• ZEMLJE I TERITORIJE 239

• BROJ OBJAVITELJA 7 782 346

• UKUPAN BROJ SATI PROVEDENIH U SLUŽBI 1 748 697 447

• BROJ BIBLIJSKIH STUDIJA 8 759 988

• BROJ ZEMALJA 58

• BROJ STANOVNIKA 968 989 710

• BROJ OBJAVITELJA 1 312 429

• BROJ BIBLIJSKIH STUDIJA 2 999 639

Odlučila je da ne abortira

U Adis Abebi, glavnom gradu Etiopije, živi Saba, žena koja drži jednu prodavnicu. Dve naše sestre su joj jednom prilikom prišle i ponudile Probudite se! koji je govorio o abortusu. Saba ih je pozvala unutra i kroz suze im ispričala da razmišlja da abortira. Dok su razgovarale, sve tri su bile toliko dirnute da su počele da plaču. Saba je tog dana odlučila  da zadrži bebu i objasnila svom mužu zašto je tako rešila. Rodila je prelepu devojčicu. Takođe je počela da proučava Bibliju i s vremenom se krstila. Sada je pionir. Njen muž je takođe proučavao Bibliju i krstio se, a u aprilu 2012, krstilo se i njihovo dvoje starije dece.

’Da li možemo da porazgovaramo s njim?‘

Jednom prilikom su pokrajinski nadglednik i objavitelj iz Etiopije propovedali od kuće do kuće. Na jednim vratima su naišli na kućnu pomoćnicu i pitali je da li mogu razgovarati sa gazdom. Ona je rekla da to nije moguće, pa su je pitali da li bi mu onda mogli ostaviti literaturu. Otišla je da ga pita, a kad se vratila rekla je da bi gazda voleo da najpre vidi tu literaturu.

Braća su joj dala časopis da ga pokaže. Nakon nekoliko minuta se vratila i javila im da on želi da ga pročita. Onda je jedan od njih rekao: „Ako vaš gazda ne može da izađe, da li mi možemo da uđemo i porazgovaramo s njim?“ Žena je ponovo otišla da ga pita. Ovog puta je ostala malo duže, tako da su braća počela da se pitaju da li će se ona uopšte i vratiti. Konačno se vratila i pozvala ih unutra. Kad su ušla, braća su videla da je gazda, koji se zove Jirgu, zapravo stariji čovek i da je već deset godina vezan za postelju, da ne može da ustane, čak ni da se pridigne. Kućna pomoćnica se prethodno zadržala zato što mu je pomagala da se obuče, a zatim je pospremila sobu.

 Braća su tom čoveku prenela dobru vest. Pošto mu se svidelo ono što je čuo, pristao je da proučava Bibliju. Kako je napredovao u proučavanju, zdravlje mu se popravilo. Posle izvesnog vremena je mogao da ustane iz kreveta i da se kreće u invalidskim kolicima. Ubrzo je počeo da ide na sastanke i krstio se na jednom nedavnom oblasnom kongresu.

Crkva čije je knjige čitao njegov otac

Kalvin, koji živi u Zimbabveu, imao je svega četiri godine kad mu je umro otac, od koga mu je ostala samo torba sa dve knjige, Sveto pismo — prevod Novi svet i 1. tom knjige Isaijino proročanstvo — svetlo za čitavo čovečanstvo. „Drži se crkve čije su ovo knjige“, rekao mu je otac. „Tamo je istina.“

Nakon što mu je umrla i majka, baka je preuzela brigu o njemu. Kalvin je devet godina odbijao da ide s bakom u njenu crkvu, govoreći da će jednog dana naći „crkvu“ čije knjige mu je ostavio otac.

Jednog dana je dečakova baka srela jednu našu sestru. Ne znajući da je ona Jehovin svedok, rekla joj je da ima tvrdoglavog unuka koji neće da ide s njom u crkvu. Umesto toga, on je nedeljom čitao knjige koje su mu ostale od oca. Sestra je pitala koje su to knjige. Baka je rekla da misli da su to „neke od onih glupavih knjiga Jehovinih svedoka“.

Sestra je na to rekla da bi volela da upozna dečaka. Kad su se sreli, Kalvin je bio van sebe od sreće. Sestra je smesta počela da proučava Bibliju s njim, koristeći knjigu Šta Biblija zaista naučava?, a dečak je odmah krenuo na sastanke,  uprkos bakinom žestokom protivljenju. Čvrsto je odlučio da se drži istine i jedva čeka vreme kada će početi uskrsenje, jer se nada da će tada ponovo biti zajedno sa svojim roditeljima. Kalvin se krstio u avgustu 2012.

’Bog kom služiš je jak‘

Karo živi u Ugandi. Samo mesec dana nakon što je počela da proučava Bibliju, počeo je da joj se žestoko protivi njen muž Martin, koji se bavio vračanjem. „Zbog tih tvojih knjiga preci više ne mogu da uđu u kuću“, govorio joj je. Počeo je da je maltretira i preti da će je ubiti ukoliko ne prestane s proučavanjem Biblije. Takođe je prestao da se brine za porodicu u materijalnom pogledu. Karo je ostala pribrana, počela je da u bašti uzgaja hranu za porodicu i nastavila je da proučava Bibliju. Kasnije, kada je postalo očigledno da joj je život u opasnosti, Karo je pobegla od kuće. Nije joj bilo lako da se sama izdržava. Međutim, kad je čula da su se njihova deca razbolela, skupila je ono malo novca što je imala i kupila im potrebne lekove.

Nakon izvesnog vremena, muž ju je pozvao telefonom. „Hteo bih da se vratiš kući“, rekao je. „Video sam da je Bog kom služiš jak i da je uz tebe. Molim te, pozovi ljude koji su te poučavali da pouče i mene. Stvarno želim da se promenim.“ Martin je ozbiljno mislio to što je rekao. Ova porodica je sada zajedno i srećna je. I Martin i Karo su se krstili na kongresu u avgustu 2012.

