Bila je 30. godina n. e. Isus je bio u Jerusalimu radi proslave Pashe i učinio je još neka čuda. Zbog toga su mnogi počeli da veruju u njega. Među njima je bio i Nikodim, farisej i član jevrejskog vrhovnog suda, takozvanog Sinedriona. On je bio impresioniran onim što je Isus učinio i želeo je da sazna nešto više. Zato je, kada je pao mrak, otišao kod Isusa. To je učinio pod okriljem noći, verovatno zato što se plašio da bi njegova reputacija među verskim vođama mogla biti narušena ukoliko bi se saznalo za njegovu posetu.

„Učitelju“, obratio se Isusu, „znamo da si ti učitelj koji je došao od Boga, jer niko ne može da čini čudesne znakove koje ti činiš ako Bog nije s njim.“ Isus mu je tada govorio o tome da se čovek mora ’ponovo roditi‘ da bi ušao u Božje Kraljevstvo (Jovan 3:2, 3).

Ali kako je to moguće? „Zar [čovek] može po drugi put da uđe u utrobu svoje majke i da se rodi?“, pitao ga je Nikodim (Jovan 3:4)

Međutim, Isus nije mislio na to. On je rekao: „Ako se neko ne rodi od vode i duha, ne može ući u Božje kraljevstvo“ (Jovan 3:5). Isus se rodio „od vode i duha“ kada se krstio i kada je na njega sišao sveti duh. Tom prilikom su se čule sledeće reči: „Ovo je moj Sin, voljeni, koji je po mojoj volji“ (Matej 3:16, 17). Na taj način, Bog je objavio da se Isus rodio kao njegov duhovni Sin, koji će ući u nebesko Kraljevstvo. Kasnije, na Pedesetnicu 33. n. e., sveti duh će biti izliven i na druge krštene osobe, i one će biti ponovo rođene kao pomazani Božji sinovi (Dela apostolska 2:1-4).

Nikodimu je bilo teško da razume sve te pouke o Kraljevstvu. Zato mu je Isus govorio o još nečemu što će učiniti kao Božji Sin. On mu je rekao: „Kao što je Mojsije u pustinji podigao zmiju na stub, tako i Sin čovečji mora biti podignut, da bi svako ko veruje u njega imao večni život“ (Jovan 3:14, 15).

U dalekoj prošlosti, zbog buntovnog stava Izraelaca, Bog je na njih pustio zmije otrovnice. Zmijske ujede su mogli preživeti samo oni koji su gledali u bakarnu zmiju koju je Mojsije načinio (Brojevi 21:9). Slično tome, i danas se ljudi mogu izbaviti iz svog grešnog stanja i dobiti večni život samo ako veruju u Božjeg Sina. Ističući koliko u tom izbavljenju veliku ulogu ima Jehovina ljubav, Isus je rekao Nikodimu: „Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko iskazuje veru u njega ne bude uništen, nego da ima večni život“ (Jovan 3:16). Tako je Isus, šest meseci od početka svoje službe, baš u Jerusalimu jasno izneo da će spasenje doći preko njega.

Isus je još rekao Nikodimu: „Bog nije poslao svog Sina u svet da on osudi svet.“ To znači da Isus nije došao da osudi sve ljude na uništenje. Umesto toga, on je rekao da je poslat da se „svet spase preko njega“ (Jovan 3:17).

Pošto je Nikodim došao kod njega po noći, Isus je svoj razgovor s njim završio sledećim rečima: „Ovo je osnova za osudu: svetlost [to jest Isus] je došla u svet,  ali ljudi su voleli tamu, a ne svetlost, jer su im dela bila zla. Jer ko čini zlo, mrzi svetlost i ne dolazi k svetlosti, da se njegova dela ne bi razotkrila. Ali ko radi ono što je pravo, dolazi k svetlosti, da bi se videlo da su njegova dela učinjena u skladu s Božjom voljom“ (Jovan 3:19-21).

Sada je bilo na Nikodimu, fariseju i izraelskom učitelju, da razmišlja o onom što je čuo o Isusovoj ulozi u ostvarenju Božje volje.