Knjiga koja „govori“ žive jezike

Ako jezik na kome je neka knjiga pisana umre, i ta knjiga umire za sve praktične svrhe. Malo ljudi danas zna da čita drevne jezike na kojima je pisana Biblija. A ipak, ona je živa. Opstala je zbog toga što je „naučila da govori“ žive jezike čovečanstva. Prevodioci koji su je „učili“ da govori druge jezike suočavali su se ponekad s na izgled nepremostivim preprekama.

PREVOĐENJE Biblije — s njenih preko 1 100 poglavlja i 31 000 stihova — impozantan je zadatak. Međutim, tokom vekova, predani prevodioci su rado preuzimali na sebe taj izazov. Mnogi od njih su bili spremni da trpe teškoće i čak da umru za svoje delo. Priča o tome kako je došlo do toga da Biblija bude prevedena na jezike čovečanstva predstavlja izvanredan izveštaj istrajnosti i genijalnosti. Osmotrimo samo mali deo tog impresivnog dosijea.

Izazovi s kojima se suočavaju prevodioci

Kako da prevedeš knjigu na neki jezik koji nema pismo? Mnogi prevodioci Biblije suočili su se baš s takvim izazovom. Na primer, Ulfila, iz četvrtog veka n. e., počeo je da prevodi Bibliju na tada savremen ali ne i pisan jezik — gotski. Ulfila je savladao taj izazov tako što je izmislio gotski alfabet od 27 slova, koji je temeljio prvenstveno na grčkom i latinskom alfabetu. Njegov prevod skoro čitave Biblije na gotski bio je završen pre 381. n. e.

U devetom veku, dva brata koja su govorila grčki, Ćirilo (izvorno ime Konstantin) i Metodije, obojica istaknuti izučavaoci i lingvisti, želeli su da prevedu Bibliju za narod koji govori slovenski. Ali slovenski — preteča današnjih slovenskih jezika — nije imao pismo. Zato su ta dva brata izmislila jedan alfabet kako bi napravili prevod Biblije. Tako je Biblija sada mogla da „govori“ za mnogo više ljudi, za one u slovenskom svetu.

U 16. veku, Vilijam Tindejl se dao na prevođenje Biblije sa izvornih jezika na engleski, ali je naišao na čvrsto protivljenje i crkve i države. Tindejl, koji je bio obrazovan na Oksfordu, želeo je da napravi prevod koji će čak i „dečak za plugom“ moći da razume.⁠¹ Ali da bi to postigao, morao je da pobegne za Nemačku, gde je 1526. bio štampan njegov engleski „Novi zavet“. Kada su primerci bili prokrijumčareni u Englesku, vlasti su bile toliko besne da su počele da ih javno spaljuju. Tindejl je kasnije bio izdat. Neposredno pre nego što je bio ugušen i njegovo telo spaljeno, izrekao  je jakim glasom sledeće reči: „Gospode, otvori oči kralju Engleske!“⁠²

Prevođenje Biblije je nastavljeno; prevodioci se nisu dali zaustaviti. Do 1800, bar delovi Biblije „naučili su da govore“ 68 jezika. Zatim, s formiranjem Biblijskih društava — naročito Britanskog i inostranog biblijskog društva, osnovanog 1804. — Biblija je brzo „učila“ još više novih jezika. Na stotine mladih ljudi dobrovoljno se nudilo da odu u strane zemlje kao misionari, od kojih mnogi s prvenstvenim ciljem prevođenja Biblije.

Učenje jezika Afrike

Godine 1800, u Africi je bilo samo desetak pisanih jezika. Stotine drugih govornih jezika moralo je da čeka dok neko ne izmisli neki sistem za pisanje. Misionari su dolazili i učili jezike, bez pomoći bukvara ili rečnika. Zatim su se trudili da razviju neki pisani oblik, a nakon toga su učili ljude da čitaju pisana slova. To su radili kako bi ljudi jednom mogli da čitaju Bibliju na svom sopstvenom jeziku.⁠³

Jedan takav misionar bio je Škotlanđanin po imenu Robert Mofat. Godine 1821, u starosti od 25 godina, Mofat je započeo jednu misiju među južnoafričkim narodom koji je govorio jezik cvana. Da bi naučio njihov nepisani jezik, on se stopio s tim narodom, ponekad putujući u unutrašnjost da bi živeo među njima. „Ljudi su bili ljubazni“, pisao je kasnije, „a moje grube greške u jeziku izazivale su mnoge eksplozije smeha. Nikada, ni u jednom jedinom slučaju, pojedinac ne bi ispravio neku reč ili rečenicu, dok on ili ona ne bi tako uspešno oponašali original, kako bi pričinili veliku zabavu drugima.“⁠⁴ Mofat je istrajao i konačno savladao jezik, razvivši za njega i pismo.

Godine 1829, nakon što je radio među narodom Cvana osam godina, Mofat je završio prevođenje Lukinog jevanđelja. Da bi ga štampao, putovao je oko 950 kilometara zaprežnim kolima do obale, a zatim uzeo brod za Keptaun. Tamo mu je guverner dao dozvolu da koristi vladinu štamparsku mašinu, ali je Mofat morao sam da postavi štamparska slova i da obavi štampanje, i konačno je 1830. objavio Jevanđelje. Prvi put je narod Cvana mogao da čita deo Biblije na svom sopstvenom jeziku. Godine 1857, Mofat je završio prevod čitave Biblije na jezik cvana.