Propovednik iz udaljenog grada

Dok je živeo u jednom gradu daleko od svoje kuće u Keniji, Dejvid je počeo da proučava  Bibliju s Jehovinim svedocima. Posle izvesnog vremena je morao da se vrati u svoje rodno mesto, Lokičar, koje je zabačeno u severozapadnom delu Kenije. Najbliža skupština se nalazila u Lodvaru, udaljenom oko 165 kilometara. Dejvid četiri godine nije imao gotovo nikakav kontakt sa Svedocima, ali je zato propovedao komšijama i rođacima, objašnjavajući im ono što je saznao za kratko vreme tokom kog je proučavao Bibliju. Nekima se dopalo ono što su čuli i Dejvid je ubrzo proučavao Bibliju s nekoliko ljudi. Zatim je 2007. stupio u kontakt s braćom iz Lodvara i nastavio da proučava s njima tako što je išao kod njih dvaput mesečno, taksi motociklom ili minibusom.

Kako je sticao sve više znanja, tako je i njegova revnost za službu postajala sve veća. Iako nije bio kršten, nedaleko od svoje kuće je podigao privremenu „Dvoranu Kraljevstva“ od blata sa slamnatim krovom i tamo je održavao sastanke sa zainteresovanim osobama. Međutim, nije se svima u selu dopalo što on propoveda, tako da su ga neki dve godine verbalno i fizički napadali. Jednom prilikom su ga neki seljani tukli dok se nije onesvestio, optužujući ga da je doneo „Đavolsku religiju“ u njihovo selo. Međutim, Dejvid je zatražio pomoć od nadležnih i maltretiranje je prestalo, a on je nastavio da propoveda. „Istina je moj život“, kaže on. „Nikakvo protivljenje me ne može zaustaviti.“

Dejvid se krstio 2009. godine i sada je sluga pomoćnik i opšti pionir. On i njegov petnaestogodišnji sin su jedini objavitelji na tom području. Međutim, u aprilu 2012. na Spomen-svečanosti u  „dvorani“ koju je Dejvid sagradio prisustvovalo je oko 60 ljudi iz sela.

„Dokažite iz Biblije da ona greši“

Tokom jednog dugog putovanja autobusom, Dženet, opšta pionirka iz Gane, čitala je knjigu Šta Biblija naučava. Na jednoj stanici je ušao neki propovednik, održao propoved i zatim pozvao putnike da daju prilog za njegovu službu. Dženet mu je rekla: „Rekli ste da su Isus i Bog jedno. Ko se onda obratio Isusu prilikom njegovog krštenja?“

Propovednik joj je odgovorio: „To je misterija.“

Dženet je otvorila četvrto poglavlje knjige Šta Biblija naučava, izdvojila neke stihove i zamolila nekoliko putnika da ih pročitaju. Zatim je objasnila razliku između Isusa i Svemoćnog Boga, Jehove.

„Ti si veštica“, rekao joj je propovednik.

Na to su putnici stali u njenu odbranu i rekli: „Dokažite iz Biblije da ona greši, umesto što je nazivate vešticom.“ Propovednik je besan izašao na sledećoj stanici. Mlada žena koja je sedela do Dženet rekla joj je: „Mislila sam da je Jehova ime crkve koju su Svedoci izgradili. Nisam znala da je to Božje ime sve dok nisam čula vaš razgovor sa sveštenikom.“

Njih dve su nastavile razgovor i Dženet je uzela njen broj telefona i obećala da će je nazvati. Kad je ta žena stigla kući ispričala je svojoj baki šta se desilo u autobusu. Baka se takođe iznenadila kada je čula da je Božje ime Jehova. Dženet se kasnije pobrinula da neki Svedoci nastave da posećuju ovu ženu i njenu baku. Sada obe dolaze na naše sastanke.

• BROJ ZEMALJA: 57

• BROJ STANOVNIKA: 946 087 916

• BROJ OBJAVITELJA: 3 861 145

• BROJ BIBLIJSKIH STUDIJA: 4 196 922

Prihvatila je istinu tamo gde se najmanje nadala

Zatvorski čuvari u Boliviji morali su da primene silu dok su uvodili u zatvor 20-godišnju Andreu, koja ih je sve vreme psovala i klela. Kao nasilna i snažna osoba, predstavljala je strah i trepet za ljude oko sebe. Međutim, Lejdi, naša sestra koja je dospela u zatvor zbog lažnih optužbi, nije se plašila ove devojke, već joj je bilo žao. Lejdi je imala  običaj da svako jutro pročita naglas jednu pesmu iz naše pesmarice. Kad ju je Andrea čula, pitala je: „Jeste li vi Jehovin svedok?“

Kad je Lejdi potvrdno odgovorila, Andrea je rekla: „I moja majka je Jehovin svedok. Išla sam s njom na sastanke. Proučavala je Bibliju sa mnom.“ Zatim je počela da plače. Narednih nekoliko dana su razgovarale o dubokim duhovnim temama, a kada je došlo vreme za Andreino suđenje, zajedno su se pomolile Jehovi za pomoć i vođstvo. Andrea je bila oslobođena i nastavila je da uči o Jehovi. Brzo je ispunila uslove za nekrštenog objavitelja i sada se sprema za krštenje.

Lejdi je dobro iskoristila vreme koje je provela u zatvoru i počela je da proučava Bibliju sa 21 osobom. Sada kad je na slobodi, ona triput nedeljno ide u posetu tim zatvorenicama kako bi s njima proučavala Bibliju.

Veb-sajt www.pr418.com

Kada je jedne nedelje u proleće 2011. lepo obučen bračni par s dvoje dece ušao u jednu Dvoranu Kraljevstva u Kanadi, svi su mislili da su to Svedoci iz nekog drugog grada. Međutim, sluga pomoćnik koji se zove Dominik i gost po imenu Mark-Andre odmah su se prepoznali. Dominik je 17 godina ranije proučavao Bibliju s njim. U protekle dve godine, Mark-Andre i njegova supruga Josej su sa veb-sajta www.pr418.com preuzimali i čitali časopise Stražarska kula i Probudite se! i iz njih razumeli da bi trebalo da cela porodica ide u Dvoranu Kraljevstva.  Objavitelji u skupštini su se odmah dogovorili s njima za proučavanje Biblije i cela porodica je počela da redovno dolazi na sve sastanke. Nakon samo dva meseca proučavanja, ova porodica je uvela svoje veče za porodično proučavanje Biblije. Svi i dalje lepo napreduju, a Josej je u maju 2012. imala svoju prvu tačku u Teokratskoj školi propovedanja.

