, jer nas je on spasao od ubica s mačetama.‘ Predala je svoj život Jehovi i krstila se na prvom posleratnom pokrajinskom sastanku.

„Neizmerno smo zahvalni svoj braći i sestrama koji su nam pomagali i molili se da preživimo. Osetili smo njihovu duboku, iskrenu ljubav, koja ruši sve etničke barijere.“

POMOĆ ČOVEKU KOJI JE POMAGAO

Među braćom koja su pomagala porodici Seminega bio je i Žistin Ruagatore. Međutim, kasnije je njemu bila potrebna pomoć. On je još 1986. bio u zatvoru jer nije hteo da se politički angažuje. Nekoliko godina nakon što je u genocidu štitio porodicu Seminega, Žistin i još neka braća su zbog svog neutralnog stava ponovo uhapšeni. Brat Seminega je bio u delegaciji koja se obratila lokalnim vlastima s ciljem da se pojasni stav Jehovinih svedoka u pogledu učešća u političkim aktivnostima. Ispričao je nadležnima kako je Žistin spasao njegovu porodicu. Zahvaljujući tome, sva braća su puštena iz zatvora.

Ponašanje naše braće tokom genocida podstaklo je druge da prihvate istinu. Primera radi, Suzan Lizinde, 65-godišnja katolikinja videla je da crkva podržava genocid. Ponašanje Jehovinih svedoka u njenom kraju i ljubav koja je vladala među njima pokrenuli su je da počne da proučava Bibliju. Brzo je napredovala i krstila se u januaru 1998. Suzan nikad nije propustila skupštinski sastanak, iako je do dvorane morala da pešači pet kilometara po brdovitom terenu. Takođe je pomogla članovima porodice  da upoznaju istinu. Jedan od njenih sinova je starešina, a jedan unuk sluga pomoćnik.

STOTINE HILJADA IZBEGLICA

Henk van Busel je 1992. godine poslat u Ruandu kao misionar. Nakon što je u aprilu 1994. evakuisan u Keniju, u više navrata je putovao u Gomu, u istočnom Kongu, da učestvuje u organizovanju humanitarne pomoći izbeglicama iz Ruande. Da bi Svedoci koji su iz Ruande prelazili u Kongo mogli da ih prepoznaju, braća iz Konga su šetala pored graničnih prelaza s biblijskom literaturom u rukama i pevala ili zviždala teokratske pesme.

Vladala je opšta panika. Dok su besnele borbe između vladinih snaga i Ruandskog patriotskog fronta, stotine hiljada ljudi su pobegle u Kongo i Tanzaniju. Zborno mesto za braću koja su pobegla u Gomu bila je tamošnja Dvorana Kraljevstva. Kasnije je izvan grada osnovan izbeglički logor u koji je moglo da se smesti više od 2 000 ljudi — isključivo Jehovinih svedoka, njihove dece i zainteresovanih osoba. Braća su napravila slične logore i u drugim delovima istočnog Konga.

Ljudi koji su bežali iz Ruande bili su uglavnom Hutui koji su se plašili odmazde. Za razliku od njih, među braćom koja su bežala bilo je i Hutua i Tutsija. Pošto je još uvek trajalo ubijanje Tutsija, bilo je veoma opasno prevoditi ih preko granice u Gomu. Jedno vreme je cena za izlazak Tutsija iz zemlje bila 70 evra po osobi.

Nakon što su stigla u Kongo, braća su želela da ostanu zajedno. Hteli su da budu podalje od milicije Interahamve, koja je bila aktivna  u logorima koje su osnovale Ujedinjene nacije. Osim toga, među izbeglicama koje nisu bile Svedoci većina je bila naklonjena dotadašnjoj vladi. Oni i pripadnici Interahamvea nisu voleli Svedoke jer im se nisu pridružili. Braća su želela da budu odvojena od drugih izbeglica kako bi mogla da zaštite Tutsi suvernike.

Pošto su braća iz Ruande ostavila sve što su imala, bila im je potrebna pomoć. Jehovini svedoci iz Belgije, Kenije, Konga, Francuske i Švajcarske poslali su novac, lekove, hranu, odeću, kao i lekare i drugo medicinsko osoblje. U jednoj od prvih pošiljki, francuska podružnica je poslala mnogo malih šatora. Kasnije je belgijska podružnica poslala velike šatore u koje su mogle da se smeste cele porodice. Braća su dobila i poljske krevete i krevete na naduvavanje. Kenijska podružnica je poslala preko dve tone odeće i više od 2 000 ćebadi.

EPIDEMIJA KOLERE

Posle bekstva iz Ruande, više od 1 000 Svedoka i zainteresovanih osoba došlo je u Gomu i bilo smešteno u Dvorani Kraljevstva i oko nje. Nažalost, zbog velikog broja izbeglica, u Gomi je izbila epidemija kolere. Podružnica iz Konga je brzo poslala lekove kako bi se suzbila epidemija, a brat Van Busel je sa 60 kutija lekova avionom doputovao iz Najrobija. Dvorana Kraljevstva je privremeno služila kao bolnica i braća su se potrudila da obolele smeste u karantin. Loak Domalen i još jedan brat, obojica lekari, kao i Emabl Habimana, medicinski tehničar iz Ruande, nisu se štedeli pomažući braći. Od velike pomoći je bio i brat Amel iz Francuske, kao i mnoga druga braća i sestre  s medicinskim iskustvom, koji su kao volonteri došli da brinu o obolelima.

Iako je uložen veliki trud da se zaraza suzbije, obolelo je više od 150 braće i sestara, a oko 40 je umrlo pre nego što se ovoj smrtonosnoj bolesti stalo na put. Kasnije je iznajmljen veliki plac za izbeglički logor u kom će biti smešteni Jehovini svedoci. Tu su postavljene stotine malih šatora, a veliki šator poslat iz Kenije služio je kao bolnica. Američki zdravstveni radnici koji su posetili ovaj logor bili su prijatno iznenađeni njegovom čistoćom i urednošću.

Početkom avgusta 1994, Odbor za humanitarnu pomoć u Gomi brinuo je o 2 274 Svedoka, njihove dece i zainteresovanih osoba. Mnogo braće je bilo i u mestima Bukavu i Uvira, u istočnom Kongu, kao i u Burundiju. Još 230 bilo je u jednom izbegličkom logoru u Tanzaniji.

Kad su braća iz prevodilačke kancelarije u Kigaliju morala da pobegnu u Gomu, iznajmila su kuću kako bi nastavila s prevođenjem. Mogli su da rade jer su tokom rata uspeli da spasu jedan kompjuter i generator, koje su preneli iz Kigalija u Gomu.

U Gomi praktično nisu postojale telefonske i poštanske usluge. Međutim, uz pomoć Svedoka koji su radili na aerodromu, braća su slala preveden materijal i drugu poštu sedmičnim letom od Gome do Najrobija. Braća iz podružnice u Keniji su na isti način slala poštu u Gomu.

Uprkos teškim okolnostima, Emanuel Ngirente i još dva prevodioca nastavili su s radom najbolje što su mogli. Zbog ratnog stanja  nisu uspeli da prevedu neke članke iz Stražarske kule, ali su ti članci kasnije prevedeni i izdati u posebnim brošurama koje su braća proučavala na Skupštinskom razmatranju knjige.

ŽIVOT U IZBEGLIČKIM LOGORIMA

Među izbeglicama iz Kigalija bila je i Fransin, koja je pobegla u Gomu nakon što joj je ubijen muž, Anani. Odatle je premeštena u jedan od izbegličkih logora koje su osnovali Jehovini svedoci. Ona priča kako je izgledao život u logoru: „Za svaki dan je bilo određeno koja će braća i sestre spremati obroke. Doručak je bio jednostavan — obično smo spremali kačamak ili kašu od prosa. Kuvali smo i ručak. Nakon što bismo završili sve poslove, išli smo u službu propovedanja. Svedočili smo uglavnom rođacima koji nisu Svedoci, bilo da su živeli u našem ili nekom drugom logoru. Međutim, posle nekog vremena, pripadnici Interahamvea, koji su bili u drugim logorima, razbesneli su se što su Jehovini svedoci u zasebnim logorima, odvojeni od ostalih izbeglica. Situacija je počela da se zaoštrava.“

U novembru 1994. bilo je očigledno da je bezbedno da se braća vrate u Ruandu. U stvari, to je bilo i preporučljivo s obzirom na nedovoljnu bezbednost u drugim logorima. Ali povratak nije bio tako jednostavan. Milicija Interahamve je nameravala da se pregrupiše i napadne Ruandu, pa su svakoga ko je odlazio iz Konga smatrali dezerterom.

Braća su obavestila ruandsku vladu da Jehovini svedoci, koji su bili neutralni tokom rata  i nisu učestvovali u genocidu nad Tutsijima, žele da se vrate u zemlju. Vlada im je preporučila da se obrate Visokom komesarijatu UN za izbeglice (UNHCR), pošto je ta organizacija imala vozila potrebna za povratak izbeglica u zemlju. Međutim, pošto bi ih Interahamve sprečila da se vrate u Ruandu, braća su morala da budu domišljata.

Najpre su najavili da će se u Gomi održati jednodnevni pokrajinski sastanak i pripremljeni su transparenti za taj skup. Zatim su tajno obavestili braću o povratku u Ruandu. Da ne bi izazvala sumnju, braća su dobila savet da svoje stvari ostave u logoru i da ponesu samo Biblije i pesmarice, kao da idu na sastanak.

