Još kao mala sam zavolela istinu. Želela sam da posvetim život Jehovi i da se krstim. To sam i uradila sa 13 godina. Bila sam presrećna! Još uvek se sećam jedne scene kada sam imala 14 godina. Brat Helge Link a me je pitao da li sam razmišljala o tome da jednog dana postanem stalni pionir. Znala sam da su mama i tata ponekad bili privremeni pioniri (kako su se tada zvali pomoćni pioniri), ali nisam imala pojma šta je to stalni pionir. Međutim, to pitanje brata Linka me je podstaklo da razmišljam o tome kako bih mogla da dam više Jehovi.

 Kad je izbio građanski rat u Etiopiji 1974, situacija u zemlji je bila jako teška. Mnogi su bili uhapšeni ili ubijeni. U to vreme nismo mogli da propovedamo od kuće do kuće i sastajali smo se u manjim grupama. Roditelji su nas decu pripremali za moguće progonstvo. Na temelju biblijskih načela su nam objasnili šta znači biti neutralan. Takođe su nam pomogli da razumemo da će nam Jehova dati prave reči ako nas budu ispitivali i da će nam pomoći da prepoznamo kada je najmudrije da ćutimo (Matej 10:19; 27:12, 14).

 Posle škole sam se zaposlila u državnoj avio-kompaniji. Kad sam jednog jutra došla na posao, kolege su mi čestitale jer sam izabrana da predvodim u paradi koja je organizovana povodom godišnjice osnivanja vlade. Bez premišljanja sam rekla šefu da ne mogu da učestvujem u toj proslavi jer sam kao hrišćanka politički neutralna.

 Sutradan, kad sam bila na poslu, izdaleka sam videla naoružane ljude kako prilaze šalteru za prodavanje karata. Pretpostavila sam da su došli da uhapse nekoga ko pokušava da pobegne iz zemlje. A onda su uprli prstom u mene. Nije mi bilo jasno zašto. Ono što je počelo kao uobičajen dan pretvorilo se u noćnu moru.

 Vojnici su me odveli u jednu kancelariju i nekoliko sati ispitivali. Pitali su me: „Ko finansira Jehovine svedoke? Da li radiš za Eritrejski oslobodilački front? Da li ti ili tvoj otac radite za američku vladu?“ Iako je sve to bilo jako stresno, zahvaljujući Jehovi imala sam mir (Filipljanima 4:6, 7).

 Posle ispitivanja su me odvezli u kuću koja je služila kao zatvor. Smestili su me u prostoriju od oko 30 kvadratnih metara u koju je bilo nagurano petnaestak mladih žena, koje su bile politički zatvorenici.

 Te noći, dok sam ležala na podu, još uvek u uniformi s posla, razmišljala sam o tome koliko se moji brinu za mene. Znali su da sam bila uhapšena, ali nisu znali gde sam. Zato sam molila Boga da moja porodica sazna gde me drže.

 Sledećeg jutra sam videla jednog mladog čuvara kog sam poznavala. On me je začuđeno pogledao i rekao: „Aster, otkud ti ovde?“ Zamolila sam ga da ode do mojih roditelja i kaže im gde sam. Kasnije u toku dana, roditelji su mi poslali paket sa hranom i odećom i tako sam znala da im je javio. Jehova je uslišio moju molitvu. To me je uverilo da nisam sama.

 Nije mi bilo dozvoljeno da imam Bibliju, druge publikacije niti da primam posete. Ali Jehova je našao način da me ohrabri preko drugih zatvorenica. Propovedala sam im svakog dana i svidelo im se ono što sam im govorila o Božjem Kraljevstvu. Često bi mi rekle: „Mi se borimo za ljudsku ideologiju, a ti za nešto uzvišenije – za Božju vlast. Ne odstupaj od toga, čak i ako ti prete smrću!“

 Ponekad bi čuvari tokom ispitivanja tukli zatvorenike. Jedne noći oko jedanaest uveče, došli su po mene. Kad su me uveli u sobu za ispitivanje, između ostalog su me optužili da ne pružam podršku vlastima. Kad sam odbila da ponovim za njima jedan politički slogan, dvojica čuvara su me pretukla. Ovaj scenario se ponavljao više puta. Svaki put bih se usrdno molila Jehovi i uvek sam osetila kako je uz mene.

