Devetnaestog juna 1949. godine grupa političkih protivnika diktatora Rafaela Truhilja koja je bila izgnana iz Dominikanske Republike pokušala je da ga u jednoj vojnoj akciji svrgne sa vlasti. Iako su vlasti uspele da osujete njihovu nameru, počele su da zatvaraju i one koji nisu  želeli da služe vojsku, kao i mnoge druge koji su smatrani neprijateljima. Među prvim Svedocima koji su zbog toga dospeli u zatvor bili su Leon, Enrike i Rafael Glas, kao i neke Leonove kolege.

Leon je ispričao šta se dogodilo njemu i toj braći s kojom je radio: „Pripadnici vojne obaveštajne službe su nas uhapsili i ispitivali. Zapretili su nam zatvorom, zatim su nas pustili, a samo nekoliko dana kasnije mimo uobičajene procedure ponovo smo dobili poziv za vojnu službu. Pošto smo ga odbili, poslali su nas u  zatvor. Tamo smo zatekli moja dva brata i još dvojicu Svedoka. Nakon puštanja iz zatvora, ponovo su nam sudili u roku od samo nekoliko dana. To se događalo tri puta zaredom. Proveli smo skoro sedam godina u zatvoru, a poslednja kazna je bila na pet godina.“

Život u zatvoru je predstavljao stalni ispit vere za našu braću. Zatvorenici i stražari su ih danonoćno vređali. Upravnik zatvora u tvrđavi Ozami gde su najpre bili poslati, rekao je našoj braći: „Javite mi kad postanete Đavolovi svedoci da vas pustim na slobodu.“ Međutim, protivnici im nisu slomili veru. Leon je objasnio šta im je pomoglo da sačuvaju veru. On je rekao: „Jehova nam je uvek davao snagu da istrajemo tako da smo i u malim stvarima mogli videti kako preduzima nešto u našu korist. Čak i kada su nas tukli palicama, šibali bičevima i udarali kundacima, nismo poklekli jer nam je Jehova davao snagu.“

Neprijateljstvo prema Jehovinim svedocima postajalo je sve izraženije u čitavoj zemlji. Uprkos tome, u maju 1950. godine u Dominikanskoj Republici je osim misionara bilo još 238 objavitelja, od kojih je 21 osoba bila u pionirskoj službi.

Otprilike u to vreme, jedan agent obaveštajne službe uputio je pismo državnom sekretaru u kome je rekao: „Pripadnici sekte Jehovinih svedoka  intenzivno nastavljaju sa svojim aktivnostima u svim delovima grada [Sijudad Truhilja].“ U nastavku je pisalo: „Još jednom podvlačim da treba obratiti posebnu pažnju na Jehovine svedoke budući da svojim propovedanjem i svojim aktivnostima utiču na mišljenje širokih narodnih masa.“

Ministar unutrašnjih poslova i policije Antonio Ungrija tražio je od brata Branta da napiše pismo u kome će objasniti stav Jehovinih svedoka prema služenju vojske, pozdravljanju zastave i plaćanju poreza. On je sastavio pismo koristeći informacije iz knjige „Neka Bog bude istinit“. Ali i pored toga, ministar Ungrija je 21. juna 1950. doneo odluku da se u Dominikanskoj Republici zabrani aktivnost Jehovinih svedoka. Brat Brant je bio pozvan u njegovu kancelariju da lično čuje odluku. Pitao je ministra da li  misionari moraju da napuste zemlju. On mu je rekao da mogu da ostanu sve dok poštuju zakon i ne propovedaju. a