Fransin se seća da su pešačili nekoliko sati dok nisu došli do kamiona koji su čekali da ih prebace do granice s Ruandom. Na drugoj strani granice, UNHCR im je organizovao prevoz do Kigalija, i potom do drugih gradova. Tako se većina braće i zainteresovanih osoba u decembru 1994. vratila u Ruandu. U belgijskim novinama Le Soir od 3. decembra 1994, pisalo je: „Hiljadu petsto ruandskih izbeglica odlučilo je da napusti Zair [Kongo] zato što se tamo nisu osećali dovoljno bezbedno. Radi se o Jehovinim svedocima, koji su imali zaseban logor, nedaleko od logora Katale. Prethodna vlada se protivila Jehovinim svedocima zbog toga što su odbijali da služe vojsku i učestvuju u političkim aktivnostima.“

Nakon što se vratila u Ruandu, Fransin je putovala na oblasni kongres u Najrobiju. Podrška suvernika dala joj je snagu i pomogla da se izbori s bolom zbog muževljeve smrti. Ponovo je  počela da radi u prevodilačkoj kancelariji u Kigaliju. Kasnije se udala za Emanuela Ngirentea i sada zajedno služe u podružnici.

Kako je Fransin uspela da savlada teskobna osećanja tokom rata? Ona kaže: „U to vreme smo u mislima imali samo jedno — moramo istrajati do kraja. Odlučili smo da se ne zadržavamo na užasnim trenucima koje smo preživeli. Meni su utehu pružale reči iz Avakuma 3:17-19, gde se govori o radosti uprkos teškim okolnostima. Braća i sestre su me mnogo hrabrili. Neki su mi pisali. To mi je pomoglo da ostanem pozitivna i duhovno jaka. Podsećala sam sebe na to da Satana koristi mnoge smicalice. Ukoliko bismo bili previše okupirani jednim problemom, moglo bi se desiti da nas neki drugi zatekne nespremne. Ukoliko nismo pažljivi, mogli bismo oslabiti na jedan ili drugi način.“

POVRATAK U RUANDU

Brat Van Busel je mnogo pomogao braći koja su se vratila u Ruandu. On kaže: „Bio je pripremljen program ’obnove‘ s ciljem da se braći pomogne da ponovo stanu na noge. Uključivao je i one koji su tokom rata ostali u Ruandi ali su izgubili skoro sve što su imali. Naimenovana braća su posetila svaku skupštinu da bi procenila potrebe. Porodice i pojedinci su dobili paket s namirnicama u skladu s njihovim okolnostima. Objasnili smo braći da bi nakon tri meseca trebalo da se sami brinu za svoje potrebe.“

Naravno, bila je poklonjena pažnja i duhovnim potrebama braće. Prevodilački tim se vratio u svoju nekadašnju kancelariju u Kigaliju.  Brat Van Busel se seća da je ta kuća bila izrešetana mecima, ali da je većina knjiga ostala u skladištu. Mesecima su nalazili metke u kutijama s literaturom. Jedan od prevodilaca je u dvorištu čak našao ručnu bombu! Sledeće godine, otprilike u oktobru 1995, prevodilački tim se preselio u mnogo veću i pogodniju zgradu u drugom delu grada. U toj iznajmljenoj zgradi su se nalazile kancelarije i sobe betelskih radnika, sve dok 2006. godine nije izgrađena podružnica.

„BILO JE TO POPUT USKRSENJA!“

Do decembra 1994, većina braće se vratila iz Konga, baš na vreme za oblasni kongres, koji je imao odgovarajuću temu „Božanski strah“. Bilo je planirano da se održi u dvorištu jedne Dvorane Kraljevstva u Kigaliju. Došli su Svedoci iz Francuske, Kenije i Ugande. U petak ujutro, dvorište dvorane je bilo puno. Jedna sestra priča: „Bilo je dirljivo videti braću i sestre kako se grle sa suzama u očima. Ovo je bio njihov prvi susret otkako je rat počeo. Videli su prijatelje za koje su mislili da su poginuli!“ Druga sestra je rekla: „Bilo je to poput uskrsenja!“

Ginter Reške je došao s braćom iz Kenije. On je ispričao: „Bilo je lepo sresti se ponovo nakon svih nedaća i videti braću koja su preživela! Međutim, pojavio se problem. Vlasti su smatrale da bi održavanje tako velikog skupa moglo biti opasno. Početkom popodneva, došli su naoružani vojnici i rekli da se skup otkazuje iz bezbednosnih razloga. Morali smo odmah da se raziđemo. Iskoristili smo vreme dok smo bili tu da ohrabrimo neke prijatelje, ali smo na kraju morali da se vratimo u Najrobi, razočarani  što braća nisu mogla da čuju kongresni program. Premda nam je bilo žao zbog toga, smatrali smo da smo učinili sve što smo mogli da ih ohrabrimo da ostanu čvrsti u veri. Otišli smo s uverenjem da će tako i biti.“

Kad je u zemlji donekle uspostavljen mir, mnogi Ruanđani koji su živeli u inostranstvu odlučili su da se vrate. Došli su i neki koji su rođeni u drugim zemljama, u koje su njihovi roditelji pobegli tokom etničkih i političkih sukoba krajem 1950-ih i 1960-ih. Među mnogobrojnim povratnicima bilo je ljudi koji su upoznali istinu dok su bili van zemlje. Primera radi, Džejms Munjaburanga i njegova porodica upoznali su istinu u Centralnoafričkoj Republici. Pošto je nova vlada Ruande povratnicima nudila zaposlenje u državnoj službi, brat Munjaburanga je dobio posao. Međutim, po povratku u Ruandu, rođaci i kolege su mu se protivili i ismevali ga zbog toga što živi po hrišćanskim načelima. Na kraju je zatražio prevremenu penziju i postao opšti pionir. Sada služi kao pravni zastupnik podružnice u Ruandi.

Ngirabakunzi Masariki je postao Svedok u istočnom Kongu. On je rekao: „Pošto sam Tutsi, godinama sam trpeo diskriminaciju. Kad sam upoznao Jehovine svedoke, imao sam osećaj da sam na drugoj planeti! Bilo je prosto neverovatno družiti se sa ozbiljnim ljudima koji žive u skladu sa onim što propovedaju drugima. Njihova ljubav je još više došla do izražaja tokom genocida nad Tutsijima 1994. Braća su skrivala moju porodicu i štitila nas. Godine 1998. pozvan sam u Betel, gde sada služim s mojom suprugom, Emerans. Jedva čekam novi svet, u  kom neće biti ni traga predrasudama i diskriminaciji, a na zemlji će u miru i slozi živeti ljudi koji prizivaju Jehovino ime.“

PROPOVEDANJE SE NASTAVLJA

U martu 1994, neposredno pred rat, u Ruandi je bilo 2 500 objavitelja. Iako su mnogi stradali tokom genocida, službu je u maju 1995. izvestilo 2 807 objavitelja, što je bio najveći broj do tada. Iskrene osobe su se sticale u Jehovinu organizaciju. Na primer, jedna specijalna pionirka je vodila više od 20 biblijskih studija, a za ostale zainteresovane je morala da sastavi listu čekanja! Jedan pokrajinski nadglednik je zapazio: „Rat je ljudima otvorio oči i videli su da je besmisleno trčati za materijalnim stvarima.“

U januaru 1996. braća su održala Oblasni kongres „Radosni hvalioci“. U skladu s temom, to je  zaista bila radosna prilika. Pošto je godinu dana ranije kongres bio otkazan, ovo je bio prvi posleratni oblasni kongres. Jedan od prisutnih je rekao: „Svi su se grlili sa suzama u očima. Bilo je posebno dirljivo videti Hutu i Tutsi braću zagrljene.“ Najveći broj prisutnih bio je 4 424, a krstilo se 285 osoba. Brat Reške se priseća: „Bilo je divno čuti kako oni koji su bili spremni za krštenje glasno odgovaraju ’Jego!‘ (da) na dva pitanja za krštenje. Dok su stajali na terenu čekajući da se krste, naišla je snažna provala oblaka. Bili su mokri do gole kože, ali im to nije smetalo. ’Ionako idemo u vodu!‘, rekli su u šali.“

Henk van Busel se vratio u Ruandu, a Ginter Reške, koji je došao da pomogne da se ponovo organizuje služba propovedanja, zamoljen je da ostane za stalno. Nedugo zatim, Godfri i Dženi Bint su se takođe vratili u Ruandu.

PRONAŠLI SU SVOJE IZGUBLJENO DETE

Porodice koje su se tokom rata razdvojile ponovo su bile na okupu kad je uspostavljen mir. Primera radi, dok su se 1994. u Kigaliju vodile sve žešće borbe između dve vojske, ljudi su masovno bežali. U sveopštoj panici, Orest Murinda se odvojio od svoje supruge i otišao je s njihovim dvoipogodišnjim sinom u Gitaramu. Kad je jednom prilikom izašao da potraži hranu, ponovo su započele borbe i njegov sin se izgubio u pometnji koja je zavladala.

Posle rata, Orest je pronašao svoju suprugu, ali njihovog sina i dalje nije bilo. Zaključili su da je poginuo. Međutim, posle više od dve godine, u Kigali je zbog posla došao jedan čovek iz unutrašnjosti, koji nije bio Svedok. Upoznao je  neku braću i usput spomenuo da su njegovim komšijama iz Gisenjija u ratu poginula deca, ali da oni brinu o jednom siročetu. To dete se sećalo očevog imena i reklo je da su mu roditelji Jehovini svedoci. Braća su shvatila o kome se radi i pozvala roditelje, koji su tom čoveku pokazali fotografije svog sina. On je prepoznao dete — bio je to njihov sin! Orest je smesta otišao po njega i cela porodica je ponovo bila na okupu posle dve i po godine! Taj dečak je sada naš brat.

