Kad se napad završio, mama i ja smo potražile njenu najbolju prijateljicu. Bile smo užasnute kada smo saznale da je poginula u napadu. Nakon nekoliko dana smo ponovo bili bombardovani. Tata me je zgrabio, stavio u korpu od bicikla i brzo nas odvezao što dalje od grada.

 Drugi svetski rat je ostavio razorne i strašne posledice u čitavoj Italiji. Još uvek se jasno sećam tog perioda. Međutim, sve to nije ostavilo trajne posledice na mene jer sam od detinjstva bila okružena ljudima koji su poznavali Jehovu i mnogo ga voleli.

Jehova mi je podario istinu

 Tokom zime 1936, nekoliko meseci pre nego što sam se rodila, moj otac je radio na pruzi sa čovekom po imenu Vinčenco Artuzi. Iako tada Vinčenco nije bio kršten Jehovin svedok, veoma je voleo istinu iz Biblije. Dok su čistili sneg sa železničke pruge, Vinčenco je mom ocu pričao sve što je naučio.

 Moj otac je odmah shvatio da je pronašao istinu. On i još nekoliko ljudi iz našeg grada Faence želeli su da saznaju više. U tom periodu tokom fašističkog režima, Svedoci nisu mogli da održavaju svoje sastanke javno i svako ko je posedovao biblijsku literaturu bio bi uhapšen. Neki Svedoci su bili u zatvoru. Zato su se moj otac i njegovi prijatelji sastajali u izolovanim seoskim kućama kako bi čitali Bibliju i proučavali publikacije koje su imali. Osim toga, moj otac je svake sedmice okupljao celu porodicu i uveče bismo zajedno proučavali Bibliju.

Jehova mi je podario dobre primere

 Tokom 1943. većina Svedoka koji su bili zatvoreni konačno su bili oslobođeni. Među njima je bila i neudata sestra Marija Picato. Na povratku kući u severnu Italiju, Marija je prenoćila kod nas. Ona je mnogo doprinela tome da Svedoci imaju literaturu i da ostanu u kontaktu sa podružnicom u Švajcarskoj, koja je u to vreme nadgledala naše aktivnosti u Italiji. Iako je izgledala krhko, Marija je bila jaka i hrabra žena. Nakon rata bi povremeno dolazila u Faencu i uvek bismo jedva čekali da je vidimo.

 Još jedna sestra koje se rado sećam je Albina Kumineti. Kada sam bila tinejdžer, ta starija udovica je živela u zgradi u kojoj su se održavali naši sastanci. Ona je bila kolporter (punovremeni propovednik) u Italiji početkom dvadesetih godina. Albina mi je ispričala mnoge uzbudljive priče o našim aktivnostima u tom periodu.

 Albina je imala zbirku naših publikacija i drugih predmeta koji su bili povezani sa našom istorijom. Jednog dana sam videla značku sa krstom i krunom, koju su nosili Istraživači Biblije (kako su se Jehovini svedoci tada zvali). Znajući da je krst paganskog porekla, iznenadila sam se i nervozno nasmejala. Albina mi je tada rekla nešto što nikada neću zaboraviti. Citirajući Zahariju 4:10 rekla mi je: „Ne preziri dan skromnih početaka!“

 Iz njenih reči sam izvukla snažnu pouku. Iako u to vreme Istraživači Biblije nisu u potpunosti razumeli istinu, zaslužili su da ih poštujem. Oni tada nisu imali sve publikacije na italijanskom, tako da je nekoj braći trebalo vremena da uhvate korak sa izmenjenim razumevanjima. Pa ipak, Jehova je mnogo cenio sve što su uradili za njega, a trebalo je i ja to da cenim.

 Uprkos velikoj razlici u godinama, volela sam da razgovaram sa Albinom. Ona, Marija i druge revne sestre su bile dobri primeri na koje sam se ugledala, zato što su ostale uz Jehovu, iako to nije bilo nimalo lako. Drago mi je što sam imala priliku da se upoznam i družim s njima.

Jehova mi je podario betelsku službu

 U leto 1955, putovala sam u Rim na kongres „Pobedničko Kraljevstvo“. Tom prilikom sam zajedno sa delegatima iz raznih zemalja posetila Betel. Pomislila sam u sebi: „Kako bi bilo lepo služiti ovde!“

 Krstila sam se 18. decembra 1955. Iako sam još uvek išla u školu, imala sam cilj da započnem sa punovremenom službom. Na kongresu u Đenovi 1956, čula sam obaveštenje da Betel traži dobrovoljce. Pa ipak, predstavnik podružnice je rekao da Betelu nisu potrebne sestre.

 Kasnije sam o svojim ciljevima razgovarala sa Pjerom Gatijem, a našim pokrajinskim nadglednikom. Taj revni brat mi je rekao: „Preporučiću te za specijalnog pionira.“

 Posle nekog vremena sam dobila pismo iz podružnice. Bila sam sigurna da sam pozvana da služim negde kao pionir. Ali nije bilo reči o tome. Zapravo, pozvana sam da služim u Betelu!

 Došla sam u Betel u januaru 1958. U to vreme, u betelskoj porodici je bilo otprilike 12 ljudi. Moj zadatak je bio da pomažem jednom bratu i jednoj sestri koji su radili kao prevodioci. Bilo je dosta posla, a ja nisam imala iskustva u prevođenju. Ali uz Jehovinu pomoć, zavolela sam taj zadatak.