„Dao mi je svoj ručak i šešir“

Na oblasnom kongresu 2010. u Čileu, desetogodišnji Marselo je primetio da stariji gospodin koji je seo pored njega nije imao kod sebe nikakvu literaturu.

„Ovaj čovek nema Bibliju“, šapnuo je svojoj majci.

„Možete zajedno pratiti stihove iz tvoje“, odgovorila mu je ona. Tako se Marselo okrenuo ka tom gospodinu, čije je ime Viktor, i zajedno s njim pratio sve stihove. Kad je počela pauza, Marselo se okrenuo ka majci i rekao: „On nije poneo ručak.“ Majka mu je predložila da podeli svoj s njim. Dečak mu je dao sendvič i šolju čaja. Dok je Viktor jeo, Marselo mu je pokazao sve stihove kojih se mogao setiti.

Posle podne je sunce postalo jako. Marselo se ponovo okrenuo ka majci i rekao joj: „On nema šešir.“

Majka mu je odgovorila: „Daj mu svoj.“ Tako je i uradio. Nakon programa, Marselo i Viktor su se pozdravili i rastali.

Sledeće godine na oblasnom kongresu, Marselo ga je potražio. Obradovao se kad je video da je došao, i to ovog puta s kravatom. Kad je Viktor ugledao Marsela, rekao je: „Danas sam ovde zbog  ovog mladog gospodina. Prošle godine sam dobio pozivnicu za kongres i došao sam. Ovaj dečko mi je pomogao da pratim stihove iz njegove Biblije i dao mi je svoj ručak i šešir. Sada proučavam Bibliju.“ Viktor je postao nekršteni objavitelj.

Pohvala jedne novinarke

Jedna poznata novinarka u Venecueli opisala je u svojoj kolumni šta je doživela s korisničkim servisom jedne državne telefonske kompanije kada je zvala zbog nekih tehničkih problema koje je imala. Operater koji se javio odgovorio joj je šturo i neljubazno, tako da ništa nije mogla da uradi. Kada je sledeći put zvala, javio se mladi čovek koji se predstavio kao Misael. Bio je vrlo ljubazan i pomogao joj je da reši problem. Ova žena je napisala: „Tokom celog razgovora sa mnom, ovaj mladić je bio izuzetno ljubazan, pun poštovanja i spreman da pomogne. Uz njegovu pomoć sam mogla da rešim problem i saznala sam šta treba da uradim u sličnim situacijama.“

Nakon što ga je novinarka pohvalila, on joj je objasnio da se kao Jehovin svedok trudi da se prema ljudima ophodi onako kako nas je Isus poučio. Novinarka je zatražila da razgovara s Misaelovim pretpostavljenim. Pohvalila ga je za odličan posao koji obavlja. U svom članku je napisala da je Misael primeran građanin Venecuele i Jehovin svedok i zaključila sledećim rečima: „Ovakvi ljudi su nam potrebni u svim javnim službama.“

„Nemojte biti tvrdoglavi!“

Petnaestogodišnja Gabrijela je gluva. Ona je bila presrećna kada se u oktobru 2011. krstila  na oblasnom kongresu za znakovni jezik u Ekvadoru. Bila je toliko uzbuđena da je, kada se u ponedeljak vratila u školu, pitala profesorku da li može da celom razredu saopšti jednu vest. Ona joj je to dozvolila i Gabrijela je sva oduševljena stala pred razred i na znakovnom jeziku objavila: „Srećna sam što sam prošlog petka, subote i nedelje bila na jednom kongresu i krstila se kao Jehovin svedok. Takođe želim da vam kažem da živimo blizu kraja sadašnjeg poretka. Ostalo je još vrlo malo vremena! Svako treba da što pre popravi sve što ne valja u svom životu. Nemojte biti tvrdoglavi. Bojte se Boga!“ To je ostavilo snažan utisak na njene drugove i drugarice iz razreda.

 Kasnije, na velikom odmoru, prišla joj je Kati, neaktivna sestra koja je takođe gluva. Pitala je Gabrijelu kako je bilo na kongresu. Gabrijela joj je prijateljski rekla: „Bilo je divno! Ali, sada kao kršteni Svedok želim da ostanem verna Jehovi. Zato ti moram reći da ne mogu više da se družim s tobom, jer se više ne držiš Božjih merila. To bi moglo ugroziti moje prijateljstvo s Bogom. Treba da se promeniš. Moli se Jehovi i razgovaraj sa starešinama. Znam da možeš da se popraviš.“ Zahvaljujući Gabrijelinom direktnom, ali dobronamernom savetu, Kati je razgovarala sa starešinama, dobila duhovnu pomoć i ponovo postala aktivna u službi propovedanja.

Pozajmila je laptop od profesorke

Jednom prilikom je jednoj našoj 16-godišnjoj sestri iz Sjedinjenih Država ceo razred počeo da postavlja pitanja o njenoj religiji, ali ona nije imala nikakvu literaturu kod sebe, čak ni Bibliju. Pošto je želela da odgovore potkrepi stihovima iz Biblije, pozajmila je od profesorke laptop i otišla na veb-sajt www.pr418.com. Ne samo što je odgovorila na njihova pitanja već im je i pokazala kako mogu koristiti ovaj sajt. Objasnila im je da kad god imaju neka biblijska pitanja i u blizini nema Svedoka s kojima bi mogli porazgovarati, uvek mogu otići na ovaj sajt i dobiti odgovor. Kako su dani odmicali, sestra je primetila da drugovi i drugarice imaju sve manje i manje pitanja. Kada je pitala šta je razlog tome, neki su rekli da redovno idu na naš sajt preko mobilnih telefona. To je radila čak i profesorka.

