Trojstvo
Trojstvo
Definicija: Glavna nauka hrišćanskih religija. Prema Atanazijskom verovanju postoje tri Osobe božanske prirode (Otac, Sin i Sveti duh) za koje se kaže da su večne i svemoćne, da nijedna nije veća ili manja od druge, da je svaka od njih Bog, ali da su zajedno samo jedan Bog. U drugim formulacijama ove nauke naglašava se da te tri „Osobe“ nisu odvojene i različite ličnosti već su tri načina na koja se ispoljava Božja suština. Zato neki od onih koji zastupaju Trojstvo ističu svoje verovanje u to da je Isus Hrist Bog, ili da su Isus i Sveti duh Jehova. Nije biblijsko učenje.
Odakle potiče nauka o Trojstvu?
Jedna enciklopedija kaže: „Ni reč Trojstvo, a ni ta nauka ne pojavljuju se u Novom Zavetu, niti su Isus i njegovi učenici imali nameru da protivreče Šemi iz Starog Zaveta: ’Čuj, Izraele: Jehova, naš Bog, jedan je Jehova‘ (P. zak. 6:4)... Ta doktrina se postepeno razvijala tokom nekoliko vekova i oko nje su vođene mnoge polemike... Do kraja 4. veka... nauka o Trojstvu je poprimila oblik koji je sačuvan sve do danas“ (The New Encyclopædia Britannica, 1976, Micropædia, 10. tom, strana 126).
„Formulacija ’jedan Bog u tri Osobe‘ nije bila čvrsto utemeljena, i sasvim sigurno nije bila potpuno prihvaćena u hrišćanskom životu i ispovedanju vere sve do kraja 4. veka. Ali upravo je ta formulacija prva nosila naziv Nauka o Svetom Trojstvu. Među apostolskim ocima ništa čak ni iz daleka ne ukazuje na takav stav ili mišljenje“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 14. tom, strana 299).
„Hrišćanstvo je proizašlo iz judaizma, a u judaizmu se isključivo verovalo da je Bog jedna osoba. Put koji je vodio od Jerusalima do Nikeje sasvim sigurno nije bio ravan. Trinitarizam četvrtog veka nije ispravno odražavao učenje ranih hrišćana o prirodi Boga; nasuprot tome, bilo je to odstupanje od tog učenja“ (The Encyclopedia Americana, 1956, 27. tom, strana 294L).
„Izgleda da je platonsko trojstvo, koje je u stvari samo preuređivanje starijih trojstava koja sežu u prošlost do drevnih naroda, racionalno filozofsko trojstvo osobina iz kog su nastale tri hipostaze ili božanske osobe o kojima se naučava u hrišćanskim crkvama... Koncept ovog grčkog filozofa [Platona, četvrti vek pre n. e.] o trojednom bogu... može se naći u svim drevnim [paganskim] religijama“ (Nouveau Dictionnaire Universel, Pariz 1865-1870, urednik M. Lašatr, 2. tom, strana 1467).
Džon. L. Mekenzi u svom delu kaže: „Trijada osoba unutar jedinstva prirode definisana je izrazima ’osoba‘ i ’priroda‘ što su u stvari grčki filozofski izrazi, to jest izrazi koji se ne pojavljuju u Bibliji. Definicije Trojstva nastale su kao rezultat dugih polemika u kojima su neki teolozi te i druge izraze kao što su ’suština‘ i ’supstancija‘ pogrešno primenjivali na Boga“ (Dictionary of the Bible, Njujork, 1965, strana 899).
Iako se u Bibliji ne nalaze ni reč „Trojstvo“ ni izjave o toj nauci, što zastupnici Trojstva priznaju, da li se u njoj mogu naći ideje koje obuhvata ta nauka?
Da li Biblija naučava da je „Sveti duh“ osoba?
Na osnovu nekih stihova koji govore o svetom duhu može se steći utisak da je u pitanju neka ličnost. Na primer, za sveti duh se kaže da je pomoćnik (grčki: parakletos; ’utešitelj‘, Ba), da ’poučava‘, ’svedoči‘, ’govori‘ i ’čuje‘ (Jov. 14:16, 17, 26; 15:26; 16:13). Ali drugi stihovi kažu da su ljudi bili ’ispunjeni‘ svetim duhom, da su neki bili ’kršteni‘ ili ’pomazani‘ tim duhom (Luka 1:41; Mat. 3:11; Dela 10:38). Na osnovu tih stihova sigurno se ne može reći da je reč o osobi. Da bismo razumeli šta Biblija u celini naučava, moramo uzeti u obzir sve te stihove. Do kog razumnog zaključka dolazimo? Da se u stihovima koji su najpre navedeni koristi stilska figura kojom je Božji sveti duh, to jest sila kojom se on služi, personifikovan kao što se u Bibliji personifikuju mudrost, greh, smrt, voda i krv. (Vidi i strane 96, 97, pod naslovom „Duh“.)
Sveto pismo nam kaže da se Otac zove Jehova, a da je Sin Isus Hrist. Ali nigde u Svetom pismu nije navedeno lično ime koje se odnosi na sveti duh.
U Delima apostolskim 7:55, 56 nalazimo izveštaj da je Stefan imao viziju nebesa gde je video kako ’Isus stoji s desne strane Bogu‘. Nije spomenuo da je video sveti duh. (Vidi i Otkrivenje 7:10; 22:1, 3.)
Jedna enciklopedija priznaje sledeće: „Većina stihova iz N[ovog] Z[aveta] pokazuje da Božji duh nije neko, već nešto, a to se naročito vidi u paralelizmu između duha i Božje sile“ (New Catholic Encyclopedia, 1967, 13. tom, strana 575). U njoj se još kaže: „Apologeti [grčki hrišćanski pisci iz drugog veka] prilično su uzdržano govorili o Duhu; imajući u vidu doktrinu Crkve koja je nastala kasnije, moglo bi se reći i suviše bezlično“ (14. tom, strana 296).
Da li Biblija podupire učenje onih koji kažu da Otac i Sin nisu odvojene i različite ličnosti?
Mat. 26:39: „Otišavši malo dalje [Isus Hrist], pao je ničice, moleći se: ’Oče moj, ako je moguće, neka me mimoiđe ova čaša. Ali ne kako ja hoću, nego kako ti hoćeš.‘“ (Ukoliko Otac i Sin ne bi bili dve različite osobe, ova molitva ne bi imala nikakvog smisla. Isus bi se molio samom sebi, i njegova volja bi sasvim sigurno bila Očeva volja.)
Jov. 8:17, 18: „[Isus je odgovorio farisejima:] U vašem Zakonu piše da je svedočanstvo dvojice ljudi istinito. Ja sam onaj koji svedoči o sebi, a i Otac koji me je poslao svedoči o meni.“ (Dakle, Isus je o sebi nesumnjivo govorio kao o zasebnoj ličnosti koja se razlikuje od Oca.)
