Moji baka i deka su saznali za Jehovina obećanja 1906, kad im je sin umro od difterije. Doktor koji ga je lečio bio je Istraživač Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. On im je rekao da u Bibliji piše da će mrtvi uskrsnuti i to ih je mnogo utešilo. Tako su deka, baka, moja mama i njena sestra postali Istraživači Biblije.

 Svi oni su godinama revno služili Jehovi. Baka, tetka i mama su čak imale zadatak da dočekuju goste i pomažu im da nađu mesto kada se prikazivala „Foto-drama stvaranja“ u Čikagu. Nažalost, mama je jedina nastavila da služi Jehovi. To joj je teško palo jer su kao porodica bili veoma bliski i zajedno su služili Jehovi dosta godina, sve do 1930-ih. Mamina poslušnost i odanost Jehovi duboko je uticala na mene, kao i primer mog oca, koji je takođe bio Istraživač Biblije.

 Rodila sam se 1927. Bila sam najstarija od nas šestoro dece. Svi smo prihvatili istinu. Otac nam je bio stolar i živeli smo u lepoj kući na periferiji Čikaga. Imali smo veliku baštu i držali smo piliće i patke.

 Volela sam da radim. Ja sam bila zadužena da krpim čarape svima u porodici. U to vreme se čarape nisu bacale čim se probuše, već su se krpile. To što sam još kao mala naučila da šijem bilo mi je veoma korisno i kasnije u životu.

 Moj otac se uvek brinuo da ne zapostavljamo duhovne aktivnosti. Svakog dana smo čitali dnevni citat, redovno smo išli na sastanke i u službu propovedanja. Subotom uveče smo kao porodica proučavali Bibliju koristeći Stražarsku kulu.

 Da bi svedočio komšijama, tata je stavio svetleću reklamu na prozor naše dnevne sobe. Te svetleće reklame su pravila braća i na njima se nalazio naziv aktuelnog javnog predavanja ili neke naše publikacije. Svetlo u reklami je treperilo, što je privlačilo pažnju prolaznika. Dve takve reklame je tata stavio i na naš auto.

 Otac nas je stalno podsticao da budemo poslušni Jehovi. To nam je pokazao i svojim primerom. Mama ga je uvek podržavala. Ona je započela s pionirskom službom kada je naša najmlađa sestra imala pet godina i bila je pionir sve do kraja svog dugog života. Nisam mogla poželeti bolje roditelje.

 Tada se živelo dosta drugačije. Nismo imali televizor, pa bismo mi deca sedeli na podu i slušali zanimljive radio-emisije, a najviše smo voleli da slušamo ono što je Jehovina organizacija emitovala putem radija.

 Mnogo smo voleli da idemo na naše kongrese. Na kongresu održanom 1935. saznali smo da se „veliko mnoštvo“ koje će preživeti „veliku nevolju“, o čemu se govori u Otkrivenju 7:9, 14, odnosi na one koji će zauvek živeti u raju na zemlji. I mama i tata su sve do 1935. uzimali hleb i vino na Spomen-svečanosti, ali posle je s tim nastavio samo tata. Mama je shvatila da neće vladati s Hristom na nebu, već da ima nadu da će zauvek živeti u raju na zemlji.

 Na kongresu 1941. u Sent Luisu, u državi Misuri, Džozef Raterford, koji je u to vreme organizovao aktivnosti Jehovinih svedoka, objavio je izlaženje knjige Deca. Prolomio se snažan aplauz! Tada sam imala 14 godina i bila sam krštena godinu dana. Dobro se sećam kako sam sa ostalom decom stajala u redu i išla ka bini kako bih dobila knjigu.

 Služba je tada drugačije izgledala. Na primer, 1930-ih smo koristili prenosive fonografe i na njima puštali biblijske govore od kuće do kuće. Pre nego što bismo pokucali na vrata, namestili bismo ploču. Kad bi stanar izašao, objasnili bismo o čemu se radi i pustili mu biblijski govor od četiri i po minuta. Zatim bismo mu ponudili literaturu. Ljudi u našem kraju su nas s poštovanjem slušali. Ne sećam se da je iko bio neprijatan. Kada sam sa 16 godina postala pionir, tata mi je poklonio fonograf, koji sam sva srećna koristila u službi. Moja saradnica u pionirskoj službi bila je jedna fina sestra po imenu Lorejn.

