Šta tvrde mnogi naučnici? Sve žive ćelije se mogu svrstati u dve glavne kategorije — jedne imaju jedro, a druge ga nemaju. Ljudske, životinjske i biljne ćelije imaju jedro. Bakterijske ćelije nemaju. Ćelije s jedrom nazivaju se eukariotske, dok su one bez jedra prokariotske. Pošto su prokariotske ćelije nešto jednostavnije od eukariotskih, mnogi veruju da su životinjske i biljne ćelije evoluirale iz bakterijskih ćelija.

 U stvari, mnogi kažu da su milionima godina neke „jednostavne“ prokariotske ćelije gutale druge ćelije, ali ih nisu varile. Umesto toga, nastavlja teorija, „priroda“ je pronašla način ne samo da napravi korenite promene u funkciji progutanih ćelija već i da ih zadrži unutar ćelije „domaćina“ prilikom njene deobe.⁹ a

Šta kaže Biblija? Biblija pokazuje da je život na Zemlji delo stvaralačkog uma. Zapazi ovu jasnu i logičnu izjavu: „Svaki dom je neko sagradio, a onaj ko je sve sagradio jeste Bog“ (Jevrejima 3:4). Drugi odlomak iz Biblije kaže o Bogu: „Kako je mnogo dela tvojih, o Jehova! Sva si ih mudro načinio, puna je zemlja stvaralaštva tvoga... Vrve životinje bez broja, stvorenja mala i velika“ (Psalam 104:24, 25).

Šta otkrivaju dokazi? Napredak mikrobiologije omogućio je čoveku da zaviri u zadivljujuću unutrašnjost najjednostavnijih živih prokariotskih ćelija. Evolucionisti pretpostavljaju da su prve žive ćelije bile nalik na današnje jednostavne prokariotske ćelije.¹⁰

Ako je teorija evolucije istinita, trebalo bi da na logičan i uverljiv način objasni kako je prva „jednostavna“ ćelija nastala pukim slučajem. S druge strane, ako je život nastao stvaranjem, onda u građi čak i najmanjih stvorenja moraju postojati dokazi da ih je neko genijalno osmislio. Pozivamo te da kreneš u zamišljeni obilazak prokariotske ćelije. Dok to činiš, zapitaj se da li je takva ćelija mogla nastati bez ikakvog spoljašnjeg uzroka.

Da bi mogao da uđeš u prokariotsku ćeliju, morao bi da budeš nekoliko stotina puta manji od tačke na kraju ove rečenice. Osim toga, ulaz onemogućava otporna, elastična membrana koja okružuje ćeliju kao što zid od cigli i maltera okružuje neku fabriku. Ćelijska membrana je 10 000 puta tanja od jednog lista papira, ali je mnogo složenija od zida napravljenog od cigli. U kom smislu?

Kao što zid okružuje fabriku, tako membrana štiti unutrašnjost ćelije od mogućih spoljašnjih opasnosti. Međutim, membrana nije nepropusna već omogućava ćeliji da „diše“ tako što dopušta malim molekulima, kao što je molekul kiseonika, da ulaze u ćeliju i izlaze iz nje. Ali, membrana ne dopušta složenijim, potencijalno opasnim molekulima da uđu u ćeliju bez dozvole. Ona takođe sprečava korisne molekule da napuste ćeliju. Kako sve to postiže?

Razmisli ponovo o fabrici. Ona obično ima čuvare čija je dužnost da prate koji proizvodi ulaze i izlaze na različita vrata u fabričkom zidu. Slično tome, u ćelijsku membranu su ugrađeni posebni proteinski molekuli koji su ujedno i vrata i čuvari.

Neki od tih proteina (1) u sredini imaju otvor kroz koji samo određene  vrste molekula mogu ući u ćeliju ili izaći iz nje. Drugi proteini su otvoreni na jednoj strani ćelijske membrane (2), a zatvoreni na drugoj. Oni imaju „pristanište“ (3) prilagođeno obliku određene materije. Kad ta materija stigne do ćelije, drugi kraj proteina se otvara i propušta „tovar“ kroz membranu (4). Sva ova aktivnost se odvija na površini čak i najjednostavnije ćelije.

Zamisli da te je „obezbeđenje“ pustilo unutra i da se sada nalaziš u ćeliji. Unutrašnjost prokariotske ćelije ispunjena je bistrom tečnošću koja je bogata hranljivim materijama, solima i drugim supstancama. Ćelija koristi te osnovne sastojke da bi proizvela ono što joj je potrebno. Ali taj proces nije prepušten slučaju. Poput fabrike sa sposobnom upravom, ćelija organizuje da se hiljade hemijskih reakcija odvijaju po utvrđenom redu i vremenskom rasporedu.

