Kad smo Kej i ja dobili prvo dete, ćerku Loren, uopšte se nisam snašao u ulozi oca. Ništa bolje nije bilo ni kad nam se rodio sin Majkl. Nisam imao na koga da se ugledam jer su se moji roditelji stalno svađali i na kraju su se razveli. Želeo sam da budem dobar muž i otac, ali jednostavno nisam znao kako.

 Da stvari budu još gore, kao tinejdžer sam počeo da se opijam i da se drogiram. Sada sam bio porodičan čovek, ali život mi je i dalje bio u haosu. Robovao sam istim porocima, a imao sam problem i s kockanjem. Zbog svega toga sam donosio mnoge loše odluke. Kej više nije mogla to da trpi, pa me je ostavila i povela naše dvoje dece sa sobom. Bio sam očajan.

 Pitao sam Kej šta da uradim da bi mi se vratila. Ona je tada već neko vreme proučavala Bibliju sa Glorijom, koja je bila Jehovin svedok. Zato mi je rekla da će mi se vratiti pod uslovom da i ja počnem da proučavam. Nisam znao šta to tačno znači, niti me je to zanimalo, ali mi je bilo toliko važno da ponovo budemo zajedno da sam pristao da razgovaram sa Glorijom i njenim suprugom Bilom.

 Kada su Bil i Glorija došli kod nas, na mene je dubok utisak ostavilo to što sam primetio koliko su bliski. Pričali su o svojoj deci, koja su otprilike mojih godina, i iz razgovora sam shvatio da su srećna i da imaju ispunjen život. Tada sam prvi put pomislio da se možda ključ za srećnu porodicu krije u Bibliji.

 Tom prilikom smo razgovarali i o mojim problemima. Pokazali su mi stih iz Galatima 6:7, gde piše: „Šta čovek poseje, to će i požnjeti.“ Pomislio sam: „Da sam se time vodio u životu, poštedeo bih sebe mnogih problema.“

 Što sam više primenjivao biblijska načela, to sam više uviđao da mi je život bolji. I Kej i ja smo prestali s pušenjem, a ja sam uspeo da se oslobodim i drugih zavisnosti. Onda smo 1985. dobili treće dete, sina Dejvida kog smo od milja zvali Dejvi. Tada sam konačno imao osećaj da mogu da budem dobar otac.

 Dok smo Kej i ja pomagali deci da zavole Jehovu, i sami smo se još više zbližili s njim. Mnogo smo učili iz publikacija kao što je Slušati Velikog Učitelja. Pored toga, učili smo i posmatrajući porodice u našoj skupštini.

 S vremenom su sva naša deca postali pioniri. Početkom 2004. Loren je počela da služi u skupštini na španskom jeziku, Majkl je do tada služio u Betelu, a onda se oženio i trebalo je da sa svojom suprugom Dajanom počne da služi na Guamu. Dejvi, koji je u to vreme imao 19 godina, nedavno se preselio u Dominikansku Republiku da bi tamo propovedao.

 Kej i ja smo bili ponosni na svoju decu i na odluke koje su donosili. Mogli smo da kažemo ono što piše u 3. Jovanovoj 4: „Za mene nema veće radosti nego da čujem da moja deca žive po istini.“ Nismo mogli ni da zamislimo da će jedan telefonski poziv potpuno promeniti naš život.

 Kej i ja smo 24. aprila 2004. izašli na večeru s još dva bračna para. Pošto je restoran bio udaljen više od 100 kilometara, svi smo išli našim kolima. Posle večere smo otišli u jedan kafić na desert. Svi su ušli unutra, a ja sam tražio parking. U tom trenutku mi je zazvonio telefon. Bio je to jedan naš prijatelj. Već po glasu sam primetio da nešto nije u redu.

 „Nešto strašno se dogodilo“, rekao je. „Radi se o Dejviju.“

 „Šta se desilo?“, pitao sam plašeći se najgoreg.

 Nije mogao da izusti ni jednu reč, a onda je jedva prevalio preko usta da je Dejvi poginuo.

 Čim sam završio razgovor, pomolio sam se Jehovi za snagu. Onda sam ušao u kafić, rekao im da se ne osećam dobro i da je bolje da odmah krenemo kući. Nisam želeo ništa da kažem Kej dok ne budemo sami.

