1-4. (a) U čemu se ogledala Isusova umešnost prilikom poučavanja Samarićanke i do čega je to dovelo? (b) Kako su reagovali apostoli?

 ISUS i njegovi apostoli već satima pešače. Kreću se ka severu, iz Judeje prema Galileji. Najkraći put — oko tri dana hoda — vodi kroz Samariju. Dok se sunce bliži svom zenitu, oni se približavaju gradiću koji se zove Sihar, i tu zastaju da se okrepe.

² Apostoli odlaze da kupe nešto hrane, a Isus ostaje da se odmori kraj bunara van grada. Utom prilazi jedna Samarićanka da zahvati vodu. Pošto je bio „umoran od puta“, Isus je mogao da se ne obazire na nju (Jovan 4:6). Bilo bi posve razumljivo da je zatvorio oči, a da je Samarićanka otišla potpuno neprimećena. Kao što smo videli u 4. poglavlju, ona je verovatno mogla da očekuje će se svaki Judejac na kog naiđe prezrivo odnositi prema njoj. Međutim, Isus s njom započinje razgovor.

³ On joj se obraća koristeći primer iz njenog svakodnevnog života — u stvari, govori o onom što ona upravo čini. Budući da je došla po vodu, Isus joj govori o spasonosnoj vodi koja će ugasiti njenu duhovnu žeđ. Ona nekoliko puta pominje pitanja koja bi mogla biti sporna. a Isus taktično zaobilazi ta pitanja i usmerava razgovor u pravcu u kom želi. Koncentriše se na duhovne teme — Jehovu Boga i čisto obožavanje. Njegove reči imaju veliki uticaj,  jer ih Samarićanka prenosi ljudima iz svog mesta i sada i oni žele da čuju Isusa (Jovan 4:3-42).

⁴ Kako su apostoli reagovali kada su se vratili i videli kako Isus daje to izuzetno svedočanstvo? Nema ukazivanja da su bili oduševljeni. Iznenadili su se što je Isus uopšte razgovarao s tom ženom, kojoj se oni očigledno nisu ni obratili. Nakon njenog odlaska, oni nude Isusu hranu koju su doneli. Međutim, Isus im kaže: „Ja imam hranu za koju vi ne znate.“ Zbunjeni, oni isprva misle da je reč o nekoj doslovnoj hrani. Ali Isus im onda objašnjava: „Moja je hrana da činim ono što je po volji onoga koji me je poslao i da dovršim delo koje mi je poverio“ (Jovan 4:32, 34). Time ih poučava da je delo koje mora da obavi važnije i od same hrane. On želi da i oni imaju takav stav. O kakvom je delu reč?

5. Šta je bila najvažnija aktivnost u Isusovom životu i šta ćemo razmatrati u ovom poglavlju?

⁵ Isus je jednom prilikom rekao: „Moram objaviti dobru vest o Božjem Kraljevstvu, jer sam radi toga poslat“ (Luka 4:43). Da, Isus je došao da bi propovedao i poučavao druge o dobroj vesti o Božjem Kraljevstvu. b Danas Isusovi sledbenici imaju isti zadatak. Zato je važno da razumemo zbog čega je Isus propovedao, o čemu je propovedao i kakav je stav imao prema svojoj službi.

6, 7. Šta je Isus želeo da svaki učitelj oseća prema propovedanju dobre vesti? Objasni na primeru.

⁶ Osmotrimo šta je Isus osećao prema onome što je  propovedao, kao i kakav je stav imao prema ljudima koje je poučavao. Jednim živopisnim poređenjem on je pokazao kako gleda na prenošenje istine kojoj ga je Jehova poučio. Rekao je: „Svaki učitelj koji je poučen o nebeskom Kraljevstvu sličan [je] domaćinu koji iz svoje riznice iznosi novo i staro“ (Matej 13:52). Zašto u ovom poređenju domaćin iznosi ono što se nalazi u njegovoj riznici?