Vidi i strane 161, 162, pod naslovom „Jehova“.
Da li Biblija naučava da su svi elementi za koje se kaže da su deo Trojstva večni, da nemaju početak?
Kol. 1:15, 16: „On [Isus Hrist] je slika nevidljivog Boga, prvenac svega što je stvoreno. Jer je preko njega sve bilo stvoreno na nebesima i na zemlji.“ U kom smislu je Isus Hrist „prvenac svega što je stvoreno“? (1) Oni koji veruju u Trojstvo kažu da „prvenac“ ovde znači glavni, najbolji, najistaknutiji; zato ne smatraju da je Hrist deo onoga što je stvoreno, već da je on najistaknutiji u odnosu na one koji su bili stvoreni. Ako je to tako, i ako je nauka o Trojstvu tačna, zašto se onda za Oca i za sveti duh ne kaže da su takođe prvenci svega što je stvoreno? Međutim, u Bibliji se ovaj izraz primenjuje samo na Sina. U skladu sa uobičajenim značenjem reči „prvenac“, ona ukazuje da je Isus najstariji od svih Jehovinih sinova. (2) Pre nego što se izraz „prvenac“ pojavljuje u Kološanima 1:15, on se u Bibliji spominje mnogo puta. ’Izraelov prvenac‘ je jedan od Izraelovih sinova; ’Faraonov prvenac‘ je član faraonove porodice; ’prvenac životinje‘ je takođe životinja. Zašto onda neki pripisuju drugačije značenje ovom izrazu u Kološanima 1:15? Da li na osnovu toga kako se taj izraz koristi u Bibliji ili na osnovu verovanja kog se drže i koje žele da dokažu? (3) Da li to što u Kološanima 1:16, 17 (Ba) piše da je ’u njemu stvoreno sve... i da je sve u njemu i za njega stvoreno‘ znači da Isus nije stvoren? Grčka reč koja je ovde prevedena sa „sve“ glasi panda, što je izmenjeni oblik reči pas. U Luki 13:2 ta reč je prevedena „od sviju“ (DK, Ba); „ostalih“ (AB, SSP). (Vidi i Luku 21:29, AB.) U skladu sa svim onim što Biblija kaže o Sinu, upotreba reči panda u Kološanima 1:16, 17 pokazuje da je, kao što je Isus stvoren, i sve ostalo bilo stvoreno ’preko njega i za njega‘.
Otkr. 1:1; 3:14: „Otkrivenje Isusa Hrista, koje mu je dao Bog... ’Anđelu skupštine u Laodikiji napiši: Ovo govori Amin, verni i istiniti svedok, početak [grčki: arhi] Božjih dela stvaranja“ (DK, Ba i Ča kažu slično.) Da li je taj prevod tačan? Neki smatraju da je time mišljeno da je Sin bio ’začetnik Božjeg stvaranja‘, da je bio njegov ’glavni izvor‘. Međutim, u jednom leksikonu se kao prvo značenje reči arhi navodi „početak“ (Greek-English Lexicon, Lidel i Skot, Oksford, 1968, strana 252). Logičan zaključak je da je onaj koji je citiran u Otkrivenju 3:14 stvoren, prvo Božje stvarstvo, da je imao početak. Uporedi s Poslovicama 8:22 gde se o Sinu govori kao o personifikovanoj mudrosti, sa čime se slažu mnogi bibličari. Prema prevodima RS, NE i JB, za onoga ko ovde govori kaže se da je „stvoren“.
Proročanski govoreći o Mesiji, Mihej 5:2 kaže da je njegovo „poreklo od davnina, od iskonskih dana“. DK kaže da su njegovi „izlasci od početka, od vječnijeh vremena“. Da li ga to izjednačuje sa Bogom? Vredno je zapaziti da umesto izraza „od vječnijeh vremena“ RS koristi izraz „drevnih dana“, a JB „starog doba“. U svetlu Otkrivenja 3:14, osmotrenog u prethodnom odlomku, Mihej 5:2 ne dokazuje da Isus nije imao početak.
Da li Biblija naučava da nijedan od elemenata za koje se kaže da sačinjavaju Trojstvo nije veći ili manji od drugog, već da su svi jednaki i da su svi svemoćni?
Mar. 13:32: „O tom danu ili času niko ne zna, ni anđeli na nebu ni Sin, nego samo Otac.“ (To, naravno, ne bi bilo moguće ako bi Otac, Sin i Sveti duh bili potpuno jednaki i ako bi sačinjavali jedno Božanstvo. Čak i ako Sin to nije znao zato što je bio ograničen svojom ljudskom prirodom, kako neki kažu, još uvek ostaje pitanje: Zašto to nije znao Sveti duh?)
Mat. 20:20-23: „Majka Zevedejevih sinova [kaže]... ’Reci da ova moja dva sina u tvom kraljevstvu sednu jedan s tvoje desne strane, a drugi s leve.‘ Isus na to reče:... ’Zaista ćete piti moju čašu, ali da sedite s moje desne i s moje leve strane, to ne mogu ja dati, nego to pripada onima kojima je pripremio moj Otac.‘“ (To bi bilo baš čudno ako je Isus Bog, kako se tvrdi! Da li je Isus ovde odgovorio u skladu sa svojom „ljudskom prirodom“? Ako je Isus, kao što kažu oni koji veruju u Trojstvo, zaista bio „Bogočovek“ — i Bog i čovek, a ne jedno ili drugo — da li bi zaista bilo dosledno pozivati se na takvo objašnjenje? Pre će biti da Matej 20:23 pokazuje da Sin nije jednak Ocu, a ne da je Otac neka prava sačuvao samo za sebe.)
Mat. 12:31, 32: „Svaki greh i hula oprostiće se ljudima, ali hula na duh neće se oprostiti. Na primer, ko kaže reč protiv Sina čovečjeg, oprostiće mu se, ali ko kaže protiv svetog duha, neće mu se oprostiti — ni u ovom poretku ni u onom koji treba da dođe.“ (Ako bi Sveti duh bio osoba i ako bi bio Bog, ovaj stih bi protivrečio nauci o Trojstvu, jer bi to značilo da je Sveti duh na neki način veći od Sina. Umesto toga, ono što je Isus rekao pokazuje da je Otac, kome „Duh“ pripada, veći od Isusa, Sina čovečjeg.)
Jov. 14:28: „[Isus je rekao:] Ako me volite, radovaćete se što odlazim k Ocu, jer je Otac veći od mene.“
1. Kor. 11:3: „Želim da znate da je svakom muškarcu poglavar Hrist, a ženi je poglavar muškarac, a Hristu je poglavar Bog.“ (Dakle, sasvim je jasno da Hrist nije Bog i da je Bog na višem položaju od Hrista. Treba zapaziti da je ovo napisano oko 55. n. e., oko 22 godine nakon što se Isus vratio na nebo. Zato se istina koja je ovde iznesena primenjuje na odnos između Boga i Hrista na nebu.)