 Ne mogu ni opisati koliko sam se užasno osećao tih sat i po vremena koliko je trajala vožnja do kuće. Kej je ushićeno pričala o tome kako će Dejvi uskoro doći i kako jedva čeka da ga vidi. Ona još nije ni znala da je naš sin poginuo, a meni su već stizale poruke sa izrazima saučešća.

 Odvezli smo prijatelje i kad smo stigli kući, Kej me je pogledala i odmah je znala da nešto nije u redu. Pitala me je: „Šta se desilo?“ Znao sam da će je loša vest potpuno slomiti, baš kao što je slomila i mene kada sam je pre skoro dva sata čuo.

 Kej i ja smo i ranije prolazili kroz neke teške periode i Jehova nam je pomagao i tešio nas (Isaija 41:10, 13). Ali ovo je bio najteži udarac u našem životu. Uvek iznova sam se pitao: „Kako je to moglo da se desi baš Dejviju, koji je toliko toga radio za Jehovu? Zašto ga Jehova nije zaštitio?“

 Dejvijeva smrt je strašno pogodila i našu decu. Loren mu je bila kao druga majka, tako da je njoj bilo naročito teško. Majkl je isto mnogo patio. Iako već pet godina nije živeo sa nama, primetio je kako je njegov mlađi brat sazreo i bio je ponosan na njega.

 Čim su čuli šta se dogodilo, braća i sestre iz skupštine su odmah bili tu za nas. Kej je još uvek bila u šoku kad su počeli da dolaze i teše nas (Poslovice 17:17). Nikada neću zaboraviti ljubav koju su nam pokazali i sve ono što su učinili za nas!

 Da bismo se izborili s tugom, Kej i ja smo se redovno molili, proučavali Bibliju i prisustvovali sastancima. Bol je i dalje bio tu, ali znali smo da sve to moramo da radimo kako bismo ostali duhovno jaki (Filipljanima 3:16).

 U tom periodu su se Majkl i Dajana preselili bliže nama, a Loren se vratila u našu skupštinu. To što smo bili zajedno narednih nekoliko godina svima nam je pomoglo da se oporavimo. Kada se Loren kasnije udala, njen muž Džastin nam je takođe bio velika podrška.

 Ubrzo nakon Dejvijeve smrti, uradili smo nešto što nam je bilo jako teško, ali ispostavilo se da nam je upravo to pomoglo da se izborimo s gubitkom. Kej će vam ispričati o čemu je reč.

 „Kad mi je suprug rekao da je Dejvi poginuo, imala sam osećaj kao da sam upala u neki ponor iz kog nisam mogla da izađem. Toliko me je obuzela tuga da nisam mogla da funkcionišem. Stalno sam plakala. Iskreno, ponekad sam bila ljuta na Jehovu i na druge ljude koji su bili živi, dok mog sina više nema. Imala sam osećaj da gubim razum.

 „Želela sam da odem u Dominikansku Republiku. Imala sam potrebu da vidim gde je Dejvi živeo i služio Jehovi poslednjih meseci svog života. U isto vreme, nisam znala kako ću to podneti i osećala sam da nemam snage da krenem na taj put.

 „Jedna bliska prijateljica mi je rekla da i Dejvijevi prijatelji u Dominikanskoj Republici žale za njim i da bi voleli da upoznaju njegovu porodicu. Njene reči su mi ulile snagu koja mi je bila potrebna da sednem u avion i otputujem tamo.

 „To putovanje je bilo upravo ono što je trebalo našoj porodici. Dirnulo nas je kad smo čuli koliko je Dejvi revno služio Jehovi tamo. U njegovoj skupštini je bio samo jedan starešina i on je rekao da je Dejvi bio pouzdan i da je uvek mogao da se osloni na njega.

 „Dok smo tako hodali ulicom u kojoj je Dejvi živeo, ljudi su nam prilazili i govorili nam šta je sve činio za njih. Oduvek sam znala da je on dobar i brižan, ali tek kada sam sve to čula shvatila sam koliko se zapravo trudio da se ugleda na Isusa.