Vredno je pomenuti da su braća brinula o svoj deci poginulih Svedoka. Nijedno nije bilo dato u sirotište. Ponekad su braća brinula i o siročićima svojih komšija ili rođaka. Jedan bračni par, koji je imao desetoro svoje dece, primio je kod sebe i desetoro siročića.

NOVI NEMIRI NA SEVERU

Pred kraj 1996, u Kongu je izbio građanski rat, zbog čega je bilo sve teže sačuvati bezbednost u izbegličkim logorima, u kojima je ostalo više od milion izbeglica iz Ruande. U novembru te godine, izbeglice su bile prinuđene da se vrate u Ruandu ili da beže dublje u kongoansku džunglu. Većina je odlučila da se  vrati, među njima i braća koja to nisu učinila u decembru 1994. U Kigaliju se mogao videti nezaboravan prizor — gradske ulice je preplavila reka ljudi, starih i mladih, u prašnjavoj odeći i sa zavežljajima na glavi. Sve te izbeglice su morale da se vrate u svoja rodna mesta da bi bile ponovo registrovane. Usledili su događaji zbog kojih je situacija neko vreme bila prilično zategnuta.

Naime, sa izbeglicama su se vratili mnogi loši ljudi, među kojima i pripadnici Interahamvea, koji su na severu zemlje pokušali da nastave sa svojim aktivnostima. Vlada je reagovala na to i poslala vojsku da uvede red. Mnoga naša braća koja su živela u toj oblasti našla su se pod velikim pritiskom zbog svoje neutralnosti. Tokom 1997. i 1998. život je izgubilo više od 100 objavitelja, uglavnom zbog toga što su se nepokolebljivo držali hrišćanske neutralnosti. Ponekad je bilo i suviše opasno da pokrajinski nadglednici posećuju skupštine na tom području.

NEUSTRAŠIVI PAR

Teobald Munjampundu je jedan od nekolicine pokrajinskih nadglednika koji su nekako uspevali da posete skupštine u kriznom području. On i njegova supruga Beransij su i ranije bili u opasnim situacijama. Teobald se krstio 1984, a dve godine kasnije je dospeo u zatvor, kao i mnoga braća i sestre. Tamo je bio teško pretučen. On i Beransij su rizikovali život skrivajući Tutsije tokom genocida. Nakon što su spasli jednog tinejdžera čija je majka ubijena u genocidu, uspeli su da pobegnu u Tanzaniju. Tamo je Teobald posećivao i hrabrio braću u dva izbeglička  logora, kod sela Benako i u opštini Karagve. To je činio iako je putovanje između tih logora bilo veoma opasno zbog razbojnika.

Nakon što su se vratili u Ruandu, njih dvoje su ponovo rizikovali život da bi posetili Svedoke u nemirnom severozapadnom delu zemlje. „Neke skupštine su bile veoma udaljene od drugih“, priča Teobald. „Zbog svega što se dešavalo, nije bilo bezbedno da prenoćimo kod braće. Sećam se da smo tokom jedne posete svakog dana morali da pešačimo četiri sata u jednom smeru da bismo posetili braću i da se zatim uveče vratimo tamo gde smo bili smešteni. Pošto je bila kišna sezona, na putu nas je u više navrata zadesila provala oblaka.“

Teobald se seća brata kog je upoznao prilikom posete jednoj udaljenoj grupi: „Žan Pjer je slep i zato sam se iznenadio kad sam video da će on imati čitanje Biblije u Teokratskoj školi propovedanja. Oduševio sam se kada je bez greške izneo dodeljeni deo iz Biblije, koji je naučio napamet. Čak je pravilno pratio interpunkciju! On je unapred zamolio jednog brata koji je dobar čitač da mu više puta pročita taj deo kako bi mogao da zapamti stihove. Mnogo su me ohrabrile njegova odlučnost i istrajnost.“

Razmišljajući o svom životu, koji je bio prepun lepih trenutaka, ali ponekad i opasnosti,  Teobald kaže: „U teškim vremenima, pouzdali smo se u Jehovu i često su nam u mislima bile reči iz Jevrejima 13:6: ’Jehova je moj pomoćnik, neću se bojati. Šta mi može čovek?‘“ On i Beransij su bili u pokrajinskoj i oblasnoj službi, a sada su specijalni pioniri uprkos zdravstvenim problemima.

GRADNJA KONGRESNE DVORANE

Pošto je broj Svedoka rastao, bilo je sve teže naći odgovarajuće mesto za održavanje kongresa u Kigaliju. Na primer, nedaleko od stadiona na kom je u decembru 1996. održan Oblasni kongres „Glasnici božanskog mira“ izlivala se odvodna kanalizaciona cev iz obližnjeg zatvora. Braća su se žalila na smrad, a roditelji su bili zabrinuti za zdravlje svoje dece. S obzirom na tako loše uslove, Odbor zemlje je jednoglasno odlučio da je to bio  poslednji oblasni kongres na tom stadionu. Ali gde bi se još mogli održavati kongresi?

Ministarstvo prostornog planiranja je jednoj od skupština iz Kigalija dodelilo zemljište za izgradnju Dvorane Kraljevstva. Ono je bilo mnogo veće nego što je bilo potrebno za to. Da su braća predala planove samo za gradnju Dvorane Kraljevstva, ministarstvo bi im najverovatnije oduzelo deo tog placa i dalo ga nekom drugom. Zbog toga su braća, s pouzdanjem u Jehovu, predala nadležnima planove za gradnju Dvorane Kraljevstva i uređenje prostora za veće skupove, uz mogućnost da se kasnije izgradi još jedna Dvorana Kraljevstva. Planovi su im odobreni.

Braća su izravnala i ogradila zemljište. Stotine dobrovoljaca su uklonile žbunje i napravile poljske toalete s dubokim septičkim jamama. Sada su imali lep plac s blagom padinom, idealno mesto za održavanje većih skupova.

U narednih nekoliko meseci, braća su tu održala dva pokrajinska sastanka i jedan poseban  sastanak. Ali zbog snažnog vetra i kiše prisutni su morali da sede zbijeni ispod cerada i kišobrana. Zbog toga su braća predložila Vodećem telu da se izgradi jednostavna natkrivena Kongresna dvorana.

U martu 1998, Vodeće telo je dalo dozvolu za gradnju Kongresne dvorane. Ubrzo se započelo s pripremnim radovima. Tokom gradnje, čitave porodice su kopale rupe za temelje nosećih stubova. Svi su složno radili rame uz rame. Izgrađen je praktičan objekat i 6. marta 1999. Žan Žil Giju iz švajcarske podružnice održao je govor za posvećenje.

Do 1999, u celoj zemlji je uspostavljen mir. U februaru te godine, u ruandski Betel su došli misionari Ralf i Dženifer Džouns, pa se broj članova betelske porodice povećao na 21.

Nešto ranije, dvojica braće iz Ruande završila su Školu za obučavanje naimenovane braće  (sada Biblijska škola za neoženjenu braću) u preko 1 600 kilometara udaljenom gradu Kinšasi, u Kongu. Međutim, u Kongu je izbio rat, zbog čega je bilo teško putovati iz Ruande u Kinšasu. Zato je Vodeće telo odobrilo da se Škola za obučavanje naimenovane braće održava u Kigaliju. Prvi razred, koji je pohađalo 28 polaznika iz Burundija, Konga i Ruande, završio je obuku u decembru 2000.

U maju 2000, Ruanda je postala podružnica. Ubrzo potom, braća su pronašla odgovarajuće mesto za gradnju objekata podružnice, koja će nadgledati sve obimnije delo propovedanja. U aprilu 2001. kupili su plac veličine dva hektara. Mnoga braća iz Kigalija dugo će pamtiti kako su se namučili dok su uklanjali rastinje s tog zemljišta koje je godinama bilo zapušteno.

VULKANSKA ERUPCIJA U ISTOČNOM KONGU

Sedamnaestog januara 2002, u istočnom Kongu je počela erupcija vulkana Njiragongo, koji je od Gome udaljen manje od 20 kilometara. Većina stanovništva morala je da napusti to područje. Mnogi od 1 600 tamošnjih objavitelja su s decom i zainteresovanim osobama pobegli preko granice u Gisenji, u Ruandi, gde su bili upućeni u obližnje Dvorane Kraljevstva.

Sutradan su braća iz podružnice u Ruandi poslala kamionom tri tone hrane, ćebadi, lekova i drugih neophodnih stvari. To je brzo raspoređeno u šest Dvorana Kraljevstva u blizini granice s Kongom.

