Otprilike 1935. godine u dolini Sibao, Pablo Gonzales je počeo da čita Bibliju. Neko vreme je bio povezan s jednom protestantskom grupom, ali ju je napustio kada je video da ponašanje njenih članova nije u skladu sa onim što je pročitao u Bibliji. Pa ipak, nastavio je da sam proučava Božju Reč i počeo je da prenosi drugima ono što je saznao, najpre svojoj porodici i komšijama, a kasnije i drugima u tom kraju. Prodao je svoju farmu i stoku kako bi finansirao svoja propovednička putovanja.

Pablo je do 1942. godine posetio najmanje 200 porodica u svom kraju i redovno je održavao sastanke iako nije bio u kontaktu s Jehovinim svedocima. Podsticao je ljude da proučavaju Bibliju i da žive u skladu s njom. Mnogi su ozbiljno shvatili ono o čemu je govorio, pa su prestali da puše i da žive sa više žena.

Među onima koji su slušali biblijsku poruku koju je Pablo prenosio bila je i Seleste Rosario. Ona je ispričala sledeće: „Kada sam imala 17 godina  mamin brat od strica, Negro Himenez, pripadao je jednoj grupi koju je osnovao Pablo Gonzales. Kada je bio kod nas, pročitao nam je neke stihove iz Biblije. Meni je to bilo sasvim dovoljno da napustim Katoličku crkvu. U crkvi su nam čitali na latinskom, tako da ništa nisam razumela. Ubrzo nakon toga posetio nas je Pablo Gonzales i ohrabrio nas sledećim rečima: ’Mi ne pripadamo nijednoj od mnogih religija koje znamo, ali širom sveta imamo braću. Još ne znamo ko su oni i kako se zovu, ali jednog dana ćemo ih naći.‘“

Pablo je osnovao grupe istraživača Biblije u Los Kakaos Salsedu, Monte Adentru, Salsedu i Vilja Tenaresu. Kada je na jednom putovanju 1948. godine presedao u Santijagu, video je Svedoke kako propovedaju na ulici i dobio je od njih Stražarsku kulu. Drugom prilikom mu je jedna sestra dala dve knjige i pozvala ga na Spomen-svečanost u Santijagu. Ono što je na Spomen-svečanosti čuo ostavilo je dubok utisak na njega i navelo ga na zaključak da je napokon pronašao istinu i da su ljudi na tom sastanku bili upravo oni za kojima je tragao.

 Misionari su posetili one s kojima je Pablo proučavao. Na jednom mestu na kome je Pablo održavao sastanke zatekli su 27 osoba koje su ih željno iščekivale. Neki od njih su prepešačili 25 kilometara da bi stigli na sastanak, a neki su na konjima jahali 50 kilometara! Na sledećem mestu ih je dočekalo 78 osoba, a na jednom drugom 69.

Pablo je misionarima dao spisak od oko 150 zainteresovanih osoba. Ti ponizni ljudi koji su želeli da saznaju istinu o Bogu već su proučavali Bibliju i u životu primenjivali njena načela. Ali bilo im je potrebno da ih neko organizuje i da im pruži vođstvo. Seleste objašnjava kako se sve odvijalo: „Misionari su nas posetili i održali sastanak. Organizovali su krštenje. Ja sam se u mojoj porodici prva krstila. Kasnije se krstila moja majka, Fidelija Himenez, i moja sestra Karmen.“

Prvi pokrajinski sastanak u Dominikanskoj Republici održan je u Santijagu od 23. do 25. septembra 1949. godine, što je dalo dodatni zamah delu propovedanja. Bilo je dosta radoznalih posmatrača, a na javnom predavanju u nedelju bilo je 260 prisutnih. Dvadeset osam osoba se krstilo. Taj trodnevni kongres je uverio mnoge novozainteresovane osobe da je to organizacija koju Bog koristi da bi izvršio svoju volju.