 Posle tri meseca mi je jedan čuvar rekao da sam slobodna i da mogu da idem kući. Iako sam se iznenadila i obradovala, bilo mi je žao što više neću moći da sa drugim zatvorenicama razgovaram o Božjem Kraljevstvu.

 Nekoliko meseci po izlasku iz zatvora, vojnici su došli kod nas i pohapsili sve tinejdžere u mojoj porodici – moje dve sestre i jednog brata. Ja tada nisam bila kod kuće. Tad sam shvatila da je najbolje da pobegnem iz zemlje. Iako mi je i sama pomisao na to da se opet razdvojim od porodice teško pala, mama me je podstakla na to rekavši mi da budem jaka i da se uzdam u Jehovu. Ubrzo nakon toga ukrcala sam se na let za Sjedinjene Države. Iste večeri vojnici su došli da me po drugi put uhapse. Pošto me nisu našli kod kuće, pojurili su na aerodrom, ali kad su stigli tamo moj avion je već poleteo.

 Stigla sam u Merilend i tamo su me dočekali Hejvud i Džoan Vord, koji su proučavali s mojim roditeljima dok su bili misionari. Pet meseci kasnije, ostvarila sam cilj da postanem stalni pionir, a njihova ćerka Sindi mi je bila saradnica u pionirskoj službi. Doživele smo mnogo toga lepog dok smo zajedno propovedale.

 U leto 1979. sam posetila Betel u Njujorku i tamo upoznala Veslija Parkera. Mnogo mi se svidela njegova ličnost i duhovni ciljevi koje je imao. Venčali smo se 1981. i nastavili smo da zajedno služimo u Betelu u Volkilu. Najpre sam radila kao spremačica i u odeljenju za hemijsko čišćenje, a kasnije sa MEPS timom u kompjuterskom odeljenju. Pošto sam bila u Betelu, mogla sam u potpunosti da se posvetim služenju Jehovi i da upoznam braću i sestre koji su mi prijatelji do dan-danas.

 Ali situacija kod mojih nije bila tako sjajna. I dalje su prolazili kroz žestoko progonstvo i to me je jako brinulo. Moje dve sestre i brat koji su bili uhapšeni su i dalje bili u zatvoru. b Majka je svaki dan za njih pripremala obroke i donosila im u zatvor zato što tamo ništa nisu dobijali.

 U tom teškom periodu, utehu i podršku su mi pružali i Jehova i betelska porodica (Marko 10:29, 30). Na primer, jednom mi je brat Džon But rekao: „Mnogo smo srećni što si ovde sa nama, a to ne bi bilo moguće da nemaš Jehovin blagoslov.“ c Njegove tople reči su mi mnogo značile. Uverile su me da je Jehova podržao moju odluku da odem iz Etiopije i da će on brinuti za moju porodicu.

 U januaru 1989. smo saznali da sam trudna. Bili smo šokirani, ali nakon nekoliko dana naša briga se pretvorila u radost. Ipak, pitali smo se da li ćemo biti dobri roditelji, gde ćemo živeti i kako ćemo se izdržavati.

 Spakovali smo naše stvari i 15. aprila 1989. krenuli za Oregon. Planirali smo da tamo živimo i služimo kao pioniri. Međutim, nakon što smo stigli, neki prijatelji su nam dobronamerno rekli da je možda bolje da ne budemo pioniri. Nismo imali puno novca, a i beba je bila na putu. Pitali smo se šta da radimo. Ali baš tada nam je u posetu došao pokrajinski nadglednik Gaj Pirs sa suprugom Peni. d Oni su nas posavetovali da ne odustanemo od svog cilja. Tako smo upisali pionirsku i uzdali se da će nam Jehova pomoći (Malahija 3:10). Služili smo kao pioniri nakon rođenja našeg prvog sina Lemjuela, pa čak i nakon rođenja našeg drugog sina Džejdona.

 Nikad nismo zažalili što smo bili pioniri dok su deca bila mala. Dok smo drugima prenosili istinu iz Biblije, ujedno smo je usađivali i u našu decu (Ponovljeni zakoni 11:19). Ipak, nakon rođenja trećeg sina Džafeta na neko vreme smo morali da pauziramo sa pionirskom (Mihej 6:8).

