Poglavlje 16

Da li je normalno da toliko tugujem?

MIČEL se priseća dana kada mu je umro otac: „Bio sam šokiran... ’To ne može biti istina‘, stalno sam sebi ponavljao.“

Možda je umro neko ko ti je puno značio — roditelj, brat, sestra ili prijatelj. Ti ne osećaš samo žalost, nego i gnev, zbunjenost i strah. Koliko god se trudiš, ne možeš zaustaviti suze. Ili bol koji osećaš zadržavaš u sebi.

Sasvim je prirodno reagovati na smrt voljene osobe snažnim emocijama. Čak su Isusu ’navrele suze‘ i ’ustresao se u duhu‘ kada je čuo za smrt jednog dobrog prijatelja (Jovan 11:33-36; uporedi 2. Samuelova 13:28-39). Znati da su se i drugi osećali kao i ti može ti pomoći da lakše prebrodiš gubitak.

Poricati da je istina

Najpre se možda osećaš ukočeno. Možda se duboko u sebi nadaš da je to samo ružan san i da će neko doći ko će te probuditi, i da će sve biti kao i pre. Na primer, Sindina majka je umrla od raka. Sindi objašnjava: „Još se nisam pomirila s tim da je nema. Kada se dogodi nešto o čemu bih s njom inače razgovarala, nesvesno kažem sebi: ’To moram ispričati mami.‘“

Ožalošćene osobe su sklone tome da poriču smrtni slučaj. One bi čak mogle misliti da su umrlog iznenada videle na ulici, u autobusu koji je prolazio ili u podzemnoj železnici. Bilo kakva trenutna sličnost može rasplamsati nadu da je sve  možda bila zabluda. Ne zaboravimo, Bog je stvorio čoveka da živi, ne da umre (Postanje 1:28; 2:9). Zato je sasvim normalno da se teško mirimo sa smrću.

„Kako mi je to mogla učiniti?“

Nemoj biti iznenađen ako prema umrlom s vremena na vreme osećaš čak gnev. Sindi se priseća: „Kada je mama umrla, bilo je trenutaka kada sam pomislila: ’Nisi nam rekla da ćeš umreti. Jednostavno si otišla.‘ Osećala sam se napuštenom.“

I smrt brata ili sestre može izazvati takva osećanja. „Skoro je smešno ljutiti se na nekoga ko je umro“, objašnjava Karen, „ali kada je umrla moja sestra, reagovala sam tako. ’Kako je mogla umreti i mene ostaviti samu? Kako mi je to mogla učiniti?‘ Stalno su mi takve misli prolazile glavom.“ Neki su možda ljuti na umrloga, jer je njegova smrt izazvala veliku bol. Drugi se osećaju zanemareno i čak su kivni zbog toga što se bolesnom bratu ili sestri pre smrti poklanjalo mnogo vremena i pažnje. Ožalošćeni roditelji koji, iz straha da ne izgube još jedno dete odjednom postaju previše zabrinuti, takođe mogu izazvati zlovolju prema umrlom.

„Da sam bar...“

Osećanja krivice takođe su česta reakcija. Pitanja i sumnje roje se po glavi. ’Jesmo li mogli učiniti još nešto? Da li je trebalo da idemo kod drugog lekara?‘ A onda dolaze optužbe: ’Da sam bar...‘ ’Da se bar nismo toliko često svađali!‘ ’Da sam bar bio ljubazniji!‘ ’Da sam bar umesto njega otišao u kupovinu!‘

Mičel kaže: „Želeo bih da sam bio strpljiviji i da sam imao više razumevanja za svog oca. Možda je  i u kući trebalo više da pomažem, tako da bi mu bilo lakše kada je dolazio kući.“ A Eliza zapaža: „Kada se mama razbolela i iznenada umrla, mnogi konflikti su ostali nerešeni. Sada me muče osećanja krivice. Pada mi na um sve ono što je trebalo da joj kažem, sve ono što nije trebalo da joj kažem, sve što sam učinila pogrešno.“

Čak bi mogao sebe okrivljavati za ono što se dogodilo. Sindi se seća: „Imala sam osećanje krivice zbog svih prepirki što smo ih imali, zbog svih briga što sam ih zadala mami. Imala sam osećaj da sam brigama što sam joj ih zadavala možda doprinela njenoj bolesti.“

„Šta da kažem svojim prijateljima?“

Jedna udovica priča o svom sinu: „Džoni nije želeo drugoj deci da kaže da mu je umro otac. To ga je zbunjivalo, a ljutilo ga je što je bio zbunjen.“

 U knjizi Death and Grief in the Family se objašnjava: „’Šta da kažem svojim prijateljima?‘ To je pitanje koje je za mnogu decu [kojoj je preminuo brat ili sestra] od velike važnosti. Često imaju osećaj da njihovi prijatelji ne razumeju šta oni proživljavaju. Kada pokušaju da opišu veliki gubitak, susreću se katkada sa zabezeknutim licima ili čudnovatim pogledima... Zato se ucveljeno dete može osećati odbačeno, usamljeno, a ponekad čak sebi izgleda čudno.“

Shvati da drugi ponekad jednostavno ne znaju šta treba da kažu ožalošćenom prijatelju — zato ne kažu ništa. Tvoj gubitak ih može podsetiti da i oni mogu izgubiti nekoga koga vole. Pošto ne žele da ih neko na to podseća, oni te možda izbegavaju.

