Poglavlje 62

Pouka iz poniznosti

KAD je izlečio demoniziranog dečaka u području koje je u blizini Cezareje Filipove, Isus želi da se vrati kući u Kafarnum. Ali, on želi biti nasamo sa svojim učenicima tako da ih tokom puta može dalje pripremiti za svoju smrt i njihove odgovornosti posle toga. „Sin čovečiji treba biti predan u ruke ljudima“, objašnjava im on, „i oni će ga ubiti, ali uprkos tome što će biti ubijen, ustaće tri dana kasnije.“

Iako je Isus ranije govorio o tome, a njegovi apostoli su ustvari i videli preobraženje tokom kog se razgovaralo o njegovom ’odlasku‘, njegovi sledbenici još uvek nemaju razumevanja u vezi toga. Iako niko od njih, kao što je to ranije učinio Petar, ne pokušava da opovrgne da će on biti ubijen, oni se boje da ga dalje ispituju o tome.

Konačno su stigli u Kafarnaum, koji je, pored toga što je to bio grad iz kog su poticali Petar i mnogi drugi apostoli, tokom Isusove službe služio kao neka vrsta sedišta i baze. Ovde ljudi koji ubiraju hramski porez prilaze Petru. Oni verovatno pokušavaju da uvuku Isusa u neki prekršaj utvrđenog običaja, pa zato pitaju: „Zar vaš učitelj ne plaća [hramski] porez od dve drahme?“

„Da“, odgovara Petar.

Isus, koji je verovatno ušao u kuću ubrzo posle toga, zna šta se dogodilo. Zato, pre nego što Petar spomene tu stvar, Isus pita: „Šta misliš, Simone, od koga zemaljski kraljevi primaju takse ili porez po glavi? Od svojih sinova ili od tuđih?“

„Od tuđih“, odgovara Petar.

„Zaista su, dakle, sinovi oslobođeni poreza“, primećuje Isus. Pošto je Isusov Otac Kralj svemira, koji se obožava u hramu, za Božjeg Sina ustvari ne postoji pravni zahtev da plaća hramski porez. „Ali, da ih ne navedem na spoticanje“, kaže Isus, „idi do mora, baci udicu i uzmi prvu ribu koja se uhvati, i kad joj otvoriš usta naći ćeš jedan stater [četiri drahme]. Uzmi ga i daj im ga za mene i za sebe.“

Kad se učenici posle povratka u Kafarnaum okupe, verovatno u Petrovoj kući, oni pitaju: „Ko je ustvari najveći u nebeskom kraljevstvu?“ Isus zna šta ih je navelo da postave to pitanje, jer je znao šta se događalo među njima dok su išli za njim na povratku iz Cezareje Filipove. Zato on pita: „O čemu ste raspravljali na putu?“ Iznenađeni, učenici ćute, jer su među sobom raspravalji o tome ko će biti veći.

Zar posle skoro tri godine Isusovog poučavanja ne zvuči skoro neverovatno da su učenici o tome raspravljali? Pa, to samo pokazuje koliko je jak uticaj ljudske nesavršenosti, kao i religioznog nasleđa. Jevrejska religija u kojoj su učenici vaspitani naglašava u svemu položaj i stepen časti. Isto tako, Petar se, verovatno zbog Isusovog obećanja da će mu dati određene „ključeve“ Kraljevstva, osećao kao superioran. Jakov i Jovan su možda imali slične ideje jer su imali prednost da budu svedoci Isusovog preobražaja.

Bilo kako bilo, Isus izvodi dirljiv zorni prikaz u pokušaju da ispravi njihov stav. Poziva jedno dete, postavlja ga među njih, zagrli ga i kaže: „Ako se ne obratite i ne budete kao mala deca, ni u kom slučaju nećete ući u nebesko kraljevstvo. Zato, ko se god ponizi kao ovo malo dete, on je najveći u nebeskom kraljevstvu; a ko god primi takvo jedno dete na osnovu mog imena, i mene prima.“

Kakav divan način da ispravi stav svojih učenika! Isus se nije razgnevio na njih i nije ih nazvao oholima, pohlepnima ili ambicioznima. Ne, on na svoj način pokušava da ih pouči poređenjima, time što koristi primer malog deteta, a mala deca su svojstveno skromna, nisu ambiciozna i uglavnom ne razmišljaju o nekom stepenu časti među sobom. Tako Isus pokazuje da njegovi učenici treba da razvijaju ta svojstva koja karakterišu poniznu decu. Isus zaključuje: „Ko se vlada kao manji među svima vama, taj je veliki.“ Matej 17:22-27; 18:1-5; Marko 9:30-37; Luka 9:43-48.

▪ Šta Isus ponavlja na povratku iz Kafarnauma, i kako je to primljeno?

▪ Zašto Isus nije obavezan da plaća hramski porez, ali zašto ga plaća?

▪ Šta je verovatno doprinelo raspravi među učenicima, i kako Isus ispravlja njihov stav?