Nekoliko godina nakon što se naša porodica preselila u Rudeport, u Južnoafričkoj Republici, moj otac je preminuo. Zato sam 1947. sa 16 godina počela da radim da bih finansijski pomogla svojoj porodici. Zaposlila sam se u državnoj telefonskoj službi. Jednog dana je na naša vrata pokucao stariji čovek i ponudio nam pretplatu na Stražarsku kulu. Nismo hteli da ga uvredimo, pa smo se pretplatili.

 Međutim, ubrzo smo poželeli da više saznamo o tome šta stoji u Bibliji. Moja majka je u mladosti pripadala Holandskoj reformisanoj crkvi i primetila je da postoji velika razlika između učenja te crkve i onoga što piše u Bibliji. Počeli smo da proučavamo Bibliju i da prisustvujemo sastancima Jehovinih svedoka. U našoj porodici sam se ja prva krstila i to je bilo 1949. Još nekoliko godina sam radila puno radno vreme, ali sam u suštini želela da više vremena posvetim služenju Jehovi.

 Pionirsku službu sam započela 1954. i pitala sam našu podružnicu gde je veća potreba za objaviteljima. Preporučili su mi da se preselim u Pretoriju i poslali sa mnom još jednu pionirku. Našle smo prilično udoban smeštaj i još uvek se sećam ukusnog peciva po imenu kuksisters koje se prodavalo u našem komšiluku. To su bile pržene pletenice prelivene sirupom.

 Kasnije se moja cimerka udala, a mene je brat Džordž Filips, koji je tada bio sluga podružnice, pitao da li bih htela da služim kao specijalni pionir. Rado sam to prihvatila.

 Najpre sam 1955. poslata u Harismit sa svojom novom saradnicom. U tom gradu nam je bilo teško da nađemo odgovarajući smeštaj. Jednom prilikom, kad smo našle stan, tamošnji sveštenici su izvršili pritisak na našu gazdaricu i ona nam je dala otkaz.

 Kasnije sam poslata u Parkherst u Johanesburgu. Tamo su mi se pridružile dve misionarke. Nedugo nakon toga, jedna od njih se udala, a druga je poslata u drugo mesto. Zato me je jedna draga sestra po imenu Ajlin Porter pozvala da živim kod njih iako nisu imali nijednu slobodnu sobu za mene. Spavala sam u jednom delu prostorije koji je bio odvojen zavesom. Ajlin je bila jako brižna i uvek me je hrabrila. Stvarno mi je bilo lepo s njom. Oduševljavalo me je koliko je bila revna za službu iako je imala mnogo obaveza u kući.

 Nedugo nakon toga poslata sam u Alival Nort, grad u provinciji Istočni Rt. Moja saradnica je bila sestra Merlin (Merl) Lorens. Nas dve smo tada imale nešto više od 20 godina i mnogo nam je značio primer jedne starije sestre po imenu Doroti, koju smo od milošte zvali tetka Dot. Ona nam je ispričala kako su je, dok je bila mlada, jedanput u službi napali psi. Međutim, to uopšte nije umanjilo njenu revnost.

 Merl je 1956. pozvana u 28. razred Galada. Tako sam želela da i ja idem s njom! Iako sam bila malo tužna, mnogo mi je značilo što je tetka Dot bila uz mene. Nas dve smo se veoma zbližile, i pored velike razlike u godinama.

 Možete samo da zamislite koliko sam bila srećna kad su i mene pozvali u Galad! Pre nego što sam otišla, osam meseci sam bila u gradu koji se zove Najdžel i tamo mi je saradnica bila Keti Kuk, koja je već završila školu Galad. Keti mi je još više otvorila apetit za Galad time što mi je pričala šta me tamo čeka. Tako sam u januaru 1958. otišla u Njujork.

 U Galadu su mi cimerke bile Samoanka Tija Aluni i Maorka Ajvi Kave. Dok sam živela u Južnoafričkoj Republici, zbog aparthejda su belci uvek bili odvojeni od drugih rasa, tako da mi je sada bilo zanimljivo što sam sobu delila sa sestrama druge rase. Vrlo brzo sam ih zavolela i uživala sam u tome što nam je razred bio tako raznolik.

 Jedan instruktor nam je bio brat Maksvel Frend. Na njegovim časovima je ponekad bilo malo stresno. Imao je tri sijalice: jednu za modulaciju, drugu za tempo i treću za uverljivost. Kada bismo imali govor ili prikaz, brat Frend bi upalio jednu od tih sijalica da bi nam ukazao na to šta ne valja. Pošto sam bila stidljiva, kad sam ja imala prikaze, malo-malo pa su se sijalice palile, što me je dovodilo do suza. Pa ipak sam ga volela. Ponekad kad bih dobila zadatak da nešto očistim između časova, on bi mi doneo kafu.

 Kako je vreme prolazilo, pitala sam se gde će me poslati. Moja bivša cimerka Merl mi je rekla da pitam brata Natana Nora, koji je u to vreme nadgledao propovedanje, da li mogu da me pošalju kod nje u Peru jer je njena tadašnja cimerka bila pred udajom. Pošto je brat Nor svakih nekoliko sedmica dolazio tu gde se održavala škola, pričala sam sa njim, i stvarno su me poslali u Peru nakon Galada.