Mofat je kasnije opisao reakciju naroda Cvana kada im je Lukino jevanđelje prvi put stavljeno na raspolaganje. Zabeležio je: „Znam pojedince koji su dolazili stotine kilometara da bi dobili primerke Sv. Luke... Video sam kako dobijaju delove Sv. Luke, i plaču nad njima, stiskaju ih u naručje i liju suze zahvalnosti, sve dok ne malom broju njih nisam morao da kažem: ’Upropastićete knjige svojim suzama‘“.⁠⁵

Predani prevodioci kao što je Mofat pružili su tako mnogim Afrikancima — od kojih neki u početku nisu videli potrebu za pisanim jezikom — prvu priliku da komuniciraju pismeno. Međutim, prevodioci su verovali da ljudima Afrike daju jedan još vredniji dar — Bibliju na njihovom sopstvenom jeziku. Danas Biblija, u celini ili delimično, „govori“ preko 600 afričkih jezika.

Učenje azijskih jezika

Dok su se prevodioci u Africi borili da razviju pisane oblike za govorne jezike, na drugoj strani sveta, drugi prevodioci su nailazili na jednu mnogo drugačiju prepreku — prevođenje na jezike koji su već imali složena pisana slova. Takav je bio izazov s kojim su se suočavali oni koji su prevodili Bibliju na azijske jezike.

 Početkom 19. veka, Vilijam Keri i Džošua Maršman otišli su u Indiju i savladali mnoge od njenih pisanih jezika. Uz pomoć Vilijama Vorda, jednog štampara, napravili su prevode bar delova Biblije na skoro 40 jezika.⁠⁶ U vezi s Vilijamom Kerijem, pisac Dž. Herbert Kejn objašnjava: „On je izmislio divan, tečni, razgovorni stil [bengalskog jezika] koji je zamenio stari klasični oblik, čineći ga tako razumljivijim i privlačnijim za savremene čitaoce.“⁠⁷

Adonajram Džudson, rođen i odrastao u Sjedinjenim Državama, otputovao je za Burmu, i 1817. počeo da prevodi Bibliju na burmanski. Opisujući teškoću savladavanja jednog orijentalnog jezika do stepena potrebnog za prevođenje Biblije, on je pisao: ’Kad se latimo nekog jezika koji govore ljudi s druge strane zemlje, čije misli idu kanalima drugačijim od naših, i čiji su obrasci izražavanja zbog toga potpuno novi, a slova i reči potpuno lišeni i najmanje sličnosti s bilo kojim jezikom s kojim smo se ikada sreli; kad nemamo rečnik niti tumača i moramo da pokupimo nešto od jezika pre nego što možemo da pribavimo pomoć nekog učitelja domoroca — to znači rad!‘⁠⁸

U Džudsonovom slučaju, to je značilo nekih 18 godina mukotrpnog rada. Završni deo burmanske Biblije bio je štampan 1835. Međutim, njegov boravak u Burmi skupo ga je koštao. Dok je radio na prevodu, optužen je za špijunažu i zbog toga je proveo skoro dve godine u jednom zatvoru koji je vrveo od komaraca. Nedugo po njegovom puštanju, umrle su mu žena i kćerkica od groznice.

Kada je 25-godišnji Robert Morison stigao u Kinu 1807, preuzeo je krajnje težak zadatak prevođenja Biblije na kineski, jedan od najsloženijih pisanih jezika. Imao je samo ograničeno znanje kineskog, koji je počeo da studira samo dve godine pre toga. Morison je takođe morao da se sukobi s kineskim zakonom, koji je nastojao da sačuva izolaciju Kine. Kinezima je bilo zabranjeno, pod pretnjom smrtne kazne, da strance poučavaju jeziku. Da jedan stranac prevodi Bibliju na kineski bio je kapitalan zločin.

Nezastrašen ali oprezan, Morison je nastavio da proučava jezik, brzo ga učeći. Za dve godine dobio je posao kao prevodilac za jednu istočnoindijsku kompaniju. Tokom dana, radio je za tu kompaniju, a u tajnosti i pod stalnom pretnjom da bude otkriven, radio je na prevođenju Biblije. Godine 1814, sedam godina nakon što je stigao u Kinu, imao je Hrišćanske grčke spise spremne za  štampanje.⁠⁹ Pet godina kasnije, uz pomoć Vilijama Milna, završio je Hebrejske spise.

Bilo je to jedno ogromno dostignuće — Biblija je sada mogla da „govori“ jezikom koji koristi više ljudi nego bilo koji drugi na svetu. Zahvaljujući sposobnim prevodiocima, usledili su prevodi i na druge azijske jezike. Danas, na raspolaganju su delovi Biblije na preko 500 jezika Azije.

Zašto su se ljudi kao što su Tindejl, Mofat, Džudson i Morison godinama trudili — neki čak rizikujući svoj život — da bi preveli neku knjigu za ljude koje ne poznaju i, u nekim slučajevima, za ljude koji nisu imali pisani jezik? Sigurno ne zbog slave ili finansijskog dobitka. Oni su verovali da je Biblija Božja Reč i da ona treba da „govori“ ljudima — svim ljudima — na njihovom sopstvenom jeziku.

Bilo da smatraš da je Biblija Reč Božja ili ne, verovatno ćeš se složiti da je takav samopožrtvovani duh koji su ispoljavali ovi predani prevodioci prava retkost u današnjem svetu. Zar knjiga koja nadahnjuje takvu nesebičnost nije vredna ispitivanja?

[Tabela na 12. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Broj jezika na kojima su delovi Biblije štampani od 1800.

68 107 171 269 367 522 729 971 1 199 1 762 2 123

1800. 1900. 1995.

[Slika na 10. strani]

Tindejl prevodi Bibliju

[Slika na 11. strani]

Robert Mofat

[Slika na 12. strani]

Adonajram Džudson

[Slika na 13. strani]

Robert Morison