• BROJ ZEMALJA: 48

• BROJ STANOVNIKA: 4 222 869 785

• BROJ OBJAVITELJA: 674 608

• BROJ BIBLIJSKIH STUDIJA: 662 736

Sprečen sukob između dva sela

Dok je išla na sahranu, grupa Svedoka je prolazila kroz jedno malo selo u Indoneziji. Jedan od njih, pionir, primetio je mladiće koji su stajali pored puta. Kratko je porazgovarao s njima i ostavio im brošuru Slušajmo šta nam Bog govori i živimo večno. Malo kasnije je tuda prolazila jedna  sestra koja se vraćala kući. Prišao joj je čovek koji je u ruci držao tu brošuru i zahvalio joj što ju je dala njegovim sinovima. „Ta brošura im je spasla život!“, rekao je. Sestra, koja nije znala o čemu se radi, pitala je šta se desilo. Otac tih mladića joj je objasnio da su momci iz njegovog sela planirali da napadnu jedno drugo selo. U skladu s lokalnim običajem, nameravali su da se osvete za uvredu koja je naneta njihovom drugu. Međutim, kada su mladići pročitali brošuru, razumeli su da nasilni ljudi neće moći da žive u Raju. Zato su se smirili, odustali od plana i razišli se. Ovaj obračun je mogao biti opasan, ali je sprečen zahvaljujući biblijskoj poruci iz ove brošure.

Transvestit se promenio

Rek se rodio u patrijarhalnoj porodici u Kambodži, ali su i on i njegov brat blizanac već u vrlo ranom uzrastu počeli da se ponašaju kao devojčice. Igrali su se lutkama i privlačila ih je odeća za devojčice. Njihova majka je bila zbunjena, bilo ju je sramota, ali nije znala šta da radi. Njih dvojica bi krenula u školu obučeni kao dečaci, ali čim bi tamo stigli, odmah bi se presvlačili u odeću za devojčice. Kada su imali 16 godina, prijavili su se za takmičenje u lepoti za transvestite i tamo su ih zapazili ljudi iz sveta zabave. Tako su počeli da se pojavljuju na televiziji i da igraju u komedijama. Rek je ubrzo počeo da živi kao homoseksualac i da se druži s drugim transvestitima.

 Majka je počela da ide u crkvu i vodila ga je sa sobom. Premda je pristao da obuče mušku odeću, odbio je da skrati svoju dugu kosu. Pastor je često Reku upućivao ponižavajuće komentare i ismevao njegov način života. Pa ipak, Rek je smatrao da bi trebalo da pokuša da proučava Bibliju u crkvi. Prve sedmice je ustao rano i prešao biciklom nekoliko kilometara do crkve, ali pastor mu je rekao da se ne oseća dobro i da ne može da proučava s njim. Kada se sledeće sedmice pastor uopšte nije ni pojavio, Rek je bio ogorčen.

Međutim, kad se vratio kući, njegov brat blizanac mu je rekao da je bila neka žena i ponudila im da besplatno proučavaju Bibliju kod kuće. Ostavila je i knjigu Šta Biblija naučava. Tako su njih dvojica počeli da proučavaju Bibliju sa ovom sestrom i njenim mužem. Nakon šest meseci, Rekov brat je rekao da misli da nije spreman da menja svoj život i prestao je da proučava. S druge strane, na Reka je snažno uticalo ono što stoji u 1. Korinćanima 6:9, 10. Vrlo dobro je razumeo šta treba da uradi. Zahvaljujući tome što je marljivo čitao i proučavao Bibliju, molio se i redovno išao na sastanke, uspeo je da promeni način života. Njihova majka takođe proučava Bibliju i lepo napreduje. Kada se Rek krstio, ona je kroz suze rekla: „Tako sam srećna što se moj sin krstio kao muškarac.“ On je sada opšti pionir.

Gatara je promenila svoj način života

Or Ja se bavila magijom, lečenjem, davala je savete i proricala sudbinu. Jedan par specijalnih pionira koji služi u Haifi, u Izraelu, naišao je na nju dok su propovedali od kuće do kuće. Ona ih je pozdravila sledećim rečima: „Ako pričate  o Bogu, uđite!“ Njen dom je bio pun predmeta povezanih s magijom i misticizmom. Rekla je da dobija poruke od Boga, neke preko „duha“ jednog pokojnog rabina.

Ovaj par je ponudio da besplatno proučavaju Bibliju s njom i to joj se dopalo. Samo dva dana pre nego što su joj oni došli na vrata, ova žena se molila Bogu da joj pošalje nekoga ko bi joj pomogao da razume Bibliju, ali bez rabinskih tumačenja. Nakon mesec dana proučavanja pitala ih je: „Ima li još ljudi koji veruju isto što i vi?“ Došla je s njima na sastanak i bila impresionirana time što su drugi bili srdačni i ljubazni prema njoj. Od tada je redovna na sastancima.

Nakon dva meseca proučavanja, Or Ja ih je pitala u vezi s predstojećim kongresom: „Zar to nije vreme kad se novi krštavaju? Ako je tako, imate samo dva meseca da me pripremite za krštenje!“ Kao prvi korak, pobacala je sve što je koristila za gatanje, iako je vredelo mnogo novca. Prestala je da se bavi time i počela je da propoveda drugima, nudeći knjigu Šta Biblija naučava i časopise svima koji su ranije koristili njene usluge. Kad se razbolela, nije želela da koristi nekadašnje metode lečenja. Pošto je prestala s gatanjem, četiri meseca nije imala nikakva primanja. Pa ipak, postavila je određene uslove da bi prihvatila neki posao — da radi četiri dana sedmično po šest sati na dan — kako bi imala vremena za teokratske aktivnosti. Na kraju je našla odgovarajuć posao. Zatim je prodala svoju veliku kuću i iznajmila mali stan.

 S vremenom je Or Ja bila spremna za krštenje, ali je nedelju dana pre kongresa slomila nogu. Međutim, noga u gipsu je nije sprečila da se krsti. Danas je Or Ja aktivan objavitelj. Ona svedoči ljudima koji su ranije koristili njene usluge i s nekoliko osoba proučava Bibliju.

Pripadnik kulta pronalazi istinu

Dva gluva brata blizanca u zabačenom planinskom području Filipina počela su da proučavaju Bibliju. Obojica su pripadala jednom kultu i verovala da ih oružje ne može povrediti dok god nose određene amajlije i šalove radi zaštite. Bili su obučeni kako da koriste noževe, mačete i vatreno oružje i učestvovali su u mnogim borbama protiv pobunjenika u planinama. Kult im je dozvolio da proučavaju Bibliju, ali pod uslovom da ih Svedoci ne nagovaraju da napuste kult.