 Jedan vid propovedanja bilo je hodanje u povorci s plakatima na sebi. Zvali smo ih „sendvič-plakati“, jer smo jedan nosili napred, a jedan pozadi, pa smo bili kao u sendviču. Na njima su bili slogani poput „Religija je zamka i prevara“ i „Služite Bogu i Kralju Hristu“.

 Još pre nego što smo se suočili s protivljenjem, sastanci su nas pripremali za to i na njima smo učili šta da kažemo u takvim situacijama. Protivljenje je zaista i došlo. Na primer, kada smo prvi put nudili časopise na jednom prometnom mestu, policija nas je privela. Pušteni smo nekoliko sati kasnije. Bilo nam je drago što smo imali čast da budemo progonjeni zato što smo poslušni Jehovi.

 Posle izvesnog vremena, Lorejn me je upoznala s jednim bratom koji se zvao Judžin Rozam, a koga je ona upoznala na jednom kongresu u Mineapolisu, u Minesoti. Judžin je odrastao u mestu Ki Vest na Floridi. Kada je išao u deseti razred, izbačen je iz škole zato što nije hteo da učestvuje u jednoj patriotskoj ceremoniji. Odmah je počeo s pionirskom službom. Jednog dana sreo je drugaricu iz razreda i ona ga je pitala zašto je izbačen iz škole. Čudila se tome, jer je bio izuzetan đak. Pomoću Biblije je odgovorio na sva njena pitanja i ona se zainteresovala i počela da proučava Bibliju. Istinu je prihvatila celim srcem i postala je naša sestra.

 Judžin i ja smo se venčali 1948. U početku smo služili kao pioniri u Ki Vestu. Kasnije smo pozvani u 18. razred škole Galad, koji smo završili početkom 1952. Tamo smo imali i časove španskog, zbog čega smo očekivali da ćemo biti poslati kao misionari u neku zemlju gde se govori španski. Međutim, to se nije desilo. Dok smo mi bili u školi, u toku je bio Korejski rat i Judžin je bio pozvan u vojsku. To nismo očekivali, jer je tokom Drugog svetskog rata kao verski službenik bio oslobođen vojne obaveze. Zbog toga što je pozvan u rat, braća su nam rekla da ne napuštamo zemlju. Bilo mi je toliko teško da sam plakala. Judžinu je tek posle dve godine potvrđeno da je i dalje oslobođen vojne obaveze. Iz ove situacije smo naučili nešto važno – kada se jedna vrata zatvore, Jehova otvara druga. Samo treba da budemo strpljivi.

 Jedno vreme smo služili na španskom govornom području u jednoj skupštini u Tusonu, u Arizoni. Nakon toga smo 1953. bili pozvani u pokrajinsku službu. Služili smo u raznim pokrajinama u Ohaju, Kaliforniji i Njujorku. Godine 1958. moj muž je postao oblasni nadglednik a i onda smo služili u Kaliforniji i Oregonu. Uvek smo bili smešteni kod braće. A onda smo 1960. otišli u Kanadu i tamo je Judžin služio kao instruktor u školi za starešine. U Kanadi smo bili do 1988.

 U posebno lepom sećanju mi je ostala jedna porodica iz Kanade, na koju smo jedna sestra i ja naišle u službi od kuće do kuće. Razgovarale smo sa ženom po imenu Gejl, koja nam je rekla da je njenim sinovima teško jer im je deda umro. Pitali su je: „Zašto je morao da umre? Gde je on sada?“, a ona nije umela da im odgovori. Zato smo joj pokazale odgovor iz Biblije i pročitale joj neke utešne biblijske stihove.

 U to vreme smo bili u pokrajinskoj službi, tako da smo bili tamo samo nedelju dana. Sestra koja je bila sa mnom nastavila je da posećuje Gejl i ona je prihvatila istinu, kao i njen muž Bil i njihova tri sina – Kristofer, Stiv i Patrik. Kris sada služi kao starešina u Kanadi, Stiv je instruktor u školama naše organizacije u Palm Kostu, na Floridi, a Patrik je član Odbora podružnice na Tajlandu. Judžin i ja smo tokom svih tih godina ostali bliski s tom porodicom. Veoma sam srećna što sam barem malo doprinela tome da oni upoznaju Jehovu!

