Po povratku iz Jerihona, Isus i njegovi učenici su proveli tri noći u Vitaniji. Sada je bio 10. nisan i rano ujutro su krenuli za Jerusalim. Isus je usput ogladneo i kad je ugledao drvo smokve, krenuo je prema njemu.

Bio je mart, a smokve sazrevaju tek u junu. Međutim, ova je već bila olistala, pa je Isus pretpostavio da bi moglo biti ploda na njoj. Ali nije bilo tako. Lišće je ulivalo lažnu nadu. Zato je prokleo smokvu: „Neka niko više nikada ne jede ploda s tebe“ (Marko 11:14). Drvo je odmah počelo da se suši. Isus će značenje svojih reči objasniti tek sledećeg jutra.

Ubrzo je sa svojim učenicima stigao u Jerusalim. Otišao je u hram, koji je osmotrio prethodnog popodneva. Međutim, ovog puta je preduzeo nešto, slično onome što je učinio na Pashu pre tri godine, 30. n. e. (Jovan 2:14-16). ’Isterao je one koji su prodavali i kupovali u hramu.‘ Takođe je ’isprevrtao stolove menjačima novca i klupe onima koji su prodavali golubove‘ (Marko 11:15). Nije nikome dozvolio da hramsko dvorište koristi kao prečicu da bi nešto preneo s jednog kraja grada na drugi.

Zašto je preduzeo tako oštre mere protiv onih koji su u hramu menjali novac i prodavali životinje? On je odgovorio: „Zar nije pisano: ’Moj dom zvaće se dom molitve za sve narode‘? A vi ste od njega napravili razbojničku pećinu“ (Marko 11:17). Nazvao ih je razbojnicima zato što su tražili veoma mnogo novca za životinje koje su ljudi kupovali kako bi prineli žrtve Jehovi. Isus je na takve postupke gledao kao na iznuđivanje ili razbojništvo.

Za to su čuli i sveštenički glavari, pismoznalci i vodeći ljudi u narodu, i ponovo su pokušali da ga uhvate i ubiju. Međutim, nije im pošlo za rukom jer je narod pohrlio da ga čuje.

Na Pashu nisu došli samo Judejci, već i prozeliti, to jest oni koji su se preobratili na jevrejsku religiju. Među njima su bili i neki Grci koji su došli da se poklone Jehovi za taj praznik. Oni su prišli Filipu, verovatno zbog njegovog grčkog imena, i tražili da vide Isusa. Filip možda nije bio siguran da li je to na mestu i zato se posavetovao s Andrijom. Njih dvojica su se obratila Isusu, koji je izgleda još uvek bio u hramu.

Isus je znao da će za par dana biti pogubljen. Prema tome, nije bilo vreme da zadovolji ljudsku znatiželju, niti da traži priznanje u narodu. Zato je to na slikovit način objasnio: „Došao je čas da Sin čovečji bude proslavljen. Zaista, zaista, kažem vam, ako zrno pšenice ne padne u zemlju i ne umre, ostaje samo. Ali ako umre, donosi obilan rod“ (Jovan 12:23, 24).

Samo jedno zrno pšenice može izgledati beznačajno. Međutim, ako se posadi u zemlju i kao takvo „umre“, ono može proklijati i s vremenom izrasti u biljku koja će doneti mnogo ploda. Isto tako, smrt jednog vernog i savršenog čoveka, Isusa, omogućiće večni život mnogima koji imaju samopožrtvovan duh sličan njegovom. Zato je Isus rekao: „Ko voli svoj život, uništava ga, a ko mrzi svoj život u ovom svetu, sačuvaće ga za večni život“ (Jovan 12:25).

Njegove reči se ne odnose samo na njega, budući da je rekao: „Ako neko hoće da mi služi, neka ide za mnom. I gde sam ja,  tamo će biti i moj sluga. Ako mi neko bude služio, Otac će mu iskazati čast“ (Jovan 12:26). Oni kojima njegov Otac iskaže čast, postaće njegovi suvladari u Kraljevstvu. Kakva predivna mogućnost!

Imajući u vidu veliku patnju i bolnu smrt koja ga čeka, Isus je rekao: „Sad je moja duša uznemirena. Šta da kažem? Oče, spasi me od ovog časa.“ Pa ipak, nije se suprotstavio Božjoj volji, već je dodao: „Zato sam i došao do ovog časa“ (Jovan 12:27). Nameravao je da u potpunosti izvrši Božju volju, a ona je uključivala i njegovu žrtvenu smrt.