Pokajnička molitva
Dvadeset peto poglavlje
Pokajnička molitva
1, 2. (a) Kakva je svrha disciplinovanja od strane Boga? (b) Pred kakvim će se izborom naći Jevreji posle disciplinovanja od Jehove?
UNIŠTENJE Jerusalima i njegovog hrama 607. pre n. e. predstavljalo je disciplinovanje od strane Jehove, jedan izraz njegovog krajnjeg nezadovoljstva. Neposlušan narod Jude je zaslužio oštru kaznu. Pa ipak, Jehova nije nameravao da Jevreji budu istrebljeni. Apostol Pavle je aludirao na svrhu disciplinovanja od strane Jehove kada je rekao: „Istina, nikakva disciplina u prvi mah ne izgleda da je radost, nego žalost; ali onima koji su poučeni njome posle donosi miran plod, naime pravednost“ (Jevrejima 12:11).
2 Kako će Jevreji reagovati na to teško iskustvo? Da li će mrzeti disciplinovanje od Jehove? (Psalam 50:16, 17). Ili će ga prihvatiti kao pouku? Da li će se pokajati i isceliti? (Isaija 57:18; Jezekilj 18:23). Isaijino proročanstvo ukazuje da će barem neki od bivših stanovnika Jude povoljno reagovati na disciplinovanje. Počev od poslednjeg stiha u 63. poglavlju pa kroz 64. poglavlje, narod Jude je predstavljen kao skrušen narod koji pristupa Jehovi sa usrdnom molitvom. Prorok Isaija upućuje pokajničku molitvu u korist svojih zemljaka u budućem izgnanstvu. Dok to čini on govori o predstojećim događajima kao da se odigravaju pred njegovim očima.
Samilostan otac
3. (a) Kako Isaijina proročanska molitva uzvisuje Jehovu? (b) Kako Danilova molitva pokazuje da Isaijina proročanska molitva predstavlja misli pokajničkih Jevreja u Vavilonu? (Vidi okvir na 362. strani.)
3 Isaija se moli Jehovi sledećim rečima: „Pogledaj ti s neba i vidi, pogledaj iz svetog, slavnog stana svoga.“ Prorok govori o duhovnim nebesima gde prebivaju Jehova i njegova nevidljiva duhovna stvorenja. Izražavajući misli Jevreja u izgnanstvu Isaija dalje kaže: „Gde je revnost tvoja i sila tvoja? Milosrđe tvoje veliko [„komešanje utrobe“, NW] i milost tvoja, ne obraćaju se više k meni“ (Isaija 63:15). Jehova zadržava svoju silu i kontroliše svoja duboka osećanja — ’komešanje svoje utrobe, i milost‘ — prema svom narodu. Pa ipak, Jehova je ’Otac‘ jevrejskog naroda. Avraham i Izrael (Jakov) su preci tog naroda, ali kad bi se vratili u život možda bi najradije odbacili svoje otpadničko potomstvo. Jehova je milostiviji od njih (Psalam 27:10). Isaija sa zahvalnošću kaže: „Ti, Jehova, ti si otac naš, koji se od iskona spasitelj naš nazivaš“ (Isaija 63:16).
4, 5. (a) U kom smislu je Jehova dao da njegov narod zađe s njegovog puta? (b) Kakvo obožavanje Jehova želi?
4 Isaija nastavlja iskrenim rečima: „Zašto si nam dao da zađemo, Jehova, s puteva tvojih, da otvrdne srce naše, da se tebe ne bojimo? Vrati se za ljubav sluga svojih, nasleđa plemena svoga!“ (Isaija 63:17). Da, Isaija se moli da Jehova ponovo obrati pažnju na svoje sluge. Međutim, u kom smislu je Jehova dao Jevrejima da zađu s njegovih puteva? Da li je Jehova kriv što im je srce otvrdlo i navelo ih da ga se ne boje? Nije, ali im je to dozvolio, i u svom očaju Jevreji se žale što im je Jehova dao tu slobodu (Izlazak 4:21; Nemija 9:16). Voleli bi da se Jehova umešao i sprečio ih da čine zlo.