Iz bezbednosnih razloga, ruandska vlada nije odobrila da toliko građana Konga ostane u Dvoranama Kraljevstva i zahtevala je da budu premešteni u izbegličke logore. Delegacija ruandskog  Odbora podružnice sastala se u Gomi s dva člana kongoanskog Odbora podružnice i skupštinskim starešinama iz Gome kako bi odlučili šta da preduzmu. Braća iz Konga nipošto nisu želela da njihovi suvernici budu u izbegličkim logorima u Ruandi. „Mi smo 1994. brinuli o više od 2 000 braće i zainteresovanih osoba iz Ruande“, rekli su. „Nemojte slati našu braću u izbegličke logore. Bolje je da se vrate u Gomu i mi ćemo se postarati za njih, isto kao što smo učinili za braću iz Ruande.“

Braća iz Konga su pokazala izuzetnu ljubav i gostoljubivost time što su se pobrinula da se ti objavitelji vrate u Kongo i budu smešteni kod suvernika, a ne u izbegličkim logorima koje vode svetske organizacije. Tako su se braća i njihove porodice vratili u Gomu, gde im je obezbeđen smeštaj. Potom su iz Belgije, Francuske i Švajcarske dobili dodatnu humanitarnu pomoć i plastične cerade. Ostali su u Gomi dok im nisu izgrađene nove kuće.

POSEBNI DOGAĐAJI IZ TEOKRATSKE ISTORIJE

Regionalna kancelarija za projektovanje iz Južnoafričke Republike napravila je planove za novu podružnicu i potom je s jednim preduzimačem sklopljen ugovor za gradnju. Dobrovoljci za gradnju iz drugih zemalja učestvovali su u radu na projektu, a mnogi Svedoci iz Ruande dobrovoljno su pomagali oko uređivanja dvorišta i drugih završnih radova. Uprkos tome što je bilo povremenih prekida i teškoća, betelska porodica se u martu 2006. uselila u lepu novu zgradu podružnice. Krajem godine, član Vodećeg tela Gaj Pirs došao je sa suprugom na posvećenje, koje je održano 2. decembra 2006. Tom  posebnom programu prisustvovalo je 553 braće i sestara, među kojima i 112 Svedoka iz 15 drugih zemalja.

U izgradnji podružnice učestvovali su i Džim i Rejčel Houms iz Kanade. Oni znaju američki znakovni jezik, pa su ponudili da posle betelskog Razmatranja Stražarske kule poučavaju članove betelske porodice koji žele da nauče taj jezik. Javilo se šestoro i toliko su dobro napredovali da je ubrzo osnovana grupa na znakovnom jeziku.

Potom je u junu 2007. Kevin Rap, koji je u Švajcarskoj završio Školu za obučavanje naimenovane braće, došao u Ruandu kao misionar da bi pomagao u propovedanju gluvima. Kratko nakon toga, iz Kanade je u Ruandu stigao i bračni par misionara sa iskustvom u propovedanju na znakovnom  jeziku. U julu 2008, na tom jeziku je osnovana skupština, a nešto kasnije i nekoliko grupa.

Na oblasnom kongresu 2007, braća su sa oduševljenjem dočekala vest da je na jezik kinjaruanda preveden grčki deo Svetog pisma — prevod Novi svet. Ujedinjena biblijska društva su 1956. izdala kompletnu Bibliju na tom jeziku. Taj prevod je bio rezultat iskrenog nastojanja da se Biblija prevede na ovdašnji jezik i čak se u hebrejskom delu ime YEHOVA (Jehova) nalazi na sedam mesta. Ali većini ljudi, posebno onima koji su siromašni, lakše je da nabave prevod Novi svet. Ovaj novi prevod je tačan i razumljiv, zahvaljujući predanom i savesnom radu prevodilačkog tima, kome je mnogo značila pomoć Prevodilačke službe, koja se nalazi u Njujorku. Stvarno je lepo videti da na sastancima većina dece ima svoju Bibliju i radosno se javlja kada treba pročitati neki stih.

NOVI ISPITI NEUTRALNOSTI

Uprkos tome što im je zakonskim priznanjem iz 1992. garantovana sloboda veroispovesti, Svedoci su zbog svoje neutralnosti stalno doživljavali probleme. U proteklih 15 godina, stotine braće su uhapšene zato što nisu učestvovale u noćnim patrolama, koje je organizovala vojska. Međutim, nakon što se delegacija  Svedoka sastala s vladinim ministrima, vlada se složila da braća umesto toga obavljaju društveno koristan rad.

Pre nekoliko godina, 215 prosvetnih radnika je dobilo otkaz zato što nisu prisustvovali jednom političkom seminaru. Potom je 118 dece bilo izbačeno iz škole jer nisu pevala državnu himnu. Predstavnici podružnice su se obratili vlastima da bi objasnili naš neutralan stav, pa je posle više meseci većini dece dozvoljeno da nastave školovanje. Ukazujući na istorijat Jehovinih svedoka u Ruandi, braća su istakla da su Svedoci 1986. bili zatvarani zbog svoje neutralnosti i da upravo zbog takvog stava nisu učestvovali u genocidu 1994. godine (Jov. 17:16).

Jehovini svedoci su poslušni zakonu i politički neutralni, bez obzira na to ko je na vlasti. Primera radi, Fransoa Gzavije Hakizimana je 1986. uhapšen zbog neutralnosti i u zatvoru je proveo godinu i po dana. Iako se posle genocida vlada promenila, on je tokom 1997. i 1998. ponovo bio u zatvoru iz istog razloga. Takvi primeri pokazuju da se Jehovini svedoci postojano drže svog stava i da to ne čine da bi se suprotstavljali bilo kojoj vlasti. Hrišćanska neutralnost se temelji isključivo na načelima iz Svetog pisma.

Ako izuzmemo ove probleme, braća imaju slobodu da održavaju sastanke i kongrese. Osim toga, mogu da propovedaju  i održavaju sastanke u mnogim zatvorima, gde je veliki broj zatvorenika prihvatio istinu. Nadalje, tokom službene 2009. godine, u Ruandi je doneto šest sudskih presuda u korist Jehovinog naroda.

PREDSTOJI LEPA BUDUĆNOST

Priča o Ruandi ne bi bila potpuna ako ne bismo spomenuli izuzetno uspešan program izgradnje Dvorana Kraljevstva. Otkako je 1999. uveden program za izgradnju Dvorana Kraljevstva u zemljama sa ograničenim sredstvima, vredni dobrovoljci su u Ruandi izgradili oko 290 jednostavnih, ali lepih dvorana.

Uz svesrdnu podršku lokalnih objavitelja, rad na dvoranama uglavnom se završi u roku od tri meseca. Dvorane Kraljevstva niču širom zemlje, što budi radoznalost ljudi, tako da braća imaju prilike da im svedoče. Osim natkrivene Kongresne dvorane u Kigaliju, podignuto je deset manjih i jednostavnijih Kongresnih dvorana, tako da objavitelji ne moraju da pešače kilometrima kroz planinsko područje da bi došli na pokrajinski sastanak. Braća su takođe izgradila četiri Dvorane Kraljevstva koje se po potrebi mogu proširiti, pa se i tu mogu održavati pokrajinski sastanci.

U prvim mesecima svake kalendarske godine, sve skupštine revno propovedaju na nedodeljenim ili retko obrađivanim područjima. Objavitelji ponekad prelaze velika rastojanja o svom trošku da bi svedočili na tim područjima. Na još udaljenija područja se na tri meseca šalju privremeni specijalni pioniri. Oni osnivaju grupe i tako polažu temelj za buduće skupštine. Na primer, tokom akcije koja je  trajala od januara do marta 2010. započeto je na stotine biblijskih studija i osnovano devet grupa. Pored toga, 30 privremenih specijalnih pionira je u istom periodu osnovalo 15 grupa.

JOŠ JEDAN NEZABORAVAN DOGAĐAJ

Braća su bila veoma radosna kada su 2009. na Oblasnom kongresu „Bdite!“ saznala da će dobiti novu pesmaricu i zatim čula snimak nekoliko izabranih novih pesama na jeziku kinjaruanda. Ne samo što je nova pesmarica brzo prevedena već su i skupštine dobile pesmarice kad i braća u većini drugih zemalja, tako da su u januaru 2010. mogle početi da ih koriste na skupštinskim sastancima.

Nakon što je 2007. izdat grčki deo Svetog pisma — prevod Novi svet, objavitelji iz Ruande su se pitali kada će biti prevedeno celo Sveto pismo. Dok se 2010. bližilo vreme za oblasne kongrese, braća su obaveštena da će Gaj Pirs, član Vodećeg tela, u avgustu posetiti Ruandu i biti na kongresu u Kigaliju. Kongres je održan na stadionu preko puta podružnice. U vazduhu se osećalo uzbuđenje. Svi su bili oduševljeni kad je brat Pirs najavio izlaženje kompletnog Svetog pisma — prevod Novi svet na jeziku kinjaruanda. U petak pre podne, svih 7 149 prisutnih dobili su po primerak nove Biblije. U subotu su stigla i braća iz drugih delova Ruande, tako da je broj prisutnih porastao na 11 355. Tokom kongresa, pored stadiona su marširali vojnici, pa su pitali mogu li i oni da dobiju Bibliju. Braća su im podelila 180 primeraka. Gradonačelnik Kigalija, šef policije i predstavnici Ministarstva sporta takođe su rado uzeli Biblije.

 Kada se 1970. počelo s propovedanjem dobre vesti u Ruandi, bilo je troje objavitelja. Sada u ovoj zemlji ima oko 20 000 objavitelja. Oni svakog meseca vode oko 50 000 biblijskih studija. U aprilu 2011, na Spomen-svečanost je došlo 87 010 osoba. Braća u Ruandi su već dugi niz godina poznata po revnosti. Oko 25 posto objavitelja je u nekom vidu punovremene službe, dok ostali u proseku izveštavaju 20 sati službe mesečno. To pokazuje da na ovom plodnom polju naša braća marljivo sarađuju s ’Gospodarem žetve‘, rešena da ne posustanu. Dok Jehova blagosilja njihovo zalaganje, jedva čekamo da vidimo koliko će još ljudi iz ove „zemlje hiljadu brda“ doći na ’goru Jehovinog doma‘ (Mat. 9:38; Mih. 4:1, 2).