Naša braća su, naravno, podstakla blizance da sami donesu odluku šta će uraditi u skladu sa onim što uče iz Biblije. Jedan od njih je smatrao da ne bi mogao da promeni svoj život kako bi prihvatljivo služio Bogu. Drugi je, međutim, nastavio da proučava. Da bi ga ohrabrio, brat koji je proučavao s njim, otvorio je Bibliju i objasnio mu na znakovnom jeziku: „Tvoje ime, Samuel, nalazi se u Bibliji. Samuilo, o kom govori Biblija, služio je istinitom Bogu, Jehovi, sve do duboke starosti. I ti možeš biti veran i poslušan Jehovi.“ To je dirnulo Samuela. „Ako se moje ime nalazi u Bibliji“, razmišljao je on, „onda i ja moram stati na Jehovinu stranu.“ Saopštio je pripadnicima kulta da se seli s tog područja. Spalio je sve svoje amajlije i druge stvari povezane sa okultizmom. Nakon toga je brzo napredovao. Sada je kršteni Jehovin sluga i s puno žara  pomaže drugim gluvim osobama da saznaju istinu iz Biblije.

Dete se suočava s progonstvom

Radživ živi u jednom zabačenom selu na severu Indije. Kada je imao devet godina i išao u četvrti razred, njegov učitelj, koji je Jehovin svedok, učio je decu moralnim vrednostima pomoću knjige Uči od Velikog Učitelja. Radživ je upijao sve što je učitelj govorio i počeo je da to primenjuje u svom životu. Rekao je učitelju da je prestao da laže i da se tuče s drugom decom i da sada na odmoru deli užinu sa onima koji nisu ništa poneli.

 Dok je učio o obećanom raju na zemlji, počeo je da o tome govori drugima u svom selu, kao i putnicima dok je putovao vozom. To je smetalo njegovim roditeljima, jer ih je bilo sramota zbog njegovog propovedanja. Rekli su mu da prestane da govori o Jehovi i Isusu. Pošto to nije pomoglo, počeli su da ga tuku, a majka bi mu sakrila odeću kad bi se vratio iz škole kako ne bi imao u čemu da izađe i govori drugima o poruci iz Biblije. Nisu mu dali da spava na svom krevetu i znatno su mu smanjili obroke. Pošto ni to nije pomoglo, pozvali su jednog sveštenika da ga urazumi.

Sveštenik je ostao kod njih nekoliko dana, pokušavajući da nagovori Radživa da se pokloni pred jednim idolom. Kad je dečak rekao da je taj idol običan kamen, a ne živi bog, sveštenik mu je rekao da treba da ’gleda očima svog srca‘. Radživ je uzeo parče papira i na njemu napisao „100 rupija“. Zatim ga je dao svešteniku i zamolio ga da za to kupi čokoladu i da mu vrati kusur. On mu je odgovorio da nije budala, da je to samo parče papira bez ikakve vrednosti. „Ako papir gledate očima svog srca“, rekao je Radživ, „videćete da ovaj papir ima vrednost.“ Na to je sveštenik besno gurnuo dečakovu glavu i prisilio ga da se pokloni pred idolom. „Možete mi na silu sagnuti glavu pred ovim kipom, ali nikada nećete uspeti da okrenete moje srce“, rekao je Radživ. Na kraju je sveštenik otišao, rekavši da je nemoguće popraviti tog dečaka i da bi i sam mogao vrlo  lako izgubiti svoju veru ukoliko bi još ostao. Roditelji su upisali Radživa u drugu školu. Međutim, on nije prestao da govori o Jehovi i njegovom obećanju o raju na zemlji svima koji žele da slušaju. Sada ima deset godina i još uvek se oslanja na Jehovu za pomoć da sačuva svoju veru snažnom.

Našla je Bibliju koju je tražila

Dok je Larisa svedočila prodavačici u jednoj knjižari u Jermeniji, ušla je neka žena i pitala da li imaju Bibliju prevod Novi svet. Prodavačica je odgovorila da nemaju takvu Bibliju ali da joj može pokazati neki jermenski prevod. „Da li se taj prevod lako razume?“, pitala je mušterija. Prodavačica joj je pročitala nekoliko stihova i rekla: „Deluje razumljivo.“ Nezadovoljna odgovorom, žena je rekla da joj treba baš prevod Novi svet. Larisi je sinula jedna ideja. Imala je u tašni svoju Bibliju na jermenskom. Izvadila ju je i zamolila ženu da pročita šta piše na koricama. Žena je pročitala: „Sveto Pismo — prevod Novi svet.“ Bila je to baš ona Biblija koju je tražila!

Žena je ispričala da su njeni ćerka i zet u Grčkoj upravo počeli da proučavaju Bibliju s Jehovinim svedocima. Pošto još uvek nisu dobro govorili grčki, zamolili su je da kada sledeći put bude dolazila ponese prevod Novi svet na jermenskom. Naša sestra joj je dala svoju Bibliju i rekla: „Molim vas, dajte im je i recite im da je to poklon od Jehove.“ Žena je bila oduševljena kad joj je Larisa ponudila da proučava Bibliju s njom. Razmenile su brojeve telefona kako bi ova žena mogla početi da proučava čim se vrati iz Grčke.

• BROJ ZEMALJA: 47

• BROJ STANOVNIKA: 738 679 198

• BROJ OBJAVITELJA: 1 595 888

• BROJ BIBLIJSKIH STUDIJA: 841 260

Nije zadržala novčanik

Nina, opšta pionirka iz Bosne, proučava s jednom romskom porodicom. Njihova desetogodišnja ćerka je na ulici našla novčanik s novcem, kreditnim karticama i dokumentima. Pre nego što je upoznala istinu, na sve vredne stvari koje bi našla gledala je kao na dragoceni poklon, ali sada je porazgovarala s majkom i odlučila da novčanik preda  policiji. Odluka ove porodice je za svaku pohvalu jer su vrlo siromašni i nemaju dovoljno novca ni za hranu. Policajac kom su predali novčanik se veoma iznenadio. Nakon dva sata su bili pozvani da ponovo dođu u policijsku stanicu. Čovek kom je pripadao novčanik čekao ih je da im zahvali i nagradi ih. Poklonio im je otprilike 25 evra, što je vrednost dve dnevnice.

