Aleksander Makgilivri, sluga podružnice u Australiji, hodao je po svojoj kancelariji duboko zamišljen. Konačno je pronašao rešenje za problem koji ga je mučio u poslednje vreme. Sada treba da razgovara sa Frenkom Rajsom.

Frenk, odvažan 28-godišnji kolporter (pionir), stigao je u podružnicu pre nekoliko sedmica. On je kao tinejdžer čuo za istinu i vrlo brzo je počeo da služi kao kolporter. Proveo je više od 10 godina propovedajući po Australiji. Obično je putovao biciklom, motociklom, kamp vozilom, a ponekad i jašući konja. Napravio je kratku pauzu u Betelu, a sada je spreman za novi zadatak.

Brat Makgilivri je pozvao Frenka u svoju kancelariju. Na karti mu je pokazao ostrva koja se nalaze severno od Australije i upitao ga: „Frenk, da li bi voleo da započneš delo propovedanja ovde? Na ovim ostrvima nema nijednog objavitelja!“

Frenk je netremice gledao u niz ostrva koja su mu izgledala kao sjajni biseri u Indijskom okeanu. Ona su bila poznata kao Holandska Indija (sada Indonezija). a Na ovim ostrvima su živeli milioni ljudi koji nikada nisu čuli za dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Pokazujući na glavni grad, Bataviju (sada Džakarta), b Frenk je rekao: „Počeću odavde.“

Frenk Rajs je 1931. stigao u Džakartu, veliki, užurban grad na ostrvu Java. Iznajmio je sobu u blizini centra grada. Njegova gazdarica je bila začuđena kada je videla da su kutije s biblijskom literaturom gotovo ispunile celu sobu.

„U početku sam bio potpuno izgubljen i nostalgičan“, rekao je Frenk. „Ljudi su šetali u belim platnenim odelima i sa laganim šeširima, dok sam ja skapavao od vrućine u svojoj odeći. Nisam znao ni reč holandskog i indonežanskog. Pomolio sam se Jehovi za vođstvo i odlučio da odem na  poslovno područje, nadajući se da ću pronaći nekoga ko govori engleski. Tamo sam počeo da propovedam i ispostavilo se da je to veoma plodno područje.“

Pošto je većina stanovnika Džakarte govorila holandski, Frenk je dao sve od sebe da bi stekao osnovno znanje tog jezika, tako da je ubrzo mogao da propoveda od kuće do kuće. Uhvatio se u koštac i sa indonežanskim i s vremenom je i njega savladao. „Otežavajuća okolnost bila je ta što na indonežanskom nije bilo naše literature“, rekao je Frenk. „Ali, zahvaljujući Jehovi, došao sam do jednog učitelja koji se zainteresovao za istinu i pristao da prevede brošuricu Gde su mrtvi? na indonežanski. Zatim su bile prevedene još neke brošurice što je ubrzo mnoge Indonežane privuklo biblijskoj istini.“

U novembru 1931, u Džakartu su stigla još dva pionira iz Australije — Klem Dešan, koji je imao 25 i Bil Hanter, koji je imao 19 godina. Sa sobom su dovezli i „kuću“ koja je bila uobičajena za pionire — motorizovanu kamp kućicu, to jest kamp vozilo, jedno od prvih u Indoneziji. Kada su naučili nekoliko rečenica na holandskom, uputili su se na propovedničko putovanje po većim gradovima Jave.

Njihovim stopama je pošao i Čarls Haris iz Australije. Taj neumorni pionir je počevši od 1935. prešao veći deo Jave svojim kamp vozilom i biciklom. Delio je publikacije na pet jezika: arapskom, kineskom, holandskom, engleskom i indonežanskom. Ponekad je godišnje podelio oko 17 000 publikacija.

Ta silna literatura koju je Čarls podelio privukla je pažnju mnogih. Jedan službenik u  Džakarti je pitao Klema Dešana: „Koliko vaših ima u Istočnoj Javi?“

„Samo jedan“, odgovorio je brat Dešan.

„Vi očekujete da poverujem u to?“, uzviknuo je on. „Mora da imate čitavu armiju tamo, sudeći po količini vaše literature koja je preplavila ostrvo!“

Ti pioniri su stalno bili u pokretu da bi došli do što više ljudi. „Propovedali smo od jednog do drugog kraja ostrva, retko kad razgovarajući dva puta sa istom osobom“, rekao je Bil Hanter. Gde god su prolazili sejali su seme istine, što  je kasnije donelo bogat rod (Prop. 11:6; 1. Kor. 3:6).

Otprilike 1936, pioniri sa Jave su smišljali kako da prošire delo propovedanja na Sumatru. Ovo brdovito ostrvo je šesto po veličini na svetu i prostire se duž ekvatora. Na njemu se nalaze veliki gradovi i plantaže, ali i prostrane močvare i prašume.

Pioniri su se dogovorili da tamo ode Frenk Rajs i skupili su ono malo novca što su imali da mu plate put. Nedugo zatim, Frenk je stigao u Medan, u Severnoj Sumatri. Imao je sa sobom dve torbe za svedočenje, 40 paketa literature i nešto novca u džepu. Frenk je bio čovek snažne vere. Odmah je prionuo na posao, uveren da će se Jehova pobrinuti za sve što mu je potrebno da bi izvršio svoj zadatak (Mat. 6:33).

Tokom poslednje nedelje propovedanja u Medanu, Frenk je naišao na jednog prijatnog Holanđanina koji ga je pozvao kod sebe na kafu. Frenk mu je spomenuo da mu treba auto da bi propovedao dobru vest širom ostrva. Pokazavši na auto u dvorištu, čovek je rekao: „Ako uspeš da ga popraviš, možeš ga dobiti za 100 guldena.“ c

„Nemam 100 guldena“, uzvratio je Frenk.

Čovek je upro pogled u Frenka i značajno ga upitao: „Stvarno ćeš propovedati po celoj Sumatri?“

„Da“, bio je Frenkov odgovor.

„Pa onda, ako uspeš da ga popraviš, tvoj je“, rekao je Holanđanin. „Daćeš mi pare kad budeš imao.“

 Frenk je zasukao rukave i brzo osposobio auto. Kasnije je napisao: „Sa autom punim literature, rezervoarom punim benzina i srcem punim vere, krenuo sam da propovedam ljudima na Sumatri.“

Godinu dana kasnije, nakon što je prešao ostrvo uzduž i popreko, Frenk se vratio u Džakartu. Tamo je prodao auto za 100 guldena i putem pošte poslao novac Holanđaninu iz Medana.

Posle nekoliko sedmica, Frenku je stiglo pismo iz Australije koje ga je uputilo na novi pionirski zadatak. Odmah je spakovao svoje stvari i otišao da započne propovedničko delo u Indokini (sada Kambodža, Laos i Vijetnam).