 Kad smo bili u Kanadi, Jehova je Judžinu otvorio vrata za jednu uzbudljivu novu vrstu službe. Ispričaću vam kako je to bilo.

 U to vreme se u medijima dosta negativno govorilo o nama zbog našeg stava prema transfuziji krvi. Mnoge novine u Kanadi su objavljivale članke u kojima su tvrdile da Svedoci puštaju da im deca umru zbog toga što ne dozvoljavaju da ona prime transfuziju. Moj muž je zajedno s drugom braćom imao priliku da opovrgne mnoge takve priče.

 Neposredno pre međunarodnog kongresa u Bafalu u državi Njujork 1969, Judžin je s nekoliko braće obišao veće bolnice u tom kraju da bi objasnio da će oko 50 000 Jehovinih svedoka iz Kanade i Sjedinjenih Država u njihovom gradu održati kongres. Radili su to iz predostrožnosti jer su razmišljali da će možda nekome biti potrebna hitna intervencija i da je dobro da doktori budu upućeni u naš stav. Da bi razumeli da nismo fanatični, davali su im članke iz uvaženih medicinskih časopisa koji su u pozitivnom svetlu govorili o beskrvnom lečenju. Doktori su dobro reagovali, i to je podstaklo Judžina i još neku braću da počnu planski da posećuju bolnice u Kanadi. Takođe su pomagali starešinama u skupštinama da se bolje postave kada je nekome od braće hitno potrebna medicinska pomoć.

 Malo po malo, njihov trud je urodio plodom. Tada nisu mogli ni da zamisle do čega će to voditi u budućnosti. O čemu se radi?

 Sredinom 1980-ih, Judžina je telefonom pozvao Milton Henšel iz našeg glavnog sedišta u Bruklinu. Vodeće telo je želelo da se program koji je već funkcionisao u Sjedinjenim Državama proširi kako bi uključivao više lekara. Tako smo se Judžin i ja preselili u Bruklin i u januaru 1988. Vodeće telo je u glavnom sedištu osnovalo odeljenje pod nazivom Služba za saradnju s bolnicama. Kasnije su moj muž i još dvojica braće dobili zadatak da vode seminare, najpre u Sjedinjenim Državama, a zatim i u drugim zemljama. Ubrzo su u raznim podružnicama osnovana Odeljenja za saradnju s bolnicama, kao i Odbori za odnose s bolnicama po mnogim gradovima. Ne mogu ni da zamislim koliko je to značilo mnogim Svedocima i njihovoj deci kojima je bila potrebna lekarska pomoć. Dok je Judžin vodio seminare i posećivao bolnice, ja sam radila u Betelu, najčešće u krojačnici i kuhinji.

 U životu mi je najteže pala smrt mog dragog supruga 2006. Mnogo mi nedostaje. Pa ipak, neke stvari mi pomažu da živim s tim gubitkom. Na primer, često se molim Jehovi i redovno proučavam Bibliju. Tako imam osećaj da sam bliska s Jehovom. Svakog jutra slušam razmatranje dnevnog citata zajedno s betelskom porodicom. U toku dana pročitam i poglavlje iz kog je uzet dnevni citat. Mnogo mi znači što imam svoj zadatak u Betelu. Radim u krojačnici. Godinama ranije, imala sam priliku da šijem zavese za kongresne dvorane u Nju Džersiju i Njujorku, a sada služim u Betelu u Fiškilu i tu radim neke sitnije krojačke prepravke i druge posliće. b

 Za mene je u životu najvažnije da volim Jehovu i da budem poslušna njemu i njegovoj organizaciji (Jevrejima 13:17; 1. Jovanova 5:3). Srećna sam što je i Judžinu to bilo najvažnije i što se oko toga vrteo ceo naš život. Zato ni malo ne sumnjam da će nas Jehova nagraditi večnim životom u raju na zemlji, kada ćemo se ponovo videti (Jovan 5:28, 29).