Jedna od najvažnijih ćelijskih aktivnosti jeste sinteza, to jest stvaranje proteina. Kako ćelija to čini? Kao prvo, videćeš da ona proizvodi oko 20 osnovnih gradivnih elementa zvanih amino-kiseline. Ti gradivni elementi se otpremaju do ribozoma (5), koji se mogu uporediti s automatizovanim mašinama koje spajaju amino-kiseline po preciznom redosledu da bi se dobio određeni protein. Kao što se proizvodni proces u fabrici može odvijati prema uputstvima u glavnom kompjuterskom programu, mnogim funkcijama ćelije upravlja „kompjuterski program“ ili kôd, poznat kao DNK (6). DNK šalje ribozomima detaljna uputstva koja pokazuju koji protein treba napraviti i kako (7).

Ono što se dešava tokom stvaranja proteina zaista je fantastično! Svaki protein se savija u jedinstven trodimenzionalni oblik (8). Upravo taj oblik određuje koju će specifičnu ulogu protein obavljati. b Zamisli proizvodnu traku na kojoj se sklapaju delovi motora. Svaki pojedinačan deo mora biti napravljen bez greške da bi motor radio. Slično tome, protein  mora biti precizno napravljen i savijen u pravi oblik, inače neće pravilno funkcionisati i čak bi mogao da ošteti ćeliju.

Kako protein stiže od mesta gde je napravljen do mesta gde će obavljati svoju ulogu? Svi proteini koje ćelija napravi imaju ugrađenu „pločicu sa adresom“, što je garancija da će biti isporučeni tamo gde su potrebni. Premda se svakog minuta naprave i isporuče hiljade proteina, svaki od njih stiže na pravu „adresu“.

Zašto su te činjenice važne? Složeni molekuli koje nalazimo u najjednostavnijim životnim oblicima ne mogu se sami reprodukovati. Izvan ćelije, oni se raspadaju. Unutar ćelije se ne mogu reprodukovati bez pomoći drugih složenih molekula. Primera radi, enzimi su potrebni da bi se proizveo adenozin-trifosfat (ATP), poseban molekul koji služi kao izvor energije, ali njegova energija je potrebna za proizvodnju enzima. Slično tome, DNK (o kojoj će biti reči u trećem delu) neophodna je za gradnju enzima, ali ona ne može nastati bez enzima. Osim toga, druge proteine stvara  samo ćelija, ali ćelija ne može nastati bez proteina. c

Mikrobiolog Radu Popa ne veruje u biblijski zapis o stvaranju. Pa ipak, on je 2004. godine postavio sledeće pitanje: „Kako je priroda uspela da stvori život ako to nama ne polazi za rukom u kontrolisanim laboratorijskim uslovima?“¹³ Takođe je rekao: „Za funkcionisanje žive ćelije neophodni su mehanizmi čija je složenost toliko velika da izgleda nemoguće da su svi oni nastali igrom slučaja i u isto vreme.“¹⁴

Šta ti misliš? Teorija evolucije pokušava da objasni poreklo života na Zemlji odbacujući mogućnost Božjeg delovanja. Međutim, što više naučnici otkrivaju o životu, sve je manja verovatnoća da je on mogao nastati slučajno. Pokušavajući da reše taj problem, neki evolucionisti žele da naprave razliku između teorije evolucije i pitanja porekla života. Ali, da li ti to deluje logično?

Teorija evolucije počiva na gledištu da je život otpočeo nakon dugog niza povoljnih slučajnosti. Zatim se pretpostavlja da je zadivljujuća raznolikost i složenost svih živih bića nastala zahvaljujući narednom nizu događaja koji nisu imali spoljašnji uzrok. Međutim, ako ovoj teoriji nedostaje temelj, šta će se desiti s drugim teorijama koje su izgrađene na takvim pretpostavkama? Neboder koji je sagrađen bez temelja sigurno će se srušiti. Isto tako, teorija evolucije koja ne može da objasni poreklo života neće opstati.

Nakon što si ukratko osmotrio građu i funkciju „jednostavne“ ćelije, šta zapažaš — dokaze da je nastala usled mnogih slučajnih događaja ili potvrdu da je ona rezultat izvanrednog planiranja i oblikovanja? Ako si još uvek nesiguran, onda upoznaj bolje „glavni program“ koji upravlja aktivnošću svih ćelija.