Poglavlje 35

Najpoznatija propoved koja je ikad održana

SCENA je jedna od najupečatljivijih u biblijskoj istoriji. Isus sedi na jednom obronku i drži svoju poznatu Propoved na gori. To je u blizini Galilejskog mora, verovatno u blizini Kafarnauma. Nakon što je proveo celu noć u molitvi Bogu, Isus je upravo odabrao 12 svojih učenika za svoje apostole. Zatim, zajedno sa svima njima, dolazi na taj obronak na gori.

Pomislio bi da je Isus sada veoma umoran i da želi malo da odspava. Ali, došla su velika mnoštva, neki čak iz Judeje i Jerusalima, koji su udaljeni oko 100 do 110 kilometara. Drugi su došli iz primorskih gradova Tira i Sidona, koji su na severu. Došli su da čuju Isusa i da ih on izleči od njihovih bolesti. Tu su čak i oni koje muče demoni, zli Satanini anđeli.

Kad Isus silazi, bolesni dolaze k njemu da bi ga dodirnuli i on ih sve leči. Nakon toga se Isus očigledno penje na neku uzvisinu na gori. Tu seda i počinje da poučava mnoštva koja su se smestila na obronku. I zamisli! Sada nijedna osoba u tom mnoštvu ne pati od neke ozbiljne bolesti!

Ljudi su željni da čuju učitelja koji može da učini takva divna čuda. Isus, međutim, drži svoju propoved uglavnom u korist svojih učenika, koji su verovatno okupljeni bliže njemu. Ali, da bismo i mi od nje mogli da imamo koristi, i Matej i Luka su je zapisali.

Matejev izveštaj o propovedi je oko četiri puta duži od Lukinog. Osim toga, delove onoga što je Matej zabeležio Luka prikazuje u okviru drugih Isusovih govora koje je držao u vreme svoje službe, kao što se može videti upoređujući Mateja 6:9-13 s Lukom 11:1-4, i Mateja 6:25-34 s Lukom 12:22-31. Međutim, to ne treba da nas iznenadi. Isus je očigledno poučavao o istim stvarima više nego samo jedanput, tako da je Luka neka od tih učenja smestio u različite okvire.

Ono što Isusovu propoved čini toliko vrednom nije samo dubina njenog duhovnog sadržaja, nego i jednostavnost i jasnoća kojom on iznosi te istine. On se oslanja na svakodnevno iskustvo i koristi stvari koje su bliske ljudima, pa na taj način svoje misli čini lako razumljivim za sve koji traže bolji život na Božji način.

Ko je zaista srećan?

Svako želi biti srećan. Znajući to, Isus počinje svoju Propoved na gori opisujući one koji su zaista srećni. Kao što možemo da zamislimo, to odmah privlači pažnju mnoštva koje ga sluša. Međutim, njegove uvodne reči mogu mnogima da izgledaju protivrečne.

Upućujući primedbe svojim učenicima, Isus započinje: „Srećni ste vi siromašni, jer je vaše kraljevstvo Božje. Srećni ste vi koji sada gladujete, jer ćete se nasititi. Srećni ste koji sada plačete, jer ćete se smejati. Srećni ste kad vas ljudi mrze... Radujte se u taj dan i skačite, jer, gle! velika je vaša nagrada na nebu.“

Ovo je Lukin izveštaj uvodnog dela Isusove propovedi. Ali, prema Matejevom izveštaju, Isus je takođe rekao da su srećni oni blage naravi, milostivi, oni koji su čistog srca i miroljubivi. Oni su srećni, primećuje Isus, zbog toga što će naslediti Zemlju, biće im ukazana milost, videće Boga i biće nazvani Božji sinovi.

Kad Isus kaže da su srećni, on ne misli time da su samo veseli i nasmejani, kao kad se neko zabavlja. Prava sreća je dublja, ona nosi u sebi osećaj zadovoljstva i životne ispunjenosti.

Zato su zaista srećni, pokazuje Isus, oni koji uviđaju i priznaju svoje duhovne potrebe, koji su tužni usled svog grešnog stanja i koji upoznaju Boga i služe mu. Na taj način, čak i kad ih mrze ili kad su progonjeni zato što vrše Božju volju, oni su srećni jer znaju da ugađaju Bogu i da će primiti nagradu večnog života.