 Međutim, za nešto manje od dve godine, sistem rada u prevođenju je bio promenjen i ja sam bila dodeljena na područje da služim kao pionir. Nisam očekivala takvu promenu jer sam se navikla na Betel i tamo sam se osećala kao kod kuće. Ali s vremenom sam zavolela svoj novi zadatak. Na njega sam gledala kao na još jedan dar od Jehove.

Jehova mi je podario revne saradnike u službi

 Prvog septembra 1959, počela sam sa specijalnom pionirskom službom u Kremoni. Kao saradnik mi je bila dodeljena Doris Majer, sestra koja se doselila iz Danske. Iako je bila samo nekoliko godina starija od mene, bila je iskusan pionir i od nje sam mnogo naučila. Doris je preuzimala inicijativu, nije se dala lako zaplašiti i bila je veoma hrabra. Takve osobine su bile neophodne i meni i njoj kako bismo propovedale na tom području zato što u Kremoni nije bilo drugih Svedoka.

 Doris je stigla u Kremonu pre mene i organizovala je da se sastanci održavaju u jednom iznajmljenom stanu. Tamošnjim katoličkim sveštenicima nije trebalo dugo da nas primete u službi i mnogo su se razbesneli. U svojim propovedima su počeli da huškaju ljude protiv nas.

 Jednog dana smo bile privedene u lokalnu policijsku stanicu. Nisu nas uhapsili, ali je policija Doris jasno stavila do znanja da je stranac i da mora da napusti Kremonu. Nešto kasnije se vratila u Dansku, gde je nastavila da verno služi Jehovi.

 Uskoro je druga neudata sestra po imenu Brunilde Marki poslata u Kremonu. Ona je bila blaga, prijatna i mnogo je volela da propoveda. Započele smo mnogo biblijskih kurseva od kojih su neki lepo napredovali.

 Zahvalna sam Jehovi što mi je omogućio da i ja imam mali udeo u skromnim počecima u Kremoni. Danas u tom gradu ima pet skupština!

Prijatno iznenađenje

 U Kremoni sam bila nešto manje od dve godine kada sam dobila poziv iz podružnice. Bilo je puno posla u prevođenju jer je bio u pripremi šestodnevni kongres „Ujedinjeni obožavaoci“, koji je trebalo da se održi u julu 1961. Tako sam ponovo pozvana u Betel. Bila sam toliko srećna da sam skakala od radosti! Prvog februara 1961, stigla sam u Betel.

 Svakog dana smo radili mnogo sati ali bila je velika čast učestvovati u pripremi materijala za kongres. Ti meseci su nam proleteli i vreme održavanja kongresa se približilo.

 Na kongresu je bilo obaveštenje da će se grčki deo prevoda Novi svet prevoditi na italijanski. Pomislila sam: „To znači da će biti još posla.“ Nisam se prevarila. Braća su mi rekla da ću ostati u Betelu još neko vreme. Zapravo, 60 godina kasnije, i dalje sam u Betelu!

Još neki darovi od Jehove

 Još jedan dar koji mi je mnogo značio svih ovih godina je moje samaštvo. Ne kažem da nikada nisam razmišljala o tome da se udam. Zapravo, pomisao da ću ostati sama neko vreme me je mnogo brinula. Ali molila sam se Jehovi u vezi toga. On me poznaje bolje od bilo koga. Molila sam ga da mi pomogne da razumem šta je najbolje za mene.

 Posebno su mi značili stihovi iz Mateja 19:11, 12 i 1. Korinćanima 7:8, 38. Zahvalna sam Jehovi što mi je pomogao da jasno razumem svoju situaciju i da imam unutrašnji mir. Nikada nisam zažalila zbog svoje odluke i drago mi je što mi samaštvo omogućuje da dam najbolje Jehovi.

 Jehovina organizacija koristi nove tehnologije i drugo „mleko naroda“ i zato sam tokom godina iz prve ruke videla mnoge promene u prevodilačkom odeljenju (Isaija 60:16). Te promene su ojačale jedinstvo među našom braćom širom sveta. Na primer, 1985. je Stražarska kula na italijanskom i engleskom počela da se objavljuje u isto vreme. Danas na veb-sajtu jw.org na mnogim jezicima dostupni su članci i video-materijal, a većina tog sadržaja izlazi u isto vreme kad i na engleskom. Jasno je da se Jehova pobrinuo da njegov narod bude ujedinjen i da dobija duhovnu hranu u pravo vreme.

 Jehova je bio veoma velikodušan prema meni. Dao mi je priliku da budem specijalni pionir i pomažem ljudima da se zbliže s njim. Ispunio mi je želju da služim u Betelu, gde sam stekla prijatelje svih generacija i različitog porekla. Osim toga, poseban blagoslov za mene je to što se moja majka krstila kada je imala 68 godina. Željno iščekujem vreme kada će Jehova uskrsnuti sve koji su u „spomen-grobovima“, a među njima i moju majku i ostatak porodice (Jovan 5:28, 29).

 Jedva čekam da vidim šta će Jehova sve učiniti za svoje sluge u budućnosti (Otkrivenje 21:5). U jedno sam sigurna: Jehova nikada neće prestati da nam daje „svaki dobar dar i svaki savršen poklon“ (Jakovljeva 1:17).