[Fusnote]

[Istaknuti tekst na 178. strani]

Upozorio je prisutne da se čuvaju Jehovinih svedoka

[Istaknuti tekst na 181. strani]

Pozdravljali su jedni druge sa „komera!“, što znači „samo hrabro!“

[Istaknuti tekst na 218. strani]

„Jehova, mi ne možemo da učinimo ništa da bismo se spasli. Samo ti to možeš!“

 [Okvir/Slika na 166. strani]

Ruanda

Prirodne odlike.

Od severa do juga ove zemlje ima samo oko 180 kilometara, a od zapada do istoka oko 230 kilometara.

Stanovništvo.

Ruanda ima više od 11 miliona stanovnika i najgušće je naseljena afrička zemlja. Glavni grad je Kigali. U ovoj zemlji žive narodi Hutu, Tutsi, Tva, kao i doseljenici iz Azije i Evrope. Više od polovine stanovništva čine rimokatolici, a više od četvrtine protestanti, među kojima su najbrojniji adventisti. Ostatak čine muslimani i pripadnici različitih plemenskih religija.

Jezik.

Službeni jezici su kinjaruanda, engleski i francuski. Svahili se koristi u trgovini sa susednim zemljama.

Privreda.

Većina ljudi se bavi poljoprivredom. Pošto je zemljište pretežno slabog kvaliteta, od dobijenih prinosa mnogi uspevaju da podmire samo potrebe svoje porodice. Uzgajaju se čaj i buhač — biljka koja se koristi za proizvodnju insekticida — kao i kafa, koja se najviše izvozi.

Ishrana.

Uobičajene namirnice su krompir, banane i pasulj.

Klima.

Iako se nalazi blizu ekvatora, Ruanda ima umerenu klimu. Na visoravnima u unutrašnjosti zemlje prosečna temperatura je 21°C, a godišnja količina padavina iznosi otprilike 1 140 milimetara.

 [Okvir/Slika na 185. strani]

„Naljutićemo Jehovu!“

EMANUEL NGIRENTE

ROĐEN: 1955.

KRŠTEN: 1982.

NEKI PODACI: Član Odbora podružnice u Ruandi i nadglednik Prevodilačkog odeljenja.

◼ GODINE 1989, služio sam kao pionir u istočnoj Ruandi. Krajem te godine, pozvan sam da se pridružim prevodilačkom timu. Pošto nisam imao nikakvog iskustva u prevođenju, bio sam zatečen i smatrao sam da nisam dorastao tom zadatku. Pa ipak, počeo sam da prevodim tri publikacije. Uselio sam se u iznajmljenu kuću i dobio nekoliko rečnika. Ponekad sam radio cele noći, a kafa mi je pomagala da ostanem budan.

Kada je u oktobru 1990. pobunjenička vojska krenula u napad, neki su mislili da Jehovini svedoci sarađuju s njom. Agenti državne bezbednosti su počeli da nas proveravaju. Pošto sam radio u kući, zaključili su da sam nezaposlen i želeli su da saznaju čime se bavim. Jednog dana su napravili iznenadni pretres. Cele prethodne noći sam radio, pa sam oko pet sati ujutro pokušao da zaspim. Ali dobio sam neočekivan poziv da učestvujem u društveno korisnom radu.

Dok sam bio van kuće, jedan policajac i opštinski službenik su je pretresli. Kad sam se vratio, komšije su mi ispričale da su njih dvojica oko sat vremena čitali tekstove koje sam preveo i u kojima se često ukazivalo na Jehovu. Na kraju su rekli: „Idemo odavde. Naljutićemo Jehovu!“

 [Okvir/Slika na 194. strani]

Za 100 dana ubijeno milion ljudi

„Genocid koji se 1994. dogodio u Ruandi jedan je od najpoznatijih genocida u novijoj istoriji. Od prve polovine aprila do sredine jula 1994, u ovoj maloj centralnoafričkoj državi pripadnici većinske etničke grupe Hutu sistematski su ubijali pripadnike manjinske etničke grupe Tutsi. Suočen s demokratskim pokretima i civilnim ratom, zbog čega je strahovao od gubitka vlasti, ekstremistički Hutu režim planirao je da ukloni sve koje je smatrao pretnjom po svoj opstanak. To je uključivalo Tutsije, kao i umerene Hutue. Genocid se završio tek kada je pobunjenička vojska, koju su većinom sačinjavali Tutsiji, zauzela zemlju, a pripadnici režima koji je pokrenuo genocid pobegli u inostranstvo. Za samo 100 dana, u ratu i etničkom čišćenju život je izgubilo oko milion ljudi, zbog čega je pokolj u Ruandi ostao upamćen kao jedan od najkrvavijih koji istorija beleži“ (Encyclopedia of Genocide and Crimes Against Humanity).

U genocidu je poginulo oko 400 Jehovinih svedoka, među kojima su bili i Hutui koji su ubijeni zato što su skrivali svoju Tutsi braću i sestre. Nijedan Svedok nije stradao od ruku suvernika.

[Slika]

Izbeglice odlaze iz Ruande

 [Okvir/Slika na 197. strani]

„Odaje smrti“

„Organizatorima genocida bilo je poznato da su ljudi ranije nalazili utočište u crkvama. Zato su naveli desetine hiljada Tutsija da poveruju da će i ovog puta u njima biti zaštićeni. Zatim su pripadnici Hutu milicije i vojske sistematski ubijali nesrećnike koji su potražili utočište u crkvama i školama — pucali su i bacali bombe u okupljeno mnoštvo, a preživele bi dokrajčili mačetama, srpovima i noževima... Međutim, umešanost crkve u genocid podrazumevala je mnogo više od pasivnog dopuštanja da se verski objekti koriste za ubijanje. U nekim mestima su sveštenici, veroučitelji i druga crkvena lica pomagali u otkrivanju Tutsija, budući da su poznavali lokalno stanovništvo. Bilo je i slučajeva da su učestvovali u ubijanju“ (Christianity and Genocide in Rwanda).

„[Katoličkoj] crkvi, koja je u prošlosti podržavala Tutsi elitu, najviše se zamera što je, promenivši stranu, uzela udela u izbijanju Hutu revolucije i tako pomogla predsedniku Habjarimani da dođe na vlast u ovoj zemlji s većinskim Hutu stanovništvom. Što se tiče samog genocida, kritičari i u ovom slučaju ističu da je crkva direktno odgovorna za to što je raspirivala mržnju, skrivala zločince i što nije zaštitila one koji su tražili utočište. Ima i onih koji smatraju da crkva, kao duhovni vođa većinskog življa u Ruandi, snosi moralnu odgovornost za to što nije uradila sve što je u njenoj moći da zaustavi ubijanje“ (Encyclopedia of Genocide and Crimes Against Humanity).

 [Okvir/Slike na stranama 201-203]

„Kako da ubijemo čoveka za koga svi mole?“

ŽAN MARI MUTEZINTARE

ROĐEN: 1959.

KRŠTEN: 1985.

NEKI PODACI: Veran i vedar brat koji je 1986. godine, nedugo nakon krštenja, proveo osam meseci u zatvoru. Po struci je građevinar. Sa suprugom Žanom je u braku od 1993. Sada je predsedavajući Odbora kongresne dvorane u Kigaliju.

◼ UJUTRO 7. aprila, moju suprugu Žanu, mene i našu jednomesečnu bebu Žemimu trgla je iz sna pucnjava. U prvi mah smo pomislili da je to neki politički obračun, ali ubrzo smo saznali da je milicija Interahamve počela sa sistematskim ubijanjem svih Tutsija. Pošto smo mi Tutsiji, nismo se usudili da izađemo napolje. Usrdno smo se molili Jehovi za mudrost. Tri odvažna Hutu brata — Atanaz, Šarl i Emanuel — rizikovala su život da bi nam donosila hranu.

Oko mesec dana smo morali da se krijemo po kućama različite braće. Kada je progon Tutsija bio u punom jeku, milicija naoružana noževima, kopljima i mačetama došla je do mesta gde sam se krio. Video sam ih kako dolaze, pa sam potrčao što sam brže mogao da se sakrijem u žbunje, ali su me ipak našli. Okružen grupom naoružanih ljudi, molio sam ih za milost i rekao da sam Jehovin svedok, ali oni su odgovorili: „Ti si odmetnik!“ Oborili su me na zemlju i  udarali motkama i kundacima. Ubrzo se oko mene okupilo mnogo ljudi. Među njima je bio jedan čovek kojem sam ranije propovedao. On je hrabro povikao: „Imajte milosti!“ Zatim je jedan Hutu brat, Šarl, stao u moju odbranu. Kad su me videli na zemlji oblivenog krvlju, Šarlova žena i deca počeli su da plaču. Sve to je odvratilo ubice od njihove namere, pa su me pustili, rekavši: „Kako da ubijemo čoveka za koga svi mole?“ Šarl me je odveo svojoj kući da mi previje rane. Milicija nas je upozorila da će, ukoliko budem pobegao, ubiti Šarla umesto mene.

Žana i beba tada nisu bile sa mnom. Tokom jednog užasnog napada, i Žanu su pretukli i umalo je nisu ubili. Neki ljudi su joj kasnije javili da sam ubijen. Čak su joj rekli da uzme čaršave i dođe da umota moje telo.

