Kako je ta knjiga opstala?

Drevni spisi su imali prirodne neprijatelje — vatru, vlagu, buđ. Ni Biblija nije bila imuna na takve opasnosti. Dosije o tome kako je opstala pod zubom vremena, da bi postala najpristupačnija knjiga na svetu, izuzetan je među drevnim spisima. Ta istorija zaslužuje više od prolaznog interesa.

BIBLIJSKI pisci nisu urezivali svoje reči u kamen; niti su ih ispisivali na trajne glinene ploče. Evidentno je da su svoje reči beležili na propadljive materijale — papirus (pravljen od egipatske biljke istog naziva) i pergament (pravljen od životinjskih koža).

Šta se dogodilo sa originalnim spisima? Verovatno su se raspali pre mnogo vremena, većina u drevnom Izraelu. Izučavalac Oskar Paret objašnjava: „Oba ova nosioca pisanja [papirus i kožu] u podjednako velikoj meri ugrožavaju vlaga, buđ i svakojaki crvi. Iz svakodnevnog iskustva znamo kako lako papir, i čak i jaka koža, propadaju na otvorenom vazduhu ili u vlažnoj prostoriji.“⁠¹

Ako originali više ne postoje, kako su se onda reči biblijskih pisaca održale do naših dana?

Sačuvali ih precizni prepisivači

Kratko nakon što su originali bili napisani, počeli su da se izrađuju prepisi pravljeni rukom. Prepisivanje Pisma je u stvari postalo profesija u drevnom Izraelu (Jezdra 7:6, NW; Psalam 45:1). Međutim, i prepisi su bili zapisivani na propadljive materijale. Tokom vremena su i ovi morali da se zamene drugim prepisima pravljenim rukom. Kada su originali nestali sa scene, ti prepisi su postali osnova za buduće manuskripte. Umnožavanje prepisa bio je proces koji je trajao mnoge vekove. Da li su greške prepisivača tokom tih vekova drastično promenile tekst Biblije? Dokaz kaže ne.

Profesionalni prepisivači bili su vrlo predani. Imali su duboko poštovanje prema rečima koje su prepisivali. Takođe su bili precizni. Hebrejska reč koja se prevodi „prepisivač“ jeste sofer, što ukazuje na brojanje i zapisivanje. Da bismo ilustrovali tačnost prepisivača, osmotrimo masorete. a U vezi s njima, izučavalac Tomas Hartvel Horn objašnjava: „Oni... su brojali koje je srednje slovo Pentateuha [prvih pet knjiga Biblije], koja je srednja rečenica svake knjige, i koliko se puta svako slovo [hebrejskog] alfabeta pojavljuje u celim Hebrejskim spisima.“⁠³

Tako su vešti prepisivači koristili brojne metode za proveru. Da bi izbegli da ispuste čak i jedno jedino slovo iz biblijskog teksta, išli su tako daleko da su brojali ne samo prepisane reči nego i slova. Osmotrimo marljivu brigu koja je u to bila uključena: Vodili su, navodno, evidenciju o 815 140 pojedinačnih slova u Hebrejskim spisima!⁠⁴ Takav brižljiv napor zasiguravao je visok stepen tačnosti.

Pa ipak, ti prepisivači nisu bili nepogrešivi. Da li postoji ikakav dokaz da se, uprkos vekovima prepisivanja, biblijski tekst održao u pouzdanom obliku?

 Čvrst temelj za poverenje

Postoji dobar razlog za verovanje da je Biblija tačno prenošena sve do naših dana. Dokaz se sastoji od postojećih rukom pisanih manuskripata — prema proceni 6 000 čitavih ili delova Hebrejskih spisa, i oko 5 000 Hrišćanskih spisa na grčkom. Među njima je manuskript Hebrejskih spisa otkriven 1947, na čijem primeru vidimo koliko je prepisivanje Pisma bilo tačno. On se od tada označava kao „najveće manuskriptno otkriće savremenog doba“.⁠⁵

Dok je početkom godine čuvao svoja stada, jedan mladi beduinski pastir otkrio je jednu pećinu blizu Mrtvog mora. U njoj je pronašao brojne zemljane ćupove, većinom prazne. Međutim, u jednom od tih ćupova, čvrsto zapečaćenom, pronašao je kožni svitak koji je bio pažljivo umotan u platno i sadržao kompletnu biblijsku knjigu Isaije. Taj dobro očuvani, ali pohabani svitak nosio je znake toga da je popravljan. Mladi pastir nije ni slutio da će tom drevnom svitku koji drži u rukama konačno biti pridata svetska pažnja.

Šta je bilo tako značajno u vezi s tim naročitim manuskriptom? Godine 1947, najstariji dostupni kompletni hebrejski manuskripti poticali su iz oko desetog veka n. e. A ovaj svitak je poticao iz drugog veka pre n. e. b — više od hiljadu godina ranije. c Izučavaoci su bili vrlo zainteresovani da ustanove kakav je ovaj svitak u poređenju s manuskriptima izrađenim mnogo kasnije.