Međutim, mnogi od Isusovih slušalaca, baš kao neki ljudi danas, veruju da su napredovanje i zadovoljstva ono što osobu čini srećnom. Isus, međutim, misli drugačije. Čineći suprotnost koja sigurno iznenađuje mnoge od onih koji ga slušaju, on kaže:

„Jao, vama, bogati, jer imate svoju utehu u potpunosti. Jao vama koji ste sada siti, jer ćete ogladneti. Jao vama koji se sada smejete, jer ćete tugovati i plakati. Jao, kad svi ljudi dobro govore o vama, jer su tako njihovi praočevi činili lažnim prorocima.“

Šta Isus time misli? Zašto biti bogat, veselo ići za zadovoljstvima i uživati odobravanja ljudi donosi jao? To nije dobro zbog toga što osoba koja ima i neguje takve strasti ispred službe Bogu, a ta služba jedino donosi pravu sreću, biva isključena iz njegovog života. U isto vreme, Isus nije mislio da biti siromašan, gladan i žalostan usrećuje. Međutim, takve će osobe često reagovati na Isusovo učenje i zato će biti blagoslovljene pravom srećom.

Dalje, obraćajući se svojim učenicima, Isus kaže: „Vi ste so zemlje.“ On naravno ne misli da su oni doslovna so. So čuva od kvarenja. Velika gomila soli leži pored oltara u Jehovinom hramu i tamo se sveštenici služe njome da osole žrtve.

Isusovi učenici su „so zemlje“ u tom smislu što imaju takav uticaj na ljude koji čuva od kvarenja. I zaista, vest koju oni objavljuju sačuvaće živote onih koji reaguju na nju! Ona će u živote tih osoba uneti osobine istrajnosti, odanosti i vernosti, sprečavajući tako svako moralno i duhovno kvarenje u njima.

„Vi ste svetlo sveta“, govori Isus svojim učenicima. Svetiljka se ne stavlja pod korpu, nego se stavlja na postolje, pa Isus zato kaže: „Tako neka i vaše svetlo svetli pred ljudima.“ Isusovi učenici to čine svojim javnim svedočenjem, kao i time što služe kao sjajni primeri vladanja koje je u skladu s biblijskim načelima.

Visoka merila za njegove sledbenike

Religioze vođe smatraju da Isus krši Božji zakon i čak se dogovaraju da ga ubiju. Zato Isus u svojoj Propovedi na gori dalje objašnjava: „Nemojte misliti da sam došao da uništim Zakon ili Proroke. Nisam došao da uništim, nego ispunim.“

Isus ima najviše mišljenje o Božjem zakonu i podstiče i druge da imaju isto takvo mišljenje. Ustvari, on kaže: „Zato, ko god krši jednu od ovih najmanjih zapovesti i tako uči ljude, biće nazvan ’najmanji‘ s obzirom na nebesko Kraljevstvo“, misleći time da takva osoba uopšte neće ući u Kraljevstvo.

Daleko od toga da Isus ne poštuje Božji zakon. On čak osuđuje stavove koji bi mogli doprineti da ga neko prekrši. Nakon primedbe da u Zakonu stoji: „Ne ubij“, Isus dodaje: „Međutim, ja vam kažem da će svako ko je stalno srdit na svog brata biti odgovoran sudu.“

Pošto je tako ozbiljna stvar nastaviti sa gnevom prema svom drugu i može čak dovesti do ubistva, Isus pokazuje do kog stepena treba ići da bismo postigli mir. On upućuje: „Ako, dakle, prinosiš svoj [žrtveni] dar na oltar i setiš se tamo da tvoj brat ima nešto protiv tebe, ostavi svoj dar pred oltarom, i idi; prvo se izmiri sa svojim bratom, a zatim, kad se vratiš, prinesi svoj dar.“

Obraćajući pažnju sedmoj od Deset zapovesti, Isus nastavlja: „Čuli ste da je rečeno: ’Ne čini preljubu.‘“ Međutim, Isus osuđuje čak i nepromenjiv stav prema preljubi. „Ja vam kažem da je svako ko stalno gleda neku ženu tako da ima strast prema njoj već s njom počinio preljubu u svom srcu.“

Isus ovde nije govorio o nekoj samo prolaznoj nemoralnoj misli, nego o ’stalnom gledanju‘. Takvo neprestano posmatranje podstiče strastvene želje koje će, ako okolnosti dozvoljavaju, kulminirati u preljubu. Kako se može sprečiti da se to dogodi? Isus sledećim rečima pokazuje kakve bi oštre mere možda trebalo preduzeti: „Ako te, dakle, tvoje desno oko navodi na spoticanje, iščupaj ga i odbaci od sebe... Tako ako te i tvoja desna ruka navodi na spoticanje, odseci je i odbaci od sebe.“