Kad smo se nas dvoje ponovo sastali u Atanazovoj kući, plakali smo od sreće. Pa ipak, mislili smo da će nas sledećeg dana ubiti. Sutradan smo proživeli pravi košmar, skrivajući se na jednom mestu za drugim. Sećam se kako sam se molio Jehovi: „Juče si nam pomogao. Molim te, pomozi nam ponovo! Želimo da odgajimo našu bebu i da ti i dalje služimo.“ Predveče su tri Hutu brata preuzela na sebe veliki rizik da oko 30 nas Tutsija provedu između opasnih barikada do bezbedne zone. Šestoro iz te grupe je prihvatilo istinu.

Kasnije smo saznali da je Šarl sa svojom grupom nastavio da pomaže ljudima. Milicija Interahamve je to otkrila i pobesnela, shvativši da su braća pomogla desetinama Tutsija da pobegnu. Na kraju su uhvatili Šarla i jednog Hutu objavitelja, Leonarda. Šarlova žena ih je čula kako im kažu: „Oni koji pomažu Tutsijima zaslužuju smrt.“ Zatim su ih ubili. To podseća  na Isusove reči: „Niko nema veću ljubav od ove — da neko položi svoj život za svoje prijatelje“ (Jov. 15:13).

Pre rata, kad smo Žana i ja planirali venčanje, dogovorili smo se da će jedno od nas biti pionir. Međutim, tokom rata su mnogi naši rođaci ubijeni i o njihovoj deci nije imao ko da brine. Zato smo usvojili šestoro siročića, iako smo tada već imali dvoje dece. Uprkos tome, Žana je posle rata počela s pomoćnom pionirskom službom, a sada je već 12 godina opšti pionir. Svih šestoro siročića, čiji roditelji nisu bili Jehovini svedoci, sada je kršteno. Tri mladića su postala sluge pomoćnici, a jedna devojka se kasnije udala i s mužem služi u Betelu. Sada imamo četvoro svoje dece, a dve najstarije ćerke su se krstile.

[Slika]

Bračni par Mutezintare sa svoje dvoje dece i petoro siročića

 [Okvir/Slika na stranama 204-205]

„Istina nam je pomogla da ostanemo uravnotežene“

Valeri Musabimana i Anželin Musabve su rođene sestre. Odrasle su u katoličkoj porodici, a njihov otac je bio predsedavajući parohijskog crkvenog odbora. Valeri je četiri godine išla u teološku školu da bi postala časna sestra. Međutim, razočaralo ju je ponašanje jednog sveštenika i zbog toga je 1974. napustila  tu školu. Kasnije je proučavala Bibliju s Jehovinim svedocima, krstila se i 1979. počela da služi kao pionir. Njena sestra Anželin je takođe proučavala Bibliju i krstila se. One sada zajedno služe kao specijalni pioniri i mnogima su pomogle da upoznaju istinu.

Za vreme genocida su živele u Kigaliju i u svojoj kući krile devetoro ljudi, među kojima i dve trudnice. Jednoj od njih muž je upravo bio ubijen. Nakon nekog vremena, ta žena se porodila. Budući da je bilo i suviše opasno izlaziti iz kuće, Valeri i Anželin su joj pomogle prilikom porođaja. Komšije su saznale za to i donele im hranu i vodu.

Kada je milicija Interahamve saznala da njih dve skrivaju Tutsije, došli su i rekli im: „Hoćemo da ubijemo Jehovine svedoke koji su Tutsi.“ Međutim, pošto je kuća u kojoj su stanovale pripadala jednom oficiru, ubice se nisu usudile da uđu unutra. d Tako su svi u kući bili spaseni.

Kad su borbe postale žešće a pucnjava sve učestalija, Anželin i Valeri su morale da napuste to područje. Zajedno s drugim Svedocima pobegle su u Gomu, u Kongu, gde su ih braća srdačno dočekala. Tamo su nastavile s propovedanjem i proučavale su Bibliju s mnogim ljudima.

Kako su se nosile sa osećanjima koja su ih mučila posle genocida? Valeri s tugom u glasu kaže: „Poginuli su mnogi ljudi kojima sam pomogla da upoznaju istinu. Među njima su Ežen Ntabana i njegova porodica. Istina nam je pomogla da ostanemo uravnotežene. Znamo da će Jehova suditi zločincima.“

[Fusnota]

 [Okvir/Slika na stranama 206-207]

Bili su spremni da umru za nas

ALFRED SEMALI

ROĐEN: 1964.

KRŠTEN: 1981.

NEKI PODACI: Živeo je u predgrađu Kigalija sa suprugom Žoržet. Ovaj brižni suprug i otac sada je član Odbora za odnose s bolnicama u Kigaliju.

◼ ČIM je genocid počeo, Atanaz, Hutu brat koji je stanovao u blizini, poslao nam je poruku: „Ubijaju sve Tutsije i doći će i do vas.“ Insistirao je da pređemo u njegovu kuću. On je pre rata iskopao podzemno skrovište duboko oko tri i po metra i ponudio nam je da se tu sakrijemo. Ja sam se prvi spustio niz merdevine koje je napravio. Atanaz je nabavio hranu i dušeke za nas. Za to vreme, ljudi su ubijani svuda unaokolo.

Premda su komšije sumnjale da nas Atanaz krije i pretile da će mu spaliti kuću, on i njegova porodica su nastavili da nas štite. Bilo je jasno da su spremni da umru za nas.

Pošto su borbe u kraju bivale sve žešće, Atanaz i njegova porodica su morali da nam se pridruže, pa nas je pod zemljom bilo ukupno 16. Sedeli smo u mrklom mraku, jer se nismo usuđivali da koristimo bilo kakvo osvetljenje. Jednom dnevno bi svako od nas dobio po kašiku nekuvanog pirinča potopljenog u zašećerenoj vodi. Posle deset dana potrošili smo i to. Naredna tri dana smo gladovali. Pitali smo se šta da radimo. Sa vrha merdevina se donekle moglo nazreti šta se dešava napolju  i primetili smo da se situacija promenila. Videli smo vojnike u drugačijoj uniformi. Budući da nas je Atanazova porodica sve vreme štitila, smatrao sam da je red na mene da se žrtvujem. Rešio sam da izađem iz rupe zajedno sa Atanazovim sinom tinejdžerskog uzrasta kako bismo potražili hranu. Najpre smo se svi zajedno pomolili.

Posle otprilike pola sata vratili smo se s vestima da je Ruandski patriotski front zauzeo to područje. S nama su došli i neki vojnici. Pokazao sam im gde smo se krili. Nisu mi verovali dok braća i sestre nisu počeli da izlaze iz rupe jedan po jedan. Žoržet kaže da nikada neće zaboraviti taj trenutak: „Izašli smo na svetlost dana prljavi. Skoro tri sedmice smo bili pod zemljom, gde nismo mogli da se okupamo niti da operemo odeću.“

Vojnici su bili iznenađeni što su se Hutui i Tutsiji zajedno krili u toj rupi. Objasnio sam im: „Mi smo Jehovini svedoci i među nama nema diskriminacije.“ To ih je zadivilo, pa su rekli: „Dajte ovim ljudima iz rupe hrane i šećera.“ Zatim su nas odveli u zgradu u kojoj je privremeno bilo smešteno oko 100 ljudi. Posle je jedna sestra insistirala da nas šesnaestoro pređemo u njenu kuću.

Srećni smo što smo preživeli. Nažalost, izgubio sam brata i sestru, koji su takođe bili Jehovini svedoci. Poput mnogih drugih, ubijeni su sa svojim porodicama. Teško nam je što ih nema, ali smo svesni toga da „vreme nevolje i nepredviđeni događaji snalaze svakoga od [nas]“. Žoržet ovako opisuje ono što osećamo: „Izgubili smo mnogo braće i sestara, a dosta njih je preživelo jezive trenutke dok su bežali i skrivali se. Međutim, putem molitve smo ojačali svoj odnos s Jehovom i imali smo priliku da vidimo koliko je njegova ruka moćna. Tešio nas je tako što nam je putem svoje organizacije pružao pomoć u pravo vreme, za šta smo mu veoma zahvalni. Jehova nas je obilno blagoslovio“ (Prop. 9:11).

 [Okvir/Slike na stranama 208, 209]

Jehova nam je pomogao da preživimo ta strašna vremena

ALBERT BAHATI

ROĐEN: 1958.

KRŠTEN: 1980.

NEKI PODACI: Služi kao starešina. Oženjen je i ima troje dece. Supruga i starija ćerka su opšti pioniri, a sin je sluga pomoćnik. Albert je počeo da dolazi na sastanke 1977, kada je u zemlji bilo samo oko 70 objavitelja. Ovaj tihi brat koji je Hutu, bio je 1988. zatvoren i pretučen. Kada je odbio da nosi značku vladajuće partije, njegov komšija, bivši vojnik, zabio mu je iglu značke u kožu i podrugljivo rekao: „Sad nosiš značku!“

◼ NAKON što je predsednik poginuo, nekoliko rođaka, suvernika i komšija potražilo je utočište u našoj kući. Međutim, zabrinuo sam se za dve Tutsi sestre, Goreti i Suzanu, koje nisu bile s nama. Otišao sam da ih potražim, iako je bilo vrlo opasno izlaziti na ulicu. Među ljudima koji su bežali spazio sam Goreti s njenom decom, pa sam ih poveo u našu kuću, pošto sam znao da se tamo gde su krenuli nalazi barikada i da bi ih sigurno ubili.