U jednoj studiji, izučavaoci su upoređivali 53. poglavlje Isaije iz Svitka s Mrtvog mora s masoretskim tekstom proizvedenim hiljadu godina kasnije. Knjiga A General Introduction to the Bible, objašnjava rezultate te studije: „Od 166 reči u Isaiji 53, samo su 17 slova pod upitnikom. Deset od tih slova su jednostavno stvar pravopisa, što ne utiče na smisao. Još četiri slova su manje stilske promene, kao što su veznici. Ostala tri slova sadrže reč ’svetlo‘, koja je dodata u 11. stihu, i ne utiče puno na smisao... Dakle, u jednom poglavlju od 166 reči, postoji samo jedna reč (tri slova) u pitanju posle hiljadu godina prenošenja — i ta reč ne menja znatno smisao odlomka.“⁠⁷

Profesor Milar Barouz, koji je godinama radio s tim spisima, analizirajući njihov sadržaj, došao je do sličnog zaključka: „Mnoge razlike između... Isaijinog svitka i masoretskog teksta mogu se objasniti kao greške u prepisivanju. S izuzetkom njih, postoji izvanredno slaganje, u celini, s tekstom koji se nalazi u srednjovekovnim manuskriptima. Takvo slaganje u jednom toliko starijem manuskriptu pruža uverljivo svedočanstvo za opštu tačnost tradicionalnog teksta.“⁠⁸

„Uverljivo svedočanstvo“ takođe se može dati i za prepisivanje Hrišćanskih  grčkih spisa. Na primer, otkriće Sinajskog kodeksa u 19. veku, jednog manuskripta na najfinijem pergamentu, koji potiče iz četvrtog veka n. e., pomoglo je da se potvrdi tačnost manuskripata Hrišćanskih grčkih spisa koji su proizvedeni vekovima kasnije. Jedan papirusni fragment Jovanovog jevanđelja, otkriven u oblasti Fajum, u Egiptu, potiče iz prve polovine drugog veka n. e., manje od 50 godina nakon što je zapisan original. Sačuvan je kroz vekove u suvom pesku. Taj tekst se slaže s onim što se nalazi u mnogo kasnijim manuskriptima.⁠⁹

Dokazi tako potvrđuju da su prepisivači, u stvari, bili veoma tačni. Ipak, pravili su greške. Nijedan pojedinačni manuskript nije bez mane — pa ni Isaijin svitak s Mrtvog mora. Čak i tako, izučavaoci mogu da otkriju i isprave takva odstupanja od originala.

Ispravljanje prepisivačevih grešaka

Pretpostavimo da je 100 osoba bilo zamoljeno da naprave ručni prepis jednog podužeg dokumenta. Nesumnjivo bi bar neki od prepisivača napravili greške. Međutim, ne bi svi napravili iste greške. Kada bi uzeo svih 100 prepisa i uporedio ih vrlo pažljivo, mogao bi da izdvojiš greške i da utvrdiš tačan tekst originalnog dokumenta, čak i ako ga nikada nisi video.

Slično tome, nisu svi prepisivači Biblije pravili iste greške. S bukvalno hiljadama biblijskih manuskripata koji su sada na raspolaganju za komparativne analize, izučavaoci teksta mogu da izdvoje greške, utvrde originalan tekst, i da zabeleže potrebne ispravke. Kao rezultat takvog brižljivog proučavanja, izučavaoci teksta su proizveli glavne tekstove na izvornim jezicima. Ta prečišćena izdanja hebrejskih i grčkih tekstova usvajaju reči za koje opšteprihvaćeno postoji najveća saglasnost da su izvorne, dok često u fusnotama navode varijacije ili alternativni tekst koji bi mogao postojati u nekim manuskriptima. Ta izdanja koja su prečistili izučavaoci teksta jesu ono što prevodioci Biblije koriste da bi Bibliju preveli na savremene jezike.

Tako, kada uzmeš jedan savremeni prevod Biblije, postoji svaki razlog za poverenje da hebrejski i grčki tekstovi na kojima se on temelji, s izuzetnom vernošću predstavljaju reči izvornih biblijskih pisaca. d Dosije o tome kako se Biblija održala tokom hiljada godina prepisivanja rukom zaista je izvanredan. Zato je ser Frederik Kenjon, dugogodišnji kurator Britanskog muzeja, mogao da kaže: „Ne može se dovoljno snažno naglasiti da je tekst Biblije suštinski pouzdan... To se ne može reći ni za jednu drugu drevnu knjigu na svetu.“⁠¹⁰

[Fusnote]

[Slika na 8. strani]

Bibliju su sačuvali vešti prepisivači

[Slika na 9. strani]

Isaijin svitak s Mrtvog mora (prikazan faksimil) praktično je identičan s masoretskim tekstom proizvedenim hiljadu godina kasnije