Suočiti se sa žalošću

Saznanje da je žalost nešto sasvim normalno predstavlja veliku pomoć da se s time uhvatiš u koštac. Ali, ako se poriče realnost, faza žalosti se samo odugovlači. Ponekad porodica ostavlja za stolom prazno mesto kao da će umrli doći da jede. Međutim, jedna porodica je postupila drugačije. Majka kaže: „Nikada više nismo sedeli za kuhinjskim stolom po istom rasporedu. Moj suprug je sedeo  na Davidovom mestu, a to je pomoglo da se ispuni ta praznina.“

Takođe je od pomoći shvatiti da, doduše, postoje stvari koje je trebalo ili nije trebalo reći ili učiniti, ali one obično nisu razlog zbog kog je voljena osoba umrla. Osim toga, Biblija nam kaže: „Svi mi u mnogome grešimo“ (Jakov 3:2).

Poveri svoja osećanja drugima

Dr Erl Grolman (Earl Grollman) preporučuje: „Nije dovoljno samo prepoznati svoja protivrečna osećanja; moraš se otvoreno suočiti s njima... Tada je vreme da poveriš svoja osećanja drugima.“ To nije vreme da se usamljuješ (Poslovice 18:1).

Dr Grolman kaže o potisnutoj žalosti: „Tako se samo produžava vreme patnje i odugovlači proces žalosti.“ On savetuje: „Potraži dobrog slušaoca, prijatelja koji razume da su tvoja mnogobrojna osećanja normalna reakcija na tvoju duboku žalost.“ Roditelj, brat, sestra, prijatelj ili starešina u hrišćanskoj skupštini često predstavlja pravi oslonac.

Ali, šta ako ti se plače? Dr Grolman dodaje: „Kod nekih su suze najbolja terapija protiv emocionalnog opterećenja. To važi i za muškarce kao i za žene i decu. Plač je prirodan način da se ublaži ili oslobodi bol i patnja.“

Međusobno se pomagati kao porodica

I tvoji roditelji mogu za tebe biti velika pomoć u vreme žalosti — kao i ti za njih. Na primer, Džejn i Sara iz Engleske izgubile su svog 23-godišnjeg brata Derela. Kako su savladale svoju žalost? Džejn  odgovara: „Pošto nas je sada bilo četvoro, ja sam otišla i radila sve s tatom, a Sara je radila sve s mamom. Tako nismo bili sami.“ Džejn se još priseća: „Nikada pre nisam videla tatu kako plače. Plakao je više puta i s jedne strane je to bilo dobro. Kada gledam unazad, srećna sam što sam bila tu da ga utešim.“

Nada koja jača

Mladi David iz Engleske izgubio je svoju 13-godišnju sestru Žanet, koja je umrla od Hodgkinove bolesti. On kaže: „Jedna od stvari koja mi je mnogo pomogla bio je biblijski stih koji je bio citiran na pogrebnom govoru. Glasi ovako: ’Jer je Bog utvrdio dan u koji namerava suditi nastanjenoj zemlji u pravednosti... i dao garanciju svim ljudima time što je Isusa uskrsnuo iz mrtvih.‘ Govornik je u vezi uskrsenja naglasio izraz ’garanciju‘. Nakon pogreba to je za mene bio velik izvor snage“ (Dela 17:31 New World Translation; vidi i Marko 5:35-42; 12:26, 27; Jovan 5:28, 29; 1. Korinćanima 15:3-8).

Biblijska nada u uskrsenje ne uklanja žalost. Ti nikada nećeš zaboraviti voljenu osobu. Međutim, mnogi su našli pravu utehu u biblijskim obećanjima, a kao rezultat toga, počeli su postepeno da se oporavljaju od bolnog gubitka voljene osobe.

Pitanja za razgovor

◻ Da li smatraš da je prirodno žaliti za voljenom osobom koja je umrla?

◻ Kakve emocije proživljava ožalošćena osoba, i zašto?

◻ Kako može ožalošćena mlada osoba izaći na kraj sa svojim osećanjima?

◻ Kako možeš utešiti prijatelja koji je izgubio voljenu osobu?

[Istaknuti tekst na 128. strani]

„Još se nisam pomirila s tim da je nema... Nesvesno kažem sebi: ’To moram ispričati mami‘“

[Istaknuti tekst na 131. strani]

„Kada je mama umrla... pomislila sam: ’Nisi nam rekla da ćeš umreti. Jednostavno si otišla.‘ Osećala sam se napuštenom“

[Slika na 129. strani]

„Ne mogu da shvatim da mi se to dogodilo!“

[Slika na 130. strani]

Kada izgubimo nekoga koga smo voleli, potrebna nam je podrška saosećajne osobe