Isus i njegovi učenici su neko vreme nakon Pashe krenuli nazad u Galileju i na tom putu su prolazili kroz Samariju. U blizini grada Sihara, Isus je zastao da se odmori kod Jakovljevog bunara. Dok se on odmarao, njegovi učenici su otišli u grad da kupe nešto za jelo.

Jedna žena je došla po vodu. Isus ju je zamolio da mu da malo da pije. Ona ga je upitala: „Kako to da razgovaraš sa mnom? Ja sam Samarićanka, a Jevreji ne razgovaraju sa Samarićanima.“ Isus joj je na to odgovorio: „Kad bi znala ko sam, ti bi od mene tražila da piješ i ja bih ti dao vodu koja daje život.“ Ona mu je rekla: „Ne razumem o čemu govoriš. Nemaš čak ni čime vodu da zahvatiš.“ Isus joj je objasnio: „Ko pije vodu koju mu ja dam više nikada neće ožedneti.“ Ona ga je tada zamolila: „Gospodine, daj mi tu vodu.“

Isus joj je zatim rekao: „Idi i pozovi svog muža da dođe ovamo.“ Tada mu je priznala da nema muža. „Govoriš istinu. Pet puta si se udavala, a sada živiš sa čovekom s kojim se nisi venčala“, rekao joj je Isus. Ona mu je na to odgovorila: „Vidim da si prorok. Moj narod veruje da se možemo moliti Bogu na ovoj gori, a Jevreji kažu da mu se možemo moliti samo u Jerusalimu. Verujem da će doći Mesija koji će nam reći šta treba da radimo.“ A onda joj je Isus otkrio nešto što još nikome nije rekao: „Ja sam Mesija.“

 Samarićanka je odmah otišla u grad i rekla ljudima: „Mislim da sam pronašla Mesiju. On zna sve o meni. Dođite da vidite!“ Oni su pošli sa njom do bunara i slušali su šta im je Isus govorio.

Samarićani su pozvali Isusa da ostane u njihovom gradu. S njima je proveo dva dana i poučavao ih. Mnogi su poverovali da je on Mesija i rekli su Samarićanki: „Sada, kada smo čuli šta ovaj čovek govori, znamo da je on zaista spasitelj sveta.“