1-3. Na koji je način Isus ušao u Jerusalim i zašto su neki iz mnoštva posmatrača možda bili iznenađeni?

 JERUSALIMOM se razleže žamor ushićenja. Dolazi jedna uvažena ličnost! Izvan grada, ljudi su se poređali duž puta. Željno ga iščekuju, jer se priča da je on naslednik kralja Davida i pravedni vladar Izraela. Mnogi su pripremili palmine grane da bi ga mašući njima pozdravili. Drugi su po putu prostrli svoje ogrtače i granje da bi mu poravnali put (Matej 21:7, 8; Jovan 12:12, 13). Mnogi su se verovatno pitali kakav će biti njegov dolazak.

² Neki su očekivali da će njegov ulazak u grad biti spektakularan. Sigurno su znali za mnoge važne ličnosti koje su priredile veličanstvene povorke. Primera radi, nakon što se proglasio za kralja, Davidov sin Avesalom je imao 50 ljudi koji su trčali ispred njegove kočije (2. Samuilova 15:1, 10). Rimski vladar Julije Cezar zahtevao je više raskoši. Kada je jednom predvodio trijumfalnu procesiju prema Kapitolu, rimskom političkom sedištu, s obe njegove strane išlo je 40 slonova koji su nosili svetiljke! Međutim, Jerusalimljani su očekivali jednu daleko važniju ličnost. Bilo da su toga bili svesni ili ne, oni su dočekivali Mesiju, najvećeg čoveka koji je ikada živeo. Međutim, kada se taj budući Kralj pojavi, neki će možda biti iznenađeni.

³ Nema kočija, nema trkača, nema konja, a kamoli slonova! Zapravo, prizor je potpuno drugačiji — Isus jaše na magarcu, običnoj teglećoj životinji. a Nema nikakvih raskošnih haljina ni na njemu, ni na životinji koju jaše. Umesto  skupocenog sedla, Isusovi bliski sledbenici su preko leđa životinje prebacili svoje ogrtače. Zašto je Isus rešio da uđe u Jerusalim na tako neupadljiv način, kada su mnogo manje važne ličnosti insistirale na velikoj raskoši i pompi?

4. Šta je Biblija prorekla o načinu na koji će Mesijanski Kralj ući u Jerusalim?

⁴ Isus je ispunjavao sledeće proročanstvo: „Raduj se svim srcem [...] Kliči pobednički, kćeri jerusalimska! Evo, dolazi ti tvoj kralj! On je pravedan i donosi spasenje, ponizan je i jaše na magarcu“ (Zaharija 9:9). To proročanstvo je ukazivalo da će se Božji Pomazanik, to jest Mesija, jednog dana pojaviti pred stanovnicima Jerusalima kao Kralj koga je Bog postavio. Nadalje, način na koji će se pojaviti, uključujući i izbor životinje na kojoj će jahati, otkriva jednu njegovu prelepu osobinu — poniznost.

5. Zašto smo dirnuti kada razmišljamo o Isusovoj poniznosti i zašto je važno da se trudimo da oponašamo njegovu poniznost?

⁵ Isusova poniznost je jedna od njegovih najprivlačnijih osobina. Razmišljanje o njoj duboko utiče na naša osećanja. Kao što smo razmotrili u prethodnom poglavlju, jedino je Isus „put i istina i život“ (Jovan 14:6). Onda je jasno da nijedan čovek od milijardi ljudi koji su živeli na našoj planeti nije bio ni približno toliko važan kao što je to bio Božji Sin. Pa ipak, u njemu nije bilo ni trunke ponosa, oholosti i uobraženosti, što su crte koje se mogu naći kod mnogih nesavršenih ljudi. Da bismo zaista sledili Hrista, moramo se boriti protiv ponosa (Jakovljeva 4:6). Seti se da Jehova mrzi oholost. Zato je važno da naučimo da pokazujemo poniznost nalik Isusovoj.

6. Šta je poniznost i kako je Jehova znao da će Mesija biti ponizan?

⁶ Poniznost je suprotnost oholosti i ponosu. To je osobina  koja izvire iz srca i odražava se u govoru neke osobe, njenom ponašanju i ophođenju s drugima. Kako je Jehova znao da će Mesija biti ponizan? On je znao da je njegov Sin odraz njegove savršene poniznosti (Jovan 10:15). Takođe je već video kako je njegov Sin pokazao poniznost. Kada je to bilo?

7-9. (a) Kako je Mihailo pokazao poniznost u sporu sa Satanom? (b) Kako hrišćani mogu oponašati Mihailovu poniznost?