Ljudi su često voljni da žrtvuju neki od svojih doslovnih udova kako bi spasli svoj život. Ali, prema Isusu, još važnije je „odbaciti“ bilo šta, čak i nešto što je tako dragoceno kao što je oko ili ruka, da bi se izbeglo nemoralno razmišljanje i postupci. Inače će, objašnjava Isus, takve osobe biti bačene u Gehenu (goruće smetlište u blizini Jerusalima), koja simbolizuje večno uništenje.

Isus takođe govori o tome kako postupati s ljudima koji nanose povrede i uvrede. „Ne odupirite se onome ko je zao“, savetuje on. „Nego, ko vas udari po desnom obrazu, okrenite mu i drugi.“ Isus ne misli da osoba ne bi trebalo da brani sebe i svoju porodicu ako su napadnuti. Šamar se ne daje nekome da bi ga fizički povredili, nego da mu se nanese uvreda. Prema tome, Isus time misli da bi bilo pogrešno vraćati milo za drago ako neko pokušava da isprovocira tuču ili svađu, bilo doslovnim šamarom ili zajedljivim i uvredljivim rečima.

Nakon obraćanja pažnje na Božji zakon koji nalaže ljubav prema bližnjemu, Isus navodi: „Međutim, ja vam kažem: Volite i svoje neprijatelje i molite se za one koji vas progone.“ Dalje on daje snažan razlog za takvo postupanje: „Da biste se pokazali kao sinovi svoga Oca koji je na nebesima, jer on daje da njegovo sunce izlazi i zlima i dobrima.“

Isus zaključuje ovaj deo svoje propovedi savetom: „Tako i vi morate biti savršeni, kao što je savršen vaš nebeski Otac.“ Isus ne misli time da ljudi mogu biti savršeni u potpunosti, nego da mogu oponašanjem Boga proširiti svoju ljubav čak i na svoje neprijatelje. Lukin paralelni izveštaj ovako beleži Isusove reči: „Nastojte biti milosrdni, kao što je Otac vaš milosrdan.“

Molitva i pouzdanje u Boga

U nastavku svoje propovedi, Isus osuđuje licemerje onih koji čine predstavu od svoje tobožnje pobožnosti. „Kad daješ milosrdne darove“, kaže on, „ne trubi pred sobom kao što čine licemeri.“

„Isto tako“, nastavlja Isus, „kad molite, ne smete biti kao licemeri; jer oni rado mole stojeći u sinagogama i na raskršćima širokih puteva da bi bili vidljivi ljudima.“ Umesto toga, on upućuje: „A ti kad moliš, uđi u svoju sobu, zatvori vrata, i pomoli se svom Ocu koji je u tajnosti.“ Isus je i sam izgovarao javne molitve, pa ih zato i ne osuđuje. On osuđuje molitve koje se izgovaraju da bi se ostavio utisak na druge, da bi se od njih izmamilo divljenje i laskanje.

Isus nadalje savetuje: „Kad molite, ne ponavljajte uvek jedno te isto, kao što čine ljudi iz narodâ.“ Isus ne misli da je ponavaljanje samo po sebi pogrešno. Jednom je on sam u molitvi stalno ponavljao „istu reč“. Ali, ono što on ne odobrava, to je ’neprestano ponavljanje‘ napamet naučenih rečenica, kao na primer kod onih koji mole krunicu i mehanički ponavljaju svoje molitve.

Da bi svojim slušaocima pomogao da se mole, Isus pruža uzornu molitvu koja uključuje sedam molbi. Prve tri s pravom odaju priznanje Božjoj suverenosti i njegovim namerama. To su zahtevi da se sveti Božje ime, da dođe njegovo Kraljevstvo i da se vrši njegova volja. Preostale četiri molbe su lični zahtevi, naime za svakodnevnu hranu, za oproštenje greha, da ne budemo iskušani iznad svojih snaga i da budemo izbavljeni od zloga.

U nastavku Isus govori o zamki pridavanja prekomerne važnosti materijalnim posedima. On podstiče: „Prestanite da sabirate sebi blago na zemlji, gde moljac i rđa nagrizaju i gde lopovi provaljuju i kradu.“ Takvo blago ne samo da je propadljivo, nego ono ne stvara nikakvu zaslugu kod Boga.

