1-3. (a) Opiši šta se dogodilo one noći kada je Evtih nastradao. (b) Šta je Pavle uradio i šta to govori o njemu?

 PAVLE je u Troadi, u jednoj gornjoj sobi prepunoj ljudi. Već dugo govori, budući da je to poslednje veče koje provodi s tom braćom. Ponoć je. U sobi gori dosta svetiljki, zbog čega je verovatno toplo i zagušljivo. Na jednom prozoru sedi mladić koji se zove Evtih. Dok Pavle govori, Evtih tone u san i pada s drugog sprata!

² Luka kao lekar verovatno među prvima trči da vidi šta je s mladićem. Kad su ga podigli, nije bilo sumnje da je mrtav (Dela 20:9). A onda se dešava čudo. Pavle se nadvija nad njim i kaže: „Smirite se, živ je.“ Pavle je vratio Evtiha u život! (Dela 20:10).

³ Ovaj događaj pokazuje koliku moć ima Božji sveti duh. Pavle nije bio kriv što je Evtih nastradao. Ali ipak nije želeo da smrt tog mladića baci senku na tu važnu priliku ili da nekoga u duhovnom smislu spotakne. Uskrsnuvši Evtiha, Pavle je utešio braću i ulio im novu snagu kako bi nastavili sa svojom službom. Pavle se očigledno osećao veoma odgovornim za život drugih. Setimo se da je rekao: „Nisam kriv ni za čiju krv“ (Dela 20:26). Pogledajmo kako nam Pavlov primer može pomoći da i mi imamo takav stav.

4. U kakvoj se neprilici našao Pavle?

⁴ Kao što smo videli u prethodnom poglavlju, Pavle se našao u velikoj neprilici. Njegova služba propovedanja u Efesu izazvala je veliki metež. U pobuni su učestvovale i zanatlije čiji je finansijski opstanak zavisio od obožavanja boginje Artemide. U Delima apostolskim 20:1 piše: „Kad se metež stišao, Pavle je pozvao učenike da dođu. Ohrabrio ih je i pozdravio se s njima, pa je krenuo na put u Makedoniju.“

5, 6. (a) Koliko je dugo Pavle možda bio u Makedoniji i šta je činio za tamošnju braću? (b) Kakav je stav imao prema suvernicima?

 ⁵ Na putu za Makedoniju, Pavle se zaustavio u Troadi gde je proveo neko vreme. Nadao se da će mu se tu pridružiti Tit, koji je bio poslat u Korint (2. Kor. 2:12, 13). Međutim, kada je bilo jasno da Tit neće doći, Pavle je produžio za Makedoniju, gde je možda proveo otprilike šest meseci i „mnogim rečima je hrabrio braću“ a (Dela 20:2). Tit se napokon pridružio Pavlu u Makedoniji i doneo mu dobre vesti o Korinćanima koji su pozitivno reagovali na Pavlovo prvo pismo (2. Kor. 7:5-7). To je podstaklo Pavla da im napiše još jedno pismo koje nam je danas poznato kao Druga poslanica Korinćanima.

⁶ Vredno je zapaziti da Luka kaže da je Pavle hrabrio braću u Efesu i Makedoniji. Ta reč vrlo dobro oslikava Pavlov stav prema suvernicima. Za razliku od fariseja koji su druge gledali s visine, Pavle je svoju braću smatrao saradnicima (Jov. 7:47-49; 1. Kor. 3:9). On je sačuvao takav stav čak i kada je morao da im pruži ozbiljan savet (2. Kor. 2:4).

7. Kako hrišćanski nadglednici u naše vreme mogu slediti Pavlov primer?

 ⁷ U naše vreme skupštinske starešine i pokrajinski nadglednici se trude da slede Pavlov primer. Čak i kada opominju, cilj im je da ojačaju one kojima je potrebna pomoć. Nadglednici na saosećajan način nastoje da nekoga ohrabre, a ne da ga osude. Jedan iskusan pokrajinski nadglednik kaže: „Većina naše braće i sestara želi da čini ono što je ispravno, ali često se bore s razočaranjima, strahovima i osećanjem da su nemoćni pred svojim problemima.“ Nadglednici mogu biti izvor snage takvoj braći (Jevr. 12:12, 13).

