Rafael Pared, koji služi u Betelu sa svojom suprugom Fransijom, postao je objavitelj 1957, kada je imao 18 godina. Seća se kako su ga policajci  u civilu pratili dok je bio u službi propovedanja, tražeći priliku da uhapse i njega i one koji su bili s njim. On kaže: „Ponekad smo od njih bežali sporednim ulicama i sokacima, preskačući ograde.“ Andrea Almanzar priča kako su ona i drugi uspevali da izbegnu hapšenje: „Morali smo da budemo veoma oprezni. Svedočili bismo na jednim vratima, a onda bismo preskočili deset kuća pre nego što bismo pokucali na druga vrata.“

Truhiljo je 1959. bio skoro 30 godina na vlasti. Međutim, politička klima se menjala. Protivnici njegovog režima koji su bili izgnani iz Dominikanske Republike još jednom su pokušali da ga svrgnu s vlasti 14. juna 1959. godine. Premda njihov pokušaj nije uspeo i premda su zaverenici bili ili ubijeni ili uhapšeni, sve veći broj ljudi je smatrao da njegova vlast nije nepobediva, tako da je otpor toj vlasti postajao sve jači.

Dvadeset petog januara 1960, Katolička crkva je posle dugogodišnje saradnje sa Truhiljom objavila zvanično pismo u kome je izrazila nezadovoljstvo zbog kršenja ljudskih prava. Istoričar Bernardo Vega je napisao: „Napad koji je izvršen u junu 1959. i represija koja je nakon toga usledila nad učesnicima i kasnije nad tajnim pokretom otpora, primorala je crkvu da se po prvi put suprotstavi Truhilju.“

U maju 1960. vlada je ukinula zabranu dela Jehovinih svedoka. Olakšanje je nakon dugogodišnjeg progonstva došlo iz sasvim neočekivanog izvora, to jest od samog Truhilja nakon njegovog raskida sa Katoličkom crkvom.