Privukao ga je naslov

Nihad živi u Bosni. Nakon što je jednog dana završio sa službom propovedanja, video je kako neki čovek stoji pored njegovih kola. Kad ga je Nihad pozdravio, čovek je rekao: „Izvinite, ali video sam u vašim kolima časopis i naslov ’Kako biti dobar otac‘. Želeo bih da ga pročitam. Čekam ovde oko sat vremena da neko naiđe. Mogu li ga dobiti?“ Nihadu je bilo drago da mu da časopis i iskoristi priliku da mu svedoči.

Posada tankera dobija utehu

Dok je jedan par u Holandiji propovedao u roterdamskoj luci, naišao je na tanker s mornarima sumornih lica. Glavni inženjer im je sa suzama u očima rekao da su doživeli niz problema, da su zamalo doživeli sudar i da brod stalno ima neke kvarove. Zato ih je upitao: „Da li biste hteli da se pomolite za nas?“ Ovaj bračni par im je predložio da održe jedan ohrabrujuć govor na temelju Biblije. Kada su sledećeg dana u sedam sati popodne došli s još dva para, posada ih je  smestila u komandni most. Okupilo se 15 od ukupno 16 članova posade. Nakon uvodne molitve, jedan od braće je izneo govor pod naslovom: „Da li je Bog odgovoran za nesreće?“ Posada je mogla da prati stihove iz Biblije, jer su objavitelji doneli više Biblija i pomagali svima da nađu stihove. Nakon zaključne molitve, svi su ostali na svojim mestima i razgovarali s braćom. Mornari su se osećali bolje i bili su zahvalni. Jedan od njih je rekao: „Ovo je odgovor na naše molitve.“ Članovi posade su uzeli 20 knjiga, kao i Biblije i druge publikacije, nakon čega je kapetan objaviteljima dao kovertu sa 200 dolara kao prilog za literaturu.

Molila se za to da može nekome pomagati

Irene koja živi u Švedskoj napisala je: „Imam 80 godina i zbog bolova ne mogu da propovedam na području. Zato sam molila Jehovu za to da mogu da pomažem nekome koga sam ranije posećivala i ko bi sada želeo da razgovara ili da ga neko posećuje.

„Jednog dana nam je zazvonio telefon i moj suprug se javio. Ženski glas mu je rekao: ’Izvinite, ali vi ste jedini kojih sam se setila, pa sam zato nazvala vas. Da li bi vaša supruga htela da me poseti kako bismo razgovarale o Bibliji? Proučavala sam pre 15-20 godina, ali se moj pokojni muž protivio, pa sam prestala.‘

„Sećam se da sam posećivala tu ženu s jednom sestrom, koja je proučavala s njom. Nisam mogla da verujem da se ta žena baš mene setila! Sva srećna, dogovorila sam se s njom da se vidimo. Otada proučavamo Bibliju svake sedmice. Došla je na Spomen-svečanost i posebno predavanje. Takođe  dolazi na sastanke. Svaki dan zahvaljujem Jehovi što je odgovorio na moju molitvu.“

Čokolada ne može u kutiju za priloge

Osmogodišnji Serđo iz Italije želeo je da uveri starešine da je spreman da postane nekršteni objavitelj. Jednog dana je njegov otac, koji je majstor, išao da popravi bravu jednom starijem bračnom paru. Serđo je pošao s njim i poneo dva časopisa. On kaže: „Dok je tata radio, ja sam ponudio časopise čoveku kod kog smo došli. On se toliko iznenadio da je pozvao i svoju ženu da joj ih pokaže. Zatim sam zapisao njihova imena, adresu i broj telefona da bih mogao ponovo da ih posetim. Njegova žena mi je dala sve te informacije, kao i jednu veliku čokoladu.“ Nekoliko dana kasnije, Serđo je došao kod njih s jednim starešinom. Pozvonio je, i kad je žena otvorila, rekao je da je došao da im da knjigu Šta Biblija naučava. Ona ju je rado prihvatila i ponovo mu dala čokoladu. „Pošto ne mogu da ubacim čokoladu u kutiju za priloge, pojeo sam je“, rekao je Serđo i dodao: „Starešine su konačno shvatile koliko sam želeo da postanem nekršteni objavitelj.“

Sveštenik je želeo da sazna više

Simeon je bio sveštenik u jednoj crkvi u Gurkovu, u Bugarskoj. U tom mestu nema Svedoka. Čitajući Bibliju, shvatio je da postoji razlika između onoga što piše u njoj i onoga što naučava crkva. Dok je jednog dana putovao vozom, dobio je nekoliko naših časopisa. Bio je oduševljen kad je saznao da Trojstvo ne postoji, već da je Jehova pravi Bog. Željan da sazna više o tome, pisao je podružnici Jehovinih svedoka i svim crkvama kojih se setio. Samo mu je jedna  crkva odgovorila tako što mu je dala savet da se ne uznemirava oko „takvih gluposti“. Za razliku od njih, naša podružnica je organizovala da ga posete dva Svedoka, koja su iz Kazanlaka do njega morala preći oko 35 kilometara. Oni su počeli da proučavaju Bibliju sa Simeonom i njegovom porodicom. Njemu se veoma svidelo ono što je saznavao, tako da je pozvao i prijatelje i komšije da dođu. Ubrzo je oko 25 ljudi prisustvovalo njegovom proučavanju Biblije. Nakon što je prvi put došao da vidi kako to izgleda, jedan 75-godišnji komšija je sa suzama u očima rekao: „Za ovaj  jedan sat sam razumeo više nego za 30 godina u crkvi.“ Sastancima u Gurkovu koje svakog meseca vode braća iz Kazanlaka prisustvuje i do 60 osoba, a na Spomen-svečanosti je bilo 79 prisutnih.

