Bio je ’šesti sat‘, to jest podne. Neobična tama se ’spustila na celu zemlju i potrajala je sve do devetog sata‘, to jest tri po podne (Marko 15:33). Ta zastrašujuća tama nije nastala zbog pomračenja sunca. Ono se dešava u vreme mladog meseca, dok je za vreme Pashe mesec pun. Osim toga, ova tama je trajala mnogo duže od nekoliko minuta, koliko traje pomračenje sunca. Nema sumnje da ju je Bog prouzrokovao!

Zamislimo kako je to uticalo na one koji su se rugali Isusu. Za vreme tame, četiri žene su došle do mučeničkog stuba. Bile su to Isusova majka, Saloma, Marija Magdalena i Marija, majka apostola Jakova Manjeg.

Apostol Jovan je stajao uz Isusovu ožalošćenu majku kod stuba. Marija je posmatrala svog rođenog sina kog je odgajala kako sada u strašnim bolovima visi na stubu. Za nju je to bilo kao da joj je ’mač probo dušu‘ (Jovan 19:25; Luka 2:35). Iako je Isus bio u teškim mukama, razmišljao je o njenom dobru. S naporom je klimnuo glavom prema Jovanu i rekao svojoj majci: „Ženo, evo ti sina!“ Zatim je klimnuo ka Mariji i rekao Jovanu: „Evo ti majke!“ (Jovan 19:26, 27).

Isus je brigu o svojoj majci, koja je očigledno dotad već bila udovica, poverio apostolu koga je posebno voleo. Znao je da njegova polubraća, Marijini drugi sinovi, još nisu verovali u njega. Zato se pobrinuo da fizičke i duhovne potrebe njegove majke budu zbrinute. Zaista divan primer!

Nakon što se tama podigla, Isus je rekao: „Žedan sam.“ Time su se ispunile reči iz Pisma (Jovan 19:28; Psalam 22:15). Isus Hrist je osećao da mu je Otac uskratio zaštitu, kako bi njegova vernost bila ispitana do kraja. Zato je zavapio: „Eli, Eli, lama savahtani?“, što znači: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?“ Izgleda je u pitanju bio aramejski izraz, koji je on izgovorio na galilejskom dijalektu. Neki od obližnjih posmatrača nisu razumeli njegov povik, pa su rekli: „Zove Iliju.“ Jedan od njih je otrčao, natopio sunđer uskislim vinom, stavio ga na trsku i dao mu da pije. Ali drugi su govorili: „Pustite ga! Da vidimo hoće li doći Ilija da ga skine“ (Marko 15:34-36).

Tada je Isus rekao: „Svršeno je!“ (Jovan 19:30). U potpunosti je ispunio Očevu volju. Na kraju je uzviknuo: „Oče, u tvoje ruke poveravam svoj duh!“ (Luka 23:46). Tako je predao Jehovi svoju životnu snagu, uveren da ga on može vratiti u život. S potpunim poverenjem u njega, spustio je glavu i izdahnuo.

Tada je nastupio snažan zemljotres, usled kog su se stene raspukle. Bio je toliko snažan da su se grobovi izvan Jerusalima otvorili, a leševi ispali iz njih. Prolaznici koji su videli mrtva tela  ušli su u „sveti grad“ i ispričali šta su videli (Matej 27:51-53).

Kad je Isus umro, duga, teška zavesa koja je delila Svetinju od Svetinje nad svetinjama pocepala se napola, od vrha do dna. Taj neverovatan događaj bio je pokazatelj Božjeg gneva prema onima koji su ubili njegovog Sina. Takođe je označio da je put u Svetinju nad svetinjama, to jest nebo, sada moguć (Jevrejima 9:2, 3; 10:19, 20).

Sasvim je razumljivo što su se ljudi mnogo uplašili. Stotnik koji je bio zadužen za pogubljenje rekao je: „Ovaj čovek je zaista bio Božji Sin“ (Marko 15:39). Možda je bio prisutan na Isusovom suđenju pred Pilatom kada se povela reč o tome da li je Isus Božji Sin. Sada je bio uveren da je Isus pravednik i da je zaista Božji Sin.

Pod utiskom svih ovih neobičnih događaja, narod se razišao, „udarajući se u grudi“. Time se izražavala velika tuga i sramota (Luka 23:48). Među onima koji su sve posmatrali iz daljine bilo je mnogo žena koje su ponekad pratile Isusa. One su bile duboko potresene zbog svega što se desilo.