 Bila sam presrećna što sam opet sa Merl! Služile smo u Limi, u Peruu. Od samog početka sam imala napredne biblijske kurseve iako sam tek počela da učim španski. Kasnije smo poslate u Ajakučo, visoko u planinama. Moram priznati da mi tamo nije bilo lako. I ono malo španskog što sam naučila nije mi mnogo vredelo jer su mnogi govorili jezikom kečua. Trebalo je i navići se na tako veliku nadmorsku visinu i redak vazduh.

 Imala sam osećaj da ne postižem mnogo i pitala sam se da li će istina ikada pustiti koren na ovom području. Međutim, u ovom gradu sada ima više od 700 objavitelja, kao i jedno istureno prevodilačko odeljenje koje prevodi na dijalekt jezika kečua koji se tamo govori.

 Kasnije se Merl udala za pokrajinskog nadglednika Ramona Kastilja i 1964. je Ramon otišao na jednu obuku u Galad koja je trajala 10 meseci. S njim u razredu je bio jedan mladić po imenu Fulone Liang, s kojim sam ja ranije bila u Galadu. Fulone je u to vreme služio u Hongkongu, ali je opet pozvan u Galad na tu obuku za braću koja imaju veće odgovornosti u podružnici. a Fulone se kod Ramona raspitivao za mene, kako mi je u Peruu i slično, i tako smo počeli da se dopisujemo.

 Fulone mi je od samog starta dao do znanja da to što se dopisujemo znači da se zabavljamo. U Hongkongu je kao misionar služio i brat Harold King. On je često odlazio do pošte, pa bi poneo i Fuloneova pisma za mene. Ponekad bi mi na koverti nešto nacrtao ili napisao nešto simpatično, na primer: „Reći ću mu da ti češće piše!“

 Fulone i ja smo nakon 18 meseci dopisivanja odlučili da se venčamo. Otišla sam iz Perua nakon što sam tamo provela sedam godina.

 Venčali smo se 17. novembra 1965. Bilo mi je divno u Hongkongu. Fulone i ja smo živeli u podružnici sa još dva bračna para. Dok je Fulone prevodio u podružnici, ja sam išla u službu. Teško mi je bilo da naučim kineski kantonski, ali druge misionarke i moj dragi muž su mi strpljivo pomagali. U to vreme kad sam učila kineski, najviše mi je prijalo da proučavam s decom. To me je nekako rasterećivalo.

 Posle nekoliko godina, Fulone i ja smo se preselili u misionarski dom u drugom kraju Hongkonga koji se zove Kvun Tong. Tamo je Fulone držao kurs kantonskog novim misionarima. b U tom kraju mi je bilo toliko lepo u službi da mi se mnogo puta nije išlo kući!

 Oduševila sam se kad smo 1968. dobili novu publikaciju za proučavanje. Bila je to knjiga Istina koja vodi do večnog života. Bila je jednostavnija od prethodne („Neka Bog bude istinit“) i jasnija za one koji nisu hrišćani niti su imali doticaja s Biblijom.

 Međutim, pogrešno sam zaključila da neko prihvata istinu samo zato što ume da pronađe odgovor na svako štampano pitanje u knjizi. Tako mi se desilo da sam s jednom ženom proučila celu knjigu Istina, a da ona uopšte nije stekla veru u Boga! Iz toga sam naučila da tokom kursa moram više da razgovaram s ljudima i saznam šta oni stvarno misle o onome što uče.

 Posle nekoliko godina provedenih u Kvun Tongu, vratili smo se u podružnicu i Fulone je postao član Odbora podružnice u Hongkongu. Ja sam čistila i radila na recepciji. Fulone je ponekad išao na neka poverljiva službena putovanja i ja nisam mogla da idem s njim, ali mi je bila čast da ga podupirem u tome.

 Život mi se preko noći promenio 2008. godine. Dok je moj dragi muž bio na putu, iznenada je preminuo. Bilo je to neposredno pred Spomen-svečanost. Njegova smrt me je slomila. Braća i sestre su bili uz mene i tešili me. Da ne bih preplakala Spomen-svečanost, sve vreme sam jednoj zainteresovanoj ženi pomagala da pronađe stihove koji su se čitali. Snagu mi je davao jedan od Fuloneovih omiljenih biblijskih stihova koji glasi: „Ja, Jehova, tvoj Bog, držim te za desnicu [...] ’Ja ću ti pomoći‘“ (Isaija 41:13).

 Sedam godina nakon smrti mog muža, braća u Hongkongu su mi predložila da se preselim u veću podružnicu, gde bih mogla dobiti bolju zdravstvenu negu. Zato sam 2015. prešla u podružnicu u Južnoafričkoj Republici, nedaleko od mesta u kom sam upoznala istinu 1947.

 Već mnogo godina srećno služim Jehovi i sve to vreme me je blagosiljao jer sam bila spremna da mu služim gde god je bilo potrebno. I dan-danas se čujem s nekima s kojima sam ranije proučavala Bibliju i koji verno služe Jehovi. Uverila sam se da Jehova blagosilja sve što činimo u službi za njega, čak i ako deluje da je to vrlo malo. Na primer, broj objavitelja u Peruu porastao je sa 760 koliko ih je bilo 1958. na oko 133 000 koliko ih je bilo 2021. A u Hongkongu ih je 1965. bilo 230, a 2021. čak 5 565.

 Zbog svojih godina, sada ne mogu da radim onoliko koliko sam mogla ranije. Ali iznutra se nisam promenila i zato jedva čekam novi svet, u kom će biti mnogo posla. Tad ću ponovo moći da radim šta god bude bilo potrebno.