1. Kor. 15:27, 28: „Bog je ’sve podložio pod njegove [Isusove] noge‘. A kad kaže da je ’sve podloženo‘, jasno je da je podloženo sve osim onoga koji mu je sve podložio. A kad mu sve bude podloženo, tada će se i sam Sin podložiti onome koji mu je sve podložio, da Bog bude sve svima.“
Hebrejska reč Šadai i grčka reč Pantokrator prevedene su kao „Svemoćni“. Obe reči na izvornim jezicima više puta se primenjuju na Jehovu, Oca (Izl. 6:3; Otkr. 19:6). Nijedan od tih izraza nikada se ne primenjuje niti na Sina niti na sveti duh.
Da li Biblija naučava da su Bog svi elementi za koje se kaže da sačinjavaju Trojstvo?
Isus je u molitvi rekao: „Oče,... Da bi dobili večni život, treba da dobro upoznaju tebe, jedinog istinitog Boga, i onoga koga si poslao, Isusa Hrista“ (Jov. 17:1-3). (Većina prevoda ovde koristi izraz „jedinog istinitog Boga“ ukazujući na Oca. Ča kaže „jedinoga pravoga Boga“. On ne može biti ’jedini istiniti Bog‘ ili ’jedini pravi Bog‘ ako postoje još dva koja su Bogovi kao i on. Svi drugi na koje se ukazuje kao na „bogove“ moraju biti ili lažni bogovi ili su samo odraz istinitog Boga.)
1. Kor. 8:5, 6: „Iako ima onih koji se nazivaju ’bogovima‘, bilo na nebu bilo na zemlji, jer ima mnogo ’bogova‘ i mnogo ’gospoda‘, za nas postoji jedan Bog, Otac, koji je sve stvorio i za koga mi živimo, i jedan Gospod, Isus Hrist, preko koga je sve stvoreno i preko koga mi živimo.“ (Ovim je Otac predstavljen kao „jedan Bog“ hrišćana i kao neko ko se razlikuje od Isusa Hrista.)
1. Petr. 1:3: „Neka je blagoslovljen Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista.“ (Opet, čak i nakon što je Isus uzašao na nebo, Pismo kaže da je Otac „Bog“ Isusa Hrista. Prema Jovanu 20:17 Isus je posle svog uskrsenja govorio o Ocu kao o „svom Bogu“. Kasnije, kada je već bio na nebu, opet koristi isti izraz, kao što je zabeleženo u Otkrivenju 3:12. Ali u Bibliji se nigde ne kaže da je Otac govorio o Sinu kao o ’svom Bogu‘, niti su Otac ili Sin govorili o svetom duhu kao o ’svom Bogu‘.)
Stihovi koje neki koriste da bi dokazali da je Hrist Bog razmotreni su na stranama 141-145, pod naslovom „Isus Hrist“.
Karl Raner u jednoj knjizi priznaje sledeće: „Θεός [Bog] nikada se ne koristi za Duh“, i: „ὁ θεός [doslovno: (određeni član) Bog] nikada se ne koristi u Novom zavetu kada se govori o πνεῦμα ἅγιον [svetom duhu]“ (Theological Investigations, Baltimor, 1961, prevod s nemačkog, 1. tom, strane 138, 142).
Da li neki od stihova koje pobornici Trojstva koriste da bi poduprli svoje verovanje pruža čvrst temelj toj nauci?
Osoba koja zaista želi da upozna istinu o Bogu neće pretraživati Bibliju nadajući se da će naći neki stih koji može tumačiti tako da se uklapa u njena trenutna verovanja. Ona želi da sazna šta kaže sama Božja Reč. Možda će naći neke stihove za koje smatra da se mogu tumačiti na više načina, ali kada ih uporedi s drugim biblijskim izjavama o istoj temi, njihovo značenje će joj biti jasno. Odmah treba istaći da većina stihova koji se koriste kao „dokaz“ za Trojstvo u stvari spominju samo dve osobe, a ne tri, tako da čak i ako bi objašnjenja pobornika Trojstva bila tačna, to još uvek ne bi bio dokaz da Biblija naučava Trojstvo. Pogledajmo sledeće primere:
(Ukoliko nije drugačije naznačeno, svi navedeni biblijski stihovi u sledećim odlomcima uzeti su iz prevoda dr Luje Bakotića.)
Stihovi u kojima se titula koja pripada Jehovi primenjuje na Isusa Hrista ili se tvrdi da se odnosi na Isusa
Alfa i Omega: Kome ta titula s pravom pripada? (1) U Otkrivenju 1:8 kaže se da ta titula pripada Bogu, Svemoćnom. U 10. stihu u DK, ta titula se primenjuje na osobu čiji opis kasnije pokazuje da je reč o Isusu Hristu. Ali bibličari uviđaju da je ukazivanje na Alfu i Omegu u 10. stihu sumnjivog porekla, pa se zato ne pojavljuje u Ba, Ča, SSP, DS. (2) U mnogim prevodima Otkrivenja na hebrejskom jeziku primećeno je da se opis u 8. stihu odnosi na Jehovu, pa je zato na tom mestu vraćeno Božje lično ime. Vidi New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984. (3) Otkrivenje 21:6, 7 ukazuje na to da će hrišćani koji su u duhovnom smislu pobednici biti ’sinovi‘ onoga koji je poznat kao Alfa i Omega. Nikada nije rečeno da će duhom pomazani hrišćani biti u takvom odnosu sa Isusom Hristom. Isus je o njima govorio kao o svojoj ’braći‘ (Jevr. 2:11; Mat. 12:50; 25:40). Ali za tu Isusovu ’braću‘ se kaže da su „sinovi Božji“ (Gal. 3:26; 4:6). (4) U Otkrivenju 22:12, TEV ubacuje Isusovo ime, da bi izgledalo da se ukazivanje na Alfu i Omegu u 13. stihu odnosi na njega. Međutim, u grčkom tekstu na tom mestu se ne pojavljuje Isusovo ime, a ni drugi prevodi ga ne sadrže. (5) U Otkrivenju 22:13 za Alfu i Omegu se takođe kaže da je „Prvi i Poslednji“, a taj izraz se primenjuje na Isusa u Otkrivenju 1:17, 18. Slično tome, izraz „apostol“ se primenjuje i na Isusa Hrista i na neke njegove sledbenike. Ali to ne dokazuje da su oni ista osoba ili da su jednaki, zar ne? (Jevr. 3:1, Ča, SSP, NS). Dakle, dokazi ukazuju na zaključak da se titula „Alfa i Omega“ odnosi na Svemoćnog Boga, Oca, a ne na Sina.