8, 9. (a) Šta je omelo Pavla da otplovi za Siriju? (b) Zašto su Judejci mrzeli Pavla?

⁸ Pavle je iz Makedonije otišao u Korint. b Nakon što je tamo proveo tri meseca, želeo je da ode u Kenhreju, odakle je planirao da se ukrca na brod koji je plovio za Siriju. Odatle bi mogao da ode u Jerusalim i odnese pomoć braći koja su bila u oskudici c (Dela 24:17; Rimlj. 15:25, 26). Međutim, neočekivani razvoj događaja poremetio mu je planove. U Delima apostolskim 20:3 piše da su „Judejci skovali zaveru protiv njega“.

⁹ Nije čudo što su Judejci mrzeli Pavla, budući da su ga smatrali otpadnikom. Pre toga je zahvaljujući njegovoj službi Krisp, koji je bio istaknuta ličnost u korintskoj sinagogi, postao hrišćanin (Dela 18:7, 8; 1. Kor. 1:14). Jednom drugom prilikom, Judejci su u Korintu optužili Pavla pred Galionom, prokonzulom Ahaje. Ali Galion je odbacio te optužbe kao neosnovane, što je razbesnelo Pavlove neprijatelje (Dela 18:12-17). Judejci u Korintu su možda saznali ili pretpostavili da će se Pavle uskoro ukrcati na brod u obližnjoj Kenhreji, pa su skovali plan da mu tamo naprave zasedu. Šta će Pavle uraditi?

10. Da li je Pavle bio kukavica zato što nije otišao u Kenhreju? Objasni.

¹⁰ Radi sopstvene bezbednosti, a i da mu ne bi ukrali novac koji mu je bio poveren, Pavle je odlučio da ne ide u Kenhreju već da ponovo putuje kroz Makedoniju. Doduše, i putovanje kopnom je nosilo sa sobom neke opasnosti. Duž drumova su često vrebali razbojnici. Čak ni gostionice nisu bile sigurna mesta. Pa ipak, Pavle se radije izložio tim rizicima nego onima koji su ga čekali u Kenhreji. Na svu sreću, nije putovao sam. Njegovi saputnici na ovom delu misionarskog putovanja bili su Aristarh, Gaj, Sekund, Sopater, Timotej, Tihik i Trofim (Dela 20:3, 4).

11. Kako današnji hrišćani preduzimaju neke mere opreza i kakav je primer Isus ostavio u tom pogledu?

 ¹¹ Poput Pavla, i današnji hrišćani preduzimaju neke mere opreza u službi propovedanja. Neka područja obrađuju grupe objavitelja u parovima, ili barem jedan par, umesto da svaki objavitelj sam svedoči. A šta rade kada je u pitanju progonstvo? Oni shvataju da će progonstva neminovno biti (Jov. 15:20; 2. Tim. 3:12). Pa ipak, ne izlažu se namerno opasnostima. Uzmimo u obzir kako se Isus postavio u nekim situacijama. Jednom prilikom su protivnici u Jerusalimu „uzeli kamenje da ga kamenuju, ali Isus se sklonio od njih i izašao iz hrama“ (Jov. 8:59). Kasnije, kada su Judejci rešili da ga ubiju, „Isus [se] više nije kretao javno među Judejcima, nego je odatle otišao u područje blizu pustinje“ (Jov. 11:54). Isus je činio ono što je mogao da bi se zaštitio kada to nije bilo u suprotnosti sa Božjom voljom. Njegovi sledbenici danas čine to isto (Mat. 10:16).

12, 13. (a) Kako je Evtihovo uskrsenje uticalo na skupštinu? (b) Koja biblijska nada može utešiti one kojima je umrla neka draga osoba?

¹² Pavle i njegovi saradnici su zajedno putovali kroz Makedoniju, a zatim su se izgleda razdvojili. Očigledno su se ponovo okupili u Troadi. d Izveštaj kaže: „Za pet dana smo stigli kod njih u Troadu“ e (Dela 20:6). Upravo tamo je mladi Evtih bio uskrsnut, o čemu je bilo reči na početku ovog poglavlja. Zamislimo samo kako su se tamošnja braća osećala kada su videla da je vraćen u život. Kao što stoji u izveštaju, „bili su presrećni“ (Dela 20:12).