5 Naravno, Bog tako ne postupa s ljudima. Mi imamo slobodnu volju i Jehova nam dozvoljava da sami odlučimo da li ćemo ga slušati ili nećemo (Ponovljeni zakoni 30:15-19). Jehova želi obožavanje koje dolazi iz srca i misli, i na koje nas pokreće iskrena ljubav. Zato je dozvolio Jevrejima da iskoriste slobodnu volju, iako im je to omogućilo da se pobune protiv njega. Na taj način je dao da im srca otvrdnu (2. Letopisa 36:14-21).
6, 7. (a) Koje su posledice toga što su Jevreji napustili Jehovine puteve? (b) Koju su uzaludnu želju izražavali, i šta Jevreji nemaju pravo da očekuju?
6 Koje su posledice? Isaija proročanski kaže: „Narod tvoj za malo drža zemlju; neprijatelji naši svetilište pogaziše tvoje. Odavna mi postadosmo narod kojim ti ne upravljaš i koji se imenom tvojim ne priziva“ (Isaija 63:18, 19). Jehovin narod je neko vreme posedovao svetilište. Zatim je Jehova dozvolio da ono bude uništeno, a njegov narod izgnan. Kad se to desilo bilo je kao da nije ni postojao savez između njega i Avrahamovog potomstva i kao da se njegovo ime nije prizivalo u tom narodu. A sada, kao zarobljenici u Vavilonu, Jevreji očajno zapomažu: „Oh, kad bi ti razdro nebesa i sišao! Gore bi se pred tobom pomerile, kao što rasplamti oganj od suvoga granja i pari se voda uzavrela; ime tvoje poznali bi neprijatelji tvoji, i drhtali bi narodi pred tobom“ (Isaija 64:1, 2). Jehova je bez sumnje dovoljno moćan da ih spase. On bi sigurno mogao da siđe i da se bori za svoj narod, da razdre vladajuće sisteme nalik nebesima i da razbije carstva nalik planinama. Jehova bi mogao da obznani svoje ime tako što bi pokazao vatrenu revnost u korist svoga naroda.
7 Jehova je ranije tako nešto već uradio. Isaija se priseća: „Kad si ti čudesa kojima se ni nadali nismo činio, ti si silazio i gore se pred tobom pomeriše“ (Isaija 64:3). Takva veličanstvena dela pokazuju Jehovinu moć i Božanstvo. Međutim, neverni Jevreji Isaijinog doba nemaju pravo da očekuju od Jehove da za njih nešto tako uradi.
Samo Jehova može spasti
8. (a) Kako se Jehova razlikuje od lažnih bogova naroda? (b) Zašto Jehova ništa ne radi da spase svoj narod iako to može? (v) Kako Pavle citira i primenjuje Isaiju 64:4? (Vidi okvir na 366. strani.)
8 Lažni bogovi ne spasavaju svoje obožavaoce moćnim delima. Isaija piše: „Nikad se ne ču niti reče, niti je ikad oko drugog boga osim tebe videlo da tako učini onima koji se u njega uzdaju. Ti ispred onoga koji rado pravdu tvori ideš i pred onima koji putem tvojim idu i pominju te“ (Isaija 64:4, 5a). Sam Jehova „nagrađuje one koji ga usrdno traže“ (Jevrejima 11:6). On štiti one koji pravedno postupaju i one koji ga se sećaju (Isaija 30:18). Da li su Jevreji tako radili? Nisu. Isaija kaže Jehovi: „Ali si se razgnevio što smo mi zgrešili, i mi dugo zato trpimo dok se ne spasemo“ (Isaija 64:5b). Pošto Božji narod dugo i uporno greši, nema osnove da Jehova uzdržava gnev i da radi na njihovom spasenju.
9. Čemu se mogu nadati Jevreji koji se kaju, i šta iz toga možemo naučiti?
9 Ovi Jevreji ne mogu izbrisati prošlost, ali ako se pokaju i vrate čistom obožavanju mogu se nadati da će im biti oprošteno i da će imati blagoslove. Jehova će u svoje vreme nagraditi pokajnike tako što će ih osloboditi iz vavilonskog ropstva. Pa ipak, treba da budu strpljivi. Iako se kaju Jehova neće promeniti svoj vremenski raspored. Međutim, ako budu oprezni i odazovu se na Jehovinu volju, mogu biti sigurni da će na kraju biti oslobođeni. Slično tome, hrišćani danas strpljivo čekaju na Jehovu (2. Petrova 3:11, 12). Mi primamo k srcu reči apostola Pavla koji je rekao: „Ne odustajmo od toga da činimo ono što je vrsno, jer ćemo kad bude vreme požnjeti ako se ne umorimo“ (Galatima 6:9).