„Molim te, samo nastavi tako“

Valja, 15-godišnja sestra iz Ukrajine, primetila je da jedna njena nastavnica dolazi u školu u crnini i da su joj oči crvene od suza. Kad je čula da joj je umrla majka, Valja je odlučila da joj pročita nekoliko utešnih biblijskih stihova o uskrsenju. Ponela je Bibliju i dve brošure, Šta se događa s nama kad umremo? i Kad umre neko koga volite, rešivši da joj priđe posle časova. Ona kaže: „Dok sam čekala ispred njene kancelarije, bila sam vrlo napeta, pa sam se pomolila Jehovi da mi pomogne.“

Kad je ušla u kancelariju, nastavnica ju je pitala šta želi.

„Htela sam da vas utešim jer mogu da razumem kako se osećate. Meni je pre nekoliko godina umro deda.“

Nastavnica je bila dirnuta Valjinom brigom. Kroz suze je rekla da ni njeni rođaci ni kolege nisu pokazali tako iskreno saosećanje. Valja joj je zatim pročitala i objasnila Otkrivenje 21:3, 4, a nastavnica je prihvatila ponuđene brošure i rekla: „Ti si stvarno drugačija od ostalih učenika.“

Valja je objasnila: „Ja čitam Bibliju i trudim se da živim po njoj i da budem poslušna roditeljima.“

Na molbu nastavnice, Valja joj je kasnije donela Bibliju i knjigu Šta Biblija naučava.  Nastavnica je ponovo zahvalila i rekla: „Tvoja religija je prava i imaš dobre roditelje koji te uče onom što je ispravno. Molim te, samo nastavi tako.“

Pozvala je pogrešan broj

Prvog dana oblasnog kongresa 2011, u Malakasi, u Grčkoj, Natali je htela da pozove oca mobilnim telefonom da bi se dogovorili u vezi sa autobusom koji ide do mesta gde se održavao kongres. Međutim, pozvala je pogrešan broj i niko se nije javio. Malo kasnije je osoba koju je greškom pozvala videla nepoznat broj na svom telefonu i pozvala da bi saznala ko je to. Međutim, program je već počeo i ona je, umesto da odbije poziv, nekako uspostavila vezu, a da to nije ni primetila. Tako je čovek koji je zvao mogao čuti deo govora predsedavajućeg i ono što je čuo zainteresovalo ga je.

Kasnije je taj čovek poslao sledeću poruku: „Ko ste vi? Da li ste sveštenik?“ Kad se prepodnevni deo programa završio, Natali je videla poruku i odgovorila: „Nisam sveštenik. Ja sam Jehovin svedok i trenutno sam na jednom našem kongresu.“

Ovaj čovek je u subotu ponovo zvao i pitao da li je kongres još uvek u toku. Natalin otac mu je kratko svedočio, nakon čega je ovaj čovek rekao: „Govor koji sam čuo preko telefona je bukvalno za samo nekoliko minuta odgovorio na mnoga pitanja koja su me mučila.“ Ispostavilo se da je porodica ovog čoveka imala napade demona, a nisu imali predstavu ko su ti duhovi niti zašto im se sve to dešava. Taj čovek je rekao: „Nikada ranije nisam želeo da razgovaram s Jehovinim svedocima,  ali sada bih, ako je moguće, hteo da porazgovaram s čovekom čiji sam govor čuo.“

Naravno da je to bilo moguće. Ovaj čovek je došao na kongres u nedelju i bio je zadivljen onim što je video — lepo obučene porodične ljude i srećna lica. Nigde nije video smeće, niko nije psovao, niko nije pušio. „Nisam mogao ni zamisliti da postoje ljudi poput vas!“, rekao je. „Kao da sam na drugoj planeti.“ Natalin otac ga je odveo do kancelarije predsedavajućeg, gde je porazgovarao s tim bratom. Kongresni program i odgovori koje je dobio na svoja pitanja ostavili su snažan utisak na ovog čoveka. Uzeo je knjigu Šta Biblija naučava, Bibliju i nekoliko časopisa i dogovorio se da ga poseti neko od braće.

• BROJ ZEMALJA: 29

• BROJ STANOVNIKA: 38 495 300

• BROJ OBJAVITELJA: 94 924

• BROJ BIBLIJSKIH STUDIJA: 59 431

„Najlepša pesma koju sam ikad čuo“

Na ostrvu Savai, koje pripada Samoi, tipičan dan u školi počinje tako što se svi okupe da bi otpevali himnu. Međutim, petogodišnja Selina i šestogodišnji Levaj su s poštovanjem objasnili direktoru da oni ne mogu učestvovati u tome jer su Jehovini svedoci. Zbog toga su mogli biti oštro kažnjeni. Međutim, direktor je očigledno mislio da može postideti  decu i tako ih navesti da popuste, pa je rekao: „Dobro, ako ne možete da pevate našu pesmu, otpevajte nam neku od vaših pesama.“ Selina i Levaj su otpevali pesmu broj 111, „Bog će u život vratiti“, koju su nedavno naučili tokom večeri za porodično proučavanje. Kad su je otpevali, direktoru su oči bile pune suza. Rekao im je: „Ovo je najlepša pesma koju sam ikad čuo. Molim vas, otpevajte je još jednom.“ Oni su to i učinili. Zatim im je rekao: „Od sada više nećete pevati naše pesme, nego vaše.“

Celog života se molio Isusu

Jedan čovek sa Fidžija koji je bio propovednik u tamošnjoj crkvi odlučio je da bude prisutan dok njegov prijatelj proučava Bibliju. Tom prilikom je čuo da Isus nije Bog. To saznanje je tako snažno uticalo na njega da nije mogao da spava. Videvši koliko ga je to uznemirilo, žena mu je rekla: „Nemoj više ići da slušaš te ljude!“ Međutim, ovaj propovednik nije mogao da izbaci iz glave to što je čuo. Sledeće nedelje je ponovo bio kod prijatelja u vreme kada je on proučavao Bibliju sa Svedocima. Iako sam propovednik još nije proučavao Bibliju, nakon nekoliko dana je otišao u svoju crkvu i rekao da više ne želi da bude njen član. Rođaci i članovi crkve su bili šokirani i veoma ljuti. Time što je otišao iz crkve napustio je dobro plaćeni posao. Iz Biblije je jasno razumeo  istinu o Isusu, ali mu je bilo teško da se moli Jehovi, jer se čitav svoj život molio Isusu. Nakon mnogih meseci, konačno je mogao da se pomoli Jehovi. Sada prenosi drugima dobru vest i pomaže im da upoznaju i zavole Jehovu.