Nekoliko dana kasnije, pridružile su nam se Suzana i još pet njih, pa nas je u kući bilo više od 20. Svima nam je pretila velika opasnost.

Interahamve je dolazila barem tri puta. Jednom su kroz prozor videli moju suprugu Vestin i pozvali je da izađe. Ona je Tutsi. Stao sam između nje i ubica i rekao im: „Ako hoćete da ubijete nju, moraćete prvo mene!“  Počeli su da se raspravljaju, a zatim su joj rekli da se vrati u kuću. Jedan od njih je prokomentarisao: „Neću da ubijam žene, nego muškarce.“ Zatim su se ustremili na brata moje supruge. Dok su ga vodili napolje, skočio sam između njih i mladića, preklinjući ih: „Za ime Boga, pustite ga!“

„Ne radim ja za Boga!“, prodrao se jedan od vojnika, odgurnuvši me laktom. Ipak je popustio i rekao mi: „Idi onda. Vodi ga sa sobom!“ Tako je moj šurak bio pošteđen.

Oko mesec dan kasnije, došla su dva brata, tražeći hranu. Pošto smo imali pasulja, dao sam im malo i pošao da ih ispratim kako bih im pokazao najbezbedniji put. Iznenada sam čuo pucanj i onesvestio se. Zalutali šrapnel me je pogodio u oko. Jedan komšija me je odveo u bolnicu, ali sam ipak izgubio vid na tom oku. Što je još gore, nisam mogao da se vratim kući. Za to vreme su se borbe pooštrile i bilo je i suviše opasno da braća ostanu u našoj kući, pa su pobegli kod drugih Svedoka, koji su rizikovali svoj život, štiteći ih sve do juna 1994. Od porodice sam bio razdvojen do oktobra. Zahvalan sam Jehovi što nam je pomogao da preživimo ta strašna vremena.

[Slika]

Albert Bahati sa svojom porodicom i onima koje je krio

 [Okvir/Slika na stranama 210-212]

„To je put“

GASPAR NJONGIRA

ROĐEN: 1954.

KRŠTEN: 1978.

NEKI PODACI: Neustrašivi borac za istinu, uvek vedar i nasmejan. Oženjen je i ima tri ćerke. Član je Odbora podružnice u Ruandi.

◼ KADA su rano ujutro 7. aprila počeli sukobi, video sam da je zapaljeno 15 kuća koje su pripadale Tutsijima, a među njima i dve kuće naše braće. Zapitao sam se da li će naša biti sledeća. Bio sam van sebe od straha zbog onoga što bi se moglo dogoditi mojoj ženi, koja je Tutsi, i našim dvema ćerkama.

Nisam znao šta da radimo. Vladale su pometnja i panika, a širile su se i glasine i preuveličane priče. Pomislio sam da bi bilo najbolje da ženu i decu odvedem do obližnje kuće jednog našeg brata i da im se kasnije pridružim. Kad je bilo dovoljno bezbedno da odem kod njih, saznao sam da su ona i deca morali da pobegnu u jedan veliki školski centar. Tog popodneva došao je komšija i rekao mi: „Svi Tutsiji koji su se sklonili u školu biće masakrirani!“ Odmah sam otrčao do škole, pronašao svoju suprugu i decu, sakupio još 20 ljudi, među kojima je bilo i Svedoka, i rekao im da se vrate kućama. Dok smo odlazili, videli smo kako milicija odvodi ljude iz grada do mesta gde je ukupno ubijeno više od 2 000 Tutsija.

 Za to vreme se u školskom centru porodila žena jednog mog komšije. Kad je milicija Interahamve bacila bombu u školu, komšija je pobegao s novorođenčetom. Majka je u panici pobegla u drugom pravcu. Pošto je nosio bebu u naručju, otac je uspeo da prođe barikade, iako je Tutsi. Utrčao je u našu kuću i zamolio me da pokušam da nabavim mleko za bebu. Kad sam se odvažio da izađem napolje, nabasao sam na jednu barikadu s milicijom. Pošto sam išao po mleko za Tutsi bebu, ožigosali su me kao simpatizera Tutsija i rekli: „Ubijmo ga!“ Jedan vojnik me je udario kundakom, zbog čega sam izgubio svest, a lice mi je bilo obliveno krvlju. Mislili su da sam mrtav, pa su me odvukli iza obližnje kuće.

Jedan komšija me je prepoznao i rekao mi: „Moraš otići odavde, jer će se vratiti i dokrajčiće te.“ Pomogao mi je da dođem do kuće.

Premda je udarac bio bolan, ispostavilo se da me je taj nemili događaj zaštitio. Pošto se znalo da sam vozač, sledećeg dana su došla petorica ljudi i tražila da vozim jednog vojnog komandira. Ali, kad su videli da sam povređen, više nisu insistirali, niti su me terali da patroliram s milicijom.

Usledili su dani puni straha, neizvesnosti i gladi. U to vreme je jedna Tutsi žena s dvoje male dece utrčala u našu kuću. Sakrili smo je u kuhinjski ormar, a njenu decu smo poslali u drugu sobu kod naše dece. Pošto se vojska Ruandskog patriotskog fronta (RPF) sve više približavala i kružile su priče da će Interahamve započeti operaciju čišćenja u kojoj će ubiti sve Hutue čije su žene Tutsi, cela naša porodica se ponovo spremala za beg. Ali RPF je već  zauzeo područje gde smo mi živeli, pa Tutsiji više nisu bili u opasnosti. Međutim, sada sam u opasnosti bio ja, pošto sam Hutu.

Otišao sam s grupom komšija do jedne barikade koju je sada kontrolisao RPF. Kada su videli mene, Hutua sa zavijenom glavom, pomislili su da sam bio jedan od pripadnika milicije Interahamve. Povikali su na nas: „Među vama su ubice i pljačkaši, a vi još tražite da vam pomognemo! Ko je od vas skrivao ili štitio Tutsije?“ Pokazao sam im ženu i decu koje sam krio. Uzeli su decu, odveli ih na stranu i upitali: „Ko je ovaj čovek sa zavijenom glavom?“ Deca su odgovorila: „On nije sa Interahamveom. On je Jehovin svedok i dobar je čovek.“ Žena koju sam spasao i njena deca sada su spasli mene!

Zadovoljni tim odgovorom, vojnici su nas odveli u logor, udaljen oko 20 kilometara od Kigalija. U njemu je bilo oko 16 000 ljudi koji su preživeli genocid. Tamo smo sreli oko 60 braće i sestara iz 14 skupština. Počeli smo da održavamo sastanke, a na prvom je bilo 96 prisutnih. Međutim, bilo je tužno slušati o braći koja su ubijena i o sestrama koje su silovane. Ja sam bio jedini starešina, a mnogim objaviteljima je bila potrebna uteha iz Biblije. Slušao sam njihove potresne priče i uveravao ih u to da ih Jehova voli i da razume njihov bol.

Posle svih strahota koje smo preživeli, 10. jula smo se konačno vratili svojim kućama. Sećam se da mi je tokom tog perioda prepunog straha i neizvesnosti često u misli dolazila pesma „To je put“. Mnogo su me hrabrile reči: „Ni desno ni levo ne skrećimo mi, već na Božjem putu napredujmo svi.“

 [Okvir/Slike na stranama 223, 224]

Neko me je dozivao

HENK VAN BUSEL

ROĐEN: 1957.

KRŠTEN: 1976.

NEKI PODACI: Služio je u Betelu u Holandiji, a potom je 1984. pohađao školu Galad. Kao misionar je bio u Centralnoafričkoj Republici i Čadu, a od septembra 1992. u Ruandi. Sada sa suprugom Bert služi u podružnici u Ruandi.

◼ PRVA skupština u kojoj sam služio zvala se Kigali-Jug. U njoj je bilo mnogo dece, a braća i sestre su bili srdačni i gostoljubivi. Te 1992. godine u zemlji je bilo malo skupština i tek nešto više od 1 500 objavitelja. Vlasti su još uvek bile nepoverljive prema nama, pa nas je s vremena na vreme policija zaustavljala u službi i proveravala nam lične isprave.

Kada je genocid počeo, morao sam da napustim zemlju. Ubrzo posle toga, zamoljen sam da pomažem izbeglicama u istočnom Kongu. Iz Najrobija sam otputovao u Gomu, grad blizu granice s Ruandom. Nikada nisam bio tamo i jedina informacija koju sam imao bilo je ime jednog starešine. Pitao sam se kako ću ga pronaći. Pozvao sam taksi i pitao vozača da li poznaje tog brata. On se raspitao kod drugih taksista i u roku od pola sata stajao sam pred vratima tog starešine. U Gomu su tada došla i dvojica braće iz ruandskog Odbora zemlje. Dao sam im novac koji je podružnica iz Kenije poslala da bi se pomoglo Svedocima u Ruandi.

 Kada sam sledeći put doputovao u Gomu iz Najrobija, išao sam pešice prema granici s Ruandom. Premda je to rastojanje kratko, trebalo mi je mnogo vremena jer sam se kretao u suprotnom smeru od mnoštva izbeglica iz Ruande.

Iznenada sam čuo da me neko doziva: „Ndugu (brate) Henk! Ndugu Henk!“ Okrenuo sam se da vidim ko me zove i ugledao Alfonsinu, 14-godišnju devojčicu iz moje bivše skupštine u Kigaliju. U gužvi se razdvojila od majke. Zajedno smo se probijali kroz more ljudi i odveo sam je u Dvoranu Kraljevstva koja je izbeglicama služila kao zborno mesto. Alfonsinu je najpre primila jedna porodica iz Konga, a potom se o njoj brinula jedna sestra iz njene skupštine. Kada se vratila u Kigali, pronašla je svoju majku.