Spasitelj: U Svetom pismu se na više mesta o Bogu govori kao o Spasitelju. U Isaiji 43:11 čak i Bog kaže: „Osim mene nema spasitelja.“ Pošto se i za Isusa kaže da je Spasitelj, da li su Bog i Isus ista osoba? Ni u kom slučaju. U Titu 1:3, 4 govori se o ’Bogu, našem Spasitelju‘, a zatim i o ’Bogu Ocu i Isusu Hristu, našem Spasitelju‘. Dakle, obojica su spasitelji. U Judi 25 se objašnjava taj odnos kada se kaže: „Bogu, Spasitelju našemu, po Isusu Hristu, Gospodu našemu“ (Vidi i Dela apostolska 13:23.) U Sudijama 3:9 ista hebrejska reč (mošia, prevedena kao „spasitelj“ ili „izbavitelj“) koja je korišćena u Isaiji 43:11 primenjuje se na Gotonila, sudiju u Izraelu, ali to sasvim sigurno ne znači da je Gotonilo Jehova. Ako pročitamo Isaiju 43:1-12 videćemo da 11. stih pokazuje da je Jehova jedini koji je Izraelcima omogućio spasenje, to jest izbavljenje. Za to spasenje nisu zaslužni bogovi okolnih naroda.
Bog: U Isaiji 43:10 Jehova kaže: „Pre mene nije Boga bilo niti će ga posle mene biti.“ Da li to onda znači da je Isus u stvari Jehova pošto je u Isaiji 9:6 Isus Hrist proročanski nazvan „Bog silni“? I u ovom slučaju kontekst nam daje odričan odgovor. Nijedan idolopoklonički paganski narod nije imao boga pre Jehove, zato što niko nije ni postojao pre Jehove. Niti će u budućnosti stvoriti nekog pravog, živog boga koji može da proriče (Isa. 46:9, 10). Ali to ne znači da Jehova nikada nije prouzrokovao da postoji neko za koga se s pravom može reći da je bog (Ps. 82:1, 6; Jov. 1:1, NS). U Isaiji 10:21 za Jehovu se kaže da je ’Bog silni‘, baš kao što se to kaže i za Isusa u Isaiji 9:6. Ali samo je Jehova nazvan „Bog svemoćni“ (Post. 17:1).
Ako se neka titula ili neki opisni izraz pojavljuje na više mesta u Svetom pismu, nikada ne treba prenagljeno zaključiti da se bezuslovno radi o istoj osobi. Takvo razmišljanje bi vodilo do zaključka da je Navuhodonosor bio Isus Hrist, jer se za obojicu kaže da su ’kraljevi nad kraljevima‘ (Dan. 2:37; Otkr. 17:14), i da su Isusovi učenici u stvari bili Isus Hrist, jer je i za njega i za njih rečeno da su „svetlost sveta“ (Mat. 5:14; Jov. 8:12). Uvek treba da uzmemo u obzir kontekst i sve druge primere u Bibliji gde se pojavljuje isti izraz.
Stihovi iz hebrejskog dela Svetog pisma koji se jasno odnose na Jehovu, a koje su nadahnuti pisci Biblije primenili na Isusa Hrista
Zašto Jovan 1:23 citira Isaiju 40:3 i primenjuje to na ono što je Jovan Krstitelj učinio pripremivši put Isusu Hristu, kad Isaija 40:3 jasno govori o tome da se put priprema Jehovi? Zato što je Isus predstavljao svog Oca. On je došao u Očevo ime i bio je siguran da je Otac uvek s njim jer je radio ono što je ugodno Ocu (Jov. 5:43; 8:29).
Zašto se u Jevrejima 1:10-12 citira Psalam 102:25-27 i primenjuje na Sina, kada se u samom psalmu kaže da je upućen Bogu? Zato što je Bog preko Sina stvarao ono što je psalmista tu opisao. (Vidi i Kološanima 1:15, 16; Poslovice 8:22, 27-30.) Treba zapaziti da je u Jevrejima 1:5b citiran stih iz 2. Samuilove 7:14 i primenjen na Božjeg Sina. Iako se taj stih prvobitno odnosio na Solomona, to što je kasnije primenjen na Isusa Hrista ne znači da su Solomon i Isus jedna te ista osoba. Isus je „veći od Solomona“ i izvršava delo koje je bilo predočeno Solomonom (Luka 11:31, DK).
Stihovi u kojima se spominju Otac, Sin i Sveti duh
Primeri za to su Matej 28:19 i 2. Korinćanima 13:14. Nijedan od ovih stihova ne kaže da su Otac, Sin i Sveti duh jednaki, jednako večni ili da su svi oni Bog. Biblijski dokazi koji su izneti na stranama 392-396 govore protiv takvog tumačenja teksta.
Iako zastupa nauku o Trojstvu, jedno delo u vezi s Matejem 28:18-20 priznaje sledeće: „Međutim, ovaj stih sam po sebi ne pruža jasan dokaz u vezi s ličnošću to troje spomenutih, niti ukazuje na njihovu jednakost ili božanstvo“ (Maklintokova i Strongova Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature, 1981, reprint, 10. tom, strana 552). Što se tiče drugih stihova u kojima se to troje spominje zajedno, ovo delo priznaje da oni sami po sebi „nisu dovoljni“ da dokažu Trojstvo. (Uporedi s 1. Timoteju 5:21, gde se zajedno spominju Bog, Hrist i anđeli.)
Stihovi u hebrejskom delu Svetog pisma u kojima se imenice u množini odnose na Boga
U Postanku 1:1 titula „Bog“ je prevod reči ’Elohim‘ koja u hebrejskom tekstu stoji u množini. Zastupnici Trojstva to tumače kao ukazivanje na Trojstvo. Oni takođe kažu da se u Ponovljenim zakonima 6:4 ukazuje na jedinstvo članova Trojstva kada se kaže: „Gospod je Bog [od ’Elohim‘] naš jedini Gospod.“
Hebrejska imenica u množini ovde naglašava veličanstvo i moć. (Vidi NAB, izdanje St. Joseph, Bible Dictionary, strana 330; takođe New Catholic Encyclopedia, 1967, 5. tom, strana 287.) Ona ne prenosi misao o više osoba unutar jednog božanstva. Na sličan način, kada se u Sudijama 16:23 ukazuje na lažnog boga Dagona koristi se oblik titule ’elohim‘, ali prateći glagol nalazi se u jednini što pokazuje da je reč samo o jednom bogu. U Postanku 42:30, (NS) o Josifu se govori kao o ’gospodaru‘ (’adone‘, množina koja naglašava veličanstvo) Egipta.