⁷ Judina poslanica otkriva jedan veoma zanimljiv primer: „Kad je arhanđeo Mihailo imao spor s Đavolom oko Mojsijevog tela, nije se usudio da ga osudi pogrdnim rečima, već je rekao: ’Neka te Jehova prekori!‘“ (Judina 9). Mihailo je Isusovo ime kada se na njega ukazuje kao na arhanđela ili poglavara Jehovine nebeske vojske anđela, i to kako pre tako i posle njegove službe na zemlji b (1. Solunjanima 4:16). Zapazi kako je Mihailo rešio taj spor sa Satanom.

⁸ U Judinoj poslanici se ne govori zašto je Satana Đavo želeo Mojsijevo telo, ali možemo biti sigurni da je imao neku zlu nameru. Možda je želeo da posmrtne ostatke tog vernog čoveka iskoristi za unapređivanje idolopoklonstva. Mihailo ne samo što je sprečio Sataninu zlu zamisao već je i pokazao izuzetno samosavladavanje. Satana je svakako zaslužio da bude prekoren, ali Mihailu u vreme kada je imao spor sa Satanom još nije bio poveren „sav sud“ i zato je smatrao da takav sud treba da dođe samo od Jehove Boga (Jovan 5:22). Kao arhanđeo, Mihailo je imao ogroman autoritet. Pa ipak, ponizno se pokorio Jehovi i nije iskoristio mogućnost da se domogne još većeg autoriteta. Pored poniznosti pokazao je i da je skroman, to jest svestan svojih ograničenja.

 ⁹ Juda je bio nadahnut da zapiše taj događaj, i to s dobrim razlogom. Nažalost, neki hrišćani u Judino vreme nisu bili ponizni. Oni su bili oholi i ’pogrdno su govorili o svemu što zapravo nisu razumeli‘ (Judina 10). Pošto smo nesavršeni, zaista je veoma lako da nas ponos nadvlada. Kada nešto u skupštini ne razumemo, možda neku odluku koju donesu starešine, kako reagujemo? Ukoliko bismo imali negativne i kritičke primedbe, iako ne možemo imati uvid u sve činioce koji stoje iza takvih odluka, zar ne bismo pokazali da nam nedostaje poniznosti? Bolje je da oponašamo Mihaila, to jest Isusa, i da ne sudimo o stvarima za koje nas Bog nije ovlastio.

10, 11. (a) Zašto je spremnost Božjeg Sina da dođe na zemlju izuzetan primer? (b) Kako možemo oponašati Isusovu poniznost?

¹⁰ Božji Sin je pokazao da je ponizan i time što je pristao da dođe na zemlju. Razmisli o tome šta je sve morao da ostavi. Bio je arhanđeo. Takođe je bio i „Reč“, to jest Jehovin Zastupnik (Jovan 1:1-3). Živeo je na nebu, u Jehovinom ’uzvišenom prebivalištu, svetom i slavnom‘ (Isaija 63:15). Pa ipak, „odrekao se svega i postao je poput roba. Postao je čovek“ (Filipljanima 2:7). Razmisli šta je sve njegov zadatak na zemlji podrazumevao. Njegov život je bio prenesen u matericu jedne device koja je bila Jevrejka, i tamo se devet meseci razvijao kao ljudsko biće. Rodio se kao bespomoćna beba u porodici siromašnog tesara, zatim je prošao kroz detinjstvo i stasao u mladića. Iako je bio savršen, uvek je tokom svog odrastanja bio poslušan svojim nesavršenim ljudskim roditeljima (Luka 2:40, 51, 52). Kakav izuzetan primer poniznosti!

¹¹ Možemo li oponašati Isusovu poniznost time što spremno prihvatamo zadatke koji nam se katkad čine manje važnim? Primera radi, naša služba propovedanja dobre vesti o Božjem Kraljevstvu može nam se učiniti ne tako  važnom kada su ljudi ravnodušni, kada nas ismevaju ili su neprijateljski raspoloženi (Matej 28:19, 20). Međutim, naša istrajnost u tom delu može dovesti do spasenja mnogih života. Ali bez obzira na reakciju ljudi, mi ćemo se u velikoj meri naučiti poniznosti i ići ćemo stopama našeg Učitelja, Isusa Hrista.

12-14. (a) Kako je Isus pokazao da je ponizan kada su mu ljudi upućivali hvale? (b) Kako se Isusova poniznost mogla videti u odnosu prema drugima? (v) Šta pokazuje da Isusova poniznost nije bila prividna niti samo odraz lepih manira?