[Slika]

Henk sa suprugom Bert

 [Okvir/Slika na stranama 235-236]

Jehova čini čudesna dela

GINTER REŠKE

ROĐEN: 1937.

KRŠTEN: 1953.

NEKI PODACI: Počeo je da služi kao pionir 1958. i pohađao je 43. razred Galada. Od 1967. je služio u Gabonu, Centralnoafričkoj Republici i Keniji. Takođe je posećivao druge zemlje kao putujući nadglednik. Sada je član Odbora podružnice u Ruandi.

◼ PRVI put sam bio u Ruandi 1980. godine, kada sam došao iz Kenije kao oblasni nadglednik. U to vreme je u zemlji bilo samo sedam skupština i 127 objavitelja. Takođe sam bio jedan od instruktora u prvom razredu Škole za pionire. Pohađalo ga je njih 22 i mnogi su još uvek u punovremenoj službi. Po povratku u Keniju, rado sam se sećao braće u Ruandi, njihove revnosti u službi i ljubavi prema istini.

Godine 1996, kenijska podružnica me je zamolila da se preselim u Ruandu. Do tada sam u Keniji proveo 18 godina i bilo mi je lepo tamo. Kad sam stigao u Ruandu, situacija je još uvek bila nestabilna. Tokom noći se često čula pucnjava. Ali ubrzo sam zavoleo novu sredinu, naročito kad sam video kako Jehova blagosilja trud braće.

Mesta na kojima su se održavali pokrajinski sastanci bila su izuzetno skromna. Međutim, braća se nisu žalila što tokom programa sede na zemlji ili na kamenu. Bazeni za krštenje su zapravo bili velike rupe u zemlji obložene šatorskim platnom. Takvi pokrajinski  sastanci se još uvek održavaju u mnogim mestima u unutrašnjosti zemlje. Na drugim mestima su izgrađene jednostavne natkrivene Kongresne dvorane, kao i nekoliko Dvorana Kraljevstva koje se po potrebi mogu proširiti.

Braća su revno objavljivala dobru vest. Vikendom su skupštine u Kigaliju vrlo rano održavale sastanke. Posle toga su objavitelji išli u službu propovedanja dok ne padne mrak.

Uvek sam izdvajao vreme za mlade, buduće objavitelje koji bi kasnije mogli preuzeti veće odgovornosti u skupštini. Bilo je divno videti kako mnogi odvažno zastupaju istinu, čime su pokazali da su izgradili čvrsto prijateljstvo s Jehovom iako su mladi.

Na primer, na jugu zemlje, nastavnik je od 11-godišnjeg Lika tražio da na času otpeva državnu himnu. Lik je s poštovanjem pitao da li bi umesto toga mogao da otpeva neku od pesama iz naše pesmarice. Nastavnik se složio i svi su aplaudirali kada je Lik otpevao pesmu. To što je znao ne samo melodiju već i reči pesme pokazuje koliko je taj dečak voleo da slavi svog Stvoritelja. Ovo i druga iskustva ostavila su snažan utisak na mene. Upoznao sam i jednu sestru koja je ranije bila u zatvoru zato što je propovedala dobru vest. U zatvoru je rodila sina kome je dala ime „Šikama Hodari“ (na svahiliju „budi nepokolebljiv“). Šikama živi u skladu sa svojim imenom. On je sluga pomoćnik i specijalni pionir, a nedavno je pohađao Biblijsku školu za neoženjenu braću.

Naša braća u Ruandi su dugo podnosila strahovite nedaće — zabrane, građanski rat i genocid. Uvek sam bio dirnut njihovom vernošću i revnošću u službi. Mogu reći da mi je čast što služim rame uz rame s njima. Tokom svih ovih godina, osećao sam Jehovin blagoslov, zaštitu i podršku, što me je još više približilo njemu. Nema sumnje, Jehova čini čudesna dela! (Ps. 136:4).

 [Tabela/Slike na stranama 254, 255]

ZNAČAJNI DOGAĐAJI — Ruanda

 1970.

1970. Prvi objavitelji predaju izveštaj službe propovedanja

1975. Prva porodica Svedoka vraća se iz Konga u Ruandu

1976. Brošurica „Ova dobra vest o Kraljevstvu“ objavljena na jeziku kinjaruanda

1978. Stražarska kula na jeziku kinjaruanda izlazi jednom mesečno

1980.

1982. Zabranjena aktivnost Jehovinih svedoka; odgovorna braća u zatvoru

1986. Trećina objavitelja zatvorena

1990.

1990. Na severu zemlje izbija rat

1992. Održan prvi oblasni kongres za celu zemlju

Jehovini svedoci zakonski priznati

Dolaze misionari

1994. Genocid nad Tutsijima

1996. Misionari se vraćaju

Službeno odeljenje počinje s radom

1998. Stražarska kula na jeziku kinjaruanda izlazi istovremeno kad i na engleskom

1999. Posvećena Kongresna dvorana u Kigaliju

2000.

2000. Ruanda postaje podružnica

Odeljenje za gradnju Dvorana Kraljevstva počinje s radom

2001. Svedocima dodeljen plac za gradnju podružnice

2006. Posvećeni objekti podružnice

2007. Objavljen grčki deo Svetog pisma — prevod Novi svet na jeziku kinjaruanda

2010.

2010. Objavljen kompletan prevod Novi svet

[Grafikon/Slika na 234. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Broj objavitelja

Broj pionira

20 000

15 000

10 000

5 000

1985. 1990. 1995. 2000. 2005. 2010.

 [Mape na 167. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

UGANDA

DEMOKRATSKA REPUBLIKA KONGO

Vulkan Njiragongo

Goma

BURUNDI

TANZANIJA

RUANDA

KIGALI

VIRUNGA

Vulkan Karisimbi

Ruhengeri (sada Musanze)

Gisenji (sada Rubavu)

Jezero Kivu

Bukavu

Kanombe

Masaka

Gitarama (sada Muhanga)

Bugesera

Njabisindu (sada Njanza)

Save

Butare (sada Huje)

Ekvator

[Slika na stranama 164, 165]

Ribarenje na jezeru Kivu

[Slike na 169. strani]

Oden i Enea Mavajsoba

[Slika na 170. strani]

Gaspar Ruakabubu sa ćerkom Deborom i suprugom Melani

[Slika na 171. strani]

Brošurica „Ova dobra vest o Kraljevstvu“ na jeziku kinjaruanda

[Slika na 172. strani]

Žistin Ruagatore

[Slika na 172. strani]

Ferdinan Mugarura

[Slika na 173. strani]

Tri brata koja su se krstila 1976: Leopold Harerimana, Pjer Tuagirajezu i Emanuel Bazatsinda

[Slika na 174. strani]

Literatura na jeziku kinjaruanda

[Slika na 179. strani]

Fokas Hakizumvami

[Slika na 180. strani]

Palatin Nsanzurvimo sa suprugom (desno) i decom

[Slika na 181. strani]

Odet Mukandekezi

[Slika na 182. strani]

Henri Senjonga na svom motociklu

[Slika na 188. strani]

Potvrda o registraciji, 13. april 1992.

[Slika na 190. strani]

Braća sklanjaju binu da bi se mogla održati fudbalska utakmica

[Slika na 192. strani]

Leonard i Nensi Elis (u sredini) s porodicama Ruakabubu i Sombe

[Slika na 193. strani]

Olupina aviona koji se srušio nadomak Kigalija

[Slike na 199. strani]

„Nismo se pokazali kao braća“, natpis na katoličkoj crkvi u mestu Kibuje (sada Karongi)

[Slika na 214. strani]

Sleva nadesno: Andre Tuahirua, Žan de Dje, Imakule, Šantal (s bebom), Suzan; ispred: Žan Lik Mugabo i Agape Mugabo

[Slika na 216. strani]

Vedast Bimenjimana proučava sa zainteresovanom osobom

[Slika na 217. strani]

Tarsis Seminega sa suprugom Šantal

[Slika na 218. strani]

Tarsis i Žistin pored kolibice u kojoj se Tarsis s porodicom krio mesec dana

 [Slike na 226. strani]

Gore: Izbeglički logor za Svedoke iz Ruande; dole: logor u kom su Svedoci bili s drugim izbeglicama

Goma, Kongo

Benako, Tanzanija

 [Slike na 229. strani]

Dvorana Kraljevstva je služila kao bolnica

[Slika na 238. strani]

Orest s porodicom, 1996.

[Slika na 240. strani]

Teobald i Beransij Munjampundu

[Slike na 241. strani]

Tutsi i Hutu Svedoci raščišćavaju teren za novu Kongresnu dvoranu

[Slika na 242. strani]

Natkrivena Kongresna dvorana u Kigaliju, 2006.

[Slika na 243. strani]

Škola za obučavanje naimenovane braće, Kigali, 2008.

[Slika na 246. strani]

Sektor na znakovnom jeziku na jednodnevnom pokrajinskom sastanku u Gisenjiju, 2011.

[Slika na 248. strani]

Fransoa Gzavije Hakizimana

 [Slike na stranama 252, 253]

 Na ovom plodnom polju, naša braća marljivo sarađuju s ’Gospodarem žetve‘, rešena da ne posustanu