⁷ Domaćin to ne čini da bi se hvalio onim što poseduje, kao što je to jednom prilikom učinio drevni kralj Jezekija, s tragičnim ishodom (2. Kraljevima 20:13-20). Zašto onda on to čini? Zamisli ovu situaciju: odlaziš u posetu kod svog dragog učitelja. On otvara jednu fioku i vadi dva pisma. Jedno je već požutelo od stajanja, a drugo je novijeg datuma. To su pisma od njegovog oca — jedno je od pre više decenija, kada je tvoj učitelj bio još dečak, a drugo je odnedavno. Oči mu sijaju dok priča koliko mu ta pisma znače, kako su mu saveti koji se u njima nalaze promenili život i kako mogu i tebi koristiti. Ta pisma su za tvog učitelja pravo blago i zauzimaju posebno mesto u njegovom srcu (Luka 6:45). On ti ih ne pokazuje da bi se hvalio, niti zbog neke lične koristi, već misli da bi ona možda i tebi koristila i želi da i ti uvidiš njihovu vrednost.

8. Zbog čega sve što saznamo iz Božje Reči treba da smatramo pravim draguljima?

⁸ Veliki Učitelj, Isus, prenosio je drugima ono čemu ga je Bog poučio. On je znao da je to istina, i za njega je to bilo neprocenjivo blago. On je tu pouku voleo i žarko je želeo da je prenosi drugima. Želeo je da svi oni koji ga slede, to jest „svaki učitelj“ oseća isto tako. Da li i mi tako osećamo? Imamo snažan razlog da volimo sve što saznamo iz Božje Reči. Bilo da su u pitanju dugogodišnja  verovanja ili skorašnje izmene u razumevanju, ti dragulji istine su nam veoma dragoceni. Time što govorimo s iskrenim oduševljenjem i što gajimo ljubav prema Jehovinoj pouci, moći ćemo i drugima pomoći da je zavole, kao što je to i Isus činio.

9. (a) Šta je Isus osećao prema ljudima kojima je propovedao? (b) Kako možemo oponašati Isusov stav prema ljudima?

⁹ Isus je takođe voleo i ljude koje je poučavao, o čemu će više reči biti u 3. delu ove knjige. Za Mesiju je bilo prorečeno da će se sažaliti „na neznatne i siromašne“ (Psalam 72:13). Zaista, Isus je brinuo za ljude. Bio je zainteresovan za to kako razmišljaju i kakve stavove imaju zbog kojih su postupali na određeni način. Bio je zabrinut zbog onoga što ih je opterećivalo i sprečavalo da prihvate istinu (Matej 11:28; 16:13; 23:13, 15). Na primer, seti se Samarićanke. Nesumnjivo je bila veoma dirnuta što je Isus obratio pažnju na nju. Razumevanje koje je pokazao za njene okolnosti pokrenulo ju je da ga prihvati kao proroka i da i drugima priča o njemu (Jovan 4:16-19, 39). Istina, mi koji danas sledimo Isusa ne možemo čitati srce ljudi kojima propovedamo. Međutim, možemo pokazati da smo zainteresovani za njih, kao što je to i Isus činio. Možemo tražiti prave reči kako bismo udovoljili njihovom interesovanju i potrebama, ili kako bismo im pomogli da reše probleme.

10, 11. (a) O čemu je Isus propovedao? (b) Kako je nastala potreba za Božjim Kraljevstvom?

¹⁰ O čemu je Isus propovedao? Ako bi odgovor potražio u učenjima mnogih crkava koje tvrde da ga slede, mogao bi zaključiti da se Isus zalagao za neku vrstu socijalne pravde. Ili bi možda stekao utisak da je bio zagovornik političkih reformi, ili da je lično spasenje isticao  iznad svega. Međutim, kao što je već pomenuto, Isus je jasno rekao: „Moram objaviti dobru vest o Božjem Kraljevstvu.“ Šta je to tačno značilo?

¹¹ Seti se da je Isus bio na nebu kada je Satana bacio ljagu na Jehovino sveto ime i doveo u pitanje ispravnost njegove vrhovne vlasti. Sigurno ga je bolelo kada je video kako je njegov pravedni Otac oklevetan i optužen da je nepravedni Vladar koji svojim stvorenjima uskraćuje nešto dobro. Koliko je teško bilo Božjem Sinu kada su Adam i Eva, naši praroditelji, poverovali Sataninoj kleveti! Video je kako su ljudi zbog te pobune postali grešni i smrtni (Rimljanima 5:12). Međutim, sigurno je bio veoma srećan kada je saznao da će jednog dana njegov Otac sve to popraviti!