U grčkom jeziku ne postoji ’množina kojom se naglašava veličanstvo ili moć‘. Zato su prevodioci Septuaginte u Postanku 1:1 upotrebili o Teos (Bog, jednina) kao ekvivalent za ’Elohim‘. U Marku 12:29 gde je naveden Isusov odgovor u kome je citirao Ponovljene zakone 6:4, na grčkom je takođe upotrebljena jednina o Teos.
U Ponovljenim zakonima 6:4, u hebrejskom tekstu se dva puta spominje tetragram, i zato bi ispravniji prevod glasio: „Jehova, naš Bog, jedan je Jehova“ (NS). Izraelci, kojima su upućene ove reči, nisu verovali u Trojstvo. Vavilonci i Egipćani su obožavali trijade bogova, ali Izraelcima je bilo jasno stavljeno do znanja da je Jehova drugačiji.
Stihovi iz kojih se može izvući više zaključaka, u zavisnosti od biblijskog prevoda
Ako se neki stih gramatički može prevesti na više načina, koji je prevod ispravan? Onaj koji se slaže sa ostatkom Biblije. Ako osoba ignoriše druge delove Biblije i svoja verovanja zasniva na omiljenom prevodu nekog stiha, onda se njena verovanja zasnivaju na njenim idejama ili idejama drugih nesavršenih ljudi, a ne na Božjoj Reči.
Ba kaže: „U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Reč beše Bog. Ona beše u početku u Boga.“ (DK, Ča i SSP koriste slične izraze.) Međutim, NS kaže: „U početku je bila Reč, i Reč je bila kod Boga, i Reč je bila bog. On je u početku bio kod Boga.“
Koji se prevod Jovana 1:1, 2 slaže s kontekstom? U Jovanu 1:18 piše: „Boga nije niko nikad video.“ U 14. stihu se jasno kaže da „Reč postade put i useli se usred nas... i mi gledasmo slavu njezinu“. Takođe, 1. i 2. stih kažu da je u početku bila „u („kod“, SSP) Boga“. Može li neko biti kod nekoga i u isto vreme biti ta osoba? U Jovanu 17:3 Isus se obraća Ocu kao ’jedinom istinitom Bogu‘; dakle, Isus kao „bog“ (pisano malim početnim slovom) samo odražava osobine svog Oca (Jevr. 1:3).
Da li je prevod „bog“ (malim slovom) u skladu s pravilima grčke gramatike? Neki priručnici izričito kažu da prevod grčkog teksta mora glasiti: „Reč je bila Bog“. Ali ne slažu se svi s tim. U članku pod naslovom „Kvalitativne imenice bez člana u službi predikata: Marko 15:39 i Jovan 1:1“, Filip B. Harner je rekao da rečenični delovi poput onoga u Jovanu 1:1, „gde imenica u službi predikata bez člana prethodi glagolu, prvenstveno imaju kvalitativno značenje. Oni pokazuju da logos ima prirodu teosa.“ On predlaže: „Možda bi se ta rečenica mogla prevesti: ’Reč je bila iste prirode kao Bog.‘“ (Journal of Biblical Literature, 1973, strane 85, 87). Dakle, značajna je činjenica da na grčkom jeziku u ovom stihu u drugom pojavljivanju reč teos stoji bez određenog člana (o) i da se nalazi ispred glagola. Zanimljivo je da se prevodioci koji insistiraju na tome da Jovan 1:1 glasi: „Reč je bila Bog“, ne ustručavaju da koriste neodređeni član kad prevode druge stihove u kojima ispred glagola stoji imenica u službi predikata u jednini bez člana (na primer Jovan 6:70 i 9:17).
Džon L. Makenzi u svojoj knjizi kaže: „Jv 1:1 obavezno treba prevesti ’reč je bila kod Boga [= Oca], i reč je bila božansko biće‘“ (Zagrade su deo citata. Dictionary of the Bible, sa oznakom nihil obstat i imprimatur, Njujork 1965, strana 317).
U skladu s tim, AT glasi: „Reč je bila božanske prirode“; Mo, „Logos je bio božanske prirode“. U svom nemačkom prevodu Ludvig Time izražava to na sledeći način: „Reč je bila vrsta Boga“. Ukazivanje na Reč (koja je postala Isus Hrist) kao na „boga“ u skladu je sa upotrebom tog izraza u ostalim delovima Svetog pisma. Na primer, u Psalmu 82:1-6 na ljudske sudije u Izraelu ukazuje se kao na ’bogove‘ (hebrejski: elohim; grčki: tei, u Jovanu 10:34) zato što su oni bili Jehovini predstavnici i govorili su o njegovom zakonu.
Vidi i dodatak br. 9 u prevodu Novi svet, izdanje 2006, strana 1697.
Ba kaže: „U istinu, u istinu vam kažem, ja sam [grčki: ego imi] od pre nego što je Avraham postao.“ (DK kaže isto, Ča kaže „ja postojim“, a neki prevodi čak koriste velika slova kako bi preneli misao da se radi o tituli. Time pokušavaju da povežu izraz iz Izlaska 3:14, gde prema njihovom prevodu Bog ukazuje na sebe titulom „Ja Jesam“.) Međutim, u prevodu NS poslednji deo Jovana 8:58 glasi: „Pre nego što se Avraham rodio, ja sam postojao.“ (Ista misao izražena je i u prevodima Ča, AT i Mo.)
Koji se prevod slaže s kontekstom? Pitanje koje su Judejci postavili (57. stih) i na koje je Isus odgovorio odnosilo se na starost, a ne na identitet. Logično je da se Isusov odgovor odnosio na njegovu starost, to jest na dužinu njegovog postojanja. Zanimljivo je da nikada nije bilo pokušaja da se ego imi kao titula primeni na sveti duh.
U jednom delu se kaže: „Glagol [imi]... Ponekad izražava postojanje kao predikat poput bilo kog drugog glagola, kao u [ego imi] (Jv 8:58)“ (A Grammar of the Greek New Testament in the Light of Historical Research, A. T. Robertson, Nešvil, 1934, strana 394).
Vidi dodatak u Bibliji New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984, strane 1582, 1583. Vidi i brošuru Da li treba verovati u Trojstvo?, strana 26.
Ba kaže: „Pazite dakle na sebe i na celo stado u kome vas Duh Sveti postavi episkopima, da pasete crkvu Gospodnju, koju on steče krvlju svojom.“ (DK, Ča i SSP kažu slično.) Međutim, zadnji deo tog stiha u prevodu NS glasi: „krvlju svog Sina“. (TEV kaže slično. Iako u izdanju prevoda RS iz 1953. godine stoji „svojom krvlju“, izdanje iz 1971. kaže „krvlju svog Sina“.)
Koji prevod se slaže s 1. Jovanovom 1:7, gde se kaže: „Krv Isusa, Sina njegova, očišćava nas od svakoga greha“? (Vidi i Otkrivenje 1:4-6.) Kao što piše u Jovanu 3:16, da li je Bog poslao svog jedinorođenog Sina ili je on sam došao kao čovek da bismo mi imali život? Bila je prolivena krv, ali ne Božja, već krv njegovog Sina.