 „Upoznali smo i jednog čoveka s kojim je Dejvi proučavao Bibliju. Živeo je u maloj, trošnoj kući i bio je vezan za krevet. Iako je živeo u veoma lošim uslovima, braća i sestre su nam rekli da je Dejvi uvek poštovao njegovo dostojanstvo. Bila sam tako ponosna na svog sina!

 „Bilo je to najteže putovanje na koje sam ikada krenula. Ali to što smo svoj bol podelili s drugima koji su voleli Dejvija bilo je kao melem za naše ranjeno srce. Svi smo se bolje osećali nakon toga.“

 U Probudite se! od 8. januara 2005. izašao je članak o Dejviju i njegovoj službi u Dominikanskoj Republici. U to vreme nismo mogli ni da pretpostavimo koliko će taj članak uticati na druge. Na primer, u maju 2019. jedan brat po imenu Nik rekao nam je kako je to uticalo na njega:

 „Krajem 2004. bio sam na fakultetu i nisam imao nikakve duhovne ciljeve. Nisam bio srećan i zato sam molio Jehovu da mi pomogne da svoju mladost iskoristim na najbolji mogući način. Ubrzo nakon toga, pročitao sam priču o Dejviju. To je bio odgovor na moje molitve!

 „Napustio sam fakultet i postao sam pionir. Takođe sam počeo da učim španski s ciljem da se preselim u neku drugu zemlju. Kasnije sam služio u Nikaragvi i pohađao sam Školu za objavitelje Kraljevstva sa svojom suprugom. Kad god me neko pita zašto sam postao pionir, ja im kažem da me je Dejvijev primer podstakao na to.“

 Još jedno prijatno iznenađenje smo doživeli kada smo 2019. bili na Međunarodnom kongresu u Buenos Ajresu, u Argentini. U hotelu smo upoznali jednu mladu sestru po imenu Abi. Bila je tako dobra i draga i oboje nas je podsetila na našeg Dejvija.

 Kada smo se vratili u svoju sobu, poslali smo Abi link za časopis u kom je bila objavljena Dejvijeva priča. Posle par minuta nam je odgovorila na poruku i rekla da bi htela odmah da se vidimo. Brzo smo sišli u hol. Abi nam je kroz suze ispričala da ju je Dejvijev primer podstakao da u septembru 2011. počne s pionirkom službom i da se kasnije preseli na jedno udaljeno područje. Rekla je: „Kad god mi je teško, čitam taj članak i to mi daje snagu da nastavim sa svojom službom.“ Čak je i tada kod sebe imala taj časopis!

 Sve to nas je uverilo da smo deo jedne velike porodice. Jedinstvo koje vlada u Božjem narodu je nešto zaista posebno!

 Kej i ja nalazimo utehu u tome što znamo koliko je Dejvijev primer uticao na druge. U suštini, svi mladi koji se mnogo troše u službi za Jehovu su odličan primer za druge. Možda nisu ni svesni da svojom revnošću podstiču i druge da učine više za Jehovu.

 Isus je u Luki 20:37 rekao da je Jehova sebe nazvao „Bogom Avrahamovim, Bogom Isakovim i Bogom Jakovljevim“. Jehova nije rekao da je bio njihov Bog samo dok su bili živi, već da je još uvek njihov Bog. Zašto? Prema 38. stihu, Isus nam kaže da su „za njega svi oni živi“.

 Iz ovih Isusovih reči vidimo da su za Jehovu njegove verne sluge koje su umrle i dalje žive i on jedva čeka da ih uskrsne! (Jov 14:15; Jovan 5:28, 29). Uveren sam da će on uskrsnuti i Dejvija, baš kao i sve ostale svoje verne sluge koje su umrle.

 Jedva čekam da vidim Dejvija, ali još više želim da vidim kako Kej ponovo grli svog sina. Nikada nisam video da neko toliko pati kao ona. Reči iz Luke 7:15 sada imaju posebno značenje za mene: „Mladić je seo i počeo da govori, a Isus ga je predao njegovoj majci.“

 U septembru 2005. pridružio sam se Kej u pionirskoj službi. Zaista je divno što mogu da služim kao pionir zajedno sa svojom ženom, našom decom i njihovim bračnim drugovima. Pružamo podršku jedni drugima i jedva čekamo novi svet kada ćemo ponovo videti našeg voljenog Dejvija.