Trinaestog jula 1957, policijski inspektor Kolon u pismu upućenom državnom sekretaru napisao je sledeće: „Jedna stara izreka kaže: ’Zmiji treba stati na glavu.‘ Napravili bismo veliki korak ka istrebljenju sekte Jehovinih svedoka iz naše zemlje ako bismo našli načina da uklonimo njihove misionare. Propašće bez svojih vođa.“

Ubrzo nakon toga, sekretar državne bezbednosti Arturo Espailat izdao je naređenje da desetoro preostalih misionara napusti zemlju. Dvadeset prvog jula 1957, Roj Brant je napisao pismo Truhilju, u kome je tražio da se sastane s njim kako bi objasnio našu situaciju. U tom pismu je između ostalog stajalo: „Neki ljudi u ovoj zemlji vode kampanju protiv Jehove Boga baš kao što su to radili loše obavešteni ljudi u vreme Isusovih apostola.“ Brat Brant je predložio Truhilju da pročita Dela apostolska od drugog do šestog poglavlja i zatim je dodao: „Iskren i direktan savet koji je sudija Gamalilo dao u to vreme i  danas je isto tako dobar.“ Zatim je velikim slovima citirao Dela apostolska 5:38, 39: „NE DIRAJTE TE LJUDE, NEGO IH PUSTITE — JER AKO JE OVA ZAMISAO ILI OVO DELO OD LJUDI, PROPAŠĆE, ALI AKO JE OD BOGA, NEĆETE MOĆI DA IH ZAUSTAVITE — INAČE BI SE MOGLO POKAZATI DA SE BORITE PROTIV BOGA.“ Ali njegove reči nisu imale odjeka. Trećeg avgusta 1957. misionari su sprovedeni do aerodroma i deportovani.

Šta je bilo s braćom i sestrama nakon što su misionari otišli? Da li su ostali bez vođstva, kao što je mislio inspektor Kolon? Nisu, zato što je Isus „glava tela, skupštine“ (Kol. 1:18). Zato Jehovin narod u Dominikanskoj Republici nije ostao bez vođstva. Jehova Bog i njegova organizacija su se i dalje brinuli o njima.

 Donald Novils je imao samo 20 godina i bio je kršten samo četiri godine kada je naimenovan za nadglednika podružnice nakon što su misionari deportovani. Premda je nekoliko meseci služio kao pokrajinski nadglednik, ovaj posao je za njega bio nešto sasvim novo. Brat Novils je imao jednu malu kancelariju u svojoj kući od drveta i pocinkovanog lima, sa zemljanim podom. Nalazila se u Gvaleju, veoma opasnom delu Sijudad Truhilja. Feliks Marte mu je pomagao da umnožava Stražarsku kulu za čitavu zemlju.

Meri Glas, čiji je muž Enrike u to vreme bio u zatvoru, pomagala je bratu Novilsu. Ona je rekla: „U pet sati po podne sam završavala sa svojim poslom i odlazila u kancelariju brata Novilsa, gde sam prekucavala Stražarsku kulu na matrice za mimeograf, na kojem je brat Novils umnožavao časopise. Zatim je jedna sestra iz Santijaga, pod pseudonimom ’anđeo‘, stavljala  časopise na dno jedne velike konzerve od ulja, čija je zapremina bila oko 20 litara. Preko njih je stavljala platno, zatim kasavu, krompir ili taro, a onda je sve to prekrivala grubim platnom. Javnim prevozom je putovala na sever zemlje i ostavljala po jedan primerak svakoj skupštini. On je kružio među članovima skupštine tako da je svaka porodica mogla da ga proučava.“

Ona je još rekla: „Morali smo da budemo veoma oprezni, jer su ulice vrvele od vladinih agenata koji su pokušavali da otkriju gde se štampa Stražarska kula. Ali nikada nas nisu otkrili. Jehova nas je uvek štitio.“