¹² Isus je bio poznat po svojoj poniznosti od početka pa sve do kraja svoje službe na zemlji. Pokazao ju je tako što je svu hvalu i slavu usmeravao na svog Oca. Ljudi su ga ponekad slavili zbog mudrih izjava, velikih čuda, čak i zbog njegove dobrote. Ali on nije dopuštao da slave njega, već je svu tu slavu pripisivao Jehovi (Marko 10:17, 18; Jovan 7:15, 16).

¹³ Isus je pokazao poniznost i načinom na koji se ophodio s ljudima. U stvari, jasno je stavio do znanja da je došao na zemlju ne da mu drugi služe već da on služi drugima (Matej 20:28). Njegova poniznost je bila vidljiva i u blagom i razumnom ophođenju s ljudima. Kada su ga njegovi sledbenici izneverili, on ih nije oštro iskritikovao, već je nastojao da im dopre do srca (Matej 26:39-41). Kada ga je narod prekinuo u pokušaju da se osami i opusti na jednom mirnom mestu, on ih nije poslao kući već je žrtvovao svoj mir i počeo da ih poučava „mnogo čemu“ (Marko 6:30-34). Jednom prilikom, jedna žena koja nije bila Izraelka zamolila ga je da joj izleči ćerku. Iako isprva nije hteo to da učini, nije je ljutito odbio, već je bio spreman da popusti i ispuni njenu molbu zbog velike vere koju  je pokazala, kao što ćemo videti u 14. poglavlju (Matej 15:22-28).

¹⁴ Isus je na bezbroj načina pokazao da je živeo prema svojim rečima: „Ja sam blag i ponizan u srcu“ (Matej 11:29). Njegova poniznost nije bila površna ni prividna, niti je bila odraz lepih manira. Poticala je iz njegovog srca, njegovog unutrašnjeg bića. Stoga, nije nikakvo čudo što je Isus dok je poučavao svoje sledbenike toliko naglašavao poniznost!

15, 16. Koju je razliku Isus zapazio između stava svetskih vladara i stava koji njegovi sledbenici treba da razvijaju?

¹⁵ Isusovi apostoli su sporo prihvatali pouke o poniznosti. Isus je morao više puta da im pruža pouku o tome. Primera radi, Jakov i Jovan su jednom prilikom preko svoje majke zatražili od Isusa da im obeća istaknuta mesta u Božjem Kraljevstvu. On im je skromno odgovorio: „Ja vam ne mogu dati da sedite s moje desne i s moje leve strane. Ta mesta pripadaju onima kojima je to moj Otac namenio.“ Ostala desetorica apostola su se naljutila na Jakova i Jovana (Matej 20:20-24). Kako je Isus rešio taj problem?

¹⁶ On ih je ljubazno prekorio, rekavši: „Znate da vladari gospodare narodima i da ih velikaši drže pod svojom vlašću. A među vama ne sme da bude tako. Nego ko hoće da bude velik među vama, neka vam bude sluga, i ko hoće da bude prvi među vama, neka vam bude rob“ (Matej 20:25-27). Apostoli su verovatno videli koliko vladari mogu biti ponosni, ambiciozni i sebični. Isus je pokazao da njegovi sledbenici moraju biti drugačiji od tih vlastoljubivih tirana. Oni treba da budu ponizni. Da li su to shvatili?

17-19. (a) Koju je nezaboravnu pouku o poniznosti Isus pružio svojim apostolima veče uoči svoje smrti? (b) Šta je bila najsnažnija pouka o poniznosti koju je Isus pružio dok je bio čovek?

 ¹⁷ Apostolima to nije baš polazilo za rukom. Nije to bio ni prvi ni poslednji put da ih je Isus morao tome poučiti. Jednom ranijom prilikom, kada su se prepirali oko toga ko je najveći, Isus je među njih stavio jedno dete i savetovao ih da budu poput dece koja najčešće nisu ponosna, ambiciozna i častoljubiva, što su veoma uobičajene crte kod odraslih (Matej 18:1-4). Pa ipak, veče uoči svoje smrti, video je da se njegovi apostoli još uvek bore s ponosom. Tada im je pružio jednu nezaboravnu pouku. Stavio je peškir za pojas i učinio nešto što se smatralo najnižim poslom koji su u to vreme obično obavljale sluge kada bi u kuću došao neki gost. Isus je redom oprao noge svim svojim apostolima — uključujući i Judu koji ga je ubrzo posle toga izdao! (Jovan 13:1-11).