12, 13. Koje će nepravde Božje Kraljevstvo ispraviti i kako se vidi da je Kraljevstvo bilo najvažnija tema Isusovog propovedanja?

¹² Međutim, čemu treba pokloniti najveću pažnju? Jehovino sveto ime mora se posvetiti, to jest očistiti od svakog traga klevete koju su izrekli Satana i oni koji su mu se pridružili. Pošto Jehovino ime uključuje i njegovu reputaciju kao vladara, treba opravdati ispravnost njegovog načina vladanja. Isus je razumeo ta važna pitanja bolje od bilo kog drugog čoveka. U molitvi poznatoj kao Očenaš, on je poučio svoje sledbenike da se prvo mole za posvećenje imena njegovog Oca, zatim da dođe Božje Kraljevstvo i da se Božja volja vrši na zemlji (Matej 6:9, 10). Božje Kraljevstvo, s Isusom Hristom kao Vladarem, uskoro će uništiti Satanin iskvareni poredak i uspostaviti Jehovinu pravednu vlast koja će večno trajati (Danilo 2:44).

¹³ To Kraljevstvo bilo je tema Isusove službe. Svakom svojom rečju i svakim postupkom on je doprinosio tome da se jasnije vidi šta je Kraljevstvo i kako će doprineti  ispunjenju Jehovine namere. Isus nije dopustio da ga išta odvuče od propovedanja dobre vesti o Božjem Kraljevstvu. Živeo je u vremenu socijalnih nemira i mnogih nepravdi, pa ipak je bio usredsređen na svoju poruku i svoju službu. Da li to znači da je Isus bio krut, bezosećajan i monoton kada je razgovarao s drugima? Nipošto!

14, 15. (a) U kom smislu je Isus bio „neko veći od Solomona“? (b) Kako možemo oponašati Isusa kada je reč o poruci koju propovedamo?

¹⁴ Kao što ćemo videti u ovom delu knjige, Isusovo poučavanje je bilo zanimljivo i živopisno. On je govorio srcima ljudi. Možda nas to podseća na mudrog kralja Solomona, koji je tražio prijatne reči, to jest „ono što je tačno i istinito“, kako bi na pravi način izrazio misli koje je dobio od Jehove (Propovednik 12:10). Jehova je Solomonu dao „srce puno razuma“, omogućivši mu na taj način da govori o raznim stvarima, kao što su ptice i ribe, drveće i zveri. Ljudi su dolazili izdaleka da bi ga čuli (1. Kraljevima 4:29-34). Međutim, Isus je bio „neko veći od Solomona“ (Matej 12:42). On je bio mnogo mudriji i zato je u još većoj meri imao „srce puno razuma“. Kada je poučavao ljude, Isus je koristio izvanredno znanje o Božjoj Reči kao i opšte znanje o pticama, životinjama, ribama, zemljoradnji, vremenskim prilikama, tekućim događajima, istoriji i društvenim zbivanjima. U isto vreme, nikada se nije razmetao znanjem samo da bi zadivio svoje slušaoce. Njegova poruka je uvek bila jednostavna i jasna. Nije nikakvo čudo što su ljudi uživali dok su ga slušali! (Marko 12:37; Luka 19:48).

¹⁵ Današnji hrišćani se trude da slede Isusovo vođstvo. Mi nemamo njegovu ogromnu mudrost i znanje, ali svi imamo izvesnu meru znanja i iskustva koje možemo  koristiti kada s drugima razgovaramo o istini iz Božje Reči. Primera radi, roditelji mogu koristiti svoje iskustvo u odgajanju dece kako bi objasnili Jehovinu ljubav prema nama, njegovoj deci. Drugi mogu koristiti primere i poređenja vezana za svoje zaposlenje odnosno školu, ili mogu koristiti svoje znanje o ljudima i događajima. U isto vreme, moramo paziti da ništa ne zaseni našu poruku — dobru vest o Božjem Kraljevstvu (1. Timoteju 4:16).

16, 17. (a) Kakav je stav Isus imao prema službi? (b) Kako je Isus pokazao da mu je služba bila najvažnija u životu?