¹³ Naravno, danas se ne dešavaju takva čuda. Pa ipak, onima kojima je umrla neka draga osoba veliku utehu pruža nada u uskrsenje koju nalazimo u Bibliji (Jov. 5:28, 29). Razmislimo o sledećem: Pošto je bio nesavršen, Evtih je na kraju ponovo umro (Rimlj. 6:23). Ali oni koji budu uskrsnuti u Božjem novom svetu, imaće priliku da večno žive! Štaviše, oni koji uskrsavaju da bi vladali sa Isusom na nebu dobijaju besmrtnost (1. Kor. 15:51-53). Današnji hrišćani, bilo da su pomazanici ili „druge ovce“, imaju razloga da se raduju ostvarenju svoje nade (Jov. 10:16).

14. Šta je Pavle rekao efeškim starešinama kada se sastao s njima u Miletu?

¹⁴ Pavle i njegovi saputnici otišli su iz Troade u Asos, a zatim u Mitilinu, na Hios i Samos i potom u Milet. Pavle je želeo da stigne u Jerusalim pre početka praznika Pedesetnice. Pošto je žurio, jasno je zašto se ovog puta ukrcao na brod koji nije pristajao u Efesu. Međutim, želeo je da razgovara sa efeškim starešinama i zato ih je zamolio da se sastanu u Miletu (Dela 20:13-17). Kada su stigli, Pavle im je rekao: „Vi znate kako sam živeo među vama, od prvog dana kad sam došao u Aziju. Robovao sam Gospodu sa svom poniznošću, u suzama i kušnjama koje sam doživeo jer su Judejci kovali zavere da me ubiju. Znate i da nisam prećutao ništa od onoga što bi vam moglo biti korisno. Poučavao sam vas javno i od kuće do kuće. Temeljno sam svedočio i Judejcima i Grcima da treba da se pokaju i okrenu Bogu i veruju u našeg Gospoda Isusa“ (Dela 20:18-21).

15. Šta se postiže svedočenjem od kuće do kuće?

¹⁵ Postoji mnogo načina na koje možemo stupiti u kontakt s ljudima kako bismo im preneli dobru vest. Poput Pavla, i mi se  trudimo da idemo tamo gde ima ljudi, bilo da su to autobuska stajališta, prometne ulice ili pijace. Ipak, glavni metod koji Jehovini svedoci koriste i dalje je propovedanje od kuće do kuće. Zašto? Kao prvo, zato što se na taj način svim ljudima uvek iznova pruža prilika da čuju dobru vest o Kraljevstvu, čime dolazi do izražaja Božja nepristrasnost. Kao drugo, tako se osobama koje bi prihvatile biblijsku istinu može pružiti pomoć u skladu s njihovim ličnim potrebama. Kao treće, služba od kuće do kuće pomaže onima koji propovedaju da istraju i da jačaju svoju veru. Možemo reći da se današnji pravi hrišćani prepoznaju po tome što revno svedoče „javno i od kuće do kuće“.

16, 17. Kako je Pavle pokazao da je neustrašiv i kako današnji hrišćani slede njegov primer?

¹⁶ Pavle je rekao efeškim starešinama da ne zna kakve ga opasnosti čekaju kada se vrati u Jerusalim. „Ali ni najmanje ne marim za svoj život“, rekao je, „samo želim da dovršim svoju trku i službu koju sam primio od Gospoda Isusa – da dam temeljno svedočanstvo, objavljujući dobru vest o Božjoj nezasluženoj dobroti“ (Dela 20:24). Pavle je bio neustrašiv i nije dozvoljavao da ga išta spreči da dovrši svoju službu, bilo da je to loše zdravlje ili žestoko protivljenje.

¹⁷ Današnji hrišćani takođe istrajavaju pod različitim teškim okolnostima. Neki se suočavaju sa zvaničnom zabranom i progonstvom. Drugi hrabro vode borbu s bolešću koja ih fizički ili emocionalno iscrpljuje. Mladi trpe pritisak vršnjaka u školi. U kojim god okolnostima da se nalaze, Jehovini svedoci ostaju nepokolebljivi poput Pavla. Oni zaista žele da daju „temeljno svedočanstvo, objavljujući dobru vest“.