10. Koja se nesposobnost iskreno priznaje u Isaijinoj molitvi?
10 Isaijina proročanska molitva je više od formalnog priznanja greha. Njome se izražava iskreno priznanje da narod ne može sam sebe spasti. Prorok kaže: „Svi smo mi kao nečisti, i sva pravda naša kao haljina nečista; svi smo mi kao list uvenuli, a bezakonja nas naša kao vetar raznose“ (Isaija 64:6). Pri kraju izgnanstva, Jevreji koji se kaju možda više ne postupaju otpadnički. Možda se okreću Jehovi i postupaju pravedno. Ali još uvek su nesavršeni. Kada se radi o okajanju greha, njihova dobra dela, premda su za pohvalu, nisu ništa bolja od nečiste haljine. To što im Jehova oprašta jeste nezasluženi dar na osnovu njegove milosti. To nije nešto što se može zaraditi (Rimljanima 3:23, 24).
11. (a) Koje nezdravo duhovno stanje postoji među većinom jevrejskih izgnanika, i zašto je to možda tako? (b) Ko su izvrsni primeri vere tokom izgnanstva?
11 Šta Isaija vidi dok gleda u budućnost? Prorok se moli sledećim rečima: „Nikog nema da tvog imena priziva, da se prene i tebe se drži. I ti sakri lice svoje od nas i puštaš da propadamo s bezakonja svojih“ (Isaija 64:7). Duhovno stanje naroda je strašno loše. Pripadnici tog naroda ne prizivaju Božje ime u molitvi. Iako više nisu krivi za veliki greh idolopoklonstva, očigledno su nemarni što se tiče obožavanja, i ’nema nikoga da se prene i da se drži‘ Jehove. Jasno je da nemaju zdrav odnos sa Stvoriteljem. Neki možda smatraju da nisu dostojni da se obrate Jehovi u molitvi. Drugi se možda bave svakodnevnim stvarima i pri tome ga ne uzimaju u obzir. Naravno, među izgnanicima ima takvih pojedinaca kao što su Danilo, Ananija, Misailo, Azarija i Jezekilj, i oni su izvrsni primeri vere (Jevrejima 11:33, 34). Dok se 70-godišnje razdoblje zatočeništva bliži kraju, takvi ljudi kao što su Agej, Zaharija, Zorovavelj i prvosveštenik Isus spremni su da preuzmu izvrsno vođstvo u prizivanju Jehovinog imena. Pa ipak, Isaijina proročanska molitva izgleda da opisuje stanje većine izgnanika.
„Poslušnost više vredi od žrtve“
12. Kako Isaija izražava da su Jevreji koji se kaju spremni da promene svoje ponašanje?
12 Jevreji koji se kaju spremni su da se menjaju. Isaija ih zastupa i moli se Jehovi sledećim rečima: „Al’ si ti, Jehova, ipak otac naš; mi smo glina i ti si nas gradio [„ti si naš lončar“, DK], svi smo delo ruku tvojih“ (Isaija 64:8). Ove reči još jednom potvrđuju da Jehova kao Otac, to jest Davalac života, ima autoritet (Jov 10:9). Jevreji koji se kaju upoređeni su s mekom glinom. Oni koji reaguju na disciplinovanje od Jehove, u figurativnom smislu mogu se oblikovati, to jest formirati, u skladu s Božjim merilima. Ali to se može desiti samo ako im Jehova, Lončar, oprosti. Zato ga Isaija dva puta moli da se seti da su Jevreji njegov narod: „Ne gnevi se, Jehova, do kraja, ne pominji jednako nepravde naše, pogledaj na nas, svi smo narod tvoj“ (Isaija 64:9).
13. U kakvom je stanju izraelska zemlja dok je Božji narod u izgnanstvu?
13 Tokom izgnanstva Jevreji ne pate samo zato što su zarobljeni u jednoj paganskoj zemlji. Time što su Jerusalim i hram u njemu opustošeni naneta je sramota i njima i njihovom Bogu. U Isaijinoj pokajničkoj molitvi spominju se neke stvari koje su uzrokovale tu sramotu: „Sveti tvoji gradovi pustinje postadoše; Sion opuste, Jerusalim pustoš posta. Dom naš sveti i slavni, u kome te oci naši hvališe, izgore, i sve što nam milo beše potrveno je“ (Isaija 64:10, 11).