¹⁶ Isus je svoju službu smatrao dragocenim blagom. On je bio srećan što može pomagati ljudima da steknu jasnu sliku o njegovom nebeskom Ocu, sliku koja nije zamagljena zbunjujućim ljudskim doktrinama i predanjima. Isus je voleo da pomaže ljudima da steknu Jehovino priznanje i dobiju večni život. Uživao je da ljudima prenosi utehu i radost koju pruža dobra vest. Kako je pokazao da ima takva osećanja? Osmotrimo tri načina.

¹⁷ Kao prvo, služba je u Isusovom životu zauzimala najvažnije mesto. Propovedanje o Kraljevstvu bilo je njegov životni poziv, glavna preokupacija u životu. Zato je, kao što smo videli u 5. poglavlju, bilo mudro što je vodio jednostavan život. Baš kao što je savetovao i druge, i sam je bio usredsređen na ono što je najvažnije. Nisu ga ometale mnoge stvari koje je trebalo platiti, održavati, popravljati ili s vremenom zameniti. Živeo je jednostavnim životom kako ga ništa ne bi odvuklo od službe (Matej 6:22; 8:20).

18. Na koje je načine Isus bio spreman da se žrtvuje u službi?

¹⁸ Kao drugo, Isus se žrtvovao u službi. On je veoma  mnogo snage utrošio u službi, prelazeći doslovno stotine kilometara širom Palestine i tražeći ljude kojima bi preneo istinu. Razgovarao je s njima u njihovim domovima, na trgovima, pijacama i pod vedrim nebom. Poučavao ih je i onda kad su mu bili potrebni odmor, hrana, voda ili mirni trenuci s najbližim prijateljima. Čak je i na samrti razgovarao s drugima o dobroj vesti o Božjem Kraljevstvu (Luka 23:39-43).

19, 20. Kako je Isus pokazao koliko je važno propovedati s osećajem hitnosti?

¹⁹ Kao treće, Isus je svoju službu vršio s osećajem hitnosti. Priseti se razgovora sa Samarićankom kod bunara nadomak Sihara. Isusovi apostoli verovatno nisu shvatali koliko je važno i u toj situaciji bez odlaganja preneti dobru vest drugima. Isus im je rekao: „Zar ne kažete da ima još četiri meseca do žetve? Evo, kažem vam, pogledajte polja, kako su zrela za žetvu“ (Jovan 4:35).

²⁰ Isus je uzeo taj primer iz tekućeg doba godine. Najverovatnije je bio mesec kislev, koji je obuhvatao deo novembra i decembra. Žetva ječma počinjala je negde oko Pashe 14. nisana, što znači da je do tada ostalo još četiri meseca. Zato zemljoradnici nisu mislili da treba žuriti. Još uvek je bilo dosta vremena. Ali kako je sa žetvom ljudi? Mnogi su bili spremni da slušaju, budu poučeni i postanu Hristovi učenici, te tako steknu nadu koju im Jehova pruža. Bilo je to kao da je Isus video ta figurativna polja i zapazio kako se zrelo zrnevlje leluja na povetarcu, označavajući da je vreme za žetvu. Vreme je brzo prolazilo i posao je trebalo što pre obaviti! Stoga, kada su ga ljudi iz jednog grada zadržavali da ostane s njima, Isus im je rekao: „I u drugim gradovima moram objaviti dobru vest o Božjem Kraljevstvu, jer sam radi toga poslat“ (Luka 4:43).

21. Kako možemo oponašati Isusa?

²¹ I mi možemo oponašati Isusa na sva tri pomenuta načina. Dajmo svojoj službi najvažnije mesto u našem životu. Iako imamo porodičnih i drugih obaveza, pokažimo da nam je služba na prvom mestu time što ćemo revno i redovno učestvovati u njoj, kao što je to i Isus činio (Matej 6:33; 1. Timoteju 5:8). Zalažimo se u službi tako što ćemo dosta vremena, snage i sredstava utrošiti na nju (Luka 13:24). Imajmo uvek na umu da treba da propovedamo s osećajem hitnosti (2. Timoteju 4:2). Zato iskoristimo svaku priliku da propovedamo!

22. Šta ćemo osmatrati u sledećem poglavlju?

 ²² Još jedan način na koji je Isus pokazao da shvata koliko je služba propovedanja važna jeste taj što se pobrinuo da se ona vrši i posle njegove smrti. On je opunomoćio svoje učenike da propovedaju i poučavaju druge. Upravo je to tema sledećeg poglavlja.