Mala zajednica prihvata istinu

Na ostrvu Makatea, koje se nalazi u južnom delu Tihog okeana, živi samo 62 ljudi. O duhovnim potrebama ovih ljudi brine jedna skupština Jehovinih svedoka sa Tahitija. Objavitelji putem telefona proučavaju Bibliju s devetoro ljudi sa ovog ostrva. U kuću jednog od ovih devet osoba dođe i po 15 ljudi kako bi slušali program sastanaka koji se održavaju na Tahitiju. Među onima koji proučavaju Bibliju je i mlada žena koja je donedavno bila stub svoje crkve i očekivalo se da će postati propovednica. Nije prošlo dugo i ona je otišla u svoju crkvu da bi objasnila zašto više neće dolaziti tamo na službu. Pokazala je biblijske stihove u kojima se objašnjava zašto žene ne smeju poučavati u skupštini. Takođe je objasnila ulogu Isusa Hrista i značaj Gospodove večere, koja treba da se obeležava jednom godišnje, a ne svake nedelje. Zatim je objasnila da će samo 144 000 ljudi vladati s Hristom na nebu i da samo oni treba da uzimaju hleb i vino prilikom obeležavanja Hristove smrti. Njen primer je podstakao jednu drugu ženu da napusti crkvu i sada i ona redovno proučava Bibliju sa Svedocima.

Čitava porodica je prihvatila poziv

Dvojica starešina sa Solomonovih ostrva potrudila su se da pozovu sve neaktivne objavitelje na Spomen-svečanost, pa su tako posetili i Džošuu, koji nije bio na sastancima još od 1998. On je s još 20 članova svoje porodice pešačio dva  sata da bi došao na Spomen-svečanost. Srdačna dobrodošlica koju su mu izrazili objavitelji dirnula ga je do suza. Mnogi članovi njegove porodice su došli i na specijalno predavanje, nakon čega su rekli starešinama da bi želeli da proučavaju Bibliju. Ukupno 15 članova porodice je počelo da proučava Bibliju.

Znao je odgovor

Od oko 1 000 ostrva i atola o kojima brine podružnica na Guamu, preko 100 je naseljeno. Međutim, samo 13 ostrva je blizu neke skupštine. Budući da mnoga ostrva Jehovini svedoci nikada nisu posetili, braća su počela da razmišljaju o tome kako da dođu do ljudi na njima. U aprilu 2012, jedna grupa objavitelja je brodićem otišla na  Polovat, jedno od najudaljenijih ostrva. Polovat je praktično izolovan od ostatka sveta. Muškarci nose samo platno oko bedara, prave kanue i obrađuju zemlju.

Jedan od objavitelja je pitao jednog mladog čoveka na kog je naišao: „Šta se dešava s nama kad umremo?“

„Znam odgovor na to pitanje!“, uzviknuo je ostrvljanin. Zatim je skočio na noge, uzeo s police knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji na čukskom jeziku i otvorio sadržaj. Pokazao je 8. poglavlje pod naslovom „Šta se događa kod smrti?“, sav srećan što može da objasni šta je saznao iz te knjige.

Međutim, kako je on došao do nje? Objavitelji s glavnog ostrva, ostrva Čuk, propovedali su 2009. u lukama i delili knjige Zauvek da živiš ljudima koji putuju na udaljena ostrva. Neko ko je išao na Polovat rado je uzeo kutiju s knjigama i podelio ih ostrvljanima, među kojima je bio ovaj mladi čovek.

Pre nego što su otišli sa ostrva, braća su još nekoliko puta posetila ovog čoveka kako bi mu ojačali veru i pokazali kako da proučava Bibliju. Takođe su mu pokazali kako da potraži stihove u Bibliji i zapiše glavne misli na marginama knjige.

Zaista je lepo saznati da čak i na udaljenim ostrvima gde nema televizije, radija, novina niti interneta naša literatura pomaže ljudima da saznaju istinu na svom maternjem jeziku!

Tri metka, tri razloga

Kada se razbuktao građanski rat na ostrvu Bugenvil, koje pripada Papui Novoj Gvineji, Ana je  bila nekršteni objavitelj i imala je nešto više od 20 godina. Ona je bila u grupi od šest odraslih i sedmoro dece iz skupštine Arava, koji su 1991. morali da pobegnu sa samo nekoliko stvari i kriju se u šikari. Dve godine su preživljavali u napuštenim kućama, tražeći hranu na sve moguće načine. Održavali su sastanke, koristeći samo dve knjige koje su imali, Aninu Bibliju i knjigu Ujedinjeni u obožavanju jedinog pravog Boga. Zajedno su se molili, pevali naše pesme i propovedali onima koje su sretali.

Članovi pobunjeničke vojske su ih pronašli i hteli su da se dvojica braće iz te grupe pridruže njihovoj vojsci, ali su ipak uvažili njihov neutralan stav. Jedan vojnik je pokazao Ani tri metka i rekao joj: „Ako se ne udaš za mene, ubiću te!“ Ona mu je navela tri razloga zašto ne može da se uda za njega, po jedan razlog za svaki metak, a na prvom mestu je bilo to što Biblija kaže da Božje sluge treba da se venčaju „samo u Gospodu“ (1. Kor. 7:39). Taj čovek se okrenuo i otišao.

Kada je 2012. godine čula da u Aravi postoji velika potreba za objaviteljima, Ana se zajedno sa svojom saradnicom u opštoj pionirskoj službi vratila tamo da bi pomogla u osnivanju grupe. Kada su je pitali da li joj je teško da se vrati tamo gde je videla mnogo krvoprolića i gde se toliko napatila, ona je odgovorila: „Otkad sam došla, osećam samo radost. Ništa ne može zaustaviti Jehovino delo, čak ni građanski rat.“