 Shvatili smo da je naša najveća odgovornost kao roditelja da pomognemo deci da se zbliže sa Jehovom i da im on bude stvaran. Da bismo uspeli u tome, trudili smo se da porodično proučavanje bude zanimljivo, nešto što deca jedva čekaju. Dok su još bili vrlo mali, zajedno smo čitali knjige Slušati Velikog Učitelja i Moja knjiga biblijskih priča, a neke od priča bismo čak i odglumili. Na primer, kad smo glumili priču o zloj kraljici Jezavelji, pošto sam ja bila jedina žena u kući, ja sam bila ona. Dečaci su voleli da me ko bajagi gurnu sa kauča, a onda bi se pravili da su psi. Osim što smo imali porodično proučavanje, Vesli je i sa svakim dečakom ponaosob proučavao Bibliju.

 Molili smo se za to da kao porodica budemo bliski. Stvarno smo puno ljubavi i truda ulagali u našu decu. Kako su rasli, učili smo ih da rade po kući, recimo da peru sudove, veš i pospreme sobu. Naučili su i da kuvaju.

 Nisu samo deca učila već i mi. Na primer, ponekad bismo bili neljubazni prema deci ili jedno prema drugom. Tada bismo se ponizno izvinili.

 Često bismo zvali u goste braću i sestre iz skupštine, kao i braću iz Betela, misionare, putujuće nadglednike i one koji su služili tamo gde je veća potreba (Rimljanima 12:13). Kada bi nam došli gosti nismo slali decu u drugu sobu da se igraju, već bi ostala sa nama i družila se. Često bi naši sinovi zapamtili više detalja iz takvih razgovora nego Vesli i ja.

 I Vesliju i meni je bilo veoma stalo do toga da naša porodica uživa u služenju Jehovi i zato smo, između ostalog, štedeli novac i putovali u razne zemlje. Tamo bismo uvek posetili podružnicu, išli na sastanke i u službu. Tako smo postali svesniji međunarodnog karaktera naše organizacije, a i zbližili smo se kao porodica.

 U našem kraju je bilo dosta ljudi koji govore španski, ali im se nije tako često propovedalo. Dok su deca bila mala, pitali smo brata Pirsa da li da se prebacimo u skupštinu na španskom. Sa osmehom nam je rekao: „Ako ste ribari, idite tamo gde ima ribe.“ I tako smo prešli u skupštinu na španskom u Vudburnu u Oregonu. Tamo smo započeli nekoliko biblijskih kurseva i na našu veliku radost, neki od tih ljudi su se krstili, a od male grupe na španskom je postala skupština.

 U jednom trenutku Vesli je ostao bez posla i našao je novi posao u Kaliforniji, tako da smo se preselili tamo. Nakon dve godine, Lemjuel, Džejdon i ja smo odlučili da postanemo pioniri, a onda smo 2007. zajedno išli u Školu za pionire. Kratko nakon toga smo primetili da često nailazimo na ljude koji govore arapski. Zato smo nakon 13 godina na španskom području odlučili da kao porodica pređemo u skupštinu na arapskom jeziku. Uživamo dok propovedamo mnogim imigrantima koji govore arapski i da idemo u propovedničke akcije u raznim zemljama. I dan-danas služimo kao pioniri na arapskom području u San Dijegu, u Kaliforniji.

 Vesli je divan muž i otac. Ima veliko poštovanje prema Jehovinoj organizaciji. Nikada nije rekao ništa negativno o Betelu ili skupštini, nego uvek nađe nešto pozitivno. Moli se sa mnom i za mene, i kad god smo bili u nekom problemu, njegove molitve su mi pružile utehu i pomagale mi da ostanem smirena.

 Kad se osvrnemo na naš život, bili smo zajedno u punovremenoj službi, odgojili decu i služili u skupštinama gde je veća potreba. Videli smo iz prve ruke da Jehova blagosilja one kojima je on na prvom mestu u životu jer nam nikad ništa nije nedostajalo (Psalam 37:25). Sigurna sam da je to što sam postavila cilj da uvek dajem Jehovi više najbolja odluka koju sam ikada donela (Psalam 84:10).