Vidi i dodatak u Bibliji New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984, strana 1580.
Ba kaže: „Patrijarsi, i od kojih je po puti i Hristos, koji je nad svima, blagosloven Bog na sve vekove. Amin!“ (DK, Ča i SSP kažu slično.) Međutim, drugi deo stiha u prevodu NS glasi: „Od njih je po telu potekao Hrist. Neka je Bog, koji je iznad svega, blagoslovljen u svu večnost. Amin.“ (RS, NE, TEV, NAB, Mo imaju sličnu formulaciju kao NS.)
Da li ovaj stih govori da je Hrist „nad svima“ i da je on zato Bog? Ili ukazuje na to da su Bog i Hrist dve različite osobe i da je Bog „nad svima“? Koji se prevod ovog stiha slaže s Rimljanima 15:5, 6, gde se najpre pravi razlika između Boga i Isusa Hrista, a zatim se čitalac podstiče da ’slavi Boga i Oca Gospoda našeg Isusa Hrista‘? (Vidi i 2. Korinćanima 1:3 i Efešanima 1:3.) Uzmi u obzir ono što se dalje kaže u 9. poglavlju Rimljanima. Stihovi 6-13 pokazuju da izvršenje Božje namere ne zavisi od nasledstva po telu već od Božje volje. Stihovi 14-18 govore o poruci koju je Bog uputio faraonu, kao što je zabeleženo u Izlasku 9:16, da bi istakli činjenicu da je Bog nad svima. U stihovima 19-24 Božja nadmoćnost je nadalje prikazana na primeru grnčara i glinenih posuda koje on pravi. Zato je zaista prikladno što 5. stih kaže: „Neka je Bog, koji je iznad svega, blagoslovljen u svu večnost. Amin“ (NS).
U jednom delu se kaže: „Rim. 9:5 je sporan stih... Bilo bi lako i lingvistički savršeno moguće da se taj izraz odnosi na Hrista. Onda bi taj stih glasio: ’Neka je blagoslovljen Hrist koji je Bog nad svima. Amin.‘ Čak i da je tako, Hrist ne bi bio apsolutno izjednačen s Bogom, već samo opisan kao biće božanske prirode, jer ispred reči teos ne stoji član... Mnogo verovatnije objašnjenje jeste da je ta izjava doksologija upućena Bogu“ (The New International Dictionary of New Testament Theology, Grand Rapids, 1976, prevod s nemačkog, 2. tom, strana 80).
Vidi i dodatak u Bibliji New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984, strane 1580, 1581.
Ba glasi: „Imajući među sobom one osećaje koji behu u Isusu Hristu, koji, postojeći u obličju Božjemu, nije smatrao kao plen koji se grabi biti jednak s Bogom.“ (Ča i SSP kažu slično.) Međutim, u prevodu NS zadnji deo tih stihova glasi: „Koji, iako je bio u Božjem obličju, nije pomišljao na otimanje [grčki: arpagmon] — da bude jednak Bogu.“ (RS, NE, TEV, NAB prenose istu misao.)
Koja se misao slaže s kontekstom? U 5. stihu hrišćanima se savetuje da se ugledaju na Hrista što se tiče teme o kojoj se ovde govori. Da li su oni podstaknuti da ne smatraju ’otimanjem‘ već svojim pravom da se izjednače s Bogom? Naravno da nisu! Međutim, mogu se ugledati na onoga koji „nije pomišljao na otimanje — da bude jednak Bogu“ (NS). (Uporedi s Postankom 3:5.) Takav prevod je u skladu sa onim što je sam Isus Hrist rekao: „Otac moj [je] veći od mene“ (Jov. 14:28).
U jednom delu piše: „Ne postoji nijedan stih u kome [arpazo] ili neka njegova izvedenica [uključujući i arpagmon] ima smisao ’posedovati‘, ’zadržati‘. Izgleda da bez izuzetka znači ’oteti‘, ’zgrabiti‘. Dakle, nedopustivo je udaljiti se od pravog smisla ’posegnuti za‘ i pripisati mu potpuno drugačije značenje ’čvrsto držati‘“ (The Expositor’s Greek Testament, Grand Rapids, 1967, urednik V. Robertson Nikol, 3. tom, strane 436, 437).
Ba glasi: „U njemu [Hristu] živi telesno sva punina Božanstva [grčki: teotetos].“ (DK, Ča i SSP kažu slično). Međutim, NS kaže: „U Hristu [je] utelovljena sva punina božanske naravi.“ (AT kaže „Božja priroda“ umesto „Božanstvo“. Uporedi s 2. Petrovom 1:4.)
Doduše, Kološanima 2:9 ne tumače svi na isti način. Ali šta je u skladu sa ostalim delom nadahnutog pisma upućenog Kološanima? Da li je Hrist imao nešto u sebi što je njegovo jer je on Bog, deo Trojstva? Ili je „punina“ koja prebiva u njemu nešto što je postalo njegovo zbog nečije odluke? Kološanima 1:19 (DK, Ba) kaže da sva punina prebiva u Hristu zato što je „volja Božja“ da tako bude. SSP kaže da se to ’Bogu svidelo‘.
Pogledajmo neposredni kontekst Kološanima 2:9. Čitaoci su u 8. stihu upozoreni da paze da ih ne zavedu oni koji zastupaju filozofije i ljudske tradicije. Takođe im je rečeno da je u Hristu „sakriveno sve blago mudrosti i razuma“ i podstaknuti su da ’žive u njemu‘ i da se ’ukorene i nazidaju u njemu i utvrde u veri‘ (3, 6. i 7. stih). Ta dragocena „punina“ prebiva u njemu, a ne u osnivačima ljudskih filozofija ili onima koji ih naučavaju. Da li je apostol Pavle ovde rekao da je ta „punina“ koja je u Hristu učinila Hrista samim Bogom? Ne, jer prema Kološanima 3:1 za Hrista se kaže da „sedi s desne strane Boga“. (Vidi i DK, Ča, SSP.)
Prema jednom leksikonu, teotes (nominativ iz kog je izveden teotetos) znači „božanstvo, božanska priroda“ (Greek-English Lexicon, Lidel i Skot, Oksford, 1968, strana 792). To što je zaista „božanstvo“ ili „božanske prirode“ ne čini Isusa kao Sina Božjeg potpuno jednakim i jednako večnim sa Ocem, kao što ni činjenica da su svi ljudi čovečanstvo ili su ljudske prirode ne znači da su potpuno jednaki ili jednako stari.
Ba kaže: „Očekujući blaženu nadu i pojavljenje slave velikoga Boga i Spasitelja našega Isusa Hrista.“ (Slično kažu DK i Ča.)