18. Kako se Pavle čuvao od krivice za krv i kako su efeške starešine mogle to isto postići?

¹⁸ Pavle je zatim pružio jedan direktan savet efeškim starešinama, osvrćući se na svoj lični primer. Najpre im je rekao da ga verovatno poslednji put vide. Zatim je kazao: „Nisam kriv ni za čiju krv, jer sam vam u potpunosti objavio šta je Božja volja.“ Kako su se efeške starešine mogle ugledati na Pavla i tako se čuvati od krivice za krv? On im je rekao: „Pazite na sebe i na sve stado, jer vas je sveti duh postavio da u njemu služite kao nadglednici, da kao pastiri brinete o Božjoj skupštini, koju je Bog kupio krvlju svog Sina“ (Dela 20:26-28). Pavle je upozorio na to da će se u stado uvući „okrutni  vukovi“ i da će „izvrtati istinu da bi odvukli učenike za sobom“. Šta je trebalo da starešine urade? Pavle ih je upozorio: „Budite na oprezu! Imajte na umu da tri godine, ni danju ni noću, nisam prestajao da sa suzama opominjem svakoga od vas“ (Dela 20:29-31).

19. Kakvo se otpadništvo razvilo do kraja prvog veka i kako je to uticalo na razvoj događaja u narednim vekovima?

¹⁹ „Okrutni vukovi“ su se pojavili do kraja prvog veka. Oko 98. godine n. e., apostol Jovan je napisao: „Već sada [su se] pojavili mnogi antihristi [...] Oni su bili među nama, ali su nas napustili, jer nisu bili poput nas. A da su bili poput nas, ostali bi s nama“ (1. Jov. 2:18, 19). Do trećeg veka, otpadništvo je dovelo do stvaranja svešteničke klase unutar hrišćanstva, a u četvrtom veku car Konstantin je zvanično priznao taj iskvareni oblik „hrišćanstva“. Usvojivši paganske običaje i stavljajući ih u „hrišćanske“ okvire, verske vođe su zapravo izvrtale istinu. Posledice tog otpadništva još uvek se vide u učenjima i običajima današnjih hrišćanskih religija.

20, 21. Kako je Pavle pokazao da je samopožrtvovan i kako današnje hrišćanske starešine čine to isto?

²⁰ Pavlov način života je bio u oštroj suprotnosti s načinom života onih koji su kasnije iskorišćavali skupštinu. On je radio kako bi se izdržavao umesto da nametne teret skupštini. Ono što je činio za braću nije bilo s namerom da iz toga izvuče neku ličnu korist. Pavle je podstakao efeške starešine da budu samopožrtvovani. Rekao im je: „Morate pomagati onima koji su slabi i imati na umu reči Gospoda Isusa: ’Više usrećuje davanje nego primanje‘“ (Dela 20:35).

²¹ Poput Pavla, i današnje hrišćanske starešine su samopožrtvovane. Za razliku od sveštenstva hrišćanskih religija, koje materijalno iskorišćava svoje stado, oni kojima je poverena odgovornost da „kao pastiri [brinu] o Božjoj skupštini“ nesebično ispunjavaju svoje dužnosti. U hrišćanskoj skupštini nema mesta za ponos i častoljublje, jer će oni koji traže „čast za sebe“ na kraju doživeti krah (Posl. 25:27). Oholost može voditi jedino do sramote (Posl. 11:2).

22. Zašto su efeške starešine mnogo volele Pavla?

²² Braća su zavolela Pavla jer su osećala da ih on iskreno voli. U stvari, kada je došlo vreme da krene, svi su „mnogo plakali, pa su zagrlili Pavla i srdačno ga izljubili“ (Dela 20:37, 38). Hrišćani zaista cene i vole one koji se poput Pavla nesebično trude u korist braće. Nakon što smo analizirali Pavlov izvanredan primer, sigurno ćemo se složiti s tim da se on nije hvalio niti je preterivao kada je rekao: „Nisam kriv ni za čiju krv“ (Dela 20:26).