Zato Isus kaže: „Radije sabirajte sebi blago na nebu.“ To činiš tako što službu Bogu stavljaš na prvo mesto u svom životu. Niko nam ne može oduzeti zaslugu koju sebi na taj način sakupimo kod Boga, a ni veliku nagradu koja iz toga usleđuje. Zatim Isus dodaje: „Gde je tvoje blago, onde će biti i tvoje srce.“

Dalje, upućujući na zamku meterijalizma, Isus daje jedno poređenje: „Svetiljka tela je oko. Ako je, dakle, oko tvoje jednostavno, celo će ti telo biti svetlo. Ali, ako je oko tvoje zlo, celo će ti telo biti tamno.“ Oko koje dobro funkcioniše služi telu kao upaljena svetiljka na tamnom mestu. Ali, da bi se dobro videlo, oko mora biti jednostavno, to jest, mora se usredsrediti na jednu stvar. Oko koje je pomaknuto iz žarišta, dovodi do pogrešne procene stvari tako što se materijalni ciljevi stavljaju ispred službe Bogu, čime ’celo telo‘ postaje tamno.

Isus to pitanje dovodi do vrhunca snažnim poređenjem: „Niko ne može robovati dvojici gospodara; jer, ili će jednoga mrzeti, a drugoga voleti, ili će prionuti uz jednoga, a prezreti drugoga. Ne možete robovati Bogu i bogatstvu.“

Nakon tog saveta Isus zasigurava svojim slušaocima da ne treba da budu zabrinuti za svoje materijalne potrebe ukoliko na prvo mesto stave službu Bogu. „Posmatrajte pažljivo ptice nebeske“, kaže on, „jer niti seju, niti žanju, niti skupljaju u žitnice; a ipak ih vaš nebeski Otac hrani.“ Zatim pita: „Zar niste vi vredniji od njih?“

Dalje, Isus ukazuje na ljiljane u polju i primećuje da se „ni Solomon u svoj slavi svojoj nije odenuo kao jedan od njih“. „Ako, dakle“, nastavlja Isus, „Bog tako odeva bilje u polju... zar neće on mnogo pre odenuti vas, maloverni?“ Zato Isus zaključuje: „Zato nemojte nikada biti teskobno zabrinuti i govoriti: ’Šta ćemo jesti?‘ ili ’Šta ćemo piti?‘ ili ’Šta ćemo obući?‘... Jer Otac vaš nebeski zna da vam je sve to potrebno. Najpre, dakle, tražite kraljevstvo i njegovu pravednost, a sve će vam se ovo drugo dodati.“

Put u život

Put u život je istrajati pri Isusovoj nauci. Ali, to nije lako učiniti. Fariseji su, na primer, skloni tome da kruto sude drugima, a verovatno ih mnogi u tome oponašaju. Zato Isus, nastavljajući svoju Propoved na gori, daje ovu opomenu: „Prestanite suditi da ne budete suđeni; jer sudom kakvim sudite i vama će se suditi.“

Opasno je slediti vođstvo prekomerno kritički raspoloženih fariseja. Prema izveštaju Luke, Isus prikazuje takvu opasnost govoreći: „Zar može slepac slepca voditi? Neće li obojica pasti u jamu?“

Biti previše kritičan prema drugima, preuveličavati njihove pogreške i stalno ih bockati zbog toga je ozbiljan prestup. Zato Isus pita: „Kako možeš reći svom bratu: ’Dopusti mi da izvadim trun iz tvoga oka‘, kad, gle! brvno je u tvom oku? Licemeru! Prvo izvadi brvno iz svog oka i tada ćeš jasno videti kako da izvadiš trun iz oka svog brata.“

To ne znači da Isusovi učenici ne treba da koriste sposobnost razlučivanja u odnosu na druge ljude, jer on kaže: „Ne dajte ono što je sveto psima, niti bacajte svoje bisere pred svinje.“ Istine iz Božje reči su svete. One su kao simbolični biseri. Ali, ako neke osobe, koje su kao psi ili svinje, ne pokazuju cenjenje za ove dragocene istine, Isusovi učenici treba da ostave takve ljude i traže one koji su prijemljivi.