Da li se to slaže s Poslanicom Titu 1:4, gde se ukazuje na ’Boga, Oca, i Hrista Isusa, našeg Spasitelja‘? Premda Sveto pismo ukazuje da je i Bog Spasitelj, ovaj stih pravi jasnu razliku između njega i Hrista Isusa, preko koga Bog obezbeđuje spasenje.
Neki tvrde da Titu 2:13 pokazuje da je Hrist i Bog i Spasitelj. Zanimljivo je da je u mnogim stihovima u kojima se u originalnom grčkom tekstu nalazi slična gramatička struktura, kao na primer u 1. Timoteju 5:21 i 1. Timoteju 6:13, napravljena jasna razlika između Boga i Isusa. Henri Alford u svom delu kaže: „Moram primetiti da [prevod koji pravi jasnu razliku između Boga i Hrista, u Titu 2:13] udovoljava svim gramatičkim pravilima u rečenici: da je i po strukturi i po kontekstu sličniji i saglasniji sa Apostolovim načinom pisanja“ (The Greek Testament, Boston, 1877, 3. tom, strana 421).
Vidi i dodatak u Bibliji New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984, strane 1581, 1582.
Ba kaže: „On Sinu kaže: ’Presto je tvoj večan, Bože, i skiptar je kraljevstva tvoga skiptar pravde.‘“ (DK, Ča, SSP imaju sličan prevod.) Međutim, NS kaže: „Za Sina kaže: ’Bog je tvoj presto u svu večnost i žezlo tvog kraljevstva žezlo je čestitosti.‘“ (AT, Mo prenose istu misao.)
Koji prevod je u skladu s kontekstom? Stihovi ispred ovoga kažu da Bog govori, a ne da se njemu neko obraća. Takođe, u stihu iza ovoga koristi se izraz „Bože, Bog tvoj“, što pokazuje da se ne obraća Svevišnjem Bogu, već nekome ko služi tom Bogu. U Jevrejima 1:8 se citira Psalam 45:6 koji je prvobitno bio upućen izraelskom kralju. Pisac tog psalma očigledno nije mislio da je taj kralj Svemoćni Bog. Psalam 45:6 u RS glasi: „Tvoj božanski presto.“ (NE kaže: „Tvoj presto je poput Božjeg prestola“.) Za Solomona, koji je možda bio kralj kome je upućen 45. Psalam, kaže se da je „seo na Jehovin presto“ (1. Let. 29:23, NS). U skladu s činjenicom da je Bog „presto“, to jest onaj koji je Hristu dao Kraljevstvo i podržava ga u tome, Danilo 7:13, 14 i Luka 1:32 pokazuju da mu je Bog poverio takvu vlast.
U Jevrejima 1:8, 9 se citira Psalam 45:6, 7, u vezi s čim bibličar B. F. Vestkot kaže sledeće: „Septuaginta dopušta dva prevoda: [o teos] može se preneti kao vokativ u oba slučaja (Tvoj presto, Bože,... zato te, Bože, tvoj Bog...) ili se može preneti kao subjekat (ili predikat) u prvom slučaju (Bog je tvoj presto ili Tvoj presto je Bog...) i kao apozicija [o teos su] u drugom slučaju (Zato te Bog, tvoj Bog...)... Teško je moguće da se [Elohim] u originalu odnosi na kralja. Zato su pretpostavke protiv verovanja da je [o teos] vokativ u Septuaginti. Dakle, u celini gledano, izgleda da je najbolje u prvoj rečenici prihvatiti prevod: Bog je tvoj presto (ili: Tvoj presto je Bog), to jest: ’Tvoje kraljevstvo je utemeljeno na Bogu, nepomičnoj Steni.‘“ (The Epistle to the Hebrews, London, 1889, strane 25, 26).
DK kaže: „Jer je troje što svjedoči na nebu: Otac, Riječ, i sveti Duh; i ovo je troje jedno. I troje je što svjedoči na zemlji: duh, i voda, i krv; i troje je zajedno.“ Međutim, NS ne sadrži reči: ’na nebu, Otac, Reč i Sveti duh; i ovo je troje jedno. I troje je što svedoči na zemlji.‘ (Ba, Ča, SSP takođe nemaju taj deo teksta koji koriste zastupnici Trojstva.)
U vezi s tim tekstom, kritičar F. H. A. Skrivener napisao je sledeće: „Ne treba da se ustručavamo da izrazimo uverenje da sporne reči nije napisao Sv. Jovan; da su one prvobitno unete u latinske prepise u Africi s margina gde su se nalazile kao religiozna i ortodoksna beleška kod 8. stiha; da su iz latinskog prešle u dva ili tri kasnija grčka kodeksa, a otuda u štampani grčki tekst, na mesto na kome nemaju pravo da budu“ (A Plain Introduction to the Criticism of the New Testament, Kembridž, 1883, treće izdanje, strana 654).
Vidi i dodatak u Bibliji New World Translation of the Holy Scriptures with References, 1984, strana 1580.
Drugi stihovi za koje zastupnici Trojstva kažu da sadrže elemente njihove nauke
Zapazi da prvi od tih stihova ukazuje samo na Sina; drugi ukazuje i na Oca i na Sina; nijedan ne ukazuje na Oca, Sina i Sveti duh, niti kaže da oni sačinjavaju jednog Boga.
Da li je tim rečima Isus mislio da će uskrsnuti samog sebe? Da li to znači da je Isus Bog, zato što u Delima apostolskim 2:32 piše: „Ovoga Isusa uskrsnu Bog“? Ni u kom slučaju. Takvo gledište nije u skladu s Galatima 1:1 gde se kaže da je Isusa uskrsnuo Otac, a ne Sin. Izražavajući se na sličan način, u Luki 8:48 Isus je rekao jednoj ženi: „Vera te je tvoja spasla.“ Da li je ona samu sebe izlečila? Nije, već ju je izlečila sila od Boga preko Hrista zato što je imala veru (Luka 8:46; Dela 10:38). Slično tome, zato što je bio savršeno poslušan kao čovek, Isus je svom Ocu pružio osnovu da ga uskrsne iz mrtvih i da Isus tako bude priznat kao Božji Sin. Pošto je Isus bio veran, s pravom se može reći da je sam odgovoran za svoje uskrsenje.
A. T. Robertson u jednoj knjizi kaže: „Setimo se [Jovana] 2:19 gde je Isus rekao: ’I za tri dana ću ga podignuti‘. On nije mislio da će uskrsnuti sebe nezavisno od Oca kao glavnog uzročnika (Rimlj. 8:11)“ (Word Pictures in the New Testament, Njujork, 1932, 5. tom, strana 183).
