U nedelju, 16. nisana, učenici su bili obeshrabreni. Nisu razumeli šta je značio prazan grob (Matej 28:9, 10; Luka 24:11). Kasnije tog dana, Kleopa i još jedan učenik krenuli su iz Jerusalima za Emaus, udaljen oko deset kilometara.

Dok su pešačili, razgovarali su o svemu što se dogodilo. Tu im se pridružio jedan nepoznat čovek. Upitao ih je: „O čemu to usput raspravljate među sobom?“ Kleopa mu je odgovorio: „Zar si ti jedini stranac u Jerusalimu koji ne zna šta se u njemu ovih dana događalo?“ A on ih je upitao: „Šta to?“ (Luka 24:17-19).

„Ono što se dogodilo s Isusom Nazarećaninom“, odgovorili su mu. „A mi smo se nadali da je on taj koji će izbaviti Izrael“ (Luka 24:19-21).

Kleopa i njegov saputnik su mu zatim ispričali ono što se desilo tog dana. Rekli su da su neke žene bile na Isusovom grobu i pronašle ga praznog, kao i da su videle nešto veoma čudno — anđele koji su rekli da je Isus živ. Takođe su mu ispričali da su i drugi bili na grobu i „našli sve kako su žene rekle“ (Luka 24:24).

Ta dvojica učenika su se očigledno pitala šta bi to sve moglo da znači. Nepoznat čovek je progovorio s autoritetom nekog ko ima pravo da ispravi njihovo mišljenje: „O kako ste bezumni i sporog srca da poverujete u sve što su govorili proroci! Zar nije trebalo da Hrist sve to pretrpi i da uđe u svoju slavu?“ (Luka 24:25, 26). Zatim im je protumačio mnoge delove Pisma koji su se odnosili na Hrista.

Na kraju su zajedno stigli u Emaus. Ova dvojica učenika su želela da čuju još nešto, pa su pozvala ovog stranca: „Ostani s nama, jer je blizu veče, dan je na izmaku.“ On se složio. Kad su bili za stolom, izgovorio je molitvu, izlomio hleb i dao im. Tada su učenici prepoznali da je to bio Isus, ali je on nestao (Luka 24:29-31). Više nije bilo sumnje da je uskrsnuo!

Na to su ovi učenici rekli: „Zar nam nije srce gorelo dok nam je putem govorio, dok nam je tumačio Pisma?“ (Luka 24:32). Nakon toga su požurili nazad u Jerusalim, gde su pronašli apostole i druge. Pre nego što su Kleopa i njegov saputnik uspeli da ispričaju šta im se desilo, oni su im rekli: „Gospod je zaista uskrsnuo i pojavio se Simonu!“ (Luka 24:34). Tada su i njih dvojica rekla da se pojavio i njima. I oni su bili očevici.

Međutim, ubrzo se desilo nešto što ih je sve ostavilo bez reči. Isus se pojavio među njima! Bilo je to čudo, budući da su u strahu od Judejaca zaključavali vrata. Pa ipak, Isus je stajao u sobi gde su se oni nalazili. Obratio im se rečima: „Mir vama.“ Ali su se oni sledili od straha. Kao i u jednoj ranijoj prilici, „pomislili [su] da vide duha“ (Luka 24:36, 37; Matej 14:25-27).

Da bi im dokazao da nije utvara ili plod njihove mašte, već da je u telu čoveka Isus im je pokazao ruke i noge i rekao: „Zašto ste se prepali? Zašto se sumnje javljaju u vašim srcima? Pogledajte moje ruke i moje noge. To sam ja. Opipajte me i videćete, jer duh nema meso i kosti kao što vidite da ja imam“ (Luka 24:36-39). Iako su učenici bili presrećni i zadivljeni, bilo im je teško da poveruju.

 Isus je i dalje pokušavao da ih uveri da je stvaran. Zato ih je upitao: „Imate li ovde nešto za jelo?“ Uzeo je komad pečene ribe i pojeo. Tada im je rekao: „To je ono o čemu sam vam govorio dok sam još bio s vama, da se mora ispuniti sve što je o meni napisano u Mojsijevom zakonu, u Prorocima i u Psalmima“ (Luka 24:41-44).

Kao što je pomogao Kleopi i njegovom saputniku da razumeju Pismo, sada je to isto učinio za sve okupljene. Rekao je: „Tako je napisano, da će Hrist stradati i treći dan ustati iz mrtvih i da će se u njegovo ime po svim narodima propovedati o pokajanju koje je potrebno za oproštenje greha, počevši od Jerusalima, i vi ćete biti svedoci toga“ (Luka 24:46-48).

Iz nekog razloga, apostol Toma nije bio prisutan. Narednih dana, drugi su mu oduševljeno govorili: „Videli smo Gospoda!“ A on im je rekao: „Dok ne vidim rane od klinova na njegovim rukama, dok ne stavim prst u te rane i ne stavim ruku u ranu na njegovom boku, neću verovati“ (Jovan 20:25).

Osam dana kasnije, učenici su ponovo bili okupljeni, a vrata su bila zaključana. Ovog puta je i Toma bio s njima. Isus se pojavio u ljudskom telu i pozdravio ih: „Mir vama!“ Tada se okrenuo ka Tomi i rekao: „Stavi prst ovde i pogledaj moje ruke, i pruži ruku i stavi je na moj bok. I nemoj sumnjati, nego veruj.“ Toma je na to uzviknuo: „Moj Gospod i moj Bog!“ (Jovan 20:26-28). Sada je bio siguran da je Isus uskrsnuo kao duhovno biće i da ga je poslao Jehova Bog.

„Jesi li poverovao zato što si me video?“, upitao ga je Isus, a zatim nastavio, „srećni su oni koji ne vide, a ipak veruju“ (Jovan 20:29).