14. (a) Kako je Jehova upozorio na postojeću situaciju? (b) Premda je Jehova nalazio zadovoljstvo u hramu i žrtvama koje su se tamo prinosile, šta je važnije?
14 Naravno, Jehova dobro zna kakvo je stanje stvari u postojbini Jevreja. Oko 420 godina pre uništenja Jerusalima, on je upozorio svoj narod da će ih „istrebiti iz zemlje“ i da će ’odbaciti‘ prelepi hram ako budu zastranili od njegovih zapovesti i ako budu služili drugim bogovima (1. Kraljevima 9:6-9). Istina, Jehova je nalazio zadovoljstvo u toj zemlji koju je dao svom narodu, u veličanstvenom hramu izgrađenom njemu u čast i žrtvama koje su mu prinosili. Ali lojalnost i poslušnost su važnije od materijalnih stvari, pa čak i od žrtava. Prorok Samuilo je s pravom rekao kralju Saulu: „Zar su mile Jehovi žrtve paljenice i prinosi kao kad se sluša glas Jehovin? Gle, poslušnost više vredi od žrtve, i slušanje reči njegove više vredi od pretiline ovnujske“ (1. Samuilova 15:22).
15. (a) Koju molbu Isaija proročanski upućuje Jehovi, i kako je ona uslišena? (b) Koji događaji su doveli do toga da Jehova na kraju odbaci Izrael kao narod?
15 Pa ipak, može li Bog Izraela da gleda propast svog naroda koji se kaje i da se ne sažali? Tim pitanjem Isaija završava proročansku molitvu. U korist izgnanih Jevreja on moli: „Hoćeš li se i dalje ustezati, Jehova? Hoćeš li ti zamuknuti i jednako nas žalostiti?“ (Isaija 64:12). Kao što se ispostavilo, Jehova je zaista oprostio svom narodu i 537. pre n. e. vratio ih je u domovinu tako da su mogli tamo da obnove čisto obožavanje (Joil 2:13). Međutim, vekovima kasnije Jerusalim i njegov hram bili su još jednom uništeni, a narod koji je u savezu s Bogom bio je konačno odbačen. Zašto? Zato što je Jehovin narod zastranio od njegovih zapovesti i odbacio Mesiju (Jovan 1:11; 3:19, 20). Kada se to desilo Jehova je zamenio Izrael jednom novom nacijom, duhovnom nacijom, to jest ’Izraelom Božjim‘ (Galatima 6:16; 1. Petrova 2:9).
Jehova, onaj koji ’sluša molitve‘
16. Šta Biblija naučava što se tiče Jehovinog opraštanja?
16 Iz onoga što se desilo Izraelcima možemo izvući važne pouke. Vidimo da je Jehova ’dobar i da oprašta‘ (Psalam 86:5). Pošto smo nesavršena stvorenja naše spasenje zavisi od njegovog milosrđa i opraštanja. Nikakvim postupcima ne možemo zaslužiti te blagoslove. Međutim, Jehova ne oprašta svima odreda. Bog će oprostiti samo onima koji se pokaju za svoje grehe i obrate se (Dela apostolska 3:19).
17, 18. (a) Kako znamo da je Jehova iskreno zainteresovan za naše misli i osećanja? (b) Zašto je Jehova strpljiv s grešnim ljudima?
17 Takođe učimo da je Jehova živo zainteresovan za naše misli i osećanja kada ih izražavamo u molitvi. On ’sluša molitve‘ (Psalam 65:3, 4). Apostol Petar nam garantuje „Oči [su] Jehovine na pravednicima, i uši su mu upravljene na njihovo usrdno moljenje“ (1. Petrova 3:12). Dalje, učimo da pokajnička molitva mora uključivati ponizno priznanje greha (Poslovice 28:13). Međutim, to ne znači da možemo iskorišćavati Božje milosrđe. Biblija upozorava hrišćane ’da ne prihvate Božju nezasluženu dobrotu, a onda da promaše njenu svrhu‘ (2. Korinćanima 6:1).