Kada je rekao: „Ja i Otac jedno smo“, da li je Isus time mislio da su oni jednaki? Neki zastupnici Trojstva kažu da jeste tako mislio. Ali prema Jovanu 17:21, 22, Isus se molio za svoje učenike „da svi budu jedno“, i zatim je dodao: „Da budu jedno kao što smo mi jedno.“ Na svim ovim mestima za „jedno“ se koristi ista grčka reč (en). Očigledno je da Isusovi učenici nisu postali deo Trojstva. Ali što se tiče namere, oni jesu u jedinstvu sa Ocem i Sinom, a to je isto ono jedinstvo koje ujedinjuje Boga i Hrista.
U kakvom su položaju oni koji veruju u Trojstvo?
U veoma opasnom položaju. Postoje neoborivi dokazi da se nauka o Trojstvu ne nalazi u Bibliji i da ona nije u skladu sa onim što Biblija naučava. (Vidi prethodne strane.) Ona prikazuje istinitog Boga u potpuno pogrešnom svetlu. Međutim, Isus Hrist je rekao: „Dolazi čas, i već je tu, kada će pravi obožavaoci obožavati Oca duhom i istinom, jer Otac traži takve da ga obožavaju. Bog je Duh, i oni koji ga obožavaju moraju ga obožavati duhom i istinom“ (Jov. 4:23, 24, NS). Time je Isus jasno rekao da oni koji ne obožavaju Boga „istinom“, to jest ne čine to u skladu sa istinama izloženim u Božjoj Reči, nisu „pravi obožavaoci“. Judejskim religioznim vođama prvog veka Isus je rekao: „Tako ste obezvredili reč Božju zbog svog predanja. Licemeri, dobro je Isaija prorokovao o vama, kad je rekao: ’Ovaj narod me poštuje usnama svojim, ali srce mu je daleko od mene. Uzalud me obožavaju, jer su učenja koja naučavaju ljudske zapovesti‘“ (Mat. 15:6-9, NS). To isto važi i za sve one u hrišćanskim religijama koji zastupaju ljudske tradicije na uštrb jasnih biblijskih učenja.
Što se tiče Trojstva, Atanazijsko verovanje (na engleskom) kaže da njegove članove „ne možemo razumeti“. Oni koji naučavaju tu doktrinu često kažu da je to „tajna“. Očigledno taj trojedni Bog nije onaj na koga je Isus mislio kada je rekao: „Mi obožavamo ono što poznajemo“ (Jov. 4:22, NS). Da li zaista poznaješ Boga kome služiš?
Svi se mi suočavamo sa ozbiljnim pitanjima: Da li iskreno volimo istinu? Da li zaista želimo da budemo u dobrom odnosu s Bogom? Ne vole svi iskreno istinu. Mnogima je važnije priznanje rođaka i prijatelja nego ljubav prema istini i Bogu (2. Sol. 2:9-12; Jov. 5:39-44). Međutim, kao što je Isus rekao u usrdnoj molitvi svom nebeskom Ocu: „Da bi dobili večni život, treba da dobro upoznaju tebe, jedinog istinitog Boga, i onoga koga si poslao, Isusa Hrista“ (Jov. 17:3, NS). I tačno je ono što kaže Psalam 144:15 (NS): „Srećan je narod čiji je Bog Jehova!“
Ako neko kaže:
’Da li verujete u Trojstvo?‘
Možeš odgovoriti: ’Danas je to veoma popularno verovanje. Ali da li ste znali da Isus i njegovi učenici nisu zastupali to verovanje? Zato mi služimo Onome za koga je Isus rekao da treba da mu služimo.‘ Zatim možeš dodati: (1) ’Prema Isusovom učenju, koja je bila najveća zapovest... (Mar. 12:28-30).‘ (2) ’Isus nikada nije tvrdio da je jednak Bogu. On je rekao... (Jov. 14:28).‘ (3) ’Odakle onda potiče nauka o Trojstvu? Zapazite šta poznate enciklopedije kažu o tome. (Vidi strane 389, 390.)‘
Ili možeš reći: ’Ne, ne verujem. Vidite, ima nekih stihova u Bibliji koje nikako ne mogu da uklopim u to verovanje. Ovo je jedan od njih (Mat. 24:36). Možda mi vi to možete objasniti.‘ Zatim možeš dodati: (1) ’Ako je Sin jednak Ocu, kako to da Otac zna nešto što Sin ne zna?‘ Ako osoba kaže da je to zato što je u pitanju njegova ljudska priroda, onda je upitaj: (2) ’Ali zašto sveti duh to ne zna?‘ (Ukoliko je osoba iskreno zainteresovana za istinu, pokaži joj šta Sveto pismo kaže o Bogu [Ps. 83:18; Jov. 4:23, 24].)
Druga mogućnost: ’Mi verujemo u Isusa Hrista, ali ne i u Trojstvo. Zašto? Zato što verujemo u ono u šta je apostol Petar verovao kada je reč o Hristu. Zapazite šta je on rekao... (Mat. 16:15-17).‘
Dodatni predlog: ’Primetio sam da ne misle svi na isto kada govore o Trojstvu. Možda bih mogao bolje odgovoriti na vaše pitanje ukoliko bih znao na šta mislite.‘ Zatim možeš dodati: ’Hvala na tom objašnjenju. Ali ja verujem samo u ono što Biblija naučava. Jeste li ikada videli reč „Trojstvo“ u Bibliji?... (Pokaži registar reči u svojoj Bibliji.) S druge strane, da li Biblija govori o Hristu?... Naravno, i u njega verujemo. Pogledajte da se ovde pod Hrist ukazuje na Mateja 16:16. (Pročitaj.) Ja u to verujem.‘
Ili možeš reći (ako osoba posebno istakne Jovana 1:1): ’Znam za taj stih. U nekim prevodima Biblije u tom stihu stoji da je Isus „Bog“ (pisano velikim slovom), a u drugima da je „bog“ (pisano malim slovom), to jest da je božanske prirode. Zašto?‘ (1) ’Da li možda zato što sledeći stih kaže da je bio u ili kod Boga?‘ (2) ’Ili možda zbog onoga što piše u Jovanu 1:18?‘ (3) ’Da li ste se ikada pitali da li Isus obožava nekoga kao Boga? (Jov. 20:17).‘
’Da li verujete da je Hrist bog?‘
Možeš odgovoriti: ’Da, svakako. Ali možda ne mislimo na isto kada kažemo da je Hrist bog.‘ Zatim možeš dodati: (1) ’Zašto to kažem? Vidite, u Isaiji 9:6 Isus Hrist je opisan kao „Moćni Bog“, ali u Bibliji je samo njegov Otac označen kao Svemoćni Bog.‘ (2) ’Zapazite da u Jovanu 17:3 Isus govori o svom Ocu kao o ’jedinom istinitom Bogu‘. Dakle, Isus je samo odraz istinitog Boga.‘ (3) ’Šta je s naše strane potrebno da bismo ugodili Bogu? (Jov. 4:23, 24).‘