Premda je Isus već ranije u svojoj Propovedi na gori govorio o molitvi, on sada naglašava potrebu da se istraje u njoj. „Molite“, podstiče on, „i daće vam se.“ Da prikaže kako je Bog spreman da odgovori na molitve, Isus pita: „Ima li ko među vama ko će svom sinu, ako ga zamoli za hleba, dati kamen?... Prema tome, ako vi, premda zli, znate davati dobre darove svojoj deci, koliko će više vaš nebeski Otac dati dobra onima koji ga mole?“

Dalje Isus pruža ono što je postalo poznato pravilo ponašanja i nazvano zlatno pravilo. On kaže: „Sve, dakle, što želite da ljudi vama čine, tako isto i vi morate činiti njima.“ Življenje po ovom pravilu uključuje pozitivno delovanje u činjenju dobra drugima, postupajući s njima onako kako želiš da se postupa s tobom.

Da put u život nije lak vidljivo je iz Isusovog uputstva: „Uđite kroz uska vrata; jer je širok i prostran put koji vodi u uništenje, i mnogo ih je koji njim idu; dok su uska vrata i tesan je put koji vodi u život, i malo ih je koji ga nalaze.“

Opasnost da budemo zavedeni je velika, pa Isus upozorava: „Čuvajte se lažnih proroka koji dolaze k vama u ovčijoj koži, a iznutra su grabežljivi vuci.“ Kao što se dobro stablo i loše stablo prepoznaje po svojim plodovima, primećuje Isus, tako se i lažni proroci mogu prepoznati po svom ponašanju i učenjima.

Dalje, Isus objašnjava da osobu ne čini njegovim učenikom ono što ona kaže, nego što čini. Neki tvrde da je Isus njihov Gospod, ali ako oni ne čine volju njegovog Oca, tada on kaže: „Tada ću im se izjasniti: Nikad vas nisam poznavao! Odlazite od mene koji činite bezakonje!“

Konačno, Isus svojoj propovedi daje znamenit zaključak. On kaže: „Svako ko sluša ove moje reči i izvršava ih uporediće se s razboritim čovekom koji je sagradio kuću na steni. I udario je pljusak i navrle vode, zaduvali vetrovi i udarali u kuću, ali nije se srušila, jer je utemeljena na steni.“

S druge strane, Isus izjavljuje: „Svako ko sluša ove moje reči i ne izvršava ih uporediće se s ludim čovekom koji je sagradio svoju kuću na pesku. I udario je pljusak i navrle vode i zaduvali vetrovi i udarili u kuću i ona se srušila, i veliki je bio njen pad.“

Kad Isus završi svoju propoved, mnoštvo je zapanjeno načinom njegovog poučavanja, jer ih on uči kao osoba koja ima vlast, a ne kao njihove verske vođe. Luka 6:12-23; Matej 5:1-12; Luka 6:24-26; Matej 5:13-48; 6:1-34; 26:36-45; 7:1-29; Luka 6:27-49.

▪ Gde Isus održava svoju najupečatljiviju propoved, ko je prisutan, i šta se dogodilo neposredno pre nego što ju je održao?

▪ Zašto ne iznenađuje što Luka neka učenja iz te propovedi smešta u drugi okvir?

▪ Šta Isusovu propoved čini tako vrednom?

▪ Ko je zaista srećan, i zašto?

▪ Kome jao i zašto?

▪ Na koji način su Isusovi učenici „so zemlje“ i „svetlo sveta“?

▪ Kako Isus pokazuje visoko poštovanje prema Božjem zakonu?

▪ Kakva uputstva Isus daje za iskorenjavanje uzroka ubistva i preljube?

▪ Šta Isus misli kad kaže da treba okrenuti i drugi obraz?

▪ Kako možemo biti savršeni kao što je Bog savršen?

▪ Kakva uputstva u vezi molitve daje Isus?

▪ Zašto su nebeska blaga važnija, i kako se ona stiču?

▪ Kakva su poređenja data da bi pomogla da se izbegne materijalizam?

▪ Zašto Isus kaže da nije potrebno biti zabrinut?

▪ Šta Isus kaže o suđenju drugima; kako on ipak pokazuje da njegovi učenici treba da upotrebe sposobnost razlučivanja u odnosu na druge ljude?

▪ Šta Isus dalje kaže s obzirom na molitvu i kakvo pravilo ponašanja daje?

▪ Kako Isus pokazuje da put u život neće biti lak, i da postoji opasnost da budemo zavedeni?

▪ Kako Isus zaključuje svoju propoved, i kakvo delovanje ona ima?