¹⁸ Na taj način Isus im je pomogao da u potpunosti shvate šta znače reči: „Dao sam vam primer“ (Jovan 13:15). Da li im je to konačno doprlo do srca? Kasnije te iste večeri opet su se raspravljali oko toga ko je najveći od njih! (Luka 22:24-27). I pored toga, Isus nije izgubio strpljenje i ponizno ih je poučavao. Nakon toga usledila je najsnažnija pouka koju im je pružio, a koja se ogleda u rečima: „Ponizio se i bio je poslušan sve do smrti, i to smrti na mučeničkom stubu“ (Filipljanima 2:8). Isus je spremno pristao na ponižavajuću smrt — bio je nepravedno osuđen kao kriminalac i hulnik. Time je Božji Sin dokazao da je zaista jedinstven i izuzetan primer — sâmo otelotvorenje savršene, najveće poniznosti među svim Jehovinim stvorenjima.

¹⁹ Možda se upravo ta poslednja pouka koju je Isus pružio dok je bio čovek neizbrisivo urezala u srce njegovih vernih apostola. Biblija govori da su oni kasnije godinama,  čak decenijama, ponizno služili Bogu. A kako je s nama?

20. Kako možemo znati da li smo ponizni?

²⁰ Pavle savetuje svakog od nas: „Razmišljajte onako kako je razmišljao i Hrist Isus“ (Filipljanima 2:5). I mi poput Isusa treba da budemo ponizni. Kako možemo znati da li smo istinski ponizni? Pavle nas podseća da ’ne činimo ništa iz sebičnosti niti iz sujete, nego da budemo ponizni i da smatramo druge većima od sebe‘ (Filipljanima 2:3). Znači, ključno je to kako gledamo na druge. Treba da ih smatramo većim i važnijim od nas. Hoćeš li primeniti taj savet?

21, 22. (a) Zašto nadglednici treba da budu ponizni? (b) Kako možemo pokazati da smo opasani poniznošću?

²¹ Godinama nakon Isusove smrti, apostol Petar nije zaboravio koliko je poniznost važna. On je poučavao hrišćanske nadglednike da svoja zaduženja obavljaju ponizno i da nikada ne gospodare nad Jehovinim ovcama (1. Petrova 5:2, 3). Veće skupštinske odgovornosti nisu opravdanje za ponos. Upravo suprotno, veća odgovornost podrazumeva i veću meru prave poniznosti (Luka 12:48). Naravno, poniznost nije važna samo za nadglednike, već i za sve hrišćane.

²² Petar sigurno nikada nije zaboravio veče kada mu je, uprkos njegovom negodovanju, Isus oprao noge (Jovan 13:6-10). Petar je napisao hrišćanima: „Svi se u međusobnom ophođenju obucite u poniznost [„svi se opašite poniznošću“, fusn.]“ (1. Petrova 5:5). Izraz ’opašite se‘ oslikava jednog slugu koji bi se opasao keceljom da bi obavio neki kućni posao. Taj izraz nas možda podseća na događaj kada se Isus opasao peškirom pre nego što je kleknuo i apostolima oprao noge. Ako sledimo Isusa, da li ćemo onda na ijedno zaduženje koje dobijemo od Boga gledati  kao na nešto ispod časti? Naša poniznost treba da bude vidljiva, kao da smo se njome opasali.

23, 24. (a) Zašto treba da se borimo protiv svakog naginjanja ka oholosti? (b) S obzirom na to da mnogi na poniznost gledaju kao na slabost, u čemu će nam pomoći sledeće poglavlje?

²³ Oholost je poput otrova. Njeno delovanje može biti razorno. Ona može i najsposobnije pojedince učiniti beskorisnim u službi za Boga. S druge strane, poniznost može i najneznatnijeg čoveka učiniti veoma korisnim u Jehovinoj službi. Ukoliko iz dana u dan razvijamo tu dragocenu osobinu, time što se ponizno trudimo da hodimo Hristovim stopama, čeka nas predivna nagrada. Petar je napisao: „Zato se ponizite pod Božju moćnu ruku, da bi vas on uzvisio kad bude vreme“ (1. Petrova 5:6). Jehova je zaista uzvisio Isusa jer se on ponizio u najvećoj mogućoj meri. Naš Bog će uživati u tome da i tebe nagradi za tvoju poniznost.

²⁴ Nažalost, neki na poniznost gledaju kao na slabost. Isusov primer nam pomaže da uvidimo koliko je to shvatanje pogrešno, jer je najponizniji čovek u stvari bio i najhrabriji. To je tema sledećeg poglavlja.