18 Na kraju, učimo koja je svrha toga što je Bog strpljiv sa svojim grešnim narodom. Apostol Petar je objasnio da je Jehova strpljiv „jer ne želi da iko bude uništen nego da svi dođu do pokajanja“ (2. Petrova 3:9). Međutim, oni koji uporno zloupotrebljavaju Božje strpljenje na kraju će biti kažnjeni. U vezi s tim čitamo sledeće: „[Jehova] će svakome vratiti po njegovim delima: večni život onima koji istrajnošću u delu koje je dobro traže slavu i čast i neraspadljivost; a za one koji su svadljivi i koji nisu poslušni istini, nego su poslušni nepravednosti, biće srdžba i gnev“ (Rimljanima 2:6-8).
19. Koje će nepromenljive osobine Jehova uvek ispoljavati?
19 Tako je Bog postupao s drevnim Izraelom. Naš odnos s Jehovom vođen je danas tim istim načelima jer se on ne menja. Iako s pravom kažnjava one koji su to zaslužili, on će uvek biti „Jehova, Bog milostiv i milosrdan, spor na gnev i obilan dobrotom i vernošću, koji čuva ljubav svoju do hiljaditih pokolenja, koji prašta bezakonja i nepravde i greha“ (Izlazak 34:6, 7).
[Pitanja za razmatranje]
[Okvir/Slike na 362. strani]
Danilova pokajnička molitva
Prorok Danilo je živeo u Vavilonu sve vreme tokom 70-godišnjeg zarobljeništva Jevreja. Otprilike 68. godine izgnanstva, Danilo je iz Jeremijinog proročanstva razumeo da se bliži kraj privremenog boravka Izraelaca u toj zemlji (Jeremija 25:11; 29:10; Danilo 9:1, 2). Danilo se obratio Jehovi u molitvi — pokajničkoj molitvi u korist čitavog jevrejskog naroda. Danilo kaže: „Ja okrenuh lice svoje ka Jehovi da ga tražim molitvama i molbama, posteći i uzimajući kostret i pepeo. Ja se pomolih Jehovi, Bogu svome, i rekoh ovu ispovest“ (Danilo 9:3, 4).
Danilo je izrekao tu molitvu oko dve stotine godina nakon što je Isaija zapisao proročansku molitvu koja se nalazi u 63. i 64. poglavlju njegove knjige. Nema sumnje u to da su se mnogi iskreni Jevreji molili Jehovi tokom tih teških godina izgnanstva. Međutim, Biblija ističe Danilovu molitvu koja je očigledno odražavala osećanja mnogih vernih Jevreja. Zato ova molitva pokazuje da su osećanja iz Isaijine proročanske molitve zaista bila osećanja vernih Jevreja u Vavilonu.
Zapazi neke sličnosti između Danilove i Isaijine molitve:
Isaija 64:10, 11 Danilo 9:16-18
[Okvir na 366. strani]
„Oko nije videlo“
U pismu upućenom Korinćanima, apostol Pavle je citirao knjigu Isaije kada je napisao: „Kao što je napisano: ’Oko nije videlo ni uho nije čulo, niti se pojavilo u čovečjem srcu, ono što je Bog pripremio za one koji ga vole‘“ (1. Korinćanima 2:9). a Ni Pavlova izjava a ni Isaijine reči ne ukazuju na ono što je Jehova spremio za svoj narod u nebeskom nasleđu niti u budućem zemaljskom raju. Pavle primenjuje Isaijine reči na blagoslove koje su već imali hrišćani u prvom veku, kao što je razumevanje dubljih Božjih stvari i dobijanje duhovnog prosvetljenja od Jehove.
Mi možemo razumeti duboke duhovne stvari tek kada dođe vreme da ih Jehova otkrije — pa čak i tada, samo ako smo duhovne osobe koje imaju blizak odnos s Jehovom. Pavlove reči se odnose na one koji imaju malo duhovnosti ili je uopšte nemaju. Njihove oči ne vide, to jest ne razabiru duhovne istine, a njihove uši ne čuju, to jest ne razumeju takve stvari. Takvim ljudima uopšte ne ulazi u srce spoznanje o stvarima koje je Bog pripremio za one koji ga vole. Ali ljudima koji su predani Bogu, kao što je bio Pavle, Bog je otkrio te stvari posredstvom svog duha (1. Korinćanima 2:1-16).
[Fusnota]
a Pavlove reči nisu u celini citirane onako kako stoje u Hebrejskim spisima. Izgleda da je kombinovao misli iz Isaije 52:15; 64:4 i 65:17.
[Slika na 367. strani]
Božji narod je posedovao Jerusalim i njegov hram „za malo“
